Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U kutiji! Arhipelag Gulag 1918–1956, 1-3 Roman Arhipelag GULAG umetničko je i istorijsko delo o represiji u Sovjetskom Savezu u periodu od 1918. do 1956. godine, izatkano na pismima, sećanjima i usmenom kazivanju 257 zatvorenika, kao i na ličnom iskustvu autora. Solženjicin je ovo delo tajno pisao od 1958. do 1968. godine (završio ga je 2. juna 1968); prvi tom objavljen je u Parizu decembra 1973. Sam Solženjicin odredio je taj svoj epohalni rad kao književno istraživanje. Na dokumentovan i publicistički način izneo je nebrojene činjenice staljinističke represije. Potkrepljene brutalnim dokazima, one svakom čitaocu omogućuju da se i sam oseti kao sužanj Gulaga; sužanj koji bez krivice biva uhapšen, koji je iz noći u noć potom mrcvaren ispitivanjima i podvrgavan sofisticiranim mučenjima sve dok ne potpiše priznanje za neučinjene zločine. Atmosfera totalnog terora s jedne strane i sveproždirućeg straha s druge, kao da prži svest i rađa unutrašnji protest protiv nehumanog sistema što obogaljuje dušu velikog naroda s obe strane bodljikave žice. Roman Arhipelag GULAG sudbonosno je uticao na život autora. Zbog njega, Solženjicina su proterali kao izdajnika, zbog njega su ga, potom, kao da se ništa nije desilo, pozvali da se vrati. Bez obzira na to kako se na ovo delo gledalo tada, ili kako se ono čita u sadašnjem trenutku, svoju građansku dužnost pisac je ispunio. I pred živima i pred mrtvima. Roman Arhipelag GULAG mora se pročitati ako ni zbog čega drugog, onda radi toga da ljudski rod nikad više olako ne dozvoli nešto slično, da svakog trenutka bude svestan koliko čoveku vredi sloboda. „Svi književni pravci imaju svoje periferije i svoje centre, odnosno vrhove. Autora knjige Arhipelag GULAG ja bih nazvao genijem `socijalističeskog realizma`. Ako sovjetska vlast nije imala svoga Homera, u liku Solženjicina ona ga je dobila. Ova knjiga bezuslovno jeste pisana u prvom redu za ruskog čitaoca, ali uzeti to kao razlog da se ona ne čita bilo bi isto što i odustati od čitanja Ilijade zbog nepoznavanja grčke mitologije i jer se imena njenih junaka teško izgovaraju. Zajednički imenilac za ova dva dela jeste tema razaranja: u prvom slučaju – grada, u drugom – nacije. Moguće je da će za dve hiljade godina čitanje GULAG-a biti jednako prijatno kao i čitanje Ilijade danas. Ali ako GULAG ne pročitamo danas, sasvim je moguće da će se mnogo pre negoli za dve hiljade godina desiti to da neće imati ko da čita ni jednu ni drugu.“ – Josif Brodski Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968), i `Prvi krug` (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gde je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam autor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa PInčona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Sredozemlje u starom veku - Fernan Brodel Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2007 Broj strana: 430 Format: 23 cm Povez: Tvrdi Fernan Brodel nas vodi kroz jedno čudno istorijsko putovanje Sredozemljem, opčinjen ostvarenjima neolitskih seljaka, razvojem nauke i umetnosti na Bliskom istoku, neumornim feničanskim moreplovcima i trgovcima, izuzetnim podvizima kao što je pronalazak pisma, jonska filozofija ili rimsko pravo. Kao istoričar modernog doba, on je uvek tražio nove početke koje smatra revolucijama: revoluciju trgovine, na primer, koja će večno trajati; ili izum feničanske azbuke, a povezan s trgovinom koju dalje usavršava. Druga promena koju smatra revolucionarnom je funkcionisanje atinske države koja je ustanovljena posle arhajskog razdoblja. Takođe mu je značajan i nastanak rimske republike. U isto vreme, suprotno tome, on predlaže drugačije tumačenje istorije, delimično skidanje mitskog vela s dva diva, Grčke i Rima, koje vidi kao one koji vešto koriste ranija ostvarenja. Brodel kao da ima tajnu simpatiju za narode koje je pregazio rimski valjak: Etrurce i Kartaginjane. Smatra da je tu potrebno novo tumačenje u kojem će biti uzet u obzir doprinos pobeđenih, a da bi se osporila neka ostvarenja koja se u istoriji uglavnom pripisuju pobednicima. U ovoj knjizi Brodela srećemo kao pisca, izvanrednog pripovedača koji zna kako da najbolje iskoristi dokumente, da postavi umesna pitanja, da detaljima posmatranim s neobične strane prida životnost, upoređujući naizgled sasvim različite situacije, udružujući suprotne strane problema, ili buneći se protiv očiglednih anahronizama. Zato je ova knjiga podsticajna. Ona nije delo nekog slučajnog posmatrača praistorijskog ili antičkog sveta, već starog zaljubljenika u Sredozemlje koji nam otkriva osnove, ali to sve obogaćuje svojim enciklopedijskim znanjem. Na njenim stranicama, dok čitamo o megalitima, piramidama, grčkim hramovima i bazilikama koji se ocrtavaju na azurnom nebu, pred nama oživljava prošlost koja i dalje živi.

Autor: Apostolos Doxiadis, Christos H. PapadimitriouDRAMATIČNA PRIČA O LUDILU I RAZUMU, LJUBAVI I RATU!Ovaj inovativni roman u stripu temelji se na ranom životu briljantnog filozofa Bertranda Russella i njegovoj strastvenoj potrazi za istinom. Opterećenog porodičnim tajnama, nesposobnog da zadovolji mladalačku znatiželju, Russella opseda prometejski cilj: udariti logičke temelje matematici. U traumatičnoj potrazi za apsolutnom istinom, Russell susreće legendarne mislioce poput Gottloba Fregea, Davida Hilberta i Kurta Gödela, a pronalazi i strastvenog studenta u liku Ludwiga Wittgensteina. No i dalje pred sobom nazire obrise cilja svoje potrage. Kroz ljubav i mržnju, mir i rat, Russell ustraje u svojoj napornoj misiji koja preti i njegovoj karijeri i sreći u privatnom životu i na kraju ga tera do ruba ludila.Stripologikon je i istorijski roman i pristupačan uvod u neke od najvećih matematičkih ideja i ideja moderne filozofije. Uz bogate i ekspresivne likove kao i umetnički izražaj koji dočarava posebnu atmosferu, ideje se pletu u zanimljivu priču. Intrigantna i domišljato slojevita, ova knjiga baca svetlo na Russellova unutrašnja previranja, stavljajući ih u kontekst svevremenskih pitanja na koja je pokušavao pronaći odgovor čitavog života. Stripologikon je u samoj svojoj srži priča o sukobu ideala racionalnosti i nepromjenjivog, manjkavog tkiva stvarnosti.„Verovatno najbolji, a svakako najneobičniji, roman u stripu koji sam ikad vidio. Tema mu je, verovali ili ne, potraga – u ovom slučaju jalova – za matematičkom sigurnošću u prvoj polovini dvadesetog veka. Do kraja romana shvatićete neke stvari koje ste pre smatrali opskurnim mozgalicama. Ono što je najimpresivnije – shvatićete zašto su važne.”-B. Appleyard, Sunday Times „Stripologikon je vrlo originalan, bogat i uzbudljiv susret s mitologijom, matematikom, pozorištem i velikanima filozofije dvadesetog veka.” -Posy Simmonos „Prava poslastica… iznenađujuća količina informacija o Russellu, logici, matematici i filozofiji prenesena na najpristupačniji i najzabavniji mogući način.” -Ray Monk, Spectator „Uzbudljiva avantura i ozbiljna istorija filozofije matematike… Autori pričaju priču humoristično i pitko, zabavljajući se s filozofima i matematičarima o kojima govore, ali nikad ne trivijalizuju filozofiju ili matematiku.” -Alex Bellos, Guardian„Izvanredno delo… Njegova sjajna tema je istorijska želja učiniti svet potpuno razumljivim i uvlači nas u raspravu.” -John Walsh, Independent„Zapanjujuće uspešno… uspeva u Russellovoj priči prikazati nešto što možda i jeste moguće pokazati samo u romanu u slici: nepogrešivu eleganciju njegovog rada koja je jednako uzbudljiva kao i sam njegov rad.” -New Statesman „Obiluje porodičnim tajnama, zabranjenom ljubavi i vrebajućim ludilom poput mladalačke sapunice. Autori vode rasprave o pitanjima koja su u poređenju s onima s kojima se Russell hvatao u koštac obične trice, ali nisu nimalo laka. Stripologikon je neverojatno uverljiv odgovor.” -Neville Hawcock, Financial TimesAPOSTOLOS DOXIADIS studirao je matematiku na Univerzitetu Columbia. Njegova knjiga Uncle Petros and Goldbach's Conjecture postigla je međunarodni uspeh i prva je knjiga koja je matematiku pretočila u sjajnu fikciju. Osim nagrađivanog rada na filmu i u pozorištu, Apostol je i začetnik nauke koja se bavi interakcijom matematike i pripovedanja.CHRISTOS PAPADIMITRIOU profesor je informatike na Berkeleyu na Univerzitetu u Kaliforniji (C. Lester Hogan Professor). Dobitnik je mnogobrojnih međunarodnih nagrada za otkrića u računskoj teoriji složenosti i algoritamskoj teoriji igara. Christos je autor romana Turing: A Novel About Computation. ALECOS PAPADATOS ima više od dvadeset godina iskustva u radu na animiranim filmovima u Francuskoj i Grčkoj. 1997. godine je postao crtač najvećeg atinskog dnevnog lista To Vima. Živi u Atini sa suprugom Annie Di Donna i dvoje dece.ANNIE DI DONNA studirala je slikarstvo i grafiku u Francuskoj, radila kao crtač crtanih filmova za mnoge produkcijske kuće i izdavače, uključujući i rad na crtanim filmovima Babar i Tintin. Od 1991. godine zajedno s mužem Alecosom Papadatosom vodi crtački studio.

DRAMATIČNA PRIČA O LUDILU I RAZUMU, LJUBAVI I RATU! Ovaj inovativni roman u stripu temelji se na ranom životu briljantnog filozofa Bertranda Russella i njegovoj strastvenoj potrazi za istinom. Opterećenog porodičnim tajnama, nesposobnog da zadovolji mladalačku znatiželju, Russella opseda prometejski cilj: udariti logičke temelje matematici. U traumatičnoj potrazi za apsolutnom istinom, Russell susreće legendarne mislioce poput Gottloba Fregea, Davida Hilberta i Kurta Gödela, a pronalazi i strastvenog studenta u liku Ludwiga Wittgensteina. No i dalje pred sobom nazire obrise cilja svoje potrage. Kroz ljubav i mržnju, mir i rat, Russell ustraje u svojoj napornoj misiji koja preti i njegovoj karijeri i sreći u privatnom životu i na kraju ga tera do ruba ludila. Stripologikon je i istorijski roman i pristupačan uvod u neke od najvećih matematičkih ideja i ideja moderne filozofije. Uz bogate i ekspresivne likove kao i umetnički izražaj koji dočarava posebnu atmosferu, ideje se pletu u zanimljivu priču. Intrigantna i domišljato slojevita, ova knjiga baca svetlo na Russellova unutrašnja previranja, stavljajući ih u kontekst svevremenskih pitanja na koja je pokušavao pronaći odgovor čitavog života. Stripologikon je u samoj svojoj srži priča o sukobu ideala racionalnosti i nepromjenjivog, manjkavog tkiva stvarnosti. „Verovatno najbolji, a svakako najneobičniji, roman u stripu koji sam ikad vidio. Tema mu je, verovali ili ne, potraga – u ovom slučaju jalova – za matematičkom sigurnošću u prvoj polovini dvadesetog veka. Do kraja romana shvatićete neke stvari koje ste pre smatrali opskurnim mozgalicama. Ono što je najimpresivnije – shvatićete zašto su važne.” - B. Appleyard, Sunday Times „Stripologikon je vrlo originalan, bogat i uzbudljiv susret s mitologijom, matematikom, pozorištem i velikanima filozofije dvadesetog veka.” - Posy Simmonos „Prava poslastica… iznenađujuća količina informacija o Russellu, logici, matematici i filozofiji prenesena na najpristupačniji i najzabavniji mogući način.” - Ray Monk, Spectator „Uzbudljiva avantura i ozbiljna istorija filozofije matematike… Autori pričaju priču humoristično i pitko, zabavljajući se s filozofima i matematičarima o kojima govore, ali nikad ne trivijalizuju filozofiju ili matematiku.” - Alex Bellos, Guardian „Izvanredno delo… Njegova sjajna tema je istorijska želja učiniti svet potpuno razumljivim i uvlači nas u raspravu.” - John Walsh, Independent „Zapanjujuće uspešno… uspeva u Russellovoj priči prikazati nešto što možda i jeste moguće pokazati samo u romanu u slici: nepogrešivu eleganciju njegovog rada koja je jednako uzbudljiva kao i sam njegov rad.” - New Statesman „Obiluje porodičnim tajnama, zabranjenom ljubavi i vrebajućim ludilom poput mladalačke sapunice. Autori vode rasprave o pitanjima koja su u poređenju s onima s kojima se Russell hvatao u koštac obične trice, ali nisu nimalo laka. Stripologikon je neverojatno uverljiv odgovor.” - Neville Hawcock, Financial Times APOSTOLOS DOXIADIS studirao je matematiku na Univerzitetu Columbia. Njegova knjiga Uncle Petros and Goldbach`s Conjecture postigla je međunarodni uspeh i prva je knjiga koja je matematiku pretočila u sjajnu fikciju. Osim nagrađivanog rada na filmu i u pozorištu, Apostol je i začetnik nauke koja se bavi interakcijom matematike i pripovedanja. CHRISTOS PAPADIMITRIOU profesor je informatike na Berkeleyu na Univerzitetu u Kaliforniji (C. Lester Hogan Professor). Dobitnik je mnogobrojnih međunarodnih nagrada za otkrića u računskoj teoriji složenosti i algoritamskoj teoriji igara. Christos je autor romana Turing: A Novel About Computation. ALECOS PAPADATOS ima više od dvadeset godina iskustva u radu na animiranim filmovima u Francuskoj i Grčkoj. 1997. godine je postao crtač najvećeg atinskog dnevnog lista To Vima. Živi u Atini sa suprugom Annie Di Donna i dvoje dece. ANNIE DI DONNA studirala je slikarstvo i grafiku u Francuskoj, radila kao crtač crtanih filmova za mnoge produkcijske kuće i izdavače, uključujući i rad na crtanim filmovima Babar i Tintin. Od 1991. godine zajedno s mužem Alecosom Papadatosom vodi crtački studio.

