"Krešenco sa petom knjigom, gde se bavi XVII i XVIII vekom, nastavlja projekat popularne istorije filozofije! "Svet se podelio u dve različite i odvojene hemisfere: s jedne strane su oni koji su rasuđivali, a sa druge su oni kojima se više dopadalo da veruju". Tako Lućano de Krešenco predstavlja doba prosvetljenja. "Rasuđivanje" je značilo ostaviti tradiciju i prihvatiti kao istinito samo ono što je očigledno. Počela se otkrivati snaga sumnje. Dekart je postavio pravila i tim putem uputili su se Hobs, Paskal, Spinoza, Lajbnic i svi drugi. Počela je da se rađa nova filozofija koja je imala uzor u matematici i geometriji. Menjale su se i društvene prilike. Volter, enciklopedisti i "materijalisti" postali su protagonisti društvenog života i promenili su lik Evrope. Zaslugom Loka, Hjuma i Berklija, "rasuđivanje" u Engleskoj je poprimilo posebnu nijansu – "empirizam"; u Napulju je Viko razmišljao o cikličnim ponavljanjima istorijskih pojava; a u jednom uglu Pruske, Kant je zatvarao epohu i otvarao drugu." Lućano de Krešenco je italijanski pisac, filmski reditelj i inženjer. Za svoj rad u oblasti grčke filozofije 1994. godine postao je počasni građanin Atine. Naslov: Istorija moderne filozofije - od Dekarta do Kanta Izdavač: Adresa Strana: 174 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 20 cm Godina izdanja: 2009 ISBN: 978-86-86761-34-7

Istorija sreće Pišući poveliku i ambicioznu knjigu o sreći (sa svim, razumljivim, ograničenjima), Mekman se našao u nezavidnoj ulozi nekoga ko sreću definiše, istražuje je u prošlosti, prepoznaje u sadašnjosti... A nju je tako teško uhvatiti. No njegova hrabrost nije ustuknula pred zastrašujuće vidljivim praznim stranicama sreće u istoriji. Zapadni svet iskazao je potrebu za srećom još u demokratiji antičke Grčke i dosledno je se držao do danas. Evropa i Amerika od vere u nju nisu odustale; otud se za sreću može reći da je postala moderna zapadna religija, drugačije i viđena i shvaćena nego na Istoku. Zar to ne potvrđuje i Mekmanova rečenica: „Možemo biti srećni, bićemo srećni, trebalo bi da budemo srećni. Imamo pravo na sreću“? Istorija sreće nije nikakva knjiga-recept za ostvarenje sopstvene sreće. Ovo je ozbiljna studija, jedna od mogućnih, koja svakako pokriva široku lepezu čovekovih pitanja o sreći kroz vekove i kulture. Osim što nudi kontinuiranu i jarku sliku sreće na stručan način, ona vešto komunicira sa čitaocem otvarajući nova pitanja i zagonetke. „Entoni Ešli Kuper, značajan moralista iz osamnaestog veka, zapitao se jednom prilikom: ’Ako je filozofija, kao što mi mislimo, proučavanje sreće, zar ne bi svako, na ovaj ili onaj način, morao vešto ili nevešto filozofirati?’ Moje iskustvo govori da je odgovor na ovo pitanje gromoglasno da. Stoga sam u ovoj knjizi pokušao da se obratim tom možda mitskom biću, a svakako ugroženoj vrsti, ’prosečnom čitaocu’, da pišem, nadam se, bez gledanja s visine, ali da istovremeno uložim svestan napor da sve prikažem živopisno i interesantno, ali i da analiziram i objašnjavam. Čak sam nastojao da knjiga bude zabavna i duhovita.“ Darin Mekman Iz Predgovora Prikaži više

Izdavač: karpos Godina izdavanja: 2016 Broj strana: 151 Povez: mek Format: 20 x 13 cm Delo Grci i stranci prati istoriju stavova Grka prema stranim kulturama i narodima, od homerskog doba do vremena poodmakle hristijanizacije Rimskog carstva. U vreme Homera svi poznati narodi su slično opisivani. Jezičke i kulturne razlike se nisu pominjale. Jedino su narodi izvan poznatog sveta bajkoviti i delimično izazivaju strah. Čak i u vreme sukoba sa Persijancima u potonjem vremenu, pobeđeni se nisu karakterisali kao manje vredni ljudi, nego se grčka pobeda dovodila u vezu sa željom bogova za uspostavljanjem ravnoteže moći. Tek u helenističko doba, u vreme gubljenja nezavisnosti i političke moći grčkih polisa, dolazi do isticanja nacionalne posebnosti, ali se pripadnost helenstvu nije prosto određivala kao pripadnost grčkoj naciji, nego se ona zasnivala na pripadnosti određenoj obrazovnoj tradiciji. Grk je onaj ko je stekao obrazovanje, onakvo kakvo se razvijalo i definisalo u klasično doba. U to poklasično vreme, ističe autor, kod Grka se rađa „arogancija obrazovanja“, koja je uočljiva sve do kraja srednjeg veka. Međutim, mogućnost sticanja grčke „paideje“, olakšalo je integraciju naroda iz drugih kultura, doduše po cenu asimilacije, koja se pak nije odnosila na religiju, jer je grčka filozofija dopuštala različite verske puteve do spoznaje istine. Čak su se strani kultovi, koji su se poimali kao iskonski, činili Grcima korak bliže „prirodnom“ čoveku, neiskvarenom civilizacijom. Zahvaljujući takozvanoj interpretatio Graeca, helenistička kraljevstva, a kasnije i Rimsko carstvo, umela su da integrišu razne verske tradicije i osujete verske ratove i netrpeljivosti, čemu su se jedino opirale monoteističke religije. Albrecht Dihle, prateći genezu stavova Grka prema brojnim azijskim, severnoafričkim i evropskim narodima starog veka, uključuje u svoja razmatranja dragocene izvore i ukazuje na izuzetne domete grčke geografije i etnografije, bez kojih jedva da bismo raspolagali bilo kakvim znanjima o kulturama starih naroda. Starogrčka radoznalost se nije odnosila samo na medicinu, matematiku, geometriju, filozofiju itd, nego sa Grcima imamo i početke savremene antropologije i etnologije. Takođe, današnje postkolonijalne studije bi svakako morale da uzmu u obzir i iskustvo susreta Grka, koji su vekovima bila vodeća kulturna sila, sa drugim narodima, bilo zbog toga što njihova ‘konstrukcija drugog’ katkad podseća na novovekovna iskustva, bilo što njihove percepcije drugih naroda mogu da budu inspirativne za savremeni međukulturni dijalog.

Knjiga Kroz vasionu i vekove Milutina Milankovića je naučna istorija astronomije, ali i izuzetna epistolarna i putopisna proza. Širinom imaginacije i veštinom tumačenja naučnih ideja, lepotom pričanja o drevnim prilikama i lepotom jezika i stila ona daleko prevazilazi naučne bestselere XX veka, poput Kratke povesti vremena Stivena Hokinga, Kosmosa Karla Sagana, istorije vaseljene nobelovca Liona Ledermana ili Snovi o konačnoj teoriji nobelovca Stivena Vajnberga. Kroz vasionu i vekove je zbirka pisama koje Milanković šalje dragoj dami sa najdužeg putovanja koje se maštom može zamisliti – putovanja kroz prošlost duboku nekoliko milijardi godina i putovanja kroz beskrajni kosmos. Milankovićeva pisma su istovremeno putopis i riznica naučnih, lirski obojenih, objašnjenja; antologija porterta slavnih ličnosti astronomije, matematike i filozofije, od Talesa, Pitagore, Eratostena, do Keplera, Kopernika, Ajnštajna... I zbirka literarno-istorijskih zapisa o kolevkama mudrosti, naučnih znanja i filozofije od drevne Kine, Indije, Mesopotamije, antičke Grčke i Rima, do naučnih centara novovekovne Evrope i mo-dernog doba. Dragan Mojović

Opis proizvoda Kada sa prijateljima odigramo partiju tenisa to nazivamo uživanjem u razonodi, čak i ako je meč bio težak. Ipak, profesionalni teniser trening ne doživljava kao hobi, jer za igranje dobija novac. No, da li je rad isto što i posao i da li radom možemo nazivati aktivnosti koje nam ne donose prihode, među mnogim su pitanjima na koje Laš Svensen nudi odgovore u ovoj knjizi.Od antičke Grčke i Aristotela - prema kome je naporan fizički rad rezervisan za robove, a slobodan čovek treba da razvija svoje umne sposobnosti - autor nas vodi kroz istoriju odnosa prema radu, sve do savremenog doba i čitavog žanra literature o menadžmentu i poslovanju.Na ovom putu, smenjuju se Svensenova razmišljanja o ličnom iskustvu kada je radio kao čistač u fabrici, o poslu filozofa, o kapitalizmu, novcu, o traženju smisla u izboru zanimanja. Filozofija rada potkrepljena je analizama mnogobrojnih istraživanja i istraživača fenomena rada i posla (Hesiod, Marks, Hana Arent) kao i odlomcima iz popularnih serija i pop pesama koje se bave ovom temom.U vremenu kada granica između radnog i slobodnog vremena bledi, kad laptop zamenjuje odlazak u kancelariju, a napredna tehnologija fabričkog radnika, ova lako razumljiva i neposredno napisana knjiga vešto formuliše sve nedoumice i misli sa kojima se savremeni čovek bori u pronalaženju svoje idealne profesije.

Kada sa prijateljima odigramo partiju tenisa to nazivamo uživanjem u razonodi, čak i ako je meč bio težak! Ipak, profesionalni teniser trening ne doživljava kao hobi, jer za igranje dobija novac. No, da li je rad isto što i posao i da li radom možemo nazivati aktivnosti koje nam ne donose prihode, među mnogim su pitanjima na koje Laš Svensen nudi odgovore u ovoj knjizi. Od antičke Grčke i Aristotela - prema kome je naporan fizički rad rezervisan za robove, a slobodan čovek treba da razvija svoje umne sposobnosti - autor nas vodi kroz istoriju odnosa prema radu, sve do savremenog doba i čitavog žanra literature o menadžmentu i poslovanju. Na ovom putu, smenjuju se Svensenova razmišljanja o ličnom iskustvu kada je radio kao čistač u fabrici, o poslu filozofa, o kapitalizmu, novcu, o traženju smisla u izboru zanimanja. Filozofija rada potkrepljena je analizama mnogobrojnih istraživanja i istraživača fenomena rada i posla (Hesiod, Marks, Hana Arent) kao i odlomcima iz popularnih serija i pop pesama koje se bave ovom temom. U vremenu kada granica između radnog i slobodnog vremena bledi, kad laptop zamenjuje odlazak u kancelariju, a napredna tehnologija fabričkog radnika, ova lako razumljiva i neposredno napisana knjiga vešto formuliše sve nedoumice i misli sa kojima se savremeni čovek bori u pronalaženju svoje idealne profesije. Čitaj dalje

