Debela knjiga je veliko zlo, rekao je Aleksandrijski pesnik Kalimah. Uopšte uzevši, ja sam sklon da delim to mišljenje. Prema tome, ako se usuđujem da pred čitaoca stavim ovu knjigu, to je zato što ona, kad je reč o zlima, predstavlja ono manje. Uprkos tome, ona traži posebno objašnjenje, jer sam pre nekog vremena na­pisao knjigu o istoj temi. Mudrost Zapada je potpuno novo delo; ipak, ono se, na­ravno, nikada ne hi pojavilo da mu nije prethodila moja Istorija zapadne filozofije. Ovde sam pokušao da dam pregled zapadne filozofijr od Talesa do Vitgen-štajna, pri čemu se osvrnuh i na neke istorijske prilike u kojima se ova filozofija raz­vijala. Pregled sam potkrepio nizom slika ljudi, mesta i dokumenata, koje sam cr-peo, koliko je god bilo moguće iz izvora vremena na koje se odnose, Naročito sam nastojao, gde god se to činilo korisnim, da filozofske ideje, koje se redovno iskazu­ju samo rečima, prevedem u dijagrame koji izražavaju istu misao geometrijskom me­taforom. U tom mi je nastojanju malo toga moglo biti uzor, pa stoga rezultati nisu uvek potpuno uspešni. Svejedno, čini se da je takav način prikazivanju vredno pri-menjivati. Ukoliko je ono moguće, grafičko prikazivanje ima i tu prednost što nije vezano ni za jedan jezik. Kao izgovor za još jednu istoriju filozofije mogu navesti dvoje.r Prvo, malo je takvih istorija koje su sažete, a ipak dovoljno opširne. Ima, doduše, mnogo istorija koje su opsežnije; i podrobnije se bave svakom pojedinošću. Ova se knjiga očigled­no ne želi nadmetati sa takvim delima. Oni koji se dublje zainteresuju za predmet bez sumnje će ih s vremenom pročitati, a možda će čak posegnuti i za izvornim teksto-vima. Drugo, savremena usmerenost prema sve užoj specijalizaciji prisiljava ljude da zaborave svoj intelektualni dug precima. Ova se knjiga ima cilj da se suprotstavi tom zaboravu. U jednom ozbiljnom smislu, cela zapadna filozofija je grčka filozofi­ja; i nema smisla baviti se filozofskom mišlju kidajući niti koje nas povezuju sa veli­kim misliocima prošlosti. Nekada je bilo uobičajeno misliti kalkako filozofima priliči da znaju o svemu ponešto. Filozofija je svojatala sve znanje. Bilo tako ili ne, vlada­juće mišljenje da filozofi ne treba da znaju ništa ni o čemu sigurno je sasvim pogre­šno. Oni koji misle da je filozofija „stvarno" počela 192i ili bar ne mnogo pre, ne shvataju da filzofski problemi nisu nastali odjednom i ni iz čega. Žato se, uopšte ne izvinjnvam šta prilično velikodušno postupam s grčkom filozofijom. Pregled istorije filozofije može se dati na dva načina. Jedan je samo prepri­čavanje onoga što je neko rekao i što je na njega uticalo. Kod drugog, izlaganje se povezati sa izvesnim kritičkim komentarom, da bi se pokzalo kako se filozofska misao razvijala. Ovde je primenjen ovaj drugi način. Može se dodati da to ne bi smelo zavesti čitaoca da veruje kako nekog mislioca možemo od prve odbaciti sa­mo zato što mu pogledi nisu savršeni. Kant je jednom rekao kako se manje boji to­ga da ga opovrgnu nego da ga pogrešno shvate. Mi treba da pokušamo da shvati­mo šta filozofi žele da kažu pre nego što ih otpišemo. Ipak, mora se priznati da na­por katkada ni priblžino ne odgovara dostignutom znanju. Konačno, to je pitanje ocene koju svako mora doneti sam. Sadržaj i pristup temi u ovom su delu drugačiji nego u mojoj ranijoj knjizi. U tom pogledu mnogo je zaslužan moj urednik dr Pol Folkes, koji mi je pomogao u pisanju teksta, izabrao mnoge slike i smislio većinu dijagrama. Namera je bila da se da pregled nekih osnovnih pitanja o kojima filozofi raspravljaju. Ako čitalac, pro­čitavši ove stranice, oseti potrebu da se bavi ovom remom više nego što bi to inače učinio, knjiga će postići svoj glavni cilj.

Rimsko pravo pripada riznici antike, spada u najvažnija dostignuća starog veka, uz grčku filozofiju i umetnost. Ne samo po svojim unutrašnjim vrednostima, već i po uticajima na pravnu istoriju Evrope i sveta. Naslov: Rimsko pravo Izdavač: Dosije Strana: 370 (cb) Pismo: Format: 17x24 cm ISBN: 978-86-6047-000-5

U dobrom stanju! Priredio: Zarko Dimic, Izdavač: Logos - Bačka Palanka, 2008. god. Tvrd povez, zlatotisk, 21,5 cm. 546 str. Kritičko izdanje Simeon Sima Milutinović Sarajlija (Sarajevo, 3. oktobar 1791 — Beograd, 30. decembar 1847) bio je srpski pesnik i učitelj Petra II Petrovića Njegošev. U društvu beogradskih književnih ljudi u početku druge polovine 19. veka Sima je bio pretpostavljan Ivanu Gunduliću, dok je Johan Volfgang Gete o njemu napisao dve stranice pohvala. Rođen je 1791. godine u pravoslavnoj trgovačkoj porodici u Sarajevu, gde su mu roditelji došli iz Srbije. Simin otac Milutin, rodom je iz sela Rožanstva, u užičkom okrugu, a starinom iz sela Komarnica u plemenu Drobnjak.[1] Zbog kuge je prebegao u Sarajevo, gde se oženio Anđelijom Srdanovićevom, čuvenom sarajevskom lepoticom, o čijoj su lepoti narodni pevači sačuvali spomen za punu stotinu godina.[2] Kad je izbila nova epidemija kuge, mali Sima je imao nepune dve godine. Begunci su tražili sklonište na dva mesta u Bosni, a zatim su otišli u Brod i na kraju u Zemun. U Zemunu, on je počeo da pohađa školu, ali je nije završio. Zatim je u Karlovcima započeo gimnaziju, a završio u Segedinu.[3] Nemirnog i nesređenog duha, Sima je prošao kroz mnoga zanimanja, a obišao je i mnoge krajeve od Vidina do Lajpciga, od Besarabije do Crne Gore. Otac i sin Simo učestvovali su u Prvom srpskom ustanku. Sima je bio pisar u Pravitelstvujuščem sovjetu, u manastiru Blagoveštenju i kod ustaničkih vojvoda (1806—1813)[4]. U Beogradskom Liceju je zamenio Dositeja Obradovića kao učitelj. Učestvuje u ustanku protiv Osmanlija u četi „golaća” i biva zatočen zbog veze sa grčkom Heterijom u Vidinu. Bio je u izgnanstvu u Vidinu, radeći kao baštovan (bostandžija) i učitelj osnovne škole. Odlazi u Besarabiju da vidi izbegle roditelje, a potom u Saksoniju u Lajpcig 1825. godine, gde sluša filozofiju, čini poznanstva sa uglednim nemačkim književnicima, s Geteom na primer, i tom prilikom štampa svoj ep Serbijanku. Po povratku postaje prvi vaspitač Njegošev na Cetinju, a docnije carinik, policajac, sekretar ministarstva i član apelacije. Bavio se pisanjem stihova, politikom, istoriografijom, lingvistikom, osnivanjem pivare i „vodolečilišta”. Dopisivao se sa Vukom. [5] Umro je u Beogradu. Sahranjen je na groblju koje je nekad bilo na Tašmajdanu, kod današnje crkve Svetog Marka. Godine 1891. je skromno obeležena njegova stogodišnjica rođenja. Sarajevski odbor se spremao da mu postavi dostojan spomenik. Međutim, grob mu je bio zapušten i ubrzo zaboravljen. Mnogo godina kasnije na osnovu nekih skica i položaja njegovog groba u odnosu na Vozarovićev koji je imao nadgrobni spomenik do 1927. kada je staro beogradsko groblje prekopano, pronađeno je telo Sime Milutinovića i položeno u porodičnu grobnicu Milutinovića na Novom groblju. Njegove kosti su nedvosmisleno raspoznate na osnovu telesnih osobenosti (visina, oblik donje vilice) ali i predmeta koji su uz njegovo telo bili položeni (ikona svetog Srđa koju je doneo iz Moskve i koja mu je po njegovoj želji položena na grudi).[6] Oženio se 1838. godine Marijom rođenom Popović (1810-1875). Njihov sin je Dragutin Dragiša Milutinović, inženjer, arhitekt i istoričar srpske umetnosti.[7] Bio je blizak sa mlađom srpskom slikarkom Katarinom Ivanović koja ga je portretisala i posećivala u Beogradu. Najbolje i najveće njegovo delo je epski spev Serbijanka. Druga važnija dela su: Trojebratstvo i Trojesestarstvo, epske pesme; Dika crnogorska, drama iz istorije Crne Gore, tragedija Obilić, jedna zbirka lirskih pesama i dva istorijska spisa: Istorija Srbije, koja obuhvata samo vreme od 1813—1815, i Istorija Crne Gore od davnih do novijeg vremena. Njegova knjiga Istorija Srbije 1813—1815 je bila zabranjena 1837. godine.[8] Kao obožavalac grčke kulture i Homera, a uz to i odličan poznavalac narodne poezije, Milutinović je hteo da svojom Serbijankom napiše Ilijadu Prvog i Drugog srpskog ustanka. On je lično učestvovao u oba ustanka, poznavao skoro sve narodne vođe i kasnije u Besarabiji mnogo štošta beležio po kazivanju izbeglica, više hroničarski i bez neke logičke veze. Celu tu građu on je prelio u veliki niz epskih pesama o važnijim događajima i ljudima iz oba ustanka. Njegove kraće pesme većinom su političke i prigodne: ustavo-braniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure, koje su mogle zadovoljiti potrebe svoga doba, ali koje nemaju naročite književne vrednosti. Objavio je četrdesetih godina 19. veka mnogo pesama u Pavlovićevom „Srbskom narodnom listu”, potpisujući se sa pseudonimom Srb Milutin.[9] Tragedija Obilić je jedan od najranijih pokušaja da se dramatizuje kosovska tragedija, a Dika crnogorska je niz dramatisanih epizoda iz crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila. Za složenu dramsku kompoziciju imao je manje smisla nego za ep, a uz to nije imao uzora u našoj književnosti, niti je poznavao dovoljno stranu dramu. Kao istoričar, Sima Milutinović nije strogo naučan i kritički duh, već piše na osnovi predanja, narodne pesme i ličnog iskustva. Milutinović je najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije, podstrekač Njegoševog talenta i posle Vuka najbolji poznavalac naše narodne poezije. On je bio snažan i intuitivan duh. Sam Njegoš mu je priznao „silni polet”. U njegovim delima ima, mestimično, snažnog i iskrenog lirizma, smelih i uzvišenih misli, ali ima i nameštenog patosa, nastranih i nerazumljivih ideja. U doba književnog diletantizma, kada je srpska književnost tek pošla za velikim klasičnim uzorima i kada se književni jezik tek počeo da uobličava, Milutinović pokušava da piše istorijski ep i dramu i daje nekoliko dobrih istorijskih dela. Ali on je bio nesređen duh i sujetan talent, jedan od onih „divljih genija“ koji nemaju upornosti i vedrine da u mučnoj borbi za izraz dođu do jasnosti i jednostavnosti. Za tako veliki pothvat: da kroz bitne istorijske ličnosti, Obilića i Karađorđa, pesnički uobliči čežnje i ideale nacije, njegov talent nije bio u svemu dorastao, niti je izražaj bio savladan. Svojim velikim rodoljubljem, snažnim temperamentom i originalnošću, Milutinović je svojim savremenicima davao iluziju „bogom datog pesnika“. On nije zaslužio pohvale koje su mu romantičari činili, ali nije zaslužio ni odveć oštro potcenjivanje od strane realističke škole, koja je o njemu pisala sa potcenjivanjem. Milutinović je po Evropi sretao znamenite ljude i pesnike, a zna se da se u Saksoniju upoznao sa Krugom, Gerhardom, Jakovom Grimom, Ulandom, čak i sa Geteom. I Gete, osetivši da se pojavljuje jedna drukčija književnost i jedan zaboravljen narod napisao je čitave dve stranice pohvala Simi Milutinoviću-Sarajliji, malom pesniku iz velike narodne poezije i ne manje bune. A to znači mnogo: Sarajlija kao Njegošev učitelj okreće mu pogled i u svetsku poeziju i svetsku misao. Po njegovom književnom pseudonimu `Čubro Čojković`, u Beogradu se jedna ulica zove Čubrina ulica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ksenofont iz Atine, rođen je oko 430. godine, a umro je 354. p. n. e., te je prema tome savremenik događaja koje opisuje u Helenskoj istoriji. Može se posredno zaključiti da potiče iz plemićke porodice, a zna se da je kao mladić pripadao širem krugu Sokratovih učenika. Od svog velikog učitelja, čiju filozofsku dubinu i značaj nije mogao sasvim shvatiti, prihvatio je praktične moralne pouke. Ali, ono što je obeležilo ceo Ksenofontov život jeste njegova naklonost prema aristokratskom uređenju Sparte. Red, disciplina i kolektivni duh više su mu odgovarali nego individualizam i sloboda atinske demokratije, koju su ambiciozni pojedinci i demagozi mogli zloupotrebljavati: upravo u vreme Ksenofontovog sazrevanja atinska demokratija pretrpela je poraz od Sparte, koji je otvorio put građanskom ratu. U takvim prilikama Ksenofont odlazi iz rodnog grada. Sklon vojničkom pozivu, ide sa lakedemonskim prijateljem Proksenom i mnogim Grcima u vojsku persijskog princa Kira Mlađeg u Malu Aziju. Kir je sa najamnom vojskom pokušao da zbaci s prestola svoga brata Artakserksa, ali je u odlučnoj bici poginuo. Ksenofont je uspeo da provede glavninu grčkih vojnika (oko deset hiljada) kroz bespuća neprijateljske zemlje do mora, da ih preda spartanskom vođi Tibronu i tako ih spase od propasti. Sam je, međutim, ostao u službi u spartanskoj vojsci pod vođstvom Tibrona, zatim Derkilide i kralja Agesilaja, kome je ubrzo postao vrlo privržen i pratio ga na svim njegovim pohodima. S njim je, na strani Sparte, učestvovao i u boju kod Koroneje (394. g.) protiv Atine i njenih saveznika, zbog čega je bio kažnjen i formalnim izgnanstvom iz otadžbine. I mnogi moderni istraživači Ksenofonta smatraju za izdajnika, mada je on — sem njenog društvenog uređenja — voleo svoju otadžbinu. No, Spartanci su ga prihvatili i uskoro mu dali za izdržavanje imanje u Skiluntu, blizu Olimpije, na kome je Ksenofont proveo oko sedamnaest mirnih i plodnih godina, u porodičnom krugu, baveći se pisanjem, lovom, konjima i domaćim poslovima. Kada su se, pred opasnošću od Tebe, Sparta i Atina približile jedna drugoj i sklopile savez, i Ksenofontu je ukinuta kazna (oko 369. g.). Posle toga živeo je nekoliko godina u Atini, gde je verovatno dopunio i završio Istoriju. Svoja dva sina dao je u atinsku vojsku; jedan od njih je čak i poginuo u bici kod Mantineje, boreći se na atinskoj strani. Sam Ksenofont umro je, kako po svemu izgleda, u Korintu oko 354. g. Ksenofontov živi duh, radoznalost i zainteresovanost za mnoge oblasti, našli su izraz u njegovim mnogobrojnim delima. Životni principi su mu jasni, bez ikakvih kolebanja ili sumnji: zdrav, jednostavan život, bavljenje nekom fizičkom aktivnošću, poštenje i pobožnost, rad i disciplina. Idealno zanimanje je vojničko, jer ono formira i snaži i telo i duh. Tako je Ksenofont sam živeo, pa je to i drugima preporučivao. U svakom svom spisu on poučava bilo neposrednim savetima, bilo primerima na koje se treba ugledati. U nekoliko Ksenofontovih filozofskih spisa centralno mesto zauzima Sokrat. Napomenuli smo da naš pisac nije imao smisla za filozofske spekulacije. No, Sokratova zasluga je i u tome što je svakog umeo da podstakne na razmišljanje i da mu omogući razvoj u smeru koji mu po prirodi najbolje odgovara. Ksenofont je tu našao etička načela, koja je kao mlad čovek počeo primenjivati; tek kasnije ih je zabeležio i preporučio drugima. Njegova filozofska dela nisu to u pravom smislu reči, kao što ni slika Sokrata koju nam on ostavlja nije potpuna. On daje samo jednu stranu Sokratove ličnosti, ali dragocenu, jer bi nam inače ostala nepoznata. Kulturan i sklon praktičnoj mudrosti, Ksenofont je napisao dela koja su prenosila Sokratovu filozofiju širokoj publici. „Sećanja na Sokrata“ (Άπομνημονεύματα) je odgovor na nesačuvanu „Optužbu protiv Sokrata“ (Κατηγορία Σωκράτους) koju je bio napisao sofist Polikrat. Ksenofont ovde na jednostavan način iznosi Sokratove razgovore s ljudima po atinskim ulicama. U „Sokratovoj odbrani“ (Απολογία Σωκράτους) predstavlja nam držanje svog učitelja pred sudom i objašnjava zašto se Sokrat nije uspešnije branio. „Γozba“ (Συμπόσιον) je opis jedne proslave u kući Atinjanina Kalije, 422. godine, kojoj između ostalih prisustvuju Sokrat i Ksenofont (on je u to doba imao oko osam godina; nije, dakle, reč ο stvarnom događaju). Na gozbi svi gosti učestvuju u razgovoru, a Sokrat drži slovo ο ljubavi. U didaktičnom spisu „Ο ekonomiji“ (Οικονομικός) savete ο poljoprivredi i vođenju gazdinstva daje sam Sokrat — koji se takvim stvarima nije bavio, niti je kuda išao iz Atine — te u ovom liku lako prepoznajemo samog Ksenofonta, njegovu ljubav prema prirodi i iskustvo stečeno na imanju u Skiluntu. Jedna zanimljivost ovog dela je razgovor sa gospodarem imanja Ishomahom ο idealnoj domaćici i njenim dužnostima na tako velikom dobru. Ishomah smatra najboljim ono što je i sam uradio: uzeo je za ženu devojku od petnaest godina, vaspitao je da ga poštuje i sluša i naučio je svemu što je smatrao za potrebno. Ona je postala savršena domaćica, sposobna da savlada dužnosti u domu, oko posluge i na imanju. Duša cele kuće, ona je, kako Ksenofont kaže, isto što i „matica u košnici“. Delo nam pruža važna saznanja ο životu i položaju helenskih žena, ο čemu inače nemamo dovoljno podataka. Znamo da one nisu učestvovale u javnom životu, a da kod kuće nisu imale velika prava. Ova Ksenofontova sličica upotpunjuje i poboljšava našu predstavu ο grčkoj ženi. U spise didaktične sadržine — ali bez Sokratovog učešća — spadaju i kratki radovi „Ο Hiparhu“ (Hiparh sa Rodosa Ίππαρχικός), gde daje savete komandantu konjice, „Ο jahanju“ (Περί ιππικής) i „Ο lovu“ (Κυνηγετικός), disciplinama koje je Ksenofont smatrao dobrim i korisnim za razvijanje karaktera i za održavanje zdravog tela. Možda su najznačajnija Ksenofontova dela političko-istorijskog karaktera. „U Kirovom nastupanju“ (Κύρου άνάβασις) on opisuje događaje oko odlaska Helena u pohod Kira Mlađeg — koga je bio vrlo zavoleo i za koga je smatrao da je mogao promeniti tok istorije — njegovu pogibiju i mukotrpan povratak Grka. Ksenofont je našao načina da svoju ulogu u ovim događajima ne prikaže suviše neskromno. Delo je puno živih epizoda, etnogeografskih podataka i, razume se, vojnih detalja. Ima svežinu i uzbudljivost, te je bilo vrlo omiljeno vojno-istorijsko štivo i u antici i u novije doba. U malom delu „Agesilaj“ (Αγησίλαος) Ksenofont proslavlja ovog spartanskog kralja i hvali sve njegove vojne pothvate, čiji značaj precenjuje. „Kirovo vaspitanje“ (Κύρου παιδεία) je vrsta istorijskog romana ο osnivaču persijske dinastije iz VI v. p. n. e. Ksenofont tu hvali persijski način vaspitanja, jer razvija osobine potrebne dobrom vojniku i vladaru. Takođe priznaje Persijancima, doduše samo onim najfinijeg i najobrazovanijeg duha, sposobnost da shvate helensku kulturu i da je usvoje. Takav stav nije bio uobičajen u Grčkoj, pa se Ksenofont već u samom delu brani od mogućih sumnji u njegovo rodoljublje. Međutim, kritikuje opadanje morala u savremenoj Persiji, čemu je, kako on misli, doprinelo odstupanje od starih ideala. „Kirupedija“ je imala velikog uticaja na poznije pisce koji su pisali biografije slavnih vladara. Za poznavanje spartanskog uređenja od značaja je spis „Spartanski ustav“ (Λακεδαιμονίων πολιτεία) gde Ksenofont veliča Likurgove zakone, zahvaljujući kojim je Sparta došla do najveće moći. Uviđa, međutim, rđave strane lakedemonske politike i opadanje spartanskog uticaja, pa ih tumači odstupanjem od ovih zakona. U delu „Sredstva ili ο prihodima“ (Περί πόρων), verovatno Ksenofontovom poslednjem radu, razmatraju se mogućnosti unapređenja atinske privrede i povećanja državnih prihoda u krizi oko 355. g. „Hijeron ili tiranin“ (Ιερών) je fiktivni razgovor pesnika Simonida sa sirakuškim tiraninom Hijeronom ο težini upravljanja državom i ο obavezi vladara da se brine za opšte dobro podanika. Grupi političko-istorijskih dela iz Ksenofontovog pera pripada i „Helenska istorija“, podeljena još u antici na sedam knjiga. Prve dve, kako to i sam pisac kaže, nastavljaju opis peloponeskog rata na mestu gde je prekinuto Tukididovo izlaganje. Pisane su svesno zadržanim Tukididovim stilom, strogim, zgusnutim, bez dijaloga, ali sa umetnutim besedama glavnih ličnosti. Takođe je zadržana i Tukididova hronologija: događaji se ne navode po kalendarskim godinama, nego po periodima, letnjim (kada su operacije i vođene) i zimskim (kada se po pravilu mirovalo). Smatra se da je Ksenofont za ove dve knjige morao koristiti i materijal koji je Tukidid bio sakupio. Izneta je čak i pretpostavka — koja ne izgleda prihvatljiva — da su prve dve knjige u stvari Tukididove, a da ih je Ksenofont samo redigovao. Ο vremenu njihovog nastanka postoje takođe dva osnovna mišljenja. Po jednom (D. J. Mosleu) pisane su krajem petog veka u Atini, a po drugom (D.J.Mosley) pisane su kasnije, po Ksenofontovom povratku u Atinu, šezdesetih godina četvrtog veka. Istraživači su zapazili i u preostalom delu Istorije jedan usek i izvukli celinu koju čini treća i najveći deo četvrte knjige (III 1 — IV 8, 1). Ovaj deo je pravi „ksenofontovski“, pisan široko, sa opisima i digresijama i sa dijalozima između nekih ličnosti, što daje prirodnost i živost pripovedanju. Sadržinski, bavi se spartanskim vojevanjem u Persiji. Kako je Ksenofont i sam u tome učestvovao, koristi se ovde svojim sećanjem na događaje, i sećanjima prijatelja kakvi su Tibron, Derkilida i kralj Agesilaj. M. Sordi smatra da je ovaj deo napisan kao memoarski, ranije i nezavisno od ostalih knjiga, a da je potom, kad je rešio da piše Istoriju, Ksenofont u nju umetnuo i ovaj odeljak. Mosli, koji drži da je Istorija pisana redom, smatra da je deo III — IV 8, 1 nastao u vreme Ksenofontovog boravka u Skiluntu, oko 379. godine. Završne tri knjige bave se komplikovanim dobom međusobnih borbi polisa i važnim promenama u Heladi. Kako je, međutim, Ksenofont posle druge knjige napustio izlaganje gradiva Tukididovom hronologijom (zima — leto), a piše bez nekog svog hronološkog metoda, nije lako uvek pratiti događaje. U stilu se opet primećuje Tukididov uticaj, ali blaže nego u prve dve knjige. Ovaj odeljak sastavljen je svakako u piščevoj dubokoj starosti, pa se oseća pad u kvalitetu i nedovršenost teksta. Ksenofot je beležio istoriju, ali, bar prema današnjim merilima, nedovoljnog stepena. Piše lako i mnogo, a u antici je smatran više filozofom nego istoričarem. Herodot, koji je pola veka stariji od njega, napisao je delo koje, kao prelaz od etnologije i geografije prema pravoj istoriji, predstavlja znatnije intelektualno dostignuće od Ksenofontove Istorije. Tukidid, nešto stariji Ksenofontov savremenik, postavio je sebi pri pisanju Peloponeskog rata (Θουκιδίδου Συγγραφή) uzvišen cilj, da sazna, ustanovi i objasni istinu, da je umetnički i objektivno izloži i da poukom zaduži potomstvo. Zahvaljujući njegovim mnogostrukim sposobnostima, ostvaren je pravi naučni rezultat, koji antička i srednjovekovna istoriografija nije prevazišla. Ako su Ksenofontove zasluge — mora se priznati — slabije od Herodotovih i Tukididovih, njegova Helvnika je još uvek klasično delo, ne samo po vremenu nastanka i periodu koji opisuje, već i po svojoj koncepciji. Ksenofont je u celini uspeo da obuhvati vrlo veliku građu koju daju raznorodni događaji na velikom prostoru, i da ostvari homogenu i u suštini potpunu i pouzdanu sintezu. Uprkos interesovanju za spoljne aspekte zbivanja, on uspeva da se odupre privlačnosti romanesknog kazivanja. Već njegovi mlađi savremenici, Efor, Teopomp i Durid pišu jedan retorski, drugi moralizatorski, treći anegdotski. Njihovi pristupi istoriji najavljuju duh nove epohe — helenizma. Ksenrfont ne navodi izvore svoje obaveštenosti. Za neke događaje jasno je da zna iz ličnog iskustva, svakako da se za druge raspitivao, pa i koristio dokumenta. Ali, on čitaoca u to ne upućuje, dok Tukidid, na primer, čak doslovno citira više državnih ugovora. Naš pisac ume dosta da zapazi i da to jasno i zanimljivo iziese, mada ne i da rasporedi građu uvek na najbolji način. U objašnjenje pravih uzroka događaja se ne upušta, ili ih tumači jednostavno, zanemarujući pritom uticaj društvenih i ekonomskih činilaca, dobro poznatih Tukididu. Kako je već zapaženo, on piše ο događajima koji njega samog zanimaju — često im je i lično prisustvovao — ili ο kojima se lako mogao obavestiti. Tako smo dobili delo u kome je glavna uloga pripala Sparti (Lakedemonu). Da bi sačuvao ugled Lakedemona, Ksenofont prospartanski boji događaje ili prelazi preko nečeg što bi Lakedemon prikazalo u lošem svetlu. U prikazu opštegrčkog ( Antalkidinog) mira iz 386. godine, sklopljenog na inicijativu Sparte i persijskog kralja, koji je u Heladi primljen kao nacionalna sramota, naš pisac ne nalazi za potrebno da izrazi ni svoje lično nezadovoljstvo, niti, što je gore, nezadovoljstvo većine grčkih polisa. Donekle zbog pristrasnosti, a donekle zbog površnog shvatanja svog zadatka, Ksenofont ne daje odgovarajući prostor i pravu ocenu pojedinim događajima i ličnostima. Tako se detaljno opisuju Agesilajeve operacije u trećoj i četvrtoj knjizi; događaji oko malog polisa Flijunta dobijaju suviše prostora u sedmoj knjizi, zbog lojalnosti ovog grada prema Sparti i zbog okolnosti da se Ksenofont tada nalazio u Korintu, blizu Flijunta, te je ο svemu bio dobro obavešten. Preuveličava značaj „Bitke bez suza“ u kojoj su Spartanci bez gubitaka pobedili Arkađane. Neke sitne okršaje opisuje potanko, isto kao i bitke sa krupnijim posledicama, što može da dovede čitaoca u zabunu u pogledu stvarnih razmera onog što se zbilo. Najozbiljnija Ksenofontova mana je prećutkivanje nekih događaja kao da se nisu ni odigrali. To stvara najveće teškoće za rekonstruisanje helenske istorije prve polovine IV veka. Izostavljene su takve stvari od međudržavne važnosti, kakve su stvaranje Drugog atinskog pomorskog saveza i osnivanje Mesene i Megalepolja, glavnog grada novonastalog Arkadskog saveza, ο κοme je inače primoran da govori. Od značajnih ličnosti, Pelopidu uopšte ne spominje kao tebanskog državnika, već samo jednom, uz put, kao člana poslanstva persijskom kralju, pa i tad u nepovoljnom svetlu. Ο Epaminondi, najvećem vojskovođi i državniku svog doba, takođe Tebancu, Ksenofont govori tek na kraju svoje Istorije, opisujući bitku kod Mantineje, u kojoj je ovaj i poginuo. Ksenofontova neobjektivnost brzo pada u oči, ali treba imati na umu da se ova osobina sreće i kod drugih poznatih pisaca u antici. Pa ipak, Ksenofont ponekad uspeva da se uzdigne iznad svojih naklonosti i da prizna zasluge ili hrabrost i neprijatelju, pojedincu ili gradu. Takav je slučaj s ocenama atinskih vojskovođa Trasibula i Ifikrata. Neke pozitivne strane nalazi i u ulozi svog rodnog grada. Ako svoju netrpeljivost prema Tebi ne može da prikrije, u stanju je da Spartancima, i pored naklonosti, uputi kritiku i prekor. Tako, na primer, oslobođenje tebanskog akropolja, koji su Spartanci bili na prevaru zauzeli, smatra kao zasluženu božju kaznu. Uopšte uzev, Helenska istorija je, uprkos nedostacima najpotpuniji i najvažniji izvor koji imamo za složeni period prve polovine četvrtog veka. Ako se ne posmatra samo kao istorijski period, već više od toga, kao odraz jednog vremena i kao književno delo, onda je njena vrednost još veća. Sačuvala nam je autentičnu atmosferu, žive likove Grka i Persijanaca, kao i svedočanstva ο njihovim shvatanjima i odnosu prema životu. Povoljnom utisku doprinose i prirodni, jednostavni dijalozi i zanimljiva inscenacija događaja, i kad ne moraju imati važnosti za „veliku“ istoriju. Privlačan je anegdotski prizor u kome Agesilaj, zbog svojih interesa, nastoji da oženi novog spartanskog saveznika, mladog paflagonskog vladara Otisa, kćerkom svog drugog saveznika, Spitridata. Još je življa epizoda u kojoj Spartanac Derkilida domišljato izigrava Farnabazovog vazala Midiju, zadobivši od njega i blago i gradove koje je ovaj nepravedno bio uzeo pod svoju vlast. Naročiti dar ispoljava Ksenofont u opisu bitaka. Dok mnogi antički pisci ne umeju da nam pregledno prenesu raspored vojski i tok borbe, Ksenofont, vojnik po pozivu, sa posebnom pažnjom beleži sve bojeve. Zapaženi su, na primer, njegovi prikazi bitaka kod Nemeje i kod Koroneje. Ksenofont ume da izrazi i psihološku dramatičnost izuzetnih prilika, kakve su suđenje atinskim stratezima, pobednicima u bici kod Arginuskih ostrva, ili beskrupulozna akcija Kalije, koja vodi Teramenovom hapšenju i osudi na smrt pred punim većem. Još jednu odliku našeg pisca, važnu za razumevanje i pojedinih karaktera i političkih odnosa, predstavljaju govori. U raznim prilikama govore drže poslanici, vojni zapovednici i političari. Ksenofont je, vodeći računa ο ličnostima i okolnostima, ove govore sam sastavio. Različitog izraza, oni lepo prekidaju njegovo jednostavno pripovedanje. Za Ksenofontov stil već je rečeno da se prvenstveno odlikuje jasnoćom. To važi za misao, konstrukciju rečenice, izbor izraza. Ovu njegovu osobinu zapažaju i hvale još antički teoretičari; ponekom današnjem čitaocu Ksenofontov tekst izgledaće i suviše jednostavan. U jeziku, iako je Atinjanin, nalaze se i neatičke reči. Svakako da je to uticaj dugog boravka van otadžbine i okolnosti da se koristio svedočanstvima pisanim drugim dijalektima. Ipak su ga zbog prozračno jasnog jezika stari pisci zvali „atičkom muzom“ i „atičkom pčelom“, dok se Rimljaninu Kvintilijanu činilo da na „Ksenofontovim usnama sedi boginja ubeđivanja“. Ksenofontova dela, naročito istorijska, dosta su čitana u njegovo doba. Aristotel je poznavao i koristio i njegove filozofske, kao i istorijske spise. Zbog dobrog jezika rano je postao školski pisac, a pravu popularnost doživeo je, kao sokratovac, u Epikurovoj i stoičkoj filozofskoj školi. Po uzoru na Kirupediju, koja je u antici bila Ksenofontovo najomiljenije delo, pisalo je vladarske biografije niz sitnijih autora. Poznavanju njegovih dela u Rimu puno je doprineo sam Ciceron, koji je na latinski jezik preveo spis Ο ekonomiji. U vreme cara Hadrijana, ljubitelja helenske kulture, ponovo se javlja interesovanje i za Ksenofontova dela (II v. ne.). Kako je tada opet na ceni jasan stil, na našeg pisca se ugledaju istoriografi Apijan, Arijan i drugi. U poznoj antici Ksenofont je bio zanemaren. Ponovo se čita tek u Vizantiji i to, opet, naročito Kirupedija....

