Autor: Luka Prošić Format: 21 Povez: broširan Br. strana: 504 Evo knjige na oko 500 stranica koja vam neće dosaditi na pola iščitavanja. Način na koji autor razmišlja i postupak iznošenja misli u knjizi Kišni mantil. Transcedencija je analitičko-fenomenološki. `U krajnjem, ishodište je u jeziku, u smislu grčkog logosa, koji je kod Heraklita i zakon sveta i sam razum, naime razum koji sebe izdvaja iz sebe i vodi i kontroliše sebe. Kod Hajdegera to je Skok - mi odskočimo sami od sebe i nosimo sebe u tom odskoku (kako se kaže u ovoj knjizi.` A autor, Luka Prošić, o Kišnom mantilu i Transcendenciji kaže: „A taj Mantil? To je siv i lak mantil. A ispod njega je druga odeća... Sa spoljašnje strane su drugi prolaznici sa svojim mantilima, a s njima je i sve to drugo... i sam grad... a na to se nadovezala Transcendencija... i tada sam u tom Mantilu, i sa Transcendencijom dopirao... i do neizrecivog... i to sam... neizrecivo nosio sobom kad bih zalazio u ovaj šareni gradski svet i, ponekad sam, zbog toga, izgledao čudno, kad bih se pojavio u tom Mantilu i u toj Transcendenciji i vukao to Neizrecivo sa sobom...“ `Osim Kišnog mantila, Luka Prošić potpisuje još nekolike knjige, među kojima i Hajdegerove slike, Nikuda, Uvod u filozofiju/Istorija filozofije, Stara grčka filozofija,, Melpomena... Autora znam lično, negde na ulici smo zastali da se upoznamo, bejaše li to pred kapijom Francuske7? Stvarno je tada nosio siv kišni mantil sa preklopom preko leđa, mantil skoro do pete, koji mu je davao neku vrstu elegancije i prepoznatljivosti. Kasnije, stvarno, nisam ni primećivao da nema više tog mantila, kišnog, a da u ruci nosi kišobran, jer naši dani su kišni, kisnemo na svakom koraku. Dodajem ovde za kraj i ovu pesmu - knjiga ima dosta i pesama - pa odlučite.`

Filozofija rada Kada sa prijateljima odigramo partiju tenisa to nazivamo uživanjem u razonodi, čak i ako je meč bio težak. Ipak, profesionalni teniser trening ne doživljava kao hobi, jer za igranje dobija novac. No, da li je rad isto što i posao i da li radom možemo nazivati aktivnosti koje nam ne donose prihode, među mnogim su pitanjima na koje Laš Svensen nudi odgovore u ovoj knjizi. Od antičke Grčke i Aristotela - prema kome je naporan fizički rad rezervisan za robove, a slobodan čovek treba da razvija svoje umne sposobnosti - autor nas vodi kroz istoriju odnosa prema radu, sve do savremenog doba i čitavog žanra literature o menadžmentu i poslovanju. Na ovom putu, smenjuju se Svensenova razmišljanja o ličnom iskustvu kada je radio kao čistač u fabrici, o poslu filozofa, o kapitalizmu, novcu, o traženju smisla u izboru zanimanja. Filozofija rada potkrepljena je analizama mnogobrojnih istraživanja i istraživača fenomena rada i posla (Hesiod, Marks, Hana Arent) kao i odlomcima iz popularnih serija i pop pesama koje se bave ovom temom. U vremenu kada granica između radnog i slobodnog vremena bledi, kad laptop zamenjuje odlazak u kancelariju, a napredna tehnologija fabričkog radnika, ova lako razumljiva i neposredno napisana knjiga vešto formuliše sve nedoumice i misli sa kojima se savremeni čovek bori u pronalaženju svoje idealne profesije.