Opis proizvoda DRAMATIČNA PRIČA O LUDILU I RAZUMU, LJUBAVI I RATU! Ovaj inovativni roman u stripu temelji se na ranom životu briljantnog filozofa Bertranda Russella i njegovoj strastvenoj potrazi za istinom. Opterećenog porodičnim tajnama, nesposobnog da zadovolji mladalačku znatiželju, Russella opseda prometejski cilj: udariti logičke temelje matematici. U traumatičnoj potrazi za apsolutnom istinom, Russell susreće legendarne mislioce poput Gottloba Fregea, Davida Hilberta i Kurta Gödela, a pronalazi i strastvenog studenta u liku Ludwiga Wittgensteina. No i dalje pred sobom nazire obrise cilja svoje potrage. Kroz ljubav i mržnju, mir i rat, Russell ustraje u svojoj napornoj misiji koja preti i njegovoj karijeri i sreći u privatnom životu i na kraju ga tera do ruba ludila. Stripologikon je i istorijski roman i pristupačan uvod u neke od najvećih matematičkih ideja i ideja moderne filozofije. Uz bogate i ekspresivne likove kao i umetnički izražaj koji dočarava posebnu atmosferu, ideje se pletu u zanimljivu priču. Intrigantna i domišljato slojevita, ova knjiga baca svetlo na Russellova unutrašnja previranja, stavljajući ih u kontekst svevremenskih pitanja na koja je pokušavao pronaći odgovor čitavog života. Stripologikon je u samoj svojoj srži priča o sukobu ideala racionalnosti i nepromjenjivog, manjkavog tkiva stvarnosti. „Verovatno najbolji, a svakako najneobičniji, roman u stripu koji sam ikad vidio. Tema mu je, verovali ili ne, potraga – u ovom slučaju jalova – za matematičkom sigurnošću u prvoj polovini dvadesetog veka. Do kraja romana shvatićete neke stvari koje ste pre smatrali opskurnim mozgalicama. Ono što je najimpresivnije – shvatićete zašto su važne.” - B. Appleyard, Sunday Times „Stripologikon je vrlo originalan, bogat i uzbudljiv susret s mitologijom, matematikom, pozorištem i velikanima filozofije dvadesetog veka.” - Posy Simmonos „Prava poslastica… iznenađujuća količina informacija o Russellu, logici, matematici i filozofiji prenesena na najpristupačniji i najzabavniji mogući način.” - Ray Monk, Spectator „Uzbudljiva avantura i ozbiljna istorija filozofije matematike… Autori pričaju priču humoristično i pitko, zabavljajući se s filozofima i matematičarima o kojima govore, ali nikad ne trivijalizuju filozofiju ili matematiku.” - Alex Bellos, Guardian „Izvanredno delo… Njegova sjajna tema je istorijska želja učiniti svet potpuno razumljivim i uvlači nas u raspravu.” - John Walsh, Independent „Zapanjujuće uspešno… uspeva u Russellovoj priči prikazati nešto što možda i jeste moguće pokazati samo u romanu u slici: nepogrešivu eleganciju njegovog rada koja je jednako uzbudljiva kao i sam njegov rad.” - New Statesman „Obiluje porodičnim tajnama, zabranjenom ljubavi i vrebajućim ludilom poput mladalačke sapunice. Autori vode rasprave o pitanjima koja su u poređenju s onima s kojima se Russell hvatao u koštac obične trice, ali nisu nimalo laka. Stripologikon je neverojatno uverljiv odgovor.” - Neville Hawcock, Financial Times APOSTOLOS DOXIADIS studirao je matematiku na Univerzitetu Columbia. Njegova knjiga Uncle Petros and Goldbach's Conjecture postigla je međunarodni uspeh i prva je knjiga koja je matematiku pretočila u sjajnu fikciju. Osim nagrađivanog rada na filmu i u pozorištu, Apostol je i začetnik nauke koja se bavi interakcijom matematike i pripovedanja. CHRISTOS PAPADIMITRIOU profesor je informatike na Berkeleyu na Univerzitetu u Kaliforniji (C. Lester Hogan Professor). Dobitnik je mnogobrojnih međunarodnih nagrada za otkrića u računskoj teoriji složenosti i algoritamskoj teoriji igara. Christos je autor romana Turing: A Novel About Computation. ALECOS PAPADATOS ima više od dvadeset godina iskustva u radu na animiranim filmovima u Francuskoj i Grčkoj. 1997. godine je postao crtač najvećeg atinskog dnevnog lista To Vima. Živi u Atini sa suprugom Annie Di Donna i dvoje dece. ANNIE DI DONNA studirala je slikarstvo i grafiku u Francuskoj, radila kao crtač crtanih filmova za mnoge produkcijske kuće i izdavače, uključujući i rad na crtanim filmovima Babar i Tintin. Od 1991. godine zajedno s mužem Alecosom Papadatosom vodi crtački studio.

DRAMATIČNA PRIČA O LUDILU I RAZUMU, LJUBAVI I RATU! Ovaj inovativni roman u stripu temelji se na ranom životu briljantnog filozofa Bertranda Russella i njegovoj strastvenoj potrazi za istinom. Opterećenog porodičnim tajnama, nesposobnog da zadovolji mladalačku znatiželju, Russella opseda prometejski cilj: udariti logičke temelje matematici. U traumatičnoj potrazi za apsolutnom istinom, Russell susreće legendarne mislioce poput Gottloba Fregea, Davida Hilberta i Kurta Gödela, a pronalazi i strastvenog studenta u liku Ludwiga Wittgensteina. No i dalje pred sobom nazire obrise cilja svoje potrage. Kroz ljubav i mržnju, mir i rat, Russell ustraje u svojoj napornoj misiji koja preti i njegovoj karijeri i sreći u privatnom životu i na kraju ga tera do ruba ludila. Stripologikon je i istorijski roman i pristupačan uvod u neke od najvećih matematičkih ideja i ideja moderne filozofije. Uz bogate i ekspresivne likove kao i umetnički izražaj koji dočarava posebnu atmosferu, ideje se pletu u zanimljivu priču. Intrigantna i domišljato slojevita, ova knjiga baca svetlo na Russellova unutrašnja previranja, stavljajući ih u kontekst svevremenskih pitanja na koja je pokušavao pronaći odgovor čitavog života. Stripologikon je u samoj svojoj srži priča o sukobu ideala racionalnosti i nepromjenjivog, manjkavog tkiva stvarnosti. „Verovatno najbolji, a svakako najneobičniji, roman u stripu koji sam ikad vidio. Tema mu je, verovali ili ne, potraga – u ovom slučaju jalova – za matematičkom sigurnošću u prvoj polovini dvadesetog veka. Do kraja romana shvatićete neke stvari koje ste pre smatrali opskurnim mozgalicama. Ono što je najimpresivnije – shvatićete zašto su važne.” - B. Appleyard, Sunday Times „Stripologikon je vrlo originalan, bogat i uzbudljiv susret s mitologijom, matematikom, pozorištem i velikanima filozofije dvadesetog veka.” - Posy Simmonos „Prava poslastica… iznenađujuća količina informacija o Russellu, logici, matematici i filozofiji prenesena na najpristupačniji i najzabavniji mogući način.” - Ray Monk, Spectator „Uzbudljiva avantura i ozbiljna istorija filozofije matematike… Autori pričaju priču humoristično i pitko, zabavljajući se s filozofima i matematičarima o kojima govore, ali nikad ne trivijalizuju filozofiju ili matematiku.” - Alex Bellos, Guardian „Izvanredno delo… Njegova sjajna tema je istorijska želja učiniti svet potpuno razumljivim i uvlači nas u raspravu.” - John Walsh, Independent „Zapanjujuće uspešno… uspeva u Russellovoj priči prikazati nešto što možda i jeste moguće pokazati samo u romanu u slici: nepogrešivu eleganciju njegovog rada koja je jednako uzbudljiva kao i sam njegov rad.” - New Statesman „Obiluje porodičnim tajnama, zabranjenom ljubavi i vrebajućim ludilom poput mladalačke sapunice. Autori vode rasprave o pitanjima koja su u poređenju s onima s kojima se Russell hvatao u koštac obične trice, ali nisu nimalo laka. Stripologikon je neverojatno uverljiv odgovor.” - Neville Hawcock, Financial Times APOSTOLOS DOXIADIS studirao je matematiku na Univerzitetu Columbia. Njegova knjiga Uncle Petros and Goldbach's Conjecture postigla je međunarodni uspeh i prva je knjiga koja je matematiku pretočila u sjajnu fikciju. Osim nagrađivanog rada na filmu i u pozorištu, Apostol je i začetnik nauke koja se bavi interakcijom matematike i pripovedanja. CHRISTOS PAPADIMITRIOU profesor je informatike na Berkeleyu na Univerzitetu u Kaliforniji (C. Lester Hogan Professor). Dobitnik je mnogobrojnih međunarodnih nagrada za otkrića u računskoj teoriji složenosti i algoritamskoj teoriji igara. Christos je autor romana Turing: A Novel About Computation. ALECOS PAPADATOS ima više od dvadeset godina iskustva u radu na animiranim filmovima u Francuskoj i Grčkoj. 1997. godine je postao crtač najvećeg atinskog dnevnog lista To Vima. Živi u Atini sa suprugom Annie Di Donna i dvoje dece. ANNIE DI DONNA studirala je slikarstvo i grafiku u Francuskoj, radila kao crtač crtanih filmova za mnoge produkcijske kuće i izdavače, uključujući i rad na crtanim filmovima Babar i Tintin. Od 1991. godine zajedno s mužem Alecosom Papadatosom vodi crtački studio.

Opis proizvoda DRAMATIČNA PRIČA O LUDILU I RAZUMU, LJUBAVI I RATU! Ovaj inovativni roman u stripu temelji se na ranom životu briljantnog filozofa Bertranda Russella i njegovoj strastvenoj potrazi za istinom. Opterećenog porodičnim tajnama, nesposobnog da zadovolji mladalačku znatiželju, Russella opseda prometejski cilj: udariti logičke temelje matematici. U traumatičnoj potrazi za apsolutnom istinom, Russell susreće legendarne mislioce poput Gottloba Fregea, Davida Hilberta i Kurta Gödela, a pronalazi i strastvenog studenta u liku Ludwiga Wittgensteina. No i dalje pred sobom nazire obrise cilja svoje potrage. Kroz ljubav i mržnju, mir i rat, Russell ustraje u svojoj napornoj misiji koja preti i njegovoj karijeri i sreći u privatnom životu i na kraju ga tera do ruba ludila. Stripologikon je i istorijski roman i pristupačan uvod u neke od najvećih matematičkih ideja i ideja moderne filozofije. Uz bogate i ekspresivne likove kao i umetnički izražaj koji dočarava posebnu atmosferu, ideje se pletu u zanimljivu priču. Intrigantna i domišljato slojevita, ova knjiga baca svetlo na Russellova unutrašnja previranja, stavljajući ih u kontekst svevremenskih pitanja na koja je pokušavao pronaći odgovor čitavog života. Stripologikon je u samoj svojoj srži priča o sukobu ideala racionalnosti i nepromjenjivog, manjkavog tkiva stvarnosti. „Verovatno najbolji, a svakako najneobičniji, roman u stripu koji sam ikad vidio. Tema mu je, verovali ili ne, potraga – u ovom slučaju jalova – za matematičkom sigurnošću u prvoj polovini dvadesetog veka. Do kraja romana shvatićete neke stvari koje ste pre smatrali opskurnim mozgalicama. Ono što je najimpresivnije – shvatićete zašto su važne.” - B. Appleyard, Sunday Times „Stripologikon je vrlo originalan, bogat i uzbudljiv susret s mitologijom, matematikom, pozorištem i velikanima filozofije dvadesetog veka.” - Posy Simmonos „Prava poslastica… iznenađujuća količina informacija o Russellu, logici, matematici i filozofiji prenesena na najpristupačniji i najzabavniji mogući način.” - Ray Monk, Spectator „Uzbudljiva avantura i ozbiljna istorija filozofije matematike… Autori pričaju priču humoristično i pitko, zabavljajući se s filozofima i matematičarima o kojima govore, ali nikad ne trivijalizuju filozofiju ili matematiku.” - Alex Bellos, Guardian „Izvanredno delo… Njegova sjajna tema je istorijska želja učiniti svet potpuno razumljivim i uvlači nas u raspravu.” - John Walsh, Independent „Zapanjujuće uspešno… uspeva u Russellovoj priči prikazati nešto što možda i jeste moguće pokazati samo u romanu u slici: nepogrešivu eleganciju njegovog rada koja je jednako uzbudljiva kao i sam njegov rad.” - New Statesman „Obiluje porodičnim tajnama, zabranjenom ljubavi i vrebajućim ludilom poput mladalačke sapunice. Autori vode rasprave o pitanjima koja su u poređenju s onima s kojima se Russell hvatao u koštac obične trice, ali nisu nimalo laka. Stripologikon je neverojatno uverljiv odgovor.” - Neville Hawcock, Financial Times APOSTOLOS DOXIADIS studirao je matematiku na Univerzitetu Columbia. Njegova knjiga Uncle Petros and Goldbach's Conjecture postigla je međunarodni uspeh i prva je knjiga koja je matematiku pretočila u sjajnu fikciju. Osim nagrađivanog rada na filmu i u pozorištu, Apostol je i začetnik nauke koja se bavi interakcijom matematike i pripovedanja. CHRISTOS PAPADIMITRIOU profesor je informatike na Berkeleyu na Univerzitetu u Kaliforniji (C. Lester Hogan Professor). Dobitnik je mnogobrojnih međunarodnih nagrada za otkrića u računskoj teoriji složenosti i algoritamskoj teoriji igara. Christos je autor romana Turing: A Novel About Computation. ALECOS PAPADATOS ima više od dvadeset godina iskustva u radu na animiranim filmovima u Francuskoj i Grčkoj. 1997. godine je postao crtač najvećeg atinskog dnevnog lista To Vima. Živi u Atini sa suprugom Annie Di Donna i dvoje dece. ANNIE DI DONNA studirala je slikarstvo i grafiku u Francuskoj, radila kao crtač crtanih filmova za mnoge produkcijske kuće i izdavače, uključujući i rad na crtanim filmovima Babar i Tintin. Od 1991. godine zajedno s mužem Alecosom Papadatosom vodi crtački studio.