Svetski bestseler, ovaj roman o matematici, papagajima, knjigama, mafiji, istovremeno je istorija i geografija. Pripovedanje puno napetosti dočarava nam čudesa i zagonetke sveta. Sve je ovde, od časa kad su izmišljeni brojevi i počela da se mere prostranstva zemlje do danas, od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije. Deni Geđ, i sam po profesiji matematičar, autor niza odličnih knjiga iz te oblasti, sad je sačinio remek-delo u žanru koji nam je poznat po romanu Justejna Gordera o istoriji filozofije „Sofijin svet“. Ono što je „Sofijin svet“ za filozofiju, „Papagajeva teorema“ je za matematiku. Istorija matematičkih otkrića i suština matematičkih problema odjednom bivaju bliske i dramatične. I zato ako hoćete da vam matematika bude kućna ljubimica, da je shvatite, da razumete ono što nikad niste razumeli, rešićete stvar tako što ćete čitati „Papagajevu teoremu“. Nećete samo naučiti matematiku, nego ćete je i zavoleti. A ako vam do tog nije stalo, mislite na decu. Vaše dete će postati tata-mata, čudo od deteta! Jer, matematika se ovde ne predaje nego se pripoveda. Ponekad roman ume da bude matematika, a sa ovom knjigom – matematika je postala roman. Čitaj dalje

Papagajeva teorema Svetski bestseler, ovaj roman o matematici, papagajima, knjigama, mafiji, istovremeno je istorija i geografija. Pripovedanje puno napetosti dočarava nam čudesa i zagonetke sveta. Sve je ovde, od časa kad su izmišljeni brojevi i počela da se mere prostranstva zemlje do danas, od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije. Deni Geđ, i sam po profesiji matematičar, autor niza odličnih knjiga iz te oblasti, sad je sačinio remek-delo u žanru koji nam je poznat po romanu Justejna Gordera o istoriji filozofije „Sofijin svet“. Ono što je „Sofijin svet“ za filozofiju, „Papagajeva teorema“ je za matematiku. Istorija matematičkih otkrića i suština matematičkih problema odjednom bivaju bliske i dramatične. I zato ako hoćete da vam matematika bude kućna ljubimica, da je shvatite, da razumete ono što nikad niste razumeli, rešićete stvar tako što ćete čitati „Papagajevu teoremu“. Nećete samo naučiti matematiku, nego ćete je i zavoleti. A ako vam do tog nije stalo, mislite na decu. Vaše dete će postati tata-mata, čudo od deteta! Jer, matematika se ovde ne predaje nego se pripoveda. Ponekad roman ume da bude matematika, a sa ovom knjigom – matematika je postala roman.

Svetski bestseler, ovaj roman o matematici, papagajima, knjigama, mafiji, istovremeno je istorija i geografija. Pripovedanje puno napetosti dočarava nam čudesa i zagonetke sveta. Sve je ovde, od časa kad su izmišljeni brojevi i počela da se mere prostranstva zemlje do danas, od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije. Deni Geđ, i sam po profesiji matematičar, autor niza odličnih knjiga iz te oblasti, sad je sačinio remek-delo u žanru koji nam je poznat po romanu Justejna Gordera o istoriji filozofije „Sofijin svet“. Ono što je „Sofijin svet“ za filozofiju, „Papagajeva teorema“ je za matematiku. Istorija matematičkih otkrića i suština matematičkih problema odjednom bivaju bliske i dramatične. I zato ako hoćete da vam matematika bude kućna ljubimica, da je shvatite, da razumete ono što nikad niste razumeli, rešićete stvar tako što ćete čitati „Papagajevu teoremu“. Nećete samo naučiti matematiku, nego ćete je i zavoleti. A ako vam do tog nije stalo, mislite na decu. Vaše dete će postati tata-mata, čudo od deteta! Jer, matematika se ovde ne predaje nego se pripoveda. Ponekad roman ume da bude matematika, a sa ovom knjigom – matematika je postala roman.

Opis proizvoda Svetski bestseler, ovaj roman o matematici, papagajima, knjigama, mafiji, istovremeno je istorija i geografija. Pripovedanje puno napetosti dočarava nam čudesa i zagonetke sveta. Sve je ovde, od časa kad su izmišljeni brojevi i počela da se mere prostranstva Zemlje do danas, od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije. Deni Geđ, i sam po profesiji matematičar, autor niza odličnih knjiga iz te oblasti, sad je sačinio remek-delo u žanru koji nam je poznat po romanu Justejna Gordera o istoriji filozofije „Sofijin svet“. Ono što je „Sofijin svet“ za filozofiju, „Papagajeva teorema“ je za matematiku. Istorija matematičkih otkrića i suština matematičkih problema odjednom bivaju bliske i dramatične. I zato ako hoćete da vam matematika bude kućna ljubimica, da je shvatite, da razumete ono što nikad niste razumeli, rešićete stvar tako što ćete čitati „Papagajevu teoremu“. Nećete samo naučiti matematiku, nego ćete je i zavoleti. A ako vam do tog nije stalo, mislite na decu. Vaše dete će postati tata-mata, čudo od deteta! Jer, matematika se ovde ne predaje nego se pripoveda. Ponekad roman ume da bude matematika, a sa ovom knjigom – matematika je postala roman.