Izdavač: Nolit, Beograd Biblioteka savremene filozofije SYMPOSION Prevod: Olga Šafarik Uvodna studija: Mihailo Đurić Povez: tvrd Broj strana: 295 Obrisi tečnosti samo na koricama. Pečatirana, sasvim malo podvlačena, lepo očuvana. Ernst Kasirer (1874-1945) je bio jedna od glavnih ličnosti zaslužnih za razvoj filozofije idealizma u prvoj polovini XX veka. Po vokaciji neokantovac, razvio je filozofiju kulture kao teoriju simbola zasnovanu na fenomenologiji znanja. Zbog svog jevrejskog porekla morao je da napusti Nemačku i svom glavnom suparniku Martinu Hajdegeru ostavi da vodi glavnu reč u postratovskoj kontinentalnoj filozofiji. S A D R Ž A J: Mihailo Đurić: Kritika mitske svesti ŠTA JE MIT? - Struktura mitske misli - Mit i jezik - Mit i psihologija emocija - Funkcija mita u društvenom životu čoveka BORBA PROTIV MITA U ISTORIJI POLITIČKE TEORIJE - Logos i Mythos u najstarijoj grčkoj filozofiji - Platonova Država - Religiozna i metafizička pozadina srednjovekovne teorije države - Teorija pravne države u srednjovekovnoj folozofiji - Priroda i milost u srednjovekovnoj filozofiji - Makijavelijeva nova nauka o politici - Trijumf makijavelizma i njegove posledice - Implikacije nove teorije države - Renesansa stoicizma i prirodnopravne teorije države - Filozofija prosvećenosti i njeni romantičarski kritičari MIT XX VEKA - Priprema: Karlajl - Od kulta heroja do kulta rase - Hegel - Tehnika modernih političkih mitova (K-53)

Kada sa prijateljima odigramo partiju tenisa to nazivamo uživanjem u razonodi, čak i ako je meč bio težak! Ipak, profesionalni teniser trening ne doživljava kao hobi, jer za igranje dobija novac. No, da li je rad isto što i posao i da li radom možemo nazivati aktivnosti koje nam ne donose prihode, među mnogim su pitanjima na koje Laš Svensen nudi odgovore u ovoj knjizi. Od antičke Grčke i Aristotela - prema kome je naporan fizički rad rezervisan za robove, a slobodan čovek treba da razvija svoje umne sposobnosti - autor nas vodi kroz istoriju odnosa prema radu, sve do savremenog doba i čitavog žanra literature o menadžmentu i poslovanju. Na ovom putu, smenjuju se Svensenova razmišljanja o ličnom iskustvu kada je radio kao čistač u fabrici, o poslu filozofa, o kapitalizmu, novcu, o traženju smisla u izboru zanimanja. Filozofija rada potkrepljena je analizama mnogobrojnih istraživanja i istraživača fenomena rada i posla (Hesiod, Marks, Hana Arent) kao i odlomcima iz popularnih serija i pop pesama koje se bave ovom temom. U vremenu kada granica između radnog i slobodnog vremena bledi, kad laptop zamenjuje odlazak u kancelariju, a napredna tehnologija fabričkog radnika, ova lako razumljiva i neposredno napisana knjiga vešto formuliše sve nedoumice i misli sa kojima se savremeni čovek bori u pronalaženju svoje idealne profesije. B Naslov: Filozofija rada Izdavač: Geopoetika Strana: 153 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 20 cm Godina izdanja: 2012 ISBN: 978-86-6145-094-5

Blago cara Radovana je knjiga filozofske proze Jovana Dučića koja se smatra jednim od najčitanijih dela srpske književnosti. U ovoj knjizi, Dučić se bavi univerzalnim temama kao što su ljubav, sreća, heroji, prijateljstvo, mladost, preplićući ih sa izuzetnom erudicijom i znanjem o mitologiji, filozofiji, religiji, istoriji i književnosti. Kroz analize grčkih božanstava, legendi, učenja Platona, Aristotela, Sokrata, kao i dela Dantea, Šekspira, Getea, autor ilustruje ljudska stremljenja i životnu mudrost. Posebno zanimljivi delovi knjige su kontroverzna shvatanja o ženama, koja i danas intrigiraju čitaoce.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korica malo iskrzana vidi se na jednoj od fotografija, sve ostalo uredno. Knjiga verovatno nije ni citana! Izdavač: Književna zajednica Novog Sada - Novi Sad, 1992. god. Tvrd povez, 20,5 cm. 316 str. Martin Hajdeger (1889 - 1976) je bio nemački filozof. Posebno značajan je Hajdegerov doprinos tumačenju Ničeovog dela. Hajdeger je odlučujuće uticao na formiranje mnogih filozofskih pravaca postmoderne, ali i izazivao kontroverze svojim vezama sa nacistima tokom ranih tridesetih godina. Uz Huserla Hajdeger se smatra za najuticajnijeg filozofa kontinentalne tradicije. Počeo je da studira teologiju ali se ipak opredelio za filozofiju, koju je studirao u Konstanci i Frajburgu. Veliki uspeh knjige „Biće i vreme“ omogućio je Hajdegeru da postane profesor u Frajburgu. Predavao je filozofiju sve do penzionisanja 1945. Penzionisale su ga francuske okupacione vlasti, zbog poznatog rektorskog govora u vreme dolaska nacista na vlast, u kome je slavio `Istorijski poziv Nemačke...`. Ostatak života proveo je povučeno u planinskoj kući na padinama Crne šume, ispod Švarcvalda. Hajdeger se smatra jednim od najuticajnijih filozofa 20. veka. Posebno je značajan njegov uticaj u kontinentalnoj filozofskoj tradiciji (posebno na Žan Pola Sartra) a takođe je uticao na istaknutog rimokatoličkog teologa Karla Ranera. Hajdeger je umro u Frajburgu in Bresgau 1976. Najznačajnija dela Martina Hajdegera su : Biće i vreme, Šta je metafizika, Šta je filozofija, Kant i problemi metafizike, O biti razloga, O biti istine, O humanizmu, Identitet i razlika, Niče, Šumske staze... Posle dolaska Hitlera na vlast 1933. godine Hajdeger se učlanjuje u nacionalsocijalističku partiju i biva izabran za rektora Univerziteta u Frajburgu. Te godine drži i poznati rektorski govor u kome govori o pozivu nemačkih univerziteta u novom vremenu. Njegova karijera se međutim zbog neslaganja sa nacistima završava već 1934. godine. Ostaje učlanjen u nacionalsocijalističku partiju sve do završetka rata. Zbog svega ovoga francuske okupacione vlasti mu brane da predaje na univerzitetu sve do 1951. godine kada nastavlja i zadržava se na redovnim studijama sve do 1967. Slobodan Žunjić (Priština, 20. oktobar 1949 — Beograd, 9. mart 2019) bio je jugoslovenski i srpski profesor, filozof, istoričar filozofije i prevodilac filozofskih dela. Jedan je od najistaknutijih srpskih filozofa druge polovine 20. i prvih decenija 21. veka. Isticao se po širini svoje filozofske kulture i vanserijskoj erudiciji. Bio je istoričar filozofije koji je izvanredno poznavao gotovo sve periode povesnog razvoja filozofskog mišljenja i polihistor kakav se retko sreće čak i u daleko razvijenijim kulturama. Slobodan Žunjić je rođen 20. oktobra 1949. u Prištini ali je detinjstvo i veći deo života proveo u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Studije filozofije završio je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1972. godine, kada je dobio i Oktobarsku nagradu za najbolji diplomski rad na Beogradskom univerzitetu. Od 1972. do 1974. godine stažirao je u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.[1] Godine 1975. izabran je za asistenta u tadašnjem Institutu za međunarodni radnički pokret u Beogradu. Akademsku karijeru je započeo godine 1976. kada je postao naučni sekretar u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Za asistenta na predmetu Istorija filozofije I (antička filozofija) izabran je 1977. a za docenta 1986. godine. Vanredni profesor je 1993. na istom predmetu. Odbranio je magistarski rad „Temeljni pojmovi rane grčke filozofije u interpretaciji Martina Hajdegera”, na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1982. Doktorsku tezu „Problem Jednog u Aristotelovoj Metafizici” odbranio je na istom fakultetu 1986. godine. Predavao je kao honorarni profesor i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i na univerzitetima u Pensilvaniji i Rod Ajlendu.[2] Bio je na studijskim boravcima kao Humboltov stipendista u Frajburgu (Nemačka) 1976, u Tibingenu na Karl Eberhart Univerzitetu 1982/83. Godine 1997/98. bio je na studijskom boravku na Pensilvanija Univerzitetu u Filadelfiji. Bio je rukovodilac potprojekata za antičku filozofiju u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, zatim kodirektor međunarodnih kurseva o Ničeu (Dubrovnik 1989-1991.) Bio je član Odbora za filozofiju SANU od 1996. godine. Područje Žunjićevog istraživanja bile su istorija antičke filozofije, vizantijska filozofija, nacionalna filozofija kod Srba, hermeneutika, metodologija istorije filozofije, praktička filozofija, kritička teorija, poststrukturalizam i postmoderna. Autor je više knjiga i desetine studija, rezultate istraživanja objavljivao je u brojnim radovima i raspravama. Svoje radove je objavljivao na srpskom, nemačkom, engleskom i francuskom jeziku. Za četvorotomnu studiju „Prirok i suštastvo – istorija pojmovne logike kod Srba” (2013) dobio je tri prestižne nagrade: prva je nagrada „Nikola Milošević“, koju dodeljuje Drugi program radio Beograda za najbolju knjigu iz oblasti teorije književnosti i umetnosti, estetike i filozofije; druga je „Nagrada grada Beograda“ za najveća dostignuća u 2013. godini u oblasti društvenih i humanističkih nauka; treća je „Nagrada za izdavački poduhvat godine“, koju dodeljuje Novosadski salon knjiga. Godine 2018. je Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske organizovala naučni skup posvećen njegovoj „Istorija srpske filozofije“, a potom je publikovala i zbornik referata „Srpska filozofija ili filozofija kod Srba” (2018). Slobodan Žunjić preminuo je u Beogradu 9. marta 2019. godine. Bibliografija Slobodana Žunjića Filozofske studije „Begrifflichkeit und Metapher”, Nietzsche-Studien 16 (1987.) „Aristotel i henologija”, Prosveta, Beograd (1988). „Homo faber und seine Emanzipation, Juergen Habermas und die jugoslawische Praxis-Philosophie”, in: Ideen zu einer integralen Anthropologie, Munchen 1991. „Martin Hajdeger i nacionalsocijalizam”, Zbornik radova (urednik), KZNS, Novi Sad 1992. „Herrschaft und Souveraenitaet”, in Nietzsche und Hegel, Wurtzburg 1992. „Die serbische Philosophie heute”, (sapriređivač), Zbornik radova, Slavica Verlag, Munchen 1993. „The Definitions of Philosophy in the Dialectica of John Damascene”, Philosophy and Orthodoxy, Athens 1994. „The biological and the political side of human nature in Aristotle”, Aristotelian Political Philosophy, vol. I, Athens 1995. „Modernost i filozofija” (2009) „Istorija srpske filozofije” (2009, 2014), „Filozofija i njen jezik” (dva toma) (2012), „Logika i teologija” (2012) „Filozofija i postmodernost” (2013) „Prirok i suštastvo - istorija pojmovne logike kod Srba”, (četiri toma) (2013) „Hajdeger i presokratovci” (2015) „Fridrih Niče između moderne i postmoderne” (2017)

Kada sa prijateljima odigramo partiju tenisa to nazivamo uživanjem u razonodi, čak i ako je meč bio težak. Ipak, profesionalni teniser trening ne doživljava kao hobi, jer za igranje dobija novac. No, da li je rad isto što i posao i da li radom možemo nazivati aktivnosti koje nam ne donose prihode, među mnogim su pitanjima na koje Laš Svensen nudi odgovore u ovoj knjizi. Od antičke Grčke i Aristotela - prema kome je naporan fizički rad rezervisan za robove, a slobodan čovek treba da razvija svoje umne sposobnosti - autor nas vodi kroz istoriju odnosa prema radu, sve do savremenog doba i čitavog žanra literature o menadžmentu i poslovanju. Na ovom putu, smenjuju se Svensenova razmišljanja o ličnom iskustvu kada je radio kao čistač u fabrici, o poslu filozofa, o kapitalizmu, novcu, o traženju smisla u izboru zanimanja. Filozofija rada potkrepljena je analizama mnogobrojnih istraživanja i istraživača fenomena rada i posla (Hesiod, Marks, Hana Arent) kao i odlomcima iz popularnih serija i pop pesama koje se bave ovom temom. U vremenu kada granica između radnog i slobodnog vremena bledi, kad laptop zamenjuje odlazak u kancelariju, a napredna tehnologija fabričkog radnika, ova lako razumljiva i neposredno napisana knjiga vešto formuliše sve nedoumice i misli sa kojima se savremeni čovek bori u pronalaženju svoje idealne profesije.