Vidosav - Monografija Monografija obelezava pedeset godina knjizevnog rada Vidosava Stevanovica Klub `Vidosav`, Kragujevac, 2011. Tvrd povez, veliki format, 512 strana, ilustrovano. Povodom 50. godišnjice književnog rada Vidosava Stevanovića objavljena je monografija o delu pripovedača, pesnika, romansijera, scenariste i dramskog pisca Vidosava Stevanovića. Monografija o piscu koji je najpolodnije stvaralačkog rada proveo u egzilu, pod naslovom `Vidosav`, ima 512 stranica i sadrži obilje informacija i izbor objavljenih tekstova o njemu. `To je izbor iz nekoliko stotina kritika koje su napisane o mojim knjigama, jedan deo krajnje negativan u odnosu na čoveka i pisca Stevanovića. Iako sam najnapadaniji pisac, to mi čini čast i očekujem da tako bude i ubuduće`, rekao je Stevanović na konferenciji za štampu. U Botunju kod Kragujevca promovisana je monografija Vidosav kojom je obeležena pedesetogodišnjica književnog rada Vidosava Stevanovića. Proslavi jubileja jednog od najčitanijih i najnapadanijih srpskih pisaca prisustvovali su brojni gosti iz Srbije i inostranstva. Vidosav Stevanović rođen je 1942. godine u Cvetojevcu kod Kragujevca. Njegove knjige prevedene su na dvadesetak jezika širom sveta. Proslava poluvekovnog jubileja Vidosava Stevanovića podsetila je na njegove romane Nišči, Testament, Sneg u Atini, Ostrvo Balkan, Hristos i psi, političku biografiju Slobodana Miloševića, knjjige pripovedaka Refuz mrtvak, Periferijski zmajevi i Carski rez i njegovo najnovije delo Dnevnik samoće. `Ovo je za mene odavanje počasti tom naporu i tim knjigama, više nego meni lično. Ja se osećam dobro što sam ih završio i činim sve da završim ove tri, četiri koje smatranm svojim poslednjim projektima. Što se mene tiče ovo je kao kada se čovek popenje na vrh, pogleda iza sebe i kaže zar je moguće da sam se ja ovde popeo`, kaže Stevanović. Za pisca izuzetne biografije, koji je u proštlosti čestio bio u nemilosti vlasti, proslave ove vrste istovremeno su i podsećanja na neizbežno balkansko preplitanje i sučeljavanje književnosti i ideologije. `Ja sam bio poluzabranjen pod komunistima. Nekih sedam godia me nije bilo u javnosti. Bio sam izbačen iz svih školskih programa. Zatim su me vratili, pa sam još jednom izbačen, ovog puta temeljnije. To je vreme koje nazivamo Miloševićevom vlašću. Činilo se da je to nešto drugo, a u stvari to su bili oni isti ljudi iz prethodnog perioda, samo sada više nisu bili komunisti nego su se zvali nacionalisti`, kaže Stevanović. Vidoslav Stevanović, na promociji monografije kojom se obeležava pedeset godina njegovog rada, Kragujevc, 10. jul 2011. Nakon demokratskih promena i povratka u Srbiju pisca poznatog po jakim antiratnim stavovima, usledile su nove knjige, poput Dnevnika samoće, ali i nove ideološke diskvalifikacije. `Došli su na vlast ljudi koji bi trebalo da budu moji politički istomišljenici i saveznici, a oni su nastavivši staru politiku, nastavili da vuku pisce iz onog vremena, a mene, ako ne da zabranjuju, bar da odstranjuju gde god mogu. Tako da ja sada nisam ni zabranjen, ni dopušten, ni izbačen ni primljen`, kaže Stevanović. Stevanović sada radi na četiri pojekta, kojima namerava da zaokruži svoje književno delo, a trenutno je usresređen na sabiranju tekstova za nastavak Dnevnika samoće, koji će se zvati Kradljivci slobode. Kaže da istovremeno, pokušava da završi treću knjigu pariskih romana koja se zove Sekretum sekretorum, i da sabira snagu da završi treću verziju Stradije i komentara i zbirku priča koja se zove Intra muros, da kroz 15 priča ispriča razne sudbine pariske, kao što je kroz 15 priča Refuz mrtvaka ispričao razne sudbine kragujevačke. Vidosav Stevanović (Cvetojevac, Kragujevac, 27. jun 1942) srpski je pripovedač, pesnik, romansijer, scenarista i dramski pisac. Autor je tridesetak književnih dela, političke biografije Slobodana Miloševića, brojnih eseja i mnoštva tekstova. Njegove knjige prevedene su na dvadesetak jezika širom sveta. Stevanović je povremeno pisao za mnoge jugoslovenske, srpske kao i za evropske novine kao što su Le Mond, Liberasion, El Pais i Ekspresen.[1] Biografija Vidosav Stevanović rođen je 27. juna 1942. u Cvetojevcu pored Kragujevca, u Šumadiji. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Kragujevcu. Godine 1961. odlazi u Beograd na studije. Najpre je studirao stomatologiju ali onda se razboleo i, ozdravivši, odlučio da studira književnost. Malo kasnije napustio sam školsku književnost da bih se čitavim bićem posvetio pravoj književnosti. Nisam je smatrao zanimanjem već pozivom, veštinom koja zamenjuje religiju, politiku i stvarni život. — Vidosav Stevanović Nakon objavljivanja prve zbirke pripovedaka (Refuz Mrtvak, Prosveta, 1969) Vidosav Stevanović postaje u estetičkom, intelektualnom i programskom smislu jedna od najvažnijih pojava na jugoslovenskoj književnoj sceni. Zbog toga što je razorio mit o bezbrižnom životu u zemlji samoupravnog socijalizma, protiv njega je započet sudski proces koji je trajao šest godina. Nije oslobođen ni osuđen, proces je zastareo. Tih šest godina mladi pisac živeo je izvan javnosti. Vidosav Stevanović je začetnik novog pravca u literaturi koji naziva fantastični realizam. Proganjan je, osporavan, zabranjivan, istovremeno cenjen i povremeno nagrađivan. Osamdesetih godina je sa uspehom rukovodio izdavačkim kućama BIGZ i Prosveta iz Beograda. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih za razliku od većine književnika Vidosav Stevanović odbija da se prikloni Miloševiću i njegovom programu. Sa nekoliko istomišljenika osniva Nezavisne pisce Jugoslavije (1989), Liberalni forum (1990) i Beogradski krug (1991). Ubrzo zatim Stevanović biva prinuđen da napusti Srbiju i da, bežeći preko Grčke, zatraži politički azil u Francuskoj. U Miloševićevoj Srbiji od tada je meta napada propagande, izbačen je iz školskih programa, knjižara i biblioteka, ali u Francuskoj postaje poznat pisac.[2] Prevodi njegovih romana izlaze u više izdanja a snagu odjeka koji je Stevanović imao i ima u francuskoj javnosti potvrđuje i odlikovanje iz 1999. kada je dobio Orden viteza reda Umetnosti i Literature za celokupno književno delo. Egzil u Francuskoj prekinuo je na šest meseci da bi bio direktor Radio-televizije Kragujevac, osvojene prilikom velikih demonstracija u srpskim gradovima 1996-97. Godine 2004. Vidosav Stevanović napušta Francusku i boravi u Sarajevu gde radi kao savetnik za kulturu u upravi grada. Od 2007. godine Vidosav Stevanović živi između svoje kuće pored Kragujevca i Pariza. Izdavačka kuća Koraci i grad Kragujevac objavljuju njegova Sabrana dela u 15 tomova, prekinuvši tako cenzuru koja je trajala gotovo dvadeset godina.[3] 2009. godine na imanju njegove supruge, sa grupom čitateljki i polaznica njegove škole pisanja, otvoren je Klub Vidosav[4], udruženje građana koje će se baviti organizovanjem književnih večeri, izložbama, koncertima, predstavljanjem knjiga, školom pisanja, muzičkom školom... Kao i svi ljudi sa ovih prostora, nosim u sebi nekoliko identiteta - Šumadinca, Srbina, Jugoslovena, Balkanca, Francuza, Bosanca, Evropejca i građanina sveta - i zbog toga se smatram bogatijim i slobodnijim nego ranije. — Vidosav Stevanović Delo Vidosav Stevanović Vidosav Stevanović i Saša Milenić, Beogradski sajam knjiga 2008. Ko u umetnosti ne ide na sve ili ništa, dobije ništa. Ko se prepusti ovim krajnostima, postaje ništa. Ko sebe ne izlaže svim napetostima svih krajnosti, već je ništa. — Vidosav Stevanović Prvu i jedinu zbirku pesama Trublje, Vidosav Stevanović objavio je 1967. godine u Beogradu. Usledila je zbirka pripovedaka Refuz mrtvak, 1969. Nakon toga mladi pisac 1971. godine objavljuje prvi roman Nišči a potom 1975. i drugi roman Konstantin Gorča. Slede dve zbirke pripovedaka Periferijski zmajevi, 1978. i Carski rez (1984, Andrićeva nagrada.[5] Široj publici Stevanović je možda najpoznatiji po svom romanu Testament, za koji je 1986. dobio NIN-ovu nagradu.[6] Slede romani: Ljubavni krug, 1988, Sneg u Atini, 1992, Ostrvo Balkan, 1993, Hristos i psi, 1994, Ista stvar, 1995, Abel i Liza, 2001, Milošević, jedan epitaf, politička biografija, 2001, Sibila, 2004, Demoni, 2004, Stranac koji s vama boravi 2008, Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim, 2008, Iskra 2008. Ima i tri neobjavljena rukopisa: romane Šta ptica kaže i O mestima tužnim i dubokoj noći i satiru Stradija i komentari. Očekuje se izlazak iz štampe njegovih dnevnika 1988-1993: Prvi dnevnik samoće i Drugi dnevnik samoće. Pored romana Vidosav Stevanović je objavio sledeće drame: Moj Lazare, monodrama, Beograd, 1981, Noćas je noć, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd, 1983, Poslednji gost, pozorišni časopis Scena, 1983, Kofer naše majke, Narodno pozorište, Beograd, 1984, Daleko tamo, monodrama, Beograd, 1985, Vuk Stefanović Karadžić, monodrama, Beograd, 1987, Daleko tamo, tri monodrame, Svetlost, Kragujevac, 1988, Jovana od metroa, monodrama, Pariz, 1993, Etničko čišćenje, Nota Bene, Pariz, 1994, Tri sestre, Pariz-Botunje, 1996-2001, Narod čeka zemljotres, Botunje-Pariz, 1996-2001, Permanentna proba, Pariz, 1988-2001, Volter 222, Volter-Ferne, 1999, Laku noć i hvala na pažnji, Sarajevo, 2004, Medeja povratnica, Pariz-Sarajevo, 2006, Irena Dubrovna, Botunje, 2009. Uradio je i dva filmska scenarija: Moj Lazare i Ostrvo Balkan (sa Lordanom Zafranovićem). Napisao je petnaestak radio-drama, desetine književnih kritika i eseja, mnoštvo novinskih tekstova. U pripremi je monografija Vidosav koja će obeležiti pedesetogodišnjicu njegovog književnog rada koja bi trebalo da izađe pre međunarodnog simpozijuma o delu Vidosava Stevanovića, predviđenog za mart 2011.[7] Sabrana dela Povratak u zavičaj, promocija prvog kola sabranih dela u Knjaževsko-srpskom teatru 2008. Godine 1984, Sabrana dela u pet tomova, Narodna knjiga, Srpska književna zadruga, Beograd Godine 1989: Sabrana dela u pet tomova, Svjetlost, Sarajevo, (povodom trideset godina književnog rada) Godine 2007, prvo kolo Sabranih dela, Koraci, Kragujevac[8] Stranac koji s vama boravi, Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim, Sneg i psi, Ista stvar, Abel i Liza, Iskra, Narod čeka zemljotres i druge drame. Godine 2008, drugo kolo Sabranih dela, Koraci, Kragujevac Refuz mrtvak,[9] Nišči, Konstantin Gorča, Periferijski zmajevi, carski rez, Testament.[10] Godine 2009, treće kolo Sabranih dela, Koraci Kragujevac Sibila, Demoni.[11] Nagrade Isidora Sekulić, 1968, Mladost, 1990, Milan Rakić, 1971, Ivo Andrić, 1985, NIN, 1986,[12] Nagrada Civis 1995. Recepcija dela i kritike Vidosav Stevanović objavljuje već pedeset godina. Prva zbirka pripovedaka izašla mu je 1969. godine (Refuz Mrtvak, Prosveta). Kao meteorit je uzburkala i osvetla mirno književno more Jugoslavije. Zbog tema kojima se bavio, inovacija u stilu i narativnom postupku, zbog originalnosti u književnom jeziku, obogaćenom žargonizmima, psovkama i neobičnim sintaksičkim obrtima, Stevanović se odmah našao u vrtlogu polemika. Od tada se o njemu govori i piše kao o rodonačelniku crnog talasa i tvorcu stvarnosne proze. Oba izraza su ideološke diskvalifikacije i ne govore o osobenostima književnog stila Vidosava Stevanovića. Književni postupak koji je Stevanović stvorio i imenovao zove se fantastični realizam, skovan prema poznatoj rečenici Dostojevskog da ništa nije fantastičnije od stvarnosti. U njemu elementi neposredne stvarnosti služe kao stepenice ka fantastičnom, fantazmagoričnom i metaforičnom. Stevanović piše da ovaj pojam obuhvata sve raznolike tipove proza u kojima se ogledao. Pojam su prihvatili kritičari koji su se ozbiljno bavili njegovim knjigama. Krajem sedamdesetih i osamdesetih godina je u Beogradu, pa i u čitavoj Jugoslaviji, postojao kult pisca Vidosava Stevanovića. Mladi ljudi su se okupljali da bi čitali njegove pripovetke i romane, a književni autoriteti su komentarisali i citirali mladog umetnika i pozivali ga u društvo. Čak i oni najusamljeniji, poput Andrića, nisu odoleli razgovorima sa buntovnikom koji je služio jedino jeziku. Ali kritika ga je zbog sadržaja njegove proze morala napasti, a nedemokratsko društvo osuditi. Ono što pažljivog čitaoca Stevanovićevih dela može začuditi je da su besmislene kvalifikacije koje su mladom piscu tada deljene poslužile kao lajt-motiv poznatim književnim teoretičarima i tumačima njegovih dela. Iz tog vremena ima dosta pogrešnog, lošeg ili zlonamernog pisanja o prozi Vidosava Stevanovića. Ipak, zavidan broj srpskih i jugoslovenskih kritičara pisao je o njemu znalački, stručno i sa nesumnjivim poštovanjem. Ali prave ocene i priznanja dobija tek u inostranstvu. Francuski prevod Periferijskih zmajeva izašao je 1981, ali punu pažnju francuskih a potom i drugih evropskih kritičara Stevanović je privukao devedesetih godina kada su najpre u Francuskoj i potom u drugim evropskim zemljama izašli prevodi trilogije Sneg i psi, započete u grčkom egzilu. Andre Klavel tada piše: Ako je Španija iz 1936. imala svog Malroa a u periodu od 1939—1945. svog Malroa, ako je Vijetnam imao svoju Neil Šehan, a Liban svoju Orianu Falaci, balkanski rat će ubuće imati svog Stevanovića. Ako se savesno analizira Stevanovićevo delo, očigledno je se radi o piscu koji se pisanju, činu stvaranja umetnosti putem jeziku ali i stvaranja samog jezika, posvećuje sa monaškom revnošću, naučničkom erudicijom i apolonovskim nadahnućem. Čitanje Stevanovićeve proze predstavlja ozbiljan zadatak. Recepcija njegovih romana zahteva budnost duha i intelektualnu pažnju ali istovremeno otvara puteve ka ekstatičkom umetničkom doživljaju u koji nas uvodi jezik, do pucanja damara, nabijen metaforama, alegorijama i sinestezijama.[1] Gotova priča, gotova knjiga – to je podnošljiva, radna verzija konačnog i savršenog teksta, koji katkada sanjamo ali ga ne možemo doseći. — Vidosav Stevanović Dvostruki dobitnik Ninove nagrade Svetislav Basara za Stevanovića kaže da je autentično srpski pisac. „Ono što je Markes za Latinsku Ameriku, Andrić i Stevanović su za Balkansko poluostrvo i Srbiju.”[13] Društveni i kulturni angažman Vidosav Stevanović Zbog uspeha prve prozne knjige Vidosav Stevanović postao je ideološki sumnjiv, politički osuđen i predmet sudskog procesa. Usledila je zabrana pojavljivanja u javnosti. Primao je skromnu platu kao urednik Prosvete, nije potpisivan na knjigama na kojima je radio. Zlovolja beogradske čaršije sručila se na buntovnog pisca u više navrata i nikada ga nije ostavila na miru. Tajne službe i beogradska čaršija dva su tesno povezana mehanizma, da ne kažem organizma, koje svaka vlast podmazuje i hrani da bi preko njih diskreditovala političke protivnike, još više prave kritičare. Tajne službe ne mogu bez čaršije koja predstavlja njihovu kritičnu masu u javnosti, čaršija ne može bez tajnih službi koje je snabdevaju temama i žrtvama kojima će se hraniti. — Vidosav Stevanović Prekinuo je rad na drugoj knjizi Niščih. Mračno raspoloženje tog vremena transponovao je u atmosferu romana Konstantin Gorča kojim je završio kragujevački ciklus. Okrenuo se porodičnom životu daleko od uznemirene gomile i snobizma beogradske čaršije. Polako je ispisivao prve beogradske priče i skupljao materijal za roman Testament. Objavljene 1978, te priče izazvale su dosta pažnje i nekoliko mlakih napada, ali se nisu našle ni na jednom spisku za nagrade: sam pisac bio je na crnim listama. Potresen bolešću i smrću svoje supruge Gordane, Vidosav Stevanović na to nije obraćao pažnju. Lečeći se od depresije, marljivo je obavljao izdavačke poslove i sticao ugled u svom drugom zanimanju. U ono vreme nimalo se ne bih iznenadio da sam ostao samo izdavač koji i ne pomišlja da može objaviti svoje knjige. Niko u Beogradu u tome ne bi zapazio ništa čudno. — Vidosav Stevanović Krajem te decenije napadi na Stevanovića slabe, delom zahvaljujući sledbenicima srpskih liberala. Iznova se pojavljuje u javnosti. Član je Uprave Udruženja književnika Srbije i učestvuje u akcijama za oslobađanje pesnika Đoga. Početkom 1982. prihvata mesto glavnog urednika, potom i direktora BIGZ-a čiji je izdavački sektor pred likvidacijom. Menja programe, uvodi nove biblioteke, aktivira marketing, oživljava džepnu knjigu, nameće moderno poslovanje prema principu nove japanske poslovne filozofije: ne proizvoditi za magacine. Sledećih pet godina BIGZ će biti najaktivniji i najuspešniji izdavač u Srbiji, među najboljima u Jugoslaviji. Objavljuje knjige i pisce koje drugi neće ili ne smeju, na spiskovima njegovih izdanja nalaze se bezmalo svi disidenti. Bilo je jasno da komunizam neće dugo. Trebalo je onesposobiti cenzuru, pripremiti javnost za slobodno društvo i pravnu državu, izbeći opasnu patetiku nacionalizma. Nisam bio jedini koji je to radio ali sam se osećao vrlo usamljenim. Danas shvatam zašto. — Vidosav Stevanović Velika očekivanja intelektualne javnosti i nezavisnih duhova, koja su kulturnom životu te decenije davala živost i raznovrsnost, pre svega u Beogradu, bila su pometena sa javne scene običnim partijskim pučem. Slobodan Milošević dokopao se vlasti u Savezu komunista Srbije, potom u čitavoj Srbiji. Prvo prikriveno, zatim sve otvorenije počelo je rešavanje srpskog nacionalnog pitanja kako su ga, na osnovu ideja SANU, Udruženja književnika i Srpske pravoslavne crkve, videli novi političari: razorni rezultati tih projekata danas su poznati svima. Pre tih događaja Vidosav Stevanović je prešao u Prosvetu koja se našla u nevoljama, godinu dana kasnije činilo se da je i ovo izdavačko preuzeće spaseno. Ali, Mirjana Marković, Miloševićeva supruga, bacila je oko na imućnu i uglednu Prosvetu. Odbijajući da radi pod prismotrom njenih izvršilaca, Vidosav Stevanović podnosi ostavku i daje otkaz i odjednom se krajem 1988. godine sa petočlanom porodicom nalazi na ulici. Institucije kulture, umetnička udruženja i kolege književnici ćute. Počinje progon koji se tri godine kasnije završava Stevanovićevim egzilom.[1] Progon i egzil Vidosav Stevanović Početkom 1989. godine Vidosav Stevanović prihvata da bude savetnik u izdavačkoj kući Svjetlost iz Sarajeva koja objavljuje drugo izdanje njegovih sabranih dela. U multietničkom gradu provodi dve relativno mirne godine. Sa nekolicinom istomišljenika osniva književno udruženje Nezavisni pisci Jugoslavije. Jedan osnivački dokument predlaže osnivanje strukovnih sindikata Nezavisnost, koji postoje i danas, drugi traži da političke partije koje se upravo osnivaju otvore arhive tajnih službi: ovu inicijativu podržali su jedino reformisti Srbije, arhive nisu otvorene ni početkom dvadeset prvog veka. Sa nekoliko nezavisnih intelektualaca u Beogradu osniva Liberalni forum koji pokušava da bude posrednik između raznih političkih opcija, bez uspeha. Na prvim slobodnim izborima krajem 1990. podržava predsedničkog kandidata Ivana Đurića i učestvuje u njegovoj kampanji. Pored osnovnog liberalnog i prozapadnog opredeljenja, imali smo i tri bitne tačke u našem programu za državu Srbiju: mir sa sobom, mir sa susedima, mir sa svetom. Nismo mogli bog zna šta uraditi usred paklenske dreke miloševićevskih medija i pomahnitalih nacionalista koji su se pripremali za rat i pljačku. Tada su srpska politička i kulturna elita doživele istorijski poraz od koga se nisu oporavile. — Vidosav Stevanović U decembru napušta mesto savetnika u Svjetlosti i povlači se u svoje selo pored Kragujevca. U prvoj godini demokratije Vidosav Stevanović i njegovi istomišljenici u Beogradu nemaju gde objavljivati. Iste sam godine ostao bez oba zanimanja, nisam mogao njima hraniti svoju porodicu. To niko nije primetio u glavnom gradu koji je drhtao od ratne groznice i nacionalnih fantazama. Morali smo otići. — Vidosav Stevanović Posle fizičkog napada na ulici, sa suprugom i sinovima beži u Grčku gde počinje trilogiju Sneg i psi. Prva knjiga Sneg u Atini izlazi na grčkom, potom na srpskom. Uz pomoć svetskog PEN-a i francuskih prijatelja uspeva stići u Francusku povodom promocije svoje trilogije i, na poziv izdavača, odlučuje da ostane u tradicionalnoj zemlji egzila. Daje brojne intervjue za novine, pojavljuje se na televizijama, učestvuje na tribinama, obilazi francuske gradove: svuda oštro kritikuje režim Slobodana Miloševića. Priključuje se Ivanu Đuriću i njegovom Pokretu demokratskih sloboda, pokušavaju ubediti evropsku javnost i političare da treba zaustaviti rat u bivšoj Jugoslaviji. Trude se da pomognu Sarajevo, grad pod bombama. Posle Dejtonskog sporazuma, obojica su kritikovali zakasnelo zaustavljanje rata, podelu Bosne i nacionalizme političara tri konstitutivna naroda. Krajem 1995. Vidosav Stevanović boravi u kući pored Kragujevca. Zgrožen atmosferom u kojoj se slave ratni zločinci i napadaju mirotvorci ponovo odlazi na put, prvo u Prag radi pisanja filmskog scenarija Ostrvo Balkan, zatim u Pariz. Suprotstavlja se tezi zapadnih vlada da je Milošević garant stabilnosti na Balkanu. U razmaku od godinu dana ostaje bez dvojice bliskih prijatelja: Dragiša Pavlović umire u Beogradu, Ivan Đurić u Parizu. Vraća se u Srbiju tokom demonstracija 1996-97, priključuje se opoziciji u Kragujevcu, zajedno osvajaju gradsku radio-televiziju, prvu slobodnu u Srbiji. Šest meseci kasnije napušta mesto direktora i odlazi za Pariz. U njegovom dnevniku iz tog perioda Kradljivci sopstvene slobode, objavljenom na francuskom, stoji rečenica da je opozicija poslednja linija odbrane režima Slobodana Miloševića. Priključuju mu se supruga i najmlađi sin, traže i dobijaju politički azil kao čist slučaj trostrukog prekršaja ženevske konvencije. Priprema i završava političku biografiju Milošević, jedan epitaf koja izlazi pre njegovog pada sa vlasti. Nova vlast u Srbiji ne poziva ga da se vrati. Sledeće godine najplodnije su u burnom životu ovog ukletog pisca. Intenzivno piše, objavljuje na raznim jezicima, putuje, oseća se dobro u francuskoj kulturnoj sredini, dobija dva sudska procesa protiv velikog izdavača, visoko francusko odlikovanje i najzad francusko državljanstvo. Ali, mučen čežnjom za svojim jezikom, sve češće putuje na prostore bivše Jugoslavije. Prihvata mesto savetnika za kulturu u Gradskoj upravi Sarajeva i u svom omiljenom gradu provodi nepune tri godine. Penzionisavši se, 2007. vraća se u kuću pored Kragujevca, sve ređe putuje, izbegava javnost i ne učestvuje u književnom životu Srbije. Uz pomoć prijatelja i izdavačke kuće Koraci proveo je znatan deo 2008. pokušavajući da probije zid ćutanja i medijsku cenzuru oko svog imena i dela. Uputio je otvoreno pismo predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću, ali nije dobio odgovor.[14] Ostalo mi je da napišem pismo Ivanu Đuriću: Dragi prijatelju, pobedile su naše ideje ali u rukama homunkulusa Slobodana Miloševića i ustima učenika Dobrice Ćosića, a to je gore od poraza. Ali možda je pametnije da ovo pismo uputim nekom nepoznatom u budućnosti. — Vidosav Stevanović