Retko! Beda filozofije - Karl Marx 1934 Svetlost Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo[uredi | uredi izvor] Karl Marks je rođen 5. maja u Triru, rimokatoličkom gradu, u rajnskoj pokrajini u Pruskoj.[1], kao treće dete advokata Hajnriha Marksa i Henriete Presburg. Njegovi preci su već od XVII veka bili rabini u Triru, deda Mordehaj Marks Levi, bio je rabin od 1788. do 1804.[2][3] Samo prezime Marks bilo je od skoro prezime očeve porodice. Njihovo pravo prezime Halevi prešlo je u Levi a potom od Merc u germanizovano Marks. Brat njegovog oca, Samuel, je sve do smrti 1827. bio rabin. Deda njegove majke, Henriete Presburg, odnosno Presbrok, je takođe bio rabin u Nimegeu. Karlov otac se, u stvari, zvao Heršel ali je prilikom prelaska u hrišćanstvo (1816. ili 1817.?) to ime germanizovano u Hajnrih.[4] Karlov otac, Heršel Marks, bio je prvi u porodici koji je dobio sekularno obrazovanje. Da bi izbegao antisemitizam on se opredelio za luteranstvo koje je u katoličkom Triru bilo u manjini. Za Heršela je pripajanje Porajnja Pruskoj značilo profesionalnu katastrofu jer prema Proglasu pruskog cara Fridriha Vilhelma III od 11. mart 1812. koji je regulisao prava Jevreja zabranio im je da obavljaju određena zanimanja, naročito advokaturu. Karl, njegova braća i sestre kršteni su 26. avgusta 1824. u evanđelističkoj crkvi u Triru. Luteran Hajnrih Marks hteo je svojoj deci da pruži takvo vaspitanje i obrazovanje da njegova porodica bude jednaka sa drugim i ona nisu imala jevrejsko vaspitanje. Hajnrih je 1. oktobra kupio kuću za svoju mnogobrojnu porodicu od osmoro dece: Sofija (1816), Herman (1819), Henrieta (1820), Lujza (1821), Emilija (1822), Karolina (1824) i Eduard (1826). Do svoje dvanaeste godine Karl je išao u luteransku osnovnu školu. Ništa značajnije o njegovom detinjstvu se ne zna.[5][6] Rodna kuća Karla Marksa Njegov otac je postao javni tužilac 1821, bavio se sudskim poslovima, potom je postao pravni savetnik i svoju karijeru završio je kao predsednik trirske advokatske komore.[1][3] Heršel Marks postao je relativno bogat, i posedovao je nekoliko vinograda u Mozelu. Bio je i član jedne vrste rotari kluba koji se zvao Kasino klub. Bio je poznata i ugledna ličnost u Triru. Kao čovek prosvetiteljstva, Hajnrih je bio zainteresovan za ideje filozofa Imanuela Kanta i Voltera, učestvovao je u agitaciji za ustav i reforme u Pruskoj, koja je tada bila apsolutna monarhija.[7][3] Njegov uticaj na mladog Karla bio je velik. Maternji jezik njegove majke Henrijete bio je holandski. Loše je govorila nemački. Karl prema njoj nije gajio nežna osećanja, Henrijeta Presburg, bila je polupismena holandska Jevrejka, jer je mnogo vremena posvećivala svojoj porodici.[8][3] Poticala je iz prosperitetne poslovne porodice koja je kasnije osnovala kompaniju Filips. Njen brat, Marksov ujak, Bendžamin Filips bio je bogati bankar i industrijalac, od koga će Karl i Dženi Marks kasnije često tražiti pozajmice dok su bili u progonstvu u Londonu.[9] U oktobru 1830. Karl je započeo školovanje u gimnaziji Fridrih Vilhelm koja je nekada bila isusovački koledž. Gimnaziju je pohađao do 1835. Direktor gimnazije bio je Johan Hugo Vitenbah, Kantov učenik, profesor istorije, pisac i filozof, prijatelj Karlovog oca. Gimnazija je bila žarište političkog slobodoumlja a sam Vitenbah pripadao je grupi profesora privrženih idejama francuske revolucije. Vitenbah je zajedno sa Marksovim ocem bio jedan od predvodnika Kasino kluba. Na jednom od sastanaka oni su otpevali La Marseljezu i druge revolucionarne pesme. Nakon carevog pisma trirskom gradonačelniku usledilo je zatvaranje književnog kluba Kasino.[10][3] U godinama svog ranog intelektualnog formiranja mladi Karl je imao saznanja o francuskoj revoluciji, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, političkoj demokratiji i Kantovoj filozofiji pod uticajem svog oca i Johana Vitenbaha. Jedan od prvih nemačkih socijalista, Ludvig Gal, živeo je u Triru do 1832. Karl se u gimnaziji ipak nije bavio nikakvom političkom aktivnošću. Tajni vladin doušnik Nohl nije ga stavio na spisak osumnjičenih. Završni ispit u gimnaziji polagao je od 17. do 23. septembra 1835. Ispit se sastojao iz veronauke, prevoda jedne Horacijeve ode sa latinskog, jednog sastava o Avgustovom carstvu, po jednog prevoda odlomka iz Ilijade, Tukidida i Sofokla sa grčkog i jednog prevoda iz Monteskjeove knjige Razmatranja o uzrocima veličine i propasti Rimljana. Iz istorije je imao pitanja o Serviju Tuliju i zauzimanju Carigrada u Petom krstaškom ratu. Završni maturski pismeni rad je bio na nemačkom jeziku: Razmišljanja mladića prilikom izbora zanimanja. Ideje koje je mladi Karl izložio u tom radu bile su pod Kantovim uticajem i one se mogu sresti i u mnogim njegovim tekstovima iz zrelog doba. Tu zadaću je ocenjivao Vitenbah: ona sadrži veliko izobilje ideja, ali joj na mnogim mestima nedostaje jasnoće i preciznosti. Neki misle da se takva kritika može primeniti i na mnoge kasnije Marksove spise. Nakon primanja završnog svedočanstva provodi vreme duž obala Mosele, zanima se za devojke i zaljubljuje u svoju buduću suprugu Dženi fon Vestfalen. Njen mlađi brat, Edgar, je bio u istom razredu gimnazije sa Karlom. Njen otac, baron Ludvig fon Vestfalen, bio je vladin savetnik, takođe luteran i pripadnik Kasino kluba. Ludvig, čovek velike kulture i izuzetne intelektualne istančanosti je mladom Karlu otvorio nove intelektualne vidike, upoznao ga sa delom: Homera, Šekspira i Servantesa. Ti pisci će ostati sve do smrti njegovi omiljeni autori. Svom predragom očinskom prijatelju, poverljivom vladinom savetniku, g. Ludvigu fon Vestfalenu... kao svedočanstvo sinovske ljubavi Karl je, kasnije, posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Roditelji i prijatelji mladog Karla zovu nadimkom Mohr. Nakon tajne veridbe odlazi na Univerzitet u Bon 17. oktobra 1835. da studira pravo. Prvi put napušta roditeljski dom. Van porodične sredine prepušten je samom sebi. Mladi Marks[uredi | uredi izvor] Marksova diploma Univerziteta u Bonu. Karl se po očevoj želji upisao na pravni fakultet ali je osećao da ga privlači umetnost, pesništvo i književnost.[11][12] U prvom semestru univerzitetske 1835-36. godine sluša predavanja iz šest predmeta, tri od njih nisu pravni predmeti: Grčko-rimska mitologija, Pitanja o Homeru i Istorija moderne umetnosti. Postao je član Trirskog kluba, (studenata iz Trira). Gubi zanimanje za svoju porodicu. Piše pesme a otac mu se brine zbog njegovih predavanja i da mu sin ne postane tričavi stihoklepac. U drugom semestru 1836. izabran je za predsednika kluba studenata iz Trira. Obilazio je kafane, dvorane za ples, provodio veseo život nemačkih studenata. Između studentskih klubova bilo je čestih prepirki i sukoba. Klubovi su se delili na studente buržoaskog porekla i klubove aristokratskih studenata. U jednom takvom sukobu koji je prerastao u stvarni dvoboj sa aristokratskim klubom Borusija-korps Marks je u maju 1836. bio lakše ranjen u desno oko.[13] Izdaci mladog studenta Marksa bili su pozamašni. Tokom drugog semestra je popustio u učenju i pokazao otvoreno pomanjkanje interesa za studij prava. U tom semestru jedino predavanje koje je bilo ocenjeno kao marljivo i pažljivo pohađano bilo je latinska književnost kod profesora A. V. Šlegela. Tema predavanja bila je Elegije Propercija, pesnika Avgustova veka. Pesnički kružok u koji je zalazio s političkog gledišta nije bio bezazlen, među članovima bio je i Karl Grin, budući socijalist, kasniji direktor nemačkog sedmičnog lista Vorwarts (Napred). Otac Hajnrih mu je 1. juna sasvim službeno javio da ga namerava prebaciti s Bonskog na Berlinski univerzitet, verujući da će se tamo urazumiti i uozbiljiti. U napomeni otpusnog svedočanstva Bonskog univerziteta pisalo je :zbog noćnog uznemiravanja i pijanstva bio je u jednodnevnom pritvoru. Nije bio osumnjičem da je bio član klubova koji su za studente zabranjeni. Karl se vratio u Trir i proveo u porodici svoj poslednji odmor. Svoje pesme posvetio je svojoj voljenoj Dženi fon Vestfalen. Na Univerzitet u Berlinu upisao se 22. oktobra 1836..[14][15] U Starolajpciškoj ulici br.1 iznajmio je skromnu sobu. Smatralo se da je univerzitet u pruskoj prestonici najbolji po izvrsnosti svojih profesora i ozbiljnosti studenata, hram rada. Carska cenzura bila je, takođe, izvrsna. Počinje da se bavi književnim radom, piše nekoliko poglavlja istorijskog romana, prvi čin tragedije a sve pod uticajem romantizma. U napisanom se osećao snažan uticaj Lesinga, Šilera i Getea. Prvi objavljeni tekstovi su mu bili poezija, u berlinskom nedeljniku Atenaum. Ubrzo prekida svoju književnu karijeru. U martu 1837. obavestio je Ludviga fon Vestfalena o veridbi sa njegovom ćerkom Dženi. Posećuje dva sata predavanja iz veronauke sedmično. Vrlo temeljno uči grčki i latinski, izučava Cicerona, Tacita, Horacija, Platona, Tukidida, Homera i Sofokla. Pohađa predavanja iz francuskog i hebrejskog. U njegovom programu iz prve godine tu su još sledeća gradiva: nemačka književnost, matematika, fizika i istorija. U oktobru 1837. poslao je ocu poslednje pesme koje je napisao. Nakon letnje duhovne slabosti po nagovoru lekara odlazi u selo Strelov, blizu Berlina. U tom selu je napisao filozofski dijalog Kleant ili o polaznoj tački i nužnom daljem kretanju filozofije. Sve pesme i skice za romane tu spaljuje. Otac ga obaveštava pismom 10. Frbruara 1838. da je teško bolestan i da je razočaran Karlovim trošenjem novca. Ugledu Berlina kao intelektualnog centra doprineo je Hegel koji je do svoje smrti 1831. tamo držao univerzitetsku katedru filozofije. Marks je mogao da oseti Hegelov posmrtni sjaj. Svi profesori, ipak, nisu bili Hegelovi učenici. Marks je da ispuni obećanje ocu upisao tri predmeta: Pandekta, kod istoričara prava Savinjija; Krivično pravo kod Eduarda Gansa, (vrlo uglednih profesora prava), i Antropologiju kod Stefensa. Savinji je bio jedan od glavnih teoretičara konzervativne istorijske pravne škole. Marks je marljivo pohađao Savinjijeva predavanja ali ne veoma marljivo kako je pisalo za predavanja Eduarda Gansa, Hegelovog učenika. U svom delu iz 1836. Gans piše o svojim susretima sa sensimonistima u vreme julske revolucije u Parizu. Moguće je u Marksovom delu naći čitave Gansove rečenice. U letnjem semestru 1837. Marks je slušao tri predavanja iz prava: Kanonsko pravo, Opšti nemački građanski postupak i Pruski građanski postupak. U zimu 1837-38. pohađao je samo predavanja iz Krivičnog postupka. U letnjem semestru 1838. upisao je tri predmeta: Logiku, Opštu geografiju i Prusko građansko pravo koje je slušao izvanredno vredno. Hegela je proučavao 1837. Čitao je filozofe Fihtea, Kanta i Bekona, i pravnike Savinjija i Tibauda. Uveo je običaj da u beležnice jezgrovito unosi sadržaje pročitanih knjiga. Čita Šelinga, Aristotela. Dok me držala zlovolja, navikao sam se da s kraja na kraj uranjam u Hegela, kako je to činio veliki broj njegovih učenika, zapiao je. Marks istrajava u studiranju prava i pismom obaveštava oca da želi da krene u sudije. 1837. je umro Marksov brat Eduard. Dženi fon Vesfalen Karl počinje da posećuje Doktorklub, koji je bio mesto gde su se skupljali filozofi, istoričari i teolozi koji su bili od njega mnogo stariji. U to vreme hegelovstvo je bila službena pruska filozofija. Hegelovi učenici su se delili na dve grupe: levica i desnica. Starohegelovci su se zalagali za izmirenje filozofije i religije. Opravdavali su hrišćanstvo i ulogu crkve. Branili su prusku državu. Hegelovska levica je naglašavala dijalektiku i nastojali su da je primene na područje ideja i stvarnost sveta. Odnosili su se kritički prema postojećoj religiji, hrišćanstvu i prema svakoj religiji, postojećoj pruskoj državi, i svakoj drugoj. Hegelovska levica je objedinila pokret političke opozicije u Prusiji koji se razvijao od julske revolucije 1830. Nespokojne zbog toga pruske vlasti su zabranile protivverske i protivpruske članke i tekstove. Habsburško carstvo pod Meternihom i dalje je vladalo srednjom Evropom. Izgledalo je da tadašnje rusko carstvo jača. Mladohegelovski pokret oblikovao se u takvom raspoloženju i okolnostima kao i misao mladog Marksa. Marks je bio u prilici da čuje sve rasprave poslehegelovskog razdoblja. Haleški godišnjaci koje je pokrenuo Arnold Ruge 1838. postali su mladohegelovski list. Doktorklub je okupljao nekoliko predstavnika hegelovske levice. Jedan od članova bio je Bruno Bauer, koji je na univerzitetu predavao teologiju. U klubu se pored filozofije raspravljalo o politici. Policijski izveštaji su, međutim, pisali da je razbludan život članova kluba. Deo novca Marks je trošio i na te pijanke. U polugodištu 1838-39. Marks je nastavio studiranje prava, međutim u letnjem semestru 1839. on napušta studij. Njegovo završno svedočanstvo sa studija sadrži ocenu samo iz jednog predmeta: O Isaiji, kod Brune Bauera. Odlučio je da bude filozof i da odbrani doktorat iz filozofije. U oktobru 1839. Bruno Bauer napušta Berlin i odlazi u Bon gde je imenovan za privatnog docenta na teološkom fakultetu. Bauer se nadao da će Marksu osigurati nastavničko mesto na Bonskom univerzitetu što ga je podstaklo da sastavi svoju tezu i proučavanje klasične grčke filozofije izloži u disertaciji. Godine 1840. u Prusiji je na vlasti bio Fridrih Vilhelm IV koji je bio još konzervativniji od svog prethodnika. U to vreme je novi ministar prosvete smenio Šelinga sa mesta rektora Berlinskog univerziteta. Po savetu Brune Bauera Marks tekst svoje disertacije:Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode predaje na Univerzitet u Jeni, koji se nalazio van pruske teritorije. Marks je 6. aprila 1841. poslao svoju tezu a 15. aprila 1841. dobio je svedočanstvo u kom je pisalo da je doktor filozofije. Odlučio je da napusti Berlin i odlazi u Porajnje, odlazi u Keln. Rajnske godine 1841—1843.[uredi | uredi izvor] Nakon kraćeg boravka u Kelnu i Triru u maju 1841. doktor Marks i Bruno Bauer planiraju da pokrenu časopis Arhiv ateizma. Bauer se vratio u Berlin, međutim, bio je smenjen sa svog položaja na Bonskom univerzitetu, na zahtev samog cara. To je značilo da se i za Marksa zatvaraju univerzitetska vrata. Grupa liberalnih pripadnika kelnske buržoazije osnovala je 15. decembra 1841. u formi deoničarskog društva Rajnske novine za politiku, trgovinu i industriju. Novine se pojavljuju 1. januara 1842. Marks je imao određeni uticaj na redakciju novina ali je bio nastanjen u Bonu i nije mogao da aktivno sudeluje u redakciji. 24. decembra je pruska vlada objavila Ukaz u kom preporučuje da se u štampi i u literaturi uguše sve kritike temeljnih verskih principa i uvrede morala i dobrih običaja. (3. marta 1842. preminuo je Ludvig fon Vestfalen.) Marks taj Ukaz kritikuje u svom članku: Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne. U leto 1842. preminuo je njegov brat, Herman, i Marks je morao da se vrati porodici u Trir koja mu je uskratila materijalnu pomoć. Dana 9. avgusta Rajnske novine su objavile Marksov tekst Filozofski manifest istorijske pravne škole, njegova saradnja je postala redovna. U tom članku on kritikuje, svog bivšeg profesora, Savinjija, koji je od strane cara bio imenovan za ministra zakonodavstva. U leto 1842. mladohegelovski krug u Berlinu se reorganizovao i na mestu Doktor kluba pojavio se klub ’’Freien’’ (Slobodni). Tom klubu su pored Brune Bauera pripadali: Edgar Bauer, Eduard Mejen, Maks Štirner i Fridrih Engels. Posle poziva iz redakcije Rajnskih novina doktor Marks 15. oktobra 1842. napušta Bon i nastanjuje se u Kelnu da bi uređivao dnevne novine i sudelovao u raspravama Kelnskog kruga pokretača Rajnskih novina. Tih meseci Marks je čitao francuske socijalističke pisce: Šarl Furijea, Pjer Leroa, Viktora Konsiderana i Pjera Prudona. U Rajnskim novinama piše i Mozes Hes koji je 21. aprila 1842. objavio manifest francuskih komunista. Marks čita tek izašlu Prudonovu knjigu Šta je vlasništvo?. Augsburške novine su 15. oktobra 1842. kritikovale Rajnske novine i optužile ih za komunizam. Marks kao glavni urednik odmah je odgovorio i u svom članku pomenuo pre svega Prudonovo oštroumno delo svedočeći time o svom zanimanju za socijalistička pitanja. Novinarski posao naveo je Marksa da se vrlo detaljno zanima konkretnim pitanjima. Sastavio je niz članaka o raspravama u Rajnskoj zemaljskoj skupštini povodom krađe drva. Novi zakon je pooštrio mere protiv drvokradica. Tim povodom je u Porajnju na sudovima bilo 150.000 postupaka. Marks piše, pod uticajem Prudona, o vlasništvu kao krađi i smatra da je vlasništvo nastalo na tuđi račun. Marks je u to vreme odbio veliki broj članaka od berlinskog kluba Slobodnih koje je okvalifikovao kao misaono isprazne brbljarije u neozbiljnom stilu i mokrenje na stari način. Tako je njegov sukob s njima postao oštar. Istovremeno, cenzura ga svakodnevno nepoštedno osakaćuje i novine često jedva mogu da izađu. Smatrao je da je suština novina u obrazovanju publike. Bio je za kritiku religije, kao i Slobodni, ali i da se manje poigrava firmom ateizma... a da se njen sadržaj širi među narodom. Raskinuo je veze sa Brunom Bauerom i berlinski Slobodni smatraju da je oportunist. Prvi lični susret između Marksa i Engelsa bio je hladan. Marks je Engelsu izgledao sumnjiv zbog ljubaznosti prema vlasti. S druge strane, uspeh Rajnskih novina pruskoj vladi je bio razlog za nespokoj. Za manje od godinu dana broj stalnih pretplatnika popeo se sa 400 na 3400. Zbog stalnih pritisaka na redakciju od vlade zaduženih za cenzuru sam ministar za cenzuru je smatrao da se ton novina neosporno stišava. Međutim, Rajnske novine su objavile pisma o položaju mozelskih vinogradara. Vlada je onda zatražila da se objave i službene ispravke koje opovrgavaju argumentaciju mozelskog dopisnika koji govori o vampirima koji već dugo sišu krv. Marks je sastavio niz članaka o mozelskim vinogradarima koji žive u nečuvenoj bedi. U člancima on tvrdi da je za njihov teški položaj odgovorna vlada. Seriju njegovih članaka je zaustavila cenzura kod članaka: Zla koja pojedoše Mozele i Vampiri Mozela, koji su ostali neobjavljeni. Pruska vlada je nakon što je već zabranila da se distribuiraju Opšte lajpciške novine, najvažnije liberalne novine u Nemačkoj, zabranila na zahtev cara, Rugeove Nemačke godišnjake a nakon što su Rajnske novine 4. januara 1843. objavile članak protiv ruskog carskog apsolutizma 21. januara usledila je i zabrana Rajnskih novina. Do te zabrane je došlo posle protesta cara Nikole I kod pruskog ambasadora u Petrogradu a iza zabrane je stajao Fridrih Vilhelm IV, lično. Marks je tada zapisao:Ja sam se umorio od pretvaranja, gluposti, sirovog autoriteta i našeg prenemaganja, izvrtanja, okretanja leđa i preganjanja rečima. Vlada mi je, dakle, ponovo vratila slobodu. Zbog načina na koji se provodila cenzura Marks je 18. marta objavio da se povlači iz uredništva Rajnskih novina. Rajnske novine su prestale da izlaze 31. marta 1843. To razdoblje značilo je ozbiljnu prekretnicu u Marksovom životu, počeo je da se zanima ekonomskim problemima i otkriva francuski socijalizam. Ostao je bez mesečne zarade a bio se i razišao sa svojom porodicom; sve dok mu je majka bila živa nije imao pravo na porodičnu imovinu. Otišao je u Bad Krojcnah kod Majnca. Tamo se u evanđelističkoj crkvi 19. juna 1843. venčao sa svojom sedmogodišnjom verenicom Dženi od Vestfalenovih. Na venčanju u crkvi niko od Marksove rodbine nije bio prisutan a od Dženi bila je samo majka i polubrat Edgar. Karl, ateista, venčao se u luteranskoj crkvi a Dženini aristokratski rođaci, pijetisti, verovali su u gospoda na nebu i gospoda u Berlinu i nisu bili prisutni. Pred Karlom i Dženi bilo je 38 godina teškog života a one su počele medenim mesecom na slapovima Rajne, kraj Šafthauzena u Švajcarskoj. U Bad Krojcnahu Marksovi stanuju sve do odlaska u Pariz krajem oktobra 1843. Karl mnogo čita i piše. Proučava istoriju Francuske, sastavlja liste i indekse građe o raznim temama: plemstvu, izvršnoj vlasti, birokratiji, porodici, državnim staležima, društvenim slojevima, itd. Detaljno proučava francusku revoluciju, istoriju Engleske, Nemačke, Švedske i Sjedinjenih Država. Čita Rusoov Društveni ugovor, Monteskjeov Duh zakona, Makijavelijevu raspravu O državi. U to vreme počinje da otkriva ekonomiju i stiče istorijsko obrazovanje. Piše Prilog kritici Hegelove filozofije državnog prava, (pisan od marta do avgusta 1843, a izdato tek 1927). Čita dva Fojerbahova dela: Suština hrišćanstva, objavljena u novembru 1841. i `Principi filozofije budućnosti, objavljeni 1843. Pored Fojerbaha na Marksa ponovo utiče Bruno Bauer. Nakon čitanja njegova dva članka: Jevrejsko pitanje i Sposobnost današnjih hrišćana i Jevreja da postanu slobodni, objavljena 1842. Karl u leto 1843. piše svoj Prilog jevrejskom pitanju. Marks se lično nije osećao kao Jevrej. Njegova pisma vrve antisemitskim refleksijama. Prilog jevrejskom pitanju je nesumnjivo antisemitski tekst. On piše:Koja je svetovna osnova Jevrejstva? Praktična potreba, sebičnost. Koji je svetovni kult jevrejstva? Trgovanje. Ko je njegov svetovni bog? Novac. Pa dobro! Emancipacija od trgovanja i novca, dakle od praktičnog stvarnog jevrejstva, bila bi samoemancipacija našeg vremena. Dalje piše: Jevrej se emancipovao na jevrejski način, ne samo tako što je prisvojio novčanu moć, nego što je pomoću njega i bez njega novac postao svetska sila, a praktični jevrejski duh praktičnim duhom hrišćanskih naroda, ...Novac je revnosni bog Izraelov, pred kojim ne sme da postoji nijedan drugi bog... Marks se zadovoljio tim da Jevreje označi kao metu i predloži ih za društveni progon. Ali, Marks šuti o progonstvu Jevreja kroz istoriju a žrtva je bio i njegov otac Heršel, on je u Prusiji morao da pređe u luteranstvo da bi zadržao posao. Međutim, Marks nije sam u tom mišljenju i socijalisti Furije i Prudon su napisali antisemitske tekstove. Jevrej je neprijatelj ljudskog roda. Tu rasu valja vratiti nazad u Aziju i iskoreniti je, pisao je Pjer Prudon u svom Dnevniku. Marksa sve više zanima i pitanje otuđenja. Pojavu otuđenja on vidi u religiji, politici i društvu i vezuje je za privatno vlasništvo. Izgrađujući i precizirajući svoju političku kritiku on sve više ulazi u socijalni sadržaj i pretpostavlja novu dimenziju, dimenziju ukidanja privatnog vlasništva a to je značilo bezobzirnu kritiku svega postojećeg. On nastoji da iznese istinu o društvenim odnosima. Karl i Dženi kreću u Pariz. U Pariz je porodica Marks stigla 11. oktobra 1843. Pariz 1843—1845.[uredi | uredi izvor] Po dolasku u Pariz porodica Marks se nastanila u predgrađu Sen Žermen gde su prebivali i mnogi nemački iseljenici. Arnold Ruge iznajmio je za njih stan u ulici Vaneu 23. Dženi Marks je bila u četvrtom mesecu trudnoće. U istoj ulici na broju 22 nalazilo se uredništvo Nemačko-francuskog godišnjaka. Karl je došao u milionsku metropolu čiju noviju prošlost je detaljno izučio. 1. maja Dženi je rodila ćerku. Ruge i Marks nisu uspeli u pronalaženju francuskih saradnika za Godišnjak. Francuski socijalisti od kojih su očekivali da će sarađivati pokazali su da su uznemireni ateističkim težnjama časopisa. Prvi i poslednji broj časopisa izašao je u martu 1844. U njemu je objavljen deo prepiske između Marksa i Rugea, dva Engelsova članka:Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, studija Položaj Engleske; Pisma iz Pariza Mozesa Hesa, Marksov Prilog jevrejskom pitanju i Uvod u Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Marks je pisao:Religija je uzdah potlačenog stvorenja......Ona je opijum naroda... Fridrih Engels 1844. godine, u vreme kada je upoznao Marksa Nemačko-francuskih godišnjaka je nestalo tek što su se pojavili. Samog Rugea je uplašila komunistička orijentacija koju je uočio na stupcima, prvenstveno Marksovih članaka. Pruska vlada je zaplenila primerke na granicama i izdala nalog da se uhapse glavni urednici: Marks, Ruge i Hajne. Časopis je bio odštampan u 3000 primeraka i slabo se prodavao u Francuskoj a u Nemačkoj se nije mogao prodavati. Ruge je odustao od daljeg rada i ostavio Marksa bez sredstava. Upravo u to vreme Marks je otkrio političku ekonomiju. Na to je uticao Engelsov članak Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije. Marks je zaključio da mora proučiti ekonomiste. I pored novčanih nevolja, oskudice i što mu se rodila ćerka, Marks je uronio u novo zanimanje – ekonomske studije. Između februara i avgusta sastavio je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. U njima opisuje vezu nacionalne ekonomije sa državom, pravom, moralom, građanskim životom. Marks u Parizu čita ekonomiste i od tada se više neće razdvajati od političke ekonomije. Prvi deo Rukopisa iz 1844 upravo je posvećen tumačenju odlomaka iz dela ekonomista: nadnica, profit od kapitala, zemljišne rente i otuđeni rad. Njegovo štivo iz 1844: Adam Smit :Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Vilhelm Šulc:Kretanje proizvodnje, David Rikardo:O načelima političke ekonomije i oporezivanja... Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitaliste i radnika. Marks dolazi do definicije proletera, onog koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada i to jednostranog, apstraktnog rada. Marks uvodi nove pojmove u svoje mišljenje: proizvodne snage, proizvodni odnosi...; do kojih je došao asimilacijom građe i kroz analizu kretanja proizvodnje u Šulcovim radovima i analizom istorije engleske političke ekonomije. Reč proleterijat dolazi od latinske reči proles (potomstvo). Proleteri su u Rimu sačinjavali centuriju siromašnih građana koji su državi mogli ponuditi samo svoje potomstvo. Po Marksu, moderni proleter nije posedovao ništa osim svoje radne snage. Marks istražuje jeziv položaj radnika u svom vremenu. Sudelovao je na sastancima pariskih radnika. U Parizu je od 1834. postojao Savez prognanih koji je 1846. prešao u Savez pravednih. Bila je to piramidalna organizacija koja je organizovana kao tajno društvo. Obavestio je pismom Fojerbaha da su komunisti tog leta dva puta sedmično pohađali predavanja o njegovoj knjizi Suština hrišćanstva. (Marks je Savezu pravednih službeno pristupio 1847) U izveštajima pruskog Ministarstva za unutrašnje poslove u Parizu pisalo je:Iznajmili su prostoriju i u njoj drže govore kojima otvoreno podstiču na ubijanje kralja, ukidanje svakog vlasništva, likvidiranje bogatih i vere, jednom rečju strahota. Ističe se da se okupi oko 30 a neretko i 100 do 200 Nemaca. Dok je boravio u Parizu Marks je bio veoma povezan sa pesnikom Hajnrih Hajneom. Sa Pjerom Prudonom je vodio mnogo rasprava i njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Marksovog odlaska iz Pariza. Družio se sa Mihajlom Bakunjinom. Sa Engelsom je krajem 1844. napisao knjigu Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Knjiga je izašla u februaru 1845. i bila je oštra kritika teza braće Bauer. Bauer hoće da tvorac istorije bude duh i negira ulogu mase u istoriji. Marks potom želi da se prihvati detaljnijih analiza razvoja političke ekonomije. Istovremeno pruskom caru je sve nesnosnije delovanje nemačkih revolucionara u francuskoj prestonici. Dana 3. avgusta 1844. objavljen je Bernaisov članak u ’’Vorwarts’’-u (Napredu) naslovljen Atentat na pruskog cara. To je izazvalo burnu reakciju pruskog ambasadora u Parizu. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova piše francuskom ministru inostranih poslova:Još danas možemo iz Francuske udaljiti one nitkove, a imaće muke da negde drugde izdaju svoje novine; to je istina. Članak je naprasit i gnusan. Progon mi se čini vrlo opravdan. Njih su trojica: odgovorni urednik g. Borštajn, dr Ruge i neki g. Marks... Francuski ministar odredio je 25. januar 1845. za progon nitkova. Karl Marks je dobio rešenje o proterivanju i saopšteno mu je da ima 24 sata da ode iz Francuske. Marksu je pošlo za rukom da dobije još osam dodatnih dana. Karl Marks se 1. februara 1845. kočijom odvezao u Lijež. U Briselu je bio 3. februara. Brisel, Marks komunist 1845—1847.[uredi | uredi izvor] Marks, Engels i Marksove ćerke Trir, Bon, Berlin, Keln, Bad Krojcnah, Pariz, pa Brisel i Belgija Leopolda I. Karl Marks je bez sredstava. 7. februara 1845. tražio je odobrenje da u Belgiji zasnuje mesto svog boravka. Belgijski ministar pravosuđa dao je nalog da Marks bude pod prismotrom jer je protiv njega u Prusiji bio izdat nalog za hapšenje. 22. februara Marks je potpisao obavezu:U svrhu dobivanja odobrenja za prebivanje u Belgiji, svojom čašću preuzimam obavezu da u Belgiji neću objaviti nijedno delo o dnevnoj politici. Zimi 1844-1845 Fridrih Engels piše Položaj radničke klase u Engleskoj. 22. februara Engels piše Marksu:Čim je stigla vest o expulsion, smatrao sam nužnim da odmah započnemo sa subskripcijom, kako bi komunistički raspodelili na sve nas posebne troškove, koje si ti imao. Engels predlaže Marksu da mu isplati svoja autorska prava za knjigu o Engleskoj. Tako on počinje Marksa novčano da ispomaže što će trajati i narednih godina. Marks je 1. februara potpisao ugovor sa izdavačem Laskeom za isključivo pravo objavljivanja njegove knjige Kritika politike i nacionalne ekonomije, trebalo je samo da je napiše. Za to delo nacrt su bili Ekonomsko-filozofski rukopisi koji nisu bili objavljeni. Od februara 1845. do marta 1848. gomila beleške o čitanju, petnaest beležnica sa više od šest stotina stranica iz Sismondi Studije o političkoj ekonomiji 1837, Istorija političke ekonomije Adolfa Blankija, Istorija političke ekonomije u Italiji J. Pekija 1830... područje Marksove lektire se još proširuje, proučava mašine, filozofiju manufaktura, P. Rosijeva Predavanja iz političke ekonomije Brisel, 1843. Nastanio se u jednom malom stanu u Briselu u ulici Pačeko br. 35. Tu piše svoje čuvene Teze o Fojerbahu. Marksov tekst sadrži jedanaest teza. Jedanaesta je najpoznatija:Dosada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Marks promenu sveta smatra najvažnijom. To značajno i iz korena utiče na njegovo delovanje. U aprilu 1845. u Brisel je doselio Engels. Marks je preselio u ulicu Alijanse da bi bili bliže. Marks je u Briselu intenzivno čitao. U avgustu je Engels poveo Marksa u njegov prvi boravak u Engleskoj. Boravili su u Mančesteru i Londonu. Tamo su upoznali radnike iz organizacije trade-union vođe Saveza pravednih, određen broj čartista okupljenih oko lista ’’Northern Star’’ (Zvezda Severnjača). Marks je upoznao fond biblioteke u Mančesteru i British Museum. Sve to će koristiti u svom kasnijem istraživačkom radu. Njegova lektira u Engleskoj iz leta 1845. popisana je u tri beležnice. On se upoznaje sa kreditnim mehanizmima, kretanjem cena, demografskim evolucijama i određenim brojem dela iz političke ekonomije do kojih nije mogao doći u Briselu. 26. septembra rodila se njegova druga kćer, Laura. Krajem avgusta bio je opet u Briselu. Radio je sa Engelsom na novoj knjizi:Nemačka ideologija. Sastavljanje te knjige trajaće od septembra 1845. do avgusta 1846. A knjiga je odgovor Baueru i Štirneru na njihove kritike Svete porodice. Velik deo Nemačke ideologije posvećen je kritici knjige Maksa Štirnera Ego i njegovo vlasništvo. U toj knjizi njihova kritika obuhvata i Fojerbaha. ...nijednom od ovih filozofa nije uopšte palo na pamet da postave pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike sa njihovom vlastitom materijalnom okolinom. Odatle polazi nagoveštaj Marks-Engelsovog shvatanja istorije sa proučavanjem odnosa između proizvodnih snaga, podele rada i različitih oblika vlasništva. Njihove formulacije kasnije će dobiti svoje ime istorijski materijalizam. Marksova filozofija postaje sve više ekonomizam. Poslednji značajan tekst u Nemačkoj ideologiji je napad na takozvani istinski socijalizam Karla Grina. Nakon putovanja u Englesku da bi ostali u vezi sa ’’Fraternal Democrats’’ (Bratskim demokratama) iz Londona i sa Londonskim udruženjem za obrazovanje nemačkih radnika Marks i Engels su osnovali Komunistički dopisni komitet. Bilo je to začinjanje Prve internacionale. 30. marta 1846. petnaestak komunista se sastalo u Marksovoj kući. Manifest komunističke partije, 1848.[uredi | uredi izvor] Prvo izdanje Manifesta Komunističke partije, štampano u Nemačkoj, 1848. godine Krajem 1847. Marks i Engels su počeli da pišu njihov najpoznatiji rad - program aktivnosti Saveza komunista. Zajedničko delo Marksa i Engelsa pisano je od decembra 1847. do januara 1848. godine, a prvi put je objavljeno 21. februara 1848. godine pod nazivom Komunistički manifest.[16] Komunistički manifest izložio je verovanja novog Saveza komunista. Više to nije bilo tajno društvo, Savez komunista je sada hteo da ciljeve i namere jasno prikaže široj javnosti.[17] Uvod Manifesta je jasno utvdio glavnu osnovu marksizma, da je `Istorija svih dosadašnjih društava istorija klasnih borbi.` [18] U nastavku se ispituju antagonizmi za koje je Marks tvrdio su nastali sukobom interesa buržoazije (bogata kapitalistička klasa) i proletarijata (radnička klasa). Polazeći dalje od toga, Manifest predstavlja argumente zašto je Savez komunista, za razliku od drugih socijalističkih i liberalnih političkih partija i grupa u to vreme, bio jedina partija koja je zaista delovala u interesu proletarijata i koja se zalagala za svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma.[19] Kasnije te godine, Evropa je doživela niz protesta, pobuna i nasilnih revolucija koji su poznati kao revolucija iz 1848. godine. [20] U Francuskoj, revolucija je dovela do svrgavanja monarhije i uspostavljanja Francuske Druge republike.[20] Marks je podržavao takve aktivnosti, a pošto je nedavno dobio značajno nasledstvo od svog oca, navodno koristi trećinu od toga da naoruža belgijske radnike koji su planirali revolucionarni ustanak.[21] Iako je istinitost ovih navoda sporna, belgijsko Ministarstvo pravde ga optužuje zbog toga i potom ga hapsi, a on je bio primoran da pobegne nazad u Francusku, gde je verovao da će biti bezbedan.[21][21] Keln 1848—1849, Marks revolucionar u vreme revolucije[uredi | uredi izvor] U nadi da će videti širenje revolucije u Nemačkoj, 1848. Marks se vratio u Keln, gde je počeo štampanje letaka pod naslovom Zahtevi Komunističke partije u Nemačkoj,[22] u kome se zalagao za samo 4 od 10 načela iz Manifesta, smatrajući da u Nemačkoj u to vreme, buržoazija mora prvo da zbaci feudalnu monarhiju i aristokratiju pre nego što proletarijat zbaci buržoaziju.[23] Dana 1. juna, Marks je počeo štampanje dnevnih novina `Neue Rheinische Zeitung`, a finansirao se nasledstvom svog oca. Novine su bile dizajnirane da prenesu vesti iz cele Evrope sa marksističkom interpretacijom događaja. Za vreme izdavanja ovih novina, Marks i drugi revolucionarni socijalisti su redovno maltretirani od strane policije, a Marks je čak i privođen u nekoliko navrata. Optuživan je za razne stvari, između ostalog za vređanje Glavnog javnog tužioca i za podsticanje oružane pobune, međutim, svaki put je bio oslobođen. U međuvremenu, Pruski parlament je raspušten, a kralj Fridrih Vilhem IV je uveo novi kabinet, koji je imao zadatak da sprovede kontra-revolucionarne mere i da ukloni levičarske i druge revolucionarne elemente iz zemlje.[24] Na osnovu ovoga, `Neue Rheinische Zeitung` su ubrzo ukinute i Marksu je naređeno da napusti zemlju 16. maja.[25][26] Marks se nakon ovoga vratio u Pariz, u kome je tada sprovođena oštra kontra-revolucije, a i vladala je velika epidemija kolere, pa je Marks ubrzo i odavde izbačen od strane gradskih vlasti, koje su ga smatrale velikom pretnjom. Sa suprugom Dženi, očekujući četvrto dete, i u nemogućnosti da se vrati u Nemačku ili Belgiju, u avgustu 1849. godine pronašao je utočište u Londonu.[27] Život i rad u Londonu[uredi | uredi izvor] Pisanje za New York Tribune Privatni i lični život[uredi | uredi izvor] [ikona] Ovaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, (doktorska disertacija) (1841. izdata 1902) Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1843. izd. 1927) Prilog jevrejskom pitanju (1843) Pisma Rugeu iz 1843. Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (1844. izd. 1932) Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Protiv Bruna Bauera i drugova, sa Engelsom. (1845) Teze o Fojerbahu (1845. izd. 1888, u Engelsovoj redakciji) Nemačka ideologija (1845. izd. 1932) Bijeda filozofije (1847) Manifesta komunističke partije (sa Engelsom) (1848) Najamni rad i kapital (1849) Klasne borbe u Francuskoj (1850) Adresa Centralnog komiteta Saveza komunista Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) Otkrića o istoriji diplomatije 18. veka Prilog kritici političke ekonomije (1859) Teorije o višku vrednosti (izd. 1905) Kapital. Kritika političke ekonomije, prva knjiga (1867) Kritika Gotskog programa (1875. izd. 1891)

Kao nova knjiga Sima Milutinović Simeon Sima Milutinović Sarajlija (Sarajevo, 3. oktobar 1791 — Beograd, 30. decembar 1847) bio je srpski pesnik i učitelj.[1] U društvu beogradskih književnih ljudi u početku druge polovine 19. veka Sima je bio pretpostavljan Ivanu Gunduliću, dok je Johan Volfgang Gete o njemu napisao dve stranice pohvala. Bio je privatni učitelj Petra II Petrovića Njegoša. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1791. godine u pravoslavnoj trgovačkoj porodici u Sarajevu, gde su mu roditelji došli iz Srbije. Simin otac Milutin, rodom je iz sela Rožanstva, u užičkom okrugu, a starinom iz sela Komarnica u plemenu Drobnjak.[2] Zbog kuge je prebegao u Sarajevo, gde se oženio Anđelijom Srdanovićevom, čuvenom sarajevskom lepoticom, o čijoj su lepoti narodni pevači sačuvali spomen za punu stotinu godina.[3][4] Kad je izbila nova epidemija kuge, mali Sima je imao nepune dve godine. Begunci su tražili sklonište na dva mesta u Bosni, a zatim su otišli u Brod i na kraju u Zemun. U Zemunu, on je počeo da pohađa školu, ali je nije završio. Zatim je u Karlovcima započeo gimnaziju, a završio u Segedinu.[5] Nemirnog i nesređenog duha, Sima je prošao kroz mnoga zanimanja, a obišao je i mnoge krajeve od Vidina do Lajpciga, od Besarabije do Crne Gore. Otac i sin Simo učestvovali su u Prvom srpskom ustanku. Sima je bio pisar u Pravitelstvujuščem sovjetu, u manastiru Blagoveštenju i kod ustaničkih vojvoda (1806—1813)[6]. U Beogradskom Liceju je zamenio Dositeja Obradovića kao učitelj. Učestvuje u ustanku protiv Osmanlija u četi „golaća” i biva zatočen zbog veze sa grčkom Heterijom u Vidinu. Bio je u izgnanstvu u Vidinu, radeći kao baštovan (bostandžija) i učitelj osnovne škole. Odlazi u Besarabiju da vidi izbegle roditelje, a potom u Saksoniju u Lajpcig 1825. godine, gde sluša filozofiju, čini poznanstva sa uglednim nemačkim književnicima, s Geteom na primer, i tom prilikom štampa svoj ep Serbijanku. Po povratku postaje prvi vaspitač Njegošev na Cetinju, a docnije carinik, policajac, sekretar ministarstva prosvete i član apelacije. Bavio se pisanjem stihova, politikom, istoriografijom, lingvistikom, osnivanjem pivare i „vodolečilišta”. Dopisivao se sa Vukom. [7] Umro je u Beogradu. Sahranjen je na groblju koje je nekad bilo na Tašmajdanu, kod današnje crkve Svetog Marka. Godine 1891. je skromno obeležena njegova stogodišnjica rođenja. Sarajevski odbor se spremao da mu postavi dostojan spomenik. Međutim, grob mu je bio zapušten i ubrzo zaboravljen. Mnogo godina kasnije na osnovu nekih skica i položaja njegovog groba u odnosu na Vozarovićev koji je imao nadgrobni spomenik do 1927. kada je staro beogradsko groblje prekopano, pronađeno je telo Sime Milutinovića i položeno u porodičnu grobnicu Milutinovića na Novom groblju. Njegove kosti su nedvosmisleno raspoznate na osnovu telesnih osobenosti (visina, oblik donje vilice) ali i predmeta koji su uz njegovo telo bili položeni (ikona svetog Srđa koju je doneo iz Moskve i koja mu je po njegovoj želji položena na grudi).[8] Oženio se 1838. godine Marijom rođenom Popović (1810—1875). Njihov sin je Dragutin Dragiša Milutinović, inženjer, arhitekt i istoričar srpske umetnosti.[9] Bio je blizak sa mlađom srpskom slikarkom Katarinom Ivanović koja ga je portretisala i posećivala u Beogradu. Delo[uredi | uredi izvor] Najbolje i najveće njegovo delo je epski spev Serbijanka. Druga važnija dela su: Trojebratstvo i Trojesestarstvo, epske pesme; Dika crnogorska, drama iz istorije Crne Gore, tragedija Obilić, jedna zbirka lirskih pesama i dva istorijska spisa: Istorija Srbije, koja obuhvata samo vreme od 1813—1815, i Istorija Crne Gore od davnih do novijeg vremena. Njegova knjiga Istorija Srbije 1813—1815 je bila zabranjena 1837. godine.[10] Kao obožavalac grčke kulture i Homera, a uz to i odličan poznavalac narodne poezije, Milutinović je hteo da svojom Serbijankom napiše Ilijadu Prvog i Drugog srpskog ustanka. On je lično učestvovao u oba ustanka, poznavao skoro sve narodne vođe i kasnije u Besarabiji mnogo štošta beležio po kazivanju izbeglica, više hroničarski i bez neke logičke veze. Celu tu građu on je prelio u veliki niz epskih pesama o važnijim događajima i ljudima iz oba ustanka. Njegove kraće pesme većinom su političke i prigodne: ustavo-braniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure, koje su mogle zadovoljiti potrebe svoga doba, ali koje nemaju naročite književne vrednosti. Objavio je četrdesetih godina 19. veka mnogo pesama u Pavlovićevom „Srbskom narodnom listu”, potpisujući se sa pseudonimom Srb Milutin.[11] Tragedija Obilić je jedan od najranijih pokušaja da se dramatizuje kosovska tragedija, a Dika crnogorska je niz dramatisanih epizoda iz crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila. Za složenu dramsku kompoziciju imao je manje smisla nego za ep, a uz to nije imao uzora u našoj književnosti, niti je poznavao dovoljno stranu dramu. Kao istoričar, Sima Milutinović nije strogo naučan i kritički duh, već piše na osnovi predanja, narodne pesme i ličnog iskustva. Sima Milutinović Sarajlija na poštanskoj markici Srbije iz 2016 Milutinović je najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije, podstrekač Njegoševog talenta i posle Vuka najbolji poznavalac naše narodne poezije. On je bio snažan i intuitivan duh. Sam Njegoš mu je priznao „silni polet”. U njegovim delima ima, mestimično, snažnog i iskrenog lirizma, smelih i uzvišenih misli, ali ima i nameštenog patosa, nastranih i nerazumljivih ideja. U doba književnog diletantizma, kada je srpska književnost tek pošla za velikim klasičnim uzorima i kada se književni jezik tek počeo da uobličava, Milutinović pokušava da piše istorijski ep i dramu i daje nekoliko dobrih istorijskih dela. Ali on je bio nesređen duh i sujetan talent, jedan od onih „divljih genija“ koji nemaju upornosti i vedrine da u mučnoj borbi za izraz dođu do jasnosti i jednostavnosti. Za tako veliki pothvat: da kroz bitne istorijske ličnosti, Obilića i Karađorđa, pesnički uobliči čežnje i ideale nacije, njegov talent nije bio u svemu dorastao, niti je izražaj bio savladan. Svojim velikim rodoljubljem, snažnim temperamentom i originalnošću, Milutinović je svojim savremenicima davao iluziju „bogom datog pesnika“. On nije zaslužio pohvale koje su mu romantičari činili, ali nije zaslužio ni odveć oštro potcenjivanje od strane realističke škole, koja je o njemu pisala sa potcenjivanjem. Milutinović je po Evropi sretao znamenite ljude i pesnike, a zna se da se u Saksoniju upoznao sa Krugom, Gerhardom, Jakovom Grimom, Ulandom, čak i sa Geteom. I Gete, osetivši da se pojavljuje jedna drukčija književnost i jedan zaboravljen narod napisao je čitave dve stranice pohvala Simi Milutinoviću-Sarajliji, malom pesniku iz velike narodne poezije i ne manje bune. A to znači mnogo: Sarajlija kao Njegošev učitelj okreće mu pogled i u svetsku poeziju i svetsku misao. Po njegovom književnom pseudonimu `Čubro Čojković`, u Beogradu se jedna ulica zove Čubrina ulica.[5]

"Istorija civilizacije 1 - 12" - Vil Djurant Ovaj komplet Istorija civilizacije 1 - 12 predstavlja klasično remek-delo istorije civilizacije: drevne i moderne, istočne i zapadne! Namenjena je širokoj čitalačkoj publici. Naučna istraživanja pretočena su u enciklopedijske zanimljivosti, a svetska kulturna baština predstavljena je obiljem podataka, mudrih zaključaka, zanimljivih, dramatičnih, jednostavnih i duhovitih događaja i ličnosti. Ovaj komplet sadrži 12 luksuzno opremljenih tomova: 1. ISTOČNE CIVILIZACIJE 2. ŽIVOT GRČKE 3. CEZAR I HRIST 4. DOBA VERE - prvi deo 5. DOBA VERE - drugi deo 6. RENESANSA 7. REFORMACIJA 8. POČETAK DOBA RAZUMA 9. DOBA LUJA XIV 10.DOBA VOLTERA 11.RUSO I REVOLUCIJA 12.NAPOLEONOVO DOBA Istorija civilizacije Vil Djurant Istorija civlizacije autora Vila Djuranta je esencijalno delo svetske literature. Rezultati naučnih istraživanja su oblikovani u fascinantne enciklopedijske činjenice, dok je bogatstvo svetske kulturne baštine predstavljeno kroz mnoštvo podataka, mudrih zaključaka, dramatičnih, jednostavnih i duhovitih priča o događajima i ličnostima. Ovaj komplet se sastoji iz ovih 12 dela: Istočne civilizacije Dr. Djurant je posvetio svoje napore od 1927. do 1932. godine na stvaranju ove knjige, koja je treća potpuno dopunjena verzija. Ona osvetljava istoriju civilizacije u Egiptu i na Bliskom Istoku do Aleksandrove smrti, kao i u Indiji, Kini i Japanu od samih početaka do danas. Uvod o prirodi i osnovama civilizacije, podržan sa 86 ilustracija i mapa, predstavlja impresivan pregled ljudske prošlosti i kulture. Knjiga je monumentalno delo, koje se može uporediti sa velikim enciklopedijskim projektima francuskih mislilaca osamnaestog veka. U ovom delu, čitaoci će pronaći obilje informacija o različitim civilizacijama. Sumer je predstavljen kao kolevka prvih gradova i pisanih zakona, dok su Egipćani opisani kao tvorci monumentalne arhitekture, medicine i prakse mumifikacije pre 3500 godina. Vavilonci su bili pioniri u astronomiji, fizici i ostavili su nasleđe zapadne mitologije. Takođe se istražuje uloga Judejaca, kao i kralja Asurbanipala, koji je predstavljen kao pola čovek, pola čudovište. Knjiga detaljno opisuje otpor Judejaca svim pokušajima uništenja i očuvanje njihove kulture zabeležene u Starom zavetu. Život Grčke Vil Djurant je posvetio punih 50 godina pripremi ovog dela, a rezultat je životna sinteza grčke civilizacije, drugog toma Istorije civilizacije. Knjiga se ističe svojim izuzetnim stilom pisanja koji nas vraća u zlatno doba istorijske proze, pre nego što je usko specijalizovano proučavanje postalo dominantno. Kroz dinamičnu sintezu istorije sveta, autor istražuje večito fascinantan svet grčke civilizacije. Život Grčke, kako ga opisuje Djurant, pruža dubok uvid u život i kulturu ovog drevnog naroda, isto kao što bi to učinio i petovekovni Atinjanin, stalno žedan znanja i sa stalnom željom za otkrivanjem. Knjiga je velika ne samo u fizičkom smislu, već i u smislu dubine i obuhvata, čineći je nezaobilaznim delom za svakog istraživača ili ljubitelja istorije. Ovo remek-delo je nagrađeno Pulicerovom nagradom za istoriju, čime je potvrđena izuzetna vrednost i doprinos Vil Djuranta u proučavanju i razumevanju grčke civilizacije. Cezar i Hrist Treći tom Vil Djurantovog monumentalnog prikaza istorije sveta, nazvan "Cezar i Hrist", plod je dvadeset petogodišnjeg pripremanja i pet godina intenzivnog pisanja. Ova knjiga, poput prethodnih tomova, samostalno istražuje svoje teme, predstavljajući Djurantovu slavnu kulturnu istoriju u novom svetlu. "Cezar i Hrist" nije samo pregled prošlosti, već i suptilan komentar današnjice. U dubinama rimskih političkih intriga i društvenih borbi, Djurant pronalazi odjekujuće odraze savremenih događaja, od Francuske revolucije do današnjice. On nas podseća na univerzalne obrasce vlasti i manipulacije koji su se protezali kroz vekove. Otkriva nam da su mnogi problemi koji muče moderno društvo već postojali u starom Rimu: bankrotstva, socijalne pomoći, izborna korupcija, državni socijalizam i drugi. Knjiga nije samo istorijski dokument, već poziv na promišljanje sadašnjosti kroz prizmu prošlosti. Dok čitamo o Cezaru i Hristu, učimo i o sebi i o društvu u kom živimo. Doba vere - prvi i drugi deo Pregled srednjovekovne civilizacije – hrišćanske, islamske i judejske – od Konstantina do Dantea, od 325. do 1300. godine naše ere, predstavlja putovanje kroz doba vere, istražujući njegove dubine i širine kroz priče o dostignućima i kulturi tog perioda. Ovo delo, poput prethodnih tomova Istorije civilizacije, stoji samostalno, ali istovremeno se uklapa u širi narativ ljudske prošlosti. Čitamo o životima svetog Avgustina, Hipatije, Justinijana, Muhameda, Karla Velikog, Eleonore od Akvitanije, Ričarda Lavljeg Srca, Saladinu i mnogim drugim ličnostima koje su oblikovale srednjovekovnu epohu. Kroz njihove priče, otkrivamo složenu i fascinantnu istoriju tog doba, obeleženu sukobima između tri velike religije i unutrašnjim borbama između religijskih i svetovnih pogleda na život. Uzbudljive ljubavne priče, kao one o Eloizi i Abelaru ili o Danteu i Beatriče, pričaju se s dubokim razumevanjem i erudicijom. Kroz njihove sudbine, sagledavamo širinu i dubinu srednjovekovnog perioda, od ekonomije do umetnosti, od politike do religije. Doba vere je bilo vreme romantičnih priča, siromaštva, sjaja, pobožnosti, ali i feudalizma, monaštva, jeresi i sukoba. Ovo delo nam pruža uvid u bogatstvo i složenost srednjovekovne civilizacije, koja je ostavila neizbrisiv trag na ljudsku istoriju. Renesansa Istorija italijanske civilizacije od 1304. do 1576. godine oslikava jedan od najsjajnijih trenutaka italijanske prošlosti – renesansu, od vremena kada se rodio Petrarka 1304. do smrti Ticijana 1576. godine. Vil Djurant nas vodi kroz ovu fascinantnu epohu, istražujući ekonomske temelje, uspon bankarskih porodica poput Medičijevih i sukobe između rada i kapitala koji su obeležili ovo razdoblje. Pratimo procvat kulture od Firence do Milana, Venecije, Rima i drugih italijanskih gradova, svedočeći veličanstvenim paradama prinčeva, umetnika, filozofa i vojskovođa. Ovo je priča o razvoju industrije, obrazovanja, morala, umetnosti i nauke, kao i o sukobima, epidemijama i prirodnim katastrofama koje su obeležile ovo doba. Kroz žive portrete poznatih ličnosti poput Petrarke, Bokaca, Medicija, Fra Andelika, Donatela, Leonarda da Vinčija, Rafaela i mnogih drugih, Djurant nas vodi kroz stranice renesansne istorije. Dok priča dostiže dramatičan vrhunac sa pustošenjem Rima 1527. godine, pokazuje nam kako je čak i opadanje renesanse bilo plodno, zahvaljujući umetnicima poput Ticijana. Renesansa, obnavljajući klasičnu kulturu, zauvek je promenila tok evropske istorije, okončavajući hiljadugodišnju vladavinu orijentalnog duha. Ova knjiga nas priprema za sledeće epohe i titane misli koji su nasledili duh renesanse, koji i danas živi u srcima ljudi širom sveta. Reformacija U ovom tomu Istorije evropske civilizacije od Viklifa do Kalvina: 1300-1564, Vil Djurant istražuje dubine i širine reformacije, fokusirajući se na ljude, ideje i događaje koji su oblikovali ovu značajnu epohu moderne istorije. Ova studija predstavlja nezavisno istraživanje reformacije, koja je možda najvažniji događaj u savremenoj istoriji, a ujedno i nastavak Djurantovog monumentalnog rada. Dok oživljava dramu reformacije, Djurant nas vodi kroz česte revolucije tog doba, istražujući povezanost socijalnih i verskih promena koje su obeležile ovo razdoblje. On nas uvodi u svet religije i njenog uticaja na pojedinca i društvo, razmatrajući stanje i izazove Rimokatoličke crkve pre pojave Lutera. Engleska, Nemačka i Češka služe kao pozornica za prikaz ideja i sukoba luteranske reformacije, dok autor sa razumevanjem prati Erazmove napore za mirno samoreformisanje Crkve. Ova knjiga pruža dubok uvid u dinamiku reformacije i njenu duboku vezu sa socijalnim promenama toga doba, osvetljavajući ključne momente i ličnosti koje su oblikovale evropsku istoriju u ovom turbulentnom periodu. Početak doba razuma U ovoj knjizi nastavlja se istraživanje evropske civilizacije u doba Šekspira, Bejkona, Montenja, Rembranta, Galilea i Dekarta: 1558-1648. Kroz ovaj period, Djurantova sagovornička porodica nastavlja svoje putovanje kroz istoriju. Autori nas vode kroz razvoj nauke i procvat filozofije usred turbulentnih vojnih i verskih sukoba toga doba. Ovo je vreme koje je obeležilo pojavu velikih umova poput Keplera i Galileja, Bruna i Dekarta, te otkrića poput složenih mikroskopa, teleskopa, termometra i barometra. U isto vreme, doneseni su revolucionarni koncepti poput logaritamskog i decimalnog sistema, kao i otkrića planetarnih orbita i zakona. Kroz ova dostignuća, vidimo postepeno rađanje moderne Evrope, dok se društvo i nauka polako oblikuju pod uticajem novih ideja i tehnoloških inovacija koje će zauvek promeniti tok istorije. Doba Luja XIV U ovom tomu, Kralj Sunce je predstavljen u svojim različitim, ponekad kontrastnim, ali uvek fascinantnim aspektima - od najsjajnijih momenata do najtežih iskušenja i najhumanijih trenutaka. Pored toga, ova knjiga istražuje Englesku u doba Kromvela, pružajući uvid u likove poput Miltona i Čarlsa I, čija genijalnost često prelazi granice ljudske razumne, ali se suočava i sa sopstvenim demonima. Tu su i priče o drugim zemljama poput Švedske i Rusije u doba Petra Velikog, gde su se događale epske transformacije i izazovi. Kroz ove priče, čitaoci će doživeti raznolike aspekte ljudske prirode, od veličanstvenosti do ludila, i pratiti promene koje su oblikovale svet tog vremena. Knjiga se završava sumrakom Kralja Sunca, pružajući dubok uvid u kraj jedne ere i početak novih izazova koji su čekali Evropu. Doba Voltera U doba Voltera, Vil Djurant istražuje period Prosvećenosti, gdje je Volter igrao ključnu ulogu kao zagovornik procvata umjetnosti i nauke. Fokusirajući se na Francusku, Britaniju i Nemačku u periodu od 1715. do 1756. godine, ova knjiga pruža dubok uvid u dinamiku tog vremena. Prateći hronološki sled prethodnih tomova, ova knjiga može se čitati samostalno, prikazujući vladavinu Luja XV, englesku filozofsku misao u prvom delu 18. veka, kao i okruženje u kojem su nastajali Volterovi radovi. Posebna pažnja posvećena je Johanu Sebastianu Bahu, izuzetnom kompozitoru baroka, kao i filozofskoj klimi u tadašnjoj Europi, obuhvatajući radove poput Volterovih teza i enciklopedije Denija Didroa. Ruso i revolucija Ruso i revolucija – Istorija Civilizacije duboko se uranja u događaje u Francuskoj i ostatku Evrope tokom stvaranja Žan Žak Rusoa i tokom Francuske revolucije. Nastavljajući hronološki sled prethodnih tomova, ova knjiga može se čitati i samostalno, donoseći dragocen uvid u ključne trenutke tog perioda. Prvo poglavlje vodi nas kroz događaje Sedmogodišnjeg rata, dok se drugo fokusira na poređenje između dvojice savremenika, Voltera i Rusoa. Treće poglavlje istražuje kulturne i političke scene u Italiji, Španiji, Portugalu i Mocartovom Austriji, dok se četvrto bavi slovenskim narodima, osmanskom prisutnošću u toj regiji i vladavinom Katarine Velike u Rusiji. Peto poglavlje analizira protestantski sjever i Kantov filozofski doprinos, dok poslednja dva podnaslova knjige istražuju Džonsonovu Englesku i krah francuskog feudalizma. Ovaj tom Istorije Civilizacije, kao i ostala enciklopedijska izdanja Vila Djuranta, nagrađen je Pulicerovom nagradom 1968. godine. Napoleonovo doba Napoleonovo doba – Istorija Civilizacije detaljno istražuje period Francuske revolucije i vladavinu Napoleona, njegove vojne kampanje i osvajanja. Iako se hronološki nadovezuje na prethodne tomova, ova knjiga je samostalna i pruža uvid u ključne događaje toga doba. Pored analize političkih zbivanja u Francuskoj i Napoleonskih ratova, ovaj tom prati i kulturni i umetnički razvoj tadašnje Evrope, uključujući Betovenovo muzičko stvaralaštvo i književna dela Jezerskih pesnika Engleske. Poslednje poglavlje istražuje opsadu Moskve, bitku kod Vaterloa, konačni slom Napoleonove vojske i njegovu progonstvu na ostrvo Sveta Jelena, kao i događaje koji su usledili. Ova knjiga zatvara seriju enciklopedija Vila Djuranta, pružajući sveobuhvatan pregled ključnih istorijskih događaja tog perioda. Povez knjige : tvrd Strana : 10134 Format : 210mm x 290mm Pismo : ćirilica

Диоген Лаэртскй О жизни , учениях и изречениях знаменитых филозофов Академя наук СССР институт фиософии издательство - мысла Москва 1986. Животи и мишљења угледних филозофа је биографија грчких филозофа која се приписује Диогену Лаертију, написана на грчком, чији најстарији сачувани рукописи датирају с краја 11. до почетка 12. века. Борис Пастернак Сабрана дела у пет томова Издавачка кућа - Уметничка књижевност Москва 1989. Диоген Лаерцки О животу, учењима и изрекама познатих филозофа Академија наука СССР -а Институт за филозофију издавачка кућа - мисли Москва 1986. дело Диогена Лаерта `О животу, учењима и изрекама познатих филозофа` у 10 књига, које излаже учење старогрчких мислилаца, почевши од седам мудрих људи а завршавајући стоичком и епикурејском школом. Публикацију допуњују биографије Питагоре, Платона, Плотина и Прокла које су написали Порфирије, Олимпијодор и Марина, смештене у Прилогу број 1, као и детаљни коментари, индекси имена и извора, хронолошка табела и табела филозофских школе. Књига Диогена Лаертија, која је најважнији извор из историје античке филозофије, намењена је наставницима и студентима , као и свима онима који се занимају за историју античке филозофије и историју културе уопште. odlično očuvana tvrdokoričena iz privatne biblioteke kao nova

Do sredine sedamdesetih godina prošlog veka, činilo se da žene u antici, kada su nauka i publicistika u pitanju, – nisu postojale. Sa sve češćim postavljanjem novih pitanja istoriji i okretanjem ka do tada zanemarenim temama (privatno, svakodnevno) i marginalnim društvenim i političkim grupama (seljaci, radnici, jeretici itd.), žene i njihov istorijski položaj postaju sve češće predmet ozbiljnog naučnog istraživanja i interesovanja šire obrazovane javnosti. Tome je svakako doprinelo i jačanje ženskog pokreta, ali i sve veći broj devojaka koje se upisuju na fakultete. Otuda ne čudi što su rodne studije poslednjih decenija, naročito u Americi, doživele procvat, osvežile naučna istraživanja u širokom spektru humanističkih nauka i znatno obogatila naša saznanja. Zbornik Supruga, ljubavnica, robinja: žena u antičkoj Grčkoj, Rimu i ranom hrišćanstvu nema ambiciju da prikaže celokupnu sliku pravnog, ekonomskog i društvenog položaja žena u patrijarhalnom poretku klasične i pozne antike, niti da ponudi celokupan pregled najvažnijih istraživanja u ovoj oblasti. To ne bi pošlo za rukom nijednom monografskom izdanju. Trudili smo se, međutim, da ipak čitaoce ne uskratimo za opštu sliku, koliko je to moguće, i neki od ukupno trinaest prevedenih članaka izabrani su upravo stoga što daju opis i pregled određenih tema bez mnogo upuštanja u detalje. S druge strane, pak, u zborniku postoje i članci koji fasciniraju brižljivom i inteligentnom analizom, fokusiraju se na naizgled nevažne detalje i preko njih dolaze do iznenađujućih uvida koji intelektualno razgaljuju i stimulišu. Budući da je savremena istraživanja obeležio snažan uticaj teorije (filozofije, sociologije, psihonalize), zborniku smo dodali i dva često citirana i preštampavana teorijska članka koji tematizuju problem rodnih i seksualnih kategorija. Posebnu vrednost ovog zbornika čini i bibliografija radova o ženama u antici; u slučaju zbornika, nisu navedena samo njihova imena, imena priređivača itd., nego su dodavani i naslovi članaka u njima, što, koliko nam je poznato, nema na drugim mestima. Naslov: Supruga, ljubavnica, robinja: žena u antičkoj Grčkoj, Rimu i ranom hrićanstvu Izdavač: Karpos Strana: 285 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2020 ISBN: 978-86-6435-158-4

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Islamska filozofija je filozofija koja polazi od islamskih verskih dogmi, odnosno od objavljenih istina vere, kao svojih pretpostavki. Islamska filozofija se ponaviše bavi čovekovim odnosom s Bogom, odnosom vere i uma, pitanjima slobode volje, predodređenja, greha, blagodati, spasenja i zagrobnog života. Islamska filozofija je imala veliki uticaj u hrišćanskoj Evropi, gde je prevod arapskih filozofskih tekstova na latinski „doveo do transformacije gotovo svih filozofskih disciplina u srednjovekovnom latinskom svetu”, s tim što se posebno snažan uticaj muslimanskih filozofa osetio u prirodnoj filozofiji, psihologiji i metafizici. Arapska filozofija je bila jedan od glavnih kanala kojim su dospela celokupna Aristotelova dela na zapad. Škole i pravci islamske filozofije Skoro svi pisci istoriju islamske filozofije dele u tri filozofske škole: Peripatetička filozofska škola; Iluminativna filozofska škola; Transcendentna filozofska škola. Peripatetička škola Peripatetička škola u islamu označava zapravo islamsku filozofsku tradiciju koja potiče od Aristotela. Njeni najpoznatiji predstavnici jesu Farabi i Ibn Sina, poznati po tome što su izvanredno komentarisali i proširili Aristotelovu filozofiju u islamskom svetu. Bitna karakteristika ove škole jeste to što se ona isključivo oslanja na racionalnu argumentaciju. Iluminativna škola Nakon peripatetičke škole, islamski filozofi na čelu sa Suhravardijem, poznatijim kao Šejh Išrak, okrenuli su se različitoj, unapređenoj filozofskoj metodi, tako što pored racionalnog argumentovanja pokazuju sklonost duhovnom usavršavanju i intuitivnim saznanjima. Prema mišljenju predstavnika iluminativne filozofije, intuicija pročišćene duše dospeva do višeg i kvalitetnijeg nivoa znanja jer duša razotkriva samu istinu, a ne pojmove koji ukazuju na nju. Ovi filozofi bili su obazrivi spram toga da očuvaju filozofske okvire svojih studija i zbog toga su se jasno pridržavali metode racionalnog argumentovanja kao osnovne metode filozofije. Transcendentna škola Transcendentna filozofija posebna je po tome što su u njoj spektakularno objednjeni mnogi aspekti ontoloških rezultata koji su se do tada pojavili u islamskom svetu – kako u filozofskim školama tako i u gnotičkoj i teološkoj islamskoj misli. Predstavljajući ove filozofske principe, Mula Sadra Širazi, osnivač transcendentne filozofije, razrešio je nesuglasice koje su delile peripatetičku i iluminativnu filozofsku školu. Pored toga, on je takođe umnogome približio filozofska gledišta teološkim i posebno gnostičkim intelektualnim i saznajnim rezultatima. Stoga, metodološka specifičnost njegove škole krije se upravo u tome što jedan predstavnik transcendentne filozofije svojim filozofskim istraživanjima nudi rešenja za pitanja koja istovremeno obuhvataju sve filozofske, gnostičke i teološke rasprave. Upravo zbog ovakvog pristupa, Mula Sadrina škola nosi naziv transcendentna filozofija jer ona nadilazi i objedinjuje sve ostale racionalne škole i tokove u islamu. Razvoj Al-Farabi Al-Farabi (oko 870–950) je bio jedan od prvih filozofa koji su preneli Aristotelovu logiku u islamski svet. Iscrpno je komentarisao Aristotelove spise iz logike, i razvio Aristotelov opis intelekta. S aristotelizmom pokušava da poveže i neke novoplatonističke teze. Njegovo delo „Grad vrlina“ predstavlja verziju Platonove „Države“, koja je opis idealnog društva gde cvetaju sve vrline. Ibn Sina Ibn Sina (latinizovano: Avicena) (980–1037) je bio vodeći persijski islamski filozof i svestrani naučnik. Svoju filozofiju je većim delom temeljio na aristotelizmu i neoplatonizmu, koji je pokušavao da spoji sa islamskim verskim predstavama.[4] On smatra da je zadatak filozofije da osvetli i dokaže istine koje je Bog objavio. Ibn Sina je zastupao metafizičko učenje prema kojem proces svetskog zbivanja nema početka ni kraja u vremenu. Prema Aviceni „dahr“ je neprolazni trenutak u kojem se rasprostire Božja prisutnost, tj. ono što je pohranjeno u unutrašnjosti vremena i što u sebi sadrži neprekidno trajanje (ta`rifat). On tvrdi da je princip pojedinačnosti materija, a princip opštosti um. Stoga smatra da je istinska spoznaja nemoguća bez kosmičkog uma, koji je jedinstven kod svih ljudi. U pitanju oko univerzalija, Abu-Ali Ibn Sina je umereni realista: za njega opšti (univerzalije) pojmovi postoje pre stvari, u stvarima i iza stvari (lat. ante res, in rebus i post res). Tako božanski um prethodi stvarima, dok ljudski um dolazi posle njih. Glavno Avicenino delo, velika filozofska enciklopedija, podeljena je na logiku, fiziku, matematiku i metafiziku. Po naređenju kalifa spaljena je 1160. u Bagdadu. Al-Gazali Arapski prikaz Sokrata Al-Gazali (1058–1111), poznat kao Algazel u srednjevekovnoj Evropi, je bio islamski filozof, teolog, pravnik, psiholog i mistik persijskog porekla. Al-Gazali se pamti kao borac za prevlast iskustvenog nad umnim znanjem i otkrivenja nad rezonovanjem. U filozofiji, povezivao je spoznajnoteorijski skepticizam i novoplatonske elemente s islamskim teološkim učenjem, na osnovu kojeg kritikuje celokupnu filozofiju. Posebno je zanimljivo njegovo radikalno odbacivanje uzročnosti i tvrdnja o nepostojanju nužne veze između uzroka i posledice. U tom je smislu preteča kasnijim skeptičkim i okazionalističkim sistemima. Ibn Rušd Ibn Rušd (latinizovano: Averoes) (1126–1198) je bio andaluzijsko-arapski filozof i lekar, učitelj filozofije i islamskog prava, matematike, i medicine. Aristotela je proučavao skoro tri decenije, i napisao je komentare za skoro sva njegova dela, izuzev njegove Politike, kojoj nije imao pristup. Pre 1150. je postojalo samo nekoliko prevedenih Aristotelovih dela u zapadnoj Evropi. Kroz latinske prevode Averoesovih dela u 12. veku, na se zapad vratilo Aristotelovo učenje. Toma Akvinski je Averoesa jednostavno nazivao „Komentatorom“ kao što je Aristotela nazivao „Filozofom“. Njegovo najznačajnije originalno filozofsko delo je Nedoslednost nedoslednosti (Tahafut al-tahafut), u kome je branio aristotelovsku filozofiju od al-Gazalijevih tvrdnji u Nedoslednosti filozofa (Tahafut al-falasifa). Averoes je pokušavao da pomiri aristotelovski način mišljenja sa islamom. Prema Averoesu, ne postoji sukob između religije i filozofije, već čovek može doći do istine na dva različita načina: putem filozofije ili putem religije. Verovao je u večnost univerzuma i u postojanje pre-postojećih formi. Ibn Arabi Ibn Arabi (1165–1240) je bio srednjovekovni arapski filozof, sufi mistik i pesnik iz Andaluza. U filozofiji je ostao ponajviše upamćen po svom ontološkom učenju o jedinstvu bića (ar. Wahdat-ul-Wujood) i zastupanju ideje o transcendentnom jedinstvu svih religijskih formi. Ibn Arabi je nastojao da ostvari sintezu zapadne i istočne mistične filozofije, koristeći raznorodne izvore - Kuran i islamsku tradiciju, neoplatonizam, sufizam, hrišćanski misticizam, jevrejske pisce kabalističke tradicije i slično. Zbog toga je od zastupnika pravovernog islama često proglašavan za jeretika i nevernika. Ibn Haldun Ibn Haldun (1332–1406) je bio srednjevekovni arapski istoričar i filozof koji je živio i stvarao u Tunisu. U njegovoj filozofiji je značajna teorija o cikličnom shvatanju istorije. Tu svoju teoriju predstavio je u delu „Opšta istorija“ svjetske civilizacije koje se sastoji iz sedam tomova. On je verovao da se ciklusi menjaju svakih 120 godina. Ibn Haldun po prvi put razgraničava državu od društva, čime se razlikuje od grčke filozofije. Haldun pomoću načina proizvodnje objašnjava i nastanak države. Mian Mohamed Šarif (urdu: myạں mḥmd sẖryf; r. 1893. u Lahoru, Britanska Indija; u. 1965. u Islamabadu, Pakistan), poznat kao M. M. Šarif, bio je uticajni filozof, univerzitetski predavač u Pakistanu i figura islama.

Na veoma originalan i neposredan način Rasel izlaže večna filozofska pitanja, koja su bila okosnica razvoja i sticanja identiteta zapadne civilizacije. Broj ocena: 113 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Društvene nauke - popularno Šifra Proizvoda: 8333 Poslednja cena bila je: 1292 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Mudrost Zapada, Bertrand Rasel Naziv Knjige : Mudrost Zapada Autor: Bertrand Rasel Pismo: Srpski - Latinica Format: 18x25 cm Broja strana: 358 strana Povez: Tvrdi Izdavač: Dereta Izdanje : 2003. god Opis proizvoda: Mudrost Zapada, Bertrand Rasel *** O Knjizi *** Debela knjiga je veliko zlo, rekao je Aleksandrijski pesnik Kalimah. Uopšte uzevši, ja sam sklon da delim to mišljenje. Prema tome, ako se usuđujem da pred čitaoca stavim ovu knjigu, to je zato što ona, kad je reč o zlima, predstavlja ono manje. Uprkos tome, ona traži posebno objašnjenje, jer sam pre nekog vremena napisao knjigu o istoj temi. Mudrost Zapada je potpuno novo delo; ipak, ono se, naravno, nikada ne hi pojavilo da mu nije prethodila moja Istorija zapadne filozofije. Ovde sam pokušao da dam pregled zapadne filozofijr od Talesa do Vitgen-štajna, pri čemu se osvrnuh i na neke istorijske prilike u kojima se ova filozofija razvijala. Pregled sam potkrepio nizom slika ljudi, mesta i dokumenata, koje sam cr-peo, koliko je god bilo moguće iz izvora vremena na koje se odnose, Naročito sam nastojao, gde god se to činilo korisnim, da filozofske ideje, koje se redovno iskazuju samo rečima, prevedem u dijagrame koji izražavaju istu misao geometrijskom me­taforom. U tom mi je nastojanju malo toga moglo biti uzor, pa stoga rezultati nisu uvek potpuno uspešni. Svejedno, čini se da je takav način prikazivanju vredno pri-menjivati. Ukoliko je ono moguće, grafičko prikazivanje ima i tu prednost što nije vezano ni za jedan jezik. Kao izgovor za još jednu istoriju filozofije mogu navesti dvoje.r Prvo, malo je takvih istorija koje su sažete, a ipak dovoljno opširne. Ima, doduše, mnogo istorija koje su opsežnije; i podrobnije se bave svakom pojedinošću. Ova se knjiga očigledno ne želi nadmetati sa takvim delima. Oni koji se dublje zainteresuju za predmet bez sumnje će ih s vremenom pročitati, a možda će čak posegnuti i za izvornim teksto-vima. Drugo, savremena usmerenost prema sve užoj specijalizaciji prisiljava ljude da zaborave svoj intelektualni dug precima. Ova se knjiga ima cilj da se suprotstavi tom zaboravu. U jednom ozbiljnom smislu, cela zapadna filozofija je grčka filozofija; i nema smisla baviti se filozofskom mišlju kidajući niti koje nas povezuju sa velikim misliocima prošlosti. Nekada je bilo uobičajeno misliti kalkako filozofima priliči da znaju o svemu ponešto. Filozofija je svojatala sve znanje. Bilo tako ili ne, vladajuće mišljenje da filozofi ne treba da znaju ništa ni o čemu sigurno je sasvim pogrešno. Oni koji misle da je filozofija „stvarno" počela 192i ili bar ne mnogo pre, ne shvataju da filzofski problemi nisu nastali odjednom i ni iz čega. Žato se, uopšte ne izvinjnvam šta prilično velikodušno postupam s grčkom filozofijom. Pregled istorije filozofije može se dati na dva načina. Jedan je samo prepri­čavanje onoga što je neko rekao i što je na njega uticalo. Kod drugog, izlaganje se povezati sa izvesnim kritičkim komentarom, da bi se pokzalo kako se filozofska misao razvijala. Ovde je primenjen ovaj drugi način. Može se dodati da to ne bi smelo zavesti čitaoca da veruje kako nekog mislioca možemo od prve odbaciti samo zato što mu pogledi nisu savršeni. Kant je jednom rekao kako se manje boji toga da ga opovrgnu nego da ga pogrešno shvate. Mi treba da pokušamo da shvatimo šta filozofi žele da kažu pre nego što ih otpišemo. Ipak, mora se priznati da na­por katkada ni priblžino ne odgovara dostignutom znanju. Konačno, to je pitanje ocene koju svako mora doneti sam. Sadržaj i pristup temi u ovom su delu drugačiji nego u mojoj ranijoj knjizi. U tom pogledu mnogo je zaslužan moj urednik dr Pol Folkes, koji mi je pomogao u pisanju teksta, izabrao mnoge slike i smislio većinu dijagrama. Namera je bila da se da pregled nekih osnovnih pitanja o kojima filozofi raspravljaju. Ako čitalac, pročitavši ove stranice, oseti potrebu da se bavi ovom remom više nego što bi to inače učinio, knjiga će postići svoj glavni cilj. *** O Autoru *** Bertrand Rasel (Bertrand Russel, 1872-1970) je jedna od najizuzetnijih ličnosti XX veka, filozof, humanista kakvih je bilo malo u celokupnoj istoriji filozofije. Mnogi smatraju da je u svom vremenu zauzimao ono mesto koje je, u ranijim periodima filozofskog mišljenja, pripadalo misliocima kakvi su bili Aristotel ili Hegel. Završio je studije matematike i fizike na privatnom Triniti koledžu u Kembri-džu i, osim radova iz te dve oblasti, objavio je i brojna dela iz filozofije i logike, obrazovanja, ekonomije i politike, medu kojima su najznačajnija: Uvod u matematičku filozofiju, ABC atoma, ABC relativiteta, Analiza materije, Filozofski eseji, Ljudsko znanje, Analiza mišljenja, Izgledi industrijske civilizacije, Vaspitanje i društveni poredak, Istorija zapadne filozofije, Zašto nisam hrišćanin, Osvajanje sreće, Nepopularni eseji... Sa Vajthedom (A. N. Whitehead) je napisao obimno tro-tomno delo Principi matematike (1910), u kome dokazuju da je celokupna matematika zasnovana na logici i izvedena iz nje. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1950. godine. Svi proizvodi iz: Društvene nauke - popularno Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Leksikon srpsko-latinskih reči i izreka sa gramatikom/Serbicus-latinum lexicon – jedno je od retkih izdanja ovakve vrste. Cilj stvaranja knjige Leksikon srpsko-latinski je bio da pruži ne samo odrednice koje govore o latinskoj i grčkoj civilizaciji uopšte, već da se protumače i na latinski prevedu pojmovi iz različitih drugih oblasti. Iz oblasti filozofije, medicine, nauke, tehnike, astronomije, psihologije, sociologije, pojmovi iz religije, umetnosti i kulture uopšte. Kao i mnoge izreke moralne, etičke i poslovičke prirode. Posebna pažnja posvećuje se pojmovima iz istorije , tradicije, religije i prirodnog bogatstva srpskog naroda.U knjizi Leksikon srpsko-latinski , radi lakšeg snalaženja prilikom eventualnog korišćenja građe na latinskom jeziku, uz ove odrednice, daju se osnovni gramatički oblici, brojne ustaljene fraze i misli filozofa i drugih istaknutih ličnosti rimske i grčke istorije, primeri građenja složenijih rečenica i izraza, a prevedene su i mnoge narodne poslovice i izreke naših velikana. Istom cilju, treba da posluži i gramatika srpsko – latinskog jezika koja se daje u prilogu. Sjajna potpuno nova nekoriscena knjiga tvrd povez.

Predgovor Demokratija, kao jedan od načina političe organizacije, od starog veka do danas postoji kao pojam ili politička praksa i zbog različiog tumačenja nastaju teškoće da joj se da pravi smisao. 1) Uprvobitnom,, originalnom značenju građaniinjihova tela imaju direktno pravo da donose političke odluke. Ovo je procedura je nazvana direktna demokratija i danas se u modernom svetu skoro i ne primenjuje. 2) U drugom značenju, to je oblik vladavine gde građani ostvaruju svoje pravo preko izabranih predstavnika koji su im odgovorni. To je poznato kao predstavnička demokratija. 3) U vladavini gde vlast većine, preko konstitutivnog ograničenja, garantuje manjini da može da uživa kolektivna i individualna prava, kao što je sloboda govora i versko opredeljenje; ovaj oblik je poznat kao liberalna ili konstitucionalna demokratija. Reč demokratija se često upotrebljava da karakteriše neki politički ili društveni sistem, bez obzira na to da li je to oblik demokratske vladavine u smislu jednog od prethodnih značenja i teži da umanji društvene i ekonomske razlike, posebno one koje proizilaze iz nejednake raspodele privatnog vlasništva. Antička Grčka je najočigledniji primer vladavine direktne demokratije. Ta demkratija je karakteristična za mnoga primitivna društva i moderni antropolozi je vezuju u glavnom za preistorijsko vreme. Platon i Aristotel su stvorili teoriju o političkoj demokratiji. Najbolju definiciju demokratije dao je Aristotel govoreći o državi. Po njemu demokratija je tamo gde su ljudi slobodni i siromašni i predstavljaju većinu u vlasti države. Ova definicija se u osnovi razlikuje od njene primene u modernom vremenu. Direktna demokratija, u kojoj svi građani učestvuju, bila je moguća zbog ograničene veličine tamošnjih država. U to vreme gradovi su bili mali i zajedno sa okruženjem nisu prelazili više od nekoliko hiljada stanovnika. Žene nisu imale pravo glasa kao ni brojni robovi. Ta demokratija je bila u saglasnosti sa poretkom gde su robovlasnici uživali sva prava. Ta se vlast nije kvalifikovala kao pravna i legislativna institucija. U antičkoj demokratiji svi građani učestvuju u zakonodavnoj skupštini i bili su da glasaju. Ovakvi sistemi nisu mogli da deluju u većim državama i njima se nije moglo rukovoditi na ispravan način. Ovaj tip demokratije je bio u staroj Grčkoj u petom veku pre naše ere. Politička istorija datog perioda odlikuje se borbom između dve države Atine i Sparte, jedna sa demokratskom a druga sa oligarhijskom organizacijom. Sukob se završio pobedom Sparte. Atinska demokatija se nikad nije povratila od ovog udara. Posle dugog perioda opadanja konačno je nestala sa nastankom Rima. Grčka demokratija je postojala u istoriji u kratkoj epizodi i nije imala većeg uticaja na moderne demokratske države. U poređenju sa grčkim gradom - državom, Rim je bio oligarhijska republika i postepeno je prerastao u autokratsku imperiju. Kasnije države su bile plemenske i feudalne, a u 16. i 17. veku bile su transformisane u apsolutne monarhije. Srednji vek uz to odlikuje postojanje više nezavisnih republika koje su bile oligarhijske i ne demokratske. To je bila situacija sve do Američke i Francuske revolucije. Današnje demokratske vlade su zakonodavne i sa legislativnim parlamentom. Njihova etička osnova počiva na tome da su svi ljudi jednaki a vlade postoje da sprovode prava i da zaštite svoje i interese građana. Do ovoga se došlo još u srednjem veku,kada su se nove osnovne demokratske premise pojavile i postepeno potvrđivale u vremenu. Jedna od najvažnijih novih ideja je moderna koncepcija konsititucije. Uopšte uzevši, starije generacije su gledale na zakon kao na oganičavanje u vršenju političke vlasti. Ali za naslednike kraljevstva kao i za mnoge primitivne narode, zakon je starodrevni običaj koji se teško menja. Kraljevi nisu propisivali zakone već su ih oni obavezivali isto kao i ostale subjekte. Ova ideja je osnažena konceptom prirodnih zakona koje su razvili stoici i hrišćanski mislioci krajem antike. Za hrišćanske teologe univerzum je kreacija svemoćnog Boga čija savršena i nepromenjena volja je obavezujuća za sva bića.. Moderan pogled o premoći konstitucionalnog zakona je nasleđen direktno iz srednjovekovbnog koncepta. Srednjovekovni politički poredak se dezintegrisao u 15. i 16. veku, pošto je vlast monarha porasla i omogućila ideju apsolutne suverenosti. Jedini značajan izuzetak bila je Engleska, gde je tradicija srednjoevekovnog parlamentarizma bila posebno snažna. Sredinom 17. veka izbio je sukob između religijskog i konstitucionalnog problema koji je vodio do otvorenog prekida između kralja i parlamenta; parlament je pobedio i umanjio upravni značaj kralja. Pobedonosnom revolucijom 1688. vlast engleske monarhije je konačno ograničena. Parlament je imao potpunu kontrolu u zakonodavstvu i finansijama. Najbolji način da se spreči zloupotreba vlade. je da se vlast podeli na legislativnu i izvršnu i da ona ne bude u istim rukama. Uticaj Džona Loka i njegove rasprave (1690) su bile prilagođene engleskom revolucionarnom pokretu, ali je to moglo da ima mnogo šire značenje. Lokova teorija o razdvajanju vlasti je postala popularna i na evropskom kontinentu. Monteskje je dvema vlastima, koje treba da su odvojene dodao i sudsku. Ta doktrina je bila prihvaćena od britanskih severnoameričkih kolonija i od američkog sistema vlasti. O Civilnoj vladi Ove teorije u praksi i primeni u 17. veku imale su veliki značaj u razvitku konstitucionalne demokratije. Balans vlasti u Engleskoj se pomerio od kralja ka parlamentu koji je ostao oligarhijski i kao takav bio nedemokrstski. Odsustvo neke značajnije promene nije dovelo do bitnije modifikacije sve do reformskog akta iz 1832. Pre Američke I Francuske revolucije, Žan Žak Ruso je bio na striktno demokratskoj poziciji. Sa tim stanovištem se predstavio u Društvenom ugovoru (1762). Zalagao se za direktnu demokratiju mada taj izraz nije nikad upotrebio. Konstitucionalno demokratija je bila uvedena kao posledica Američke revolucije. Ono što su Amerikanci želeli bila je ne samo konstitucionalna nego i demokratska vladavina kao krajnji cilj. Takođe, veliki značaj u istoriji moderne demokratije imala je Francuska revolucije. Još od 16. veka Francuska je bila apsolutna monarhija, izuzev nekoliko malih podrčja koja su zadržala provincijski status države I bilo je malo revolucinara koji su imali interes da to ožive. Njihova inspiracija je dolazila od filozofije prosvećenosi sa radikalnom novom koncecijom o pravima čoveka. Francuska revolucija je imala veliki i neobičan efekat na razvitak moderne demokratije. Bila je uspešna u podrivanju starog režima i pozitivno je delovala na ideal slobode, bratstva i jednakosti. Taj ideal je bio ovaploćen u nizu osnovnih reformi od Dekleracije o pravima čoveka do Napoleonovog zakonika koji je promenio lice Evrope. Većina revolucionara verovala je da su legalna i socijalna jednakost cilj koji je opravdavao upotrebu bilo kog političčkog sredstva. Ta ideja je bila jedna od najmoćnijih snaga Francuske revolucije. Glavni podstrek demokatiji u Evropi došao je od njenih ideja i raznih nacionalnih pokreta koji su se pojavili posle tog istorijskog događaja. Kada su oštrice revolucije otupele, išlo se za tim da se tradicija prilagodi sopstvenim potrebama. Britanske institucije su služile kao primer razvoja demokratije. Sve do Prvog svetskog rata monarhije su bile normalni oblik vladavine u većini država zapadne Evrope. Britanija je mogla da posluži kao primer da monarhija može da bude konstitucionalna i demokratska. Kad se Luj XVIII vratio u Francusku, prihvatio je ustav posle Napoleonovog pada. Taj dokument je bio izraz ličnog autoriteta i principa narodnog suvereniteta, što je bilo nešto više nego legalna funkcija. Glavna posledica je pretvaranje Francuske u konstitucionalnu monarhiju sa institucijama dosta sličnim savremenoj Britaniji. Takve osobine su imale i najveći broj drugih obnovljenih monarhija. Mada je razlika od zemlje do zemlje bila prisutna, njihovi sistemi su u osnovi bili slični britanskom i vodili su porastu demokratiije u Evropi. Apsolutna monarhija je postepeno zamenjena principom da je narod izvor ustavnog autoriteta. Pored toga, postojala je težnja ka opštem pravu glasa i da težište zakonske egzekucije dođe u ruke kabineta odgovornog kao narodno izvršno telo. Razvitak demokratije u pojedinim zemljama Evrope bio je nejednak u obliku i tempu. Postojeći osnovni zakon u Francuskoj je pred kraj devetnaestog veka ustanovio Treću republiku i konačno je u Francuskoj parlamentarna odgovornost bila uspostavljena u punoj meri kao i u nekim drugim zemljama (npr. Nemačka i Danska).. Dvadesetih godina dvadesetog veka ova nejednakost u razvitku se uveliko izgubila. Konstitucionalne države zapadne Evrope bile su sve demokratske, bilo da su monarhije ili republike i bile su uporedive sa sistemom u Velikoj Britaniji. Pisani su ustavi koji su do izvesne mere ograničavali vlast parlamentarnih većina. Sa druge strane, demokratski karakter parlamenta je bio garantovan periodičnim opštim izborima u kojima su svi odrasli građani, obično imali pravo glasa. To je bio standardni oblik moderne demokratije, koji je često uključivao žene u izboni proces. Uprkos sličnosti struktura vlada na kontinentu, u praksi je sistem bio različit od engleskog. Pre svega, drugačiji je bio sistem organizacije političkih partija. U Velikoj Britaniji postojao je dvopartijski sistem, a u Evropi rivalstvo je obično bilo između više od dve partije. Iskustvo u više evropskih zemalja je pokazivalo da su se teškoće višepartijskog sistema jedva premošćavale. U mnogome to je zavisilo od partijskh lidera i pristalica spremnih za saradnju. Kad je bilo moguće, dolazilo je do stabilne vlasti sa osiguranim demokratskim vođstvom. Za primer se mogu uzeti ustavne monarhije u Holandiji i skandinavskim zemljama u kojima su uspešno delovali multipartijski sistemi i postignuta je stabilnost demokratske vladavine. Demokratija je u drugoj polovini devetnaestog veka bila velika snaga u Evropi pod uticajem duha Francuske revolucije, karakterističnog po snažnim idejama i relativno slabim institucijama, To je odlikovalo mnoge partije u većini evropskih država. Kada glasači, nakon višepratijskih izbora, nisu bili zadovoljni rezultatima, okrenuli su se na drugu stranu tražeći zadovoljavajuće političko rešenje. Druga polovina devetnaestog i rani dvadeseti vek bili su vezani za konstitucionalizam. Tom idejom je bio zadojen i predsednik Sjedinjenih Američkih Država tvrdeći da je cilj stvaranje sveta sposobnog za demokratiju. U ime tog načela Amerika je učestvovala u Prvom svetskom ratu. Jedna od glavnih posledica toga rata je uspostavljanje komunističkog režima u Rusiji. Taj režim nije pretendovao da stvori liberalno društvo i stvarao je demokratiju sumnjivog karaktera. Nakon Drugog svetskog rata satelitske države Sovjetskog Saveza su nazvane “narodnim demokratijama.To su u stvari bile strogo regulisane države, ali se u prvo vreme gledalo na njih sa blagonaklonošću. Teorijska osnova ovakvog shvatanja demokratije imala je poreklo još u Francuskoj revoluciji, a ekonomska demokratija se pojavila kao sastavni deo revolucionarnog pokreta. Mada je glavna politička ideja bila legalnost jednakosti, manjina je smatrala da je i ekonomska jednakost takođe osnovno pravo čoveka. To nije bilo prevaziđeno ni u socijalizmu. Mnogi autori su podržavali ovakav stav što je odigralo značajnu ulogu i u revolucijama 1848. Ovo shvatanje imalo je velikog uticaja na Karla Marksa. Po ugledu na francuske revolucionarne tradicije razvio je socijalnu i ekonomsku teoriju. Verovao je da njegovo učenje treba da bude presudno za život nepovlašćenog stanovništva predstavljenog radničkom klasom. Sve dok postoji ekonomska nejednakost u vlasništvu, ne može se ostvariti besklasno društvo jer su sredstva proizvodnje u rukama kapitalista. Istorijski funkcija proletarijata je da zbaci građansku klasu i njenu državu. U najvećoj meri Marks je bio koncentrisan na novo društvo i nije imao interes da shvati probleme demokratije. U Zapadnoj Evropi, krajem devetnaestog i u dvadestom veku, veliki broj marksista se postepeno prilagođavao događajima da se u novom društvu ostvari demokratija putem parlamenta izabranog od naroda. Takvo shvatanje je prihvatila i većina radničke klase u industrijski razvijenim zemljama. Vreme je potvrđivalo i praktično opravdavalo poglede socijal-demokratskih partija u razvijenim državama Zapadne Evrope da se do socijalističkog poretka može doći i evolucijom. U Rusiji je revolucionarni marksizam tumačen na način da i manjina u datim okolnostima nedovoljno razvijenog proletarijata može da osvoji vlast. Tako je pod vođstvom Lenjina komunistička partija zagospodarila velikim delom ruske imperije. To je bila nova vrsta političkog sistema koji su njegovi zagovornici smatrali totalnom demokratijom. Jedna od najupadljivijih karakteristika 20. veka u Zapadnoj Evropi bio je nagli porast demokratije. Totalitarizam i konstitucionalizam su se u potpunosti razlikovali, ali već polovinom veka nije bilo vlade koja nije sebe smatrala demokratskom. Posle poraza totalitarizma i nacionalizma u zapadnoj hemisferi u Drugom svetskom ratu novo razdoblje se otvorilo u drugoj polovini dvadesetog veka. Pokret za nezavisnost u bivšim kolonijama u Africi i Aziji bio je nezaustavljiv i predstavljao novi period u razvitku sveta. Propast komunizma u Sovjetskom Savezu i satelitskim državama istočne Evrope bio je veliki preokret u istoriji ljudskog društva. Taj period je bio pun događaja u kojima se demokratija razvijala i postepeno postajala vladajuća ideja u svetskim razmerama. Autor Naslov: Kratka analitička istorija demokratije Izdavač: Prometej Novi Sad Strana: 136 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 16 × 24 cm Godina izdanja: 2014 ISBN: 978-86-515-0922-6

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zmija i zmaj : uvod u istoriju alhemije / predgovor, izbor, prevod Dušan Đorđević-Mileusnić 292 str. : ilustr. ; 21 cm Alhemija (lat. alchimia, alchymia, od arap. خيمياء) je grana filozofije prirode iz koje se u 17. i 18. veku razvila moderna hemija i farmakologija. U davna vremena alhemija se smatrala kraljevskom veštinom. Danas se pobornici pseudonauka često nazivaju „alhemičari“. Najčešće se smatra da je sinteza zlata i drugih plemenitih metala bila jedini cilj alhemičara. Međutim, vrhunski majstori alhemije su ovo smatrali samo za sporedni efekat važnije, suštinske transformacije materije. Alhemija kombinuje elemente mnogih nauka i filozofskih disciplina, poput hemije, metalurgije, fizike, medicine, astrologije, misticizma i umetnosti. Ovu veštinu su praktikovale drevne civilizacije Mesopotamije, Egipta, Persije, Indije, Kine, stare Grčke i Rima, i muslimanske civilizacije. U Evropi se alhemija razvijala sve do 19. veka. Termin alhemija je nastao kao kombinacija arapskog člana Al i reči Kemet ili Kemi koja je egipatski izraz za crna. Crna se odnosi na crnu zemlju, što je jedno od imena kojim je nazivana plodna dolina reke Nil, pa i sam Egipat....

Svetski bestseler, ovaj roman o matematici, papagajima, knjigama, mafiji, istovremeno je istorija i geografija. Pripovedanje puno napetosti dočarava nam čudesa i zagonetke sveta. Sve je ovde, od časa kad su izmišljeni brojevi i počela da se mere prostranstva zemlje do danas, od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije. Deni Geđ, i sam po profesiji matematičar, autor niza odličnih knjiga iz te oblasti, sad je sačinio remek-delo u žanru koji nam je poznat po romanu Justejna Gordera o istoriji filozofije „Sofijin svet“. Ono što je „Sofijin svet“ za filozofiju, „Papagajeva teorema“ je za matematiku. Istorija matematičkih otkrića i suština matematičkih problema odjednom bivaju bliske i dramatične. I zato ako hoćete da vam matematika bude kućna ljubimica, da je shvatite, da razumete ono što nikad niste razumeli, rešićete stvar tako što ćete čitati „Papagajevu teoremu“. Nećete samo naučiti matematiku, nego ćete je i zavoleti. A ako vam do tog nije stalo, mislite na decu. Vaše dete će postati tata-mata, čudo od deteta! Jer, matematika se ovde ne predaje nego se pripoveda. Ponekad roman ume da bude matematika, a sa ovom knjigom – matematika je postala roman. Povez broš Strana 512 Le Théorème du Perroquet est un roman de Denis Guedj sa posvetom Њ-02

Opis "Papagajeva teorema - Deni Geđ" Svetski bestseler, ovaj roman o matematici, papagajima, knjigama, mafiji, istovremeno je istorija i geografija. Pripovedanje puno napetosti dočarava nam čudesa i zagonetke sveta. Sve je ovde, od časa kad su izmišljeni brojevi i počela da se mere prostranstva zemlje do danas, od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije. Deni Geđ, i sam po profesiji matematičar, autor niza odličnih knjiga iz te oblasti, sad je sačinio remek-delo u žanru koji nam je poznat po romanu Justejna Gordera o istoriji filozofije „Sofijin svet“. Ono što je „Sofijin svet“ za filozofiju, „Papagajeva teorema“ je za matematiku. Istorija matematičkih otkrića i suština matematičkih problema odjednom bivaju bliske i dramatične. I zato ako hoćete da vam matematika bude kućna ljubimica, da je shvatite, da razumete ono što nikad niste razumeli, rešićete stvar tako što ćete čitati „Papagajevu teoremu“. Nećete samo naučiti matematiku, nego ćete je i zavoleti. A ako vam do tog nije stalo, mislite na decu. Vaše dete će postati tata-mata, čudo od deteta! Jer, matematika se ovde ne predaje nego se pripoveda. Ponekad roman ume da bude matematika, a sa ovom knjigom – matematika je postala roman. Povez: broš Strana : 512 Format : 14,5x20,5 cm Pismo : latinica

Iako je proteklo više decenija otkako je delo Grčki put Amerikanke Idit Hamilton prvi put štampano, ono ipak nije mnogo izgubilo na aktuelnosti i još uvek ima mnogo toga da saopšti o starogrčkoj kulturi i njenim najvažnijim protagonistima (o kojima znanja nikada ne nedostaju). Ali danas Grčki put ima i drugi značaj – budući da je od onih dela koja su često preštampavana, prevođena, komentarisana, rečju, postala uticajna, ono je zanimljivo i kao povlašćeno mesto konstruisanja istorije i rekonstruisanja zapadnog kulturnog identiteta, koji se počev od renesanse vezuje, s više ili manje intenziteta, sa antičkom Grčkom. Jedna od veoma važnih svetskih intelektualki koja svakako zalužuje pažnju i mlađih generacija je severnoamerička filozofkinja, autorka brojnih dela i prevoditeljka Idit Hamilton (1867?1963). Bila je uzor mnogim poznatim piscima, najviše Mileru i Darelu. Ako se uzme podatak da su knjige I. Hamilton „Grčki put“ i „Eho Grčke“ prevedene perom Sonje Vasiljević (prvi put se pojavljuju na srpskom), u izdanju Karposbooks, uvrštene u stručnu literaturu, na studijama klasičnih nauka Filozofskog fakulteta u Beogradu, to svakako potvrđuje dragocenost ovih dela. Ali, i da svako od zaljubljenika u istoriju, književnost, filozofiju, uopšte umetnost, može imati u svojoj biblioteci ovakva dela, kao potrebu za upoznavanjem starogrčke i rimske kulture. Idit Hamilton potiče iz intelektualne porodice iz severoistočne Amerike. Otac je bio profesor klasičnih jezika i od njega stiče prva znanja iz latinskog i grčkog. Njena mladost je koincidirala sa vremenom početka sifražetskog pokreta. Ona i njene sestre su bile prve intelektualke u Zapadnom svetu. Studirala je u Pensilvaniji, Lajpcigu i Minhenu, gde je bila prva žena postdiplomac. Pošto je bila prva žena na univerzitetu u Lajpcig, napustila ga je, a kasnije doktorirala. Idit Hamilton je bila uvređena od strane kolega i profesora jer je gledana sa omalažavanjem, ali je i sama imala kritički stav prema naučnom radu Univerziteta. Družila se sa Arnoldom Tobnijem i Erzom Paundom. Zaljubljena u grčku kulturu ona je tragala za onim što ima trajnu vrednost. Najznačajnije za ovu autorku je njena misao da Grčka nije prevaziđena, u 20. i 21. veku, koji predstavljaju krizu modernog sveta, grčka filozofija i umetnost mogu nadahnuti i usmeriti nas ka putu novog humanizma – nove renesanse. „Radovati se životu, nalaziti da je svet divan i da je u njemu prijatno, obeležje je grčkog duha koje ga razlikuje od svega što mu je predhodilo. To je vitalna razlika“. Sa velikim entuzijazmom i svojom upornošću uspeva u šezdeset trećoj godini da zapadnom svetu približi i oživi interesovanje za književnost i istoriju stare Grčke kada je izdala svoju prvu knjigu Grčki put. Među ostalim značajnim delima je Rimski put, Mitologija (sluša se i danas na univerzitetima u Americi). Pred kraj života je dobila više počasnih doktorata (Univerzitet Ročester i Jejl), i postala članica Američke akademije umetnosti i književnosti. Grčki kralj Pavle je Idit Hamilton proglasio počasnom građankom Atine 1957. godine. Tada je i prvi put posetila Grčku sa svojih 90 godina. Grčki put ima 17 eseja. Istok i Zapad se susreću: „grčka umetnost je intelektualna, umetnost ljudi koji su bili bistri i vispreni mislioci, umetnici od kojih svet nikada nije video veće, ljudi obdareni najboljim duhovnim darom. Ničega previše“. Idit Hamilton u Grčkom putu piše o Umu i Duhu. O Pindaru, Tukididu, Ksenofontu, Ideji tragedije, Eshilu-prvom dramatičaru, Sofoklu, Euripidu – modernom umu, Religiji Grka, Put Grka, Put modernog sveta. Dok se u delu Grčki put autorka bavila 5. vekom pre nove ere i kulturnim digađanjima u Atini, u delu Eho Grčke. I. Hamilton se usmerava na 4. vek pre nove ere koji po njoj zaslužuje posebnu pažnju, jer predstavlja uvod u jednu tragediju svetskih razmera, a to isčezavanje stvaralačke moći Grčke. Kada je Atina nestala sa istorijske scene začele su dve filozofske škole, stojici i epikurejci. Autorka u deset eseja posvećuje svoja razmišljanja i usmerenja: Neuspehu Atine, Slobodi, Atinskoj školi, Platonu, Isokratu Aristotelu, Demostenu, Memandru, Aleksandru Velokom, Stoicima: Zenonu i Epiktretu, Marku Aureliju, Plutarhu, i Grčkom i Rimskom putu. Eseji su pitko napisani, obogaćeni su su zaniljivim navodima, podacima i privlače pažnju i običnom čitaocu da obogati svoja saznanja o tumačenju starogrčke kulture. Dve poslednje rečenice u ovoj knjizi govore o autorkinoj velikoj odanosti grčkoj kulturi:„ Uticaj klasične Grčke je isčezao, ali istina i lepota koje su Grci otkrili, konačno su opet oživele i nikada neće nestati. Još uvek nas uče“. Slađana Ristić Idit Hamilton (1867–1963), američka klasična filološkinja proslavila se brojnim knjigama o starogrčkoj i, manjim delima, o rimskoj kulturi. Uspevala je decenijama da na engleskom govornom području oživi interesovanje za književnost i istoriju Grčke i Rima. Tek sa šezdeset tri godine, izdala je prvu knjigu Grčki put, koja je i izvesno svedočanstvo o njenoj neobičnoj upornosti, vitalnosti i nepresušnom entuzijazmu. Među ostalim značajnim delima, koja je pisala u dubokoj starosti, treba pomenuti: Rimski put, Mitologija, koja i danas služi kao udžbenik ovog predmeta u gimnazijama i na univerzitetima u Americi, i Uvek prisutna prošlost. Pred kraj života je dobila više počasnih doktorata i postala počasna građanka Atine (1957), ukazom kralja Pavla. Održavala je prijateljske veze sa Arnoldom Tojbnijem i Ezrom Paundom i inspirisala pisce poput Lorensa Darela i Henrija Milera. Idit Hamilton suvereno potcrtava važnost antičke civilizacije i njenog poznavanja. Iako su njena mnoga viđenja i tumačenja danas u nauci gotovo marginalizovana, te retko ko veruje u apsolutno grčko čudo, odnosno u tumačenje starogrčke kulture koja se rađa eks nihilo i sasvim različito od drugih njoj savremenih civilizacija, dela Idit Hamilton obiluju vrednim uvidima. Grčki put čini zbirka od sedamnaest eseja. To su duboka i zrela promišljanja o grčkoj književnosti i njenim zlatnim predstavnicima. To je slika grčke misli i umetnosti u vreme njenih najvećih dostignuća. Velika književnost prošlosti ili sadašnjosti izraz je velikog poznavanja srca, tvrdi autorka. Istok i Zapad su se susreli u Grčkoj, preduslov razuma, koji je imao da obeleži Zapad i duboko duhovno nasleđe Istoka bili su ujedinjeni. Grci su u potpunosti znali kako je život gorak, ali i kako je mio. Radost i žalost, oduševljenje i tragedija stoje ruku podruku u grčkoj književnosti, ali u tome nema nikakve protivrečnosti. Oni koji ne poznaju jedno od ova dva zaista ne mogu znati ni ono drugo, zaključuje Hamiltonova. Platonove misli, gnome koje su bile uklesane na svetilištu u Delfima – Upoznaj samog sebe i Ničega previše – ne nalikuju onima što bi se našle na svetim mestima izvan Grčke. Po Hamiltonovoj, obe su obeležene potpunim odsustvom izraza karakterističnim za svešteničke formule širom sveta. Grci su bili intelektualci, kaže autorka, bila im je strast da koriste svoje umove. Ova činjenica prosijava čak i kroz njihovu upotrebu jezika. Naša reč za školu potiče od grčke reči za dokolicu. Svakako, racionalni Grk, čovek kome je data dokolica osmisliće je razmišljanjem i istraživanjem pojava. Dokolica i težnja za znanjem – za Grka je bila veza neizbežna i neraskidiva. Autorka naglašava da grčki umetnik nije mistični samotnjak kakve pećine već deo ovoga sveta delatnog i živog u kome izgrađuje sopstvenu predstavu lepote. Prema tome jedina prirodna istina u grčkoj umetnosti je čovek. Dok se u delu Grčki put autorka bavila 5. vekom pre nove ere i svim krucijalnim kulturnim događajima u Atini, u delu Eho Grčke Hamiltonova se koncentriše na 4. vek pre nove ere koji po njoj zaslužuje posebnu pažnju, zato što predstavlja početak kraja Grčke, ne samo zbog njene slavne veličine nego i zbog njenog istorijskog značaja. Četvrti vek pre nove ere predstavlja uvod u jednu tragediju svetskih razmera, a to je iskonsko iščezavanje stvaralačke moći Grčke. Sa ovim se okončavaju umetnost i filozofija koje su učinile da nekoliko vekova atinske istorije bude dragocenije za zapadnu civilizaciju od mnogih vekova u mnogim zemljama. Tokom stoleća koje je usledilo Atina je nestala sa istorijske scene, začele su se dve glasovite filozofske škole, stoici i epikurejci koji jesu poslednji zrak grčkog genija. Sve do pojave Plutarha (46–120 naše ere), više od tri stotine godina kasnije kada je antički svet već bio na svom izmaku. Delo Eho Grčke čine takođe eseji pitko napisani. Prevashodno su posvećeni Atinjanima 4. veka pre naše ere: Platonu, Isokratu, Aristotelu, Demostenu, Menandru ili ličnostima kao što su Aleksandar Makedonski i Plutarh. Svaki esej u sebi nosi stoičku naslovljenost. Već u prvom eseju autorka nas upozorava da su sva grčka dostignuća bila utemeljena na ubeđanju da se dobrobit čovečanstva može postići samo ako su ljudi slobodni i telom i umom i duhom, i ako je svaki čovek sam postavio granicu sopstvenoj slobodi. Snežana Vukadinović Naslov: Grčki put Izdavač: Karpos Strana: 266 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2013 ISBN: 978-86-85941-66-5

Aristotel PolitikaTvrdi povezPrevod Tomislav Ladan1988 ZagrebPolitika (gr. Π ο λ ι τ ι κ ά) je jedno od značajnijih djela antičkog grčkog filozofa Aristotela, u kojem je on iznio jednu od prvih teorija političke filozofije o nastanku države.Naslovna reč politika doslovno znači `stvari vezane za polis`. Na kraju druge Aristotelove knjige, Nikomahove etike, stoji da istraživanje o etici nužno prelazi u politiku, pa se ova dva dela često smatraju delovima veće rasprave, ili možda serije predavanja koja se bave `filozofijom ljudskih stvari`.Aristotel (grč. Α ρ ι σ τ ο τ έλ η ς ; [2] 384. p. n. e. — 322. p. n. e. )[3] bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli. [4][5][6]Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke. [7] Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e. ). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e. [5] Prema pisanju Encyclopæ dia Britannica, „ Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji . . . [i] svaki naučnik mu duguje5/22

Aristotel PolitikaTvrdi povezPrevod Tomislav Ladan1988 ZagrebPolitika (gr. Π ο λ ι τ ι κ ά) je jedno od značajnijih djela antičkog grčkog filozofa Aristotela, u kojem je on iznio jednu od prvih teorija političke filozofije o nastanku države.Naslovna reč politika doslovno znači `stvari vezane za polis`. Na kraju druge Aristotelove knjige, Nikomahove etike, stoji da istraživanje o etici nužno prelazi u politiku, pa se ova dva dela često smatraju delovima veće rasprave, ili možda serije predavanja koja se bave `filozofijom ljudskih stvari`.Aristotel (grč. Α ρ ι σ τ ο τ έλ η ς ; [2] 384. p. n. e. — 322. p. n. e. )[3] bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli. [4][5][6]Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke. [7] Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e. ). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e. [5] Prema pisanju Encyclopæ dia Britannica, „ Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji . . . [i] svaki naučnik mu duguje5/22

Naslov: TEATRIČNOST KAO MEDIJ [Theatricality as Medium] Autor: Samjuel Veber [Samuel Weber] Izdavač: Fakultet za medije i komunikacije Edicija: Philoxenia Prevod s engleskog: Tatjana Popović Obim: 484 strane Format: 13 x 22 cm Povez: broširan Multidisciplinarna studija koja istražuje tekstualne prakse o pozorištu koje dovode u pitanje estetskogeneričku koncepciju pozorišta, poznatu još od Aristotela. Odbacujući pretpostavku da je pozorište oblik predstavljanja koji se zasniva isključivo na muthos-u, Semjuel Veber insistira na značaju materijalnog okruženja pozorišta, njegovog specifičnog scenskog medija, tačnije, svega što se tiče spektakla. Čitanjem Platona, grčkih tragičara, Šekspira, Kjerkegora, Kafke, Frojda, Benjamina, Artoa i drugih mislilaca koji razvijaju alternative dominantnim narativno estetskim pretpostavkama o pozorištu kao mediju, Veber takođe ispituje odnos teatričnosti i novih medija. U konstantnom semantičkom i sintaksičkom prožimanju i sučeljavanju moderne filozofije i medijske kulture, Veberova studija nove medije ne posmatra kroz raskid sa karakteristikama performansa uživo, već kroz intenziviranje ambivalentnosti pojmova »mesta« i »identiteta«, koja je bila prisutna još u antičkom pozorištu. ******************************************************** antika, filozofija, teorija književnosti, književnost, tragedija, drama, teatar, antigona, teatralnost, fmk knjige, pozorište

Mek povez 628 strana Radomir Lukić SADRŽAJ PREDGOVOR POJAM ISTORIJE POLITIČKIH I PRAVNIH TEORIJA 1. Prethodan pojam istorije političkih i pravnih teorija 2. O značenju izraza `teorija 3. Predmet politike 4. Politika kao nauka i kao veština 5. odnos istorije političkih i pravnih teorija prema drugim srodnim naukama 6. Metod izučavanja istorije političkih i pravnih teorija 7. Zavisnost teorija od ekonomske osnove društva 8. Specifičan razvoj teorija 9. Zavisnost političkih i pravnih teorija od klasnog sastava društva 10. Glavnija književnost za proučavanje istorije političkih i pravnih teorija Plan izlaganja DEO I POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE ROBOVLASNIČKOG DOBA ()()sek 1: Opšta karakteristika robovlasničkih političkih i pravnih teorija 1. Opšti pogled na robovlasničke političke i pravne teorije 2. Ekonomska podloga antičkih teorija 3. Klasna podloga antičkih teorija 4. Politička podloga antičkih teorija - grad-država 5. Razvoj antičkih političkih i pravnih teorija Odsek II: Političke i pravne teorije: antičke: Grčke Glava I Opšti POGLED NA POLITIČKE i PRAVNE TEORIJE ANTIČKE GRČKE 1, Istorijski razvoj i značaj grčkih političkih i pravnih teorija 2. Ekonomska podloga grčkih teorija 3. Klasna podloga grčkih teorija 4. Politička podloga grčkih teorija Glava II PLATON 1. Platonovi prethodnici 2. Platonovo doba 3. Platonov život 4. Opšta karakteristika Platonove misli 5. Platonova Država POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE FEUDALIZMA Glava I OPŠTI POGLED NA RAZVOJ HRIŠĆANSTVA I NJEGOVE POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE - OPŠTI POGLED NA RAZVOJ HRIŠĆANSTVA I NJEGOVE POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE - 7. Opšta karakteristika feudalnih političkih i pravnih teorija 8. Problem nastanka hrišćanstva 9. Propast Rima i širenje hrišćanstva 10. Uloga hrišćanstva 11. Razvoj hrišćanstva 12. Privreda i klasna struktura feudalnog društva 13. Politička struktura feudalizma 8. Razvoj feudalne političke i pravne teorije AVGUSTIN 1. Avgustinovo doba 2. Avgustinov život 3. Avgustinovo učenje Glava III OD AVGUSTINA DO TOME AKVINSKOG 11. Političke i pravne ideje u germanskim državmaa u doba feudalizma 12. Spor crkve i države oko prevlasti 3. DŽon od Salzberija Glava IV TOMA AKVINSKI 5. Doba Tome Akvinskog 6. Život i dela Tome Akvinskog - 7. Političko učenje Tome Akvinskog 8. Učenje o pravu Glava V POLITIČKE TEORIJE XIV I XV VEKA 14. Društveno-političke prilike ovog doba 15. Dante Aligijeri (1265-1321) 3. Viljem Okem (1270-1347) 13. Marsilije Padovanski (1278-1343) 14. nikola Kuzanac (1401-1464) 15. Demokratske ideje potlačenih masa DEO 111 POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE NOVOG VEKA Odsek I: Opšte karakteristike političkih i pravnih teorija novo veka 9. Opšti pogled 10. Ekonomski uslovi 11. Klasni uslovi 12. Politički uslovi 13. Ideološki uslovi 14. Tri faze razvoja političkih i pravnih teorija novog veka Odsek II: Političke i pravne teorije apsolutizma OPŠTI POGLED NA RAZVOJ POLITIČKIH I PRAVNIH TEORIJA APSOLUTIZMA 5. Razvoj kapitalizma 6. Političke prilike doba apsolutizma 7. Razvoj političkih i pravnih apsolutizma MAKIJAVELI (1469-1527) 6. Makijavelijev život 7. Prilike u Italiji za vreme Makijavelija 8. Makijavelijeva dela 9. Razmatranja o prvih deset knjiza Tita Livija 5. Vladalac 6. Ocena Makijavelija 7. Stav prema Makijaveliju tokom istorije Glava V POLITIČKE TEORIJE REFORMACIJE 16. O reformaciji uopšte - 17. Reformacija u Nemačkoj 18. Martin Luter (1483-1546) 4. Toma Mincer (1490-1525) 5. Kalvin (1509-1564) Glava VI BODEN 16. Bodenovo doba 17. Bodenov život i dela 18. Republika 19. Bodenov značaj Glava VII TEORIJE O OGRANIČENJU VLADARSKE VLASTI 15. Opšti pogled na ove teorije 16. Teorije o ograničenju vladarske vlasti u Francuskoj 17. Teorija o ograničenju vladarske vlasti u Engleskoj i Škotskoj 18. Teorija narodne suverenosti u vezi s Holandskom revolucijom 19. Španske katoličke teorije o ograničenju vladarske vlasti 6. Toma Kampanela (1568-1639) Glava VIII PRIRODNO PRAVO 1. Hugo Grecijus (1583-1645) 2. Tomas Hobs (1588-1679) - 3. Blez Paskal (1623-1661) 4. Bosije (1627-1704) 5. Baruh de Spinoza (1632-1677) 6. DŽon Lok (1632-1704) 7. Gotfrid Lajbnic (1646-1716) 8. Fenelon (1651-1715) 8. Ruske teorije apsolutizma 9. Ivan Tihonovič Posoškov (1652-1726) 10. Teofan Prokopjevič (1681-1757) 11. Vasilije Tatiščev (1686-1750) 12. Šarl Monteskije (1689-1755) 14. Volter (1694-1788) DODATAK (Napomena uredništva) 1. Kelzen i Digi - prividna oprečnost njihovog gledišta 2. Hegelova filozofija države i prava 3. O društvenoj osnovi Hegelove filozofije države i prava 4. Jedan pokušaj određivanja odnosa istorijskog materijalizma i sociologije 5. O osnovnim idejama Hansa Kelzena 6. Jovan Sterija Popović - profesor prirodnog prava na Liceju 7. Delo Slobodana Jovanovića 8. Toma Živanović kao pravni filozof 9. Đorđe Tasić 10. Prof. dr Božidar S. Marković