„Majmonides ne pripada samo Jevrejima nego se smatra velikim filozofom uopšte. To se pripisuje i zemlji u kojoj je rođen i učenoj porodici, mada je osim što se rodio u Španiji najveći deo života proveo u lutanju u traženju sigurnosti, što ga nije omelo da ostavi najznačajnija dela iz filozofije i medicine do dana današnjeg.“ Ovo su reči iz predgovora Mirjane Belić-Koročkin-Davidović i Radivoja Davidovića koje na sažet način u predgovoru objašnjavaju zašto se bave životom i delom ovog filozofa, naučnika i mislioca koji je obeležio ne samo vreme u kojem je živeo nego i vreme posle njegove smrti. Majmonidesovo veliko i značajno delo podjednako je okrenuto tradiciji ali i novom tumačenju tradicije, razmišljanjima o odnosu verskog i intelektualnog a postalo je predmet različitih polemika još u njegovo vreme i nastavilo se u vekovima koji su sledili. Majmonidesov život je sam po sebi bio avantura, fizička i duhovna. I oni koji se nisu sa njim slagali, poštovali su ga, priman je sa uvažavanjem i divljenjem svuda gde je boravio. Pokušavao je da razreši tenzije između racionalizma i antiracionalnosti poštujući suštinu verskog ali istovremeno dajući verskom nova tumačenja, uspostavljajući dublje veze između jevrejske istorije i duhovnosti sa narodima u okruženju. Bio je podjednako obrazovan i poznavalac astronomije, medicine, matematike i filozofije, poštovalac grčkih filozofa Aristotela i Platona. I svakako jedan od najboljih poznavalaca i tumača Tore i Talmuda. Čitaoci ove knjige o Majmonidesu dobiće detaljan uvid u život i delo Mojsija Majmonidesa zahvaljujući značajnom i vrednom doprinosu uvaženih istraživača i publicista Mirjane Belić Koročkin Davidović i Radivoja Davidovića. Čitaj dalje

Opis proizvoda „Majmonides ne pripada samo Jevrejima nego se smatra velikim filozofom uopšte. To se pripisuje i zemlji u kojoj je rođen i učenoj porodici, mada je osim što se rodio u Španiji najveći deo života proveo u lutanju u traženju sigurnosti, što ga nije omelo da ostavi najznačajnija dela iz filozofije i medicine do dana današnjeg.“ Ovo su reči iz predgovora Mirjane Belić-Koročkin-Davidović i Radivoja Davidovića koje na sažet način u predgovoru objašnjavaju zašto se bave životom i delom ovog filozofa, naučnika i mislioca koji je obeležio ne samo vreme u kojem je živeo nego i vreme posle njegove smrti. Majmonidesovo veliko i značajno delo podjednako je okrenuto tradiciji ali i novom tumačenju tradicije, razmišljanjima o odnosu verskog i intelektualnog a postalo je predmet različitih polemika još u njegovo vreme i nastavilo se u vekovima koji su sledili. Majmonidesov život je sam po sebi bio avantura, fizička i duhovna. I oni koji se nisu sa njim slagali, poštovali su ga, priman je sa uvažavanjem i divljenjem svuda gde je boravio. Pokušavao je da razreši tenzije između racionalizma i antiracionalnosti poštujući suštinu verskog ali istovremeno dajući verskom nova tumačenja, uspostavljajući dublje veze između jevrejske istorije i duhovnosti sa narodima u okruženju. Bio je podjednako obrazovan i poznavalac astronomije, medicine, matematike i filozofije, poštovalac grčkih filozofa Aristotela i Platona. I svakako jedan od najboljih poznavalaca i tumača Tore i Talmuda. Čitaoci ove knjige o Majmonidesu dobiće detaljan uvid u život i delo Mojsija Majmonidesa zahvaljujući značajnom i vrednom doprinosu uvaženih istraživača i publicista Mirjane Belić Koročkin Davidović i Radivoja Davidovića.

Autor - osoba Cvetković, Petar, 1939- = Cvetković, Petar, 1939- Naslov Grčka loza / Petar Cvetković Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1989 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 53 str. ; 24 cm Zbirka Savremena poezija `89 ISBN 86-07-00417-4 (broš.) Napomene Beleškao autoru i njegova slika na kor. Ima u zbirci „Grčka loza” pesma pod naslovom „Vukove reči”, čiji su početna stihovi: „Ne trči za pričom / Nju više ne može ni pas da stigne / Sve priče su prošle. Žive samo / pojedinosti...” Cvetković, odista, „priča priče” polazeći od beznačajnih pojedinosti; od efemernog događaja, susreta, dijaloga, od bilo čega što uđe u njegovo vidno polje, ili mine njegovim pamćenjem. Samo što se ta „priča” – krajnje nečujno, tako da čitalac i nije svestan kad se to dogodilo, i zašto baš tad – posredstvom pesnikovog asocijativnog mehanizma i izvanredne sposobnosti da dovede u vezu različite pojave, počinje granati i uslojavati. Beznačajna pojedinost se odjednom pretvara u značajnu opservaciju u psihološkoj, ili socijalnoj sferi, u oblasti istorije, umetnosti, filozofije. I, kad se čitalac najmanje nada, pesnik „priču” svodi izrazito pesničkim obrtom, simboličkim poentiranjem, efektnim „naravoučenijem” koje čitavom prethodnom tekstu dodaju novu idejnu i estetsku dimenziju. Petar Cvetković (Masurovci kod Babušnice, 1939) je srpski pesnik. Petar Cvetković rođen je 1939. godine u Masurovcima kod Babušnice. Studirao je i diplomirao na grupi za jugoslovenske i opštu književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Bio je saradnik i član redakcije studentskog časopisa „Vidici“, kao i lista „Književna reč“. Duži niz godina bio je zamenik glavnog i odgovornog urednika odnosno glavni i odgovorni urednik „Književnih novina“, glasila Udruženja književnika Srbije, a potom prvi od osnivača i glavni urednik „Književnog lista“, danas „Srpskog književnog lista“. Cvetkovićev poetički identitet zasniva se kako na tematizaciji doživljaja svakodnevnog života, motiva iz prirode i životinjskog sveta, tako i na oživljavanju opštih i nacionalnih kulturno-istorijskih tema u stilskom prosedeu moderne lirske naracije. Cvetković je zastupljen u svim značajnijim antologijama savremenog srpskog pesništva, a njegove pesme prevođene su i na više svetskih jezika. Član je Udruženja književnika Srbije i Srpskog književnog društva. Nagrade Dobio je više književnih nagrada za poeziju: BIGZ-ova nagrada, za knjigu Pesme, 1993. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Pesme, 1993. Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Pesme, 1993. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu poezije Pesme iz autobusa, 1997. Nagrada „Žička hrisovulja”, 2013. Knjige Objavio je knjige pesama: Pozorište (1965) Pesme i bajke (1971) Osam slatkih spavanja i druge priče (1974) Vaga (1978) Jednina (1981) Mala svetlost (1982) Grčka loza (1989) Pesme (1992) Grčka loza, izabrane i nove pesme (1994) Pesme iz autobusa (1997) Božićne pesme (1998) Pesme iz autobusa I i II (2005) Pesme, izabrane i nove (2007) Kapija, izabrane i nove pesme (2012). MG112

Autor - osoba Kalaso, Roberto, 1941- = Calasso, Roberto, 1941- Naslov Svadba Kadma i Harmonije / Roberto Kalaso ; prevela sa italijanskog Marija Radovanov Jedinstveni naslov ǂLe ǂNoze di cadmo e armonia. scc Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1997 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1997 (Novi Sad : Art print) Fizički opis 307 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Radovanov, Marija = Radovanov, Marija Zbirka ǂBiblioteka ǂAZ (broš.) Napomene Prevod dela: Le nozze di Cadmo e Armonia / Roberto Calasso Beleška o autoru i delu na koricama. Bibliografija: str. 293-307. Predmetne odrednice Mitologija -- Grčka -- U literaturi Kalaso je autor više knjiga sa karakterističnim usmerenjem na istoriju kulture od knjige 49 stepenika (posvećena klasičnoj nemačkoj filozofiji), Ka (o klasičnoj egipatskoj kulturi), Kaš (legendarnom afričkom kraljevstvu), do Svadbe Kadma u Harmonije. Kalasov stil je literaran, ali prožet visokom erudicijom i izuzetnom lucidnošću u tumačenju osnova klasične kulture. Knjiga Svadba Kadma i Harmonije, prevedena na veliki broj jezika i sa oreolom bestselera, izvanredan je primer Kalasove spisateljske veštine da se u osobenoj interpretaciji grčko mitološko čudo aktualizuje i dovede do horizonta našeg vremena. Od Zevsa, Tezeja, Aure, Apolona, Ate, Oresta, Demetre, Kope Hada, Tijesta, Atene, Ilijade i Odiseje, Medeje, Kadma i Harmonije do istorije, koja u mitske niti upliće rasulo i raskid sa božanskim. Ogromno stablo grčkog mita, ono što se zbivalo u beskrajno dugom vremenu, ovde se evocira u briljantnim prepletima priča o nastanku sveta, o božanskoj ćudljivosti, o odnosu bogova i heroja, o žrtvenosti, o lepoti i vidljivom, o nestalnosti i zaslepljenosti, o sudbini i jedinstvenosti... čineći niti neraskidivog i nezaboravnog jezika mita. Čudo pripovedanja koje obasjava jednu daleku prošlost, ali i sadašnjost mnogostruko povezanu mrežom jedinstvenog sveta. Ovo je knjiga koja će uzbuditi i nadahnuti svakog čitaoca. Roberto Kalaso (Firenca, 1941), romansijer, esejista, izdavač. Jedan od najvažnijih savremenih italijanskih pisaca. Romani: Gnusni bezumnik (1974), Razvaline Kaša (1983), Svadba Kadma i Harmonije (1988), Ka: Priče o karakteru i bogovima Indije (1996), K. (2002), Tijepolova ruža (2006), Bodlerovo ludilo (2008). Knjige eseja: Četrdeset devet stepenika (1991), Krivudave staze (s fotografijama Brusa Četvina, (1998), Književnost i bogovi (2001), Sto pisama nepoznatom (2003), Bezumlje, poslato nimfama (2008). Dela Roberta Kalasa prevedena su na sve veće svetske jezike. Roberto Kalaso je glavni urednik Adelphi Edizioni, jednog od vodećih italijanskih i evropskih izdavača. U izdanju Arhipelaga objavljen je Kalasov roman K. (2009). Živi u Milanu. MG75 (N)

Knjiga Niče i njegov vek: Izabrani eseji autora Osvalda Špenglera, prvi put objavljena 1962. godine, nudi duboki uvid u misli i dela jednog od najuticajnijih filozofa i istoričara prve polovine XX veka. Kroz pažljivo odabrane eseje, Špengler istražuje ključne teme koje su oblikovale njegov intelektualni razvoj i stvaralaštvo. Knjiga ne samo da predstavlja Špenglerove refleksije o Fridrihu Ničeu, već i širi raspon njegovih ideja izloženih u monumentalnom delu Propast Zapada, kao i promišljanja o Rusiji, njenim odnosima sa Zapadom, i specifičnostima nemačke politike prema Rusiji u kontekstu tzv. Istočnog problema. Špengler, rođen 1880. godine, bio je svestran učenjak koji je izučavao grčki i latinski jezik, matematiku i prirodne nauke, uz snažnu sklonost ka umetnosti. Njegova fascinacija muzikom, poezijom i dramom, kao i duboki uticaji koje su na njega izvršili Niče i Gete, oslikavaju se kroz njegove eseje. Špenglerova teza o cikličnom uzdizanju i padu civilizacija, predstavljena u Propasti Zapada, pruža okvir za razumevanje istorijskih procesa koji su definisali ljudsku civilizaciju. Osim eseja o Ničeu, knjiga obuhvata Špenglerove analize i kritička razmišljanja o različitim aspektima kulture, politike i društva, nudeći čitaocima priliku da istraže složenost njegovih ideja i njihov uticaj na moderno mišljenje. Niče i njegov vek: Izabrani eseji ne samo da osvetljava Špenglerovu intelektualnu baštinu, već i podstiče na dublje razumevanje kompleksnih veza između filozofije, istorije i kulture u turbulentnom periodu ranog XX veka.

Autor - osoba Unamuno, Miguel de, 1864-1936 = Unamuno, Migel de, 1864-1936 Naslov Život Don Kihota i Sanča Panse : prema romanu Migela Servantesa Savedre / Migel de Unamuno ; preveo Gojko Vrtunić ; predgovor Sreten Marić Jedinstveni naslov Vida de don Quijote y Sancho Segun. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1969 (Beograd : Prosveta) Fizički opis XXXIX, 319 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Vrtunić, Gojko, prevodilac = Vrtunić, Gojko, prevodilac Marić, Sreten, 1903-1992 = Marić, Sreten, 1903-1992 Zbirka ǂBiblioteka ǂEseji i studije ISBN (Karton s omotom) Napomene Prevod dela: Vida de don Quijote y Sancho Segun: Miguel de Cervantes Saavedra explicada y comentada / por Miguel de Unamuno Don Kihot juče i danas: povodom Unamunove knjige o Don Kihotu: str. V-[XL] Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Servantes Saavedra, Migel de, 1547-1616 -- Don Kihot i Sančo Pansa Migel de Unamuno (šp. Miguel de Unamuno y Jugo; Bilbao, 29. 9.1864. – Salamanca, 31. 12. 1936), španski pesnik, novelista, filozof. Studirao jezike i filozofiju na Univerzitetu u Madridu. Nakon povratka u zavičaj, radio kao profesor. Literarna dela počeo objavljivati u četrdeset i trećoj godini života. Bio je rektor Univerziteta u Salamanki. Romani i pripovetke Paz en la guerra (1895); izbor i prevod (Građanski rat i mir): Aleksandra Mančić Milić. Beograd: Vreme, 1993. Amor y pedagogía (Ljubav i pedagogija) (1902); prevod: Valentina Otmačić. Zagreb: Demetra, 2004; Recuerdos de niñez y mocedad (1908); El espejo de la muerte (1913); Niebla (Magla) (1914); prevod: Bogdan Radica. Zagreb, 1929; prevod: Jelena Rajić. Beograd : BMG, 1999; prevod: Ana Kalenić. Zagreb: Demetra, 2000. Abel Sánchez (Abel Sančes) (1917.); preveo: Vuk Šećerović; pogovor: Nikola Milošević. Beograd: Todra, 1999; Tulio Montalbán (1920.); Tres novelas ejemplares y un prólogo (Tri poučne novele i jedan prolog) (1920.); prevod: Andreja Jakuš. Zagreb: Demetra, 2008; prevod (Pripovetke): Bogdan Kadmonović. Beograd : Alma, 2010. Pripovetka Nada menos que todo un hombre (Muškarac od glave do pete); prevod: Kalmi Baruh. Sarajevo : Pregled, 1928. Ista pripovetka, prevedena kao `Čovek`; prevod: B. Kadmonović. Beograd: Narodna knjižnica, [b.g]. La tía Tula (Tetka Tula) (1921); prevod: Sonja Hornjak, Dragana Ćorić. Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin`, 2011; prevod: Andreja Jakuš. Zagreb: Demetra, 2011; Teresa (1924); Cómo se hace una novela (Kako nastaje roman) (1927); prevod: Aleksandra Mančić. Beograd: Rad, 2006; prevod: Andreja Jakuš; priredio: Dimitrije Savić. Zagreb: Demetra, 2010; San Manuel Bueno, mártir, Don Sandalio, jugador de ajedrez (1930). Filozofski radovi i eseji En torno al casticismo (1895); prevod (Suština Španije): Nina Marinović. Sremski Karlovci ; Novi Sad : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2010; Vida de Don Quijote y Sancho (Život Don Kihota i Sanča) (1905); prevod: Gojko Vrtunić; predgovor Sreten Marić. Beograd : Kultura, 1969; prevela: Andreja Jakuš. Zagreb: Demetra, 2007. Por tierras de Portugal y España (1911); Del sentimiento trágico de la vida (O tragičnom osećanju života) (1913); prevod: Olga Košutić; predgovor Nikola Milošević. Beograd: Kultura, 1967. Beograd: Dereta, 1990; prevod: Ana Maria Bogišić. Zagreb: Alfa, 2002; prevod: Andreja Jakuš. Zagreb: Demetra, 2010; La agonía del cristianismo (Agonija hrišćanstva) (1925); prevod: Nikola Visković. Mogućnosti, 1998; prevod: Biljana Bukvić. Beograd: Clio, 2000; prevod: Andreja Jakuš. Zagreb: Demetra, 2007. Pozorišna dela La esfinge (1898); La venda (1899); La princesa doña Lambra (1909); La difunta (1909); El pasado que vuelve (1910); Fedra (1910); Soledad (1921); Raquel encadenada (1921); Sombras de sueño (1926); El otro (1926); El hermano Juan o el mundo es teatro (1929). Migel de Unamuno i Hugo (1864–1936), španski književnik i filozof, jedan od najistaknutijih predstavnika Generacije ‘98 koja je krajem XIX veka okupljala značajne španske intelektualce, filozofe i pisce. Za života je bio poznat po svojim esejima o religiji, metafizici, politici i španskoj kulturi. Danas se pre svega pamti po svojoj prozi u kojoj je na sebi svojstven način i pesničkom upotrebom jezika izražavao psihološka stanja i emocionalne konflikte. Kao jedan od preteča egzistencijalizma, u svojoj filozofiji je ispitivao napet odnos razuma i vere, religiju, slobodu misli i tragičnost smrti. Artur A. Koen ga smatra „najvećim stilistom španskog jezika posle Servantesa.“ Aktivno je učestvovao u akademskom i političkom životu svoje zemlje. Predavao je grčki jezik i istoriju španske književnosti na Univerzitetu u Salamanki, a 1900. godine prvi put je imenovan za rektora…Migel de Unamuno je osećao snažnu potrebu, da obrazloži svoja književna rešenja i rado je iznosio viđenje vlastitog dela u brojnim predgovorima, te su upravo ovi tekstovi od izuzetnog značaja za razumevanje njegove stvaralačke poetike, čiju sintezu na izvestan način predstavlja prolog iz zbirke Tri uzorne novele i jedan prolog. U njemu sam pisac pojašnjava svoj odnos prema stvarnosti, realizmu, romanu i posebno prema likovima koji su suštinski element svakog književnog dela. Odbacuje ideju o junacima kao marionetama kojima stvaralac upravlja po vlastitom nahođenju i jasno izražava da mu je cilj da u svojoj prozi razvije likove iz perspektive onoga što određuje kao želju za postojanjem ili volju. I zaista, protagoniste ovih novela odlikuje snažna volja koju bezobzirno nameću svojim bližnjima odvodeći ih u očajanje ili smrt. Njihovi postupci su različito motivisani: u slučaju Rakel iz novele Dve majke u pitanju je fanatična želja za majčinstvom, kod Karoline iz Markiza od Lumbrije žeđ za osvetom, a kod Alehandra iz novele Pravi muškarac neobično visoko mišljenje o vlastitoj vrednosti. Nasuprot tradicionalnoj podeli prema kojoj su žene slabiji pol, u Unamunovim novelama iz ove zbirke žene su jaka bića volje. Sve one svojom voljom postaju deo ljubavno-emotivnog trougla i opsesivno nastoje da dosegnu ostvarenje onoga za čim žude. U noveli Dve majke bezazleni slabić don Huan nije ništa drugo do marioneta u rukama Rakel, oličenju zla i propasti, i Berte, oličenju dobra i spasenja. U noveli Markiz od Lumbrije, u kojoj se dobra sestra Luisa i zla Karolina nadmeću da osvoje Tristana, koji je sveden na ulogu igračke. U oba slučaja protagonistkinje se ne bore za ljubav muškarca već za nadmoć nad njim kako bi ga iskoristile da ostvare svoje ciljeve. Samo u trećoj noveli Pravi muškarac, protagonista je snažan, samouveren muškarac, ali i u njoj na kraju priče otkrivamo da Alehandrova moćna volja i samopouzdanje nisu ništa drugo do privid i da krhka Hulija nije nejaka supruga kao što se isprva čini. MG26 (L)