KABALISTIČKA NUMEROLOGIJA Škola Misterija `Zlatna Zora` Stepen II ** Tekst sa SAJTA (nije opis sAme knjige) : Škola Misterija `Zlatna Zora` Wednesday, February 28, 2007 Seminari SEMINAR NUMEROLOGIJE Trajanje: Tri seminara po šest meseci Materijal: Odštampani pregled lekcije (tekst, tabele, grafikoni, crteži) u plastičnoj fascikli na 10-15 strana A4 formata, audio CD sa digitalnim snimkom predavanja i vežbi. Priznanja za sva tri seminara. Titule: osnovni seminar - Tragalac monade, srednji seminar - Tragalac duade, viši seminar - Tragalac trijade. Program obuke: Istorija numerologije, antička numerologija i Pitagora, Škole misterija tokom istorije i numerologija, filozofija numerologije, teološki aspekti numerologije, ezoterija i numerologija, matematika viših sfera, vrste numerologije, uvod o teoriju o brojevima, sveta geometrija i numerologija, kosmološka načela numerologije, datum rođenja i numerologija, broj staze sudbine, uvod u numerološke formule, izrada numerološke mape, tumačenje numerološke mape, numerološki kvadrati, numerološki talismani, praktična primena numerologije u svakodnevnom životu, numerologija srpske latinice, numerologija srpske ćirilice, brojčane vrednosti slova u jeziku, svetlosna formula, hebrejska numerologija, gematrija, notarikon, temura, aik beker, numerologija u Bibliji, vedska numerologija, teologija sanskrita, tantra i numerologija, izrada tantričkih numeroloških talismana, jantra i numerologija, izrada jantri, punjenje jantri, praktična primena jantri u stanovima, kućama, zgradama; mantra i numerologija, numerološke meditacije, isceljenje brojevima, proučavanje brojeva u svakodnevnom životu: telefonski brojevi, brojevi lične karte, jmbg broj, brojevi stana, kuće, brojevi registracije automobila; kineska numerologija, Ji đing numerologija, grčka numerologija, Tetraktis sistem numerologije, latinska numerologija, binarna numerologija, heksadecimalna numerologija, numerologija Maja. Њ 01

KNJIGA JE KAO NOVA -NEKORISCENA, STANJE KNJIGE(5+)-RASPRODATO IZDANJE! ISBN:978-86-519-0614-8 Godina izdanja:Oktobar-2010. Povez:Broširani povez-Mek povez Pismo:Latinica Broj strana:608 strana Naslov:Život duha Hana Arent(autor) Prevod:Aleksandra Bajazetov-Vučen, Adriana Zaharijević(prevod) Pogovor: Daša Duhaček Izdavač:`SLužbeni Glasnik`, Alexandria press Naslov originala: The Life of the Mind / Hannah Arendt Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Filozofija uma , Mišljenje , Volja Ostali naslovi iz oblasti: Filozofija SADRŽAJ: Napomena priredivačice MIŠLJENJE Uvod I. Pojava 1. Fenomenalna priroda sveta 2. (Istinsko) biće i (puka) pojava: teorija o dva sveta 3. Preokretanje metafizičke hijerarhije: vrednost površine 4. Telo i duša; duša i duh 5. Pojava i privid. 6. Misleće ja i sopstvo: Kant 7. Stvarnost i misleće ja: kartezijanska sumnja i sensus communis 8. Nauka i zdrav razum; Kantovo podvajanje razuma i uma; istina i smisao II. Delatnosti duha u svetu pojava 9. Nevidljivost i povlačenje 10. Unutarnji rat mišljenja i zdravog razuma 11. Mišljenje i delanje: posmatrač 12. Jezik i metafora 13. Metafora i neizrecivo III. Šta nas navodi da mislimo? 14. Pretfilozofske pretpostavke grčke filozofije 15. Platonov odgovor i njegovi odjeci 16. Rimski odgovor 17. Sokratov odgovor 18. Dvoje-u-jednom IV. Gde smo kad mislimo? 19. „Tantôt je pense et tantôt je suis` (Valeri): nigde 20. Jaz izmedu prošlosti i budućnosti: nunc stans 21. Postskiptum HTENJE Uvod I. Filozofi i volja 1. Vreme i delatnosti duha 2. Volja i moderno doba 3. Glavni prigovori volji u filozofiji posle srednjeg veka 4. Problem novog 5. Sudar mišljenja i htenja: tonalitet delatnosti duha 6. Hegelovo rešenje: filozofija istorije II. Quaestio mihi factus sum. Otkrivanje unutrašnjeg čoveka 7. Moć izbora: proairesis, preteča volje 8. Apostol Pavle i nemoć volje 9. Epiktet i svemoć volje 10. Avgustin, prvi filozof volje III. Volja i razum 11. Toma Akvinski i primat razuma 12. Duns Skot i primat volje IV. Zaključak 13. Nemački idealizam i „duga pojmova` 14. Ničeovo odbacivanje volje 15. Hajdegerova volja za ne-htenjem 16. Ponor slobode i novus ordo saeclorum Napomene Pogovor priređivačice Pogovor Napomene prevoditeljki, redaktorke i urednice Indeks pojmova i imena Hana Arent (1906–1975) bila je jedan od najsjajnijih i najoriginalnijih političkih mislilaca XX veka, neuporedivi istraživač pojave totalitarizma, nasilja i zla u našem vremenu. Bez nje je nezamisliva savremena politička filozofija. Tokom celog svog života plodan esejista i filozof, filozofiju je studirala u Hajdelbergu kod Karla Jaspersa. Potom je morala da beži pred nacističkim progonom. Niz godina je predavala političku filozofiju u Njujorku i Čikagu. Ovo delo prvi put je objavljeno 1978. godine i zapravo je njeno poslednje delo, prebogato u svojoj izazovnoj analizi čovekove mentalne aktivnosti sagledanoj u dimenzijama mišljenja, volje i suđenja. Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Filozofija uma , Mišljenje , Volja Ostali naslovi iz oblasti: Filozofija 2010; Broširani povez; latinica; 20 cm; 608 str.; 978-86-519-0614-8; rasprodato izdanje * Johana Hana Arent rođena je 14. oktobra 1906. godine u Hanoveru u porodici imućnih Jevreja poreklom iz Kenigsberga (današnjeg Kalinjingrada) u istočnoj Pruskoj. U tom istom Kenigsbergu o kojem je Imanuel Kant, gotovo ne napuštajući kućni prag, napisao da je `takav grad pravo mesto za sticanje znanja o ljudima i svetu, čak i bez putovanja`, Hana Arent je provela detinjstvo. Godine 1933., posle studija u Marburgu, Frajburgu i Hajdelbergu, kod Jaspersa i Hajdegera, bila je prinuđena da napusti nacističku Nemačku. Posle bekstva u tadašnju Čehoslovačku, uz pomoć porodice koja je posedovala kuću sa ulaznim vratima na nemačkoj, a zadnjim vratima na čehoslovačkoj teritoriji, Hana Arent kratko boravi u Ženevi, a zatim u Parizu, da bi najzad 1941. godine utočište našla u Njujorku. Tačno deset godina kasnije u egzilu je napisala Izvore totalitarizma (The Origins of Totalitarianism), delo koje joj je donelo ono što će je pratiti kraja života - svetsku slavu i osporavanje. Slede Ljudska situacija (The Human Condition), Između prošlosti i budućnosti (Between Past and Future), Ajhman u Jerusalimu (Eichmann in Jerusalem), O revoluciji (On Revolution), Ljudi u mračnim vremenima (Men in Dark Times) i O nasilju (On Violence). Umrla je 4. oktobra 1975. godine, u trenutku kada je započela pisanje poslednjeg poglavlja obimne studije Život duha (Life of Mind)

VIZANTIJSKA CIVILIZACIJA LUJ BREJE NOLIT B e o g r a d 1 9 7 6 KNJIŽEVNOST I CIVILIZACIJA S a d r ž a j PRIVATNI ŽIVOT - Porodica - Porodična imena - Veridba i brak - Porodični život - Porodični posed - Materijalni život - Kuća - Nameštaj - Odelo - Obedovanje - Kupatila - Privatni život careva GRADSKI ŽIVOT - Život u Carigradu - Grad - Stanovništvo - Saobraćaj i javni život - Hipodrom i priredbe - Pozorišta - Gradski život u provincijama - Aleksandrija i egipatski gradovi - Antiohija - U azijskim provincijama - Maloazijski i crnomorski gradovi - Zapad: Ilirik i Helada - Vizantijski zapad PRIVREDNI ŽIVOT - Sela i seoska privreda - Industrija i trgovina DUHOVNI ŽIVOT - Verski život - Praznoverice, otpadnici INTELEKTUALNI ŽIVOT - Vizantijska književnost - Poezija - Filozofija i nauke - Nastava - Vizantijska umetnost - Ekspanzija vizantijske umetnosti ZAKLJUČAK .............................................................. LUJ BREJE Rođen 1868. u Brestu (Francuska). Doktorirao na Sorboni. Profesor istorije u gimnazijama u Montobanu, Buržu, Remsu, Sen Kentenu i najzad, 1899. predavač istorije starog veka i geografije na Univerzitetu u Klermon Feranu. Luj Breje je stekao ogromno znanje preduzimajući mnogobrojna putovanja kad to nije bilo lako. Posetio je 191O-1912-1914 Veneciju, Atinu, Carigrad, Rim, Siciliju, ponovo Grčku gde je proučavao vizantijsku skulpturu. Poslednje putovanje preduzeo je po SVETOJ GORI 1930. sa svojim prijateljem Gabrijelom Mileom, poznatim vizantologom. Jažući na magarcu mesec dana su krstarili čuvenim poluostrvom, zadržavajući se u mnogim manastirima kako bi proučili blago vizantijske umetnosti. Bio je svetski autoritet za Vizantiju, Govorio je naučnicima okupljenim u Bristu, Buržu, BEOGRADU, Bukureštu, Rimu. Napisao je veliku /t r i l o g i j u/ Vizantije, naučnO remek delO svetskog značajaš: 1. Život i smrt Vizantije, 1947 2. Institucije Vizantijskog carstva, 1949 3. Vizantijska civilizacija, 1950 Po svom naučnom znanju, autoritetu, radoznalosti i strašću za putovanjem i upoznavanjem na licu mesta sa prohujalim kulturama, Luj Breje bio je /r e n e s a n s n i/ historik !!! (Mihajlo Grušić) ........................................................ KARTA Carigrad u srednjem veku Bibliografija Izvori Dodatak bibliografiji Život i delo Luja Brejea Latinica Tvrde korice Šiven povez Omot 5 5 O stranica NEKORIŠĆENO perfekT kondicijA: 1O

Aristotel - Fizika Paideia, Beograd, 2006 458 str.tvrdi povez stanje: vrlo dobro Prevod, komentari i napomene - Slobodan U. Blagojević `Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke. Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347. p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343. p. n. e. Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“ Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma. On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova. Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednjevekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku. ARISTOTEL - IZABRANA DELA I Kolo Tom I: Kategorije; O izrazu; Prva analitika, I-II; Druga analitika, I-II Tom II: Topike, I-VIII; O sofističkim opovrgavanjima Tom III: Fizika, I-VIII Tom IV: O nastajanju i propadanju, I-II; O nebu, I-IV; (dodatak: O svetu) II Kolo Tom V: Meteorologija, I-IV; (dodatak) Opuscula I (kraći tekstovi srodne tematike) Tom VI: O duši I-III; Parva naturalia; (dodatak) Opuscula II Tom VII: Delovi životinja, I-IV; Kretanje životinja; Hod životinja Tom VIII: O nastajanju životinja, I-IV Tom IX: Metafizika. I-XIV III Kolo Tom X: Nikomahova etika, I-X; Magna moralia, I-II Tom XI: Eudemova etika, I-VIII; (dodatak) O vrlinama i porocima Tom XII: Politika, I-VIII; (dodatak) Ekonomika, I-III Tom XIII: Retorika, I-III; Poetika; (dodatak) Retorika za Aleksandra IV Kolo (dopunsko) Tom XIV: Istraživanje životinja, I-X Tom XV: Problemi, I-XXXVIII Tom XVI: Fragmenti Tom XVII-XVIII: Komentatori Aristotela ` Aristotle Aristoteles Physics