Kada sa prijateljima odigramo partiju tenisa to nazivamo uživanjem u razonodi, čak i ako je meč bio težak. Ipak, profesionalni teniser trening ne doživljava kao hobi, jer za igranje dobija novac. No, da li je rad isto što i posao i da li radom možemo nazivati aktivnosti koje nam ne donose prihode, među mnogim su pitanjima na koje Laš Svensen nudi odgovore u ovoj knjizi. Od antičke Grčke i Aristotela – prema kome je naporan fizički rad rezervisan za robove, a slobodan čovek treba da razvija svoje umne sposobnosti – autor nas vodi kroz istoriju odnosa prema radu, sve do savremenog doba i čitavog žanra literature o menadžmentu i poslovanju. Na ovom putu, smenjuju se Svensenova razmišljanja o ličnom iskustvu kada je radio kao čistač u fabrici, o poslu filozofa, o kapitalizmu, novcu, o traženju smisla u izboru zanimanja. Filozofija rada potkrepljena je analizama mnogobrojnih istraživanja i istraživača fenomena rada i posla (Hesiod, Marks, Hana Arent) kao i odlomcima iz popularnih serija i pop pesama koje se bave ovom temom. U vremenu kada granica između radnog i slobodnog vremena bledi, kad laptop zamenjuje odlazak u kancelariju, a napredna tehnologija fabričkog radnika, ova lako razumljiva i neposredno napisana knjiga vešto formuliše sve nedoumice i misli sa kojima se savremeni čovek bori u pronalaženju svoje idealne profesije. Laš Fr. H. Svensen (1970), profesor filozofije na Univerzitetu u Bergenu i projekt menadžer u istraživačkoj organizaciji Civita, objavio je niz knjiga koje su prevedene na dvadeset četiri jezika. Najpoznatije su Filozofija dosade (1999), bestseler preveden na petnaest jezika, Umetnost (2000), Filozofija zla (2001), Čovek, moral i geni – kritika biologizma (2001), Šta je filozofija (2003), Istinito, dobro i lepo – uvod u filozofiju (2004, u koautorstvu sa Simom Seteleom), Filozofija mode (2004), Filozofija straha (2007), Filozofija rada (2008), Filozofija slobode (2013).

„Majmonides ne pripada samo Jevrejima nego se smatra velikim filozofom uopšte. To se pripisuje i zemlji u kojoj je rođen i učenoj porodici, mada je osim što se rodio u Španiji najveći deo života proveo u lutanju u traženju sigurnosti, što ga nije omelo da ostavi najznačajnija dela iz filozofije i medicine do dana današnjeg.“ Ovo su reči iz predgovora Mirjane Belić-Koročkin-Davidović i Radivoja Davidovića koje na sažet način u predgovoru objašnjavaju zašto se bave životom i delom ovog filozofa, naučnika i mislioca koji je obeležio ne samo vreme u kojem je živeo nego i vreme posle njegove smrti. Majmonidesovo veliko i značajno delo podjednako je okrenuto tradiciji ali i novom tumačenju tradicije, razmišljanjima o odnosu verskog i intelektualnog a postalo je predmet različitih polemika još u njegovo vreme i nastavilo se u vekovima koji su sledili. Majmonidesov život je sam po sebi bio avantura, fizička i duhovna. I oni koji se nisu sa njim slagali, poštovali su ga, priman je sa uvažavanjem i divljenjem svuda gde je boravio. Pokušavao je da razreši tenzije između racionalizma i antiracionalnosti poštujući suštinu verskog ali istovremeno dajući verskom nova tumačenja, uspostavljajući dublje veze između jevrejske istorije i duhovnosti sa narodima u okruženju. Bio je podjednako obrazovan i poznavalac astronomije, medicine, matematike i filozofije, poštovalac grčkih filozofa Aristotela i Platona. I svakako jedan od najboljih poznavalaca i tumača Tore i Talmuda. Čitaoci ove knjige o Majmonidesu dobiće detaljan uvid u život i delo Mojsija Majmonidesa zahvaljujući značajnom i vrednom doprinosu uvaženih istraživača i publicista Mirjane Belić Koročkin Davidović i Radivoja Davidovića.

Majmonides - Sećanje na njega trajaće zauvek „Majmonides ne pripada samo Jevrejima nego se smatra velikim filozofom uopšte. To se pripisuje i zemlji u kojoj je rođen i učenoj porodici, mada je osim što se rodio u Španiji najveći deo života proveo u lutanju u traženju sigurnosti, što ga nije omelo da ostavi najznačajnija dela iz filozofije i medicine do dana današnjeg.“ Ovo su reči iz predgovora Mirjane Belić-Koročkin-Davidović i Radivoja Davidovića koje na sažet način u predgovoru objašnjavaju zašto se bave životom i delom ovog filozofa, naučnika i mislioca koji je obeležio ne samo vreme u kojem je živeo nego i vreme posle njegove smrti. Majmonidesovo veliko i značajno delo podjednako je okrenuto tradiciji ali i novom tumačenju tradicije, razmišljanjima o odnosu verskog i intelektualnog a postalo je predmet različitih polemika još u njegovo vreme i nastavilo se u vekovima koji su sledili. Majmonidesov život je sam po sebi bio avantura, fizička i duhovna. I oni koji se nisu sa njim slagali, poštovali su ga, priman je sa uvažavanjem i divljenjem svuda gde je boravio. Pokušavao je da razreši tenzije između racionalizma i antiracionalnosti poštujući suštinu verskog ali istovremeno dajući verskom nova tumačenja, uspostavljajući dublje veze između jevrejske istorije i duhovnosti sa narodima u okruženju. Bio je podjednako obrazovan i poznavalac astronomije, medicine, matematike i filozofije, poštovalac grčkih filozofa Aristotela i Platona. I svakako jedan od najboljih poznavalaca i tumača Tore i Talmuda. Čitaoci ove knjige o Majmonidesu dobiće detaljan uvid u život i delo Mojsija Majmonidesa zahvaljujući značajnom i vrednom doprinosu uvaženih istraživača i publicista Mirjane Belić Koročkin Davidović i Radivoja Davidovića. Prikaži više

Emanuel Roidis (E28.6.1836–1.7.1904) je bio grčki pisac i novinar. Smatra se jednim od najslavnijih i najživotvornijih duhova grčkog pisma svog vremena. Godine 1866. Roides je objavio svoj ozloglašeni roman Papa Jovana, istraživanje legende o papi Jovanki, navodnoj ženskoj papi koja je vladala neko vreme u srednjem veku. Iako romantični roman, Roidis je tvrdio da sadrži ubedljive dokaze da je papa Jovanka zaista postojala i da je katolička crkva pokušavala da prikrije tu činjenicu vekovima. Knjiga je bila kontroverzna i dovela je do njegove ekskomunikacije iz Grčke pravoslavne crkve. Godine 1954. knjigu je na engleski preveo Lorens Darel. Rođen u Hermupolisu, glavnom gradu ostrva Siros, u porodici bogatih aristokrata sa Hiosa — koji su pobegli sa ostrva nakon masakra stanovništva od strane Osmanlija 1822 — proveo je veći deo svoje mladosti u inostranstvu. U mladosti je savladao ne samo jezike kontinentalne Evrope, već i starogrčki i latinski. Mladost provodi u Đenovi, Italiji, u doba revolucija, koja je bila dalekosežna posledica Francuske revolucije. Studirao je istoriju, književnost i filozofiju u Berlinu, a kasnije u Jasiju, u Rumuniji, gde je njegov otac trgovac preneo centar svojih poslovnih aktivnosti. Povinujući se roditeljskoj želji, preselio se u Atinu, gde je štampao prevod Šatobrjanovih Itinera. Godine 1860, posle kratkog boravka u Egiptu, odlučio je da živi i trajno ostane u Atini. Kasnije u svom životu, postao je veoma siromašan, posebno bankrotom porodičnog preduzeća i samoubistvom njegovog voljenog brata Nikolasa. Poslednje godine života proveo je radeći kao kustos u Nacionalnoj biblioteci Grčke. Ali, i sa ove funkcije je smenjen 1902. godine, kada je ušao u politički spor sa vladom. Tokom života patio je od ozbiljnog problema sa sluhom, koji ga je na kraju učinio gotovo potpuno gluvim. Roidis je često zauzimao jasan kritički stav protiv romantizma u književnosti i poeziji i često je bio potresan i sarkastičan prema romantičarskim piscima i pesnicima svog vremena. Roidis je, među svojim brojnim prevodima, postao prvi koji je preveo dela Edgara Alana Poa na grčki. 398 str, mek povez

Bela Hamvaš, Katalin Kemenj - SVET SLIKE - SLIKA SVETA Kao što je kroz istoriju veličina ljudskog duha bila oličena u umovima poput Sokrata, Lao-cea, Konfučija, Da Vinčija, Šekspira, Ničea, Tolstoja, tako Bela Hamvaš (1897-1968) u modernom dobu predstavlja svetli lik univerzalnog mudraca, učitelja, originalne ličnosti snažne i svestrane stvaralačke energije. Ko je Bela Hamvaš? Do skora se malo znalo o njemu, njegovo delo je bilo potpuno zanemareno sve do 70-ih godina kada su počeli stidljivo da ga prevode. I u Mađarskoj, njegovoj postojbini po jeziku, nailazio je neretko na nerazumevanje i ignorisanje javnosti. Rođen je 1897. u Prešovu (Slovačka). Otac mu je bio sveštenik i profesor mađarske i nemačke književnosti, ali i pisac. I majka je imala umetničke sklonosti. Kao mladić ranjen je na frontu, ali i psihički potpuno slomljen tako da je proveo neko vreme u psihijatrijskoj bolnici. Posle rata odbija da primi odlikovanje. Studira mađarsku i nemačku književnost, bavi se novinarstvom, ali ubrzo napušta tu profesiju smatrajući je plitkom i ponižavajućom i zapošljava se u budimpeštanskoj biblioteci. Objavljuje članke, osniva časopis Ostrvo (izašla su samo tri broja). U Drugom svetskom ratu uništena je njegova biblioteka i svi rukopisi na kojima je radio. On ne odustaje od svog nauma i, može se slobodno reći, životne misije, a to je da što većem broju ljudi približi celokupno stvaralaštvo ljudskog roda, pa se bavi uredničkim radom, izdavaštvom. Tad nastaju njegova najznačajnija dela, Antologija humana – 5.000 godina mudrosti, Scientia sacra i 100 knjiga. Njegov rad nije bio prihvaćen od strane kulturne javnosti, a u doba staljinizma je i zabranjen, a ostaje i bez posla bibliotekara. Počinje da izdržava porodicu baveći se povrtarstvom, i prodajući svoje povrće na pijaci, nastavlja da piše, a ovakva pozicija mu omogućava potpunu samostalnost i slobodu u kreativnom izražavanju jer ne zavisi ni od institucija ni od suda javnosti. Kasnije ga okolnosti primoravaju da radi kao fizički radnik u teškim uslovima, ali to ga ne sprečava da u slobodno vreme prevodi sa hebrejskog, grčkog i sanskrita, i da piše anonimno o filozofskim i mističnim temama. Bio je vedar čovek, ogromne erudicije, nepresušnih ideja i originalne misli. Njegovo delo još nije do kraja sagledano, još uvek ga otkrivamo. Esej kao forma slobode Pisao je najčešće u esejističkoj formi mada među njegovim delima ima i nekoliko romana kao i jedna veća studija iz istorije umetnosti. Esej je specifičan književni rod koji spaja književnost i nauku (filozofiju), a u Hamvaševom slučaju i mnogo više od toga. Može se reći i da je on ovaj žanr prilagodio sebi i širini svojih interesovanja, pa se tako u njegovom eseju sreću poezija (usled nesvakidašnje interpunkcije i strukture rečenice), nauka, religija, istorija umetnosti, filozofija, metafizika, pa i mistika. Genije kao što je Hamvaš, poput alhemičara u esejističkoj formi, može da pomeša celokupna znanja koja je stekao dugogodišnjim izučavanjem različitih oblasti. Za um njegovog „formata“ esej pruža neophodnu slobodu i dozvoljava mu da se razmahne. Uvodi subjektivnost kao meru zanimljivosti eseja. Baština, pojam i značenje Baština (Tradition, Uberlieferung) za Belu Hamvaša je osnova, jedinstvo, univerzalna nauka. To je jedino autentično znanje. On kaže da postoji samo jedna baština, kao što postoji jedno čovečanstvo, jedan duh, jedan Bog. Ovaj pojam prvi uvodi španski autor Unamuno, a zatim se njome bavi Rene Genon ali ne definiše sam pojam. Kasnije će Đulio Evola želeti da oplemeni modernog čoveka probudivši mu svest o baštini. Leopold Cigler definiše baštinu kao večno znanje, i dovodi je u vezu sa rešenjima pitanja samog bivstva. Hamvaš se nadovezuje na njihova učenja i ovaj pojam postaje središnji u njegovom proučavanju. Šta je baština? Baština je održavanje neprekidnosti veze između čoveka i transcendentnog sveta, svest o božanskom poreklu čovečanstva i očuvanje sličnosti s Bogom kao jedinog zadatka ljudske sudbine. Athenaeum – B. Hamvaš Hamvaš u svet ideja uvodi pojam scientia sacra (sveta nauka, sveto znanje). Bavljenje pisanim delom koje pripada baštini čovečanstva postaje sveto znanje. Smisao svakog pisanog dela je prenošenje božanske iskre, i svesti o božanskom poreklu čoveka, predavanje ove misli sa generacije na generaciju i održavanje veze između čoveka i trancendentnog sveta. Iznad evropocentričnosti Budući da je Hamvaš Evropljanin, rođen u centralnoj Evropi, sa jezičkom tradicijom mađarskog i nemačkog jezika, očekivano bi bilo da se bavi ponajviše istorijom evropske kulture. Ali, nasuprot tome, on je veliki deo svog izučavanja posvetio kulturama sa drugih meridijana. Naročito je bio upućen na azijski kontinent, i bavio se indijskom i kineskom tradicijom. Nije zanemario čak ni afrički kontinent, pa je u svojih sto najznačajnijih knjiga čovečanstva uvrstio i afričke bajke. Za njega su jednako značajne peruanske vaze, drevni tekstovi sa Tibeta, indijanske izatkanice i bajke crnog kontinenta. Uporedo u duhovnoj baštini stoje Šekspir, Tolstoj, Kjerkegor, Brojgel, Vordsvort, sa kamenovima Stounhendža, a Heraklitovi fragmenti sa mudrim Lao-ceovim tekstovima. On je jednako okrenut prema Istoku i prema Zapadu. Bavi se svim vrednim tekovinama duha, bez obzira na period nastanka, na geografske koordinate i religijsku i rasnu kvalifikaciju autora. Jung i njegov krug bili su presudni za spajanje Istoka i Zapada. Jung je predstavio zapadnom čoveku neke od najvažnijih pisanih dokumenata istočnjačkog duhovnog života napisavši uvodne reči za Bardo Todol (Tibetanska knjiga mrtvih), Ji-đing (kineska Knjiga promene) i zen budističke tekstove. A Hamvaš podržava, i nadograđuje, i Jungovu ideju o jedinstvu čovečanstva, kao i postojanje drevnog arhetipskog sloja koji je iznad individualnog, rasnog, nacionalnog. Povezanost sveukupne baštine čovečanstva Šest stotina godina pre naše ere (ili pre Hrista) u Indiji živi Buda, u Kini Lao-ce i Konfučije, u Iranu Zaratustra, u Maloj Aziji Heraklit, a u Italiji Pitagora. Hamvaš ovaj period smatra zlatnim dobom, a sve što je usledilo čovekovim padom i putem ka neminovnoj apokalipsi. Ako se bavimo paralelnim proučavanjem dela i učenja stvaralaca zlatnog doba, shvatićemo Hamvaševo viđenje baštine čovečanstva. Čovečanstvo je za njega živi organizam, čiji su delovi povezani u jedinstvenu celinu, a na celoj planeti postoji specifični sinhronicitet, ako pokušamo da pojasnim jungovskom terminologijom. Tako da sličnosti u izgradnji hramova, ili u pevanju himni bogovima nisu slučajne, već pripadaju arhetipskom kolektivnom duhu sa izvorišta čovečanstva. Ne samo što je za njega celo čovečanstvo nerazdvojivo jedinstvo nego on ne deli ni duhovnu baštinu na manje celine (književnost, poezija, filozofija, muzika, likovna umetnost), za njega je i celokupno stvaralaštvo ljudskog duha neraskidiva celina, sinteza svih umetnosti. U esejima Mitologija prirodnih nauka, Vordsvort ili filozofija zelenog, VII simfonija i metafizika muzike, Filozofija vina pokazuje kako se različiti vidovi ispoljavanja božanskog duha prelamaju i prožimaju. Idealni čitalac U svom izboru od sto najvažnijih knjiga čovečanstva, Hamvaš ima na umu idealnog čitaoca. I on mu daje savršen spisak literature koji se sastoji od 100 najznačajnijih opusa otkad je Reč sačuvana u memoriji čovečanstva, ili zapisivana. Bela Hamvaš je zapravo taj idealni čitalac, onaj koji guta literaturu od Upanišada i Veda do Tibetanske knjige mrtvih i biblijskih tekstova. Čita na sanskritu, kineskom i grčkom, kao i na nemačkom, engleskom. Kad bi kojim slučajem neka inteligentna bića iz udaljene galaksije došla na Zemlju, dovoljan dajdžest sveukupnog znanja i književnosti Zemljana bio bi u Hamvaševim delima. Kao što Borhes i Umberto Eko imaju svoje idealne spiskove i idealno osmišljene biblioteke, rajsko mesto Hamvaševo bila bi upravo jedna biblioteka koja sadrži tih sto najvažnijih dela prevedenih na sve jezike sveta. Sjećanja 1997 255 str

Umetničko delo može ostati nedovršeno, a da ipak bude estetski relevantno. Zašto kažemo «ipak»? Kao da a priori isključujemo mogućnost umetničke, estetske vrednosti ako je delo nedovršeno. Ovo «ipak» sa apriornim očekivanjem nevrednosti se ustvari odnosi na ona umetnička dela koja su slučajno, bez namere autora, ostala nedovršena. Nešto se desilo, umetnik nije stigao, ili nije domislio do kraja pa je ostavio delo da miruje, da se «ohladi», da se otvori na neki drugi način, da oslušne i pronađe sopstvenu intencionalnost. Na ovakva umetnička dela se odnosi ono «ipak». Majstor ih je nehotice ostavio nezavršenim, nije imao nameru u svesti, a «ipak» su dobra. Ali kada je umetničko delo hotimice nedovršeno, sa punom svešću, dakle – namerom autora, ne prosto napušteno u jednom trenutku stvralačkog procesa, već koncipirano po principu estetske nedovršenosti – jer u ovakvom slučaju nedovršenost dobija dignitet stvaralačkog principa – nije nam potrebno ono «ipak». Takvo delo bez svake sumnje jeste esteski relevantno i povrh toga predstavlja pravu radost za teorijski um jer se krajnje suptilno, ali čvrsto i štaviše opipljivo i vidno dotiče bitnih ontoloških i gnoseoloških problema. Jedan od najupečatljivijih primera hotimice nedovršenog umetničkog dela u istoriji likovnih umetnosti, očigledna primena principa nedovršenosti kao stvaralačkog umetničkog principa, jesu Mikelanđelove skulpture (Michelangelo Buonarotti) poznate pod italijanskim nazivom non finito – nedovršeno. One se i zovu samo tako non finito, nedovršene, jer je njihova hotimična nedovršenost upravo onaj momenat koji ukazuje na njihovu estetsku suštinu. Autor knjige Iva Draškić Vićanović tretira princip estetske nedovršenosti kao autonoman stvaralački princip koji ima moć da osmisli poseban estetski prostor i da mu intonaciju; zbog toga autor i smatra da se odgovorno može govoriti o estetici nedovršenog. Polazeći od ideje da je suština umetničkog dela razotkrivanje metafizičkog i hod ka onom što je meta ta fizika, Iva Draškić formuliše tezu da princip nedovršenosti u estetici naglašava metafizičku dimenziju umetničkog dela, da nas kraćim putem vodi meta ta fizika i da je, u neku ruku, «metafizička prečica». Kroz svojevrsnu fenomenološku analizu slojeva skulptorskog opusa majstora non finito principa, Mikelanđela Buonarotija i Ogista Rodena, autor dokazuje da se ontološka i estetska snaga non finito skulpture vidi u blizini, odnosno brzini otkrivanja poslednjeg pozadinskog sloja zahvaljujući načinu oblikovanja u ontičkom prednjem planu. To je onaj fenomen koji je u knjizi nazvan «metafizička prečica» non finito principa. Sledi analiza skice koja, prema mišljenju Ive Draškić Vićanović, podleže principu selekcije označenom kao «likovno – ontološka redukcija», zato što odbacuje sve što nije od supstancijalnog značaja i svodi svoju likovnu ponudu na samu supstancijalnu formu – ono suštinsko i određujuće. Treći deo posvećen je analizi non finito principa u slikarstvu. U ovom kontekstu autor otvaranje forme, oslobađanje njeno od konture, prepoznaje kao varijantu principa nedovršenosti. U ovoj studiji Iva Draškić razvija i tezu o suštinskoj bliskosti lika (oblika, forme) i misli, svojevrsnoj njihovoj intimnosti koja ukazuje na neispravnost intuicije antičke grčke filozofije da su aisthszis i noesis, čulnost i mišljenje, tuđi jedno drugom i da do bitnih metafizičkih uvida možemo stići jedino distancirajući se od čulnog opažanja kao takvog. Autor, naprotiv, konstatuje noetsku snag non finito principa, njegovu sposobnost da transcendira od čulnog ka pojmovnom.