Дух православне цркве је једна од најбољих западноевропских студија о православљу. Сјајни зналац православља, фасциниран његовом аутентичношћу учења Бенз кроз симболе православља излаже његову историју и филозофију. Ова студија о православљу је истински подухват и прилог проучавању историје религије. На крају студије Бенз кличе: Православље је сам Горући Грм. Та фасцинација говори о утемељености његових истраживања православља. Занимљиво је да Бенз паралелно стражује историју православља у Византији, Русији, Румунији, Грчкој. Огроман напор уложен у ову студију Бенз је резимирао и кратком критиком слабости православља. Naslov: Дух и живот православне цркве Izdavač: Čigoja štampa Strana: 214 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 14x23 cm Godina izdanja: 2004 ISBN: 86-7558-271-4

U dobrom stanju Juraj Križanić: Politika Izdavač i godina: Matica hrvatska, 1947. Broj stranica: 364 Uvez: tvrdi Format: 20 x 14,5 cm Križanić se smatra jednim od najranijih pristaša panslavenstva. Idejama o ekonomskoj i političkoj nezavisnosti, o ubitačnosti vjerskog razdora i zloupotrebe Crkve, kao i pogledima na rad, ekonomiju i državnu upravu Križanić je jedinstvena pojava unutar hrvatske književnosti u 17. stoljeću. U svojim političkim istupima otvoreno je propovijedao opravdanost buna i ustanaka protiv okrutnosti i tiranstva ruskog cara i njegove vlade. Naime, Križanić je želio moćnu, u smislu kasnijeg prosvijećenog apsolutizma, organiziranu rusku državu kao protutežu i branu Nijemcima koje je smatrao glavnim i najopasnijim neprijateljima svih Slavena. *** Juraj Križanić (lat. Georgius Crisanius, tal. Crisanio) rodio se 1617. ili 1618. u Obruhu u Hrvatskoj. Humanističke nauke uči kod isusovaca u Ljubljani, filozofiju studira u Grazu, a teologiju u Bologni.[1] U Rimu stupa u Grčki zavod sv. Atanazija gdje proučava grčki jezik, književnost i teološke kontroverze između grčke i latinske crkve. Proučavajući istočnu liturgiju, posebnu pažnju posvećuje crkvenom pjevanju.[2] Nakon doktorata iz teologije 1642. dolazi na mjesto župnika u Nedelišće blizu čuvene čakovečke knjižnice Nikole Zrinskog koja je bila bogata raznim ekonomskim, političkim, lingvističkim i književnim djelima na raznim jezicima te odbija pozive uglednika i visoko obrazovanih plemića: poziv na dvor palatina Ivana Draškovića koji mu nudi biskupsku stolicu, poziv na dvor Petra Zrinskog i karlovačkoga generala Vuka Frankopana.[3] U Varaždinu, kamo je iz Nedelišća bio promaknut za župnika, 1646. ga je zatekla odluka Zbora za širenje vjere da krene put Rusije pa tako odlazi u Smolensk, tzv. ključ Moskve (lat. clavis Moscuae), kod biskupa Petra Parczewaskog. U Moskvu konačno stiže 25. listopada i ostaje u njoj do 19. prosinca 1647. godine.[4] Nedugo nakon povratka iz Rusije pruža mu se prilika da boravi u Carigradu (15. siječnja – 13. ožujka 1651.) kao kapelan bečkoga poslanstva i kao osobni tajnik Johana Rudolfa Schmida zum Schwarzernhorna, vrsnoga poznavatelja turskoga jezika, turske kulture i turske politike.[5] Povratkom u Rim prevodi „Kirilovu knjigu“ te pobija bogoslovne pisce pravoslavlja, počevši od Focija do svoga vremena. Godine 1658. napušta Rim protivno Papinoj volji i odlazi opet u Moskvu gdje ostaje u Nježinu kao gost protopopa Maksima te u jednom svom spisu nagovara Ukrajince da kao Mala Rusija ostaju sjedinjeni s Moskvom.[6] Zapovjednik ruske vojske, knez Trubecki, i glavar A. S. Matvejev koji su gušili bunu Ukrajinaca, šalju s preporučenim pismima zaslužnoga Križanića sa stanovitim Vasilijem Bezobrzovom u Moskvu gdje stiže 17. rujna predstavljen kriptonimom Jurij Biliš Srbin te nudi svoje usluge tajniku Propagande Ignoliju: „pisati historiju Rusije, biti carski knjižničar, prevesti Bibliju i raditi na pravopisu i gramatici koja je jedina i prihvaćena od svih ponuđenih.“[7] Nije točno poznato zašto no biva prognan u Sibir gdje stiže 8. ožujka 1661. u glavni grad Tobolsk gdje nastavlja rad Juraj Krizanic2na pravopisu i leksikonu te prevodi za cara, tumači političke pisce i piše neka svoja djela.[8] Nakon petnaest godina sin cara koji ga je izgnao, Fedor Aleksejevič Romanov, pomilovao je Križanića pa se 5. ožujka 1676. vraća u Moskvu gdje nalazi A. S. Matvejeva kao ministra i Makisma kao episkopa.[9] Cara je zatražio da mu dopusti odlazak iz Rusije te mu zauzvrat ponudio prijevod Aristotelove „Politike“ pa 1677. godine odlazi u Vilnius, stupa u dominikanski red i uzima redovničko ime fra Augustin.[10] Opet kreće putem Rima sa svojim rukopisima koje ondje želi tiskati, no nikada tamo ne stiže jer se na putu pridružio vojsci Jana Sobieskog kojemu je posvetio svoje djelo „Historia de Sibiria“ te 1683. pogiba kod Beča.[11] Značajna djela koja je napisao za života su kronološki sljedeća: „Razgovori o vladateljstvu“ (Razgovori ob wladatelystwu), zbornik „Politika“, „Gramatički prikaz ruskog jezika“ (Gramatičko izkazanje ob Ruskom jeziku), „O promislu Božjem“ (De providentia Dei)[12], „O svetom krštenju“ (Ob svetom kršćenju), „Tumačenje povijesnih proroštva“ (Tolkovanie istoričeskih proročevstv), „O kineskoj trgovini“ (O kitajskom torgu)[13], „Opovrgnuće molbe Solovčana“ (Obličeine na soloveckuju čelobitnu)[14], „Besjda o praznovjerstvu“ (O preverstvu beseda) .[15]

Opis "Smrt i besmrtnost u Platonovoj filozofiji - Irina Deretić" Filozofska priprema za smrt, neizvesnost smrti pretvara u izvesnost onoga što Platonovog filozofa čeka posle smrti. Čak iako duboko sumnjamo u to da duša odvojena od tela može nastaviti da postoji, ne moramo posumnjati u besmrtne tvorevine konačne i bremenite duše, osim ukoliko ne posumnjamo da išta trajno možemo ostaviti za sobom, zato što je sve porozno i podložno uništenju i nestajanju. A možda ne vidimo svrhu ni u beskonačnom životu, u životu čije ciljeve i puteve ne raspoznajemo. Onda se strah od smrti pretvara u strah od večnog života, zato što ne želimo samo da živimo, nego da živeći postanemo besmrtni ili barem da ostavimo besmrtne tragove. Irina Deretić je vanredni profesor antičke filozofije na Filozofskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu. Rukovodilac je naučno-istraživačkog projekta: Istorija srpske filozofije. Кao gostujući profesor predavala je na nemačkom Univerzitetu u Jeni, u Švedskoj na Univerzitetu u Upsali, na ruskom Univerzitetu u Vladimiru, Univerzitetu u Buenos Ajresu i drugim naučnim i javnim ustanovama. Napisala je četiri knjige o antičkoj filozofiji, priredila šest tematskih zbornika, od kojih jedan izašao u izdavačkoj kući Peter Lang Verlag na engleskom jeziku. Objavila je više od sto radova na srpskom, engleskom, nemačkom, ruskom, grčkom i slovenačkom jeziku. Nosilac je kako domaćih tako i inostranih nagrada i stipendija. Njena područja naučnog-istraživanja su: antička filozofija (pre svega Platonova, Aristotelova i Plotinova filozofija), srpska filozofija, filozofskaherme-neugika, antička etika vrline, filozofija u književnosti i druge teme. Format: 14.5 X 20.5 cm Broj strana: 227 Pismo: Latinica Povez: Tvrd

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac pohaban sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Korice malo pozutele pod omotom, nista strasno. Miloš N. Đurić je bio jedan od najuglednijih svetskih helenista svog doba. Bio je akademik, sjajan prevodilac, filozof - profesor etike. Da je svom narodu ostavio samo prevode Homerovih epova: Ilijade i Odiseje, bilo bi to sasvim dovoljno da bude ugledan i slavljen. Pored znamenitih Homerovih epova, prevodio je i grčke tragičare, Platona i Aristotela, antičke mislioce, rimske pesnike i filozofe, ali i Tagoru, Adlera i Junga. Napisao je i tri kapitalne sinteze: Istorija helenske književnosti u vremenu političke samostalnosti; Platonova akademija i njen politički rad i Istorija helenske etike. Ovo izdanje Izabranih dela sastoji se od pet tomova iz bogatog i za srpsku književnost i kulturu toliko značajnog dela popularnog čika Miše Đurića. Njegovo etičko jedinstvo dela i svakodnevnog života, najočitije je u dve poznate anegdote koje se i danas rado pričaju na pomen imena Miloša N. Đurića. Jedna je vezana za doba nemačke okupacije i poznatu izjavu lojalnosti okupacionoj vlasti. Među samo troje onih koji su odbili ovu izjavu, pored Isidore Sekulić I Ive Andrića, bio je i Miloš N. Đurić. Na nagovoranje kolege sa Muzičke akademije da potpiše tu izjavu, jer će mu Nemci inače suprotno teško oprostiti, čika Miša je odgovorio čuvenim rečima: Tebi je lako, jer sviraš u diple. A ja studentima predajem etiku: Njegova kratka beseda prilikom rasprave o ukidanju pozorišta u Kragujevcu, iz 1961. godine, je briljantan primer efektnosti jedne od najkraćih beseda. Naime, na tom skupu posle posle više od 20 tak referata o potrebi da se ukine pozorište u Kragujevcu, reč je uzeo čika Miša: Kada bi u staroj Atini neko učinio mali delikt, zabranjivali su mu da tri meseca svira u diple. Ako bi, pak, napravio veći prekršaj, zabranjivali bi mu da šest meseci ide u pozorište. Pitam ovaj auditorijum, šta su Kragujevčani skrivili bogovima, da ostanu bez pozorišta. I posle tog govora, naravno, odmah se odustalo i od rasprave i same nakane. Ova Izabrana dela su sećanje na jednog upečatljivog velikana srpske kulture i spomen na njegov veliki rad, zahvaljujući kome su najveće vrednosti antičke književnosti i kulture trajno useljene u srpski jezik, književnost i kulturu. Miloš N. Đurić (Slavonski Benkovac, 14. januar 1892 — Beograd, 5. decembar 1967) je bio srpski klasični filolog, helenista, profesor, filozof, prevodilac i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu a doktorirao u Zagrebu 1929. godine. Akademsku karijeru je započeo kao učitelj i profesor, predavao je i u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Od septembra 1928. godine Miloš N. Đurić počeo je da radi na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U Odeljenju literture i jezika Srpske akademije nauka i umetnosti je postao dopisni član 14. juna 1955. a zatim redovni 20. decembra 1961. godine. Bio je predsednik Srpske književne zadruge i urednik časopisa „Živa antika“ od 1953. Objavio je blizo 400 bibliografskih jedinica, radova iz klasične književnosti i filozofije („Iz helenskih riznica“, „Istorija helenske književnosti“, „Istorija helenske etike“). Posle rata Đurić je nastavio da radi na Filozofskom fakultetu, gde je 1950. godine izabran u zvanje redovnog profesora na Katedri klasične filologije. Iako je bio penzionisan je 1962. godine, predavao je istoriju helenske književnosti do kraja svoga života. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za 1961. godinu. Udruženje književnih prevodilaca Srbije svake godine dodeljuje Nagradu „Miloš N. Đurić“. Sahranjen je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. Na Karaburmi (Ćalije) jedna uličica se zove po njemu Čika-Miše Đurića. Ratno vreme Miloš N. Đurić, bista na Kalemegdanu Tokom nemačke okupacije Beograda u Drugom svetskom ratu, 1941. godine, kvislinške vlasti zatražile su od svih viđenijih srpskih intelektualaca da potpišu Apel srpskom narodu kojim se zahtevao „red i poslušnost“ i „rodoljublje u borbi protiv komunista“. „Ne mogu da potpišem apel protiv partizana kada se među njima nalazi više od polovine mojih studenata. Šta će mi reći kada se ponovo sretnemo?”, rekao je profesor. Kada ga je jedan profesor muzike zaustavio, upozorio na moguće posledice i upitao zašto odbija da potpiše, profesor Đurić mu je odgovorio: „Lako je tebi. Ti u diple sviraš, a ja studentima etiku predajem!“. Ove reči postale su vremenom jedan od simbola doslednosti u etičkom stavu. Ipak, od trenutka izgovaranja ove moralne replike, počinju i najteže godine za prof. Miloša „Mišu“ Đurića. Usledilo je penzionisanje (1942), a potom i hapšenje i odvođenje u Banjički logor. Na samom kraju rata, 8. aprila 1945, u Slavoniji gine njegov sin jedinac Rastko, svršeni maturant, kome posthumno posvećuje praktično sve posleratno stvaralaštvo i najdraže prevode. Spisak prevoda sa starogrčkog jezika Ilijada, Homer Odiseja, Homer O pesničkoj umetnosti, Aristotel Pribeglice, Eshil Persijanci, Eshil Sedmorica protiv Tebe, Eshil Okovani Prometej, Eshil Orestija, Eshil Antigona, Sofokle Car Edip, Sofokle Medeja, Euripid Hipolit, Euripid Ifigenija na Tauridi, Euripid Dafnid i Hloja, Longo Gozba, Platon Ijon, Platon Odbrana Sokratova, Platon Fedar, Platon Fedon, Platon Kriton, Platon Uporedni životopisi, Plutarh (odabrane biografije) Priručnik Epiktetov, Arijan

Odlomak: PREDGOVOR Demokratija,kao jedan od načina političe organizacije, od starog veka do danas postoji kao pojam ili politička praksa i zbog različiog tumačenja nastajuteškoćedajojsedapravismisao. 1) Uprvobitnom,, originalnom značenju građaniinjihova tela imaju direktno pravo da donose političke odluke. Ovo je procedura je nazvana direktna demokratija i danas se u modernom svetu skoro i ne primenjuje. 2) U drugom značenju, to je oblik vladavine gde građani ostvaruju svoje pravo preko izabranih predstavnika koji su im odgovorni. To je poznato kao predstavnička demokratija. 3) U vladavini gde vlast većine, preko konstitutivnog ograničenja, garantuje manjini da može da uživa kolektivna i individualna prava, kao što je sloboda govora i versko opredeljenje; ovaj oblik je poznat kao liberalna ili konstitucionalna demokratija. Reč demokratija se često upotrebljava da karakteriše neki politički ili društveni sistem, bez obzira na to da li je to oblik demokratske vladavine u smislu jednog od prethodnih značenja i teži da umanji društvene i ekonomske razlike, posebno one koje proizilaze iz nejednake raspodele privatnog vlasništva. Antička Grčka je najočigledniji primer vladavine direktne demokratije. Ta demkratija je karakteristična za mnoga primitivna društva i moderni antropolozi je vezuju u glavnom za preistorijsko vreme. Platon i Aristotel su stvorili teoriju o političkoj demokratiji. Najbolju definiciju demokratije dao je Aristotel govoreći o državi. Po njemu demokratija je tamo gde su ljudi slobodni i siromašni i predstavljaju većinu u vlasti države. Ova definicija se u osnovi razlikuje od njene primene u modernom vremenu. Direktna demokratija, u kojoj svi građani učestvuju, bila je moguća zbog ograničene veličine tamošnjih država. U to vreme gradovi su bili mali i zajedno sa okruženjem nisu prelazili više od nekoliko hiljada stanovnika. Žene nisu imale pravo glasa kao ni brojni robovi. Ta demokratija je bila u saglasnosti sa poretkom gde su robovlasnici uživali sva prava. Ta se vlast nije kvalifikovala kao pravna i legislativna institucija. U antičkoj demokratiji svi građani učestvuju u zakonodavnoj skupštini i bili su da glasaju. Ovakvi sistemi nisu mogli da deluju u većim državama i njima se nije moglo rukovoditi na ispravan način. Ovaj tip demokratije je bio u staroj Grčkoj u petom veku pre naše ere. Politička istorija datog perioda odlikuje se borbom između dve države Atine i Sparte, jedna sa demokratskom a druga sa oligarhijskom organizacijom. Sukob se završio pobedom Sparte. Atinska demokatija se nikad nije povratila od ovog udara. Posle dugog perioda opadanja konačno je nestala sa nastankom Rima. Grčka demokratija je postojala u istoriji u kratkoj epizodi i nije imala većeg uticaja na moderne demokratske države. U poređenju sa grčkim gradom – državom, Rim je bio oligarhijska republika i postepeno je prerastao u autokratsku imperiju. Kasnije države su bile plemenske i feudalne, a u 16. i 17. veku bile su transformisane u apsolutne monarhije. Srednji vek uz to odlikuje postojanje više nezavisnih republika koje su bile oligarhijske i ne demokratske. To je bila situacija sve do Američke i Francuske revolucije. Današnje demokratske vlade su zakonodavne i sa legislativnim parlamentom. Njihova etička osnova počiva na tome da su svi ljudi jednaki a vlade postoje da sprovode prava i da zaštite svoje i interese građana. Do ovoga se došlo još u srednjem veku,kada su se nove osnovne demokratske premise pojavile i postepeno potvrđivale u vremenu. Jedna od najvažnijih novih ideja je moderna koncepcija konsititucije. Uopšte uzevši, starije generacije su gledale na zakon kao na oganičavanje u vršenju političke vlasti. Ali za naslednike kraljevstva kao i za mnoge primitivne narode, zakon je starodrevni običaj koji se teško menja. Kraljevi nisu propisivali zakone već su ih oni obavezivali isto kao i ostale subjekte. Ova ideja je osnažena konceptom prirodnih zakona koje su razvili stoici i hrišćanski mislioci krajem antike. Za hrišćanske teologe univerzum je kreacija svemoćnog Boga čija savršena i nepromenjena volja je obavezujuća za sva bića.. Moderan pogled o premoći konstitucionalnog zakona je nasleđen direktno iz srednjovekovbnog koncepta. Srednjovekovni politički poredak se dezintegrisao u 15. i 16. veku, pošto je vlast monarha porasla i omogućila ideju apsolutne suverenosti. Jedini značajan izuzetak bila je Engleska, gde je tradicija srednjoevekovnog parlamentarizma bila posebno snažna. Sredinom 17. veka izbio je sukob između religijskog i konstitucionalnog problema koji je vodio do otvorenog prekida između kralja i parlamenta; parlament je pobedio i umanjio upravni značaj kralja. Pobedonosnom revolucijom 1688. vlast engleske monarhije je konačno ograničena. Parlament je imao potpunu kontrolu u zakonodavstvu i finansijama. Najbolji način da se spreči zloupotreba vlade. je da se vlast podeli na legislativnu i izvršnu i da ona ne bude u istim rukama. Uticaj Džona Loka i njegove rasprave O Civilnoj vladi (1690) su bile prilagođene engleskom revolucionarnom pokretu, ali je to moglo da ima mnogo šire značenje. Lokova teorija o razdvajanju vlasti je postala popularna i na evropskom kontinentu. Monteskje je dvema vlastima, koje treba da su odvojene dodao i sudsku. Ta doktrina je bila prihvaćena od britanskih severnoameričkih kolonija i od američkog sistema vlasti. Ove teorije u praksi i primeni u 17. veku imale su veliki značaj u razvitku konstitucionalne demokratije. Balans vlasti u Engleskoj se pomerio od kralja ka parlamentu koji je ostao oligarhijski i kao takav bio nedemokrstski. Odsustvo neke značajnije promene nije dovelo do bitnije modifikacije sve do reformskog akta iz 1832. Pre Američke I Francuske revolucije, Žan Žak Ruso je bio na striktno demokratskoj poziciji. Sa tim stanovištem se predstavio u Društvenom ugovoru (1762). Zalagao se za direktnu demokratiju mada taj izraz nije nikad upotrebio. Konstitucionalno demokratija je bila uvedena kao posledica Američke revolucije. Ono što su Amerikanci želeli bila je ne samo konstitucionalna nego i demokratska vladavina kao krajnji cilj. Takođe, veliki značaj u istoriji moderne demokratije imala je Francuska revolucije. Još od 16. veka Francuska je bila apsolutna monarhija, izuzev nekoliko malih podrčja koja su zadržala provincijski status države I bilo je malo revolucinara koji su imali interes da to ožive. Njihova inspiracija je dolazila od filozofije prosvećenosi sa radikalnom novom koncecijom o pravima čoveka. Francuska revolucija je imala veliki i neobičan efekat na razvitak moderne demokratije. Bila je uspešna u podrivanju starog režima i pozitivno je delovala na ideal slobode, bratstva i jednakosti. Taj ideal je bio ovaploćen u nizu osnovnih reformi od Dekleracije o pravima čoveka do Napoleonovog zakonika koji je promenio lice Evrope. Većina revolucionara verovala je da su legalna i socijalna jednakost cilj koji je opravdavao upotrebu bilo kog političčkog sredstva. Ta ideja je bila jedna od najmoćnijih snaga Francuske revolucije. Glavni podstrek demokatiji u Evropi došao je od njenih ideja i raznih nacionalnih pokreta koji su se pojavili posle tog istorijskog događaja. Kada su oštrice revolucije otupele, išlo se za tim da se tradicija prilagodi sopstvenim potrebama. Britanske institucije su služile kao primer razvoja demokratije. Sve do Prvog svetskog rata monarhije su bile normalni oblik vladavine u većini država zapadne Evrope. Britanija je mogla da posluži kao primer da monarhija može da bude konstitucionalna i demokratska. Kad se Luj XVIII vratio u Francusku, prihvatio je ustav posle Napoleonovog pada. Taj dokument je bio izraz ličnog autoriteta i principa narodnog suvereniteta, što je bilo nešto više nego legalna funkcija. Glavna posledica je pretvaranje Francuske u konstitucionalnu monarhiju sa institucijama dosta sličnim savremenoj Britaniji. Takve osobine su imale i najveći broj drugih obnovljenih monarhija. Mada je razlika od zemlje do zemlje bila prisutna, njihovi sistemi su u osnovi bili slični britanskom i vodili su porastu demokratiije u Evropi. Apsolutna monarhija je postepeno zamenjena principom da je narod izvor ustavnog autoriteta. Pored toga, postojala je težnja ka opštem pravu glasa i da težište zakonske egzekucije dođe u ruke kabineta odgovornog kao narodno izvršno telo. Razvitak demokratije u pojedinim zemljama Evrope bio je nejednak u obliku i tempu. Postojeći osnovni zakon u Francuskoj je pred kraj devetnaestog veka ustanovio Treću republiku i konačno je u Francuskoj parlamentarna odgovornost bila uspostavljena u punoj meri kao i u nekim drugim zemljama (npr. Nemačka i Danska).. Dvadesetih godina dvadesetog veka ova nejednakost u razvitku se uveliko izgubila. Konstitucionalne države zapadne Evrope bile su sve demokratske, bilo da su monarhije ili republike i bile su uporedive sa sistemom u Velikoj Britaniji. Pisani su ustavi koji su do izvesne mere ograničavali vlast parlamentarnih većina. Sa druge strane, demokratski karakter parlamenta je bio garantovan periodičnim opštim izborima u kojima su svi odrasli građani, obično imali pravo glasa. To je bio standardni oblik moderne demokratije, koji je često uključivao žene u izboni proces. Uprkos sličnosti struktura vlada na kontinentu, u praksi je sistem bio različit od engleskog. Pre svega, drugačiji je bio sistem organizacije političkih partija. U Velikoj Britaniji postojao je dvopartijski sistem, a u Evropi rivalstvo je obično bilo između više od dve partije. Iskustvo u više evropskih zemalja je pokazivalo da su se teškoće višepartijskog sistema jedva premošćavale. U mnogome to je zavisilo od partijskh lidera i pristalica spremnih za saradnju. Kad je bilo moguće, dolazilo je do stabilne vlasti sa osiguranim demokratskim vođstvom. Za primer se mogu uzeti ustavne monarhije u Holandiji i skandinavskim zemljama u kojima su uspešno delovali multipartijski sistemi i postignuta je stabilnost demokratske vladavine. Demokratija je u drugoj polovini devetnaestog veka bila velika snaga u Evropi pod uticajem duha Francuske revolucije, karakterističnog po snažnim idejama i relativno slabim institucijama, To je odlikovalo mnoge partije u većini evropskih država. Kada glasači, nakon višepratijskih izbora, nisu bili zadovoljni rezultatima, okrenuli su se na drugu stranu tražeći zadovoljavajuće političko rešenje. Druga polovina devetnaestog i rani dvadeseti vek bili su vezani za konstitucionalizam. Tom idejom je bio zadojen i predsednik Sjedinjenih Američkih Država tvrdeći da je cilj stvaranje sveta sposobnog za demokratiju. U ime tog načela Amerika je učestvovala u Prvom svetskom ratu. Jedna od glavnih posledica toga rata je uspostavljanje komunističkog režima u Rusiji. Taj režim nije pretendovao da stvori liberalno društvo i stvarao je demokratiju sumnjivog karaktera. Nakon Drugog svetskog rata satelitske države Sovjetskog Saveza su nazvane “narodnim demokratijama.To su u stvari bile strogo regulisane države, ali se u prvo vreme gledalo na njih sa blagonaklonošću. Teorijska osnova ovakvog shvatanja demokratije imala je poreklo još u Francuskoj revoluciji, a ekonomska demokratija se pojavila kao sastavni deo revolucionarnog pokreta. Mada je glavna politička ideja bila legalnost jednakosti, manjina je smatrala da je i ekonomska jednakost takođe osnovno pravo čoveka. To nije bilo prevaziđeno ni u socijalizmu. Mnogi autori su podržavali ovakav stav što je odigralo značajnu ulogu i u revolucijama 1848. Ovo shvatanje imalo je velikog uticaja na Karla Marksa. Po ugledu na francuske revolucionarne tradicije razvio je socijalnu i ekonomsku teoriju. Verovao je da njegovo učenje treba da bude presudno za život nepovlašćenog stanovništva predstavljenog radničkom klasom. Sve dok postoji ekonomska nejednakost u vlasništvu, ne može se ostvariti besklasno društvo jer su sredstva proizvodnje u rukama kapitalista. Istorijski funkcija proletarijata je da zbaci građansku klasu i njenu državu. U najvećoj meri Marks je bio koncentrisan na novo društvo i nije imao interes da shvati probleme demokratije. U Zapadnoj Evropi, krajem devetnaestog i u dvadestom veku, veliki broj marksista se postepeno prilagođavao događajima da se u novom društvu ostvari demokratija putem parlamenta izabranog od naroda. Takvo shvatanje je prihvatila i većina radničke klase u industrijski razvijenim zemljama. Vreme je potvrđivalo i praktično opravdavalo poglede socijal-demokratskih partija u razvijenim državama Zapadne Evrope da se do socijalističkog poretka može doći i evolucijom. U Rusiji je revolucionarni marksizam tumačen na način da i manjina u datim okolnostima nedovoljno razvijenog proletarijata može da osvoji vlast. Tako je pod vođstvom Lenjina komunistička partija zagospodarila velikim delom ruske imperije. To je bila nova vrsta političkog sistema koji su njegovi zagovornici smatrali totalnom demokratijom. Jedna od najupadljivijih karakteristika 20. veka u Zapadnoj Evropi bio je nagli porast demokratije. Totalitarizam i konstitucionalizam su se u potpunosti razlikovali, ali već polovinom veka nije bilo vlade koja nije sebe smatrala demokratskom. Posle poraza totalitarizma i nacionalizma u zapadnoj hemisferi u Drugom svetskom ratu novo razdoblje se otvorilo u drugoj polovini dvadesetog veka. Pokret za nezavisnost u bivšim kolonijama u Africi i Aziji bio je nezaustavljiv i predstavljao novi period u razvitku sveta. Propast komunizma u Sovjetskom Savezu i satelitskim državama istočne Evrope bio je veliki preokret u istoriji ljudskog društva. Taj period je bio pun događaja u kojima se demokratija razvijala i postepeno postajala vladajuća ideja u svetskim razmerama. Autor