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 80. str. Sveti Jovan Zlatousti (grčki Ἰωάννης ὁ Χρυσόστομος, ili Jovan Antiohijski, Antiohija oko 349 — Komana Pontska 407), najčuveniji propovednik u istoriji Crkve, veliki podvižnik i reformator.[4] Bio je patrijarh Konstantinopolja (397—402), prestonice tadašnjeg Istočnog rimskog carstva, te je jedan od crkvenih naučnika. Žitije Rođen je u Antiohiji, od oca Sekunda (vojvode) i majke Antuse. Učio je najpre grčku filozofiju i zgnušao se na grčko mnogoboštvo. Potom je usvojio hrišćansku veru kao jedinu i celu istinu, i studirao je bogoslovlje u sklopu škole biblijske egzegeze kojom je rukovodio Diodor Tarsijski. Krstio ga je antiohijski patrijarh Meletije. Po smrti roditelja zamonašio se i počeo strogo podvizavati. U Antiohiji je rukopoložen u čin đakona i sveštenika (385). Kao đakon piše `O sveštenstvu`, delo neprevaziđeno do danas; kao sveštenik posvetio se propovedničkoj službi. Propoveda svakodnevno, na određene teme, ali naročito o ličnoj i društvenoj etici, braneći siromašne i izrabljivane, osuđujući bogate i one koji drže vlast. U besedi `O statuama` podržava one koji se behu pobunili protiv carske porodice. Sastavlja Egzegetske omilije na sve knjige Staroga i Novoga Zaveta; naročito ga privlače poslanice Sv. Apostola Pavla. Blagodareći njegovoj propovedničkoj slavi, 397. godine izabran je za episkopa carigradskog, gde će uskoro ući u sukob sa Evtropijem, ministrom dvora cara Arkadija, i sa caricom Evdoksijom jer je predlagao potpunu reformu načina života, kako u Crkvi tako i na carskom dvoru. Kada prepodobni Nil Sinajski ču za progonstvo njegovo u zatočenje, on smelo i neustrašivo podiže iz dubokog pustinjskog molitvenog tihovanja svoj glas i odmah izobliči cara napisavši mu poslanicu, u kojoj strogo osudi careve nepravde, učinjene velikom svetitelju i učitelju vaseljene. Pod spletkama Patrijarha Teofila Aleksandrijskog, Sveti Jovan je zbačen sa prestola 402. godine. Ponovo dolazi iz prvog progonstva, a naposletku Evdoksija ga progoni u Kukuz (ili Koman) u Jermeniji, gde je umro na Krstovdan 14. septembra 407. godine. Odavde piše najveći deo pisama, među kojima i onih sedamnaest Pisama Olimpijadi. Učenje Sv. Jovan Zlatousti imao je veliko poštovanje prema Svetome Pismu i Svetoj Liturgiji. Duh Sveti nadahnuo je Pismo i Duh ga tumači kroz lično prosvećenje. Zato je čitanje Svetoga Pisma sredstvo da se primi blagodat, pokazuje Sv. Jovan Zlatousti. Svom njegovom teologijom gospodari sinergija: čitanje Svetoga Pisma i prosvećenje od Duha, obred Tajni i delanje Duha, vera kao dar i dela kao čovekov odgovor na Božiji dar. Vera nije dovoljna za spasenje, jer Bog ne prisiljava već privlači one koji hoće da budu privučeni. Isto tako, u vršenju Tajni, obred ili materija nisu dovoljni, nego je nužno prizivanje Duha Svetoga. U svojoj društvenoj etici, Sv. Jovan Zlatousti je dokazivao da je ljubav prema bližnjem i siromašnom prava tajna.

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ SABRANA DELA 1-10 Tvrdi povez, zaštitni omot, deluju nekorišćen. Ovo delo štampano u Nolitu 1975. ovde je peta knjiga izdata 1977-e, isti izdavač, u istom stanju. 1. Srpske narodne pjesme I 2. Srpske narodne pjesme II 3. Srpske narodne pjesme III 4. Srpske narodne pjesme IV 5. Srpska istorija našeg vremena 6. Srpski rječnik 7. Crna Gora i Boka kotorska 8. Srpske narodne pripovjetke 9. Novi zavjet 10. Srpske narodne poslovice Вук Стефановић Караџић (Тршић, 6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864)[1] био је српски лингвиста, филолог, антрополог, књижевник, преводилац и академик. Стефановић Караџић је најзначајнији српски лингвиста XIX века, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика.[2] Најзначајнија је личност српске књижевности прве половине XIX века.[3] Рођен у вријеме зло и мучно, у дане када се чињаше да је скоро угашен живот српског народа. Вук је стао на снагу у вријеме јуначко.[4] Стекао је и неколико почасних доктората.[5] Имао је неколико браће и сестара који су умрли. У тадашње време се веровало, у том крају, да је то због духова и вештица. После смрти своје браће родитељи су му дали име Вук да би то име отерало духове и вештице. Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847. и 1852. За свој рад добио је неколико одликовања и других награда. Уврштен је у списак 100 најзнаменитијих Срба. Биографија Вукова спомен-кућа у Тршићу Вук Стефановић Караџић 1846. (сликар Урош Кнежевић) Спомен-плоча у Сремским Карловцима Вук Стефановић Караџић је рођен 1787. године у Тршићу близу Лознице, у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му зле силе не би наудиле. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Мајка Јегда, девојачки Зрнић, родом је из Озринића код Никшића. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића Чотрића, који је био један од ретких писмених људи у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши, који је био центар писмености у том крају. Како су га у манастиру мање учили, а више терали да чува стоку, отац га је вратио кући. На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 17 година био престар. Једно време је провео у тамошњој чувеној Карловачкој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушицки. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петрињу, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замолио за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је разочаран отишао у Јадар и почео да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове. Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове. Портрет младог Вука Стефановића Караџића 1816. Уље на платну, рад Певела Ђурковића (1772-1830). Овај портрет Вука, репродукован је на новчаницу од 10 динара. Изложен је у сталној поставци Музеја Вука и Доситеја у Београду. Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, којом се оженио. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и са радом на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“. Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору. Некадашња зграда Велике школе у Београду, данас Вуков и Доситејев музеј. Идуће године је издао другу збирку народних песама под именом „Народна сербска песнарица“. Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић. Сједињењем Магистрата и Суда београдског у пролеће 1831. године, Вук Караџић је именован 29. марта 1831. за председника те институције, што се у данашњим терминима сматра градоначелником Београда.[6] Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“ (писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868, четири године након његове смрти.[7] Вукова смрт и сахрана Вук је умро у Бечу, 7. фебруара / 26. јануара 1864. године, поподне, `у Трауновој кући, у Мароканској улици, у Ландштрасима`.[8] „Примећујући да писац најопсежније монографије о Вуку, Љубомир Стојановић, није имао при руци ниједно сведочанство савременика о Вуковој смрти, Андра Гавриловић је скренуо пажњу на два чланка Александра Сандића у којима је дат краћи опис самога догађаја. Међутим,остало је заборављено да је Сандић још једном, по трећи пут, нешто шире забележио своја сећања о томе како је Вук умро`.[9] „Када је умро — 26. јануара 1864. године — Вук Караџић био је „оплакан од целог српства и целог ученог словенског света”. На вест о смрти, Вук Врчевић писао је одмах Мини: „Ово је први пут у моме животу да Bам пишем, а колико год је велика моја част, толика је двострука моја жалост што сад морам участник бити жалости благородне душе ваше за изгубитак неумрлог вашег оца а мојега највећега пријатеља и незаборављеног благодјетеља”. „На погребу Вуковом, пише један сувременик, била је — разуме се — сва омладина, а до гроба на Санкт-Марксовом гробљу носили су Вука ови омладинци: филозоф Александар Сандић и пет медицинара: Ђура Бастић, Иса Стојшић, Александар (Шаца) Степановић, Милан Јовановић (Морски) и ја. На опелу одржао је дугачки говор Александар Сандић, дугогодишњи Вуков пријатељ и помоћник у раду, а после опела, у грчкој капели, говорио је, тада још бечки студент, Владан Ђорђевић`.[10] Говор му је том приликом одржао архимандрит Герасим Петрановић.[11] Посмртни остаци пренесени су у Београд 12. октобра 1897. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића. Почасни је грађанин хрватске престонице, града Загреба.[12] Вуков рад Реформа ћирилице и рад на граматици и речнику Главни чланак: Вукова реформа Вуков гроб испред Саборне цркве у Београду Корице Српског рјечника из 1818. Подстакнут Копитаревим саветом да напише и граматику народног језика, Вук се прихватио овог посла, за који није имао довољно стручне спреме. Угледајући се на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић Вук је успео да заврши своје дело. Његова граматика коју је назвао „Писменица сербскога језика по Говору простога народа написана“, изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа. Свестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примедбе Копитара и других научних радника, па је уз прво издање „Српског рјечника“ из 1818. објавио и друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било 26.270 речи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике је неколико година касније (1824) на немачки језик превео Јакоб Грим. Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Ранији покушаји, попут Саве Мркаља, су били несистематски и неуспели. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све знакове, који су се писала иако нису имала својих гласова. Стари правопис је подржавала Српска православна црква и део књижевника, који су у њему видела очување везе културе и писмености са исповедањем православне вере. Вук је створио нове знаке тако што је поједина слова спојио са танким полугласом (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа. Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Њима је додао једно из латинице: Ј ј И пет нових: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Избацио је следећа слова: Ѥ ѥ (је) Ѣ, ѣ (јат) І ї (и) Ѵ ѵ (и) Ѹ ѹ (у) Ѡ ѡ (о) Ѧ ѧ (мали јус) Ѫ ѫ (велики јус) Ы ы (јери, тврдо и) Ю ю (ју) Ѿ ѿ (от) Ѳ ѳ (т) Ѕ ѕ (дз) Щ щ (шћ) Ѯ ѯ (кс) Ѱ ѱ (пс) Ъ ъ (тврди полуглас) Ь ь (меки полуглас) Я я (ја) У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица“ из 1836. године. Караџић је 1839. године избацио јотовање гласова д и т у српском књижевном језику. За друго издање „Српског рјечника“ Вук је прикупљао грађу из говора становништва Црне Горе, Дубровника, Далмације и Хрватске. Ово издање је објављено у Бечу 1852. године, и у њему се нашло 47.427 речи. Ово издање Рјечника на немачки је превео Јакоб Грим. До краја свог живота Вук је радио на даљем прикупљању грађе, али га је смрт спречила да спреми и треће издање. То су тек 1898. године учинила двојица његових поштовалаца, Пера Ђорђевић и Љубомир Стојановић. Борба за увођење народног језика у књижевност Изглед Вука Ст. Караџића у време рада на законику и слања чувеног писма „од пет табака“ кнезу Милошу (уље на платну Димитрија Лектарија 1832, Народни музеј у Београду) Вук Караџић, литографија Јозефа Крихубера. Повеља (писана ћирилицом) којом је Вук проглашен почасним грађанином Загреба 1861. Током рада на граматици, речнику и издавању народних песама, Вук је почео да се бави питањем књижевног језика, који је у његово време представљао хаотичну мешавину. Стара српска књижевност развијала се на српској редакцији старословенског језика све до почетка 19. века. У 18. веку дошло је до снажног утицаја руских црквених књига на књижевни живот Срба. Елементи руског језика су све више продирали у дотадашњи црквено-књижевни језик и тако је створен вештачки руско-словенски језик, који је у Вуково време био званични језик цркве, школа и књижевности. Школовани људи учили су из књига на старом језику, уносећи у њега елементе руског и српског народног језика. На тај начин створен је славеносрпски језик, којим се писало како је ко знао. Таква несређена ситуација је била основа са које је Вук кренуо у борбу против писаца старе школе. Борба је почела Вуковом критиком романа Усамљени јуноша 1815. и Љубомир у Елисијуму 1817. Милована Видаковића. Критика је била усмерена на лоше пишчево познавање језика, који је представљао несређену мешавину именских и глаголских облика старог, словенског и народног језика. Како је Видаковић у то време био најпопуларнији српски писац, па је овакав Вуков напад изазвао буру у књижевној јавности. Поред Видаковића, у полемици су учествовали и Јоаким Вујић, Лукијан Мушицки, Павле Берић и Глиша Гершић. Црква и њени највиши представници су предњачили међу Вуковим противницима. Карловачки митрополит Стефан Стратимировић, је већ после првих Вукових књига, дејствовао преко будимских власти да се онемогући штампање књига. Стратимировић се посебно није мирио са Вуковом азбуком, због избацивања старих ћириличних слова и увођења слова Ј, сматрајући то напуштањем православља и покатоличавањем. Стефановић Караџић као део стратегије своју борбе за стандардизацију народног језика уводи аргументе који су истицали и исмевали недостатке недовољно прописаног, хибридног славеносрпског језика, који није имао званичне граматике, речника или правописа.[13] Вук је превео Нови завет на српски 1819. године и објавио га, после 27 година покушаја да добије благослов, под насловом Нови завјет Господа нашега Исуса Христа.[14] Поред српске цркве, највећи Вуков противник је био Јован Хаџић, оснивач и председник Матице српске и један од најобразованијих Срба тог времена. Хаџић, који је у почетку био Вуков сарадник, али су се касније разишли по питањима језика, је 1837. почео полемику са Вуком Караџићем. У спису „Ситнице језикословне“, Хаџић је дао упутства за рад будућим граматичарима. Вук је потом написао свој „Одговор на ситнице језикословне“, у ком је замерио Хаџићу на слабом познавању народног језика и непринципијелности у писању. Вуков одговор је био оштар, па је Хаџић наставио полемику написавши неколико чланака и брошура („Утук I“, „Утук II“, „Утук III“...). Полемика између Караџића и Хаџића је трајала скоро деценију, а Караџић је однео победу тек 1847. године. 1847. Година 1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, тј. да је славеносербски језик мешавина рускословенског и српског народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника: превод „Новог завјета“ са црквенословенског на српски језик, аутор:Вук расправа о језику „Рат за српски језик и правопис“, Ђуро Даничић, „Песме“,Бранка Радичевића „Горски вијенац“ [а] Петра Петровића Његоша Издавањем „Горског вијенца“, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком. Од 1814. до 1847. године Вукова побједа није била извесна. Иако је његов рад наишао на одобравање европских филолога и лингвиста, он је међу самим Србима имао жестоке противнике, који су му приговарали да њима не треба прости, говедарски језик. Сламајући противнике у полемикама и штампајући српске народне умотворине, којима се одушевљавала цијела Европа, па чак и највећи европски пјесник тога времена Нијемац Гете, Вук је својим противницима све више доказивао да нису у праву. Истовремено је добијао све више присталица међу млађим српским књижевним и културним радницима. До Вукове побједе 1847. долази управо захваљујући младом покољењу интелектуалаца. Те године су објављена горе наведена дјела којима је доказано да се на простом народном језику може писати како поезија, филозофија тако и сама Библија, чији превод не заостаје ни за једним преводом на други језик. Дјело Ђуре Даничића је докрајчило вишегодишњу Вукову полемику са његовим главним противником Јованом Хаџићем и потпуно оправдало Вукову реформу српске азбуке и правописа. Иако је Вукова реформа ове године постала стварност, требаће двадесет и једна година да се у Србији званично прихвати Вуков правопис. Његош о Вуковој редакцији српског језика Његош свједочи и потврђује своју сагласност Вуковом преводу `Новог завјета` на српски језик (прихвата Вукову редакцију српског језика)- Беч, 9. октобра 1833. г.: „ СВЈЕДОЏБА - Којом ми дољепотписани свједочимо да је познатог српског списатеља г. Вука Стефановића Караџића превод `Новог завјета` на српски језик чист и правилан и да је наша воља и жеља да се поменути превод на свијет изда на ползу језика и душевно спасеније српског народа ... Потпис :владика црногорски и брдски Петар Петровић ” [15] Сакупљање народних умотворина Значке учесника радне акције изградња Вуковог пута од Вукове куће до манастира Троноше На бележењу народних умотворина Вук је почео да ради одмах по познанству са Копитаром. Копитар је гајио велику љубав према словенским народима, интересујући се нарочито за народне песме, а немачки културни радници, који су у својој земљи сакупљали старине и изучавали народну прошлост, били су му блиски пријатељи. У Бечу је Вук 1814. штампао збирку народних песама названу „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“, у којој се нашло око 100 лирских и 6 епских песама. Ово је био први пут да се језик простог народа појавио у штампи. Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“, са око стотину лирских и 17 епских песама, које је забележио по Срему, код Мушицког у Шишатовцу, Земуну, Панчеву, Сремској Митровици и Новом Саду. У овој збирци су се нашле песме које су испевали Тешан Подруговић и Филип Вишњић. Копитар је у страним листовима писао о српској народној поезији, па чак и преводио на немачки језик. Међу заинтересованим за српски језик нашли су се Немац Јохан Волфганг Гете и браћа Грим. Нова издања народних песмама изашла су 1823. и 1824. у Лајпцигу и 1833. у Бечу. Нова издања почела су излазити у шест књига од 1841. Због великих штампарских трошкова пета и шеста књига су се појавиле тек 1862. и 1864. После великог успеха са народним песмама, Вук је почео да ради на сакупљању свих врста народних умотворина. Прва збирка приповетки „Народне српске приповијетке“ су се штампале 1821. у Бечу. У овом издању се нашло 12 приповедака и 166 загонетки. Године 1853, у Бечу је изашло ново издање приповедака, које је Вук посветио Јакобу Гриму. Вукова кћерка Мина је следеће године превела приповетке на немачки језик. Бележење народних пословица је ишло паралелно са сакупљањем песама и приповедака. Због интервенције митрополита Стратимировића, бечке власти нису дозволиле издавање збирке без дозволе будимских власти. Како је Вук у то време боравио у Црној Гори, на Цетињу је 1836. штампао „Народне српске пословице“ које је посветио владици Петру II Петровићу Његошу. После овог издања Вук је за живота објавио још једно издање пословица. Сакупљање народних обичаја Специфичан живот српског народа за време владавине Турака, изолован од савремености, учинио је да се архаична патријархална веровања и обичаји у њему дуго очували. Стога је Вук Караџић предано радио на описивању народног фолклора. „Српски рјечник“ је пружио прве богате описе обичаја и веровања народа. Тумачећи поједине речи, Вук је уносио и описе. Историографски рад Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона Поред рада на реформи српског језика и прикупљању народних умотворина, Вук Караџић се бавио и историографским радом. Као учесник Првог српског устанка, Вук је спремио огроман материјал о догађајима све до 1814, као и о владавини кнеза Милоша Обреновића. Године 1828. је објавио рад „Милош Обреновић књаз Сербији“. Од обилне грађе о Првом српском устанку, Вук је издао само један део „Правитељствујушчи совјет сербски...“, у ком је описао најважније битке из Првог српског устанка и неслогу између српских старешина. Најистакнутије вође Првог српског устанка Вук је описао у неколико историјских монографија. Ту су обухваћени Хајдук Вељко Петровић, Милоје Петровић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Хаџи Рувим и други. Коначно, Вук је познатом немачком историчару Леополду Ранкеу дао материјал о Првом српском устанку, према којој је Ранке касније написао своје дело „Српска револуција“ (нем. Die serbische Revolution). Вуков утицај Филолошки рад У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим и аустријских државних власти које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је реформисао српску ортографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда. Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање „Српског рјечника“ (1818), друго, знатно проширено (1852), те превод „Новога завјета“ (1847), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика, понајвише у фази хрватских вуковаца или младограматичара. Основна начела Караџићеве реформе се могу сажети у три тачке: изједначавање народног и књижевног језика, тј. инсистирање на фолклорним језичким облицима, за које се сматрало да су поуздан водич забележен у народним песмама и пословицама; прекид са свим старијим облицима српске књижевности и писмености и ново утемељење стандардног језика без ослона на традицију; и, новоштокавски фолклорни пуризам, што се огледало у чишћењу језика од црквенославизама који су идентификовани као рускоцрквена наплавина која не одговара гласовној и граматичкој структури српског језика. На техничком нивоу, Караџићева реформа се манифестовала у новој српској ћирилици у којој су избачени непотребни полугласници (ъ, ь), апсорбовани (упијени) графеми за љ, њ, џ које је предлагао Сава Мркаљ (Вук је готово у потпуности преузео графију „народног“ писаног идиолекта Гаврила Стефановића Венцловића, монаха у манастиру Рачи с краја 17. и почетка 18. века), те уведена графема ј из (немачке) латинице. Нови фонолошки правопис, примерен прозирном идиому какав је српски, заменио је старији творбено-морфолошки. Језички супстрат је била новоштокавска ијекавштина (источнохерцеговачко-крајишко наречје), коју је Вук Караџић стилизовао делом и према хрватским писаним дјелима (тјерати уместо ћерати, дјевојка уместо ђевојка, хоћу уместо оћу). Али, због утицаја српске грађанске класе у Војводини и Србији, та је реформа прихваћена у нешто измењеном облику: ијекавски рефлекс јата (ѣ) је замењен екавским (нпр. дете уместо дијете). Српски књижевни језик ијекавског рефлекса јата остао је у Црној Гори, Босни и Херцеговини, међу Србима и Хрватској, као и у народним говорима западне и југозападне Србије. Караџићев филолошки рад имао је истакнуте следбенике међу српском интелигенцијом, као што су: Ђуро Даничић, Стојан Новаковић, Љуба Стојановић, П. Милосављевић, Д. Петровић, Р. Маројевић, М. Ковачевић, Ј. Стојановић.[16] Нефилолошки рад Насловна страна првог броја часописа Даница, који је Вук уређивао 1826-1834. године Споменик Вуку Караџићу у Београду откривен је 7. новембра 1937. поводом 150 година од Вуковог рођења. Споменик је висок 7,25 метара и представља дело вајара Ђорђа Јовановића. Вук је поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао веома значајан допринос и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом. Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну терминологију о деловима тела од темена до стопала. Треба напоменути да се овим терминима и данас користимо, како у науци тако и у свакодневном говору. Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани, о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима. У целини посматрано, овај значајни допринос Вука Караџића није толико познат нити изучаван. (Караџић, В.: Сабрана дела, књига XVIII, Просвета, Београд 1972.) Двадесет и два европска композитора су компоновали на основу сакупљених народних песама Вука Стефановића Караџића.[17] Награде Вук је био цењен у Европи: биран је за члана берлинске, бечке, петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу и другим градовима. Одликован је од руског и хабзбуршког цара, од пруског краља, и Руске академије наука. Додељени су му Орден књаза Данила I,[18] Орден Свете Ане другог степена, Орден црвеног орла и Орден Франца Јозефа.[19] Године 1861. додељена му је титула почасног грађанина града Загреба.[20] Покренута је иницијатива да једна улица у Бечу добије његово име.[21] Одабранa дела Стефановић-Караџић, Вук (1818). Српски рјечник (1. изд.). Беч. Стефановић-Караџић, Вук (1852). Српски рјечник (2. изд.). Беч. Стефановић-Караџић, Вук (1826–1834), Даница, I-V, Беч. Stefanović-Karadžić, Vuk (1837). Montenegro und die Montenegriner: Ein Beitrag zur Kenntniss der europäischen Türkei und des serbischen Volkes. Stuttgart und Tübingen: Verlag der J. G. Cotta`schen Buchhandlung. Стефановић-Караџић, Вук (1969). „Црна Гора и Црногорци: Прилог познавању европске Турске и српског народа”. Етнографски списи: О Црној Гори. Београд: Просвета. стр. 265—354.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12 Gotika Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Biografija Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783, radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života. Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime, dok je u Srbiji jedna ulica u Zemunu nazvana po njemu.[2] Ta ulica nosi njegovo ime još pre Drugog svetskog rata.[3] Književni značaj Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. Dela Poezija Veče (1776) Osvajač (1777) Elegija o smrti mladića (1780) Oda radosti (Ode an die Freude) (1785) Grčki bogovi (1789) Umetnici (1789) Ibikovi ždrali (1797) - balada * Reči iluzije (1799) Kasandra (1802) Pozorište Razbojnici (Die Räuber) (1781) Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782) Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783) Don Karlos (1787) Almanah Muza (Musenalmanach) (1797) Valenštajn (trilogija) (1799) Marija Stjuart (1800) nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800) Devica Orleanska (1801) Verenici iz Mesine (1803) Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804) Eseji O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795) Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797) O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777) O ljupkosti i dostojanstvu (1793) O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796) Istorijska dela Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788) Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790) Pisma Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.