Izdavač: Službeni glasnik, Beograd Biblioteka Društvena misao. Edicija ILECS Pripremili: Petar Bojanić i Miljana Milojević Povez: broširan Broj strana: 532 Odlično očuvana. S A D R Ž A J: PETAR BOJANIĆ - Pravo kao norma, pravo kao nomos NORMA GOERG HENRIK FON RAJT - O normama uopšte HANS KELZEN - O pojmu norme ALF ROS - Pojam norme NOMOS FRIDEMAN KVAS - Nomos i psefizma FELIKS HAJNIMAN - Nomos i fizis. Porijeklo i značenje jedne antiteze u grčkoj misli V vijeka prije Hrista KARL ŠMIT - Zauzimati/deliti/napasati ERNST HOFMAN - Fizis i nomos ĐANFRANKO MILJO - O pojmu `nomosa` HART HERBERT L. A. HART - Postskript HERBERT L. A. HART - Poseta Kelzenu KARLOS SANTIJAGO NINO - Hartov pojam prava PRIRODNO PRAVO DŽON FINIS - Nepravedni zakoni MIHAEL ŠTOLAJS - Legitimizacija prava putem Boga, tradicije, volje, prirode i ustava ŽAN ROBER ARMOGAT - Deus legislator FIGURE PRAVA MIŠEL TROPER - Pojam pravne države GUSTAVO ZAGREBELSKI - Od prava do zakona ROBERT ALEKSI - Priroda filozofije prava TERI NARDIN - Pravni poredak bez države JAN TOMA - Pravni subjekt, ličnost i priroda DŽORDŽ P. FLEČER - U čast `ius et lex`. Neke misli o govoru o pravu DŽEL FAJNBERG - Priroda i vrednost prava SRODNI POJMOVI RIČARD M. HER - Zakonita vlada HASO HOFMAN - Zapovest, ugovor, običaj ROBERT NOZIK - Država RONALD DVORKIN - Zakon kao interpretacija JIRGEN HABERMAS - Konstitucionalizacija međunarodnog prava i problemi legitimiteta ustrojenog svetskog društva NIKLAS LUMAN - Treće pitanje: kreativna upotreba paradoksa u pravnoj i zakonskoj istoriji DŽON ROLS - Pravne obaveze i dužnost fer-pleja DŽOEL FAJNBERG - Dužnosti, prava i potraživanja ALEKSANDAR P. D`ENTREV - Legalitet i legitimitet ROBERT NOZIK - Prinuda ANEKS HUGO GROCIJUS - Prava o ratu i miru FRENSIS BEJKON - Izbor pravičnosti BARUH DE SPINOZA - Teološko-politički traktat BARUH DE SPINOZA - Politička rasprava GOTFRID VILHELM LAJBNIC - O prirodnom pravu ŽAN-ŽAK BURLAMAKI - Elementi prirodnog prava JOHAN GOTLOB FIHTE - Dedukcija pojma prava DŽON STJUART MIL - Utilitarizam ADOLF RAJNAH - Ideja apriori teorije prava HANS KELZEN - Kelzen - Kaufman polemika (K-57)

Autor - osoba Dučić, Jovan, 1871-1943 = Dučić, Jovan, 1871-1943 Naslov Gradovi i himere : [putnička pisma] / Jovan Dučić Vrsta građe dokumentar.lit. ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1940 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1940 (Beograd : Drag. Gregorić) Fizički opis 313 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga. ǂKolo ǂ43 ; ǂknj. ǂ294 (Karton) Predmetne odrednice Književnost Stanje: podvlačeno grafitnom olovkom, može se izbrisati. Bogata diplomatska karijera putnika i pesnika na najbolji način je sublimisana i objedinjena u ovoj knjizi. Svako poglavlje ove epistolarne proze nije samo priča o ljudima i predelima već mnogo više. U svojih deset pisama, Dučić nas vodi kroz Alpe, Ženevu, Pariz, Krf, Rim, Delfe, Atinu, Jerusalim, Kairo... „Gradovi i Himere“ su zbirka putopisa srpskog moderniste Jovana Dučića, koji su pisani u periodu od 1900. do 1940, prvi put objavljeni 1930, i dopunjeni 1940. Zbirka se sastoji od deset putopisa u obliku pisama o sedam zemalja: tri iz Grčke (Atina, Krf i Delfi), dva iz Švajcarske (Alpi i Ženeva), i po jedan iz Francuske, Italije, Španije, Egipta i Palestine. Iako je pisao o svojim putovanjima, u njima gotovo da nema dokumentarnih i reporterskih elemenata. Zato su ovi putopisni tekstovi žanrovski bliski eseju. U njima su zabeležene Dučićeve refleksije o narodima, istoriji, mitologiji, Bogu, smrti i mnogim drugim temama. Jovan Deretić, istoričar srpske književnosti, istakao je da su ovi putopisi pisani majstorski i da spadaju u najveće artističke domete srpske proze. Sadržaj i forma Zbirka se sastoji od deset putopisa: Prvo pismo iz Švajcarske - Alpi Drugo pismo iz Švajcarske - Ženeva Pismo iz Francuske - Pariz Pismo s Jonskog mora - Krf Pismo iz Italije - Rim Prvo pismo iz Grčke - Delfi Pismo iz Španije - Avila Drugo pismo iz Grčke - Atina Pismo iz Palestine - Jerusalim Pismo iz Egipta - Kairo Dučićevi putopisi naslovljeni su kao pisma. Na taj način ih je povezao sa putopisnom tradicijom srpske književnosti, to jest, sa putopisnim pismima Ljubomira Nenadovića. Međutim, iako su tako naslovljeni, ovi tekstovi nemaju formalna obeležja pisma, to jest, oni nemaju svoga adresata; ne prožima ih ni intimni ni emotivni ton; i nisu pisani u drugom licu jednine ili množine, već pretežno u prvom, koje povremeno prelazi u treće kada se govori o religiji, istoriji i filozofiji. Ovi tekstovi su sastavljeni od različite građe. U njima je Dučić pisao o istorijskim događajima, teologiji, književnosti, umetnosti, etnografiji, folkloru, psihologiji, ali i o nacionalnim stereotipima i opštim mestima. Uočljiva je tematska saglasnost između Dučićeve poezije i njegovih putopisa. Njih su obeležile iste opsesivne teme: žena (odnosno ljubav i lepota), smrt, Bog (religija i mitologija), priroda, poezija, umetnost i istorija. Istorija teksta Dučić je svoje putopise počeo da piše još 1900. Njegov prvi objavljeni putopis je Pismo iz Ženeve, koji je izašao u mostarskom časopisu Zora. Ostala pisma objavljivana su periodično u Srpskom književnom glasniku. Putopisi su prvi put objedinjeni u knjigu pod naslovom Gradovi i himere 1930, u okviru petog toma Dučićevih sabranih dela. U tom izdanju bilo ih je osam. Deset godina kasnije, 1940, Srpska književna zadruga je ponovo štampala Gradove i himere, koje je Dučić dopunio sa još dva putopisna teksta: Pismom iz Palestine - Jerusalim i Pismom iz Egipta - Kairo. U njima nema ranije posvete doktoru Kosti Kumanudi. Ovo izdanje se smatra konačnim. Tekstovi objavljeni po časopisima, u prvom izdanju Sabranih dela i u knjizi Gradovi i himere iz 1940. međusobno se razlikuju. Kako Meša Semimović ističe: U „Sabranim delima“, u knjizi „Gradovi i himere“, znatno su bogatije istorijske reminiscencije i filozofska uopštavanja, više je duhovitih zapažanja, i spretnih kozerskih konverzacija, sve je razuđenije i štedrije. U izdanju SKZ, 1940, nešto su izmenjeni jezik i stil, upotrebljena je slika i misao. Najčešće je kazivanje uspešnije, bogatije, a ponekad kao da je opterećeno rečima bez kojih se moglo. Izmenama je knjiga uglavnom dobila. Dučićeva poetička stanovišta o putopisu Eksplicitna poetička načela Jovana Dučića o putopisu kao žanru mogu se naći u njegovom eseju o Pismima iz Norveške Isidore Sekulić. Dučić je smatrao da nema težeg roda i da putopis pre svega treba biti autobiografija jednog srca i jedne pameti. Obrazlažući dalje svoje viđenje ovog žanra istakao je: Treba onamo otići duboko spreman da se sve uoči, primi, razlikuje, poredi, oseti, zavoli ili omrzne. Ne opisuju se gradovi nego vizije, ni narodi nego rasni geniji, ni umetnička dela nego umetničke mogućnosti, ni kultovi nego njini uticaji, ni događaji nego viši motivi, ni istorija naroda nego istorija duha i duše. Insistirajući na tome da je jedno pisati o Norveškoj, a drugo pisati o Francuskoj, Italiji ili Španiji, gde ni jedna stvar ne stoji bez veze sa dubokom istorijskom udubinom, Dučić je implicitno odredio njegov predmet pisanja kao teži, složeniji i drugačiji od Isidorinog. U razgovoru sa saradnikom budimpeštanske mesečne revije Literatura, Dučić je, između ostalog, objasnio: Ja sam na primer odmah posle završetka svojih studija u Ženevi i Parizu stupio u diplomatsku službu, i način života koji sam vodio kao diplomata, vrlo je povoljno uticao na razvoj moga talenta. Upoznavao sam redom metropole, mogao sam mnogo putovati, preda mnom se otvarahu sva vrata do kraljevskih dvorova, i ja sam mogao doći do svega. Moj se obzor proširio, zadobio sam mnoga iskustva, mnogo sam naučio, i došao sam u dodir s ljudima najrazličitije vrste. Jednom reči, pružila mi se svaka prilika za sakupljanje impresija. A to sam uvek i činio. I pisao sam ono što sam posmatrao. Pisao sam o svakoj zemlji u kojoj sam se kretao. Ali to ne behu putopisi; pokušavao sam uvek shvatiti duševni i duhovni život zemlje, i zadržao se jednako na onom što je od večne vrednosti i karakteristično po dotičan narod. Na tom polju ne beše samo književnik, nego i diplomata, koji mora bezuslovno da poznaje nacionalne karakteristike. Recepcija Gradovi i himere su od strane književne kritike prihvaćeni hvalospevom. Jovan Deretić, istoričar srpske književnosti, smatra da su ovi putopisi pisani majstorski i da spadaju u najveće artističke domete srpske proze. Boško Novaković vidi Dučića na čelu bogate srpske putopisne proze 20. veka i ističe stilski sjaj, bogatu sadržajnost i oznake modernog evropskog duha, širih estetskih koncepcija i značajnih umetničkih kvaliteta. Slavko Leovac je video Dučićeve putopise kao putopisne eseje o nečemu što je sudbonosno značajno, što je duhovno uzorno i duševno uzbudljivo... a što je suštinski različito od putopisnih uspomena i putničkog dnevnika. Jovan Delić, poentirajući svoju studiju o Gradovima i himerama, ističe: Unapređujući putopis, Dučić ga je otvorio prema eseju, lirici i romanu. Oni koji su ga oponirali, zapravo su ga slijedili. Gradovi i himere su jedna od omiljenih publikacija srpskoga istoričara Milana St. Protića, a upravo ga je ta knjiga inspirisala da napiše, slično Dučiću, svoje putopise u Švajcarskoj (Zemlja Viljema Tela). MG67