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Marko Tulije Ciceron (lat. Marcus Tullius Cicero; 3. januar 106 — 7. decembar 43. p. n. e.) bio je rimski filozof, državnik, književnik, pravnik, politički teoretičar i besednik.[1][2] Ciceron se smatra za jednog od najsvestranijih umova antičkog Rima. Upoznao je Rimljane sa najvažnijim grčkim filozofskim učenjima, stvorio je latinski filozofski rečnik (u koji je uložio poseban napor kako bi pronašao odgovarajuće izraze u latinskom jeziku za sve specifične termine iz grčkog filozofskog vokabulara[3]) i istakao se kao lingvista, prevodilac i filozof. Bio je i uspešan pravnik a naročito je bila impresivna njegova govornička veština. Ipak, Ciceron je verovatno smatrao da mu je politička karijera bila najvažnije postignuće. U savremeno doba, Ciceron je prvenstveno cenjen zbog svog humanizma te radova sa filozofskim i političkim temama. Razmenio je i obimnu korespondenciju, posebno pisma (Epistulae, sačuvano ih je oko 900) koja je upućivao svojoj porodici i prijateljima, naročito prijatelju Atikusu (Titus Pomponius Atticus).[4] Ova korespondecija, odnosno, Ciceronova veština rafiniranog pisanja pisama, kasnije će imati veliki uticaj i široku primenu u Evropi. Kornelije Nepos (Cornelius Nepos)[5] navodi da su Ciceronova pisma sadržavala izuzetno bogatstvo detalja o sklonostima vodećih ljudi, manama generala i revolucijama u vlasti da njihovom čitaocu nije bilo potrebno izučavanje istorije kako bi se upoznali s datim vremenima[6]. Ciceron je, bez sumnje, bio jedna od najvažnijih ličnosti iz celog perioda antičkog Rima. Osim spomenutih radova i veština, zaslužan je i za neprocenjivo vredan opis rimskog društva iz burnih vremena poslednjih dana Rimske republike te je bio i toliko važan uzor svim autorima iz I veka p. n. e. da se može smatrati prototipom klasične latinske literature. Ciceron je dugo godina imao važnu ulogu u politici; nakon što je spasao Republiku od podrivanja Lucija Sergija Katilina[7] prozvan je pater patriae (otac domovine, patrije) a za vreme rimskih građanskih ratova do kraja je branio republiku koja je tada bila na izdahu i neumitno se transformirala u principat (principatus) pod Avgustom. Rodio se van Rima, na zemljištu Volska, u Arpinu (Arpinum), gde i popular Marije. Njegovo prezime, Tullius, nije latinsko nego etrursko. Ciceron je bio čovek iz „viteškog reda“ (ordo equestris). U rodnom Arpinu njegova porodica, Tullii, bila je povezana sa drugim uglednim porodicama ove niže aristokratije kojoj su pripadali i Marii. Kada se rodio Ciceron vlast njegova dede, koji je upravljao celim imanjem i porodicom, još je bila neokrnjena. Veliki unuk opisao je ovog starca, pa znamo da je ovaj domaćin (pater familias), slično Katonu Starijem, pružao otpor tuđinskom, grčkom uticaju. Prema rečima Ciceronovog dede, za italske domoroce vredi isto što i za sirijske robove koji se kupuju po pijacama — što bolje znaju grčki, to manje i valjaju. Kao što će nekoliko decenija docnije Horacijev otac voditi brigu o školovanju i napredovanju svoga sina, tako i Ciceronov otac dečacima Marku i Kvintu obezbeđuje najbolje obrazovanje. Preselio se sa njima u Rim. Znao je da plaćeni vaspitači — robovi ili oslobođenici — nisu više dovoljni učitelji. Sinove uvodi u kuće uglednih aristokrata rimskih, u ekskluzivne „salone“ gde dišu vazduh visoke kulture i visoke rimske politike. Brine se o Ciceronovu obrazovanju Lucije Licinije Kras , poznati političar i besednik (konzul 95. p. n. e.). Najznačajniji je za Ciceronovo obrazovanje bio Mucije Scevola (Mucius Scaevola, konzul 117. p. n. e.), poznati pravni stručnjak. Ciceron se sprijateljio ca Titom Pomponijem, kasnije zvanim Atik, koji će celoga života ostati njegov najbliži prijatelj. Atik je Cicerona druga vodio na predavanja filozofa Fedra, glavara epikurovske škole u Rimu. Ali je Ciceron više cenio predavanja akademičara Filona iz Larise, a od 87. p. n. e. u kući Ciceronova oca boravi i stoičar Diodot koji je umro oko 60. p. n. e., pošto je Cicerona odredio za svoga naslednika. Kao dečak slušao je Ciceron i velike rimske besednike Marka Antonija i Lucija Krasa, a u devetnaestoj godini sluša u Rimu i predavanja Apolonija Molona, poznatog grčkog profesora retorike koji je imao uglednu besedničku školu na ostrvu Rodosu. U rimskom društvu bio je skorojević (homo novus) koji je svojim trudom izbio u prve redove rimskih državnika poslednjih dana Republike. Dobio je počasnu titulu „otac otadžbine“ (pater patriae) kada je godine 63. p. n. e. suzbio Katilinin pokret. Činovničku karijeru (cursus honorum) pretrčao je uvek suo anno — svaku je službu dobijao sa najmanjim brojem propisanih godina. To dokazuje ne samo njegovu umešnost nego i njegovu upornost. Ova druga osobina odlikuje ga i kao književnog radnika. Nije ga napuštala ni u poslednjim godinama života kada je svojim Filipikama ustao protiv svemoćnog Marka Antonija. Bio častoljubiv i veoma ponosan na svoje uspehe, ali je za to imao dovoljno razloga. Njegov lični protivnik Salustije, i sam odličan stilista, nije ga priznavao za najrečitijeg Rimljanina. Tu je ocenu istoričar Salustije, dao Katonu Starijem ali je Ciceronova besednička slava daleko nadmašila Katonovu, a Ciceronova proza ostala je kroz vekove najuticajniji uzor za evropske književnike. Imao je već dvadeset i pet godina kada je 81. p. n. e., pošto su aristokrati sa Sulom pobedili, počeo svoju advokatsku karijeru. Počeo je tu karijeru uspešno, ali se posle dve godine već morao povući „iz zdravstvenih razloga“, a možda više stoga što se svojom odbranom Seksta Roskija (80. p. n. e.) zamerio Suli. Opet se dugo i temeljno Ciceronovo obrazovanje nastavlja. Putuje na grčki Istok. U Atini Ciceron, koji je već 88. p. n. e. slušao u Rimu akademičara Filona iz Larise, odlazi sada na predavanja akademičara Antioha iz Askalona. Iz filozofske škole prelazi u retorsku, iz Atine na Rodos gde sluša slavnog profesora besedništva Molona. Vraća u Rim i započinje stvarno svoju karijeru, sa dvadeset i devet godina — veoma kasno za rimske prilike, ali još uvek na vreme da svaki javni položaj stekne suo anno, u najnižoj određenoj godini života. Ciceron prevazilazi obrazovanjem rimske političare i aristokrate prvog reda. Ali pored sveg zanimanja za teorijska pitanja i naučnu problematiku, Ciceron je Rimljanin, stran dubokoj i upornoj potrazi za istinom i saznanjima koja odlikuje stare grčke filozofe, dajući pravac i sadržinu celom njihovom životu. Bio je takmac uglednih Rimljana za koje je besedništvo bilo oruđe političke borbe, a filozofija i književnost ukras i razonoda kultivisanog domaćeg života. Godine 47. p. n. e. razvodi se od svoje žene Terencije c kojom je decenije proveo u braku, ali se nije najbolje sa njom slagao već nekih desetak godina. Najteži udarac bila je za Cicerona 45. godine smrt njegove kćeri Tulije, kojoj je u tim godinama sve veće osame bio veoma blizak. Sada, šezdesetogodišnjak upućen na mali broj prijatelja, traži kao čovek utehu u filozofiji. Sastavlja na brzinu filozofske spise — upola kompilacije — o ljudskoj sreći i sudbini, o prijateljstvu i starosti, o moralnim obavezama i teološkim pitanjima. Ne zaboravlja na svoje političke ideale. Iz ovog je perioda i pohvala republikanca Katona Utičkog, koji je 46. p. n. e. izvršio samoubistvo, spis Katon (Cato) na koji je Cezar odgovorio svojim Anti-Katonom vrlo obzirno prema Ciceronu, ali tim manje prema Katonu. Ubijen 7. decembra 43. godine p. n. e. Pravnička i državnička karijera Ciceron je godine 75. p. n. e. kvestor, 69. edil, 66. pretor i 63. konzul. Tada, na vrhuncu, savladava Katilinin pokret i dobija najviša priznanja i počasti. Uspeh je bio vanredan, a Ciceron, skorojević među senatorima, političar relativno kratkog staža, prirodno je sklon da sva svoja dela vidi u još većem sjaju no što su ga ona već imala. Dosađuje svetu svojim hvalisanjem. Traži od grčkog pesnika Likinija Arhije, koji je u pesmama proslavljao po porudžbini ugledne rimske porodice, da opeva i njegov konzulat. Kako Arhija, punih ruku posla, ne može da se odmah prihvati toga zadatka, Ciceron sedne i sam sastavlja spev O svome konzulatu (De consulatu suo, 3. knj.) koji je izgubljen. Godine u javnoj službi, godine uspona, nisu ostavljale Ciceronu vremena za književni rad, sem besedničkog. Već pre no što je krenuo na Istok počeo je, da se takmiči sa najuglednijim i najslavnijim besednikom tadašnjih rimskih sudnica, sa azijancem Kvintom Hortensijem Hortalom. Ciceron i nešto stariji Hortensije merili su svoje snage u nekoliko velikih procesa zastupajući protivničke strane, a ponekad i sarađujući. Malo pomalo Ciceron je za nekih deset godina uspeo da nadmaši slavu svoga suparnika i da postane prvi rimski besednik. Razlog svakako treba tražiti ne samo u talentu, kojim je nesumnjivo raspolagao i Hortensije, već pre svega u širokom obrazovanju Ciceronovom koje mu je otvaralo nove mogućnosti u izlaganju, kako i sam kazuje. Brzo se uspeo skorojević Ciceron do konzulata i slave. Ali uskoro počinje u Ciceronovu životu pad. Političke prilike se menjaju a Ciceron, koji se nije odlikovao nekim uvek doslednim stavom ili političkim idealizmom, nalazi se mahom na onoj strani koja je osuđena na propast. Ciceron je 5. decembra 63. godine pogubio pristalice Katilinine. Godine 59. p. n. e. povukao se iz javnog života i bio je uskoro žrtva izmenjene političke situacije. Početkom 58. p. n. e. donet je zakon po kome je morao da ode u progonstvo u Solun i Drač (Dyrrachium) ali, već mu je 57. godine dozvoljeno da se vrati u Rim. Ciceronovo mračno i potišteno raspoloženje pretvorilo se u oduševljeno trijumfovanje. Njegovog brata Kvinta poslao je Pompej kao svoga legata na Sardiniju, a sam se Ciceron prihvatio advokatskog posla. Pokušavao je da nanovo stekne svoj politički ugled i ulogu. Sarađivao je sa senatskim opozicionarima protiv agrarnog zakona koji je proturio Cezar. Ali Cezar je smesta intervenisao i Ciceronu je stavljeno do znanja gde mu je pravo mesto i da ima da se povinuje. Sada je Ciceron najzad shvatio svoj položaj. Hvali Cezara u govorima i povlači se iz redova političkih boraca. Započinje velika književna dela, pažljivo rađena nekih pet godina, od 55—52. p. n. e., dela O besedniku, O državi i O zakonima. Sva su ona vezana za politiku i filozofiju, izvan su političke borbe i u području teorije, pa opet izraz političkog mislioca Cicerona. Kao prokonzul odlazi u maloazijsku provinciju Kilikiju gde boravi od leta 51. do leta 50. godine stare ere. U Rimu je nastala nova promena — izbio je sukob između Cezara i Pompeja, vođe senatske stranke. Ciceron, koji se već jednom opekao, dugo se koleba na koju bi se stranu okrenuo. Godine 49. najzad odlazi u Pompejev tabor u Drač. Tako se priključio formalno Pompeju, ali za njegovu stranku nije činio ništa. Posle poraza Pompeja kod Farsala, Ciceron je otputovao u Brundisij, na teritoriju Cezarovu. Cezar je posle pobede kod Farsala nastavio rat u Egiptu i Maloj Aziji. U teškoj neizvesnosti Ciceron je očekivao njegov povratak punih godinu dana. Ali i ovo vreme neaktivnosti, ne samo političke nego i besedničke, koristio je književnik Ciceron. Kada se Cezar vratio sa Istoka, Ciceron mu je pošao u susret, da ga pozdravi, ali sa zebnjom. Cezar ga je primio c puno pažnje. Bio je to jedan izraz Cezarove programske blagosti (clementia Caesaris) prema bezopasnim političkim neprijateljima. Otada Ciceron živi mirno i prilično povučeno u Rimu. Retko dolazi u Senat, a još ređe drži besede — njih nekoliko pred Cezarom. To doba političke neaktivnosti od 47—45. p. n. e., kada se mnogo druži sa Varonom i, naročito, sa Brutom, opet je vreme književne produktivnosti kao i ono od 55—52. g. I još će jednom, sada doista poslednji put, Ciceron učestvovati u političkoj borbi. Posle pogibije Cezarove ponovo stupa na političku pozornicu kao protivnik Antonijev i sastavlja svoje Filipike. Imao je šezdeset i dve godine kada je sa velikom žestinom, ali podjednako kolebljivo kao i ranije, zaigrao igru u kojoj je već jednom izgubio. Između Oktavijana i Antonija, kao nekada između Pompeja i Cezara, Ciceron će opet izgubiti kada se protivnici udruže. Borba je bila kratka. Oktavijan i Antonije stvaraju sa Lepidom drugi trijumvirat. Cicerona proskribuju. On napušta Rim, koleba se neodlučan, bi li pobegao u Grčku. 7. decembra 43. godine p. n. e. uhvatili su ga i ubili. Književni rad Opera omnia, 1566 Već u ranoj mladosti Ciceron započinje svoj književni rad. Sastavljao je pesme i preveo je u metru originala astronomski spev Aratov Nebeske pojave. Tada je preveo i Ksenofontov spis O ekonomiji. Tako Ciceron, čije odlike nisu bile ratničke prirode, dolazi do obrazovne osnove koja će ga osposobiti za advokatsku i političku službu. Istovremeno u njemu izranjaju mislilačke i teoretske sklonosti, koje svakako u znatnoj meri duguje helenskom uticaju. Ta sklonost očigledna je već u nedovršenom delu o retorici poznatom pod imenom O iznalaženju tema, delu koje je sastavio kao dvadesetogodišnjak. Ciceron se naročito zanima teorijom i naučnom problematikom. Već u tom ranom delu Ciceron gleda da savlada i sredi materijal koji obrađuje, povodeći se pritom za grčkim teoretičarem Hermagorom. To je prvi izraz one potrebe Cicerona za helenskim uzorima, školovanog duha za definitivnim uobličavanjem i racionalnim rasporedom, koja će biti celog života osnova njegovog umetničkog dara. Ta potreba i sposobnost našla je izraz i u Ciceronovoj klasičnoj prozi i u kompoziciji njegovih govora i dijaloga, u kojima su veliki odseci i snažne mase tako raspoređeni i raščlanjeni da nisu samo jasni i transparentni, već da postaju i snažni nosioci nekog širokog pokreta i poleta koji sa sobom nosi misao besednika i slušaoca.

Beograd 2009. Tvrd povez, ćirilica, 310 strana. Knjiga je, bukvalno, kao nova. V6 Ova knjiga dokumentuje najvažniji deo autorovog rada u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu tokom poslednjih dvanaest godina [1985—1997]. Pogotovo onaj deo koji se tiče brige oko istraživačkih planova i projekata Instituta i koji je ostavio pisanog traga u zapisnicima sa sastanaka kolegijuma Instituta prilikom primanja završenih radova. Knjiga je sastavljena od većeg broja autorovih tekstova napisanih u razmaku od punih deset godina, a različitih kako po karakteru tako i po nameni. Zajedničko im je jedino to što svi oni pozivaju na otvoreno kritičko raspravljanje i što su upadljivo didaktičko-pedagoški obojeni. Naravno, pored toga što su svi oni uglavnom objavljeni u Filozofskom godišnjaku, ili su u njemu bar delimično prikazani njihovi najvažniji rezultati. Knjiga sadrži tri vrste autorovih radova, raspoređenih u tri relativno samostalne celine. Tu je najpre jedna duža rasprava o Petronijevićevim Načelima metafizike, koja je rađena u okviru potprojekta „Filozofija kod Srba“ i koja je prvi put objavljena 1989. godine u Novom Sadu. Zatim su tu autorove recenzije nekih važnijih radova koje su između 1986. i 1996. godine uspešno priveli kraju razni mlađi saradnici Instituta. Najzad, u knjigu su uvršteni i delovi jednog autorovog još nezavršenog rada pod naslovom „Filozofija u krizi našeg vremena“ (u okviru potprojekta „Filozofija duha“), kao i delovi jednog odavno završenog rada pod naslovom Putevi ka Ničeu (u okviru projekta „Savremena filozofija”), koji nisu ušli u konačnu verziju objavljene knjige. Na čelo ove treće grupe stavljen je kratak kritički prikaz rada Miloša N. Đurića na proučavanju istorije antičke filozofije (zajedno s autorovim prigodnim govorom u spomen na preminulog helenistu), kako bi se bar još jedan predstavnik starije generacije srpskih filozofa našao ovde pored Petronijevića, nasuprot brojnim predstavnicima najmlađe generacije. Sadržaj: Napomena uz desetu knjigu FILOZOFIJA U DIJASPORI:PETRONIJEVIĆEVA NAČELA METAFIZIKE Predgovor iz 1989. godine . 1. Pristup delu 2. Nedoumice oko pojma filozofije 3. Školsko shvatanje metafizike 4. Polazna tačka saznanja 5. Biće i ništa 6. Problem kretanja i promene 7. Matematičko utemeljenje metafizike 8. Neprikladnost „diskretne geometrije“ 9. Hipermetafizičko stanovište 10. Kasniji sažeci dela RECENZIJE IZ FILOZOFSKOG GODIŠNjAKA Vladan Perišić, „Platonizam i teologija“ Slobodan Žunjić, „Pojam jednog u Aristotelovoj metafizici” Miloš Arsenijević, „Prostor, vreme, Zenon“ Bogoljub Šijaković, „Mythos, Physis, Psyche“ Miroslav Milović, „Etika i diskurs“ Zoran Kinđić, „Hajdegerova kritika antropocentrizma“ . Dragan Lakićević, „Filozofski izvori modernih totalitarnih sistema“ Mladen Kozomara, „Subjektivnost i moć - o nekim aspektima Fukoove arheologije i genealogije znanja i moći“ Vladimir Milisavljević, „Dekonstrukcija i lingvistika“. RADOVI NA PROJEKTIMA INSTITUTA Miloš N. Đurić kao istoričar grčke filozofije Dodatak: Reč na komemoraciji Milošu N. Đuriću održanoj 19. 2. 1968. u Srpskoj književnoj zadruzi Dva Ničeova pozna spisa Mesto pisama u celini Ničeovog dela Ničeova pozna zaostavština Hajdegerovo „prebolevanje` filozofije Sećanje na Evropu Podaci o ranijem objavljivanju priloga u drugom i trećem delu ove knjige Popis imena

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica malo ostecena, sve ostalo uredno! Istorija Anadolije (koja se u istorijskim izvorima često pominje kao Mala Azija) može se grubo podeliti na: praistoriju Anadolije (do kraja 3. milenijuma pre nove ere), drevnu Anadoliju (uključujući hatijske, hetitske i posthetitske periode), Klasična Anadolija (uključujući ahemenidski, helenistički i rimski period), vizantijska Anadolija (kasnije se preklapaju, od 11. veka, sa postepenim seldžučkim i osmanskim osvajanjem), otomanska Anadolija (14.–20. vek) i moderna Anadolija, od stvaranja Republike Turske. Praistorija Pećina Karain je paleolitsko arheološko nalazište koje se nalazi 27 km severozapadno od grada Antalije u mediteranskom regionu Turske Gobekli Tepe Zidno slikarstvo - bik, jelen i čovek; 6. milenijum pre nove ere; rekonstrukcija u prvobitnim položajima glave bika i ljudske reljefne figure; Muzej anatolskih civilizacija, Ankara. Praistorija Anadolije obuhvata ceo praistorijski period, od najranijih arheoloških zapisa o ljudskom prisustvu u Anadoliji, do nastupanja istorijske ere, obeležene pojavom pismenosti i istorijskih izvora vezanih za teritoriju Anadolije (oko 2000. godine p. n. e.). Godine 2014. u reci Gediz je pronađeno kameno oruđe koje je sa sigurnošću datovano pre 1,2 miliona godina, 27.000 godina stari otisci stopala homo sapiensa u mestu Kula i Karain pećine su uzorci ljudskog postojanja u Anadoliji, u ovom periodu. [1][2]Zbog svog strateškog položaja na raskrsnici Azije i Evrope, Anadolija je bila centar nekoliko civilizacija od praistorije. Neolitska naselja uključuju Čatal Hojuk, Čajonu, Nevali Čori, Hadžilar, Gobekli Tepe i Jumuktepe. Drevna Anadolija Obrađivanje bronze se proširila u Anadoliju iz transkavkaske kulture Kura-Arakes u kasnom 4. milenijumu pre nove ere, označavajući početak bronzanog doba u regionu. Anadolija je ostala u praistorijskom periodu sve dok nije ušla u sferu uticaja Akadskog carstva u 24. veku pre nove ere pod Sargonom I. Najstariji zabeleženi naziv za bilo koji region unutar Anadolije je povezan sa njenim centralnim oblastima, poznatim kao „Zemlja Hatija“ . Ta oznaka koja je u početku korišćena za zemlju starih Hatija, a kasnije je postala najčešći naziv za celu teritoriju pod vlašću starih Hetita.[3] Interes Akada u regionu, koliko je poznato, bio je za izvoz raznih materijala za proizvodnju. Iako je Anadolija bila dobro obdarena rudama bakra, još uvek nema traga o značajnim obradama kalaja potrebnog za pravljenje bronze u Anadoliji bronzanog doba. Akad je pretrpeo problematične klimatske promene u Mesopotamiji, kao i smanjenje raspoložive radne snage što je uticalo na trgovinu. To je dovelo do pada Akađana oko 2150. godine pre nove ere od ruku Gutijana.[4] Staro Asirsko carstvo je preuzelo resurse za sebe nakon što su Guti poraženi, posebno srebro. Jedan od brojnih asirskih klinastih zapisa pronađenih u Anadoliji u Kanešu koristi napredni sistem trgovačkih računanja i kreditnih linija. Hetitsko Staro kraljevstvo se pojavljuje pred kraj srednjeg bronzanog doba, osvajajući Hatušu pod Hatušilijem I (17. vek pre nove ere). Anadolsko srednje bronzano doba uticalo je na minojsku kulturu na Kritu o čemu svedoči arheološki oporavak u Knososu.[5] Kapija Sfinksa) Hetitsko carstvo je bilo na vrhuncu u 14. veku pre nove ere, obuhvatajući centralnu Anadoliju, severozapadnu Siriju do Ugarita i gornju Mesopotamiju. Kizzuvatna u južnoj Anadoliji kontrolisala je region koji je odvajao Hatije od Sirije, čime je u velikoj meri uticao na trgovinske puteve. Mir se održavao u skladu sa oba carstva kroz ugovore koji su uspostavljali granice kontrole. Tek za vreme vladavine hetitskog kralja Šupilulijuma I, Kisvadna je potpuno preuzeta, iako su Hetiti još uvek sačuvali svoja kulturna dostignuća u Kumaniju (danas Šar, Turska) i Lazavantiji, severno od Kilikije.[6] Posle 1180-ih godina pre nove ere, usred opštih previranja na Levantu povezanih sa iznenadnim dolaskom naroda mora, carstvo se raspalo na nekoliko nezavisnih „neo-hetitskih“ gradova-država, od kojih su neke opstale sve do 8. veka pre nove ere. Istorija hetitske civilizacije poznata je uglavnom iz klinastih tekstova pronađenih na području njihovog carstva, kao i iz diplomatske i trgovačke prepiske pronađene u raznim arhivima u Egiptu i na Bliskom istoku. Počevši od kolapsa bronzanog doba krajem 2. milenijuma pre nove ere, zapadnu obalu Anadolije su naselili jonski Grci, uzurpirajući srodne, ali ranije mikenske Grke. Tokom nekoliko vekova, na obalama Anadolije osnovani su brojni drevni grčki gradovi-države. Grci su započeli zapadnu filozofiju na zapadnoj obali Anadolije (predsokratska filozofija). Frigija na vrhuncu svoje moći, 9-7. vek p. n. e. Frigijsko kraljevstvo je u suštini nastalo nakon rasparčavanja Hetitskog carstva tokom 12. veka pre nove ere, i postojalo je nezavisno do 7. veka pre nove ere. Verovatno iz oblasti Trakije, Frigijci su na kraju osnovali svoju prestonicu Gordijum. Asirci poznati kao frigijski narod nije imao centralnu kontrolu u svom stilu vladavine, a ipak je uspostavio široku mrežu puteva. Takođe su se čvrsto držali mnogih hetitskih aspekata kulture i vremenom ih prilagođavali. Zavijen u mitove i legende koje su objavili drevni grčki i rimski pisci je kralj Mida, poslednji kralj Frigijskog kraljevstva. Mida je, u grčkoj mitologiji, bio bogati frigijski kralj kome su, za kaznu što je zamerao sudiji Tmolu što je u muzičkom takmičenju između Apolona i Pana dosudio pobedu Apolonovoj liri, izrasle magareće uši, jer mu je više godila Panova svirka. Ista priča o njegovim ušima, nalazi se u priči „U cara Trojana kozje uši“. Istorijski zapisi o Midi pokazuju da je živeo otprilike između 740. i 696. pre nove ere i da je predstavljao Frigiju kao veliki kralj. Većina istoričara sada ga smatra kraljem Mita od Muškija, kao što je navedeno u asirskim izveštajima. Asirci su o Midi mislili kao o opasnom neprijatelju, jer je Sargon II, njihov tadašnji vladar, bio prilično srećan što je pregovarao o mirovnom sporazumu 709. pre nove ere. Ovaj ugovor nije imao nikakvog uticaja na napredujuće Kimerijce, koji su ušli u Frigiju i doveli do pada i samoubistva kralja Mide 696. p. n. e...