Kao na slikama Retko u ponudi Kao na slikama, stranice sa strane obojene u zlatno. Knjiga je kompletna, korice se vide na slici, tipični tragovi starosti Das Lied von der Glocke Illustrirt in 32 Compositionen von Alexander von Liezen Mayer Mit 43 ornamentalen Zeichnungen von Rudolf Seitz Schiller, Friedrich von Verlag: München Theodor Stroefer (), 1880 Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Fridrih Šiler Gerhard von Kügelgen 001.jpg Fridrih Šiler Puno ime Johan Kristof Fridrih fon Šiler (nem. Johann Christoph Friedrich von Schiller) Datum rođenja 10. novembar 1759. Mesto rođenja Marbah am Nekar, Datum smrti 9. maj 1805. (45 god.) Mesto smrti Vajmar, Škola Karlsschule Stuttgart, Univerzitet Fridrih Šiler Potpis Biografija Uredi Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783, radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života. Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime, dok je u Srbiji jedna ulica u Zemunu nazvana po njemu.[2] Ta ulica nosi njegovo ime još pre Drugog svetskog rata.[3] Književni značaj Uredi Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. Dela Uredi Poezija Uredi Veče (1776) Osvajač (1777) Elegija o smrti mladića (1780) Oda radosti (Ode an die Freude) (1785) Grčki bogovi (1789) Umetnici (1789) Ibikovi ždrali (1797) - balada * Reči iluzije (1799) Kasandra (1802) Pozorište Uredi Razbojnici (Die Räuber) (1781) Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782) Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783) Don Karlos (1787) Almanah Muza (Musenalmanach) (1797) Valenštajn (trilogija) (1799) Marija Stjuart (1800) nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800) Devica Orleanska (1801) Verenici iz Mesine (1803) Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804) Eseji Uredi O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795) Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797) O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777) O ljupkosti i dostojanstvu (1793) O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796) Istorijska dela Uredi Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788) Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790) Pisma Uredi Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd. Fridrih fon Šiler Pesme poezija ilustrovane zbirke poezije Romantizam nemacki romantičari

U dobrom stanju Montenj je pisac 16. veka. Dvesta godina već za njega zna srpski jezik i to iz izvoda i izbora. Pred srpskim čitaocem, tek sada, prvi put, nalazi se integralno izdanje znamenitih Ogleda – delo filozofskih, moralnih, opštepoučnih rasprava i saznanja koja već stolećima oduševljavaju i opominju čovečanstvo. Na oko 1.800 strana teksta, ovo delo je složeno od mnogih znanja, misli, priča, citata: književnost, filozofija, istorija, etikaa. Pred nama je delo koje predstavlja celu jednu biblioteku u civilizaciju. Preciznim prevodom i jezičkim majstorstvom ovo delo je do savršenstva dovela prof. dr Izabela Konstantinović. Ona je sa akribijom i erudicijom dala mnoga objašnjenja, tumačenja i napomene. Mišel de Montenj (1538-1592) vodi poreklo iz bogate francuske porodice. Povukavši se iz javnog života, posvetio se radu na svojim esejima koji su rezultat duge sistematske discipline kojoj podređuje ceo život. Sa svojim univerzalnim mislima i danas pleni čitaoce širom sveta. Školovan na klasičnim delima Platona, Seneke, Cicerona i drugih on je, uvek radikalan, preteča revolucionarnih građanskih mislilaca XVIII veka. O vaspitanju dece O prijateljstvu O lažljivcima O svireposti O dokolici O kajanju O samoći KNJIGA I Ogledi. Knj. 1 / Mišel de Montenj ; prevod, predgovor i napomene Izabela Konstantinović Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 2013 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis XLIV, 523 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela Srpska književna zadruga ; kolo 105, knj. 705 Prevod dela: Les essais de Michel de Montaigne Tiraž 1.000 O piscu Ogleda: str. V-XXVIII Iz hronologije događaja i biografije Mišela od Montenja: str. XXIX-XLIV Napomene: str. 429-514 Registar. KNJIGA II Ogledi. Knj. 2 / Mišel de Montenj ; prevod i napomene Izabela Konstantinović ; [redaktori latinskog i grčkog teksta Goran Vidović, Uroš Rajčević ; redaktor italijanskog teksta Dragan Mraović] Jezik srpski Godina 2017 Srpska književna zadruga, 2017 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 686 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela, 1935- = Konstantinović, Izabela, 1935- Konstantinović, Filip Vidović, Goran, 1979- = Vidović, Goran, 1979- Rajčević, Uroš, 1983- = Rajčević, Uroš, 1983- Mraović, Dragan, 1947-2022 = Mraović, Dragan, 1947-2022 Zbirka Srpska književna zadruga ; kolo 109, knj. 729 Prevod dela: Les essais de Michel de Montaigne Tiraž 1.000 Str. 5-6: Petstogodišnjica Mišela de Montenja u 21. veku / Ph. [Philip] K. [Konstatinović] Napomene: str. 637-675 Napomene i bibliogrfske reference uz tekst Registri. KNJIGA III Naslov Ogledi. Knj. 3 / Mišel de Montenj ; prevod i napomene Izabela Konstantinović ; [redaktori latinskog i grčkog teksta Goran Vidović, Uroš Rajčević] Jezik srpski Godina 2020 Beograd : Srpska književna zadruga, 2020 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 502 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela, 1935- = Konstantinović, Izabela, 1935- Vidović, Goran, 1979- = Vidović, Goran, 1979- Rajčević, Uroš, 1983- = Rajčević, Uroš, 1983- Zbirka Srpska književna zadruga. kolo 112 ; knj. 747 Prevod dela: Les essais de Michel de Montaigne Tiraž 1.000 Napomene: str. [465]-494 Beleška o prevodiocu: str. [501]-502 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Montaigne, Michel de, 1533-1592 Montenj, Mišel de, 1533-1592 = Montaigne, Michel de, 1533-1592

Knjige su kao nove. Bez posvete. Besplatna poštarina CC paketom. Montenj je pisac 16. veka. Dvesta godina već za njega zna srpski jezik i to iz izvoda i izbora. Pred srpskim čitaocem, tek sada, prvi put, nalazi se integralno izdanje znamenitih Ogleda – delo filozofskih, moralnih, opštepoučnih rasprava i saznanja koja već stolećima oduševljavaju i opominju čovečanstvo. Na oko 1.800 strana teksta, ovo delo je složeno od mnogih znanja, misli, priča, citata: književnost, filozofija, istorija, etikaa. Pred nama je delo koje predstavlja celu jednu biblioteku u civilizaciju. Preciznim prevodom i jezičkim majstorstvom ovo delo je do savršenstva dovela prof. dr Izabela Konstantinović. Ona je sa akribijom i erudicijom dala mnoga objašnjenja, tumačenja i napomene. Mišel de Montenj (1538-1592) vodi poreklo iz bogate francuske porodice. Povukavši se iz javnog života, posvetio se radu na svojim esejima koji su rezultat duge sistematske discipline kojoj podređuje ceo život. Sa svojim univerzalnim mislima i danas pleni čitaoce širom sveta. Školovan na klasičnim delima Platona, Seneke, Cicerona i drugih on je, uvek radikalan, preteča revolucionarnih građanskih mislilaca XVIII veka. O vaspitanju dece O prijateljstvu O lažljivcima O svireposti O dokolici O kajanju O samoći KNJIGA I Ogledi. Knj. 1 / Mišel de Montenj ; prevod, predgovor i napomene Izabela Konstantinović Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 2013 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis XLIV, 523 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela Srpska književna zadruga ; kolo 105, knj. 705 Prevod dela: Les essais de Michel de Montaigne Tiraž 1.000 O piscu Ogleda: str. V-XXVIII Iz hronologije događaja i biografije Mišela od Montenja: str. XXIX-XLIV Napomene: str. 429-514 Registar. KNJIGA II Ogledi. Knj. 2 / Mišel de Montenj ; prevod i napomene Izabela Konstantinović ; [redaktori latinskog i grčkog teksta Goran Vidović, Uroš Rajčević ; redaktor italijanskog teksta Dragan Mraović] Jezik srpski Godina 2017 Srpska književna zadruga, 2017 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 686 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela, 1935- = Konstantinović, Izabela, 1935- Konstantinović, Filip Vidović, Goran, 1979- = Vidović, Goran, 1979- Rajčević, Uroš, 1983- = Rajčević, Uroš, 1983- Mraović, Dragan, 1947-2022 = Mraović, Dragan, 1947-2022 Zbirka Srpska književna zadruga ; kolo 109, knj. 729 Prevod dela: Les essais de Michel de Montaigne Tiraž 1.000 Str. 5-6: Petstogodišnjica Mišela de Montenja u 21. veku / Ph. [Philip] K. [Konstatinović] Napomene: str. 637-675 Napomene i bibliogrfske reference uz tekst Registri. KNJIGA III Naslov Ogledi. Knj. 3 / Mišel de Montenj ; prevod i napomene Izabela Konstantinović ; [redaktori latinskog i grčkog teksta Goran Vidović, Uroš Rajčević] Jezik srpski Godina 2020 Beograd : Srpska književna zadruga, 2020 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 502 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela, 1935- = Konstantinović, Izabela, 1935- Vidović, Goran, 1979- = Vidović, Goran, 1979- Rajčević, Uroš, 1983- = Rajčević, Uroš, 1983- Zbirka Srpska književna zadruga. kolo 112 ; knj. 747 Prevod dela: Les essais de Michel de Montaigne Tiraž 1.000 Napomene: str. [465]-494 Beleška o prevodiocu: str. [501]-502 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Montaigne, Michel de, 1533-1592 Montenj, Mišel de, 1533-1592 = Montaigne, Michel de, 1533-1592