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihailo Đurić (Šabac, 22. avgust 1925 — Beograd, 25. novembar 2011) bio je srpski filozof, sociolog, univerzitetski profesor i akademik SANU. Istakao se knjigama i člancima na srpskom i nemačkom jeziku pisanim „beogradskim stilom“. Posebno je poznat po radovima o Ničeu i Hajdegeru. Bio je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i takođe je predavao na nekoliko fakulteta, naučnih skupova i seminara u Srbiji i inostranstvu. Biografija Mihailo Đurić je rođen od oca Stevana, sudije, i majke Milice rođ. Despotović, učiteljice. Njegov brat blizanac bio je fizičar i elektrotehničar Jovan Đurić.[1] Osnovnu školu i gimnaziju učio je u raznim mestima službovanja svog oca. Studirao je pravo, filozofiju i klasičnu filologiju u Beogradu. Doktorirao je 1954. na Pravnom fakultetu s tezom Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista. Iste godine je izabran za asistenta na Pravnom fakultetu, na kome je prošao kroz sva univerzitetska zvanja (docent 1957, vanredni profesor 1964, redovni profesor 1969). Predavao je Istoriju političkih teorija, Opštu sociologiju i Metodologiju društvenih nauka. Progon i zatvor Mihailo Đurić je udaljen sa Univerziteta, sudski gonjen i osuđen na dve godine zatvora jula 1972. (sledećeg januara umanjeno na 9 meseci)[2] zbog govora održanog 18. marta 1971. u vezi sa ustavnim amandmanima (kasnije objavljenom u Analima Pravnog fakulteta u Beogradu pod naslovom „Smišljene smutnje“ [3]) i članka „Kamen razdora“ objavljenom u časopisu Umetnost 27-28 za 1971. godinu. „Smišljene smutnje“,[4] izlaganje na sastanku Sekcije udruženja univerzitetskih nastavnika održanom 18. marta 1971. godine na Pravnom fakultetu u Beogradu objavljeno u listu Student 10-71, potom u časopisu Anali Pravnog fakulteta u Beogradu 3/1971, str. 230`233, koji je odmah sudski zabranjen. „Kamen razdora“,[4] Umetnost 27-28 (1971), str. 186 - 187 U prvom članku Đurić upozorava da je Jugoslavija već praktično razbijena amandmanima od 1971. godine, da je nacionalizam uveliko zahvatio zemlju i da Srbi ovim razbijanjem imaju da izgube naročito mnogo zbog svog prisustva u drugim republikama. Ističući da Jugoslavija postaje samo geografski pojam, na čijem se tlu pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda, uspostavlja nekoliko nezavisnih, čak i međusobno suprotstavljenih nacionalnih država, prof. Đurić 1971. godine je govorio: Treba odmah reći da predložena ustavna promena iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice jugoslovenskih naroda. Ili tačnije: tom promenom se, u stvari, odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice. Ukoliko nešto još i ostaje od nje, to je samo zato da bismo u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi promene imali šta da privedemo kraju.[5] U „Kamenu razdora“, zajedno sa mnogobrojnim javnim ličnostima, Đurić osuđuje rušenje Njegoševe grobne kapele na Lovćenu koje su tadašnje crnogorske vlasti preduzele. Mnogobrojne javne ličnosti iz zemlje i sveta (među kojima i nemački filozof Ernst Bloh) su protestovale protiv sudskog procesa. Posle 1974. godine Od 1974. do 1989. Đurić je bio naučni savetnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu. U isto vreme deluje kao gostujući profesor filozofije na univerzitetima u Beču, Zapadnom Berlinu i Augsburgu, a drži predavanja i na mnogim drugim nemačkim i austrijskim univerzitetima. 1989. godine biva rehabilitovan i vraća se na Pravni fakultet. Od 1981. do 1991. bio je direktor internacionalnih seminara o Ničeovoj filozofiji u Međuuniverzitetskom centru u Dubrovniku, zajedno sa profesorom Jozefom Simonom iz Bona kao kodirektorom. Od 1985. do smrti je predsednik Naučnog veća Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Mihailo Đurić je učestvovao na mnogim filozofskim skupovima u zemlji i inostranstvu. Pored mnogih rasprava i članaka objavljenih u raznim domaćim i stranim časopisima i zbornicima, objavio je 12 knjiga i priredio 7 zbornika. Pokretač je i glavni urednik časopisa Filozofski godišnjak, koji od 1988. izlazi kao glasnik Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za 1990. godinu. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu. Izdavačko preduzeće Službeni glasnik iz Beograda izdalo je Izabrana dela Mihaila Đurića u dvanaest knjiga. Preminuo je 26. novembra 2011. u Beogradu.[6] Dana 3. oktobra dobio je bistu u Malom Tašmajdanu u Beogradu,[7] a 28. novembra 2016. spomen-tablu u ulici Ivana Đaje na Vračaru.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Valenštajn (nem. Wallenstein) je ciklus od tri istorijske drame nemačkog pesnika Fridriha Šilera iz 1799. Ova dramska trilogija predstavlja primer nemačkog romantizma. Sastoji se od drama Valenštajnov logor (nem. Wallensteins Lager), koja predstavlja dugačak prolog, Pikolomini (nem. Die Piccolomini), i Valenštajnova smrt. Sadržaj: PREDGOVOR Mirko Krivokapić: Šilerov Valenštajn VALENŠTAJN Prolog (preveo Branimir Živojinović) Valenštajnov logor (preveo Slobodan Glumac) Pikolomini (preveo Slobodan Glumac) Valenštajnova smrt (preveo Slobodan Glumac) NAPOMENE Mirko Krivokapić: Napomene Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Biografija Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783., radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života. Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime, dok je u Srbiji jedna ulica u Zemunu nazvana po njemu.[2] Ta ulica nosi njegovo ime još pre Drugog svetskog rata.[3] Književni značaj Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. Dela Poezija Veče (1776) Osvajač (1777) Elegija o smrti mladića (1780) Oda radosti (Ode an die Freude) (1785) Grčki bogovi (1789) Umetnici (1789) Ibikovi ždrali (1797) - balada * Reči iluzije (1799) Kasandra (1802) Pozorište Razbojnici (Die Räuber) (1781) Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782) Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783) Don Karlos (1787) Almanah Muza (Musenalmanach) (1797) Valenštajn (trilogija) (1799) Marija Stjuart (1800) nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800) Devica Orleanska (1801) Verenici iz Mesine (1803) Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804) Eseji O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795) Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797) O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777) O ljupkosti i dostojanstvu (1793) O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796) Istorijska dela Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788) Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790) Pisma Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.

NORMA NOMOS Pripremili - Petar Bojanić i Miljana Milojević Predgovor - Petar Bojanić Prevod - Željko Mančić, Tamara Plećaš, Duško Prelević, Ivana Stojanović, Zorana Gavrilović, Željko Radinković, Boro Šuput, Una Popović, Vlasta Sikimić, Vuk Drljević, Stefan Simić, Maja Adamović, Marina Bubnić, Srđan Prodanović, Nikola Tanasić, Milica Smajević, Nataša Ostojić, Jelena Pavlović, Sanja Todorović, Vladimir Puača, Željko Nešić, Jelena Mijić, Ilija Vujačić, Nenad Filipović, Una Stojnić, Slobodan Brkljač, Vladan Selenić, Jelena Despotović, Ivana Radivojević, Vanja Spirić, Stefan Simić, Andrej Milanov, Milan Jenić, Đorđe Jovanović, Jelena Martinović, Tamara Rendulić, Miloš Radovanović, Ivan Nišavić, Damjan Dobrila Izdavač - Službeni glasnik, Beograd Godina - 2011 532 strana 23 cm Edicija - Biblioteka Društvena misao - Edicija ILECS ISBN - 978-86-519-0895-1 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja   SADRŽAJ: PETAR BOJANIĆ - Pravo kao norma, pravo kao nomos NORMA GOERG HENRIK FON RAJT - O normama uopšte HANS KELZEN - O pojmu norme ALF ROS - Pojam norme NOMOS FRIDEMAN KVAS - Nomos i psefizma FELIKS HAJNIMAN - Nomos i fizis. Porijeklo i značenje jedne antiteze u grčkoj misli V vijeka prije Hrista KARL ŠMIT - Zauzimati/deliti/napasati ERNST HOFMAN - Fizis i nomos ĐANFRANKO MILJO - O pojmu "nomosa" HART HERBERT L. A. HART - Postskript HERBERT L. A. HART - Poseta Kelzenu KARLOS SANTIJAGO NINO - Hartov pojam prava PRIRODNO PRAVO DŽON FINIS - Nepravedni zakoni MIHAEL ŠTOLAJS - Legitimizacija prava putem Boga, tradicije, volje, prirode i ustava ŽAN ROBER ARMOGAT - Deus legislator FIGURE PRAVA MIŠEL TROPER - Pojam pravne države GUSTAVO ZAGREBELSKI - Od prava do zakona ROBERT ALEKSI - Priroda filozofije prava TERI NARDIN - Pravni poredak bez države JAN TOMA - Pravni subjekt, ličnost i priroda DŽORDŽ P. FLEČER - U čast "ius et lex". Neke misli o govoru o pravu DŽEL FAJNBERG - Priroda i vrednost prava SRODNI POJMOVI RIČARD M. HER - Zakonita vlada HASO HOFMAN - Zapovest, ugovor, običaj ROBERT NOZIK - Država RONALD DVORKIN - Zakon kao interpretacija JIRGEN HABERMAS - Konstitucionalizacija međunarodnog prava i problemi legitimiteta ustrojenog svetskog društva NIKLAS LUMAN - Treće pitanje: kreativna upotreba paradoksa u pravnoj i zakonskoj istoriji DŽON ROLS - Pravne obaveze i dužnost fer-pleja DŽOEL FAJNBERG - Dužnosti, prava i potraživanja ALEKSANDAR P. D'ENTREV - Legalitet i legitimitet ROBERT NOZIK - Prinuda ANEKS HUGO GROCIJUS - Prava o ratu i miru FRENSIS BEJKON - Izbor pravičnosti BARUH DE SPINOZA - Teološko-politički traktat BARUH DE SPINOZA - Politička rasprava GOTFRID VILHELM LAJBNIC - O prirodnom pravu ŽAN-ŽAK BURLAMAKI - Elementi prirodnog prava JOHAN GOTLOB FIHTE - Dedukcija pojma prava DŽON STJUART MIL - Utilitarizam ADOLF RAJNAH - Ideja apriori teorije prava HANS KELZEN - Kelzen - Kaufman polemika "Dva prava, kao pravilo (norma) i kao poredak (nomos), u naslovu ovoga izbora tekstova iz filozofije prava, vraćaju nas nekim starim sporovima i suprotstavljenostima unutar jurisprudencije. Čini mi se da razlog zašto se ova knjiga završava jednom davnom Kelzenovom replikom Erihu Kaufmanu (normativista Kelzen tu tvrdi da je suprotnost između prirodnog prava i pozitivizma večna), kao i razlog zašto ona počinje Šmitovim razdeobama unutar prava, i rečju nomos, nije istovremeno samo poziv da sve velike tekstove ponovo procenjujemo u svetlu ovih nerazrešivih razdora. Radije, dramatične ekonomsko-političke promene na Zemljinoj kugli poslednjih dvadeset godina i fantastična brzina kojom se smenjuje i rekonstruiše , , nomos zemlje", predstavljaju veliki izazov za novo promišljanje norme. Da li jedan vek posle Kelzena, ipak i uprkos svemu, možemo ponoviti da smo još uvek pozitivisti?   Za nas je, međutim, sada značajna prvobitna napetost između nomosa i norme (zakona, pravila), odnosno, pre svega, prve i još uvek neumerene i nevešte Šmitove upotrebe ovih figura i razlikovanje koje on oblikuje između njih. U tekstu „ Tri vrste pravnonaučnog mišljenja“ koji je objavljen 1934. godine, Šmit prvi put pokušava da tematizuje razliku u shvatanju prava kao pravila (Regel), prava kao odluke (Entscheidung) i/ili prava kao poretka (Ordnung). "   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Georg Henrik Von Wright Hans Kelsen Alf Ross Friedman Quass Felix Heinimann Carl Schmitt Hoffmann Gianfranco Miglio Herbert L. A. Hart Carlos Santiago Nino John Finnis Mihael Stolleis Jean Rober Armogathe Michel Troper Gustavo Zagrebelski Robert Alexy Terry Nardin Yan Thomas George P. Fletcher Joel Feinberg Richard M. Hare Hasso Hofmann Robert Nozick Ronald Dworkin Jurgen Habermas Niklas Luhmann John Rawls Joel Feinberg Alexander Passerin D'Entreves Alessandro Hugo Grotius Francis Bacon Baruch de Spinoza Gottfried Wilhelm Von Leibniz Jean Jacques Burlamaqui Johann Gottlieb Fichte John Stuart Mill Adolph Reinach