Iako nas od grčke i rimske prošlosti razdvajaju epohe i vekovi, antika je i danas na više načina prisutna. Knjiga „Antika i mi(t)“ bavi se susretima sa antičkom kulturom, mitovima i odgovarajućim narativima koji se tematizuju u različitim životnim sferama – na tržištu, u svakodnevici, oglašavanju, sportu, književnosti, stripu, teoriji i filozofiji. Istraživačka perspektiva kombinacija je studija recepcije antike i antropologije antičkih svetova. Ova knjiga predstavlja jedno od mogućih putovanja kroz lavirint brojnih primera recepcije antike, otkrivajući nam da su savremena i popularna viđenja antike češće posledica predstava o ovoj epohi, nego što uistinu odražavaju antičke vrednosti. Slično je bilo i u prošlosti, naročito počev od renesanse, kada se antika koristila, a katkada i zloupotrebljavala, u skladu sa potrebama onih koji su se njom inspirisali i preoblikovali je – u umetnosti često kreativnije i inventivnije, u ideologijama s više krutosti i funkcionalnosti. Kakvi su savremeni susreti sa antikom? Na čemu počiva autoritet ove epohe? Šta je kolonizacija prošlosti? Studija nas upoznaje sa dominantnim tokovima recepcije antike i sa idejama o ovoj epohi koje su bile postojane i snažne, preispitujući ih ne samo istraživačkim argumentima, već i kroz novije primere recepcije. Poslednje poglavlje nudi preokrenutu perspektivu i iz antropološke vizure pruža primer kontinuiteta fenomena koji sa antikom većina ljudi ne bi povezala, a to je crni humor. Lada Stevanović je rođena u Zagrebu 1974. godine. Odrasla je i školovala se u Beogradu gde je diplomirala na grupi za klasične nauke (Filozofski fakultet), a doktorirala je u Ljubljani na smeru za antropologiju antičkih svetova (Institutum Studiorum Humanitatis). Zaposlena je kao viša naučna saradnica u Etnografskom institutu SANU. U toku 2009. godine boravila je na Univerzitetu u Edinburgu gde je u Institutu za napredne studije u humanistici (Institute for Advanced Studies in the Humanities) radila postdoktorski projekat „Ancient Drama in Contemporary Film, Theatre and Literature“. Bavi se recepcijom antike, antropološkim istraživanjima iz istorijske perspektive, ali i savremenim temama. Posebno je zanima položaj žena kao i prostori ženskog delovanja kroz istoriju patrijarhata na Balkanu. Objavila je knjigu „Laughing at the Funeral: Gender and Anthropology in the Greek Funerary rites.“ Naslov: Antika i mi(t) : preispitivanje dominantnih tokova recepcije antike Izdavač: Karpos Strana: 152 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2020 ISBN: 978-86-6435-141-6

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Anica Savić Rebac (Novi Sad, 4. oktobar 1892 –– 7. oktobar 1953, Beograd) klasični filolog, helenist i filozof, pesnik, prevodilac i profesor Univerziteta u Beogradu. Klasičnu filologiju studirala u Beču, doktorski ispit položila na Univerzitetu u Beogradu. Kći je književnika Milana Savića. Potiče iz ugledne novosadske građanske porodice. Ponela je ime svoje babe Ane, ali se kasnije ustalilo ime Anica, kako se potpisivala i kako joj je stajalo u svim dokumentima. U Novom Sadu završila je srpsku osnovnu školu, srednjoškolski tečaj u Srpskoj pravoslavnoj višoj devojačkoj školi i Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju kao «privatna učenica». Maturirala je juna 1909., o čemu joj je izdana Gimnazijska svedožba zrelosti 18. decembra 1909. Bila je jedina djevojka u svojoj generaciji gimnazista. Zarana je ovladala modernim i klasičnim jezicima. Prvi prevod objavljuje s 13 godina u Brankovu kolu avgusta 1905. («Noćni prizor kod Rima», odlomak Bajronova speva «Manfred»). Nadahnuta antičkim junakinjama, 1906. u đačkoj beležnici zapisuje i svoje prve tri poetske drame. Upisuje se na studij klasične filologije na Univerzitetu u Beču 1910. godine. Za njom se u Beč sele i roditelji. Studirala je kod profesora Ludviga Radermahera, s kojim je do kraja ostala u prepisci. Tokom studija, često je putovala s porodicom po Evropi, najčešće po planinskim i morskim krajevima, gde su rado posećivali male gradove i provodili mesece. Akademske 1913/1914. apsolvirala je klasičnu filologiju, a s početkom Prvog svjetskog rata, Savići se vraćaju u Novi Sad. Četiri ratne godine Anica provodi u Novom Sadu, onemogućena da se bavi naučnim radom, ali zato predana čitanju grčkih i rimskih pisaca. Iako je u Beču već odslušala osam semestara, u Beogradu je morala upisati još dva da bi stekla pravo na diplomiranje. Diplomski ispit na beogradskom Filozofskom fakultetu polagala je od 28. do 30. juna 1920. godine (Klasični jezici s književnostima, Istorija starog veka, Arheologija, Nemački jezik s književnošću) i tako diplomirala. Dvadesetih godina prijavila je doktorski rad kod Bogdana Popovića o gramatičkoj psihologiji u Šekspira, ali je, po svemu sudeći, od toga brzo odustala. Suplent Novosadske državne ženske gimnazije postala je 1920. U Beograd prelazi 1922. Tih godina u društvu je s Milošem Crnjanskim, Todorom Manojlovićem, Isidorom Sekulić, Ivom Andrićem, Stanislavom Vinaverom, Desankom Maksimović, Sibom Miličićem, Ksenijom Atanasijević i drugima. Sarađivala je u prvom posleratnom književnom časopisu «Dan», izažaju avangardnih težnja mladih pisaca koji su se stekli u Beogradu i Novom Sadu. Na leto, 25. jula 1921. udaje se u Novom Sadu za službenika Ministarstva vera Kraljevine SHS Hasana Repca, koji je sa srpskom vojskom prešao Albaniju i na Sorboni diplomirao orijentalne jezike 1918. U Beogradu Anica radi kao suplent u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji, a posle položenog profesorskog ispita 1924. kao profesor latinskog jezika. Tu ostaje do 1930., kada će se preseliti u Skoplje. U Beogradu je bila jedan od osnivača jugoslovenske grane Međunarodnog saveza univerzitetski obrazovanih žena i član njegova upravnog odbora. Bila je među prvim članovima prvog PEN centra u Jugoslaviji. U Skoplju radi kao profesor Ženske realne gimnazije, ali na poziv tamošnjeg filozofskog fakulteta počinje predavati latinski i grčki kao prva žena profesor toga fakulteta. Prvi put je penzionisana već 1932., te radi honorarno na fakultetu. U proleće 1933. vraćena je u aktivnu službu i postavljena na Veliku medresu kralja Aleksandra I. Neko vreme radi i na medresi i na fakultetu, ali u jesen 1933. ostavlja položaj honarnog nastavnika skopskog fakulteta zbog brojnih obaveza na medresi, onih oko izrade doktorske teze i zbog zdravlja. Na medresi je bila profesor grčkog, latinskog, nemačkog i francuskog sve do marta 1941., s prekidom od oktobra 1938. do marta 1939., kada je bila dodeljena Ženskoj realnoj gimnaziji u Novom Sadu. U Drugu mušku gimnaziju u Skoplju premeštena je 1. marta 1941., a već 2. juna u Žensku realnu gimnaziju u Nišu. Na dužnost nije stupila jer je odbila služiti pod okupacijom. Drugi put je penzionisana 6. decembra 1941. Od 1933. do 1936. bila je predsednica Udruženja univerzitetski obrazovanih žena u Skoplju. U Skoplju se 1936. prijavila na konkurs za izbor nastavnika u zvanje docenta Filozofskog fakulteta, ali nije izabrana. U proleće 1932. predala je doktorsku disertaciju «Predplatonska erotologija» Filozofskom fakultetu u Beogradu, koji ju je primio 21. oktobra 1932. Izveštaj su napisali Nikola Vulić, Veselin Čajkanović, Dragiša Đurić i Milan Budimir. Doktorski ispit položila je 25. oktobra 1932. i promovisana u doktora filozofije 18. februara 1933. od Veselina Čajkanovića. «Predplatonsku erotologiju» objavila je u Skoplju 1932. Posle Drugog svetskog rata izlazi više njenih studija posvećenih filozofiji u Njegoševu delu. Kao plod bavljenja Njegošem, ostao je prevod Luče mikrokozma na nemački, urađen za samo šest meseci. Za taj prevod dobila je mnoge pohvale nemačkih filologa, najviše zbog bogatog nemačkog jezika kojim je preveden taj spev. Potkraj boravka u Skoplju, 27. februara 1939. Anica i Hasan potvrđuju svoj građanski brak pred Sreskim šerijatskim sudom. U julu 1941. stižu u Srbiju, prvo u Trstenik, posle u Vrnjačku Banju. Zbog četničkih pretnji Hasanu, napuštaju Vrnjačku Banju u septembru 1943. i beže u Beograd s namerom da pređu u Bosnu i pridruže se partizanima. Ta zamisao je brzo propala. Još u prepisci s Tomasom Manom, Anica iskazuje divljenje za njegovu političku borbu protiv fašizma. Kraj Drugog svetskog rata Anica je s mužem dočekala u Beogradu. U martu 1945. postavljena je za profesora u Četvrtoj ženskoj gimnaziji, a u oktobru te godine premeštena je u Žensku realnu gimnaziju u Sarajevu. Tek 16. oktobra 1946. postaje univerzitetski profesor: na Univerzitetu u Beogradu izabrana je za vanrednog profesora na predmetima Istorija rimske književnosti i Latinski jezik. Sarađivala je u Institutu za književnost SANU, u Udruženju književnika i u AFŽ-u. Povremeno je držala predavanja i na Kolarčevu narodnom univerzitetu. Njegošev spev Luča mikrokozma prevela je, osim na nemački, i na engleski jezik. Engleski prevod objavljen je posmrtno, 1957. u «Harvard Slavic Studies». Nemački prevod nije nikada integralno predstavljen nemačkoj kulturnoj javnosti. Za objavljivanje prevoda zauzimao se i nemački slavist Alojz Šmaus, ali prevod ipak nije objavljen zbog nepovoljnih prilika u ondašnjem nemačkom izdavaštvu. Kod nas je objavljen 1986. u sastavu Sabranih dela. Na engleski je prevela i partizanske pesme. Zbog muževljeve bolesti, otkazuje učešće u mnogim međunarodnim naučnim sastancima. Pošto je on umro 3. avgusta 1953., Anica je iste noći sebi prerezala vene. Preživela je, ali od samoubistva nije odustala. Svoj je život okončala 7. oktobra 1953. u Đure Strugara 8 (danas Carigradska). Sutradan, 8. oktobra 1953. održana je komemorativna sednica fakultetskog saveta na kojoj je govorio prof. dr Milan Budimir u ime Katedre za klasičnu filologiju. Pokopana je 9. oktobra 1953. na Novom groblju u Beogradu. Slovo je održao prof. dr Miodrag Ibrovac. Svečana sednica u povodu dvadeset godina od njene smrti održana je 10. decemba 1973. Govorili su dr Darinka Nevenić Grabovac, dr Ljiljana Crepajac, dr Franjo Barišić i dr Nikša Stipčević. Tada je priređeno i «Veče sećanja na Anicu Savić Rebac» na Kolarčevu narodnom univerzitetu, gde je uvodnu reč kazao dr Dimitrije Vučenov. Anica Savić Rebac održavala je prepisku sa istaknutim evropskim intelektualcima: Ludwigom Radermacherom, Hansom Leisengangom, Denijem Soraom, Gerhardom Scholemom, Thomasom Mannom, Rebeccom West i drugima. Dom njenog oca Milana Savića posećivali su Laza Kostić, Simo Matavulj, Uroš Predić i drugi ugledni ljudi toga vremena. Uroš Predić naslikao je portret Anice Savić Rebac 1919. Pisala je Emilu Verharnu, Jovanu Dučiću, Voltu Vitmenu, Svetozaru Ćoroviću, Milutinu Bojiću, Aleksi Šantiću, Milici Stojadinović Srpkinji, Hajnrihu fon Klajstu, Štefanu Georgeu, Tomasu Manu, Šeliju i drugima. Citati «Ja sam uvek gorela na dve vatre, — između literature i nauke.» (1931, pismo M. Kašaninu)

kao na slikama korice oštećene unutra u redu Hardback with no dust jacket from 1943. ouis Adamič (23. mart 1898., selo Praproče (Grosuplje) - 4. septembar 1951. Milford, New Jersey, Sjedinjene Američke Držve) pravim imenom Alojz Adamič bio je američki književnik i novinar koji je pisao o životu američkih manjina, posebno imigranata, s početka 20. vijeka.[1] On je bio poznat i kao osnivač i prvi predsjednik Udruženog komiteta američkih Jugoslavena. Sadržaj/Садржај 1 Biografija 2 Bibliografija 3 Izvori 4 Vanjske veze Biografija[uredi - уреди | uredi kôd] Adamič je rođen u siromašnoj seljačkoj porodici sa 13 djece, pa se nakon školovanja u Grosuplju i Ljubljani gdje je završio tri razreda gimnazije, iselio - 1913. u Sjedinjene Američke Države. Ispočetka je živio u kalifornijskom San Pedru u kom je već postojala velika kolonija imigranata sa dalmatinskih otoka i radio kao obični fizički radnik. Od tamo je postao dopisnik časopisa slovenskih emigranata Glas naroda, iz New Yorka, koji mu je objavio prve literarne pokušaje. Kad su Sjedinjene Američke Države ušle u Prvi svjetski rat 1917., prijavio se kao dobrovoljac, pa je sudjelovao u posljednjoj godini rata na zapadnom frontu. Odmah po završetku rata - 1918. dobio je američko državljanstvo[1], i nastavio živjeti u San Pedru (u njemu je živio do 1929. tad se preselio u New York). Pored novinarstva Adamič se počeo baviti i prevođenjem, jedno od prvih djela koje je preveo bio je Yerney`s Justice (Hlapec Jernej in Njegova Pravica) Ivana Cankara kojeg je objavio - Vanguard Press 1926.[2] Od tada je Adamič počeo živjeti baveći se isključivo pisanjem i literaturom, bio je vrlo produktivan za nekih 25 godina, objavio je 20 romana i novela i preko 500 članaka, i to na engleskom, slovenskom, srpskohrvatskom i ruskom.[2]Prvo djelo na engleskom kojim je skrenuo pažnju na sebe bilo je Laughing in the Jungle (Smijeh u džungli) kog je objavio 1932., u njemu je Adamič u stilu autobiografije, ironički opisao neuspjeh američkog melting pota.[1] Za nju je nagrađen guggenheimovom stipendijom za studijski boravak u inozemstvu, on ju je iskoristio tako da se po prvi put vratio u domovinu. Ta iskustva iznio je u svom slijedećem romanu - The Native’s Return 1934., u kom je ispričao priču o čovjeku koji se više nemože priviknuti na svoj nekadašnji život na selu. Nakon tog je objavio svoja slijedeća dva bestselera, 1935. Grandsons i 1936. Cradle of Life, a nakon tog - 1937. svoju prvu novelu The House in Antigua.[1] Njegova sljedeća knjiga - My America iz 1938., bila je mješavina između memoara i socijalne filozofije, u kojoj je opisao svoj san o jedinstvenoj američkoj naciji. Adamič je doista vjerovao da Amerika ima veliki potencijal, ali je i strahovao zbog napetosti između različitih etničkih manjina i statusa quo u koji je zemja ušla, mislivši da je to početak njenog kraja. Počevši od 1940. uređivao je časopis Common Ground (Zajednička zemlja), koji je analizirao međurasnu kulturu Sjedinjenih Američkih Država.[1]Slijedeće godine osvojio je nagradu Anisfield-Wolfa za roman From Many Lands. Adamič je bio neobično senzibilan za politička zbivanja svog doba, pa ga je duboko pogodila okupacija i razbijanje Jugoslavije za Drugog svjetskog rata, u kom se on oprijedijelio za Josipa Broza Tita i njegov komunistički pokret, kog je bezrezervno podržavao za vrijeme i nakon rata.[1] Adamič je bio žestoki protivnik britanske vanjske politike premijera Winstona Churchilla, pa je 1946. napisao fikcijski roman Dinner At The White House (Večera u Bijeloj kući) događaj u kojem su uz predsjednika Franklina Roosevelta prisutni Churchill i Adamič. Nakon što ju je nakladnička kuća Harper & Brothers odobrila, između strana 151/152 umetnuta je dodatna fusnota u kojoj se tvrdi da se Churchill protivio Narodnooslobodilačkoj fronti Grčke, jer je ona namjeravala smanjiti kamatnu stopu koju je Grčka plaćala london]]skoj banci - Hambros. U fusnoti se nadalje objašnjava kako je banka Hambros spasila Churchilla od bankrota 1912. Roman je objavljen sa inkriminiranom fusnotom, a po jedan primjerak poslan je svim članovima britanskog parlamenta. Kad je Churchill za to doznao, angažirao je advokate i tužio izdavača za klevetu. Harper & Brothers priznali su da su tvrdnje neistinite, kao i sam Adamič, koji se ispričao. Izdavač je morao isplatiti i pozamašnu odštetu oko 5 000 tadašnjih funti. [3] Nakon svršetka rata, posjetio je domovinu po drugi put 1949., tad je primljen za dopisnog člana Slovenske akademije znanosti in umetnosti. Kad se vratio u svoj mirni Milford u kojem je živio od 1937., nakon što se preselio iz New Yorka, na osnovu impresija iz domovine, napisao je knjigu The Eagle and the Roots (Orao i korjeni). Adamič je u dobi od 55 godina, pronađen je mrtav u svom stanu, sa puškom u rukama. Njegova smrt bila je prvorazredni politički događaj toga doba i skandal, brojni analitičari raspisali su se da se radi zapravo o ubojstvu vezanom uz njegove političke stavove, dok je službena istraga utvrdila da se radi samoubistvu zbog depresije i psihičkih poremećaja.[1] Bibliografija[uredi - уреди | uredi kôd] Dynamite: The Story of Class Violence in America (1931); Laughing in the Jungle: The Autobiography of an Immigrant in America (1932); The Native`s Return: An American Immigrant Visits Yugoslavia and Discovers His Old Country (1934); Grandsons: A Story of American Lives (1935, novel); Cradle of Life: The Story of One Man`s Beginnings (1936, novel); The House in Antigua (1937, novel); My America (1938); From Many Lands (1940); Two-Way Passage (1941); What`s Your Name? (1942); My Native Land (1943); Nation of Nations (1945); The Eagle and the Root (1950). emigracija jugoslovenska jugosloveni u sjedinjenim američkim državama americi putopisi

Agape antologija 3 Od prvog velikog speva iz sumersko-vavilonskog doba, „Epa o Gilgamešu“, preko ostvarenja grčkih tragičara Eshila, Sofokla i Evripida, zatim poznatih dela iz indijske, kineske, jevrejske književne istorije i ponajviše hrišćanske (dovoljno je spomenuti Dantea, Šekspira, Getea, Dostojevskog), sve što nas i danas uzbuđuje i podstiće na razmišljanje, prožeto je čovekovom suštinskom potrebom (svesnom ili nesvesnom) da neprestano traži Boga, najčešće u religiji, filozofiji i, možda, najiskrenije u umetnosti. Sadržaj: Vladeta Jerotić i Jovan Popov – Ep o Gilgamešu Vladeta Jerotić i Jelena Pilipović – Grčke tragedije Mirka Zogović – Dante Aligijeri Vladeta Jerotić i Zorica Bečanović Nikolić – Viljem Šekspir I Vladeta Jerotić i Zorica Bečanović Nikolić – Viljem Šekspir II Vladeta Jerotić i Aleksandra Mančić – Migel Servantes – Don Kihot Vladeta Jerotić i Dragan Stojanović – Johan Volfgang Gete Vladeta Jerotić i Petar Jevremović – Nikolaj Gogolj Vladeta Jerotić i Dragan Stojanović – Fjodor Mihajlovič Dostojevski I Vladeta Jerotić i Dragan Stojanović – Fjodor Mihajlovič Dostojevski II Vladeta Jerotić i Tanja Popović – Lav Nikolajevič Tolstoj Olivera Žižović – Mihail Bugalkov Vladeta Jerotić i Slobodan Grubačić – Franc Kafka Dragan Stojanović – Tomas Man I Dragan Stojanović – Tomas Man II

kao na slikama Georg Vilhelm Fridrih Hegel (nem. Georg Wilhelm Friedrich Hegel; Štutgart, 27. avgust 1770 — Berlin, 14. novembar 1831) bio je nemački filozof. Hegel je filozof doba idealizma,[1] zastupnik apsolutnog idealizma i jedan od rodonačelnika moderne filozofije.[2] Obrazovanje je stekao na protestantskom Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Tibingenu, gde je sklopio prijateljstvo sa budućim filozofom Fridrihom Šelingom i pesnikom Fridrihom Helderlinom.[1] Veoma je cenio filozofiju Platona, Aristotela, Dekarta, Spinoze, Kanta i Rusoa i ideje francuske revolucije. Smatran je poslednjim velikim metafizičarem. Umro je kao žrtva epidemije kolere, koja se širila Berlinom u leto i jesen 1831. godine.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Hegel se rođen u činovničkoj porodici.[3] Njegov otac, Georg Ludvig Hegel, studirao je pravo na Univerzitetu Tibingena, a u vreme Hegelovog rođenja bio je na položaju sekretara Poreske uprave pri Ministarstvu finansija, na dvoru vojvodstva Virtemberga.[3] Po porodičnom predanju, Hegelovi su poreklom iz Austrije, a osnivač porodice Johan Hegel je emigrirao iz katoličke Austrije u protestantski Virtemberg u šesnaestom veku, u vreme kad su austrijski protestanti primoravani da pređu u Katolike, 1500-ih.[3] Hegelova majka, Marija Magdalena Luiza Hegel (devojačko From), čiji je otac bio pravnik na položaju u Visokom sudu pravde na dvoru Virtemberga, vodi poreklo do Johana Benca, istaknutog virtemberškog protestanskog reformatora iz šesnaestog veka.[3] Hegel je bio jedno od šestero dece od koje su samo njegova sestra Kristijana Luiza i brat Georg Ludvig doživeli odraslo doba. [3] Obrazovanje i kultura su bili veoma bitni u Hegolovoj porodici, tako da su ga roditelji upisali u tzv. Nemačku školu već sa tri godine, a sa pet godina je pohađao nastavu u tzv. Latinskoj školi.[3] Latinski je takođe učio od svoje majke Marije Luize kojoj je bio veoma privržen i koja je bila vrlo učena žena za to doba.[3] Sa deset godina otac mu je plaćao privatne časove iz geometrije kod istaknutog lokalnog matematičara Dutenhofera (K. A. F. Duttenhofer), a vremenom i privatne časove iz drugih oblasti; vrlo je moguće da je tako naučio francuski jezik.[3] Hegelovi roditielji su plaćali pretplatu za uticajni žurnal Opšta nemačka biblioteka, u kom su se pojavile prve rasprave o Kantovoj filozofiji.[3] Hegel je bio predan učenik i često je išao u šetnju u pratnji svojih učitelja. Jednom takvom prilikom, sa osam godina, mu je njegov učitelj Lefler (Löffler) poklonio knjigu Šekspirovih sabranih dela u nemačkom prevodu Ešenburga (Eschenburg), uz opasku: „da iako ih sada ne može razumeti, brzo će naučiti da ih razume”.[3] U jesen 1788. godine, nakon pohađanja gimnazije u Štutgartu, upisuje protestantsku Bogosloviju u Tibingenu, spremajući se za karijeru protestantskog sveštenika. Kao mladić bio je neumoran student; sve važnije knjige koje je čitao potanko je analizovao i duga mesta iz njih ispisivao. Prava kultura, govorio je on, mora da počne odlučnim savlađivanjem samoga sebe; sličan je bio i pitagorovski sistem vaspitanja, jer je učenicima naređivao da ćute za prvih pet godina svoga učenja. Dvojica njegovih kolega i prijatelja iz tog perioda su Fridrih Šeling i Fridrih Helderlin. Nakon uspešnih studija Bogoslovije, Hegel u jesen 1793. godine odlazi u Bern u Švajcarsku, gde radi kao privatni učitelj u jednoj aristokratskoj porodici, zadržavši se do 1796. godine. Od januara 1797. do kraja 1800. godine, radio je kao privatni učitelj u Frankfurtu na Majni, gde je ponovo uspostavio kontakt sa kolegom iz rane mladosti, Fridrihom Holderlinom, koji je imao značajnu ulogu u formiranju njegovih ranih filozofskih uverenja. Zahvaljujući nasledstvu posle smrti svoga oca, Hegel je bio u stanju da napusti svoju poziciju kao tutor i sledi svoje akademske ambicije.[4] Karijera i smrt[uredi | uredi izvor] Početkom 1801. godine odlazi u Jenu. Njegov prijatelj iz studentskih dana, Fridrih Šeling, je postao Fihteov naslednik na mestu profesora filozofije na čuvenom Univerzitetu u Jeni, rodnom mestu nemačke idealističke i romantičarske misli. Sa Šelingovom podrškom, Hegel uspešno prolazi kvalifikacioni ispit za profesora u jesen 1801. godine i habilitovao sa tezom na temu filozofije prirode – De Orbitis Planetarum. U početku, Šeling i Hegel su blisko sarađivali, što potvrđuje i jedan filozofski žurnal Kritisches Journal der Philosophie, koji su od 1802. godine zajedno uređivali i objavljivali. Žurnal prestaje da izlazi odlaskom Šelinga iz Jene, 1803. godine. Godine 1805. Hegel je imenovan za vanrednog profesora na univerzitetu, ali ga finansijske poteškoće primoravaju da napusti poziciju, što će i učiniti u jesen 1806. godine. Intervencijom jednog prijatelja postaje urednik dnevnih novina u Bambergu, marta 1807. godine. U novembru 1808. godine, isti prijatelj mu pomaže da postane rektor i profesor u gimnaziji u Nirnbergu. Nakon nekoliko godina u tom svojstvu, Hegel je ponovo u poziciji da se vrati univerzitetskom životu. Godine 1816. pozvan je na Univerzitet u Hajdelbergu, koji će napustiti 1818. godine kako bi preuzeo katedru na Univerzitetu u Berlinu, kao naslednik Johana Gotliba Fihtea. Tu se pokazao kao vrstan talenat za akademsku nastavu i uspeo da osigura dominantnu poziciju u savremenim diskusijama svojih filozofskih doktrina. Umro je u Berlinu, 14. novembra 1831. godine za vreme epidemije kolere, na vrhuncu svoje slave. Hegelova dela se mogu podeliti u tri grupe: (1) tekstove koje je sam napisao i koji su objavljeni za njegovog života; (2) tekstove koje je sam napisao, ali koji nisu objavljeni za njegovog života; i (3) teksotve koje nije sam napisao i koji nisu objavljeni za njegovog života. Dva teksta iz njegovih ranih godina se ne uklapaju u ovu šemu. Prvi je prevod Kartovog pamfleta, jednog zakonodavca iz Berna, na temu političke situacije u švajcarskom kantonu Vo, koji je Hegel preveo i anonimno objavio 1798. godine. To je njegov prvi štampani tekst. Drugi je jedan fragment koji datira iz istog perioda, poznat kao Systemprogramm des deutschen Idealismus (Sistem-program nemačkog idealizma). Tekst je preživeo u Hegelovim rukopisima, ali je njegovo autorstvo još uvek predmet kontroverzi.[5] Najraniji spisi iz ovog perioda, datiraju iz njegovih prvih vremena u Jeni. Njegovo prvo filozofsko delo nosi ime Differenz des Fichte’schen und Schelling’schen Systems der Philosophie (Razlika između Fihteovog i Šelingovog sistema filozofije), iz 1801. godine. Hegelovo proučavanje grčke književnosti izazvalo je u njemu oduševljenje za antičku kulturu koje ga nije ostavljalo ni onda kad je bezmalo sasvim prestao da se oduševljava za druge stvari. „Pri pomenu Grčke obrazovan čovek u Evropi, naročito Nemac, oseća se kao kod kuće. Evropljani su dobili svoju religiju sa daljeg izvora, s Istoka; ... ali, što je ovde, što je prisutno, — nauku i umetnost, što zadovoljava naš duhovni život, što ga uzdiže i ukrašava, - dobijamo, posredno ili neposredno, iz Grčke.“ Jedno vreme religiju Grka više je cenio nego hrišćanstvo; u jednom spisu o životu Isusovu u kojem je Isusa shvatio kao sina Marije i Josifa, a čudesne elemente ostavio po strani, anticipirao je shvatanja Štrausova i Renanova. Docnije se odrekao ovoga dela. I u politici je pokazivao revolucionarni duh, ali se ne bi moglo zaključivati da ga je imao po onom što je docnije obožavao status quo. Kao student teologije u Tibingenu, sa Šelingom žarko je branio Francusku revoluciju, i jednoga dana rano ujutro zasadio je na trgu Drvo slobode. „Francuski narod, kupajući se u svojoj revoluciji (pisao je on) oslobodio se mnoge ustanove što ju je ljudski duh ostavio kao detinju obuću, jer ga je pritiskivala, a pritiskuje još i druge kao mrtvi okovi.“ U onim nade punim danima, „kad je biti mlad značilo biti u pravom raju“, Hegel je, kao Fihte, flertovao s nekom vrstom aristokratskog socijalizma i predao se, sa značajnom snagom, romantičkoj struji koja se raširila po celoj Evropi. Svoje studiranje završio je u Tibingenu godine 1793. i dobio svedočanstvo po kojem je bio obdaren čovek i dobar karakter, vičan teologiji i filologiji, ali bez filozofske spreme. U to vreme bio je bez sredstava, i svoj hleb morao je da zaslužuje kao vaspitač u Bernu i Frankfurtu. To su bile godine pravog njegovog razvitka: dok se Evropa komadala u nacionalističkim borbama, Hegel je sabirao svoju duhovnu snagu i razvijao se. Tada (godine 1799) umre mu otac, i on se, pošto je nasledio otprilike šest hiljada maraka, držao za bogata čoveka, i ostavi vaspitačko zanimanje. Molio je svoga prijatelja Šelinga da ga posavetuje gde bi se mogao nastaniti, i raspitivao se za kakvo mesto gde ima jednostavne hrane, mnogo knjiga i „ein gutes Bier“ (dobrog piva). Šeling mu je preporučio Jenu, koja je bila univerzitetska varoš pod jurisdikcijom vojvode od Vajmara. U Jeni je u to doba Fridrih Šiler predavao istoriju; Ludvig Tik, Novalis i braća Vilhelm i Fridrih fon Šlegel propovedali su romantiku; Gotlib Fihte i Fridrih fon Šeling razvijali su tu svoju filozofiju. Hegel dođe u Jenu godine 1801, a 1803. postao je docent universiteta. Kada je godine 1806. Napoleonova pobeda nad Prusima pomela malu naučničku varoš i unela u nju stravu, Hegel je još bio u Jeni. Francuski vojnici upadnu u njegov stan, i on, kao što to priliči jednom filozofu, uhvati maglu, noseći sa sobom rukopis svog prvog velikog dela, Fenomenologije duha. Neko vreme bio je toliko lišen svih sredstava da je Gete savetovao Knebela neka Hegelu uzajmi nešto novaca da prebrodi najveću nevolju. Gotovo ogorčen, pisao je Hegel Knebelu: „Iskustvo me je uverilo o istini biblijskih reči, i one su postale moja zvezda vodilja: Tražite najpre hranu i odeću, a carstvo nebesko doći će već samo.“ Najpre je redigovao neke novine u Bambergu; zatim, godine 1812, postao je u Nirnbergu direktor jedne gimnazije. Na tome položaju, možda, stoičke nužnosti administrativnog posla ohladile su njegovo oduševljenje za romantiku, i slično Napoleonu i Geteu, napravile su od njega klasičan lik nesavremen u romantičkom vremenu. U Nirnbergu je napisao svoju Logiku (1812—16), koja je blagodareći svojoj nerazumljivosti osvojila Nemačku, i donela mu katedru filozofije u Hajdelbergu. U Hajdelbergu je napisao svoju golemu Enciklopediju filozofiskih nauka (1817), i na osnovu toga dela, godine 1818, pozvan je na univerzitet u Berlinu. Od toga vremena pa sve do kraja svoga života on je neosporavano vladao carstvom filozofije kao Gete carstvom književnosti, i Betoven carstvom muzike. Ako je Hegel, u svojim docnijim godinama, bio više sklon konzervativnim negoli radikalnim zaključcima svoje filozofije, to se delimično dogodilo stoga što je duh vremena (da upotrebimo njegovu sopstvenu istorijsku frazu) bio umoran od suviše mnogih promena. Posle revolucije 1830. godine on je pisao: „Najzad, posle četrdeset godina ratovanja i neizmernih pometnji, staro srce može se radovati što vidi kraj svega toga, i što je počeo period miroljubivog zadovoljstva.“ Nije bilo sasvim u redu što je filozof borbe i dijalektičar razvitka postao branilac zadovoljstva; ali, čovek sa šezdeset godina ima pravo da zahteva mir. Protivrečnosti u Hegelovom mišljenju bile su, ipak, i suviše duboke da bi dopuštale mir; i u idućem naraštaju njegovi naslednici sa dijalektičkom fatalnošću pocepali su se u „Hegelovsku desnicu“ i „Hegelovsku levicu“. Vajse i mlađi Fihte našli su u shvatanju da je stvarnost umna jedan filozofski izraz za učenje o Proviđenju, i opravdanje za jednu politiku apsolutne poslušnosti. Fojerbah, Molešot, Bauer i Marks vratili su se ka skepticizmu i „višem kriticizmu“ Hegelove mladosti, i filozofiju istorije razvijali su u teoriju borbe klasa koja je s hegelovskom nužnošću vodila ka „neminovnom socijalizmu“. Mesto Apsolutnog što istoriju određuje duhom vremena, Marks je usvojio pokrete masa i ekonomske moći kao osnovne uzroke svih fundamentalnih promena bez obzira da li se one dešavaju u svetu stvari ili u životu mišljenja, Hegel, carski profesor, rasuo je klice socijalizma. Stari filozof proglasio je radikale za sanjare, i brižljivo je krio svoje ranije rasprave. On se pridružio pruskoj vladi, blagoslovio je najnovije otkrovenje Apsolutnog, i grejao se na suncu svoje akademske milosti. Njegovi neprijatelji nazvali su ga „zvaničnim filozofom“. On je počeo da svoj sistem smatra za jedan deo prirodnih zakona ovoga sveta; zaboravio je da je njegova vlastita dijalektika osudila njegove misli na prolaznost i rasturanje. „Nikada filozofija nije govorila tako uzvišenim jezikom i nikad njen carski ugled nije bio tako priznat i obezbeđen kao otprilike godine 1830.“ u Berlinu. No, Hegel je veoma brzo stario u tim srećnim godinama. Bio je rasejan onako kao što se geniji prikazuju u anegdotama. Jednoga dana ušao je u slušaonicu samo s jednom cipelom, pošto je drugu, neopaženo, ostavio prilepljenu za ulično blato. Kada se u Berlinu godine 1831. pojavila kolera, njegovo oronulo telo bilo je jedna od prvih žrtava koje su podlegle zarazi. Posle bolovanja koje je trajalo samo jedan dan umro je iznenada i mirno u snu. Kao što su u istoj godini rođeni Napoleon, Betoven i Hegel, tako je Nemačka u kratkom roku, od godine 1827. do 1832, izgubila Getea, Hegela i Betovena. Oni su stajali na kraju jedne epohe i bili su poslednji sjajni napor zlatnog vremena u Nemačkoj. Hegelov vanbračni sin, Ludvig Fišer, umro je malo posle služenja holandskoj vojsci u Bataviji i vest o njegovoj smrti nikada nije stigla do njegovog oca.[6]Početkom sledeće godine, Hegelova sestra Hristin izvršila je samoubistvo utapanjem. Preostala dva Hegelova sina - Karl, koji je postao istoričar; i Imanuel, koji je sledio teološki put - živeo je dugo i čuvao rukopise i pisma svog oca i izdavao izdanja njegovih dela. U avgustu 1831. epidemija kolere stigla je do Berlina i Hegel je napustio grad zauzimajući smeštaj u Kreuzbergu. Sada u slabom zdravstvenom stanju, Hegel je retko izlazio. Kako je novi semestar počeo u oktobru, Hegel se vratio u Berlin u pogrešnom uverenju da je epidemija uglavnom splasnula. Do 14. novembra Hegel je bio mrtav. Lekari su uzrok smrti proglasili kolerom, ali je verovatno umro od druge gastrointestinalne bolesti.[6] [7]Kaže se da su njegove poslednje reči bile: „Bio je samo jedan čovek koji me je ikada razumeo, pa čak i on mene nije razumeo.“[8] Njegov rođendan dolazio je odmah iza rođendana Getea; i ponosna Nemačka slavila je njima u čast dvostruku svečanost svake godine. Filozofija[uredi | uredi izvor] Hegel je bio poslednji od glavnih predstavnika filozofskog pokreta poznatog pod imenom nemački idealizam, koji se razvio pred kraj 18. veka, uglavnom kao reakcija na filozofiju Imanuela Kanta. Njegovi glavni predstavnici, pored Hegela, bili su Fihte i Šeling. Idealizam je imao značajnu ulogu u filozofskom životu Nemačke, sve do četvrte decenije 19. veka. Kao i njegove kolege, Hegel je bio ubeđen da Kantova filozofija ne predstavlja poslednju reč u filozofiji, pošto preko njenih principa nije bilo moguće zamisliti jednu „ujedinjenu teoriju stvarnosti” (metafiziku), što je bio konačni cilj njegove filozofije. Za Hegela, kao i njegove prethodnike, „ujedinjena teorija stvarnosti” je ona koja je u stanju dati sistemska objašnjenja svih oblika stvarnosti, s polazištem u jednom principu, ili subjektu. Te oblike stvarnosti ne čine samo solarni sistemi, fizička tela i različiti tipovi organskog života, na primer, biljke, životinje i čovek, nego i fizički fenomeni, društveni i politički oblici organizacije, kao i umetničko stvaralaštvo i postignuća u drugim delovima kulture, kao što su religija i filozofija. Hegel je verovao da je jedan od suštinskih zadataka filozofije, sistematsko objašnjenje svih ovih različitih fenomena s polazištem u jednom jedinom principu, odnosno, drugim rečima, uspostavljanje prevlasti „ujedinjene teorije stvarnosti” (metafizike). U to je verovao pošto je smatrao da jedino teorija takve prirode može dati prednost znanju umesto verovanju. Hegelov cilj ovde, osvajanje verovanja, definiše njegov filozofski program, kao što je slučaj sa drugim nemačkim idealistima u širem kontekstu filozofije nemačkog prosvetiteljstva. Po Hegelu, fundamentalni princip koji objašnjava sveukupnu stvarnost je razum. Razum, kako ga Hegel shvata, nije neki kvalitet koji se pripisuje određenom subjektu, već, suprotno, suma ukupne stvarnosti. U skladu s ovim verovanjem, Hegel tvrdi da su razum i stvarnost u stvari jedno ista stvar. Samo je razum stvaran i samo je o stvarnosti moguće razmišljati. Razlozi koji su naveli Hegela da poistoveti razum sa stvarnošću su višestruke prirode. S jedne strane, postoje određene motivacije koje se tiču njegovih teoloških uverenja, te je u skladu s njima neophodno dati filozofsku interpretaciju sveukupne stvarnosti kako bi se u isto vreme iznašlo opravdanje za osnovne pretpostavke hrišćanstva. S druge, neophodno je identifikovati epistemološka uverenja koja bi podržala njegovu teoriju da su razum i stvarnost iste prirode. Među tim uverenjima nalaze se sledeće pretpostavke: da je spoznaja stvarnosti jedino moguća ako se prihvati da je o stvarnosti moguće razmišljati, pošto u suprotnom, ne bi bila dostupna čulima, kao i da jedino moguće spoznati ono što je stvarno. Iako Hegel razum smatra sumom sve stvarnosti, zagovara da ga ne treba shvatati kroz Spinozin model supstanci. Predlaže da se razum shvati kao proces koji ima svoj krajnji cilj, a to je spoznaja razuma kroz samog sebe. Pošto je razum sveukupna stvarnost, cilj će se postići kada razum prepozna sebe kao apsolutnu stvarnost. Shodno tome, zadatak filozofije je da da koherentnu predstavu tog procesa, a koji na kraju vodi do samospoznaje razuma. Hegel je predstavio taj proces preko analogije sa modelom razvoja jednog organizma, koji se dešava u više slojeva. Osnovna pretpostavka koja upravlja tim procesom je da razum treba shvatiti paradigmom jednog „živog organizma”. Hegel shvata živi organizam kao jedan entitet koji predstavlja uspešnu realizaciju plana, gde su sazdane sve njegove individualne karakteristike. Nazvao je taj plan „koncept jednog entiteta”, posmatrajući njegovu uspešnu realizaciju kroz razvojni proces, gde svaka od njegovih individualnih karakteristika stiče spoznaju o stvarnosti. U skladu s ovim pretpostavkama, Hegel razlikuje koncept razuma od procesa njegove uspešne realizacije (ostvarenja). U filozofskom sistemu koji je nazvao Wissenschaft der Logik (Nauka o logici), detaljno izlaže koncept razuma. U prvom delu tog sistema, raspravlja o više njegovih elemenata, postavljajući ih u jedan sistematski kontekst, dok je sam proces njegove realizacije predstavio u druga dva dela svog sistema, Philosophie der Natur (Filozofija prirode) i Philosophie des Geistes (Filozofija duha). Pored svoje sistematske funkcije, a koju čini predstavljana razuma na hegelovski način, odnosno kao sveukupne ili apsolutne stvarnosti, oba dela, u svakom slučaju ponaosob, imaju jednu specifično materijalističku funkciju. U Filozofiji prirode, Hegel pokušava dati jedan opsežan opis svih aspekata prirodnih fenomena, kroz jedan sistem činjenica koji se vremenom sve više usložava. Polazi od prostijih koncepata kao što su prostor, vreme i materija, da bi završio sa teorijom o životinjskom organizmu. Filozofija duha se bavi različitim psihološkim, sociološkim i kulturnim oblicima stvarnosti. Karakterišu je pretpostavke o postojanju stvari kao što su istinske ili duhovne činjenice, koje ne smatra subjektivnim stanjima svesti, već nezavisnim stvarima sa objektivnom egzistencijom. Kao njihove primjere navodi državu, umetnost, religiju i istoriju. Razvoj sistema: rani spisi[uredi | uredi izvor] Rane godine Hegelove intelektualne karijere karakteriše veće interesovanje za javno prosvećivanje i javno obrazovanje a manje filozofske ambicije. Suprotno svojim kolegama iz studentskih dana, Helderlinu i Šelingu, čije su intelektualne aktivnosti bile usmerene prema unutrašnjim filozofskim raspravama, Hegel je u svojim ranim spisima tražio „način da utiče na čovekov život”, kako je jednom pisao Šelingu. Za ove pokušaje odgovarajućom polaznom tačkom je smatrao analizu uloge i posledica za čoveka, onih stvari koje se pripisuju religiji, posebno hrišćanstvu, i takođe socijalni kontekst nacije. U ovom ranom pristupu javljaju se dva interesovanja. S jedne strane, Hegel nastoji da pokaže kako se religija razvila u moć koja je neprijateljski nastrojena prema životu, koja svoj efekat na čoveka proizvodi kroz strah i zahteva njegovo potčinjenje. S druge, međutim, pokušava da razume uslove pod kojim bi se religija mogla pretvoriti u produktivni element u životu pojedinca i društva. Ova Hegelova istraživanja religije iz ranih godina (od 1793 do 1800), su bila pod snažnim uticajem kulturne kritike i društvnih teorija Rusoa, filozofije religije Kanta, i vlastitom kritičkom ocenom teoloških stavova svojih profesora teologije sa Univerziteta u Tibingenu. Najznačajniji Hegelovi spisi iz ovog perioda su sačuvani u fragmentima a kasnije su postali poznati pod naslovima Die Positivität der christlichen Religion (Pozitivnost hiršćanske religije; 1795–6) i Der Geist des Christentums und sein Schicksal (Duh hrišćanske religije i njene vere; 1798–9). Hegelova kritika religije se koncentriše na koncept „pozitivne religije”. Po njemu, pozitivna religija je ona čiji se suštinski sadržaj i principi ne mogu učiniti dostupnim ljudskom razumu. Stoga se oni javljaju kao neprirodni i natprirodni, zasnivaju se na autoritetu i zahtevaju poslušnost. Jevrejska religija je paradigma pozitivne religije, kaže Hegel. Takođe smatra da je tokom istorije hrišćanska religija transformisana u pozitivnu religiju, drugim rečima, u religiju koja čini da se ljudska bića otuđuju od samih sebe i svojih najbližih. Pokušava da identifikuje kulturne i društvene uzroke za objašnjenje ove transformacije. U direktnoj suprotnosti sa pozitivnom religijom, Hegel osmišljava ono što on naziva „prirodnom religijom” koju definiše kao onu čije doktrine odgovaraju ljudskoj prirodi: onu koja dozvoljava ili čak podstiče ljude da žive ne samo u skladu sa sopstvenim potrebama, sklonostima i dobro promišljenim uverenjima, već takođe da se ne otuđuju jedni od drugih. Razvoj sistema: spisi iz Jene[uredi | uredi izvor] Spisi Hegelovog jenskog perioda (1801–6) mogu se podeliti na kritičke i sistemske. Među kritičkim spisima je njegovo prvo filozofsko delo, Razlika između Fihteovog i Šelingovog sistema filozofije, i većina eseja koje je objavio u Kritičkom žurnalu filozofije, koji je zajedno sa Šelingom uređivao. U ovim esejima Hegel se otkriva kao kritičar filozofije svoga vremena, posebno stavova Kanta, Jakobija i Fihtea koje je optužio da se u svojim filozofijama bave „reflektivnom filozofskom subjektivnošću”, kako je stajalo u podnaslovu njegovog eseja Vera i znanje (1802). Za Hegela reflektivna filozofija je u početku izraz jednog doba ili istorijskih okolnosti, koje je podložno kulturnim dihotomijama (Bildung), a koje su konačno proizvodi određenog „razumevanja” i čije se delanje smatra podeljenim i izolativnim. Budući da je podložno tim dihotomijama, nemoguće je da ih ono prevaziđe i vrati harmoniju koju je „razumevanje” uništilo. Filozofija takvog vremena takođe deli njegovu sudbinu, budući da nije u stanju da ukloni, barem ne u teoriji, sukobe koji su proizvod konkretnih oblika dihotomije. Jer čak i kada filozofija nastoji da ih prevaziđe – prema Hegelu, „jedini interes razuma” – i na taj način upućuje na određenu ideju jedinstva ili harmonije, čak i tada ona ostaje zarobljena u uslovima svoga doba i ne postiže ništa više do novih i još oštrijih sukoba. Prema Hegelu, opšti oblik u osnovi različitih sukoba može se okarakterisati kao sukob između subjektivnosti i objektivnosti. Pokušaji reflektivne filozofije da ih prevaziđe, po njemu propadaju jer su uglavnom apstraktni: to jest, ne uzimaju u obzir ni subjektivnu ni objektivnu komponentu sukoba i proglašavaju ga rešenim zanemarivanjem ili apstrahovanjem bilo koje od pomenutih komponenti. U apstrahovanju od subjektivnosti, objektivnost (u Hegelovoj terminologiji) se postavlja kao apsolutna, što dovodi do podređenosti subjektivnosti. Ovakvo pomirenje sukoba između subjektivnosti i objektivnosti karakteristično je za sve religije koje se Hegelovom definicijom mogu opisati kao „pozitivne”. Ako se, ipak, polazi apstrahovanjem od objektivnosti, i subjektivnost se na taj način uzdiže kao apsolutna, tada objektivnost postaje zavisna od subjektivnosti. Ova jednostrana apsolutizacija subjektivnosti je Hegelov prigovor filozofijama Kanta, Jakobija i Fihtea i razlog što njihove teorije opisuje kao oblike „reflektivne filozofije subjektivnosti”. U svojim ranim godinama u Jeni i za razliku od filozofskih stavova koje je podvrgao kritici, Hegel je zajedno sa Šelingom pretpostavio da se opisani sukub između subjektivnosti i objektivnosti može prevazići samo filozofijom identiteta. Filozofija identiteta pretpostavlja da (1) za svaku suprotnost postoji jedinstvo koje treba smatrati jedinstvom suprotstavljenih činioca, i (2) da suprotstavljeni činioci nisu ništa drugo do njihovo jedinstvo u opisu ili u obliku tih suprotnosti. Ovi preduslovi sugerišu da prevazilaženje suprotnosti između subjektivnosti i objektivnosti treba razumeti kao jedinstveni proces rekonstrukcije jedinstva, u osnovi suprotstavljenih činioca i ujedno njihovog ostvarenja. Sledom konceptualnih pretpostavki kojima je Hegel u to vreme davao prednost, jedinstvo koje treba rekonstruisati u identitetskoj filozofiji definiše se kao „subjekt-objekt”, a sam subjekt i objekt se označavaju respektivno kao „subjektivni subjekt-objekt” ili „objektivni subjekt-objekt”. Proces rekonstrukcije subjekt-objekta pomoću pretpostavki identitetske filozofije sastoji se u prepoznavanju subjetkivnog i objektivnog subjekt-objekta u njihovoj specifičnoj jednostranosti, ili međusobnoj suprotnosti, i na taj način se stiče uvid u samu unutrašnju strukturu subjekt-objekta kao jedinstva koje leži u osnovi dva sukobljena činioca i koja ih prvenstveno omogućava. Mada Hegel nije održao ovu terminologiju svo vreme provedeno u Jeni, ipak je ostao veran projektu razvoja jedinstva za koje je smatrao da mora biti sveobuhvatno i da ga iznutra sačinjavaju njegovi suprotstavljeni elementi. Raznoliki pokušaji formalnog opisa procesa koji bi za cilj imao jedinstvo doveli su ga do različitih sistemskih modela. Svaki je sadržavao – iako u varijacijama terminologije i detalja – disciplinu koju je u početku Hegel definisao kao „logičko-metafizičku” (ili „logika i metafizika”), kao i tzv. „filozofiju stvarnosti” (Real-Philosophie), drugim rečima „filozofiju prirode”, kao i onu koju će kasnije nazvati „filozofijom duha”. Sistemska dela jenskog perioda, pored Fenomenologije duha, uglavnom uključuju tri jenska nacrta hegelovskog filozofskog sistema. Od ovih (u nekim slučajevima) sveobuhvatnih fragamenata opstali su uglavnom delovi koji se bave filozofijom prirode i duha. Što se tiče prirode, u svim jenskim verzijama ovog dela hegelovskog sistema opis svih prirodnih pojava, analiza njihovih procesa i međusobnih odnosa postiže se pribegavanjem dvama suštinskim činiocima, koje Hegel naziva „Etar” i „Materija” (Materie). „Etar” je nešto poput materijalizovanog apsoluta, koji se izražva i razvija u carstvu prostora i vremena. Hegel je ovaj entitet sada povezao sa razvojem određenja prirode kao apsolutne materije, ili alternativno kao apsolutnog bića, a zadatak filozofije prirode leži u tumačenju različitih prirodnih pojava – od sunčevog sistema i zakona koji upravljaju njegovim kretanjem do bolesti i smrti živih organizama – kao različite manifestacije ove apsolutne materije. Hegelu je stalo ne samo da pokaže da je bilo koji određeni prirodni fenomen na svoj osoben način specifičan izraz apsolutne materije, već iznad svega, on brine da dokaže da je priroda jedinstvo uređeno na poseban način. Kao poseban izraz apsolutne materije, svaki prirodni fenomen predstavlja element u određenom nizu prirodnih pojava. Položaj prirodnog fenomena u poretku prirode definisan je određenim načinom na koji se u njemu izražava apsolutna materija. Posledica ovog pristupa je da se ovde prirodni poredak razume kao definisan određenim postulatima koji proizlaze iz strukturnih uslova apsolutne materije i metodoloških maksima celokupnog opisa ovih uslova. Razlike između jenskih verzija Hegelove filozofije prirode uglavnom proističu iz uključivanja novih činjenica koje je trenutna nauka učinila dostupnim; ali njegove osnovne pretpostavke se održavaju netaknute. Sistem: Nauka o logici[uredi | uredi izvor] Centar hegelovskog sistema je disciplina koju je nazvao „Logika”. U njoj je sadržana njegova celokupna doktrina o kategorijama (da upotrebimo tradicionalnu terminologiju). Disciplini logike Hegel je posvetio svoje najobuhvatnije i najsloženije delo, Nauka logike (1812–16), a kasnije je dodao njenu skraćenu verziju u Enciklopediju filozofskih nauka. Polazna tačka Logike je razumevanje, koje se po Hegelu opravdava onim iz Fenomenologije duha, (1) da je ukupno istinsko saznanje saznanje o samom sebi, i (2) da je subjekt tog saznanja, odnosno onoga što zna o sebi, razum. Pošto Hegel – sledeći Šelinga – stvarnim jedino smatra ono što se može saznati, zaključuje na osnovu rezultata svoje Fenomenologije duha, da je jedino razum stvarnost. O razumu misli kao o iznutra i spolja složenom entitetu. Zatim sada razlikuje između Koncepta razuma i procesa njegovog ostvarenja. Predmet nauke o logici je konceptualno, odnosno za Hegela, logičko razvijanje tog Koncepta. Pošto je ovde Koncept jedino ono što je stvarno, Hegel sada može da tvrdi da Nauka o logici preuzima mesto tradicionalne metafizike, čiji je zadatak bio rasvetljavanje osnovnih načina na koje možemo misliti o stvarnosti. Logika[uredi | uredi izvor] Od vremena Lajbnica do širokog usvajanja Fregeove logike 1930-ih, svaki standardni rad na logici sastojao se od tri podele: doktrine o konceptu, prosuđivanju i zaključivanju. Konceptne doktrine se bave sistematskim, hijerarhijskim odnosima najopštijih klasa stvari. Sudske doktrine istražuju odnose subjekta i predikata; a doktrine zaključivanja izlažu oblike silogizama prvobitno pronađene u aristotelovskom pojmu logika. Zaista, „logika“ na polju kontinentalne filozofije devetnaestog veka poprima niz značenja od „metafizike“ do „teorije nauke“, od „kritičke epistemologije“ do „prve filozofije“. A rasprave o prirodi logike bile su isprepletene sa konkurencijom za nasleđivanje Kantovog plašta i s njim budućeg pravca nemačke filozofije. Svaka nova logička knjiga postavljala je novu tvrdnju u vekovnom ekspanzionističkom ratu među filozofskim trendovima.[9] Nauka logike (koju je potonji Hegel smatrao centralnom u svojoj filozofiji) može se smatrati značajnim doprinosom istraživačkom programu metafizike kategorije u njenom postkantovskom obliku, uzimajući u obzir projekat za koji je Kant smatrao da je neophodan, ali sam nije nastavio: „da zabeleži i, koliko je to moguće, potpuno katalogiše“ izvedene koncepte čistog razumevanja i „u potpunosti ilustruje njegovo porodično stablo.`[10] Logika[uredi | uredi izvor] Logika je analiza ne metoda mišljenja, nego pojmova kojima se čovek služi pri mišljenju. Ove Hegel izjednačuje sa Kantovim kategorijama — bićem, kvalitetom, kvantitetom, relacijom itd. Prvi je zadatak filozofije da raščlani ove osnovne pojmove koji se u svemu našem mišljenju čas amo čas tamo bacaju. Između svih najvažniji je pojam relacije ili odnosa; svaka predstava je grupa odnosa; jednu stvar možemo zamišljati samo u odnosu prema nečemu drugom, i obraćajući pažnju na njene sličnosti i različnosti. Predstava bez ma kakvih odnosa jeste prazna; to je sve što je zamišljano stavom: „Čisto Biće i Ništa jesu isto.“ Biće apsolutno lišeno odnosa ili kvaliteta ne postoji, i ne može mu se pridati nikakav smisao. Ova teza donela je beskrajan niz dosetki, koji se još nastavlja; i ona je istovremeno bila i smetnja i mamac za proučavanje Hegelovog mišljenja. Najopštiji od svih odnosa jeste odnos kontrasta ili suprotnosti. Svako stanje mišljenja ili stvari — svaka predstava i svaka situacija u svetu — vodi neodoljivo ka svojoj suprotnosti, i s ovom se udružuje u jednu višu ili složeniju celinu. Ovo „dijalektičko kretanje“ prožima sve spise Heglove. To je, razume se, stara misao koju je već nagovestio Empedokle, i ostvario u „zlatnoj sredini“ Aristotel, koji je učio da je „saznanje suprotnosti jedno“. Istina je (kao elektron) organsko jedinstvo suprotnih delova. Istina konzervativizma i radikalizma leži u liberalizmu — u otvorenom duhu i opreznoj ruci, i u otvorenoj ruci i opreznom duhu; obrazovanje naših shvatanja o važnijim pitanjima jeste sve slabija oscilacija između ekstrema; u svima spornim pitanjima važi stav da veritas in medio stat. Kretanje evolucije jeste neprestano razvijanje suprotnosti, i njihovo mešanje i pomirivanje. Šeling je imao pravo: — postoji osnivački „identitet suprotnosti“; i Fihte je imao pravo: — teza, antiteza i sinteza obrazuju formulu i tajnu svakog razvitka i svake realnosti. Jer se ne razvijaju samo misli prema „dijalektičkom kretanju“, nego i stvari; svaka dana situacija ima u sebi jednu protivrečnost koju razvitak mora da razreši jedinstvom bez suprotnosti. Tako, nesumnjivo, sadašnji društveni poredak krije u sebi jednu protivrečnost: jaki individualizam koji je u vreme ekonomske mladosti i neiscrpnih vrela bio nužan, u docnije vreme izaziva težnju za kooperativnim oblikom države; ali, budućnost neće doživeti ni sadašnju realnost ni idealnu sliku budućnosti, nego jednu sintezu u kojoj će se naći ponešto iz svake od te dve oblasti da obrazuju viši oblik života. No, i taj viši stepen pocepaće se u jednu plodovitu protivrečnost, i tako će se penjati do još višeg stepena organizacije, do složenosti i jedinstva. Zato je kretanje ideja isto kao i kretanje stvari: u svakom od njih vlada dijalektički napredak od jedinstva kroz različnosti do jedinstvene različnosti ili do različnog jedinstva. Mišljenje i biće sleduju istom zakonu; i logika i metafizika jesu jedno isto. Duh je neobilazno nužni organ za opažanje ovoga dijalektičkoga procesa i ovoga jedinstva u različnosti. Funkcija duha, i zadatak filozofije, jeste otkrivanje jedinstva koje potencijalno leži u različnosti; zadatak etike jeste ujedinjavanje karaktera i načina života; a zadatak politike jeste ujedinjavanje jedinki u državu. Zadatak religije jeste poimanje i osećanje onog apsolutnog u kojem su sve suprotnosti razrešene u jedinstvo, onog velikog zbira bića u kojem su jedno materija i duh, subjekat i objekat, dobro i zlo. Bog je sistem odnosa u kojem se kreću sve stvari i dobijaju svoje biće i svoj smisao. U čoveku se apsolutno uzdiže do samosvesti, i postaje apsolutna ideja — to jest, misao koja samu sebe prima kao deo apsolutnog, prevazilazi individualne ograničenosti i namere, i dokučuje, iza univerzalne borbe, sakrivenu harmoniju svih stvari. „Um je supstancija sveta; ... plan vaseljene je apsolutno uman.“ Ne kao da bi borba za život i zlo bili puka negativna uobraženja; oni su dovoljno realni; ali, u perspektivi mudrosti, oni su stepeni ispunjavanja i dobra. Borba je zakon rastenja; karakter se obrazuje u vihorima i pod pritiskom života; i čovek dostiže svoju punu veličinu samo kad je prošao kroz vatru pritešnjenosti, odgovornosti i patnje. Čak i bol ima nešto umno; on je znak života i podstrek za rekonstrukciju. I strast ima svoje mesto među umnim stvarima: „Ništa veliko u svetu nije izvršeno bez strasti“; čak i egoistične težnje jednoga Napoleona uticale su nenamerno na razvitak naroda. Život nije stvoren za sreću, nego za napore. „Istorija sveta nije zemljište sreće; periodi sreće prazni su listovi u njoj, jer su to periodi harmonije; a jedna takva tupa zadovoljnost samim sobom nije čoveka dostojna. Istorija se stvara samo u onim vremenima u kojima se protivrečnosti stvarnosti razrešavaju rastenjem, kao što skanjivanje i tromost mladosti u zrelim godinama prelaze u lakoću i poredak. Istorija je jedno dijalektičko kretanje, bezmalo niz revolucija, gde narodi posle napora, i geniji posle genija postaju oruđa Apsolutnog. Veliki ljudi manje su očevi nego babice budućnosti; majka njihovih dela jeste Zeitgeist, duh vremena. I genije meće samo jedan kamen na gomilu, kao što su to drugi činili; ali, „on ima na neki način sreću da bude poslednji, i čim je on svoj kamen metnuo, zablista građevina kao građevina iz njegovih sopstvenih ruku.“ Takve jedinke u ovim svojim ciljevima nisu imale svest o opštoj ideji; ... ali, proniknule su u potrebe vremena — u ono što je podesno za razvitak. To je baš prava istina njihova vremena, njihova sveta; to je, takoreći, najbliža vrsta na redu, i ona je već formirana u utrobi vremena.“ Čini se da takva filozofija dovodi do revolucionarnih zaključaka. Dijalektički proces pravi od promene osnovni princip života; nijedno stanje nije trajno; na svakom stepenu stvari nahodi se jedna protivrečnost koju može da razreši samo „borba suprotnosti“. Prema tome, najviši zakon politike je sloboda — koja drži otvoren put ka promenama; istorija je rastenje slobode, i država jeste, ili bi trebalo da je organizovana sloboda. U drugu ruku, učenje da je „stvarnost umna“ ima jednu konzervativnu boju: svako stanje, mada je određeno da iščezne, ima božansko pravo koje mu pripada kao jednom nužnom stepenu u razvitku; u izvesnom smislu brutalna je istina da je „sve što postoji dobro“. I kao što je jedinstvo cilj razvitka, poredak je prvi uslov slobode. Sistem: filozofija duha[uredi | uredi izvor] Hegelova filozofija duha je podeljena na teorije o subjektivnom, objektivnom i apsolutnom duhu. Filozofija subjektivnog duha sadrži filozofsku psihologiju; filozofija objektivnog duha je posvećena pravnoj i političkoj teoriji i njegovoj koncepciji svetske istorije; i na kraju, filozofija apsolutnog duha predstavlja njegovu teoriju o umetnosti, religiji i filozofiji. Svoju filozofiju subjetivnog duha u osnovnim crtama je predstavio u nekoliko paragrafa u Enciklopediji filozofskih nauka (Enzyklopädie der philosophischen Wissenschaften im Grundrisse, 1830). Filozofiju objektivnog duha je predstavio ne samo u Enciklopediji, već takođe detaljno u delu koje je još u njegovo vreme bilo visoko cenjeno, Osnovne crte filozofije prava (Naturrecht und Staatswissenschaft im Grundrisse. Grundlinien der Philosophie des Rechts, 1821). U ovom delu svog sistema, Hegel se ponovo bazira na principu koji je već razvio u svojoj logičkoj teoriji, odnosno da nešto – ovde entitet pod imenom „duh” – mora iskusiti proces vlastitog ostvarenja da bi se osposobio za prepoznavanje svoje istine, onoga što on jeste. Filozofija subjektivnog duha[uredi | uredi izvor] U filozofiji subjektivnog duha se nalazia jedna antropologija, fenomenologija duha i psihologija. U tim sekcijama Hegel je opisao i analizirao sve fenomene koji utiču na somatske, psihofizičke i mentalne karakteristike, uslove, procese i delovanja individue. Opseg predmeta koje pokriva se kreće od prirodnih kvaliteta individue, izraženih kroz temperament, karakter, fizionomiju, a putem osećajnosti, osećaja, svesti i želje, pa do samosvesti, intuicije, predstave, mišljenja i volje. Ovde se nalazi i Hegelova teorija o usvajanju jezika, praktičnog osećaja, dostignućima i funkciji mašte, odbrana moći navike koja održava život, njegova rešenja za problem um-telo, njegovo razumevanje porekla i lečenja duševnih bolesti i drugo. Hegelov cilj u ovim analizama jeste da zameni uobičajeni pristup empirijske psihologije jednim filozofskim pristupom psihoškom fenomenu. Dominantna karakterisitika ovog filozofskog stava, kaže se, jeste da dozvoljava interpretaciju subjekta psihičkih procesa kao proizvoda psihičke aktivnosti, umesto prostog objekta koji se razume kao supstanca koja poseduje određene moći i sposobnosti, a koje dalje treba smatrati njegovim suštinskim osobinama. Filozofija objektivnog duha[uredi | uredi izvor] Dok je filozofija subjektivnog duha tek privukla malu pažnju do polovine devetnaestog veka, Hegelova filozofija objektivnog duha, odnosno pravna i politička teorija, privlačila je veliku pažnju tokom devetnaestog a posebno u dvadesetom veku. To nije samo iz razloga što je ona bila od velike važnosti za marksiste i druge antiliberalne društvene teorije već i zbog toga što je neprikidno bila predmet silovite rasprave i kontroverze, naročito zbog njenih političkih implikacija. U svim svojim verzijama, Hegelova politička filozofija je osnovana na tri glavna uverenja koja je on negovao od svoje mladosti do kraja života. Prvo je da bilo koja moderna pravna i politička filozofija mora sadržati koncepciju slobode koja je bila centralna za evropsko prosvetiteljstvo, posebno ono u Nemačkoj. Drugo uverenje je da se, naročito u slučaju moderne političke filozofije, mora održati i usklađivati uvid da celina ima preimućstvo nad odvojenim delovima, – kao u slučaju celine koju je Aristotel formulisao u svojoj Politici. Na kraju, treće uverenje čini primena principa koji oblikuje ukupnu Hegelovu filozofiju, naime, da politička filozofija mora odigrati svoju ulogu u potvrdi teze koja kaže da je jedino razum stvarnost. Hegel je pokušao da opravda ova tri uverenja u okviru teorije o objektivnom duhu, (1) uvodeći jednu ekstravagantnu koncepciju slobode, (2) identifikujući ukupnu Aristotelovu filozofiju sa fenomenom koji je on nazvao „etičkim životom” i, (3) proglašavajući ovaj fenomen „etičkog života” za samu „stvarnost razuma”. Hegel ispunjava ovu samonametnutu potrebu za integracijom slobode čineći koncepciju slobodne volje centralnom za svoju filozofiju objektivnog duha; ovo je mesto gde njegova karakteristična koncepcija slobode dolazi do izražaja. Po Hegelu, volja je slobodna ne iz razloga što može da bira svoje ciljeve iz virtuelno bezbroj objektivnih alternativa; istinski slobodna volja je volja koja se jedino samoodređuje. Samoodređenje za Hegela znači voljno ukazati na sama sebe, prepoznati se. Time on misli o slobodi kao o samoukazivanju i na taj način je usađuje u koncept kognicije, a koji se takođe osniva na ideji samoukazivanja. Ovo usađivanje je krajnje namerno s Hegelove strane, jer mu otvara mogućnost da izlaže proces sistemskog raspleta različitih određenja volje ne samo kroz različite načine ostvarenja slobodne volje, već takođe kao procesa kognicije. S ovom podlogom, Hegel prvo razvija svoju pravnu i moralnu teoriju, koje su preuzele sve pravne veze i obligacioni karakter moralnih dela od koncepta slobodne volje. U pravnoj teoriji, Hegel je dao svoj doprinos raspravi o filozofskim osnovama civilnog i kriminalnog zakona. Njegova osnovna teza ovde je da je imovina, a čije je sticanje i korišćenje pretpostavka za slobodno delanje, neophodan uslov prava u svim njegovim različitim varijacijama. U teoriji morala raspravio je moralno ponašanje autonomnih subjekata kroz okvir sticanja moralnih stavova za svrhu ocenjivanja dela i pretvaranja samih moralnih ciljeva u dela. On o ovim institucijama misli kao o oblicima onoga što je nazvao „etičkim životom” (Sittlichkeit). U Hegelovom jeziku, etički život kao osnova za mogućnost zakona i moralnosti jeste sama istina slobodne volje, ono što slobodna volja stvarno jeste. Pošto je karakteristika istine slobodne volje da bude stvarnost, sledi da je, po Hegelu, etički život takođe istina slobodne volje. Ta stvarnost je stoga „pretpostavljena celina”, bez ukaza na koja to rasprava o zakonu ili moralu uopšte ima smisla. Ova teza o funkciji stvarnosti etičkog života kao osnove za pravo i moral je u vidu podsetnika aristotelovske maksime o preimućstvu celine nad delovima u političkoj filozofiji. Za Hegela, etički život se javlja u tri institucionalna oblika: porodici, civilnom (građanskom) društvu i državi. (Civilno (građansko) društvo koje se ovde podrazumeva je u stvarnosti „buržujsko društvo”.) U teoriji o porodici su njegova mišljenja o etičkoj funkciji braka, opravdanje monogamije, mišljenja o porodičnoj imovini i zakonima o nasledstvu i njegove maksime o odgoju dece. Teorija o civilnom društvu je postala široko poznata i uticajna, posebno zbog Hegelove dijagnoze problema koji se javljaju u društvu koje se jedino zasniva na ekonomskim interesima i elementarnim potrebama njegovih pojedinaca. Ova dijagnoza je rezultat njegovih analiza društva zasnovanog samo na ekonomskim odnosima. One duguju dosta delima političke ekonomije koja su napisali Adam Smit, Žan Batist Sej i Dejvid Rikardo, na koja Hegel često ukazuje. Po Hegelu, civilno (buržujsko) društvo shvaćeno kao jedna ekonomska zajednica je definisano činjenicom da u njemu pojedinci mogu zadovoljiti svoje potrebe kroz rad. Raznolikost prirode tih potreba znači da se one jedino mogu zadovoljiti podelom rada u društvu. To navodi ekonomske subjekte da se organizuju u gremije (Stände) i korporacije čiji članovi svaki preduzimaju specifične zadatke u pogledu društveno organizovanog zadovoljavanja vlastitih potreba. Ovde Hegel prepoznaje tri gremija: gremij seljaka poljoprivrednika, koji on naziva „gremijem subsistencije”; trgovački gremij, u koji uključuje zanatlije, proizvođače i trgovce; i takozvani „opšti gremij’’ čiji članovi ispunjavaju sudske i zakonodavne funkcije. Korporacije su uglavnom sačinjene od gremija trgovaca. Iako ovo ukupno carstvo civilnog (buržujskog) društva organizovano na ovaj način uključuje pravna ograničenja, i regulisano je civilnim i kriminalnim zakonima, ono se svejedno ne može održati stabilnim beskonačno vremena. Razlog je što nije moguće izbeći polarizaciju između siromašne većine i bogate manjine koja se javlja kod prenaseljenosti, tako da na kraju svo društveno bogatstvo neće biti dovoljno da zadovolji čak ni najelementarnije potrebe svih pojedinaca. Posledice su kolonizacija i nastanak „proleterijata”. Oboje će težiti da uništi ovakvo civlno (buržujsko) društvo. Sledeći Hegelove argumente, civilno društvo može jedino izbeći takvu sudbinu ukoliko njegovi članovi deluju ne u skladu sa njihovim ličnim interesima i potrebama, već ako prepoznaju državu kao „opštu svrhu”, i usmere svoja delovanja da njeno održavanje. Hegel razume državu kao ustavotvornu monarhiju sa podelom vlasti. Smatra da držani ustav nije ni na koji način proizvod neke institucije koja bi se isključivo bavila njegovim stvaranjem, niti je rezultat rada nekih posebnih pojedinaca. Stoga je „apsolutno neophodno da ustav, iako proizvod prošle istorije, ne smatramo gotovim entitetom.” Ustav je najpre izraz duha naroda, stvaran kroz istoriju da zadovolji njihove potrebe i običaje. Ovakvo razumevanje omogućuje Hegelu da zadrži, s jedne strane, da svaki narod ima „ustav koji mu odgovara”, a s druge, da insistira na tome da nema puno slobodnog prostora da se on menja. Ustavni oblik razumno organizovane države mora biti monarhija, jer njena karakteristična individualnost jedino može biti izražena u vidu konkretnog pojedinca kom se kao ličnosti mogu pripisati suvereni akti države. Hegel takođe favorizuje naslednu monarhiju pošto vidi proces određivanja ličnosti za monarha na osnovu njegovog porekla kao metod koji je najmanje podložan aribtrarnim odlukama. Hegelova teorija državne vlasti (Staatsgewalten) prepoznaje, kao dodatak kraljevskoj vlasti kneževsku vlast (fürstliche Gewalt) koja predstavlja konačnu instancu za donošenje odluka, vlast vlade (Regierungsgewalt) i na kraju zakonodavnu vlast (gesetzgebende Gewalt). Zadatak vlade, koja za Hegela takođe uključuje pravosudnu vlast, jeste da radi na ostvarenju opštih interesa države, osigura vladavinu prava i sprovodi zakone. Zakonodavna vlast je odgovorna za „dalje odredbe” ustava i zakona. Izvršnu vlast vrši skupština gremija podijeljena u dvije komore. U prvoj komori su pojedinci iz određene grupe moćnih zemljoposednika izabranih na osnovu porekla svog rođenja; drugu komoru čine predstavnici korporativnih udruženja civilnog (buržujskog) društva, pojedinci koje su izabrale njihove korporacije za svoje predstavnike u skupštini. Tako su u Hegelovom modelu države obe skupštinske komore konstituisane bez direktnog uključivanja ostatka građana. Hegelova teorija države je proizvela značajne kontroverze, posebno u njegovo vreme, zbog svoje izričite odbrane nasledne monarhije i snažnih anti-demokratskih karakteristika u svim pitanjima koja se tiču političkog predstavljanja svih njenih građana. Posebno je ovaj deo njegove političke filozofije, već polovinom devetnaestog vijeka, doveo do osude i na kraju tvrdnje da je Hegel u stvari zvanični filozof Pruske države, a koju je izrazio Artur Šopenhauer. Naučni rad[uredi | uredi izvor] Jedared je jedan Francuz zamolio Hegla da mu ovaj iznose svoju filozofiju u jednoj rečenici; Hegelu je to manje pošlo za rukom negoli kaluđeru koji je imao da definiše hrišćanstvo stojeći na jednoj nozi i koji je ovako prosto rekao: „Voli svoga bližnjega kao sebe samoga“. Hegel je smatrao za podesnije da odgovori u deset svezaka; i kad su ove bile napisane i objavljene, i kad je ceo svet o njima govorio, on se žalio da ga razume samo jedan jedini čovek, ali ni ovaj naročito. Najveći deo njegovih spisa sastoji se, kao radovi Aristotelovi, iz nacrta što ih je pravio za svoja predavanja, ili, još gore, iz studentskih beležaka o njegovim predavanjima. Samo su Logika i Fenomenologija iz njegove ruke, i to su majstorska dela nerazumljivosti, pomračena apstraktnim i zbijenim stilom, mađiski originalnom terminologijom, i preterano obazrivom modifikacijom svih stavova, u kojoj se ogleda baš gotsko bogatstvo ograđivačkih klauzula. Hegel opisuje svoje delo „kao pokušaj da filozofiju nauči govoriti nemačkim jezikom.“ To mu je uspelo. Vidi još[uredi | uredi izvor] Nemački idealizam Apsolutni idealizam Zakon prelaska kvantiteta u kvalitet Delo[uredi | uredi izvor] Nemačka izdanja značajnih dela[uredi | uredi izvor] (1968-) Gesammelte Werke, ed. von der Rheinisch-westfälischen Akademie der Wissenschaften, Hamburg: Meiner. (Kritičko-istorijsko izdanje u progresu. Do 1996. godine objavljeno je 15 tomova.) (1832—45) Werke. Vollständige Ausgabe durch einen Verein von Freunden des Verewigten, 18 vols in 21, Berlin: Duncker & Humblot. (Prvo izdanje koje je pripremilo jedno udruženje prijatelja Hegela; sadrži dobar broj Hegelovih predavanja. Naročito bitni tomovi u ovom izdanju su: Tom 9. – predavanja iz filozofije istorije; Tomovi 10 i 1-3 — predavanja iz estetike; Tomovi 11-12 – predavanja iz filozofije religije, Tomovi 13-15 – predavanja iz istorije filozofije.) (1970) Werke in 20 Bänden (Theorie-Werkausgabe), ed. E. Moldenhauer and K.M. Michel, Frankfurt: Suhrkamp. (Modifikovano i prošireno izdanje iz 1832-45. godine.) (c.1793-1800) Theologische Jugendschriften, ed. H. Nohl, Tübingen: J.C.B. Mohr, 1907, reprinted 1968. (Zbirka rukopisa pisanih pre 1801. godine.) (1801a) De Orbitis Planetarum, Jena: Seidler. (Esej) (1801b) Differenz des Fichte’schen und Schelling’schen Systems der Philosophie, Jena: Seidler. (Hegelov prvi filozofski spis.) (1802) Glauben und Wissen oder die Reflexionsphilosophie der Subjektivität, in Kritisches Journal der Philosophie, ed. F.W.J. Schelling and G.W.F. Hegel, Tübingen: Cotta. (Rane kritike na račun filozofije Kanta, Jakobija i Fihtea.) (c.1803-4) Jenaer Systementwürfe I, newly ed. K. Düsing and H. Kimmerle, Hamburg: Meiner, 1986. (Delovi njegovog prvog sistema.) (c.1804-5) Jenaer Systementwürfe II, newly ed. R.P. Horstmann, Hamburg: Meiner, 1982. (Rane koncepcije logike i metafizike i delovi filozofije prirode.) (c.1805-6) Jenaer Systementwürfe III, newly ed. R.P. Horstmann, Hamburg: Meiner, 1987. (Nedovršena verzija filozofije prirode i filozofije duha.) (1807) System der Wissenschaft. Erster Theil, die Phänomenologie des Geistes, Bamberg & Würzburg: Goebhardt. (Poznati uvod u sistem.) (1812—16) Wissenschaft der Logik, Nürnberg: Schrag, 3 vols. (Ekstenzivna elaboracija njegove metafizičke logike.) (1821) Naturrecht und Staatswissenschaft im Grundrisse. Grundlinien der Philosophie des Rechts, Berlin: Nicolai. (Sadrži teoriju zakona i moralnosti; takođe društvenu i političku filozofiju.) (1830) Enzyklopädie der philosophischen Wissenschaften im Grundrisse. Dritte Ausgabe, Heidelberg: Winter. (Poslednja i najkompletnija verzija njegovog sistema.) (1952—81) Briefe von und an Hegel, ed. J. Hoffmeister and F. Nicolin, Hamburg: Meiner, 4 vols. (Izdanje sa komentarima njegove lične korespondencije) (1983-) Vorlesungen. Ausgewählte Nachschriften und Manuskripte, Hamburg: Meiner. (Izdanje sa velikim brojem rukopisa koji se zasnivaju na beleškama njegovih studenata; mnogi otkriveni tek u skorije vreme.) Srpskohrvatska izdanja značajnih dela[uredi | uredi izvor] Jenski spisi 1801—1807, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1983. Rani spisi, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1982. Fenomenologija duha, Beograd „Dereta“ 2005 / Zagreb „Ljevak“ 2000 / Beograd „BIGZ“ 1991,1986,1979,1974 / Zagreb „Naprijed“ 1987 / Zagreb „Kultura“ 1955. Estetika 1-3, Beograd „BIGZ“ 1991,1986,1979,1975 / Beograd „Kultura“ 1970,1961,1959,1955,1952. Istorija filosofije 1-3, Beograd „BIGZ“ 1991,1983,1975 / Beograd „Kultura“ 1970,1964. Dijalektika, Beograd „Dereta“ 1991 / Beograd „Kultura“ 1958 / Beograd „G. Kon“ 1939 Filozofija istorije (povijesti), Beograd „Bardfin“ 2006 / Beograd „Fedon“ 2006 / Zagreb „Naprijed“ 1966 / Zagreb „Kultura“ 1951. Osnovne crte filozofije prava, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1989,1964. Predavanje o dokazima za bitak Boga, Zagreb „Dereta“ 2007. Predavanja o filozofiji religije, Vrnjačka Banja „Eidos“ 1995. Enciklopedija filozofskih znanosti, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1987,1965. Nauka (Znanost)logike, Beograd „BIGZ“ 1987 / Beograd „Prosveta“ 1979,1977,1973 / Zagreb „Demetra“ 2004,2003. Sustav čudotvornosti, Zagreb „Studentski centar“ 1976. Filozofija propodeutika, Beograd „Grafos“ 1985,1980,1975. Politički i pravni spisi, Beograd „Nolit“ 1981. Sistem običajnosti, Beograd „Moderna“ 1990. Predavanje o Platonu (1825—1826), Zagreb „Demetra“ 1999. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v Murray 2006, str. 258–280 ^ Georg Wilhelm Friedrich Hegel ^ Vrati se na: a b v g d đ e ž z i Pinkard, Terry (2000). Hegel: A Biography. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-49679-7. ^ https://www.geo.de/wissen/23237-rtkl-250-geburtstag-wie-hegel-zu-preussens-koenig-der-gedanken-wurde ^ Njemački filozof Georg Hegel: osnovne ideje ^ Vrati se na: a b Pinkard, Terry (2000). Hegel: A Biography. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-49679-7. ^ Quinton, Anthony (2011). `Hegel Made Visible`. In Kenny, Kenny (ed.). Of men and manners : essays historical and philosophical. Oxford: Oxford University Press. p. 63. ISBN 9780199694556. Most reference books say that Hegel died of cholera. There was an epidemic of it and Hegel was worried about being infected. But Hegel`s most recent biographer Terry Pinkard argues conclusively that it was not cholera that killed Hegel. He had no diarrhoea and no swelling. It was probably, Pinkard says, `some kind of upper gastro-intestinal disease`. This detail is characteristic of the immense thoroughness and pertinacity of Pinkard`s `Hegel, a Biography` (C.U.P., 2001). ^ Norman Davies, Europe: A History, 1996, p. 687. ^ Dreyfus, Hubert L. (2007). A Companion to Heidegger. Wrathall, Mark A. Chichester: John Wiley & Sons. p. 143. ISBN 978-0-470-99724-6. OCLC 437213915. ^ Kant, Immanuel (1998). Critique of Pure Reason. Cambridge University Press. pp. A81/B107. ISBN 978-0-521-35402-8. istorije estetika logika

Autor: Tukidid Žanr: Filozofija Pismo: Latinica Broj strana: 300 Povez: Tvrd Format: 21 cm Godina izdanja: 2021. Zašto nacije idu u rat? Za šta je narod spreman da gine? Šta opravdava invazija spolja? I da li jača sila uvek odnosi pobedu? Gotovo 2.500 godina studenti, političari, politički teoretičari i vojne vođe iščitavaju rečite i oštroumne besede u Tukididovoj Istoriji Peloponeskog rata, zbog dubokoumnih uvida u vojni sukob, diplomatiju i ponašanje ljudi i zemalja u krizna vremena. Kako razmišljati o ratu predstavlja najuticajnije i najpoletnije od ovih govora u elegantnom i novom prevodu Džoane Hanink, praćene prosvetljujućim uvodom, korisnim beleškama i originalnim grčkim tekstom.

„Hrišćanstvo“ – govorio je Niče – „ne zna za radost“. Vizantijsko društvo, uprkos jakom uticaju hrišćanstva, poznavalo je i cenilo radost, pa i onu čulnu, koju je crkva najviše osuđivala. Hans-Georg Bek otkriva kako je erotofobija zvanične crkve često ignorisana u vizantijskoj svakodnevici, umetnosti, književnosti, čak i u manastirima. Tekstovi pojedinih antičkih ljubavnih romana došli su nam i u formi molitvenika, u koje su bili prerušeni kako bi se prekratili dugi sati manastirskih bogosluženja. „Vizantijski erotikon“ govori o toj manje poznatoj strani vizantijskog društva. Hans-Georg Bek, VIZANTIJSKI EROTIKON, “Karpos”, Loznica 2009. U svojoj dobro osmišljenoj ediciji “Panelinion”, izdavačka kuća “Karpos” je nedavno objavila zanimljivu naučnu studiju Hansa-Georga Beka “Vizantijski erotikon” (Loznica, 2009). Namera poznatog nemačkog vizantologa je bila da čitaocima pokaže na koji je način jedno prilično homogeno i konzervativno društvo, izlazilo na kraj sa svojim teolozima i strogim diktatom crkve, pre svega kada je reč o erotici i seksualnosti. Autor pojam erotskog ne istražuje u njegovom najočiglednijem smislu, već govori o stavovima koji su vladali u odnosu na brak, ljubav, telo, devičanstvo, devijacije, ali i shvatanja morala kod različitih društvenih slojeva. Budući da oficijalni izvori imaju svoje specifičnosti, Bek najviše podataka nalazi iščitavajući u prvom redu dela iz vizantijske književnosti. O ponašanju i svakodnevnom životu Vizantinaca zna se veoma malo, samim tim zalaženje u domen intimnog za istraživača predstavlja izazov s obzirom da svoju pažnju usmerava na čitav korpus vizantijske literature – epigrame, poeziju, satiru, moralizatorske i teološke rasprave, hagiografije, romane. Osim toga, u proučavanju erotskog naučnik mora imati u vidu i različite karakteristike podneblja jednog prostranog carstva. Osim dela koja ne izlaze iz mitoloških okvira, erotika je u velikoj meri bila zastupljena u formi epigrama. Kada obrazlaže epigramatiku prožetu erotikom i seksualnim osvajanjem, Bek naglašava da je tu u pitanju “čisto filološko i antikvarno zadovoljstvo”, gde autori vešto reprodukuju i podražavaju klasične erotske uzore čijim variranjem žele da pokažu sopstveno znanje i umeće. Dva veka kasnije, pesnicima nije bilo potrebno da za svoje opise miljea posežu za antičkim uzorima, kada su se na ulicama većih vizantijskih gradova (Carigrad, Solun, Aleksandrija) mogli sresti sa prostitucijom i kupovinom ljubavi. Posebno u periodu srednjevizantijskog doba, autor uočava novi uzlet na polju erotike odnosno erotske književnosti. Ovoga puta na meti su seksualne aktivnosti viših slojeva društva, a autori ovih dela izražavaju vidno zadovoljstvo što mogu da izađu u susret čitaocima željnim skandala. Pored istoriografskih spisa i novela, ovo je bez sumnje epoha procvata ljubavnog romana. Bek navodi podatak da su lekari u Vizantiji za smetnje u muškoj potenciji pored lekova, preporučivali i čitanje ljubavnih romana. Hans-Georg Bek (1910-1999) je nastojao da jednom temeljnom studijom pokaže u kojoj meri je vizantijska kultura, uprkos osudama i zabranama crkve, bila prožeta erotikom. Sam autor u predgovoru napominje, da mu nije namera da čitaocu ponudi nešto poput “istorije morala” u Vizantiji. Njegova ideja je bila da hronološki prati prisustvo erotskih tema u vizantijskoj književnosti, ali i stavove koje su o ovoj temi saopštavali teološki spisi i državno zakonodavstvo. Siniša Kovačević Vizantija je, odana veri i ljubavi, bila trajno nezainteresovana za društvo i ovozemaljski svet. Kako kaže arhiepiskop Sankt Peterburga iz XIX veka:“Naša vera ne poznaje razvoj“ Hans Georg Bek, jedan od najboljih poznavalaca vizantijske književnosti i civilizacije u svetu, uzima na sebe jedan delikatan zadatak da odredi mesto erotike u pravoslavnom hrišćanstvu. Studija počinje prikazivanjem mesta erotizma u verovanjima prvobitnog čoveka, koja antropolozi često podvode pod zajedničko ime prirodne religije, opisane u brojnim mitologijama i kosmogonijama mnogih naroda i kultura. U tim verovanjima svet se sastojao iz polarnih suprotnosti kao što su svetlo i tama, zemlja i nebo, muško i žensko. Polovi su imali sopstvenu samostalnost i nisu smeli biti pomešani. Svako mešanje je bilo kvarenje prvobitnog, devičanskog poretka koji je bio shvatan kao sveto, čije skrnavljenje je značilo rizičnu profanizaciju. Oskrnavljena Devica Za čoveka, sveto je bilo opasno i zastrašujuće, ali je isto tako pokazivalo i naklonost, mamilo i pozivalo da se u njemu učestvuje. Erotizam je, kao deo svetog, pripadao spajanju muškog i ženskog principa i bio zaštićen strogim seksualnim tabuima. Ali, da bi nastao novi život, da bi se obezbedili plodnost i rađanje, Devica je, iako tabuisana, morala biti oskrnavljena. Opasno skrnavljenje, koje je za muškarca značilo rasipanje životne snage i naslućivanje bliske smrti, neutralizovano je ritualnim radnjama, a novi život deteta, takođe devičanski, obnavljao je poredak univerzuma i uspostavljao večni i nepromenljivi tok prirodnih ciklusa. Dolaskom hrišćanstva označen je kraj prirodnog, cikličnog poretka i uvedeno je pravolinijsko vreme koje je odredilo sudbinu čoveka u nepovratnom toku istorije od stvaranja do strašnog suda. To je značilo kraj prirodne religije i pojavu novog boga koji dolazi na mesto ambivalentnog svetog, koji je dobar u smislu etike jevanđelja i samim tim moralizovan. I, kako navodi autor, poredak univerzuma se narušava, gube se polarnosti, nestaje leva, ženska sakralnost, tako da je hrišćanstvo u opasnom sukobu s erotikom. Kada govori o moralizaciji svetog u hrišćanstvu, autor misli najpre na pravoslavlje koje je, za njega, povezano s „ubeđenjem u ispravnost religijskog učenja“, jer je vladala „manija teologa da se misterije božanstva svedu na filozofske formule“. A teolozi su „svoje ideje o krajnjem smislu života nametali ne samo monasima, nego i svetovnom stanovništvu“. Ispoljavali su neograničen rigorizam koji se vidi iz spisa o monaškom načinu života Vasilija Velikog i propovedi Jovana Zlatoustog, gde se monasi savetuju da ne razgovaraju sa roditeljima, da ne gledaju žene, da na svaki greh, najsitniji i najveći, gledaju jednako. Tu se žena prikazuje kao zloba i brbljivost, sa sujetom i manijom ulepšavanja i nadugačko se govori o ropskoj odori braka. Nakon toga sledi najveći i najbolji deo ove, po obimu nevelike knjige, gde je autor u potpunosti na svom terenu – a to je deo gde se opisuje erotizam u životu i književnosti Vizantije. Tu se govori o problemima sa seksom u mešovitim manastirima, o lutajućem kaluđeru koga srećemo na svim prometnim mestima u gradu, u krčmi kao i u privatnim kućama gde ga rado primaju žene, prostitutkama na svakoj ulici i trgu u Carigradu, Aleksandriji, Antiohiji i drugim velikim gradovima carstva, o pikanterijama i kuloarskim radovima na dvoru gde su žene carice i njihove ekipe evnuha vodile glavnu reč. Pravoslavno-vizantijski erotizam Teofana, koja je do carskog trona stigla pravo iz krčme, Evdokija koja je proterala Zlatoustog iz Carigrada na Kavkaz, Irina koja je došla glave ikonoklastima, da ne govorimo o Teodori koja je, zajedno sa svojim mužem Justinijanom, upravljala carstvom na vrhuncu moći i bila u mnogim stvarima energičnija i pametnija od njega. Čitati autora kao što je H. G. Bek, čije poznavanje vizantijske književnosti je, najblaže rečeno, impresivno, zaista je veliko je zadovoljstvo. Opisujući erotske sadržaje u književnosti, on prolazi kroz rodove i vrste gde su obuhvaćene hronike i hagiografije, epigrami, pesme i romani – tu vidimo da postoji zastupljenost erotskih motiva ne samo u žanrovima nasleđenim iz antike, već i u delu religiozne književnosti – hagiografije su za to najbolji primer. Ne treba ni pominjati da nije postojala nikakva cenzura ovakve literature, jer su erotske sadržaje u svim navedenim žanrovima voleli svi obrazovani ljudi uključujući visoki kler – na indeks zabranjenih knjiga su dolazile samo one sa jeretičkim sadržajem. Po erotici, u vizantijskoj književnosti najpoznatiji su epigrami, a njihovi najviše čitani autori, kao Agatija i Pavle Silentijarije, nisu se baš isticali u uzdržanosti – u njihovim epigramima opisuju se primamljiva mlada bludnica, devojka od koje se uvek očekuje da udovolji žudnjama muškaraca, udovica koja se razlikuje od bludnice po skrušenom ponašanju u početku, samo da bi se potom upustila u igru, brak kao apsurdna stvar, a jedino što se ne sme, to je ljubav prema dečacima. U podražavanju klasičnih književnih uzora Vizantinci su najviše voleli poznoantički mit koji je bio najbolje i najprihvatljivije pakovanje erotike. Njegova inscenacija sa bogovima, herojima, nimfama i drijadama bila je najpogodniji ambijent za vođenje ljubavne igre. To je posebno dolazilo do izražaja kada su romani u pitanju. Roman Leukipa i Klitofon Ahila Tatija obrazac je lascivne erotike i, kako sam autor u uvodu kaže, >ljubavna priča kao dobar podsticaj požude Seksualnost jača od pravoslavnog rigorizma Na kraju knjige autor zaključuje da je erotski život u Vizantiji, kao i prisustvo erotske tematike u književnosti, sasvim u neskladu s osnovnom orijentacijom pravoslavlja prema erotizmu koji je formulisan u tvrdim, rigoroznim stavovima Vasilija Velikog i Jovana Zlatoustog. Rigorizam je, po njemu, ostao bez efekta, jer nije vodio računa o svetu i prirodnim potrebama svetovnog Vizantinca. A kako i sam autor primećuje, nije bilo značajnijeg ispoljavanja rigorizma, nikakve represije, progona ili cenzure. I postavlja pitanje kako je, s obzirom na privrženost veri i crkvi, na jednoj strani, i želji da udovolji svojim malim ovozemaljskim radostima kao što je seks, na drugoj, vizantijski čovek uspevao da pomiri te dve suprotne težnje. Odgovor koji nam autor nudi je da je običan čovek morao da vodi dvostruki život, morao je da ima lošu savest, duplicitet, tj. svest koja je bila raspolućena – na jednoj polovini su bile estetičke vrednosti primljene putem nasleđa antike koja je živela od mita i bliskosti sa prirodom, a na drugoj duhovnost koja je dolazila od diktata rigoroznog pravoslavlja. O čemu su Vizantinci raspravljali Posle čitanja knjige ostaje težak utisak potpunog nesporazuma. A utisak je još teži jer se radi o piscu koji je jedan od najvećih poznavalaca Vizantije XX veka. Kada se kaže da je pravoslavlje pre svega u vezi s „ubeđenjem u ispravnost religijskog učenja“ i da su postojale „manije teologa da misterije božanstva svedu na filozofske formule“, na osnovu toga čitalac može da pomisli da je najvažnija stvar u Vizantiji bila nadmetanje zagriženih crkvenih autoriteta oko verskih pitanja. Strasnih raspravljanja oko ispravnosti vere i te kako je bilo, ne samo među teolozima, već su se i obični ljudi na pijaci i ribarnici sukobljavali oko Hristove dve prirode, a u javnim kupatilima se raspravljalo o ishođenju svetog duha i bezgrešnom začeću. Ali to je trajalo samo do kraja VIII veka, do okončanja poslednjeg vaseljenskog sabora – i onda je sve utihnulo. Tada je Vizantija rekla sve što je imala o verskim istinama, tj da su one večne, tako da je svaka rasprava o njima postala izlišna. Mora se reći da te rasprave oko vere nisu bile nikakvo filozofsko istraživanje istine – one su pripadale okviru negativne, apofatične teologije i služile su da pokažu, pre svega, šta vera nije, tj. da je bog nesaznatljiv, da je nepristupačan bilo kakvom znanju i da je vera stvar mističnog iskustva. Takav odnos prema znanju i razumu u Vizantiji vidljiv je u trajnom otklonu od grčke filozofije. U prilog tome dovoljno je pomenuti Justinijanovo zatvaranje atinske akademije 529. i crkvenu osudu Jovana Itala u XI veku u kojoj se Aristotel i Platon nazivaju „luckastim filozofima“. Jer, za razliku od filozofije koja nije bila omiljena, retorika je bila oberučke prihvaćena. Još u vreme kasne antike retori su imali katedre u svim glavnim gradovima, bili su poznati i omiljeni u najudaljenijim delovima carstva, priređivali su javne predstave govorništva pred širokom publikom i podizani su im spomenici. Obrazovanje je u Vizantiji bilo aristokratsko – bilo je sasvim netehničko, učile su se retorika, gramatika, matematika i muzika, i dečaci su deklamovali napamet stihove Homera i Hesioda na klasičnom grčkom. Filologija, ljubav prema antičkom književnom nasleđu i negovanje klasičnog jezika, bila je ispred svakog interesovanja za filozofiju i etička pitanja. Odoleti diktatu rigorista U vezi sa rigorizmom teologa H. G. Bek kaže, između ostalog, da su oni imali „nadzorni zadatak da naprave manastir od sveta“ i da je Vizantinac tražio načine da odoli diktatu rigoroznog pravoslavlja. „Rigoristi“ su, po njemu, negativni i suprotstavljeni običnim ljudima koji hoće na prirodan i neposredan način da zadovolje svoje ovozemaljske strasti. A znamo da pravoslavci „rigoriste“ nazivaju svetim ocima, za njih su oni krajnje pozitivni i smatraju ih najzaslužnijim za očuvanje vere koja je zajednička i najviša vrednost. Ali isto tako je poznato da poštovanje prema njima nikako ne podrazumeva uticaj na to šta će svaki pojedinac da radi sa svojim sopstvenim životom. I tu se Vizantija u potpunosti razlikuje od zapada i stoga je preslikavanje društvenih ili psiholoških problema represije seksualnosti na pravoslavni svet potpuno van konteksta. Sloboda pojedinca u Vizantiji nije bila društvena, zasnivala se na samostalnom i slobodnom izboru pojedinca između boga i sveta i odgovornosti u odnosu na to. Taj obrazac je aristokratski, nije etički i demokratski, a oni koji u tom izboru pogreše sami su odgovorni jer su sopstvenom slobodnom voljom odredili svoju sudbinu. Između čoveka i boga ne ubacuje se nikakav zemaljski autoritet, pa čak ni svetac. U Vizantiji se smatralo da čovek već svojim krštenjem postaje pripadnik carstva nebeskog i samim tim je već savršen, pa prema tome njegovo zemaljsko usavršavanje jedva da ima ikakav značaj. I na kraju knjige, u zaključku, pisac kaže da su postojale „rascepljenost i duplicitet svesti“ Vizantinca kao jedini način da se izbegne pritisak rigorista da bi se slobodno uživalo u radostima svakodnevnog života. Tu se najjasnije vidi neuspeh preslikavanja jednog vrednosnog obrasca na drugi. Taj obrazac je neoplatonski, koji je pravoslavno hrišćanstvo odbacilo već na samom početku. Tada, u prvim vekovima hrišćanstva, kad se neoplatonizam nudio Evropi, zapad nije mogao da odoli toj ponudi. Pobožnost je shvatio kao delatnost uma koji u raspršenosti mnoštva ideja otpalih od jedinstva i celovitosti Jednog, nostalgično čezne za povratkom u taj bezlični i savršeni svet. Taj neoplatonski model povratka i jedinstva grčki prirodni um je predao evropskoj filozofiji, koja se odvaja od religije da bi postala autonomno mišljenje. Prirodni um čija formula je A=A polazi od jedinstva i celovitosti neoplatonskog Jednog i zato se svaka podela svesti, svaka dvosmislenost i ambivalencija tretiraju kao nemoć i slabost, nesavršenstvo i rasipanje. Napredovanje i razvoj ovog obogotvorenog uma, kojim upravljaju univerzalni, nepromenljivi zakoni, opštost i nužnost – nužnost u kojoj nema slobode, jer je sloboda spoznata nužnost – postaju vladajući obrazac zapadne kulture sve do kraja XIX veka. Tačnije, sve do smrti boga, kada se uviđa da je prisilni, moralni poredak prirodnog uma nešto što je suprotno ne samo hrišćanstvu već i životu samom. Ali, treba imati u vidu da je još Luter pominjao malleus Dei, malj božji, kojim treba smrviti lažnog boga antičke filozofije, kao i to da je moralizovani bog u XIX veku dobio ime „hladno čudovište“. Pokoravanje nadstvarnom Pravoslavlje se, nasuprot prirodnom poretku uma, prema kojem traži vernost antička etika, saobražava božanskom obrascu. Odbacivanje prirodnog sveta i pokoravanje nadstvarnom, za svakog pojedinca znači etički čin, jer je donesen odlukom slobodne volje. Tako da pravoslavlje pripada području vere i ljubavi koje ima formulu A= neA i suprotno je razumu i znanju. To područje ljubavi i vere suprotno je društvu, razumu i etici. Ljubav, to je zatvoreni svet između dvoje koji ne zasniva društvo već ga poriče. Zatvoreno društvo to je par. Treći, koji ostaje izvan ljubavi, koji je u prostoru dijaloga, odnosno društva, izručen je poretku zemaljskog morala koji ide teško prohodnim i zaobilaznim putem pravednosti. Problem tradicionalnih religija je u tome što ljubav, koja je smatrana za suštinsku situaciju religioznog čoveka, ne sadrži društvenu stvarnost. U intimnoj suštini ljubavi koja isključuje trećeg nema nikakvog društva, nikakvog razvoja i napredovanja. Vizantija je, odana veri i ljubavi, bila trajno nezainteresovana za društvo i ovozemaljski svet. Kako kaže arhiepiskop Sankt Peterburga iz XIX veka: „Naša vera ne poznaje razvoj“. Pravoslavna vera je mistična, vezana je za iskustvo i doživljaj. Mistični karakter erotizma, koji je prvobitna religija pridavala plodnosti i nastanku novog života kao spajanju suprotnih, muških i ženskih polova, u pravoslavlju nije bio profanisan. Profanaciju je obavio zapad kroz umsku, moralnu religiju i znanje koje sve razotkriva. O tome svedoči i knjiga Istorija seksualnosti Mišela Fukoa, koja ima podnaslov Volja za znanjem, i u čijem sadržaju nema ni traga od seksa. Ta knjiga je kritička analiza raznovrsnih diskursa koji su se u volji za znanjem i razotkrivanjem, od polovine XVIII veka na zapadu, vezivali za seksualnost. A diskursi, kao tipičan proizvod modernosti, spadaju u domen ljudskog znanja i usavršavanja. Oni ne dotiču područje svetog u kojem se nalazi Devica, zaogrnuta tajnom. To područje ljubavi ostaje nerazotkriveno, jer je erotizam oduvek bio izvorno dvosmislena pojava i nepodložna profanaciji. Dragan Mišković Republika br. 496-497, 1-31. mart 2011. Naslov: Vizantijski erotikon, 2. izdanje Izdavač: Karpos Strana: 208 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2017 ISBN: 978-86-6435-073-0

Античка култура, према професору Тадеушу Зјелињском (1859–1944), има огроман значај за развој и очување европске културе. Oна свакако мора и даље да има место у процесу образовања. Класична култура је својим бићем, како историјски, тако и психолошки, органски елемент у образовању европског друштва и може се уклонити једино уколико се уклони и читава савремена европска култура. Међутим, античка култура своју улогу врши само онда када се не третира као норма која се слепо подражава, већ као плодотворно семе захваљујући ком европска култура расте и оплемењује се. Универзална вредност упознавања с античком културом почива у томе што је она кадра да истински образује. „Знање се заборавља, али образовање се не губи. Образован човек, чак и када заборави све што је научио, остаје образован човек“. Образовање не подразумева пуко располагање информацијама. Од старих Грка и даље можемо учити како приступати „истини“ и постављати питања зашто и чему. Учењем латинског и грчког учимо и о свом матерњем језику много више него што се обично претпоставља и то управо тако што учећи класичне језике најбоље и најбрже учимо да постављамо питања о синтакси, морфологији, фонетици матерњег језика. Дело Антички свет и ми заправо чини осам предавања која је Тадеуш Зјелињски држао у Петрограду 1903. године. Та предавања су објављена исте године на руском језику, а ускоро су уследили немачки (1905) и енглески (1909) преводи, а до почетка Другог светског рата преведена су на још десетак европских језика. Нема сумње да су успеху ове књиге допринели разложна аргументација коју Зјелињски излаже, као и тон, бројна занимљива и убедљива упућивања на античку филозофију, архитектуру, филологију, књижевност итд, али и потреба дела академске заједнице за одбраном од агресивног педагогошког утилитаризма који, како почетком XX тако и почетком XXI века, настоји да из образовног система избаци сва „беспотребна знања“ која се не могу лако уновчити. Дело Антички свет и ми је у том смислу и даље актуелан прилог расправи о смислу и циљу образовања. Тадеуш Зјелињски (Tadeusz Zieliński, 1859–1944) је славни пољски класични филолог, који је за собом оставио преко 900 публикација. Докторирао је 1880. у Лајпцигу а хабилитирао у Петербургу где је био професор на Историјско-филозофском факултету до 1920, када одлази на Универзитет у Варшави. Добио је почасне докторате на више универзитета, укључујући универзитете у Оксфорду, Атини и Бечу. У својим проучавањима специјализовао се за историју античке културе, историју грчког позоришта, античку религију. Његова студија Подела староатичке комедије (Die Gliederung der altattischen Komoedie, Teubner 1885) и данас је референтна. Написао је важне монографије о стваралашту Софокла (Софокле и његово трагичко стваралаштво, 1928) и Цицерона (Cicero im Wandel der Jahrhunderte, 1897). Проучавао је и Плаута, Вергилија, Хорација. Резултат вишегодишњих проучавања религија античког света су четири тома дела Религије античког света (1921–1934). Овој тематици посветио је и дело Хеленизам и јудаизам (1928). Бавио се такође компаративним проучавањима развоја европског песништва и књижевности. Поредио је дела Овидија, Шекспира и Пушкина, анализирао античке мотиве код Мицкјевича, Ничеа и Сјенкјевича. Дело Антички свет и ми је у међувремену преведено на 17 језика. Превод на немачки је објављен 1905. (Die Antike und wir), на енглески 1909. (Our Dept to Antiquity) и француски (Le Monde antique et nous. Série de cours donnés à Saint-Pétersbourg), а књига је такође више пута реиздата у новије време. Италијански превод из 1910. (L’antico e noi) објављен је поново 2004, а новогрчки превод талентованог и прерано преминулог грчког фило-лога Јоаниса Сикутриса (Ημείς και οι Αρχαίοι, 1928) реиздат је 1994. Ово је први превод неког дела Тадеуша Зјелињског на српски језик. Наслов: Антички свет и ми: осам предавања одржаних на Петербуршком универзитету 1903. године Издавач: Karpos Страна: 150 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2016 ИСБН: 978-86-6435-040-2

PJER ADO ŠTA JE ANTIČKA FILOZOFIJA? Prevod - Suzana Bojović Izdavač - Fedon, Beograd Godina - 2010 416 strana 20 cm Edicija - Daimon ISBN - 978-86-86525-31-4 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor PLATONOVSKA DEFINICIJA FILOZOFA I NJENE PRETHODNE NAZNAKE I. Filozofija pre filozofije Historia prvih grčkih mislilaca Paideia Sofisti iz V veka pre n. e. II. Nastanak pojma `filozofirati` Herodotova svedočanstva Filozofska aktivnost Atine Pojam sophia III. Lik Sokrata Sokratov lik Sokratovsko neznanje i kritika sofističkog znanja Poziv `pojedinca`, `pojedincu`. Sokratovo znanje: apsolutna vrednost moralne namere Briga za sebe, briga za druge IV. Definicija filozofa u Platonovoj Gozbi Platonova Gozba Erot, Sokrat i filozof Isokrat FILOZOFIJA KAO NAČIN ŽIVOTA V. Platon i Akademija Filozofija kao način života u Platonovoj Akademiji Vaspitni projekat Sokrat i Pitagora Politička namera Podučavanje i istraživanje u Akademiji Izbor platonovskog načina života Duhovne vežbe Platonov filozofski govor VI. Aristotel i njegova škola `Teoretski` oblik života Različiti nivoi `teoretskog` života Granice filozofskog govora VII. Helenističke škole Opšte odlike Helenistički period Orijentalni uticaji? Filozofske škole Istovetnosti i razlike: prednost izbora nekog načina života Istovetnosti i razlike: nastavni metod Kinizam Piron Epikurizam Iskustvo i izbor Etika Fizika i kanonika Vežbe Stoicizam Osnovni izbor Fizika Teorija saznanja Teorija morala Vežbe Aristotelizam Platonova Akademija Skepticizam VIII.Filozofske škole u u epohi Rimskog carstva Opšte odlike Nove škole Nastavne metode: doba tumačenja Životni izbor Plotin i Porfirije Životni izbor Nivoi sopstva i granice filozofskog govora Posleplotinovski novoplatonizam i teurgija Filozofsko izražavanje i volja za usklađivanjem tradicija Način života IX. Filozofija i filozofski govor Filozofija i dvosmislenost filozofskog govora Duhovne vežbe Predistorija Telesne i duhovne vežbe Odnos prema sopstvu i sažimanje sopstva Askeza Smrt, sopstvo i sadašnjost Sažimanje sopstva i ispitivanje savesti Odnos sa kosmosom i rasprostiranje sopstva Rasprostiranje sopstva u kosmosu Pogled ogozgo Fizika kao duhovna vežba Odnos prema drugome Mudrac Lik mudraca i izbor života Filozofski govor o mudracu Kontemplacija sveta i mudraca Zaključak. PREKID I KONTINUITET. SREDNJI VEK I MODERNA VREMENA X. Hrišćanstvo kao otkrivena filozofija Hrišćanstvo koje se određuje kao filozofija Hrišćanstvo i antička filozofija XI. Zamiranja i ponovna rađanja antičkog pojma filozofije Još jednom: hrišćanstvo i filozofija Filozofija kao sluškinja teologije Umetnici uma Trajnost pojma filozofije kao načina života XII. Pitanja i perspektive Hronologija. Period pre nove ere Helenistički period Period nove ere Rimsko carstvo Hrišćansko carstvo Bibliografija Podaci o epigrafima na početku knjige Bibliografija korišćenih prevoda Selektivna bibliografija (najčešće citirana dela) Indeks imena Indeks pojmova `U svojoj najslavnijoj knjizi Šta je antička filozofija?, francuski filoof Pjer Ado (1924-2010) prati ideju filozofije kao načina života. Počev od presokratskog perioda, preko Platona i Aristotela i njihovih filozofskih škola, posredstvom epikurizma i stoicizma Ado se prebacuje na filozofiju iz doba rimskoga carstva gde posebno analizira stoičke motive i njihov odnos prema sopstvu, da bi se u poslednjem delu knjige posvetio hrišćanstvu i srednjem veku. Adoova se knjiga – s obzirom na sistematičnost, izbor motiva i metodologiju – može čitati kao najkvalitetniji mogući udžbenik, ali i kao filozofski tekst koji posvećeno, kompetentno i samosvojno prati motiv filozofije kao načina života. Ado pripada onoj vrsti filozofa kojima istorija filozofije služi kao pouzdan način da nešto kažu i o sadašnjosti, a da, istovremeno, ne izađu izvan okvira strogih akademskih zahteva i boljih običaja proučavanja antičke filozofije. Zbog toga se čitalac može opustiti i uživati u pouzdanom Adoovom izrazu potkrepljenim najvažnijimm delima antičke filozofije i najuticajnijim tumačenjima, ali radoznalom čitaocu neće da promakne ni izbor savremene filozofske literature, što, pak, ukazuje na hermeneutičku poziciju koju Ado zauzima. Ovaj iskusni filozof piše sa visokom svešću o tome da neposredan pristup antičkoj filozofiji nije moguć, odnosno da se do starih Grka i starih Rimljana, ili do ranohrišćanskih mislilaca, stiže kroz tunele uticajnih interpretacija, ali i kroz prolaze koje su, svojim filozofijama, raskrčili filozofi poput Kanta, Hegela, Ničea ili Vitgenštajna.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Pierre Hadot Qu`est-ce que la philosophie antique What is Ancient Philosophy? Ilzetraut Ado Albin Alkibijad Anaksagora Anaksarh Antifon Antisten Antonije Aristej Aristofan Aristotel Arkesilaj Atina Aulo Gelije Avgust Avgustin Emil Breje Emile Brehier Ciceron Čuang Ce Damaskije Rene Dekart Descartes Demokrit Dijano Karlo Diogen Kinik Diogen Laertije Diotima Julijuš Domanjski Dorotej Iz Gaze Empedokle Epiktet Epikur Erot Evagrije Pontski Filodem Filon Gorgija Grigorije Nazijanski Fridrih Hegel Heraklit Herodot Hesiod Hijerokle Homer Horacije Hrisip Mišel Ilen Michel Hulin Isokrat Isus Hristos Justin Imanuel Kant Karnead Seren Kjerkegor Soren Kierkegaard Kleant Kliment Aleksandrijski Krates Kinik Ksenofan Ksenofont Ksenokrat Lukrecije Marko Aurelije Metrodor Mišel De Montenj Ruf Musonije Muze Fridrih Niče Friedrich Nietzsche Origen Parmenid Perikle Frančesko Petrarka Francesco Petrarca Piron Iz Elide Pitagora Pitokle Platon Plotin Plutarh Iz Atine Polemon Por Porfirije Prokle Protagora Paul Rabov Rabbow Luj Rober Louis Robert Žan Žak Ruso Sekst Empirik Sekstije Seneka Simplikije Sirijan Sokrat Solon Tales Iz Mileta Kalvisije Taur Teetet Teofrast Žan Andre Velke Jean Voelke Žan Pjer Vernan Ludvig Vitgenštajn Ludwig Wittgenstein Zenon Iz Eleje

Opis Proizvoda „Teotokopulosov život, poput njegovog Toleda, osvetljavaju nagle, iznenadne munje. Nije nam u potpunosti poznat nijedan period njegovog života; njegovo poreklo, detinjstvo, šegrtovanje u Basanu, boravak u Veneciji i Rimu, te odlazak u Španiju predstavljaju mračnu pripovest u kojoj se prepliću anegdote i legende. Pojedini događaji iz njegovog života, poneki zvanični dokument, mnoštvo slika, neznatni vajarski i arhitektonski poduhvati – eto izvora za istoričara koji bi poželeo da rekonstruiše život slavnog Krićanina. Teotokopulosov slučaj, piše jedan njegov obožavalac, jedan je od najčudnijih u istoriji slikarstva. Slikar iz Toleda danas živi poput romanesknih junaka, baš kao slikar iz Balzakovog „Nepoznatog remek-dela“; o njegovoj neuračunljivosti polemiše se kao o Hamletovom ludilu, Paskalovoj agoniji ili Đokondinom osmehu. I zaista, Teotokopulosov život deluje romantično. Da bi se objasnilo njegovo doba, predstavila društva koja je upoznao, pronašle slikarske škole koje su na njega uticale, da bi se naposletku razumela njegova ličnost i utvrdila važnost njegovih dela čovek mora biti oprezan i marljiv.“ PANDELIS PREVELAKIS (Παντελής Πρεβελάκης, 1909–1986), grčki književnik, prevodilac i istoričar umetnosti. Studirao je pravo i filozofiju na Atinskom univerzitetu, a istoriju umetnosti i estetiku na Sorboni. Doktorsku disertaciju ,,El Greko na Kritu i u Italiji“ odbranio je 1935. godine. U književnosti je poznat kao predstavnik „generacije tridesetih“ i kao prisni Kazancakisov prijatelj. Prevodio je književna dela sa zapadnoevropskih jezika (Kalderon, Molijer) i radio kao profesor istorije umetnosti na Visokoj školi lepih umetnosti u Atini. Za redovnog člana atinske akademije izabran je 1977. godine.

El Greko „Teotokopulosov život, poput njegovog Toleda, osvetljavaju nagle, iznenadne munje. Nije nam u potpunosti poznat nijedan period njegovog života; njegovo poreklo, detinjstvo, šegrtovanje u Basanu, boravak u Veneciji i Rimu, te odlazak u Španiju predstavljaju mračnu pripovest u kojoj se prepliću anegdote i legende. Pojedini događaji iz njegovog života, poneki zvanični dokument, mnoštvo slika, neznatni vajarski i arhitektonski poduhvati – eto izvora za istoričara koji bi poželeo da rekonstruiše život slavnog Krićanina. Teotokopulosov slučaj, piše jedan njegov obožavalac, jedan je od najčudnijih u istoriji slikarstva. Slikar iz Toleda danas živi poput romanesknih junaka, baš kao slikar iz Balzakovog „Nepoznatog remek-dela“; o njegovoj neuračunljivosti polemiše se kao o Hamletovom ludilu, Paskalovoj agoniji ili Đokondinom osmehu. I zaista, Teotokopulosov život deluje romantično. Da bi se objasnilo njegovo doba, predstavila društva koja je upoznao, pronašle slikarske škole koje su na njega uticale, da bi se naposletku razumela njegova ličnost i utvrdila važnost njegovih dela čovek mora biti oprezan i marljiv.“ Pandelis Prevelakis (Παντελής Πρεβελάκης, 1909–1986), grčki književnik, prevodilac i istoričar umetnosti. Studirao je pravo i filozofiju na Atinskom univerzitetu, a istoriju umetnosti i estetiku na Sorboni. Doktorsku disertaciju El Greko na Kritu i u Italiji odbranio je 1935. godine. U književnosti je poznat kao predstavnik „generacije tridesetih“ i kao prisni Kazancakisov prijatelj. Prevodio je književna dela sa zapadnoevropskih jezika (Kalderon, Molijer) i radio kao profesor istorije umetnosti na Visokoj školi lepih umetnosti u Atini. Za redovnog člana atinske akademije izabran je 1977. godine. Prikaži više

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od pet stotina godina na ovamo, oni što sebe nazivaju `slobodnim duhovima` stoga što su iz kruga Narodne Vojske prebegli u krug Teške Robije, mahnito kidišu da po drugi put dođu glave Hristu, Da ga ubiju u srcu čovekovu. Tek što se učinilo da je druga borba s dušom bila na pretposlednjem ropcu, dođoše grobari, naduveni polovi što biblioteke uzeše za staje; vazdušasti mozgovi koji su, uznevši se na visine balonima filosofije, pomišljali da će se dotaći neba; profesori opijeni filologijom i metafizikom: svi oni naoružaše se i pođoše u krstašku vojnu protiv Krsta, uz ubojni poklič: − Čovek to hoće! Pojedini vetrogonjasti lakrdijaši uzeše da prikazuju, s maštom ko joj bi pozavidela čuvena Ana Ratklajf, da je povest Jevanđelja jedna legenda pomoću koje se, u najbolju ruku, može rekonstruisati prirodni život Isusa Hrista, koji je, kako vele, jednom trećinom bio prorok, drugom trećinom mađioničar i poslednjom trećinom buntovnik; i da on nije činio čuda, osim što je hipnotizmom izlečio po kojega besomučnika, i da nije umro na krstu, nego da se probudio u studenom grobu i pojavio se tajanstveno, da bi se mislilo da je vaskrsao. Drugi su dokazivali, jasno kao što je jasno da su dva i dva četiri, da je Isus jedan mit, stvoren u doba Avgusta i Tiberija, i da se sva Jevanđelja svode na nevešto skrparene pabirke iz proročkih tekstova. Drugi su Isusa predstavljali kao pustolova i eklektika, koji je bio učenik Grka, Budista i Esena i da je, kako je najbolje znao i umeo, spetljao svoje plagijate, ne bi li se mislilo da je on 1 Mesija Izrailjev. Drugi su od njega načinili humanog manijaka, prethodnika Žan Žak Rusoa i božanstvene Demokratije: čoveka izvrsna, za svoje vreme, ali koji bi danas bio stavljen pod posmatranje lekara za umobolne. Drugi, naposletku, da bi jednom za svagda tome učinili kraj, prihvatiše ideju o mitu, te mozganjem i poređenjima dođoše do zaključka da Isus uopšte nije rođen. Ali ko bi zauzeo mesto velikog Gonjenoga? Raka je iz dana u dan postajala sve dublja, ali nije polazilo za rukom da se on u nju ceo sahrani. I eto javlja se jedna vojska zubljonoša i klesara duha, koja stvara religije za one koji su bez religije. Celoga devetnaestog stoleća izbacivane su one na tuceta: Vera Istine, Duha, Proleterijata, Carstva, Razuma, Lepote, Prirode, Solidarnosti, Starine, Mira, Bola, Saučešća, Ja, Budućnosti, i tako dalje. Poneke su bile samo krpež od Hrišćanstva bez Boga; veći deo behu političke i filosofske doktrine, koje su težile da se prometnu u mistične. Ali verni su bili retki i sa malo vatre. Te ledene apstrakcije, mada su ih ponekada podržavali socijalni interesi ili literarne strasti, nisu ispunjavale srca iz kojih se hteo iščupati Isus. Pokušaše, onda, da prikupe faksimile religija, koji bi imali, više nego one, ono što ljudi traže u religiji. Slobodni Zidari, Spiritisti, Teozofi, Okultisti, Naučnici mislili su da su našli pouzdanu zamenu Hrišćanstvu. Ali to blato od plesnivih praznoverica i trule kabalistike, od majmunske simbolike i otužnog humanitarizma, taj naopaki krpež od uvezenog budizma i izneverenog Hrišćanstva, zadovoljio je koju tisuću primirenih žena, mnoge dvonožne magarce i one koji iz praznog presipaju u pusto, i to je sve. Međutim, između jedne nemačke parohijske kuće i jedne švajcarske katedre, spremao se poslednji Antikrist. Isus, reče on, pošto je sa zamagljenih Alpa sišao na sunce, umrtvio je ljude; greh je lep, sila je lepa; lepo je sve ono što se kloni u korist Života. I Zaratustra, pošto je u 2 Sredozemno More bacio grčke lajpciške tekstove i Makijavelijeva dela, poskakivao je radosno, kao što to može da čini samo jedan Nemac, sin jednog luteranskog pastora, koji se sa jedne helvecijske katedre srozao pravo u podnožje Dionisijevog kipa. Ali, premda su njegove pesme prijatne za uvo, njemu nikako nije pošlo za rukom da objasni šta je to taj obožavani život, kojemu bi trebalo žrtvovati jedan toliko živ deo čovekov kao što je potreba da se u sebi savlada životinja, niti je umeo da kaže na kakav se to način pravi Hristos iz Jevanđelja protivi životu, on koji hoće da ga stvori uzvišenijim i srećnijim. I taj bedni paralitični Antikrist, kada je već hteo da poludi, stavio je na svoje poslednje pismo potpis: Razapeti... Giovanni Papini (9. siječnja 1881. - 8. srpnja 1956.) bio je talijanski novinar, esejist, romanopisac, pisac kratkih priča, pjesnik, književni kritičar i filozof. Kontroverzna književna ličnost s početka i sredine dvadesetog stoljeća, bio je najraniji i najentuzijastičniji predstavnik i promicatelj talijanskog pragmatizma.[1] Papiniju su se divili zbog njegova stila pisanja i vodio je žestoke polemike. Upleten u avangardne pokrete poput futurizma i postdekadentizma, prelazio je s jedne političke i filozofske pozicije na drugu, uvijek nezadovoljan i nelagodan: prešao je s antiklerikalizma i ateizma na katolicizam, a s uvjerenog intervencionizma – prije 1915. na averziju prema ratu. Tridesetih godina prošlog stoljeća, nakon prelaska iz individualizma u konzervativizam, konačno postaje fašist, zadržavši averziju prema nacizmu. Kao jedan od utemeljitelja časopisa Leonardo (1903.) i Lacerba (1913.), književnost je shvaćao kao `akciju` i svojim spisima dao oratorski i bezbožan ton. Iako se samoobrazovao, bio je utjecajan ikonoklastički urednik i pisac, s vodećom ulogom u talijanskom futurizmu i ranim književnim pokretima mladih. Djelujući u Firenci, aktivno je sudjelovao u inozemnim književnim filozofskim i političkim kretanjima poput francuskog intuicionizma Bergsona i angloameričkog pragmatizma Peircea i Jamesa. Promičući razvoj talijanske kulture i života s individualističkim i sanjarskim poimanjem života i umjetnosti, djelovao je kao glasnogovornik rimokatoličkog vjerskog uvjerenja. Papinijev književni uspjeh započeo je djelom `Il Crepuscolo dei Filosofi` (`Sumrak filozofa`), objavljenim 1906., i njegovim objavljivanjem autobiografskog romana Un Uomo Finito (`Gotov čovjek`) 1913. godine. Zbog njegovih ideoloških opredjeljenja, Papinijev rad bio je gotovo zaboravljen nakon njegove smrti[2], iako je kasnije ponovno vrednovan i cijenjen: 1975. godine argentinski pisac Jorge Luis Borges nazvao ga je `nezasluženo zaboravljenim` autorom. Rani život Kuća Giovannija Papinija u Firenci Rođen u Firenci kao sin skromnog trgovca namještajem (i bivšeg člana crvenokošuljaša Giuseppea Garibaldija) iz Borgo degli Albizi, Papinija je u tajnosti krstila njegova majka kako bi izbjegao agresivni antiklerikalizam svog oca. Gotovo potpuno samoobrazovan, nikada nije stekao službenu sveučilišnu diplomu, a njegova najviša razina obrazovanja bila je učiteljska svjedodžba.[3] Papini je imao rustikalno, usamljeno djetinjstvo. Osjećao je snažnu odbojnost prema svim vjerovanjima, prema svim crkvama, kao i prema svakom obliku ropstva (koje je vidio kao povezano s religijom); postao je očaran idejom da napiše enciklopediju u kojoj bi bile sažete sve kulture. Školovao se na Istituto di Studi Superiori (1900–2), godinu dana je predavao u anglo-talijanskoj školi, a zatim je bio knjižničar u Muzeju antropologije od 1902. do 1904. [4] Književni život privukao je Papinija, koji je 1903. godine osnovao časopis Il Leonardo, za koji je objavljivao članke pod pseudonimom `Gian Falco`.[5] Njegovi suradnici bili su Giuseppe Prezzolini, Borgese, Vailati, Costetti i Calderoni.[6] Kroz Leonardova djela Papini i njegovi suradnici predstavili su Italiji važne mislioce kao što su Kierkegaard, Peirce, Nietzsche, Santayana i Poincaré. Kasnije će se pridružiti osoblju Il Regna, [7] nacionalističke publikacije kojom je upravljao Enrico Corradini, koji je osnovao Associazione Nazionalistica Italiana, kako bi podržao kolonijalni ekspanzionizam svoje zemlje. Papini je upoznao Williama Jamesa i Henrija Bergsona, koji su uvelike utjecali na njegove rane radove.[8] Počeo je objavljivati kratke priče i eseje: 1906. `Il Tragico Quotidiano` (`Svakodnevna tragika`), 1907. `Il Pilota Cieco` (`Slijepi pilot`) i `Il Crepuscolo dei Filosofi` (`Sumrak filozofi`). Potonji je predstavljao polemiku s etabliranim i raznolikim intelektualnim ličnostima, kao što su Immanuel Kant, Georg Wilhelm Friedrich Hegel, Auguste Comte, Herbert Spencer, Arthur Schopenhauer i Friedrich Nietzsche. Papini je proglasio smrt filozofije i rušenje samog mišljenja. Nakratko je koketirao s futurizmom [9] [10] i drugim nasilnim i oslobađajućim oblicima modernizma [11] Papini se 1907. oženio Giacintom Giovagnoli; par je imao dvije kćeri, Violu i Giocondu.[12] Prije i tijekom Prvog svjetskog rata `Karikatura Papinija`, Carlo Carrà i Ardengo Soffici, iz Brooma, 1922. Nakon što je 1907. napustio Il Leonardo, Giovanni Papini je osnovao još nekoliko časopisa. Prvo je 1908. objavio La Voce, zatim L`Animu zajedno s Giovannijem Amendolom i Prezzolinijem. Godine 1913. (neposredno prije ulaska Italije u Prvi svjetski rat) pokrenuo je Lacerbu (1913–15). Od tri godine Papini je bio dopisnik za Mercure de France, a kasnije književni kritičar za La Nazione.[13] Oko 1918. stvorio je još jednu reviju, La Vraie Italie, s Ardengom Sofficijem. Iz njegovog pera izašle su i druge knjige. Njegov Parole e Sangue (`Riječi i krv`) pokazao je njegov temeljni ateizam. Nadalje, Papini je nastojao kreizazvao skandal nagađajući da su Isus i Ivan apostol imali homoseksualnu vezu.[14] Godine 1912. objavio je svoje najpoznatije djelo, autobiografiju Un Uomo Finito (`Neuspjeh`). U svojoj zbirci pjesničke proze Cento Pagine di Poesia iz 1915. (za kojom slijede Buffonate, Maschilità i Stroncature), Papini se suočio s Giovannijem Boccacciom, Williamom Shakespeareom, Johannom Wolfgangom von Goetheom, ali i suvremenicima poput Benedetta Crocea i Giovanni Gentile, te manje istaknuti učenici Gabrielea D`Annunzia. Kritičar je o njemu napisao: Giovanni Papini [...] je jedan od najboljih umova u današnjoj Italiji. On je izvrstan predstavnik moderne nemirne potrage za istinom, a njegov rad pokazuje osvježavajuću neovisnost utemeljenu, ne kao toliko tzv. neovisnost, na neznanju prošlosti, već na proučavanju i razumijevanju iste.[15] Stihove je objavio 1917. okupljene pod naslovom Opera prima. Godine 1921. Papini je najavio svoje novopronađeno rimokatolicizam, [16] [17] objavljujući svoju Storia di Cristo (`Priča o Kristu`), knjigu koja je prevedena na dvadeset i tri jezika i imala je svjetski uspjeh.[ 18] Nakon daljnjeg stihovnog stvaralaštva, objavio je satiru Gog (1931.) i esej Dante Vivo (»Živi Dante«, ili »Kad bi Dante bio živ«; 1933.).

Stari Rim je bio zemlja puna bogova. Svaka rimska porodica poštovala je predačke lare i penate, duhove čuvare, koji su bdeli nad njihovim domaćinstvom, kao i Vestu, boginju koja se starala o svetom ognjištu u središtu svakog doma. Iza praga (kog je čuvao Janus, okrenut na obe strane) pa nadalje, bilo je tu nebrojenih božanstava polja, potoka i šume. Za razliku od grčkih bogova, ovi božanski duhovi su retko kada imali statue ili priče da ih predstavljaju. Oni su, umesto toga, bili sile prirode koje su oživljavale svaki ćošak rimskog sveta i zanemarivane su na sopstvenu odgovornost. Osim bogova kućnog ognjišta i prirode, postojali su državni kultovi posvećeni božanstvima poput Jupitera, gospodara nebesa, Marsa, boga poljoprivrede (ali i rata) i Bona Dee, dobre boginje kojoj su se klanjale samo žene. Ali kako su se Rimljani širili Mediteranom, susretali su nove bogove, kao i mnoge nove ideje. Stranim božanstvima bi ponekad bila otvarana vrata Rimskog panteona, mada obično uz veliko podozrenje, posebno onima sa egzotičnog Istoka. Kibela, velika Boginja Majka Azije Minor (Anatolije), u Rim je pristigla tokom rata protiv Hanibala. Jevrejima je, uprkos njihovoj specifičnoj ideji o jednom Bogu, bilo dozvoljeno slobodno da mu se klanjaju u gradu, sve dok plaćaju porez i ne prave probleme. Od samog početka rimske istorije, nesumnjivo je tu bilo ateista i skeptika, ali je susret sa grčkom filozofijom mnoge obrazovane Rimljane naveo da religijske tradicije svojih predaka dovode u pitanje. Neki su bili zaintrigirani Pitagorom i njegovim učenjima o reinkarnaciji i matematičkom redu univerzuma. Druge je privlačio Platon, Sokratov učenik i osnivač Platonove Akademije, koji je učio da postoji nevidljivi svet realniji od ovog našeg i podsticao racionalni pohod za dobrim životom. Mnogi su, kao rimski pesnik i filozof Lukrecije, utehu našli u doktrini Epikureja, koji je verovao da je sreća vrhovno dobro u životu, ne videvši dokaze božanske zainteresovanosti za ljudski rod u univerzumu sastavljenom samo od atoma. Ali najpopularnija škola grčke filozofije među obrazovanim Rimljanima bio je stoicizam kome su učili Zenon i njegovi sledbenici, kao što su bili Hrisip i Posejdonije, koji su verovali kako je vrlina vrhovno božanstvo u materijalnom, a ipak božanskom univerzumu. Naslov: Kako razmišljati o Bogu: drevni vodič za vernike i nevernike, Marko Tulije Ciceron Izdavač: Miba books Strana: 162 (cb) Strana u boji: 162 Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 13x20 cm Godina izdanja: 2021 ISBN: 978-86-6026-070-5

Grci i stranci - antički narodi u očima starih Grka Delo Grci i stranci prati istoriju stavova Grka prema stranim kulturama i narodima, od homerskog doba do vremena poodmakle hristijanizacije Rimskog carstva. U vreme Homera svi poznati narodi su slično opisivani. Jezičke i kulturne razlike se nisu pominjale. Jedino su narodi izvan poznatog sveta bajkoviti i delimično izazivaju strah. Čak i u vreme sukoba sa Persijancima u potonjem vremenu, pobeđeni se nisu karakterisali kao manje vredni ljudi, nego se grčka pobeda dovodila u vezu sa željom bogova za uspostavljanjem ravnoteže moći. Tek u helenističko doba, u vreme gubljenja nezavisnosti i političke moći grčkih polisa, dolazi do isticanja nacionalne posebnosti, ali se pripadnost helenstvu nije prosto određivala kao pripadnost grčkoj naciji, nego se ona zasnivala na pripadnosti određenoj obrazovnoj tradiciji. Grk je onaj ko je stekao obrazovanje, onakvo kakvo se razvijalo i definisalo u klasično doba. U to poklasično vreme, ističe autor, kod Grka se rađa „arogancija obrazovanja“, koja je uočljiva sve do kraja srednjeg veka. Međutim, mogućnost sticanja grčke „paideje“, olakšalo je integraciju naroda iz drugih kultura, doduše po cenu asimilacije, koja se pak nije odnosila na religiju, jer je grčka filozofija dopuštala različite verske puteve do spoznaje istine. Čak su se strani kultovi, koji su se poimali kao iskonski, činili Grcima korak bliže „prirodnom“ čoveku, neiskvarenom civilizacijom. Zahvaljujući takozvanoj interpretatio Graeca, helenistička kraljevstva, a kasnije i Rimsko carstvo, umela su da integrišu razne verske tradicije i osujete verske ratove i netrpeljivosti, čemu su se jedino opirale monoteističke religije. Albrecht Dihle, prateći genezu stavova Grka prema brojnim azijskim, severnoafričkim i evropskim narodima starog veka, uključuje u svoja razmatranja dragocene izvore i ukazuje na izuzetne domete grčke geografije i etnografije, bez kojih jedva da bismo raspolagali bilo kakvim znanjima o kulturama starih naroda. Starogrčka radoznalost se nije odnosila samo na medicinu, matematiku, geometriju, filozofiju itd, nego sa Grcima imamo i početke savremene antropologije i etnologije. Takođe, današnje postkolonijalne studije bi svakako morale da uzmu u obzir i iskustvo susreta Grka, koji su vekovima bila vodeća kulturna sila, sa drugim narodima, bilo zbog toga što njihova ‘konstrukcija drugog’ katkad podseća na novovekovna iskustva, bilo što njihove percepcije drugih naroda mogu da budu inspirativne za savremeni međukulturni dijalog. Prikaži više

Opis Proizvoda Delo Grci i stranci prati istoriju stavova Grka prema stranim kulturama i narodima, od homerskog doba do vremena poodmakle hristijanizacije Rimskog carstva. U vreme Homera svi poznati narodi su slično opisivani. Jezičke i kulturne razlike se nisu pominjale. Jedino su narodi izvan poznatog sveta bajkoviti i delimično izazivaju strah. Čak i u vreme sukoba sa Persijancima u potonjem vremenu, pobeđeni se nisu karakterisali kao manje vredni ljudi, nego se grčka pobeda dovodila u vezu sa željom bogova za uspostavljanjem ravnoteže moći. Tek u helenističko doba, u vreme gubljenja nezavisnosti i političke moći grčkih polisa, dolazi do isticanja nacionalne posebnosti, ali se pripadnost helenstvu nije prosto određivala kao pripadnost grčkoj naciji, nego se ona zasnivala na pripadnosti određenoj obrazovnoj tradiciji. Grk je onaj ko je stekao obrazovanje, onakvo kakvo se razvijalo i definisalo u klasično doba. U to poklasično vreme, ističe autor, kod Grka se rađa „arogancija obrazovanja“, koja je uočljiva sve do kraja srednjeg veka. Međutim, mogućnost sticanja grčke „paideje“, olakšalo je integraciju naroda iz drugih kultura, doduše po cenu asimilacije, koja se pak nije odnosila na religiju, jer je grčka filozofija dopuštala različite verske puteve do spoznaje istine. Čak su se strani kultovi, koji su se poimali kao iskonski, činili Grcima korak bliže „prirodnom“ čoveku, neiskvarenom civilizacijom. Zahvaljujući takozvanoj interpretatio Graeca, helenistička kraljevstva, a kasnije i Rimsko carstvo, umela su da integrišu razne verske tradicije i osujete verske ratove i netrpeljivosti, čemu su se jedino opirale monoteističke religije. Albrecht Dihle, prateći genezu stavova Grka prema brojnim azijskim, severnoafričkim i evropskim narodima starog veka, uključuje u svoja razmatranja dragocene izvore i ukazuje na izuzetne domete grčke geografije i etnografije, bez kojih jedva da bismo raspolagali bilo kakvim znanjima o kulturama starih naroda. Starogrčka radoznalost se nije odnosila samo na medicinu, matematiku, geometriju, filozofiju itd, nego sa Grcima imamo i početke savremene antropologije i etnologije. Takođe, današnje postkolonijalne studije bi svakako morale da uzmu u obzir i iskustvo susreta Grka, koji su vekovima bila vodeća kulturna sila, sa drugim narodima, bilo zbog toga što njihova ‘konstrukcija drugog’ katkad podseća na novovekovna iskustva, bilo što njihove percepcije drugih naroda mogu da budu inspirativne za savremeni međukulturni dijalog.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od pet stotina godina na ovamo, oni što sebe nazivaju `slobodnim duhovima` stoga što su iz kruga Narodne Vojske prebegli u krug Teške Robije, mahnito kidišu da po drugi put dođu glave Hristu, Da ga ubiju u srcu čovekovu. Tek što se učinilo da je druga borba s dušom bila na pretposlednjem ropcu, dođoše grobari, naduveni polovi što biblioteke uzeše za staje; vazdušasti mozgovi koji su, uznevši se na visine balonima filosofije, pomišljali da će se dotaći neba; profesori opijeni filologijom i metafizikom: svi oni naoružaše se i pođoše u krstašku vojnu protiv Krsta, uz ubojni poklič: − Čovek to hoće! Pojedini vetrogonjasti lakrdijaši uzeše da prikazuju, s maštom ko joj bi pozavidela čuvena Ana Ratklajf, da je povest Jevanđelja jedna legenda pomoću koje se, u najbolju ruku, može rekonstruisati prirodni život Isusa Hrista, koji je, kako vele, jednom trećinom bio prorok, drugom trećinom mađioničar i poslednjom trećinom buntovnik; i da on nije činio čuda, osim što je hipnotizmom izlečio po kojega besomučnika, i da nije umro na krstu, nego da se probudio u studenom grobu i pojavio se tajanstveno, da bi se mislilo da je vaskrsao. Drugi su dokazivali, jasno kao što je jasno da su dva i dva četiri, da je Isus jedan mit, stvoren u doba Avgusta i Tiberija, i da se sva Jevanđelja svode na nevešto skrparene pabirke iz proročkih tekstova. Drugi su Isusa predstavljali kao pustolova i eklektika, koji je bio učenik Grka, Budista i Esena i da je, kako je najbolje znao i umeo, spetljao svoje plagijate, ne bi li se mislilo da je on 1 Mesija Izrailjev. Drugi su od njega načinili humanog manijaka, prethodnika Žan Žak Rusoa i božanstvene Demokratije: čoveka izvrsna, za svoje vreme, ali koji bi danas bio stavljen pod posmatranje lekara za umobolne. Drugi, naposletku, da bi jednom za svagda tome učinili kraj, prihvatiše ideju o mitu, te mozganjem i poređenjima dođoše do zaključka da Isus uopšte nije rođen. Ali ko bi zauzeo mesto velikog Gonjenoga? Raka je iz dana u dan postajala sve dublja, ali nije polazilo za rukom da se on u nju ceo sahrani. I eto javlja se jedna vojska zubljonoša i klesara duha, koja stvara religije za one koji su bez religije. Celoga devetnaestog stoleća izbacivane su one na tuceta: Vera Istine, Duha, Proleterijata, Carstva, Razuma, Lepote, Prirode, Solidarnosti, Starine, Mira, Bola, Saučešća, Ja, Budućnosti, i tako dalje. Poneke su bile samo krpež od Hrišćanstva bez Boga; veći deo behu političke i filosofske doktrine, koje su težile da se prometnu u mistične. Ali verni su bili retki i sa malo vatre. Te ledene apstrakcije, mada su ih ponekada podržavali socijalni interesi ili literarne strasti, nisu ispunjavale srca iz kojih se hteo iščupati Isus. Pokušaše, onda, da prikupe faksimile religija, koji bi imali, više nego one, ono što ljudi traže u religiji. Slobodni Zidari, Spiritisti, Teozofi, Okultisti, Naučnici mislili su da su našli pouzdanu zamenu Hrišćanstvu. Ali to blato od plesnivih praznoverica i trule kabalistike, od majmunske simbolike i otužnog humanitarizma, taj naopaki krpež od uvezenog budizma i izneverenog Hrišćanstva, zadovoljio je koju tisuću primirenih žena, mnoge dvonožne magarce i one koji iz praznog presipaju u pusto, i to je sve. Međutim, između jedne nemačke parohijske kuće i jedne švajcarske katedre, spremao se poslednji Antikrist. Isus, reče on, pošto je sa zamagljenih Alpa sišao na sunce, umrtvio je ljude; greh je lep, sila je lepa; lepo je sve ono što se kloni u korist Života. I Zaratustra, pošto je u 2 Sredozemno More bacio grčke lajpciške tekstove i Makijavelijeva dela, poskakivao je radosno, kao što to može da čini samo jedan Nemac, sin jednog luteranskog pastora, koji se sa jedne helvecijske katedre srozao pravo u podnožje Dionisijevog kipa. Ali, premda su njegove pesme prijatne za uvo, njemu nikako nije pošlo za rukom da objasni šta je to taj obožavani život, kojemu bi trebalo žrtvovati jedan toliko živ deo čovekov kao što je potreba da se u sebi savlada životinja, niti je umeo da kaže na kakav se to način pravi Hristos iz Jevanđelja protivi životu, on koji hoće da ga stvori uzvišenijim i srećnijim. I taj bedni paralitični Antikrist, kada je već hteo da poludi, stavio je na svoje poslednje pismo potpis: Razapeti... Giovanni Papini (9. siječnja 1881. - 8. srpnja 1956.) bio je talijanski novinar, esejist, romanopisac, pisac kratkih priča, pjesnik, književni kritičar i filozof. Kontroverzna književna ličnost s početka i sredine dvadesetog stoljeća, bio je najraniji i najentuzijastičniji predstavnik i promicatelj talijanskog pragmatizma.[1] Papiniju su se divili zbog njegova stila pisanja i vodio je žestoke polemike. Upleten u avangardne pokrete poput futurizma i postdekadentizma, prelazio je s jedne političke i filozofske pozicije na drugu, uvijek nezadovoljan i nelagodan: prešao je s antiklerikalizma i ateizma na katolicizam, a s uvjerenog intervencionizma – prije 1915. na averziju prema ratu. Tridesetih godina prošlog stoljeća, nakon prelaska iz individualizma u konzervativizam, konačno postaje fašist, zadržavši averziju prema nacizmu. Kao jedan od utemeljitelja časopisa Leonardo (1903.) i Lacerba (1913.), književnost je shvaćao kao `akciju` i svojim spisima dao oratorski i bezbožan ton. Iako se samoobrazovao, bio je utjecajan ikonoklastički urednik i pisac, s vodećom ulogom u talijanskom futurizmu i ranim književnim pokretima mladih. Djelujući u Firenci, aktivno je sudjelovao u inozemnim književnim filozofskim i političkim kretanjima poput francuskog intuicionizma Bergsona i angloameričkog pragmatizma Peircea i Jamesa. Promičući razvoj talijanske kulture i života s individualističkim i sanjarskim poimanjem života i umjetnosti, djelovao je kao glasnogovornik rimokatoličkog vjerskog uvjerenja. Papinijev književni uspjeh započeo je djelom `Il Crepuscolo dei Filosofi` (`Sumrak filozofa`), objavljenim 1906., i njegovim objavljivanjem autobiografskog romana Un Uomo Finito (`Gotov čovjek`) 1913. godine. Zbog njegovih ideoloških opredjeljenja, Papinijev rad bio je gotovo zaboravljen nakon njegove smrti[2], iako je kasnije ponovno vrednovan i cijenjen: 1975. godine argentinski pisac Jorge Luis Borges nazvao ga je `nezasluženo zaboravljenim` autorom. Rani život Kuća Giovannija Papinija u Firenci Rođen u Firenci kao sin skromnog trgovca namještajem (i bivšeg člana crvenokošuljaša Giuseppea Garibaldija) iz Borgo degli Albizi, Papinija je u tajnosti krstila njegova majka kako bi izbjegao agresivni antiklerikalizam svog oca. Gotovo potpuno samoobrazovan, nikada nije stekao službenu sveučilišnu diplomu, a njegova najviša razina obrazovanja bila je učiteljska svjedodžba.[3] Papini je imao rustikalno, usamljeno djetinjstvo. Osjećao je snažnu odbojnost prema svim vjerovanjima, prema svim crkvama, kao i prema svakom obliku ropstva (koje je vidio kao povezano s religijom); postao je očaran idejom da napiše enciklopediju u kojoj bi bile sažete sve kulture. Školovao se na Istituto di Studi Superiori (1900–2), godinu dana je predavao u anglo-talijanskoj školi, a zatim je bio knjižničar u Muzeju antropologije od 1902. do 1904. [4] Književni život privukao je Papinija, koji je 1903. godine osnovao časopis Il Leonardo, za koji je objavljivao članke pod pseudonimom `Gian Falco`.[5] Njegovi suradnici bili su Giuseppe Prezzolini, Borgese, Vailati, Costetti i Calderoni.[6] Kroz Leonardova djela Papini i njegovi suradnici predstavili su Italiji važne mislioce kao što su Kierkegaard, Peirce, Nietzsche, Santayana i Poincaré. Kasnije će se pridružiti osoblju Il Regna, [7] nacionalističke publikacije kojom je upravljao Enrico Corradini, koji je osnovao Associazione Nazionalistica Italiana, kako bi podržao kolonijalni ekspanzionizam svoje zemlje. Papini je upoznao Williama Jamesa i Henrija Bergsona, koji su uvelike utjecali na njegove rane radove.[8] Počeo je objavljivati kratke priče i eseje: 1906. `Il Tragico Quotidiano` (`Svakodnevna tragika`), 1907. `Il Pilota Cieco` (`Slijepi pilot`) i `Il Crepuscolo dei Filosofi` (`Sumrak filozofi`). Potonji je predstavljao polemiku s etabliranim i raznolikim intelektualnim ličnostima, kao što su Immanuel Kant, Georg Wilhelm Friedrich Hegel, Auguste Comte, Herbert Spencer, Arthur Schopenhauer i Friedrich Nietzsche. Papini je proglasio smrt filozofije i rušenje samog mišljenja. Nakratko je koketirao s futurizmom [9] [10] i drugim nasilnim i oslobađajućim oblicima modernizma [11] Papini se 1907. oženio Giacintom Giovagnoli; par je imao dvije kćeri, Violu i Giocondu.[12] Prije i tijekom Prvog svjetskog rata `Karikatura Papinija`, Carlo Carrà i Ardengo Soffici, iz Brooma, 1922. Nakon što je 1907. napustio Il Leonardo, Giovanni Papini je osnovao još nekoliko časopisa. Prvo je 1908. objavio La Voce, zatim L`Animu zajedno s Giovannijem Amendolom i Prezzolinijem. Godine 1913. (neposredno prije ulaska Italije u Prvi svjetski rat) pokrenuo je Lacerbu (1913–15). Od tri godine Papini je bio dopisnik za Mercure de France, a kasnije književni kritičar za La Nazione.[13] Oko 1918. stvorio je još jednu reviju, La Vraie Italie, s Ardengom Sofficijem. Iz njegovog pera izašle su i druge knjige. Njegov Parole e Sangue (`Riječi i krv`) pokazao je njegov temeljni ateizam. Nadalje, Papini je nastojao kreizazvao skandal nagađajući da su Isus i Ivan apostol imali homoseksualnu vezu.[14] Godine 1912. objavio je svoje najpoznatije djelo, autobiografiju Un Uomo Finito (`Neuspjeh`). U svojoj zbirci pjesničke proze Cento Pagine di Poesia iz 1915. (za kojom slijede Buffonate, Maschilità i Stroncature), Papini se suočio s Giovannijem Boccacciom, Williamom Shakespeareom, Johannom Wolfgangom von Goetheom, ali i suvremenicima poput Benedetta Crocea i Giovanni Gentile, te manje istaknuti učenici Gabrielea D`Annunzia. Kritičar je o njemu napisao: Giovanni Papini [...] je jedan od najboljih umova u današnjoj Italiji. On je izvrstan predstavnik moderne nemirne potrage za istinom, a njegov rad pokazuje osvježavajuću neovisnost utemeljenu, ne kao toliko tzv. neovisnost, na neznanju prošlosti, već na proučavanju i razumijevanju iste.[15] Stihove je objavio 1917. okupljene pod naslovom Opera prima. Godine 1921. Papini je najavio svoje novopronađeno rimokatolicizam, [16] [17] objavljujući svoju Storia di Cristo (`Priča o Kristu`), knjigu koja je prevedena na dvadeset i tri jezika i imala je svjetski uspjeh.[ 18] Nakon daljnjeg stihovnog stvaralaštva, objavio je satiru Gog (1931.) i esej Dante Vivo (»Živi Dante«, ili »Kad bi Dante bio živ«; 1933.).

Opis Proizvoda Feministička teorija je, nema sumnje, jedno od savremenih kritičkih polazišta koje ostavlja ponajviše prostora za plodonosnu kritiku savremene kulture. Kritički i transformativni potencijal feminističke teorije, koja je među prvima uspostavila radikalno nov način sagledavanja razlike, stran patrijarhalnoj perspektivi zasnovanoj na hijerarhijskom binarizmu, patrijarhalna kultura nastoji da neutralizuje i ujedno institucionalnim integracijama i asimilacijama preinači u podršku vlastitoj neoliberalnoj agendi. Cilj ove studije je otuda da prevashodno sagleda i objasni često vrlo složene, konfliktne ili paradoksalne odnose feminističke teorije, i same vrlo heterogene, sa ostalim teorijama kulture, a potom utvrdi stvarne mogućnosti kritičkog intervenisanja kojim feminizam danas raspolaže. Određujući najpre pojam feminizma, Petra Mitić se osvrće na istorijat feminističke ideje, naglašavajući smisaonu razliku između ova dva termina. Feministička misao, naime, daleko prethodi feminizmu kao pokretu ili kao teoriji, i seže do samih početaka (poznate) patrijarhalne istorije i njenih prvih kritičara, koji nisu bili ni žene ni teoretičari, već grčki tragičari: umetnici poput Eshila, nadahnuti sećanjem na drugačiju i plodniju filozofiju života i obdareni vizionarskom snagom predviđanja, prvi su razotkrivali principe dominacije i praksu tlačenja kojima služe patrijarhalni zakon i pravda. Feminizam kao teorija, odnosno kao organizovan pokret, pripada istoriji novijeg datuma, a njene ključne momente, počev od “Odbrane prava žene” (1792) Meri Vulstonkraft, autorka u ovoj knjizi pomno prati i otuda nam daje iscrpan pregled feminističkih ideja i pravaca sve do današnjih dana, kakav do sada nije bilo prilike da čitamo na srpskom jeziku.