Kraljević Marko u slikama : srpska narodna pevanija u 25 pesama : sa istumačenim rečima turskim i gdekojim neobičnim srpskim / za štampu uredio i slike udesio Aleksandar Sandić U Novom Sadu : Srpska knjižara Braće M. Popovića, 1886 (Novi Sad : A. Fuks) 150 str., [9] listova s tablama ; 24 cm. RETKO!!! ukrašeno sa 10 slika solidno očuvano, tabak je stavljen u kasnije napravljeni papirni omotač, sve strane su na broju Историја света. Књ. 1, (Стари век) / својим ученицима превео и прерадио Александар Сандић У Новом Саду : У штампарији Игњата Фукса, 1869 272 стр. ; 19 cm Приступ: стр. 3-4 ; Први део: стр. 5-41 ; Други део: стр. 42-58 ; Трећи део: стр. 59-83 ; Друго доба: од сеобе Дорјана па до персијских ратова, 1104-500: стр. 84-102 ; Треће доба: од персијских ратова па до пропасти Грчке 500-338: 103-163 ; Историја Римљана: Рим за краљева 735-510 пр.Хр.: стр. 164-172 ; Рим република, 509-30 пр. Хр.: стр. 173-230 ; Рим под царевима од 30г. пре Христа до 476 после Хр.: стр. 231-260 ; Кад је ко живео и шта се кад збило: стр. 260-270 Aleksandar Sandić (Veliki Bečkerek, 14. maj 1836 — Novi Sad, 15. april 1908), je bio srpski filozof, filolog, istoričar, književnik, kulturni radnik, političar, autop Ximne Svetom Savi, i dopicni član mnogih akademija u inostranstvu. Doktorirao je filozofiju i filologiju na Univerzitetu u Beču kod profesora Franca Miklošiča.Prof.dp.Aleksandar Sandić je bio jedini Cpbin diplomac znamenitog profesora Franca Miklošiča.Aleksandar Sandić se školovao u rodnom Velikom Bečkereku, a zatim u Temišvaru. Kao stipendista Matice srpske završio je studije u Beču - pravne nauke i slovensku filologiju. Radio je kao profesor u Novosadskoj srpskoj velikoj gimnaziji, počev od 1866. godine, pune 33 godine. U prvo vreme je bio i konzistorajni beležnik bačke dijeceze.[1] Bio je starog kova, enciklopedijskog znanja; okupljao je oko sebe gimnaziste i snažno uticao na njih i sa naučne i sa nacionalne strane.[2] Predavao je u gimnaziji staro-slovenski i srpski jezik i istoriju književnosti.[3] Godine 1880. predavao je u trećem razredu gimnazije i mađarski jezik.[4] Proslavio je svečano profesor Sandić svoje jubileje, druženjem sa prijateljima, jedne nedelje u Novom Sadu. Dana 6/18. oktobra 1891. godine obeležio je dvadesetpetogodišnjicu svog profesorovanja u novosadskoj gimnaziji i tridesetogodišnjicu svog bavljenja na književnom polju. Život mu je protekao burno, doživeo je i slavu i osporavanja. Vodio je javne polemike sa neistomišljenicima, a pod stare dane umro je tiho, posle dugog bolovanja. Ostao upamćen kao `čitač i pisar` - lični sekretar Vuka Karadžića, tokom studiranja u Beču. Pisao je više puta o Vuku, i radio na njegovoj glorifikaciji.[5] Bio je i bliski saradnik Svetozara Miletića, čijoj je Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci i pripadao. Biran je za poslanika na Srpskom crkveno-narodnom saboru u Karlovcima 1879. godine. Aktivan je u Matici srpskoj, čiji je član od 1866. godine kao Bečlija[6], a pored pisanja za Letopis matičin, on je 1897. godine biran za člana Književnog odeljenja. Počeo je sa pisanjem još kao `jurista` (pravnik) u Beču, sarađujući prvo u srpskim listovima: bečkom `Svetovidu` od 1857. godine i novosadskom Miletićevom `Srbskom dnevniku`. Kasnije je proširio saradnju sa velikim brojem srpskih listova i časopisa, naročito onim novosadskim. Pored pisanja bavio se prevođenjem tekstova na srpski jezik: Getea, Mozentala, Kanica. Preveo je na srpski jezik i dopunio istorijskim činjenicama 1862. godine, važno delo Feliksa Kanica `Vizantijski spomenici po Srbiji`. Izdavao je i uređivao u Beču, posle odlaska urednika Hrvata, Imre Tkalca, list koji je izlazio na nemačkom jeziku, a služio slovenskim interesima - `Ost und West` tj. `Istok i Zapad`, 1862-1865. godine. Zbog tog književnog angažmana imao je puno problema i potezanja po sudovima. Po želji arhimandrita Germana Anđelića potonjeg Patrijarha, pokrenuo je 1868. godine i uređivao - pisao članke godinu dana, prvi (van Srbije) srpski crkveni list `Besedu`, sa dodatkom `Duhovni zbornik`. U tom `Zborniku` su objavljivane crkvene besede i propovedi. Takođe je bio pozvan i napisao tri udžbenika za veronauku u osnovnim školama. Sandić se bavio mnogo srpskom istoriografijom; skupljao građu za istoriju srpske književnosti i srpskog pokreta 1848-1849. godine, ali nije ostavio obimnije radove. Vredan pažnje je njegov poduhvat iz 1885. godine sa vrednim pisanim spomenikom. Dao je fotografisati `Ravaničku povelju` srpskog kneza Lazara izdatu njegovoj zadužbini - manastiru 1381. godine. Uz tu diplomu snimljen je i veliki državni pečet otisnut na njoj. Odštampani su ti predmeti u više dimenzija, i uz njih je profesor napisao opširan opis i stručna objašnjenja. Objavio je 1885. godine to lepo ilustrovano izdanje, da bi približio narodu vredno svedočanstvo njegove stare slave i visokih pozicija, u srednjem veku. `Ravanička hrisovulja` - zlatopisano pismo carsko sa zlatnim carskim pečetom, jeste doista jedan od najlepših srpskih spomenika starih`.[7] Bio je po mišljenju savremenika, najbolji uređivač početnog dela kalendara, u kojem se nalaze dani, crkveni praznici, mesečeve mene, nebeske planete itd.[8] Sarađivao je u mnogo kalendara, časopisa i listova, sa svojim prilozima. Izdavao je svoj `Godišnjak` - veliki srpski narodni ilustrovani kalendar, u Novom Sadu (1887.).[9] Pisao je jedan srpski časopis 1886. godine, da taj srpski kalendar izlazi već 36 godina, i da ga i taj put izdaje profesor Sandić.[10] Negovao je njemu svojstven `biblijski stil`, obrađujući pažnju na sve aktuelne događaje i istaknute ličnosti; praveći kulturološki osvrt o njima u svojim govorima, člancima i nekrolozima. Priređivao je za objavljivanje tri sveske edicije `Knjige za narod` (o slavnim srpskim ličnostima) - brojeve 2, 3 i 4.[11] Profesor je bio poznat kao istaknuti javni i nacionalni radnik koji deluje u narodu. Uticao je tako na srpske zanatlije 1870. godine, da se organizuju i povežu u zanatlijske zadruge. Za njih je 1872. godine pokrenuo i uređivao stručni organ `Srpski zanatlija` u Novom Sadu. Podstakao je 1880. godine i žene da se udružuju u ženske `Dobrotvorne zadruge`, za koje je sastavio pravila organizacije i delovanja. Godine 1897. je član eparhijskog bačkog Školskog odbora. Kada je 1901. godine rađeno na osnivanju Narodne biblioteke na Cetinju, povodom pedesetogodišnjice Njegoševe smrti, Sandić je ponudio za nju kao dar, celu svoju knjižnicu od preko 1000 vrednih knjiga, među kojima i raznih `srbulja`, štampanih ali i u rukopisu.[12] Učestvovao je aktivno na Prvom kongresu srpskih novinara, održanom 1902. godine u Beogradu.[13] U rodnom gradu Zrenjaninu, uspomenu čuvaju na njega spomen-bista u Karađorđevom parku, otkrivena 1971. godine, i stara, ruinirana rodna kuća sklona padu - od naboja pokrivena trskom - samo na papiru `zaštićena od strane države`!? Na rodnoj kući je 1967. godine grad Zrenjanin postavio spomen-ploču. stare retke knjige, ignjat fuks, stara srpska knjiga, istorija sveta svetska istorija istorija srpskog naroda ... knjige devetnaestog veka 19. vek XIX

500 strana SADRŽAJ Predgovor 5 PRVI DEO PREGLED TEORIJA KULTURA I CIVILIZACIJA I Glava TEORIJA KULTURE 9 1. Pojam kulture i civilizacije. Istorija pojmova 9 2. Pregled teorija o kulturi i civilizaciji 11 a. racionalističke teorije kulture 12 I Evolucionistička teorija 12 II Funkcionalistička teorija 13 b. Metafizičko-iracionalističke teorije 14 I Antiintelektualizam Franca Boasa 14 II Teorija kulturnih ciklusa ....18 III Psihoanalitička teorija kulture 22 3. Elementi kulture :..... 24 a. Pojam simbola. Simbol, alegorija, znak i jezik 24 b. Kultura kao sistem simboličkih oblika 28 4. Teorije o primitivnoj kulturi 28 a. Frejzerovo poimanje magije, religije i nauke 28 I Kritika Frejzera 32 b. Magija i religija u teoriji Bronislava Malinovskog 33 v. Dirkemovo shvatanje religije, magije i obreda 35 g. Misticizam i „primitivni mentalitet” u teoriji Lisjen Levi Brila .....37 d. Animizam i animatizam. Manizam, manaizam i totemizam 39 II Glava PREGLED CIVILIZACIJA 42 1. Nastanak civilizacija 42 a. Uvod 42 b. Pismo ranih civilizacija 43 v. Odlike kultura Istoka i Zapada 43 g. Tipologija mitologija i istorijskih kultura 44 2. Drevne civilizacije 46 a. Sumer i Vavilon 46 I Kulture na prostoru današnje Sirije 49 II Religija i kultura Jevreja ....#49 b. Egipat 51 v. Kina 55 g. Indija 64 I Indijske religije 65 II Umetnost Indije 68 III Budizam i druge kulture. Japan 70 d. Civilizacije Inka, Maja i Asteka 71 đ. Civilizacija Lepenskog Vira na tlu Balkana 74 e. Grčka 77 ž. Rim. 84 3. Srednjovekovne civilizacije 88 Kulture Istoka i Zapada na prelazu epoha 88 Teologija, religija, vera i kult. 89 a. Hrišćanska civilizacija 91 I Osnovi hrišćanske religije 91 II Umetnost u hrišćanskoj kulturi ...95 III Hrišćanstvo i sistem vrednosti 97 b Vizantijska civilizacija 98 I Teološki osnovi spora „istočne” i „zapadne” crkve 99 II Umetnost u pravoslavnoj kulturi 101 v. Islamska kultura i civilizacija 103 III Glava KULTURA, UMETNOST I MIT 110 1. Uvod u filozofiju mita 110 a. Pojam mita. 110 b. Određenje mita iz perspektive njegovih funkcija 113 v. Određenje suštine mita: prirodom, društvom, kulturom i duhom 116 g. Pregled opštih teorija mita 118 I Naturalistička teorija mita 118 II Animistička teorija mita. 119 III Vuntov pokušaj sinteze 120 d. Pregled metoda tumačenja mita 120 2. Kantova teorija simbola i arhetipova 122 3. Romantička teorija mita Fridriha Šelinga 125 a. Tautegorijsko tumačenje mita 126 b. Ideja „nove mitologije” 128 v. Mitologija i poezija 129 4. Psihoanalitičko razumevanje mita u umetnosti 131 a. Frojdova analiza mita o Edipu. Funkcija tragedije 132 b. Kritika Frojdove interpretacije mita o Edipu 134 5. Psihoanalitička teorija arhetipova i mitova K.G. Junga 137 a. Simbol kao iskustvo kolektivno nesvesnog 137 b. Poezija i simbol 139 v. Simboli - konkretizacije arhetipova 141 g. Kritika Jungove teorije arhetipova 142 6. Rezultati ostalih pravaca psihoanalitičke škole 143 7. Filozofija simboličkih formi Ernsta Kasirera 146 a. Teorije o čoveku. „Divlji” i „civilizovani” čovek 146 b. Sistem simboličkih formi 148 v. Mit i umetnost 149 g. Zakon pražnjenja. Smisao simboličkih formi. Katarza 149 8. Strukturalistička teorija mita 150 a. Osnovi antropološkog shvatanja Kloda Levi-Strosa........ 151 9. Sociološko-istorijska teorija mita 158 a. Psihoanaliza i fašizam 158 b. Fromova teorija simbola 159 v. Ritualno-mitološka teorija Nortropa Fraja 160 g. Blohova teorija simbola, mitova i arhetipova 163 10. Mit, savremena književnost i kultura 167 a. Demitologizacija i remitologizacija 167 b. Mit u savremenoj književnosti 169 v. Nacistički mit i film 174 g. Mit, masovna kultura i kič 176 DRUGI DEO UMETNOST I KULTURA DANAS AVANGARDA, MASOVNA KULTURA I KIČ 179 1. Teorijski pristupi umetnosti 179 2. Struktura umetničkog dela 182 3. Problemi estetske i književne recepcije... 185 a. Vrednost i vrednovanje umetničkog dela 185 b. Struktura estetskog akta 186 v. Sudovi ukusa i kritičko prosuđivanje dela 188 g. Teorije umetničke recepcije 192 1 Kantova tipologija ukusa i stilova 194 P Estetika lepog i estetika ružnog 196 111 Uživanje i uosećavanje 198 d. Pretpostavke modernog ukusa 201 I Konformistički ukus 203 II Avangardistički ukus 207 III Tradicionalistički ukus 211 IV Kritika modernog ukusa 214 đ. Teorija književne recepcije 216 V Kompenzatorska funkcija trivijalne književnosti ...217 VI Elitna književnost u funkciji društvene kritike 222 TREĆI DEO KULTURNA ISTORIJA SRBA I Glava KULTURNA ISTORIJA SREDNjEG VEKA 227 1. Uvod u kulturnu istoriju Srba 227 a. Doseljavanje na Balkan i stvaranje države 230 b. Društveni odnosi, pravni poredak i zakonodavstvo 238 2. Kulturna istorija srednjeg veka 239 a. Prijem hrišćanstva i crkvena autonomija 2® I Isihazam i monaštvo 241 II Jeresi u pravoslavlju. Bogumilstvo 242 III Obnova Pećke patrijaršije i osnivanje Karlovačke mitropolije 243 b. Jezik i književni život 244 I Jezik u srednjem veku 244 II Književnost 246 - Crkvena književnost, žanrovi 247 v. Arhitektura, slikarstvo i vajarstvo 250 I Arhitektura. Manastiri i crkve 250 Manastiri i crkve srpskih vladara 257 II Likovna umetnost i minijatura. Slikarstvo 259 II Glava KULTURNA ISTORIJA NOVOG VEKA 263 3. Kulturna istorija novog veka (XV - XIX) 263 a. Stvaranje modernne srpske države 263 ♦. Narodni jezik - osnova književnog jezika 265 v. Narodna i umetnička književnost 268 g. Arhitektura, slikarstvo i vajarstvo 274 I Razvoj crkvene i svetovne arhitekture 274 II Slikarstvo i vajarstvo 275 d. Muzika u Srba 279 đ. Obrazovanje i nauka. 286 4. Srpska politička i kulturna istorija - ukratko 287 ČETVRTI DEO SRPSKA MITOLOGIJA UVOD U SLOVENSKU I SRPSKU MITOLOGIJU 293 I Glava ELEMENTI RELIGIJE 297 1. Pojam mita, kulta i rituala. 297 2. Religija, magija i običaj 300 3. Smisao žrtvenog obreda 302 4. Žrtvenici i hramovi 309 5. Mit i folklor. Izvori za rekonstrukciju mitologije 311 II Glava OSNOVI ANIMOLOGIJE. 317 1. Principi animologije 317 III Glava OSNOVI DEMONOLOGIJE 323 A) BEZLIČNI DEMONI I BOŽANSTVA 323 1. Religija i kult kamena 323 2. Religija i kult drveta, biljaka, vatre, vode i izvora 324 3. Zmija kao demonsko biće 327 4. Zmija i zmaj 329 5. Vuk i pas kao demonska bića 333 6. Konj - demonsko biće srpske religije 335 7. Petao u liku demonskog bića `.... 338 B) DEMONI U LjUDSKOM I POLULjUDSKOM OBLIKU 340 1. Vampir 340 2. Veštica i mora....... 343 3. Aždaja i ala 344 4. Divovi 345 5. Vile 346 6. Suđenice - Suđaje - Usud 348 7. Navi 349 8. Zduhači - Zmajevi 350 9. Kuga, čuma, mora, babice 353 10. Đavo 354 V) KULTNA MESTA U SRPSKOJ RELIGIJI 357 1. Raskršća i groblja 357 2. Boginja raskršća u literaturi 359 I JUGlava OSNOVI MITOLOGIJE 362 A) DREVNIJI MITOLOŠKI SISTEM SRBA 362 1. GTojam „Boga” 362 2. Način sahranjivanja i promene vera 364 3. Pretpostavke srpskog mitološkog sistema 365 4. Kako sistematizovati drevni srpski panteon 369 5. Ko je vrhovni bog srpskog panteona 375 6. Odlike vrhovnog božanstva 377 7. Da li je Svetovid božanstvo najvišeg ranga u slovenskoj mitologiji? 380 8. Da li je Triglav kruna južnoslovenskog mitološkog panteona? 384 9. Trojan - vrhovni bog srpskog mitološkog sistema? 389 10. Svarog - Svarožić - Koledo 392 11. Koledo 396 Muška božanstva sa posebnim funkcijama 398 1. Dažbog - Dajbog 398 2. Perun 402 a) Perun kod Istočnih i Zapadnih Slovena 402 b) Perun kod Srba 404 3. Kupalo 407 4. Volos - Veles 408 5. Belbog i Crnobog 412 6. Radigost/Radgost 413 7. Jarilo/Jarovit 414 8. Rujevit i Porevit 416 9. Hors ...........416 Bogovi jesenjeg i zimskog ciklusa 417 1. Podzvižd 417 2. Davor 418 Ženska božanstva 41# 1. Živa/ Živana 419 2. Mokoša - Makoša 420 3. Suđenice - Rođenice 421 4. Lada - Ljelja - Poljelja 421 5. Devica - Deva 422 6. Baba 425 7. Rusalke 428 8. Morena - Morana - Vodan 430 9. Prpruša i Dodola 432 B) JASTREBAČKI PANTEON: NOVIJI MITOLOŠKI SISTEM SRBA 435 Epski politeizam - mlađi oblik mitologije 435 1. Istorijski mit kao antropološko transponovanje kosmogonije 435 2. Mitska genealogija srpskih zmajevitih junaka 437 3. Alegorijski metod tumačenja epskih struktura 442 4. Implicitni erotizam zmaja 446 5. Obeležja mitskoga zmaja 449 6. Vrhovni Bog Jastrebačkog mitološkog sistema 452 7. Miloševa legenda 455 V Glava SRPSKA MITOLOGIJA U OBIČAJIMA 457 A) ANTROPOLOŠKI CIKLUS 457 1. Rođenje deteta 457 2. Krštenje i strižba deteta 460 3. Svadbeni običaji 461 4. Smrt i pogrebni običaji 462 5. Narodni sud. Prokletije i lapot 466 B) IZ AGRARNOG I GODIŠEG CIKLUSA 467 1. Magijski obredi za dobijanje kiše. Borba sa olujom i gradom 467 2. Slave i zavetine 469 I Mitološko-magijski smisao „babe” 469 V. IZGRADNjA KUĆE, ŽRTVOVANjE NA TEMELjU 471 LITERATURA I SKRAĆENICE IZVORA.. 472 REČNIK POJMOVA 487 BELEŠKA O PISCU 495 Њ03