O KRAJNOSTIMA DOBRA I ZLA - Marko Tulije Ciceron De finibus bonorum et malorum (o krajnostima dobra i zla) filozofska je rasprava, koju je napisao slavni rimski orator Marko Tulije Ciceron. Predstavlja tri vodeća pogleda na takozvani `finis`, to jest krajnji cilj života: epikurski, stoički, i pogled Peripatetika. Svaki od ovih pogleda predstavlja se u liku jednog od Ciceronovih prijatelja, zastupnika jednog ili drugog gledišta, i nakon svakog izlaganja slijedi Ciceronova kritika ili `refutatio`. Na ovaj način slavni orator izbjegava, ovdje kao i mnogo gdje drugdje, priznati ili prihvatiti bilo koje gledište kao apsolutno istinito. Potraga za `krajnjim ciljem` - to jest za time što čovjek valja željeti od života ne kao sredstvo za drugi cilj, već kao najviši cilj - od izuzetnog je značaja u starih filozofa. Vjerovalo se da će izbor pravog krajnjeg cilja dati čovjeku, učeniku filozofije, smjer pokreta u kome idući može se sve više i više približiti apsolutnoj vrlini, to jest Bogu. Misao 258 str Марко Тулије Цицерон (лат. Marcus Tullius Cicero; 3. јануар 106 — 7. децембар 43. п. н. е.) био је римски филозоф, државник, књижевник, правник, политички теоретичар и беседник.[1][2] Цицерон се сматра за једног од најсвестранијих умова античког Рима. Упознао је Римљане са најважнијим грчким филозофским учењима, створио је латински филозофски речник (у који је уложио посебан напор како би пронашао одговарајуће изразе у латинском језику за све специфичне термине из грчког филозофског вокабулара[3]) и истакао се као лингвиста, преводилац и филозоф. Био је и успешан правник а нарочито је била импресивна његова говорничка вештина. Ипак, Цицерон је вероватно сматрао да му је политичка каријера била најважније постигнуће. У савремено доба, Цицерон је првенствено цењен због свог хуманизма те радова са филозофским и политичким темама. Разменио је и обимну кореспонденцију, посебно писма (Epistulae, сачувано их је око 900) која је упућивао својој породици и пријатељима, нарочито пријатељу Атикусу (Titus Pomponius Atticus).[4] Ова кореспондеција, односно, Цицеронова вештина рафинираног писања писама, касније ће имати велики утицај и широку примену у Европи. Корнелије Непос (Cornelius Nepos)[5] наводи да су Цицеронова писма садржавала изузетно богатство детаља о склоностима водећих људи, манама генерала и револуцијама у власти да њиховом читаоцу није било потребно изучавање историје како би се упознали с датим временима[6]. Цицерон је, без сумње, био једна од најважнијих личности из целог периода античког Рима. Осим споменутих радова и вештина, заслужан је и за непроцењиво вредан опис римског друштва из бурних времена последњих дана Римске републике те је био и толико важан узор свим ауторима из I века п. н. е. да се може сматрати прототипом класичне латинске литературе. Цицерон је дуго година имао важну улогу у политици; након што је спасао Републику од подривања Луција Сергија Катилина[7] прозван је pater patriae (отац домовине, патрије) а за време римских грађанских ратова до краја је бранио републику која је тада била на издаху и неумитно се трансформирала у принципат (principatus) pod Августом. Биографија Svedomsky-Fulvia.jpg Родио се ван Рима, на земљишту Волска, у Арпину (Arpinum), где и популар Марије. Његово презиме, Tullius, није латинско него етрурско. Цицерон је био човек из „витешког реда“ (ordo equestris). У родном Арпину његова породица, Tullii, била је повезана са другим угледним породицама ове ниже аристократије којој су припадали и Marii. Када се родио Цицерон власт његова деде, који је управљао целим имањем и породицом, још је била неокрњена. Велики унук описао је овог старца, па знамо да је овај домаћин (pater familias), слично Катону Старијем, пружао отпор туђинском, грчком утицају. Према речима Цицероновог деде, за италске домороце вреди исто што и за сиријске робове који се купују по пијацама — што боље знају грчки, то мање и ваљају. Као што ће неколико деценија доцније Хорацијев отац водити бригу o школовању и напредовању свога сина, тако и Цицеронов отац дечацима Марку и Квинту обезбеђује најбоље образовање. Преселио се са њима у Рим. Знао је да плаћени васпитачи — робови или ослобођеници — нису више довољни учитељи. Синове уводи у куће угледних аристократа римских, у ексклузивне „салоне“ где дишу ваздух високе културе и високе римске политике. Брине се o Цицеронову образовању Луције Лициније Крас, познати политичар и беседник (конзул 95. п. н. е.). Најзначајнији је за Цицероново образовање био Муције Сцевола (Mucius Scaevola, конзул 117. п. н. е.), познати правни стручњак. Цицерон се спријатељио cа Титом Помпонијем, касније званим Атик, који ће целога живота остати његов најближи пријатељ. Атик је Цицерона друга водио на предавања филозофа Федра, главара епикуровске школе у Риму. Али је Цицерон више ценио предавања академичара Филона из Ларисе, a од 87. п. н. е. у кући Цицеронова оца борави и стоичар Диодот који је умро око 60. п. н. е., пошто је Цицерона одредио за свога наследника. Kao дечак слушао је Цицерон и велике римске беседнике Марка Антонија и Луција Краса, a у деветнаестој години слуша у Риму и предавања Аполонија Молона, познатог грчког професора реторике који је имао угледну беседничку школу на острву Родосу. У римском друштву био је скоројевић (homo novus) који је својим трудом избио у прве редове римских државника последњих дана Републике. Добио је почасну титулу „отац отаџбине“ (pater patriae) када је године 63. п. н. е. сузбио Катилинин покрет. Чиновничку каријеру (cursus honorum) претрчао је увек suo anno — сваку је службу добијао са најмањим бројем прописаних година. То доказује не само његову умешност него и његову упорност. Ова друга особина одликује га и као књижевног радника. Није га напуштала ни у последњим годинама живота када је својим Филипикама устао против свемоћног Марка Антонија. Био је частољубив и веома поносан на своје успехе, али је за то имао довољно разлога. Његов лични противник Салустије, и сам одличан стилиста, није га признавао за најречитијег Римљанина. Ту је оцену историчар Салустије, дао Катону Старијем али је Цицеронова беседничка слава далеко надмашила Катонову, a Цицеронова проза остала је кроз векове најутицајнији узор за европске књижевнике. Имао је већ двадесет и пет година када је 81. п. н. е., пошто су аристократи са Сулом победили, почео своју адвокатску каријеру. Почео је ту каријеру успешно, али се после две године већ морао повући „из здравствених разлога“, а можда више стога што се својом одбраном Секста Роскија (80. п. н. е.) замерио Сули. Опет се дуго и темељно Цицероново образовање наставља. Путује на грчки Исток. У Атини Цицерон, који је већ 88. п. н. е. слушао у Риму академичара Филона из Ларисе, одлази сада на предавања академичара Антиоха из Аскалона. Из филозофске школе прелази у реторску, из Атине на Родос где слуша славног професора беседништва Молона. Враћа у Рим и започиње стварно своју каријеру, са двадесет и девет година — веома касно за римске прилике, али још увек на време да сваки јавни положај стекне suo anno, у најнижој одређеној години живота. Цицерон превазилази образовањем римске политичаре и аристократе првог реда. Али поред свег занимања за теоријска питања и научну проблематику, Цицерон је Римљанин, стран дубокој и упорној потрази за истином и сазнањима која одликује старе грчке филозофе, дајући правац и садржину целом њиховом животу. Био је такмац угледних Римљана за које је беседништво било оруђе политичке борбе, a филозофија и књижевност украс и разонода култивисаног домаћег живота. Године 47. п. н. е. разводи се од своје жене Теренције c којом је деценије провео у браку, али се није најбоље са њом слагао већ неких десетак година. Најтежи ударац била је за Цицерона 45. године смрт његове кћери Тулије, којој је у тим годинама све веће осаме био веома близак. Сада, шездесетогодишњак упућен на мали број пријатеља, тражи као човек утеху у филозофији. Саставља на брзину филозофске списе — упола компилације — o људској срећи и судбини, o пријатељству и старости, o моралним обавезама и теолошким питањима. Не заборавља на своје политичке идеале. Из овог је периода и похвала републиканца Катона Утичког, који је 46. п. н. е. извршио самоубиство, спис Катон (Cato) на који је Цезар одговорио својим Анти-Катоном врло обзирно према Цицерону, али тим мање према Катону. Убијен је 7. децембра 43. године п. н. е. K.S.N.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Antička estetika i nauka o književnost - Anica Savic Rebac Anica Savić Rebac (Novi Sad, 4. oktobar 1892 –– 7. oktobar 1953, Beograd) klasični filolog, helenist i filozof, pesnik, prevodilac i profesor Univerziteta u Beogradu. Klasičnu filologiju studirala u Beču, doktorski ispit položila na Univerzitetu u Beogradu. Kći je književnika Milana Savića. Potiče iz ugledne novosadske građanske porodice. Ponela je ime svoje babe Ane, ali se kasnije ustalilo ime Anica, kako se potpisivala i kako joj je stajalo u svim dokumentima. U Novom Sadu završila je srpsku osnovnu školu, srednjoškolski tečaj u Srpskoj pravoslavnoj višoj devojačkoj školi i Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju kao «privatna učenica». Maturirala je juna 1909., o čemu joj je izdana Gimnazijska svedožba zrelosti 18. decembra 1909. Bila je jedina djevojka u svojoj generaciji gimnazista. Zarana je ovladala modernim i klasičnim jezicima. Prvi prevod objavljuje s 13 godina u Brankovu kolu avgusta 1905. («Noćni prizor kod Rima», odlomak Bajronova speva «Manfred»). Nadahnuta antičkim junakinjama, 1906. u đačkoj beležnici zapisuje i svoje prve tri poetske drame. Upisuje se na studij klasične filologije na Univerzitetu u Beču 1910. godine. Za njom se u Beč sele i roditelji. Studirala je kod profesora Ludviga Radermahera, s kojim je do kraja ostala u prepisci. Tokom studija, često je putovala s porodicom po Evropi, najčešće po planinskim i morskim krajevima, gde su rado posećivali male gradove i provodili mesece. Akademske 1913/1914. apsolvirala je klasičnu filologiju, a s početkom Prvog svjetskog rata, Savići se vraćaju u Novi Sad. Četiri ratne godine Anica provodi u Novom Sadu, onemogućena da se bavi naučnim radom, ali zato predana čitanju grčkih i rimskih pisaca. Iako je u Beču već odslušala osam semestara, u Beogradu je morala upisati još dva da bi stekla pravo na diplomiranje. Diplomski ispit na beogradskom Filozofskom fakultetu polagala je od 28. do 30. juna 1920. godine (Klasični jezici s književnostima, Istorija starog veka, Arheologija, Nemački jezik s književnošću) i tako diplomirala. Dvadesetih godina prijavila je doktorski rad kod Bogdana Popovića o gramatičkoj psihologiji u Šekspira, ali je, po svemu sudeći, od toga brzo odustala. Suplent Novosadske državne ženske gimnazije postala je 1920. U Beograd prelazi 1922. Tih godina u društvu je s Milošem Crnjanskim, Todorom Manojlovićem, Isidorom Sekulić, Ivom Andrićem, Stanislavom Vinaverom, Desankom Maksimović, Sibom Miličićem, Ksenijom Atanasijević i drugima. Sarađivala je u prvom posleratnom književnom časopisu «Dan», izažaju avangardnih težnja mladih pisaca koji su se stekli u Beogradu i Novom Sadu. Na leto, 25. jula 1921. udaje se u Novom Sadu za službenika Ministarstva vera Kraljevine SHS Hasana Repca, koji je sa srpskom vojskom prešao Albaniju i na Sorboni diplomirao orijentalne jezike 1918. U Beogradu Anica radi kao suplent u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji, a posle položenog profesorskog ispita 1924. kao profesor latinskog jezika. Tu ostaje do 1930., kada će se preseliti u Skoplje. U Beogradu je bila jedan od osnivača jugoslovenske grane Međunarodnog saveza univerzitetski obrazovanih žena i član njegova upravnog odbora. Bila je među prvim članovima prvog PEN centra u Jugoslaviji. U Skoplju radi kao profesor Ženske realne gimnazije, ali na poziv tamošnjeg filozofskog fakulteta počinje predavati latinski i grčki kao prva žena profesor toga fakulteta. Prvi put je penzionisana već 1932., te radi honorarno na fakultetu. U proleće 1933. vraćena je u aktivnu službu i postavljena na Veliku medresu kralja Aleksandra I. Neko vreme radi i na medresi i na fakultetu, ali u jesen 1933. ostavlja položaj honarnog nastavnika skopskog fakulteta zbog brojnih obaveza na medresi, onih oko izrade doktorske teze i zbog zdravlja. Na medresi je bila profesor grčkog, latinskog, nemačkog i francuskog sve do marta 1941., s prekidom od oktobra 1938. do marta 1939., kada je bila dodeljena Ženskoj realnoj gimnaziji u Novom Sadu. U Drugu mušku gimnaziju u Skoplju premeštena je 1. marta 1941., a već 2. juna u Žensku realnu gimnaziju u Nišu. Na dužnost nije stupila jer je odbila služiti pod okupacijom. Drugi put je penzionisana 6. decembra 1941. Od 1933. do 1936. bila je predsednica Udruženja univerzitetski obrazovanih žena u Skoplju. U Skoplju se 1936. prijavila na konkurs za izbor nastavnika u zvanje docenta Filozofskog fakulteta, ali nije izabrana. U proleće 1932. predala je doktorsku disertaciju «Predplatonska erotologija» Filozofskom fakultetu u Beogradu, koji ju je primio 21. oktobra 1932. Izveštaj su napisali Nikola Vulić, Veselin Čajkanović, Dragiša Đurić i Milan Budimir. Doktorski ispit položila je 25. oktobra 1932. i promovisana u doktora filozofije 18. februara 1933. od Veselina Čajkanovića. «Predplatonsku erotologiju» objavila je u Skoplju 1932. Posle Drugog svetskog rata izlazi više njenih studija posvećenih filozofiji u Njegoševu delu. Kao plod bavljenja Njegošem, ostao je prevod Luče mikrokozma na nemački, urađen za samo šest meseci. Za taj prevod dobila je mnoge pohvale nemačkih filologa, najviše zbog bogatog nemačkog jezika kojim je preveden taj spev. Potkraj boravka u Skoplju, 27. februara 1939. Anica i Hasan potvrđuju svoj građanski brak pred Sreskim šerijatskim sudom. U julu 1941. stižu u Srbiju, prvo u Trstenik, posle u Vrnjačku Banju. Zbog četničkih pretnji Hasanu, napuštaju Vrnjačku Banju u septembru 1943. i beže u Beograd s namerom da pređu u Bosnu i pridruže se partizanima. Ta zamisao je brzo propala. Još u prepisci s Tomasom Manom, Anica iskazuje divljenje za njegovu političku borbu protiv fašizma. Kraj Drugog svetskog rata Anica je s mužem dočekala u Beogradu. U martu 1945. postavljena je za profesora u Četvrtoj ženskoj gimnaziji, a u oktobru te godine premeštena je u Žensku realnu gimnaziju u Sarajevu. Tek 16. oktobra 1946. postaje univerzitetski profesor: na Univerzitetu u Beogradu izabrana je za vanrednog profesora na predmetima Istorija rimske književnosti i Latinski jezik. Sarađivala je u Institutu za književnost SANU, u Udruženju književnika i u AFŽ-u. Povremeno je držala predavanja i na Kolarčevu narodnom univerzitetu. Njegošev spev Luča mikrokozma prevela je, osim na nemački, i na engleski jezik. Engleski prevod objavljen je posmrtno, 1957. u «Harvard Slavic Studies». Nemački prevod nije nikada integralno predstavljen nemačkoj kulturnoj javnosti. Za objavljivanje prevoda zauzimao se i nemački slavist Alojz Šmaus, ali prevod ipak nije objavljen zbog nepovoljnih prilika u ondašnjem nemačkom izdavaštvu. Kod nas je objavljen 1986. u sastavu Sabranih dela. Na engleski je prevela i partizanske pesme. Zbog muževljeve bolesti, otkazuje učešće u mnogim međunarodnim naučnim sastancima. Pošto je on umro 3. avgusta 1953., Anica je iste noći sebi prerezala vene. Preživela je, ali od samoubistva nije odustala. Svoj je život okončala 7. oktobra 1953. u Đure Strugara 8 (danas Carigradska). Sutradan, 8. oktobra 1953. održana je komemorativna sednica fakultetskog saveta na kojoj je govorio prof. dr Milan Budimir u ime Katedre za klasičnu filologiju. Pokopana je 9. oktobra 1953. na Novom groblju u Beogradu. Slovo je održao prof. dr Miodrag Ibrovac. Svečana sednica u povodu dvadeset godina od njene smrti održana je 10. decemba 1973. Govorili su dr Darinka Nevenić Grabovac, dr Ljiljana Crepajac, dr Franjo Barišić i dr Nikša Stipčević. Tada je priređeno i «Veče sećanja na Anicu Savić Rebac» na Kolarčevu narodnom univerzitetu, gde je uvodnu reč kazao dr Dimitrije Vučenov. Anica Savić Rebac održavala je prepisku sa istaknutim evropskim intelektualcima: Ludwigom Radermacherom, Hansom Leisengangom, Denijem Soraom, Gerhardom Scholemom, Thomasom Mannom, Rebeccom West i drugima. Dom njenog oca Milana Savića posećivali su Laza Kostić, Simo Matavulj, Uroš Predić i drugi ugledni ljudi toga vremena. Uroš Predić naslikao je portret Anice Savić Rebac 1919. Pisala je Emilu Verharnu, Jovanu Dučiću, Voltu Vitmenu, Svetozaru Ćoroviću, Milutinu Bojiću, Aleksi Šantiću, Milici Stojadinović Srpkinji, Hajnrihu fon Klajstu, Štefanu Georgeu, Tomasu Manu, Šeliju i drugima. Citati «Ja sam uvek gorela na dve vatre, — između literature i nauke.» (1931, pismo M. Kašaninu)

Tri uzorne novele Prevod sa španskog, beleške i pogovor dr Snežana Jovanović Migel de Unamuno i Hugo (1864–1936), španski književnik i filozof, jedan od najistaknutijih predstavnika Generacije ‘98 koja je krajem XIX veka okupljala značajne španske intelektualce, filozofe i pisce. Za života je bio poznat po svojim esejima o religiji, metafizici, politici i španskoj kulturi. Danas se pre svega pamti po svojoj prozi u kojoj je na sebi svojstven način i pesničkom upotrebom jezika izražavao psihološka stanja i emocionalne konflikte. Kao jedan od preteča egzistencijalizma, u svojoj filozofiji je ispitivao napet odnos razuma i vere, religiju, slobodu misli i tragičnost smrti. Artur A. Koen ga smatra „najvećim stilistom španskog jezika posle Servantesa.“ Aktivno je učestvovao u akademskom i političkom životu svoje zemlje. Predavao je grčki jezik i istoriju španske književnosti na Univerzitetu u Salamanki, a 1900. godine prvi put je imenovan za rektora… Migel de Unamuno je osećao snažnu potrebu, da obrazloži svoja književna rešenja i rado je iznosio viđenje vlastitog dela u brojnim predgovorima, te su upravo ovi tekstovi od izuzetnog značaja za razumevanje njegove stvaralačke poetike, čiju sintezu na izvestan način predstavlja prolog iz zbirke Tri uzorne novele i jedan prolog. U njemu sam pisac pojašnjava svoj odnos prema stvarnosti, realizmu, romanu i posebno prema likovima koji su suštinski element svakog književnog dela. Odbacuje ideju o junacima kao marionetama kojima stvaralac upravlja po vlastitom nahođenju i jasno izražava da mu je cilj da u svojoj prozi razvije likove iz perspektive onoga što određuje kao želju za postojanjem ili volju. I zaista, protagoniste ovih novela odlikuje snažna volja koju bezobzirno nameću svojim bližnjima odvodeći ih u očajanje ili smrt. Njihovi postupci su različito motivisani: u slučaju Rakel iz novele Dve majke u pitanju je fanatična želja za majčinstvom, kod Karoline iz Markiza od Lumbrije žeđ za osvetom, a kod Alehandra iz novele Pravi muškarac neobično visoko mišljenje o vlastitoj vrednosti. Nasuprot tradicionalnoj podeli prema kojoj su žene slabiji pol, u Unamunovim novelama iz ove zbirke žene su jaka bića volje. Sve one svojom voljom postaju deo ljubavno-emotivnog trougla i opsesivno nastoje da dosegnu ostvarenje onoga za čim žude. U noveli Dve majke bezazleni slabić don Huan nije ništa drugo do marioneta u rukama Rakel, oličenju zla i propasti, i Berte, oličenju dobra i spasenja. U noveli Markiz od Lumbrije, u kojoj se dobra sestra Luisa i zla Karolina nadmeću da osvoje Tristana, koji je sveden na ulogu igračke. U oba slučaja protagonistkinje se ne bore za ljubav muškarca već za nadmoć nad njim kako bi ga iskoristile da ostvare svoje ciljeve. Samo u trećoj noveli Pravi muškarac, protagonista je snažan, samouveren muškarac, ali i u njoj na kraju priče otkrivamo da Alehandrova moćna volja i samopouzdanje nisu ništa drugo do privid i da krhka Hulija nije nejaka supruga kao što se isprva čini. Prikaži više