Opis Viktor Šklovski, ruski i sovjetski pisac, književni teoretičar i istoričar, teoretičar filma i filmski scenarista, jedan je od osnivača škole ruskog formalizma i autor velikog broja knjiga, proznih, teorijskih, memoarskih i biografskih (o Sternu, o Majakovskom, o Lavu Tolstoju, Ejzenštajnu, o slikaru Pavelu Fedotovu). Ideje formalističke škole nastale su pre više od sto godina, a njene osnove postavio je Šklovski. Formalizam je uticao na različite oblasti humanističkog znanja, ne samo na teoriju književnosti, nego i na teoriju umetnosti, na filozofiju, psihologiju, lingvistiku, kulturologiju, teoriju muzike. Iako se početak formalizma računa od 1913. godine, prva deklaracija ovog pravca bio je rad Viktora Šklovskog Vaskrsavanje reči, iz 1914. godine. „Čovekovo najstarije pesničko stvaralaštvo bila je reč. Reči su sada mrtve i jezik je nalik na groblje, ali kad je reč bila tek rođena, ona je bila živa i slikovita… Sada, kad je umetnik poželeo da ima posla sa živom formom i sa živom, a ne mrtvom rečju, on reč lomi i deformiše je… starim brilijantima reči vraća nekadašnji sjaj…” Ideja vaskrsavanja reči za Šklovskog je ostala važna do kraja njegovog života. On je govorio da na svet pada prašina i da zato prestajemo da ga doživljavamo. Na staklo života pada prašina, slika života postaje mutna i čovek živi sumorno, bez svetlosti, a književnost, pisac, sižeom briše to staklo, i život opet postaje vidljiv, privlačan i opipljiv. U svom dvotomnom delu Pripovesti o prozi, Šklovski čitaocu otkriva metode kojima su fiksirane promene sveta, onog sveta za koji savremeni čovek ne bi znao da ih umetnost nije ovekovečila. Prvi deo knjige razmatra prvenstveno zapadnu prozu. Autor vodi čitaoca kroz antički svet u kome nastaju prvi evropski romani, govori o delima koja su prethodila Dekameronu, o noveli koja opisuje položaj humaniste u društvu i noveli koja istražuje odnos prema starom pomoću novog osmišljavanja postojećih metafora. Istorija zapadne književnosti u knjizi Šklovskog postaje čudesna priča o tome kako se svet menjao i kako je ostajao isti, i šta se u promenjenom svetu menjalo zahvaljujući novom pogledu na svet i kako su junaci grčkog romana, Hiljadu i jedne noći, Apulejevog Zlatnog magarca, Bokačovih novela ili Lazarčića iz Tormesa strasno i burno išli ka prvom velikom evropskom romanu – Don Kihotu, kako je u svetu dolazilo do velikih preloma koji su uticali na promenu svesti o tome šta je dobro, a šta zlo. Posebna poglavlja knjige posvećena su Servantesu, Šekspiru, Volteru, Dikensu, a zbog zanosa i strasti s kojom se pripoveda o Sternu ova knjiga nudi onu vrstu uzbuđenja i čitalačke radosti koju izaziva darovita dokumentarna proza. Ako se prvi deo knjige bavi „prvenstveno” zapadnom prozom, drugi deo knjige bavi se ruskom prozom, ruskim romanom i novelom. Razmišljanje o rađanju ruskog romana Šklovski započinje razmatranjem sižea kod Puškina, odnosom, ličnim i literarnim, između Puškina i Gogolja, o Gogoljevim delima – šinjelu iz koga je izašao veliki ruski roman – o Gončarovu, Tolstoju i Dostojevskom, o Čehovu i, posebno, o poznom Tolstoju. Knjiga se završava razmišljanjem o Tihom Donu Mihaila Šolohova i drami ruskog kozaštva.

Viktor Šklovski, ruski i sovjetski pisac, književni teoretičar i istoričar, teoretičar filma i filmski scenarista, jedan je od osnivača škole ruskog formalizma i autor velikog broja knjiga, proznih, teorijskih, memoarskih i biografskih (o Sternu, o Majakovskom, o Lavu Tolstoju, Ejzenštajnu, o slikaru Pavelu Fedotovu). Ideje formalističke škole nastale su pre više od sto godina, a njene osnove postavio je Šklovski. Formalizam je uticao na različite oblasti humanističkog znanja, ne samo na teoriju književnosti, nego i na teoriju umetnosti, na filozofiju, psihologiju, lingvistiku, kulturologiju, teoriju muzike. Iako se početak formalizma računa od 1913. godine, prva deklaracija ovog pravca bio je rad Viktora Šklovskog “Vaskrsavanje reči”, iz 1914. godine. „Čovekovo najstarije pesničko stvaralaštvo bila je reč. Reči su sada mrtve i jezik je nalik na groblje, ali kad je reč bila tek rođena, ona je bila živa i slikovita… Sada, kad je umetnik poželeo da ima posla sa živom formom i sa živom, a ne mrtvom rečju, on reč lomi i deformiše je… starim brilijantima reči vraća nekadašnji sjaj…” Ideja vaskrsavanja reči za Šklovskog je ostala važna do kraja njegovog života. On je govorio da na svet pada prašina i da zato prestajemo da ga doživljavamo. Na staklo života pada prašina, slika života postaje mutna i čovek živi sumorno, bez svetlosti, a književnost, pisac, sižeom briše to staklo, i život opet postaje vidljiv, privlačan i opipljiv. U svom dvotomnom delu “Pripovesti o prozi”, Šklovski čitaocu otkriva metode kojima su fiksirane promene sveta, onog sveta za koji savremeni čovek ne bi znao da ih umetnost nije ovekovečila. Prvi deo knjige razmatra prvenstveno zapadnu prozu. Autor vodi čitaoca kroz antički svet u kome nastaju prvi evropski romani, govori o delima koja su prethodila Dekameronu, o noveli koja opisuje položaj humaniste u društvu i noveli koja istražuje odnos prema starom pomoću novog osmišljavanja postojećih metafora. Istorija zapadne književnosti u knjizi Šklovskog postaje čudesna priča o tome kako se svet menjao i kako je ostajao isti, i šta se u promenjenom svetu menjalo zahvaljujući novom pogledu na svet i kako su junaci grčkog romana, Hiljadu i jedne noći, Apulejevog Zlatnog magarca, Bokačovih novela ili Lazarčića iz Tormesa strasno i burno išli ka prvom velikom evropskom romanu – Don Kihotu, kako je u svetu dolazilo do velikih preloma koji su uticali na promenu svesti o tome šta je dobro, a šta zlo. Posebna poglavlja knjige posvećena su Servantesu, Šekspiru, Volteru, Dikensu, a zbog zanosa i strasti s kojom se pripoveda o Sternu ova knjiga nudi onu vrstu uzbuđenja i čitalačke radosti koju izaziva darovita dokumentarna proza. Ako se prvi deo knjige bavi „prvenstveno” zapadnom prozom, drugi deo knjige bavi se ruskom prozom, ruskim romanom i novelom. Razmišljanje o rađanju ruskog romana Šklovski započinje razmatranjem sižea kod Puškina, odnosom, ličnim i literarnim, između Puškina i Gogolja, o Gogoljevim delima – šinjelu iz koga je izašao veliki ruski roman – o Gončarovu, Tolstoju i Dostojevskom, o Čehovu i, posebno, o poznom Tolstoju. Knjiga se završava razmišljanjem o Tihom Donu Mihaila Šolohova i drami ruskog kozaštva.

Pripovesti o prozi I-II Viktor Šklovski, ruski i sovjetski pisac, književni teoretičar i istoričar, teoretičar filma i filmski scenarista, jedan je od osnivača škole ruskog formalizma i autor velikog broja knjiga, proznih, teorijskih, memoarskih i biografskih (o Sternu, o Majakovskom, o Lavu Tolstoju, Ejzenštajnu, o slikaru Pavelu Fedotovu). Ideje formalističke škole nastale su pre više od sto godina, a njene osnove postavio je Šklovski. Formalizam je uticao na različite oblasti humanističkog znanja, ne samo na teoriju književnosti, nego i na teoriju umetnosti, na filozofiju, psihologiju, lingvistiku, kulturologiju, teoriju muzike. Iako se početak formalizma računa od 1913. godine, prva deklaracija ovog pravca bio je rad Viktora Šklovskog Vaskrsavanje reči, iz 1914. godine. „Čovekovo najstarije pesničko stvaralaštvo bila je reč. Reči su sada mrtve i jezik je nalik na groblje, ali kad je reč bila tek rođena, ona je bila živa i slikovita... Sada, kad je umetnik poželeo da ima posla sa živom formom i sa živom, a ne mrtvom rečju, on reč lomi i deformiše je... starim brilijantima reči vraća nekadašnji sjaj..." Ideja vaskrsavanja reči za Šklovskog je ostala važna do kraja njegovog života. On je govorio da na svet pada prašina i da zato prestajemo da ga doživljavamo. Na staklo života pada prašina, slika života postaje mutna i čovek živi sumorno, bez svetlosti, a književnost, pisac, sižeom briše to staklo, i život opet postaje vidljiv, privlačan i opipljiv. U svom dvotomnom delu Pripovesti o prozi, Šklovski čitaocu otkriva metode kojima su fiksirane promene sveta, onog sveta za koji savremeni čovek ne bi znao da ih umetnost nije ovekovečila. Prvi deo knjige razmatra prvenstveno zapadnu prozu. Autor vodi čitaoca kroz antički svet u kome nastaju prvi evropski romani, govori o delima koja su prethodila Dekameronu, o noveli koja opisuje položaj humaniste u društvu i noveli koja istražuje odnos prema starom pomoću novog osmišljavanja postojećih metafora. Istorija zapadne književnosti u knjizi Šklovskog postaje čudesna priča o tome kako se svet menjao i kako je ostajao isti, i šta se u promenjenom svetu menjalo zahvaljujući novom pogledu na svet i kako su junaci grčkog romana, Hiljadu i jedne noći, Apulejevog Zlatnog magarca, Bokačovih novela ili Lazarčića iz Tormesa strasno i burno išli ka prvom velikom evropskom romanu – Don Kihotu, kako je u svetu dolazilo do velikih preloma koji su uticali na promenu svesti o tome šta je dobro, a šta zlo. Posebna poglavlja knjige posvećena su Servantesu, Šekspiru, Volteru, Dikensu, a zbog zanosa i strasti s kojom se pripoveda o Sternu ova knjiga nudi onu vrstu uzbuđenja i čitalačke radosti koju izaziva darovita dokumentarna proza. Ako se prvi deo knjige bavi „prvenstveno" zapadnom prozom, drugi deo knjige bavi se ruskom prozom, ruskim romanom i novelom. Razmišljanje o rađanju ruskog romana Šklovski započinje razmatranjem sižea kod Puškina, odnosom, ličnim i literarnim, između Puškina i Gogolja, o Gogoljevim delima – šinjelu iz koga je izašao veliki ruski roman – o Gončarovu, Tolstoju i Dostojevskom, o Čehovu i, posebno, o poznom Tolstoju. Knjiga se završava razmišljanjem o Tihom Donu Mihaila Šolohova i drami ruskog kozaštva. Prikaži više

Виктор Шкловски, руски и совјетски писац, књижевни теоретичар и историчар, теоретичар филма и филмски сценариста, један је од оснивача школе руског формализма и аутор великог броја књига, прозних, теоријских, мемоарских и биографских (о Стерну, о Мајаковском, о Лаву Толстоју, Ејзенштајну, о сликару Павелу Федотову) Идеје формалистичке школе настале су пре више од сто година, а њене основе поставио је Шкловски. Формализам је утицао на различите области хуманистичког знања, не само на теорију књижевности, него и на теорију уметности, на филозофију, психологију, лингвистику, културологију, теорију музике. Иако се почетак формализма рачуна од 1913. године, прва декларација овог правца био је рад Виктора Шкловског Васкрсавање речи, из 1914. године. „Човеково најстарије песничко стваралаштво била је реч. Речи су сада мртве и језик је налик на гробље, али кад је реч била тек рођена, она је била жива и сликовита... Сада, кад је уметник пожелео да има посла са живом формом и са живом, а не мртвом речју, он реч ломи и деформише је... старим брилијантима речи враћа некадашњи сјај..." Идеја васкрсавања речи за Шкловског је остала важна до краја његовог живота. Он је говорио да на свет пада прашина и да зато престајемо да га доживљавамо. На стакло живота пада прашина, слика живота постаје мутна и човек живи суморно, без светлости, а књижевност, писац, сижеом брише то стакло, и живот опет постаје видљив, привлачан и опипљив. У свом двотомном делу Приповести о прози, Шкловски читаоцу открива методе којима су фиксиране промене света, оног света за који савремени човек не би знао да их уметност није овековечила. Први део књиге разматра првенствено западну прозу. Аутор води читаоца кроз антички свет у коме настају први европски романи, говори о делима која су претходила Декамерону, о новели која описује положај хуманисте у друштву и новели која истражује однос према старом помоћу новог осмишљавања постојећих метафора. Историја западне књижевности у књизи Шкловског постаје чудесна прича о томе како се свет мењао и како је остајао исти, и шта се у промењеном свету мењало захваљујући новом погледу на свет и како су јунаци грчког романа, Хиљаду и једне ноћи, Апулејевог Златног магарца, Бокачових новела или Лазарчића из Тормеса страсно и бурно ишли ка првом великом европском роману – Дон Кихоту, како је у свету долазило до великих прелома који су утицали на промену свести о томе шта је добро, а шта зло. Посебна поглавља књиге посвећена су Сервантесу, Шекспиру, Волтеру, Дикенсу, а због заноса и страсти с којом се приповеда о Стерну ова књига нуди ону врсту узбуђења и читалачке радости коју изазива даровита документарна проза. Ако се први део књиге бави „првенствено" западном прозом, други део књиге бави се руском прозом, руским романом и новелом. Размишљање о рађању руског романа Шкловски започиње разматрањем сижеа код Пушкина, односом, личним и литерарним, између Пушкина и Гогоља, о Гогољевим делима – шињелу из кога је изашао велики руски роман – о Гончарову, Толстоју и Достојевском, о Чехову и, посебно, о позном Толстоју. Књига се завршава размишљањем о Тихом Дону Михаила Шолохова и драми руског козаштва. Наслов: Приповести о прози: размишљања и тумачења: Књ. 1 и 2 Издавач: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Страна: 937 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 22.5 x 14 cm Година издања: 2017 ИСБН:

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PROPAST ZAPADA Nacrt za morfologiju istorije sveta OSVALD ŠPENGLER ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi.