„Теотокопулосов живот, попут његовог Толеда, осветљавају нагле, изненадне муње. Није нам у потпуности познат ниједан период његовог живота; његово порекло, детињство, шегртовање у Басану, боравак у Венецији и Риму, те одлазак у Шпанију представљају мрачну приповест у којој се преплићу анегдоте и легенде. Поједини догађаји из његовог живота, понеки званични документ, мноштво слика, незнатни вајарски и архитектонски подухвати – ето извора за историчара који би пожелео да реконструише живот славног Крићанина. Теотокопулосов случај, пише један његов обожавалац, један је од најчуднијих у историји сликарства. Сликар из Толеда данас живи попут романескних јунака, баш као сликар из Балзаковог „Непознатог ремек-дела“; о његовој неурачунљивости полемише се као о Хамлетовом лудилу, Паскаловој агонији или Ђокондином осмеху. И заиста, Теотокопулосов живот делује романтично. Да би се објаснило његово доба, представила друштва која је упознао, пронашле сликарске школе које су на њега утицале, да би се напослетку разумела његова личност и утврдила важност његових дела човек мора бити опрезан и марљив.“ ПАНДЕЛИС ПРЕВЕЛАКИС (Παντελής Πρεβελάκης, 1909–1986), грчки књижевник, преводилац и историчар уметности. Студирао је право и филозофију на Атинском универзитету, а историју уметности и естетику на Сорбони. Докторску дисертацију ,,Ел Греко на Криту и у Италији“ одбранио је 1935. године. У књижевности је познат као представник „генерације тридесетих“ и као присни Казанцакисов пријатељ. Преводио је књижевна дела са западноевропских језика (Калдерон, Молијер) и радио као професор историје уметности на Високој школи лепих уметности у Атини. За редовног члана атинске академије изабран је 1977. године. Наслов: Ел Греко : Доменикос Теотокопулос : биографија Издавач: Karpos Страна: 120 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2020 ИСБН: 978-86-6435-144-7

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor - osoba Paund, Ezra, 1885-1972 = Pound, Ezra, 1885-1972 Naslov Kako da čitamo / Ezra Paund ; izbor, pogovor i prevod sa engleskog Milovan Danojlić Jedinstveni naslov Literary essays of Ezra Pound. ABC of Reading. Mercure de France. srp Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1974 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 240 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Danojlić, Milovan, 1937- = Danojlić, Milovan, 1937- Zbirka ǂBiblioteka ǂ`Danas` ISBN (Karton) Napomene Prevodi dela: 1.Literary essays of Ezra Pound ; 2. ABC of Reading ; 3. Mercure de France ; odlomci Književna shvatanja Ezre Paunda: str. 231-[241]. Predmetne odrednice Paund, Ezra, 1885-1972 Književno delo – Interpretacija Ezra Veston Lumis Paund (engl. Ezra Weston Loomis Pound; Hejli, Ajdaho, 30. oktobar 1885 — Venecija, 1. novembar 1972) bio je američki književnik, pesnik i kritičar, jedan od najvećih modernističkih pesnika u prvoj polovini 20. veka. Najpoznatiji je kao jedan od osnivača književnog pokreta imažizma, zbirci epske poezije Kanti (The Cantos), kao i po tome da je kao urednik omogućio karijere svojih kolega T. S. Eliota, Džejmsa Džojsa, Roberta Frosta i Ernesta Hemingveja.[1] Otvorena podrška fašizmu i propagandna delatnost za Sile Osovine u Drugom svetskom ratu ga je, s druge strane, učinila i jednom od najkontroverznijih ličnosti američke književnosti. Ezra Paund bio je jedino dete Homera Lumisa Paunda i Izabele Veston. Njegovi preci su emigrirali iz Engleske u 17. veku. Na Univerzitetu u Pensilvaniji između 1901. i 1903. upoznao je pesnika Vilijama Karlosa Vilijamsa s kojim će negovati prijateljstvo do kraja života. Učio je filozofiju, mada je pri kraju studiranja odustao od doktorata. Naučio je latinski, grčki, nemački, francuski, italijanski, španski, provansalski i staroengleski jezik.[1] 1907. se zaposlio kao profesor romanskih jezika. U to vreme već je pisao poeziju i vodio boemski život. U februaru 1908. sa knjigom svojih pesama zaputio se u Englesku. U Veneciji je 1908. o sopstvenom trošku štampao svoju prvu knjigu pesama A Lume Spento. Iste godine je otišao u London. Tamo se sprijateljio sa pesnikom i urednikom Fordom Madoksom Fordom. Upoznao je Vilijama Batlera Jejtsa i postao član `škole slika` koju je predvodio filozof T. I . Hjum. 1912. Paund je postao engleski dopisnik za američki časopis Poezija (Poetry) koji je bitno poboljšao. Prepoznao je književnu vrednost onda kada su svi ostali sumnjali kod D. H. Lorensa i Roberta Frosta. Bio je predvodnik imažista od 1912-1914. Hilda Dulitl i Ričard Oldington su se sastajali sa Paundom u čajdžinici u Kensingtonu. Tu ih je Paund 1912. prvi put nazvao imažistima, upotrebivši potom tu reč u svojoj knjizi Protivudarci (Ripostes). Izabrana bibliografija Poezija A Lume Spento, 1908. Personae, 1909. Exultations, 1909. Ripostes, (pesme kojima je počeo imažizam), 1912. The Sonnets and Ballate of Guido Cavalcanti, 1912. (prevodi) Lustra, 1916. Hugh Selwyn Mauberley,1920. Personae: The Collected Poems of Ezra Pound, 1926. Homage to Sextus Propertius, 1934. The Pisan Cantos, 1948. The Cantos of Ezra Pound (includes The Pisan Contos), 1948. Seventy Cantos, 1950. Drafts and Fragments: Cantos CX-CXVII,1968. Književna teorija i kritika ABC of Reading, 1934. Make It New, 1935. Džojs, Jejts, Flober... Omot grafika Esad Muftić

Odlično očuvano! Autor - osoba Ladan, Tomislav, 1932-2008 = Ladan, Tomislav, 1932-2008 Naslov Parva mediaevalia : [studije] / Tomislav Ladan Vrsta građe esej URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Nakladni zavod Matice hrvatske, 1983 (Zagreb : Zadružna štampa) Fizički opis 389 str. ; 20 cm Zbirka Knjižnica studija i monografija o hrvatskoj kulturnoj baštini ISBN (Broš.) Napomene Bilješke uz tekst Registar. Predmetne odrednice Matoš, Antun Gustav, 1873-1914 Ovidije, 43. pre n.e.-17.n.e. Marulić, Marko, 1450-1524 Toma Akvinski, sveti, 1226-1274 Petrić, Frane, 1529-1597 Nibelunška pesma Književnost -- Zapadna Evropa -- Srednji vek Bio posrijedi „otac hrvatske književnosti“ M. M. ili prvostolnih hrvatskih modernista A. G. M., Ladan istražuje izričajne sastavnice u složevini srednjovjekovlja srednjovjekovnim načinom, što pokazuje i sam srednjovjekovno sljedbenički naslov PARVA MEDIAEVALIA, koji već i prosječnicima govori kako su posrijedi nekakve „sredovječnine“, dok će znalac odmah prepoznati tragove kolosa iz Stagire, učitelja svih ljubitelja mudrosti. Pisac doduše pomnjivo prebire po starinskim izričajima, ali samo poradi odredbe stanovita svjetonazora, vrijednostnog sustava i društvovnog poretka. Jer, srednji vijek, omražen i omrčen kao „mračni“, još uvijek traje. Naime, nakaznost i okrutnost redova i staleža, koje su nadriknjige redovito i isključivo pripisivale srednjovjekovlju, i te kako se razaznaju u današnjoj karikaturi novovjekovlja, samo što su ta obilježja zakrabuljena i skrivena iza smišljenih dvoznačnica i zavodljivih krilatica. U tome smislu PARVA MEDIAEVALIA govori o drevnim u hrvatskoj književnosti i hrvatskome jeziku, ali i o zbilji šire današnjice. A u pozadini svega toga nalazi se piščeva višegodišnja djelatnosti književnička i prevodilačka i leksikografska (u Leksikografskome zavodu M. K.). Jer, dobitnik većeg broja priznanja (Nagrada grada Zagreba, Nagrada DPH, Goranova nagrada), Ladan je i prevoditelj nekoliko desetaka filozofskih i književnih djela, a i piše samo o onima koja je i sâm prevodio... Ali, unatoč svemu tome Tomislav Ladan sam se nije nikad smatrao smirenim ili pomirenim znanstvenikom. Bilo u oštrozubim prosudbenim sastavcima (u knjigama Zoon graphicon, U škarama, Ta kritika, Pjesništvo – pjesme – pjesnici), bilo u širim povijesnim zahvatima (Ante Starčević, Politički spisi), bilo pak u osobnim i eksperimentalnim prozama (u zbirci Premišljanja i romanesknoj kompoziciji Bosanski grb, koja je work in progress), Ladan se pokazuje kao umjetnik, koji svijet dojmova i pojmovlja nastoji pretvoriti u samosvojan i prepoznatljiv izraz. On bi radije bio i „puki pučki zabavljač“ i artist negoli onaj učenjak koji je tek klupoder u znanosti i živoder u književnosti. Tomislav Ladan (Ivanjica 1932 – Zagreb 2008) bio je enciklopedist, književnik, poliglot, prevodilac. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Na osobni poziv Miroslava Krleže dolazi u Zagreb 1961. i zapošljava se u Leksikografskom zavodu gdje je od 1987. glavni urednik Osmojezičnoga enciklopedijskoga rječnika, a od 2001. glavni ravnatelj Zavoda. Objavljuje kritike, eseje i prozu: od knjiga „Zoon graphicon“ (1962), roman „Bosanski grb“ (1975), „Riječi“ (2000), „Etymologicon“ (2006). Prevodi s latinskog (Augustinovo djelo O državi Božjoj i Nova sveopća filozofija), grčkog (Aristotelova djela Metafizika, Fizika, Nikomahova Etika, Politika) te djela s engleskoga, njemačkoga, švedskoga i norveškoga jezika. Dobitnik je većeg broja nagrada, među ostalima Goranove nagrade za književnost i Nagrade hrvatskih književnih prevoditelja. MG76

ALEKSANDAR GAJŠEK 10 GODINA AGAPE - ANTOLOGIJA 3 - Religija u svetskoj književnosti Izdavač - Agape knjiga, Beograd Godina - 2019 312 strana 25 cm ISBN - 978-86-918127-2-0 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor akademika Vladete Jerotića VLADETA JEROTIĆ i JOVAN POPOV – Ep o Gilgamešu VLADETA JEROTIĆ i JELENA PILIPOVIĆ – Grčke tragedije MIRKA ZOGOVIĆ – Dante Aligijeri VLADETA JEROTIĆ i ZORICA BEČANOVIĆ NIKOLIĆ – Viljem Šekspir I VLADETA JEROTIĆ i ZORICA BEČANOVIĆ NIKOLIĆ – Viljem Šekspir II VLADETA JEROTIĆ i ALEKSANDRA MANČIĆ – Migel Servantes – Don Kihot VLADETA JEROTIĆ i DRAGAN STOJANOVIĆ – Johan Volfgang Gete VLADETA JEROTIĆ i PETAR JEVREMOVIĆ – Nikolaj Gogolj VLADETA JEROTIĆ i DRAGAN STOJANOVIĆ – Fjodor Mihajlovič Dostojevski I VLADETA JEROTIĆ i DRAGAN STOJANOVIĆ – Fjodor Mihajlovič Dostojevski II VLADETA JEROTIĆ i TANJA POPOVIĆ – Lav Nikolajevič Tolstoj OLIVERA ŽIŽOVIĆ – Mihail Bugalkov VLADETA JEROTIĆ i SLOBODAN GRUBAČIĆ – Franc Kafka DRAGAN STOJANOVIĆ – Tomas Man I DRAGAN STOJANOVIĆ – Tomas Man II `Od prvog velikog speva iz sumersko-vavilonskog doba, „Epa o Gilgamešu“, preko ostvarenja grčkih tragičara Eshila, Sofokla i Evripida, zatim poznatih dela iz indijske, kineske, jevrejske književne istorije i ponajviše hrišćanske (dovoljno je spomenuti Dantea, Šekspira, Getea, Dostojevskog), sve što nas i danas uzbuđuje i podstiće na razmišljanje, prožeto je čovekovom suštinskom potrebom (svesnom ili nesvesnom) da neprestano traži Boga, najčešće u religiji, filozofiji i, možda, najiskrenije u umetnosti.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

U putopisnom delu „Grčka ostrva“, proslavljeni engleski pisac „Aleksandrijskog kvarteta“ Lorens Darel (1912-1990) iznova se vraća temi koju najbolje poznaje i najviše voli – Mediteranu. Svetlost, boje, mirisi, istorija, arhitektura, mitologija, geografija, fauna, flora i, konačno, ljudi – tema su ove uzbudljive, delom autobiografske knjige. „Grčka ostrva“ su vodič za grčku kulturu u višemilenijumskom trajanju, ispripovedan vrhunskim književnim stilom. piše: Sanja Domazet Lutanje Grčkom za Darela je „lutanje zemljom kamenih bajki, smrskanih mitologija i vremenom izjedenih statua, oje su (poput voska u plamenu) propuštene kroz žižu sunčevih zrakova”… „Ne mora se živeti, ali se mora ploviti“, poslovica je koja nam dolazi iz grčkog naroda. U skladu sa ovim postulatom, Lorens Darel, književnik koji je svetsku slavu stekao romanom „Aleksandrijski kvartet“, oduvek je živeo, a Grčka je za njega bila zemlja koja sanja, a njena ostrva i gradovi vreli, seksualni, nostalgični, gde se bolno i uzbudljivo sjedinjuju, rase, jezici, veroispovesti . Nizu knjiga u kojima Darel opisuje svoje opsesije ?krajolicima nekadašnje Helade, spomnjenimo najnoviju kod nas: L. Darel, Grčka ostrva, izdavač Karpos, Loznica. Darel je rođen 1912. u porodici inženjera koji je u Indiji gradio prve železnice i mostove. Majka mu je bila Irkinja, a pripadao je porodici koja se u vreme kada je Britanija doživljavala svoj cvat nije vraćala u nju, već su živeli u kolonijama na Istoku. Sočan ukus egzotičnih istočnjačkih cvetova koje stanovnici jedu natopljene šećerom, muzički četvrttonovi „koji sinuse melju u prah“ i božanske boje pejzaža, ostavili su trajan utisak na Darela. „Beleške o bojama pejzaža… Dugi niz tempera. Svetlost propuštena kroz esenciju limuna. Vazduh zasićen crvenkastom prašinom – prašinom slatkog mirisa – i vonj vrelog pločnika polivenog vodom.“ „Zlato, fosfor, magnezijum papir“ bile su boje koje su carevale na ulicama na kojima je rastao. Darelova porodica je velika, šarolika, kosmopolitska. Detinjstvo Lorens Darel provodi u Indiji i u Burmi. U dvanaestoj, on odlično govori hindu, ali njegovi roditelji smatraju da je došao trenutak da se vrati u Britaniju i upisuju ga u školu u Kenterberiju. No, onome ko je rano upio vedru šarolikost gorkoslatkog Istoka, sjajna, vrela jutra kad je iz mreže oko svog kreveta vadio komarce, ali i otrovne škorpije, od početka je morao biti otužan engleski čaj u pet. U osamnaestoj pokušava da upiše Kembridž, ali bez uspeha. Paradoksalno, to je bila njegova sreća. Tada je počeo njegov pravi, pun život. U jednom londonskom noćnom lokalu, zarađuje za život noćima prebirajući na starom pijaninu. „Iako nekoliko dirki nije radilo, taj je klavir imao sposobnost da u meni probudi sunce“, govorio je kasnije. Otvara fotografsku radnju sa svojom prvom ženom. Ubrzo padaju pod stečaj. Darel komponuje džez-pesme, a u rana, mutna londonska jutra, piše. Njegovi prvi književni pokušaji doživljavaju neuspeh. Ali on ne odustaje. Svoju porodicu ubeđuje da iz hladne, sterilne atmosfere koja caruje u Britaniji, pobegnu tamo gde peva sunce – u Grčku. Porodica se seli na Krf. „Zaronili smo u sunčano carstvo Jonskog mora.“ Tu Darel piše čuvenu „Crnu knjigu“, koju šalje Henriju Mileru, svom velikom, najpre epistolarnom prijatelju, uz cedulju: „Pročitaj, a zatim zavitlaj u Senu.“ No, „Crna knjiga“ nije zavitlana u Senu. Za nju je predgovor napisao niko drugi do T. S. Eliot. Darelova ljubav prema Grčkoj traje čitavog života, a Krf je za njega vrsta Edena. Svoj doživljaj ovog ostrva, opisao je u najpoetičnijoj i najvedrijoj od svih svojih knjiga, „Prosperovoj ćeliji“ (još uvek nije prevedena na srpski jezik). Njegova prva supruga, Nensi, na Krfu je proučavala ostatke ranovizantijskog slikarstva, a Darel je „goreo od želje da stigne na Krit, u Knosos i ispita ostatke minojske civilizacije. „Ovoj su civilizaciji pripadali moji preci“, tvrdio je i dodavao da su to bili ljudi pohotni i puni života, istinski umetnici. Kada Darel ubedi Henrija Milera da dođe na Krf i upozna u Grčku, Miler izjavljuje, pošto stupi na grčko tlo, očaran lepotom: „Skočiću u nebo da se okupam.“ Objava rata 1941. Darela zatiče u Grčkoj. Beži pred Nemcima koji nadiru na Krit, u čamčiću koji se opasno naginjao pod teretom ledenih talasa koji su pljuskali svuda okolo. U čamcu je i njihova tromesečna kći, Penelopi („Piksi“), u kotarici, „kao vekna hleba“. Ostatak rata Darel provodi u Kairu i Aleksandriji. Topografija živopisnih predela prerasla je u izazovnu građu iz koje će biti rođen roman-san, „Aleksandri jski kvartet“. Godine 1945. Darel se vraća u Grčku, imenovan je za portparola za odnose sa javnošću, sa sedištem na Rodosu. Bio je zadužen za izdavanje novina na tri jezika i za propagandne delatnosti. Sa drugom suprugom, Evom, stanuje u vili Kleobul, veoma lepoj, maloj kući, sagrađenoj na turskom groblju. Najveći deo vremena provode ispod džinovskog platana, koji je bacao senku preko čitavog dvorišta. Sa Rodosa, Darel piše prijateljima: „U šest sati kupam se u zelenom moru. Trčim po travi. Sunčeva svetlost liči na Apolonov zlatni štap… Često sedimo i igramo šah na maloj, džepnoj šahovskoj tabli ili čitamo; uz božiju pomoć i zahvaljujući poznavanju ostrva uspeo sam da spiskam nešto para na knjige – uglavnom na Prusta, Dostojevskog i poeziju…” Što duže živi na Rodosu, Darel je sve više očaran grčkom prirodom: „Ti grčki predeli – da ti srce prepukne od lepote. U njima ima takve čistote i neke nage čednosti; oni ne traže da im se divimo. Svetlost kao da dopire iz središta nekog budističkog, plavog kamena ili cveta… A tek ostrva… Simi, načinjen od vode, kao niz orlovskih gnezda, Kalimnos, poput nekog sivog skarabeja, a onda, nepregledni maslinjaci ispod mramornog grada Kamirosa na Rodosu – i smrknuti Leros.“ Na Rodosu Darel počinje da se oseća kao pravi Levantinac: „Ulazak u Grčku sličan je ulasku u neki tamni kristal; obrisi predmeta postaju nepravilni, prelamaju se. Usled optičke varke ostrva nenadano iščezavaju, a ako malo napregnete vid, ugledaćete treperavi zastor atmosfere…” Od svih grčkih ostrva, a obišao ih je gotovo sva, Darel, ipak, najviše voli Krf: „Krf je sav u venecijanskom zelenilu… Čovek se oseća smlavljen količinom raskoši… Rogač raste duž prašnjavih puteva u vidu strašnih eksplozija ljubičastog.“ Boravak u gradu Krfu pisca impresionira: venecijanska arhitektura, arkade, kolonade, prozorske škure – nalik na oguljene kapke, vaskrsavaju kasnije u Darelovoj prozi. On leži u krevetu i gleda kako more svetluca po ispucalim venecijanskim plafonima, ukrašenim „volutama i heruvimima“. Za razliku od Egipta i Aleksandrije, gde caruje „mek, tup zvuk aleksandrinaca“, lutaju kockari i ljubavnici „koji igraju da izgube“, lutanje Grčkom za Darela je „lutanje zemljom kamenih bajki, smrskanih mitologija i vremenom izjedenih statua, koje su (poput voska u plamenu) propuštene kroz žižu sunčevih zrakova”… Darela više nema, ali na grčkim ostrvima još uvek postoje kafane u kojima je sedeo, ulice kojima je hodio i tamni uglovi, prašnjavi i mirisavi, gde je noću ljubio žene koje je voleo. Mali oblici nežne besmrtnosti. piše: Siniša Kovačević U okviru svoje biblioteke “Panelinion”, izdavačka kuća “Karpos” je pored knjiga “Srednjovekovni i savremeni grčki jezik” Roberta Brauninga i “Tri generacije grčkih pisaca” Pitera Bina, nedavno objavila delo Lorensa Darela “Grčka ostrva” (Loznica, 2008). Pored toga što se sa uspehom oprobao u mnogim literarnim formama, Darel se i u ovoj knjizi putopisne proze pokazuje kao književnik sa izraženom sposobnošću da nam dočara sliku i atmosferu mesta, mora i predela podneblja koje najbolje poznaje i najviše voli – Mediterana. U predgovoru knjige autor navodi da mu je osnovna namera bila da bude jasan u smislu poštovanja faktografije, a ipak u isti mah sasvim ličan. Darel, dalje, objašnjava kako je moderni turista ionako bogato snabdeven vodičima i priručnicima, posebno kada se radi o Grčkoj, tako da mu nije namera da se nadmeće na tom polju. Pisac otkriva da je svojom knjigom o grčkim ostrvima pokušao da odgovori na dva pitanja – Šta bi vas veselilo da znate, kada biste bili na licu mesta, i šta bi vas ražalostilo da propustite, dok biste boravili tamo? Iz ovoga se jasno vidi da se čitalac neće susresti sa običnim putopisom. Jer, svetlost, boje, mirisi, arhitektura, flora, fauna – zajedno čine scenografiju kojoj Darel daje svoj spisateljski pečat. Autor je “Grčka ostrva” pisao krajem šezdesetih i sredinom sedamdesetih godina, ali je delo prvi put objavljeno 1978. Poglavlja knjige odnose se na imena ostrvskih arhipelaga, ali i celina obrazovanih prema kriterijumu manje udaljenosti. Tako imamo: Jonska ostrva, Južna Egeida, Južni Sporadi, Severni Sporadi, Severna Egeida, Kikladi, Domaća grupa, kao i deo nazvan Biljke, životinje i svetkovine grčkih ostrva. Posebnu pažnju pisac poklanja Krfu, Kritu, Santoriniju i Rodosu, kao što kraće ali ne manje zanimljive putopise piše o Itaki, Kefaloniji, Zakintosu, Kiteri, Patmosu, Samotraki, Tasosu, Skijatosu, Mikonosu i drugim ostrvima. U pojedinim delovima knjige, Darel upoređuje ličnosti iz savremene Grčke i slučajne poznanike iz stvarnog života sa starogrč kim mitskim likovima, kao što daje zanimljive podatke iz etimologije, istorije, istorije umetnosti, etnologije. Ukratko, knjiga “Grčka ostrva” pruža nam jedno edukativno i inspirativno putovanje bez pasoša i preteškog prtljaga po jednom od najlepših delova Mediterana. Lorens Darel je rođen 1912. u Indiji, gde je pohađao Jezuitski koledž u rodnom Dardžilingu. Kao mnoga deca iz britanskih kolonija obrazovanje nastavlja u Engleskoj, gde je poslat u školu Sent Edmunds u Kenterberiju. Prvo značajno književno delo “Crna knjiga” objavio je 1938. u Parizu. Ovaj rukopis Darel je poslao svom mentoru (kasnije i prijatelju) Henriju Mileru uz naznaku “pročitajte i bacite u Senu”. Pastozna i bujna atmosfera topografskih opisa Krita, kao i briljantan i živ jezik nisu ostali bez pohvala i podsticaja koje mladom piscu upućuju Miler i T. S. Eliot. Darel se 1940. seli u Atinu, a Drugi svetski rat ga primorava da novo prebivalište pronađe u Egiptu. Po završetku rata, kao službenik britanske krune ali i kao nezavisni pisac, boravi u Grčkoj, Argentini, Jugoslaviji (od 1949. do 1952. proveo je u Beogradu kao ataše za štampu), Kipru, Provansi. Boravak u Egiptu biće inspiracija za Darelovo remek-delo “Aleksandrijski kvartet”, koje će završiti u južnoj Francuskoj. NJegov književni opus obuhvata i drame, književnu kritiku, prevode, eseje, epistolarnu prozu, kao i zabavne priče o diplomatskom koru. Buran život, ličnosti koje upoznaje (Miler, Kavafi, DŽon Golsvorti), izuzetan dar zapažanja, kao i senzualnost i strast u opisivanju probranih detalja i događaja, čine njegova dela uzbudljivim poput kvalitetne avanturističke proze. On sebe ne naziva putopiscem u klasičnom smislu, već boravišnim piscem, koji je sposoban da dublje i jasnije pronikne u suštinu jednog podneblja. Ove osobine najjasnije dolaze do izražaja u njegovim knjigama: “Prosperova pećina” (1945, putopis o Krfu), “Razmišljanja o jednoj primorskoj Veneri” (1953, o Rodosu), “Gorki limunovi” (1957, o Kipru), kao i “Grčka ostrva” (1978). Godine 1990, nekoli ko dana pre Darelove smrti u njegovom domu u Somijeru (Francuska), objavljena je knjiga o istoriji i kulturi Provanse (“Caesar’s Vast Ghost”). piše: Slađana Ristić U okviru svoje biblioteke „Panelinion“ izdavačka kuća Karpos objavljuje „Srednjovekovni i savremeni grčki jezik“ autora Roberta Brauninga i „Tri generacije grčkih pisaca“ Pitera Bina u prevodu Sonje Vasiljević. Odličan poznavalac ne samo engleskog već i grčkog jezika i kulture Sonja Vasiljević posle knjige Pitera Bina prevodi odabranim i rafiniranim književnim jezikom i stilom putopise Lorensa Darela. U putopisnom delu „Grčka ostrva“ proslavljeni engleski pisac „Aleksandrijskog kvarteta“ Lorens Darel (1912-1990), iznova se vraća temi koju najbolje poznaje i najviše voli – Mediteranu. Za čitalacku publiku ovo je pravo štivo za razmišljanje. Jasno je da to nije običan putopis. Naime, autorovi putopisi odišu svetlošću, bojama, mirisima, istorijom, istorijom umetnosti, faunom i florom, vrcavošću podneblja, porukama, filozofijom i na kraju spisateljskim pečatom autora Lorensa Darela. Ovo je knjiga čoveka koji je zaljubljen u Grčku ali koji pored svog zanosa ima ponekad i kritički stav o podneblju gde se zatekao. U putopisima je isprepletena prošlost, sadašnjost i budućnost ostrva. „Grčka ostrva“ su vodič za grčku kulturu u višemilenijumskom trajanju, ispripovedan visokim književnim stilom. Knjiga se otvara Darelovim predgovorom (na kraju potpisanim, sa Lorens Darel, Provansa, 1977. god) u kome spominje i prijatelje Kimona Frajera, esejistu i prevodioca kao i doktora Teodora Stefanidisa ali i knjige iz biblioteke o Grčkoj koje su mu bile od posebne pomoći. Putopise je posvetio svom prijatelju doktoru Teodoru Stefanidisu. Lorens Darel je „Grčka ostrva“ pisao krajem šezdesetih, i sredinom sedamdesetih godina. Pored male mape Grčke u knjizi, nažalost nema foto ilustracija ali to ne smeta zaljubljenicima u Grčku da se zadrže na svakom poglavlju analizirajući nove, dobro opisane detalje iz putovanja popularnog engleskog pisca. Delovi knjige – redosled manjih putopisa – po kome ćete „putovati“ su: Jonska ostrva, Južna Egeida, Južni Sporadi, Severni Sporadi, Severna Egeida, Kikladi, Domaća grupa i poseban deo Bil jke, životinje i svetkovine grčkih ostrva. Lorens Darel u pojedinim delovima putopisa upoređuje likove iz savremene Grčke, slučajne poznanike iz stvarnog života sa starogrčkim mitskim likovima. Bavi se i etimologijom, korenima grčkih reči. Jednom rečju ova knjiga će vam pružiti pravo putovanje bez pasoša kroz grčke predele i to rame uz rame sa Odisejem. Naime, upleteni su i likovi iz grčkih epova na jedan nenametljiv i edukativan nacin (zastupljenost mitologije) da bi zainteresovali čitaoca. Okidač za ulazak u knjigu je Darelova rečenica: u čemu se Grčka razlikuje od Italije, Španije – samo će pružiti odgovor: Svetlost! „To fos“ na grčkom. Uspeh Darelovog pisanja putopisa leži u umeću da svojim perom na čitaoca prenese sve mirise Grčke kao miris maslina, cveća i uza ali i čulo dodira – dodir ruke i svadbene nošnje sa Krfa. Uspeh u čitanju ove knjige leži u bogatom i razumljivom prevodu Sonje Vasiljević. Urednici knjige su Vladimir Bošković i Dejan Aničić. Naslov: Grčka ostrva, 2. i dopunjeno izdanje Izdavač: Karpos Strana: 335 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2014 ISBN: 978-86-85941-91-7

m7 Logika i teologija: Dijalektika Jovana Damaskina u vizantijskoj i srpskoj filozofiji / Slobodan Žunjić Beograd 2012. Mek povez sa klapnama, ilustrovano, 720 strana + 16 strana sa tablama. Knjiga je nekorišćena (nova). Ova knjiga je proistekla iz mojih istraživanja srednjovekovne srpske filozofije, koja sam pre više od tri decenije započeo u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. To moje bavljenje starom srpskom filozofijom, isprva nametnuto kao institutski zadatak, ubrzo je dobilo svoj unutrašnji podsticaj, i to poglavito zahvaljujući uzbudljivom otkriću Damaskinovog dela na našem starom jeziku. Do tog neočekivanog susreta, koji se pretvorio u poučno intelektualno iskustvo, došlo je na sledeći način. Prikupljajući građu za prvi deo jednog sažetog pregleda istorije srpske filozofije, koji je trebalo da kolektivno napiše nekoliko nas tada mlađih saradnika Instituta, naišao sam tokom pregledanja fonda naše seminarske biblioteke, u leto 1975. godine, na tri kraća odlomka objavljena u Starinama JAZU još 1887. godine, sa naznakom izdavača (Stojana Novakovića) da potiču iz „Zbornika despota Stefana Lazarevića“. Međutim, u Starinama nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja o tome da su to zapravo crkvenoslovenski prevodi sa nekog grčkog originala, a ne izvorni sastavi. Naprotiv, sve tri glave su bile prezentirane sa slutnjom da je reč o izvornim tekstovima nekog zaboravljenog srpskog mislioca iz srednjeg veka. Na mene je ta mogućnost ostavila veliki utisak, jer je jasno ukazivala na to da je u našem srednjem veku bilo značajnih filozofskih dela, koja po najstrožijim istoriografskim merilima zaslužuju da budu podrobno proučena i valorizovana. Bez obzira što tada nisam znao da je reč o tri izdvojena poglavlja crkvenoslovenske verzije Dijalektike, namah mi je postalo jasno da postojanje ovakvih eminentno filozofskih tekstova na crkvenoslovenskom jeziku ne dozvoljava više da se o našoj srednjovekovnoj filozofiji piše onako kako se to inače činilo već čitav prethodni vek i po, to jest ignorantski uopšteno, u prosvetiteljski omalovažavajućem tonu ili epski poneseno s pozivanjem na tzv. narodnu mudrost i našu slobodarsku tradiciju, a bez poznavanja njenih stvarnih intelektualnih proizvoda. Po prvi put sam tada shvatio da se istraživanje srpske filozofske prošlosti mora usmeriti na spise genuino filozofskog karaktera, kod kojih su oba navedena afekta potpuno deplasirana, jer umesto ponavljanja jednih istih fraza treba ponovo otvoriti zaboravljene stranice naše duhovne prošlosti. (Slobodan Žunjić)

Feministička teorija je, nema sumnje, jedno od savremenih kritičkih polazišta koje ostavlja ponajviše prostora za plodonosnu kritiku savremene kulture. Kritički i transformativni potencijal feminističke teorije, koja je među prvima uspostavila radikalno nov način sagledavanja razlike, stran patrijarhalnoj perspektivi zasnovanoj na hijerarhijskom binarizmu, patrijarhalna kultura nastoji da neutralizuje i ujedno institucionalnim integracijama i asimilacijama preinači u podršku vlastitoj neoliberalnoj agendi. Cilj ove studije je otuda da prevashodno sagleda i objasni često vrlo složene, konfliktne ili paradoksalne odnose feminističke teorije, i same vrlo heterogene, sa ostalim teorijama kulture, a potom utvrdi stvarne mogućnosti kritičkog intervenisanja kojim feminizam danas raspolaže. Određujući najpre pojam feminizma, Petra Mitić se osvrće na istorijat feminističke ideje, naglašavajući smisaonu razliku između ova dva termina. Feministička misao, naime, daleko prethodi feminizmu kao pokretu ili kao teoriji, i seže do samih početaka (poznate) patrijarhalne istorije i njenih prvih kritičara, koji nisu bili ni žene ni teoretičari, već grčki tragičari: umetnici poput Eshila, nadahnuti sećanjem na drugačiju i plodniju filozofiju života i obdareni vizionarskom snagom predviđanja, prvi su razotkrivali principe dominacije i praksu tlačenja kojima služe patrijarhalni zakon i pravda. Feminizam kao teorija, odnosno kao organizovan pokret, pripada istoriji novijeg datuma, a njene ključne momente, počev od “Odbrane prava žene” (1792) Meri Vulstonkraft, autorka u ovoj knjizi pomno prati i otuda nam daje iscrpan pregled feminističkih ideja i pravaca sve do današnjih dana, kakav do sada nije bilo prilike da čitamo na srpskom jeziku. Naslov: Zašto feminizam? : feministička teorija i problem identiteta u sklopu kritičkih paradigmi savremenog doba Izdavač: Karpos Strana: 425 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2017 ISBN: 978-86-6435-063-1

lepo očuvano malo požuteo papir ali takav je papir korišćen u celoj ediciji u kojoj je knjiga objavljena Izdavač: Globus, Zagreb Godina izdanja: 1988. Broj strana: 299 anticka knjizevnost ilijada odiseja epovi teorija knjizevnosti Homer je bio starogrčki pesnik, autor Ilijade i Odiseje, najstarijeg spomenika helenske književnosti. O Homeru, kao ličnosti ništa pouzdano nije poznato. Legende opisuju Homera kao slepog pevača ili aeda, koji recituje svoje pesme u velikoj vladarevoj dvorani svirajući kitaru, instrument sličan harfi. S obzirom na nedostatak izvora, neki akademici sumnjaju da su ova dela njegova. Na osnovu lingvističkih i istorijskih podataka koji su dostupni, pretpostavlja se da su epovi pisani na zapadnoj obali Male Azije, oko 9. veka pre n. e.[1] Možda su to na početku bila predanja koja su se generacijama prenosila usmenim putem i razrađivala dok nisu bili zapisani.[2] To je možda uradio jedan ili više „Homera“. Oni su preradili, oblikovali i izglačali te priče.[3][4][5] Ernst Robert Kurcijus smatra Homera „herojem-utemeljivačem evropske književnosti”.[6] Bista Homera Prvih 7 stihova Ilijade Homerova apoteoza, delo Engra Epsko pesništvo pre Homera uredi Savršena epska tehnika, bujno umetničko izražavanje, veštački Homerov jezik, vrlo okretan stih, mnogobrojni ukrasni pridevi, tipični brojevi, česte formule, koje se u istim ili sličnim situacijama neprestano ponavljaju, žive i sveže poredbe i umetničko savršenstvo Homerovih pesama pokazuju da je kod Helena davno pre Homera cvetalo narodno epsko pesništvo.[7][8] Nije, naime, verovatno da bi se toliko savršenstvo javilo prvi put u Homerovim umetničkim epovima. Ali, kako o razdoblju epskoga pesništva, koje je cvetalo pre Homera, nemamo gotovo nikakvih pouzdanih podataka, moramo njegove tragove potražiti u Homerovim delima. U tome se nailazi na izvesnu razliku između Ilijade i Odiseje. Kad u Ilijadi IX, 185. p. n. e. dolaze ahejski poslanici ka Ahileju sa molbom da se pomiri sa Agamemnonom i da se vrati u boj, nalaze ga kako uz pratnju zvonke forminge peva slavna, herojska dela junaka (κλέα ἀνδρῶν). U Odiseji, naprotiv, pevaju κλέα ἀνδρῶν posebni pevači — ἀοιδοί — aedi. Penelopine prosce, koji se goste u Odisejevom domu, zabavlja pevač Femije pevajući im pesme uz svirku kitare. On peva proscima pesmu o tužnom povratku Ahejaca (Od. I, 325-327). Na dvoru feačkoga kralja Alkinoja vidimo slavnoga slepog pevača Demodoka koji uz pratnju forminge peva pored ostalih pesama i pesmu o propasti Ilija (Troje). I ta je pesma izmamila Odiseju potok suza, jer je pevač spomenuo i njega u pesmi. Iz citiranih mesta proizlazi da su i pre Homera postojale epske pesme, ali su bile kratke i obrađivale su priče o bogovima i herojima. Nadalje vidimo da jedne od tih pesama pevaju sami junaci, a druge umetnici kojima je pevanje zanimanje. Iz Homerova prikaza oba pevača — Femija i Demodoka — izlazi da su pevači nadahnuti od nekog boga ili Muze; da pevaju pesme na dvorovima vlastelina, a njihovo pevanje prate kitara i forminga. Umetnost epskoga pevača je poziv koji zahteva posebno znanje, iskustvo i talenat. Ti pevači ne pevaju samo svoje pesme, nego i one koje su čuli od drugih. Važnost aeda za razvoj epske poezije je vrlo velika, jer su oni svojim pevanjem prenosili pesme iz pokoljenja u pokoljenje i širili ih među široke narodne slojeve. Tako je put od kratke epske pesme do velikog umetničkog epa morao biti prilično dug. Kad su epske pesme postale veće i savršenije, njih više ne pevaju aedi nego ih recitovali rapsodi (`sašivači` pesama), koji s većom zalihom naučenih epskih pesama putuju po helenskim polisima. O takvim nam rapsodima govori i Herodot (V, 67). Oni rapsodi koji su se bavili samo recitovanjem Homerovih pesama zvali su se Homeridi. Homer i homersko pitanje uredi Lik pesnika uredi Homer i njegov vodič, Vilijam-Adolf Bugro (1825–1905) U vezi s Ilijadom i Odisejom nameće se pitanje šta sve znamo o pesniku koga natpisi oba speva spominju kao svoga autora. Uprkos svestranom izučavanju Ilijade, Odiseje i svih vesti o pesnikovom životu koje su nam sačuvane iz starine, ne znamo ni danas ništa pouzdano o njegovom životu. U antici je napisano mnogo Homerovih životopisa, ali su podaci u njima problematični i često protivrečni. Od mnogobrojnih životopisa izdvaja se jedan koji ima oblik maloga romana, a nosi naslov Nadmetanje Homera i Hesioda (grč. Ὁμήρου καὶ Ἡσιόδου ἀγών, grč. Certamen Homeri et Hesiodi). Taj je spis sastavio u vreme rimskoga cara Hadrijana neki nepoznati pisac. U tom zanimljivom spisu govori se o Homerovoj i Hesiodovoj domovini i genealogiji, a zatim se u opširnom obliku prikazuje njihovo nadmetanje. Oba su se pesnika nadmetala tako da je Hesiod kazivao stihove u kojima se nalazila neka protivrečnost, a Homer je morao dodati stih kojim se ta protivrečnost ukida, na primer: Hesiod: οὗτος ἀνὴρ ἀνδρός τ` ἀγαθοῦ καὶ ἀναλκιδός ἐστι Ovaj je čovek sin junaka strašljiva mnogo Homer: μητρός, ἐπεὶ πόλεμος χαλεπὸς πάσῃισι γυναιξίν. majka je njemu, nijedna jer žena ne ljubi rata. Hesiod: ὣς οἳ μὲν δαίνυντο πανήμεροι οὐδὲν ἔχοντες Tako se gošćahu oni dan čitav nemajuć ništa Homer: οἴκοθεν, ἀλλὰ παρεῖχεν ἄναξ ἀνδρῶν Ἀγαμέμνων. od kuće, već Agamemnon sve davaše ljudi gospodar. Zatim je Hesiod postavljao pitanje, a Homer je na njega odgovarao. Na primer, Hesiod: Šta ljudi nazivaju srećom? Homer: Umreti tako da si se što više naveselio, a što manje nažalostio. Nakon toga morao je svaki od pesnika recitovati najlepše stihove iz svojih pesama. Hesiod je izrekao stihove iz Poslova i dana 383-392, a Homer iz Ilijade XIII, 126-133. i 339-344. Sudija u tom nadmetanju dodelio je nagradu (tronožac) Hesiodu rekavši kako je pravo da bude pobednik onaj koji poziva na obrađivanje polja i mir, a ne onaj koji peva o ratovima i pokoljima. Kao što su nepouzdani podaci o Homerovu životu, tako su nepouzdane sve vesti o vremenu njegova života i domovini. Sastavljači Homerovih životopisa određivali su vreme njegova života vrlo različito. Tako je po nekima on živeo za vreme trojanskoga rata (1193—1183); po drugima 100 ili 400 godina nakon toga rata. Herodot kaže da je Homer savremenik Hesiodov. No ni time nije taj problem rešen jer se ni vreme Hesiodovog života ne da pouzdano utvrditi. Mnogo se jonskih i drugih gradova otimalo o čast da su Homerova domovina. Imena tih gradova navode se u heksametru koji iz metričkih razloga ne dopušta da ih bude više od sedam. Zato se heksametar koji sadrži imena gradova javlja u nekoliko varijanti, od kojih jedna glasi: Ἑπτὰ πόλεις διερίζουσιν περὶ ῥίζαν Ὁμήρου· Σμύρνα, Ῥόδος, Κολοφών, Σαλαμίς, Ἴος, Ἄργος, Ἀθῆναι. Tu se, dakle, kao mesta Homerova rođenja navode Smirna, Rodos, Kolofon, Salamina, Ijos, Argos i Atina. U drugim varijantama spominju se još kao pesnikova domovina ostrva Hios i Itaka i gradovi Pilos i Kima. Prema tome, razilaze se i vesti o pesnikovoj domovini. U tim vestima razabiru se samo želje pojedinih gradova, a malo od toga potiče iz stare i prave tradicije. Čini se da je ipak najstarija i u antici najraširenija vest koja navodi kao Homerovo rodno mesto eolski grad Smirnu. Homera su poštovali i na otoku Hiosu, gde je u gradu istoga imena živela porodica koja se po Homeru nazivala Ὁμηρίδαι (potomci Homerovi). Ta je porodica imala zadatak da čuva i kazivanjem što dalje širi Homerove pesme. Homera su zamišljali kao starog, siromašnog i slepog pevača koji je, potucajući se iz jednoga kraja u drugi, živeo od recitovanja svojih pesama. Takvom liku dobro odgovara slepi pevač Demodok na dvoru feačkoga kralja Alkinoja. Ali taj je opis velikoga pesnika pre svega u pojedinostima potpuno izmišljen jer nema u sebi ništa individualno, a odgovara idealizovanom liku recitatora (rapsoda) koji su obilazeći po grčkim gradovima recitovali svoje i tuđe pesničke kompozicije. Osim toga, teško je verovati da je bio slep pesnik koji je znao tako živo, slikovito i u detalje opisivati život i njegovu mnogostruku složenost. Nejasnoći biografskih podataka pridružuju se i druge sumnjive okolnosti koje se tiču kompozicije i pravoga autora oba epa. Već je, naime, u antici bilo nejasno koja dela pripadaju Homeru. Da li i Ilijada i Odiseja ili samo Ilijada, i nadalje, treba li pripisivati Homeru i druge pesme epskoga ciklusa (kruga): Tebaidu, Epigone, Kiprije i druge. Pesme epskoga ciklusa, kiklički epovi, sačuvani su samo u fragmentima. U njima su bili opevani događaji koji su se zbili pre onih u Ilijadi, zatim oni koji su se dogodili između Ilijade i Odiseje, i na kraju oni koji su usledili nakon događaja u Odiseji. Od kikličkih epova najznačajniji su oni koji su pripadali tebanskom i trojanskom ciklusu. Spomenute pesme Tebaida i Epigoni pripadaju tebanskom ciklusu. U Tebaidi je opevan rat sedmorice argivskih junaka protiv Tebe, a u Epigonima (= Potomci) rat sinova sedmorice junaka koji su zauzeli Tebu. Kiprije pripadaju trojanskom ciklusu, a obuhvatale su sve događaje koji su prethodili Ilijadi i doveli do trojanskoga rata. Homersko pitanje uredi Glavni članak: Homersko pitanje Homer Problem Homerovih dela podstakao je ozbiljnu kritiku, koja se obično naziva „homersko pitanje“. Ta je kritika započela već u antici, a njen glavni zadatak je bio da utvrdi koja zapravo dela pripadaju Homerovom pesničkom geniju. U početku su se njemu pripisivale sve pesme epskoga ciklusa, zbornik himni (ὕμνοι, προοίμια), neke manje pesmice (παίγνια), šaljiva pesma „Boj žaba i miševa“ (Βατραχομυομαχία, parodija herojskoga dostojanstva i svečanog epskog stila) i podrugljive pesme „Margit“ (Μαργίτης = budala) i „Kerkopi“ (Κέρκωπες). Ova poslednja prikazivala je dva brata — vešta kradljivca koje je uhvatio Herakle, ali su ga oni tako nasmejali svojim dosetkama da ih je pustio na slobodu. Elegijski pesnik Kalin, koji je živeo u 7. veku stare ere, smatrao je Homera autorom i spomenute Tebaide. Ali kad se medu Grcima probudio kritički duh, krenulo je to pitanje drugim tokom. Mnogo su toj promeni doprineli sofisti, jonskoatički istoričari 5 veka i aleksandrijski filolozi. Tako je, na primer, poznati istoričar Herodot priznavao Homeru Tebaidu, ali mu je odricao Epigone i Kiprije. Krajem 4. veka, tj. u prvim počecima aleksandrijskoga doba bila je duhovna svojina Homerova ograničena na Ilijadu i Odiseju, i to više iz estetskih nego iz istorijskih razloga, jer su one druge pesme herojske epopeje od manje umetničke vrednosti. Aleksandrijski filolozi Ksenon i Helanik pošli su i dalje, pa su odricali Homeru i Odiseju smatrajući je mnogo mlađom Ilijade. Oni su zbog toga prozvani „rastavljači“ (χωρίζοντες). Najodlučniji protivnik njihova shvatanja bio je njihov savremenik, učeni Aristarh, koji je u zajednici s ostalim filolozima smatrao da u Ilijadi i Odiseji treba pored prave građe razlikovati i neke delove sumnjive verodostojnosti, tj. grupe umetnutih stihova. Uza sve te probleme, stari su i nadalje smatrali Homera pesnikom Ilijade i Odiseje smatrajući da je pesnik prvu ispevao u mlađim, a drugu u starijim godinama. U moderno doba zahvatilo je homersko pitanje mnogo šire područje. Pojavio se nov i gorući problem na koji se u antici nije ni pomišljalo, tj. došlo je u sumnju i postojanje samoga Homera. Prvi je podstakao taj problem Francuz Edelin D’Obinjak. On je u jednoj raspravi (1715. godine) ustvrdio da nikada nije bilo pesnika koji se zvao Homer. Ovde valja spomenuti i Ignjata Đurđevića (1675—1737), koji je dokazivao da je Homerove pesme ispevao Pitagora i da su trojanski rat i priču o njemu izmislili neki stari pesnici mitskoga doba. Prava naučna kritika Homerovih epova započela se tek s radom nemačkog klasičnog filologa Fridriha Avgusta Volfa, koji je rezultate svoga istraživanja objavio 1795. godine u knjizi Prolegomena ad Homerum (Uvod u Homera). Osnovna je Volfova tvrdnja da Homerove pesme nisu delo jednoga nego mnogih nepoznatih pesnika. Volfova je zasluga u tome što je podstakao i druge stručnjake da se pozabave pitanjem Homerovih pesama. Na osnovi Volfovog učenja ponikla je čitava škola filologa čiji rad pada u 19. veka. Ti su filolozi u svojim analizama raščinili na bezbroj različitih načina jedinstvo Ilijade i Odiseje da bi mogli razlikovati delo mnogih i različitih pevača i da bi došli do jezgra, tj. originalnih pesama, koje je neki redaktor ili sakupljač, možda po imenu Homer, jednostavno sakupio i pretočio u jednu celinu. Kako su pojedini istraživači na različite načine rešavali taj problem, rezultati se njihova rada razilaze, pa postoje različite teorije o postanku i razvitku Homerovih pesama, od kojih se navode najvažnije i njihovi glavni zastupnici. Teorija o samostalnim pesmama (zastupnik Karl Lahman). Po toj teoriji Ilijada je postala od više kraćih, samostalnih pesama koje su ispevali različiti pevači u različito vreme. Kasnije su ih drugi pevači prerađivali i proširivali. Lahmann je razlučio iz Ilijade 16 pesama, ali nijedna od njih nije samostalna i zaokružena celina. Svojim radom Lahman je ipak pokazao da se moraju analizirati same pesme ako se želi doći do pravog rezultata. Teorija o jezgru (zastupnik Gotfrid Herman). Ta teorija naučava da je Homer ispevao jezgru Ilijade i Odiseje. Te su jezgre bile u početku malene pesme. Kasnije su ih drugi pesnici prerađivali i proširivali dok nisu od nekadašnje „Prailijade“ i „Praodiseje“ postale sadašnja Ilijada i Odiseja. Teorija o prvobitnom jedinstvu (glavni zastupnik Gregor Vilhelm Nič). Ta teorija brani mišljenje da su Ilijada i Odiseja već u prvom početku postale u obimu i obliku u kakvom su i danas. Protivrečja koja se u oba epa javljaju plod su kasnijih umetaka. Teorija o kompilaciji (glavni zastupnik Adolf Kirhof). Ta teorija zahvata kritiku Odiseje. Odiseja nije delo jednoga pesnika, niti zbirka samostalnih i kasnije mehanički nanizanih pesama, nego starije jezgro koje je po stalnoj osnovi u neko kasnije vreme obrađeno i rašireno. No to jezgro nije obuhvatalo čitavu radnju Odiseje. Odiseja je bila velika epska pesma, sastavljena od dva dela, jednog starijeg, drugog mlađeg, a sastavili su ih različiti pesnici. Prvi i stariji deo obuhvatao je povratak Odisejev, tj. njegov odlazak od Kalipse, boravak kod Feačana, pričanje u Alkinojevom dvoru i povratak na Itaku, a drugi, mlađi, Odisejevu osvetu. Drugi deo spojio je s prvim neki redaktor. Oko tridesete olimpijade preradio je i popunio tu staru redakciju neki obrađivač dodavši joj pesme o Telemahu. Ta teorija ima nekoliko uglednih pristalica. Teorija o jedinstvenoj pesničkoj obradi (glavni zastupnici: G. Finsler, D. Mblder, U. von Wilamowitz, E. Bethe). Zastupnici te teorije smatraju da je Ilijadu sastavio nadaren pesnik umetnik u doba kad se epsko pesništvo nalazilo pri kraju svoga razvitka, a kao građa poslužili su mu stariji predlošci koji su već bili pesnički obrađeni. Iako se pitanje Homerovih pesama do sada mnogo proučavalo, ono je do danas ostalo još nerešeno. Ipak, vidljivo je kako se polako vraća verovanje da su oba epa u osnovi jedinstvena i da u svojoj pesničkoj vrednosti, umetničkoj i duhovnoj povezanosti ne mogu biti delo različitih pesnika. Osnovna je, naime, vrednost svakog pesničkog djela konačan i nenadmašiv pečat individualnog pesničkog genija. Prema tome, i pesnička dela kakva su Ilijada i Odiseja mogu biti plod samo jedne određene umetničke ličnosti — pravoga umetnika. Nema sumnje da je i u Homerovim epovima, kao i u Drugim svetskim epopejama, slivena i stara građa, tj. u njima su umetnički obrađene kraće i stare eolske pesme. Ali to ne može umanjiti stvaralačku sposobnost onoga koji je uistinu sastavio Ilijadu i Odiseju u njihovom sadašnjem obliku. Iako su svi podaci o velikom pesniku legendarne naravi, opet nema razloga da se Ilijadi i Odiseji oduzme Homerovo ime, pogotovo kada nam ga i antička tradicija jednoglasno potvrđuje. Pregled Ilijade i Odiseje uredi Početak grčke književnosti vezan je za eolske i jonske gradove u Aziji, gde se javila poezija aeda (pevača). Oni su možda postojali od mikenske epohe. Prateći se na kitari, kazivali su podvige legendarnih junaka. Od te nesumnjivo bogate književnosti, ostala su samo dva dela, Ilijada i Odiseja, i ime aeda koji ih je možda sastavio, Homera. Verovatno u 12. veku pre n. e. grad Troju (ili Ilion, otuda Ilijada) zauzeli su narodi grčkog porekla, poglavito Ahajci. Povod za ovaj pohod je, bez sumnje, sam geografski položaj grada, ali legenda kaže da su Ahajci krenuli pod Agamemnomom u rat da bi povratili Helenu, koju je bio oteo Paris. Ilijada opisuje jednu epizodu iz opsade grada, a Odiseja priča o povratku jednog Ahajskog vođe, Odiseja (Ὀδυσσεύς). Spevovi su napisani književnim jezikom čija je osnova jonski govor s nekim elementima eolskog. Karakterističan stil epa je daktilski heksametar, čiji ritam počiva na kvantitetu slogova, a ne na njihovom broju. Svaki od ova dva epa u aleksandrijsko je doba bio podeljen prema broju slova grčkoga alfabeta na 24 dela. Delovi Ilijade označavaju se obično velikim, a Odiseje malim slovima alfabeta. Naziv „pevanje” za pojedine delove oba epa nije sasvim ispravan, jer ti delovi nisu jedinstvene pesme. Bolje odgovara naziv „knjiga” jer onaj koji je proveo spomenutu deobu nije pazio na sadržaj pojedinih delova. Tako je često rastavio ono što pripada zajedno, a sastavio ono što ne čini jednu sadržajnu celinu. Delitelj je pazio samo na to da budu 24 knjige i da u svakoj od njih ne bude više od 1000 stihova. Ilijada uredi U oba epa se pripovedaju legendarna dešavanja vezana za Trojanski rat, a pretpostavlja da su se desila nekoliko stoleća ranije nego su epovi sastavljeni. Dešavanja iz Ilijade se odnose na poslednju godinu Trojanskog rata i bes legendarnog heroja Ahila. Njega je uvredio njegov komandant Agamemnon i on se povlači iz rata, posle čega Grci imaju ozbiljne gubitke na bojištu. Ahil odbija sve pokušaje Grka da se izmire s njim, mada na kraju popušta, pošto dozvoljava svom prijatelju Patroklu da stane na čelo grčkih trupa. Patroklo gine u borbi, a Ahil, besan zbog toga, usmerava svoju ljutnju na Trojance i izaziva Hektora, sina trojanskog kralja, na dvoboj u kojem ga pobeđuje. Ep završava trenutkom u kom Ahil predaje Hektorovo beživotno telo njegovom ocu Prijamu, kralju Troje. U određenom smislu, Ahil tim činom pokazuje razumevanje za bol trojanskog kralja, pošto se i sam sučeljava sa tragedijom smrti, pogibijom svog prijatelja Patrokla. Radnja je jednostavna; ali ovaj dugi spev (preko petnaest hiljada stihova) obiluje različitim narativnim ili opisnim elementima. Uplitanje prirodnih i natprirodnih sila označava udeo čudesnog kod Homera; bogovi učestvuju u borbi, hrabreći ili štiteći junake. A Zevs, iznad svih, sređuje suparništva i bdi nad izvršenjem sudbine. Stil ovog dela (govori junaka, poređenja, opisi itd.) postaće uzor epskog izraza. Homersko društvo je visoko razvijeno rodovsko društvo, gde vođe ne zavise mnogo od kralja, koji je prvi među jednakima. Svakako zbog vremenske udaljenosti i zbog pesničkog ulepšavanja, Homer nije pouzdan istorijski izvor, ali je zanimljiv za istoričare i arheologe; mikenski natpisi su i potvrdili izvesne podatke o civilizaciji, koje on pominje. Ovo društvo, u kome junaštvo zna za pravila ali i za divljaštvo, na prvo mesto stavlja valjanost ratnika, ali ne isključuje ljudska osećanja. Ahilejeva ličnost predstavlja ideal mladog i lepog junaka, sklonog besu, ali svesnog vlastite hrabrosti, koji u minulim junačkim delima nalazi utehu za vlastite muke, a u slavi jedini način da prevaziđe kob smrti. Odiseja uredi U Odiseji se opevava povratak grčkog heroja Odiseja iz Trojanskog rata. U početnim stihovima se opisuje haos u kom se nalazi njegov dom, uzrokovan njegovim dugim odsustvom. Grupa prosaca njegove žene Penelope, nemilice troši njegovo bogatstvo. Posle ovog uvoda, priča se usredsređuje na samog Odiseja. Njegov povratak kući traje deset godina tokom kojeg se susreće sa raznim iskušenjima i opasnostima. Jedna od najvećih opasnosti je kiklop Polifem, sin Posejdona, a jedno od najvećih iskušenja morska nimfa Kalipsa, koja mu obećava besmrtnost ako odustane de se vrati kući. Drugi deo epa je posvećen momentu kada je Odisej već stigao kući, na svoje ostrvo Itaku. Kao rezultat dugogodišnjeg iskustva sa raznim opasnostima i iskušenjima, Odisej uspeva da održi hladnokrvnost i da strpljivo sačeka odgovarajući momenat u kojem će se osvetiti proscima i konačno ponovo ujediniti sa svojom porodicom. Uprkos jednostavnoj temi Odisejeveog povratka u otadžbinu, kompozicija Odiseje je složena; ovaj povratak odgađaju mnogobrojni doživljaji tokom deset godina, i pripovedanje o njima čini gotovo ceo spev (oko dvanaest hiljada stihova). Dok zarobljenog Odiseja zadržava Kalipsa, dotle u njegovom dvoru na Itaki prosci žude za njegovom ženom i bogatstvom. Sin odlazi da ga traži i ne nalazi ga, ali bar saznaje da je živ (deo speva koji se naziva Telemahija). Po naređenju bogova, Kalipsa oslobađa Odiseja, koga bura izbacuje na ostrvo Feačana. Pošto ga je prihvatila Nausikaja, kći kralja Alkinoja, on domaćinima priča o svojim doživljajima (Kirki, Kiklopima itd.). Napustivši Alkinoja, Odisej se, prerušen u prosjaka, vraća na Itaku i uz pomoć Telemaha i vernih slugu ubija prosce i daje priliku Penelopi da ga pozna. Zatim sklapa mir s porodicama prosaca. I u Odiseji se sreće čudesno kakvog ima u Ilijadi; Odiseja koga progoni Apolon, tokom njegova lutanja štiti Atena. Ali, i više, ovde ima elemenata bajke: cveća koje donosi zaborav, čudovišnih jednookih Kiklopa. Odisejevi doživljaji podsećaju na narodne priče: V. Berar (V. Bérard) pretpostavlja da se Homer inspirisao pričama feničanskih moreplovaca, u kojima se izmišljeno mešalo s geografskom stvarnošću, i da je pokušao da ustanovi Odisejev put. I slika homerskog društva je svakidašnjija nego u Ilijadi; scene bitaka su retke, iako ima i divljaštva, kao što je pokolj prosaca. Odisej je prema Ahilu zreo čovek, mudar, čak lukav, ali hrabar i brine se za svoje ljude; on savlađuje sudbinu strpljenjem i mudrošću. Stil Ilijade i Odiseje uredi I jedan i drugi ep su pisani u metrici daktilskog heksametra, formalističkim i uzvišenim jezikom, koji se nikada ne koristi u svakodnevnom govoru. Mnogobrojnim analizama nisu utvrđene stilističke razlike između Ilijade i Odiseje. Međutim, zbog različite tematike, mnogi čitaoci, još od antičkog doba, su ih pripisivali različitim autorima. Ilijada govori o ljudskim strastima i u njoj se junaci postavljaju pred dileme koje je praktično nemoguće rešiti. Ahil, Agamemnon, Prijam i drugi junaci su žrtve okrutnih i tragičnih okolnosti. Nasuprot tome, u Odiseji pobeđuje dobro i pravda, a razdvojena porodica se ponovo ujedinjuje. Lukavstvo, naročito Odisejevo, je vodič kroz celu priču. Homerovi poslednici uredi U autentičnost i celinu ova dva speva sumnjalo se još od antike; jezičke razlike i nejednakost pripovedanja navode na pomisao da je ep bio sastavljen od odvojenih spevova, bolje ili gore vezanih. U tekst su vrlo rano bili umetnuti mnogi stihovi i čitavi delovi (nazvani „interpolacije”). Ali prema opštem izgledu Homerovih spevova i njihovoj kompoziciji može se suditi da su bili delo jednog pesnika, genijalnog aeda, zvao se on Homer ili ne. Bilo kako bilo, ep je znatno uticao na grčku književnost i civilizaciju; Homer je bio autoritet u svim oblastima i pružao je obimnu građu za moralnu, čak i filozofsku misao. Iako se danas smatra da filozofija počinje sa Talesom sredinom 6. veka pre n. e., stari Grci često su postavljali samog Homera za njenog pravog začetnika. Više no ikoja politička sila, on je u Grcima razvio osećanje zajednice i samoniklosti. Trojanski rat je bio tema i epova koji čine trojanski ciklus i vezuju se za književnost Nostoi („povratka” kao što je Odisejev). Nastaće i ciklusi oko drugih gradova (posebno Tebe), i oni će biti majdan za književnost, naročito tragediju. Epsko stvaranje je, inače, trajalo još dosta dugo. Tu se mogu svrstati Homerske himne u slavu bogova, više epska nego religiozna dela, koja su se razlikovala od hieroi logoi, svetih tekstova, čiju su zvaničnu verziju čuvali sveštenici u hramovima. Pojavile su se čak i parodije epova (kao što je Batrahomiomahija, boj žaba i miševa). Aedi su obrazovali esnafe (kao što su Homeridi sa Hija) i predavali jedni drugima tekstove. Nasledili su ih rapsodi (njihovo ime potiče možda otud što su od epskih delova „sašivali” celinu — raptein — ili otud što su držali u ruci štap — rabdos — dok su recitovali). Ovakvo predavanje teksta moglo je samo da ga pokvari. Da bi očuvao jedinstvenu verziju, Pizistrat je, kažu, u 6. veku naredio da se izda Homerov tekst namenjen javnom izvođenju. Počev od 3. veka, aleksandrijski gramatičari, i posle njih Vizantinci, kritički su proučavali Homerove spevove. Njima se poglavito i duguje podela spevova na dvadeset i četiri pevanja. Istorijska osnova epova uredi Predmet Ilijade i Odiseje tesno je povezan s ciklusom herojskih priča o trojanskom ratu. Te su priče očigledno izražaj herojskoga doba, a mogle su nastati samo kao posledica nekoga stvarnog istorijskog događaja. Ako se uzmu u obzir rezultati istraživanja arheologa, istoričara i filologa, vidimo da se u radnji Ilijade i Odiseje krije stvarna istorijska jezgra koju je pesnička mašta zaodenula gustim mitološkim ruhom. Ako se uporede Ilijada i Odiseja, uočava se da Ilijada odjekuje zveketom oružja i ratnika i da je puna aristokratskoga sjaja kraljeva. Ona pruža vernu sliku i pouzdano znanje o kritsko-mikenskoj civilizaciji koja je cvetala između 1500. i 1200. godine stare ere. Pored toga, nudi one dragocene podatke o najstarijim socijalno-političkim prilikama, religiji i običajima. U tim pojedinostima Ilijada je starija od Odiseje. Odiseja je u neku ruku nastavak Ilijade. Ona nas prenosi u posleratni miran život domaće zajednice i pustolovna putovanja. U njoj nalazimo razvijenije pojmove i težnje. Moral, svest i religiozni pojmovi u većoj su meri produbljeni. U ljudima ima manje divljine, božanstva su blaža itd. Odisejeva lutanja po tajanstvenim žalima Tirenskoga i Jonskoga mora podsećaju na prva i nesigurna putovanja koja su Grci tokom kolonizacije preduzimali prema zapadu. Po tome je Odiseja nešto mlađa od Ilijade. Ipak ostaje do danas nerešeno pitanje da li razlika između dva epa zavisi samo od građe ili od autora, i je li građa prisilila pesnika da u Ilijadi ima više na umu starije istorijske prilike, a u Odiseji mu je pružila izvesnu slobodu da staroj građi dodaje i težnje svoga vremena. Analiziraju li se sadržaj, jezik i stil oba epa, i nadalje, ako se analiziraju s pravoga estetskog gledišta, teško se može odlučiti na to da se ova dva epa razdvoje, jer su oba zaista međusobno vrlo srodna. Zato se danas vraća pretpostavka da su Ilijada i Odiseja u osnovi potpuno jedinstvena dela jer se bez toga jedinstva ne bi mogla dokazati njihova puna umetnička vrednost. Homerov značaj i uticaj uredi Homer osvaja čitaoca, pre svega, živim pripovedanjem, jasnim izražavanjem i pažljivim crtanjem duševnih karakteristika ljudi davnih vremena. Njegova je poezija uvek sveža i puna životne dinamike. Iako je prošlo više od 2500 godina otkako se zna da postoje Homerove pesme, teško je naći neko pesničko delo koje bi se po vrednosti moglo uporediti s njima. Homerove su pesme uzor epske poezije, pa nije čudno da su svojim oblikom i načinom kompozicije postale uzorom čitavoj epskoj poeziji kasnijih vekova do danas. Veliki je pesnik uticao ne samo na grčku književnost i likovnu umetnost nego i na duh i mišljenje celoga helenskog naroda. Postao je učiteljem i vaspitačem Helena jer su njegova dela postala prvom knjigom mladih Grka koji su na tim delima učili ne samo čitati nego i svoj jezik i istoriju.[9] Homera su proučavali i mnogi grčki filozofi. Platon i Aristotel smatrali su ga prauzorom atičke tragedije. Iz njega su crpli građu tragički i lirski pesnici. Eshil je nazivao svoje drame `mrvicama s bogate Homerove trpeze`. Slikari i vajari stvarali su svoja dela prema Homerovim opisima (Fidijin kip Zevsa u Olimpiji). Koliko su ga Heleni voleli i cenili, vidi se i po tome što je u Atini bilo zakonom određeno da rapsodi za vreme panatenejskih svečanosti mogu recitovati samo njegove pesme. Homer je u svojim delima umetničkom jasnoćom zahvatio sve strane ljudskoga života, zašao je duboko u ljudsko biće i otkrio osećaje čovečnosti i moralnu lepotu. Duboki osećaj čovečnosti i pravo humano gledanje na svet pribavili su Ilijadi i Odiseji i njihovom genijalnom pesniku posebno mesto među epopejama svetske književnosti i večnu vrednost — besmrtnost. Heleni su u tim delima gledali sebe i učinili ih temeljem svoje kulture. Homer je, dakle, postao izvorom ne samo za poeziju nego i za celokupnu grčku savest kojoj je bilo određeno da se pretoči u tekovinu čovečanstva.[10][11] Rimskom pesniku Vergiliju bio je Homer glavni uzor, jer je njegova Odiseja pružila Vergiliju građu za prvi dio Eneide (I—VI), a Ilijada za drugi deo (VII—XII). Vergilije je oponašao Homera ne samo u obradi pojedinih epizoda nego je, štaviše, prevodio čitave stihove, reči i izraze. Uticaj Homerovih dela može se naći i kod Ariosta, Torkvata Tasa, pa i kod Ivana Mažuranića (Smrt Smail-Age Čengića). Veliki ruski pisac Nikolaj Gogolj proglasio je Odiseju najsavršenijim delom svih vekova, „riznicom detinjski lepoga“. Ilijada i Odiseja pružaju uvek čitaocu veliki umetnički užitak. Kao dela trajne vrednosti prevedene su na sve kulturne jezike sveta.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branko Pavlović (16. avgust 1928 – 14. mart 1986) bio je filozof i pisac. Predavao je Antičku filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu . Uređivao je časopise: Gledišta, Filozofija, i Savremene filozofske teme. Dela: Rasprava o filozofskim naukama (1973), Filozofija prirode (1978), Eros i dijalektika (1997), Metfizika i egzistencija (1997), Presokratska misao (1997), Filozofski rečnik (1997), Filozofski triptih (1998), Vidovija Artura Polačeka (2000), Mislilac na Agori (2000). Uvod u savremenu filozofiju (2003) , Filozofija nauke (2007), Udžbenik „Istorija filozofije“, pisan zajedno sa V. Koraćem i M. Životićem. Učesnik mnogih tribina, radio i TV emisija, okruglih stolova. Mnogi njegovi savremenici će se setiti prepunih predavanja na Kolarcu, i ništa manje posećenih redovnih predavanja na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Nakon ni malo lakog detinjstva, odlazi u Beograd. Posle završenih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, radio je kao profesor filozofije i matematike u jednoj beogradskoj gimnaziji. Prve radove je pisao i objavljivao za časopis Jež. Objavljene tekstove je potpisivao pseudonimom. Želeo je da prođe barem još nekoliko godina rada na fakultetu, sazrevanja njegovog filozofskog bića kako bi se posvetio pisanju, ali ga je na ogromnu žalost prerana i zloćudna bolest u tome sprečila, 14. marta 1986. godine. Zahvaljujući borbi porodice da se radovi i spisi sačuvaju od zaborava, boreći se da ne odu u pogrešne ruke, velikom ljubaznošću njegovih studenata Ilije Marića (danas profesora na Hemijskom fakultetu u Beogradu) i Branislava Gojkovića (osnivača izdavačke kuće Plato), radovi su pažljivo pregledani, pročitani, sa ljubavlju uređeni i objavljeni pod okriljem izdavačke kuće Plato. Tu se, između ostalih mogu naći: Metfizika i egzistencija (1997), Presokratska misao (1997), Filozofski triptih (1998), Vidovija Artura Polačeka (2000), Mislilac na Agori (2000) Ostao je upamćen kao vrsni predavač antičke filozofije, kao neko ko je celim bićem umeo da prenese helensku misao na svoje studente, kao i na one koji to nisu bili. Nesumnjiv filozofski eros je iz kroz njega govorio, a profesor Pavlović je to sa ljubavlju od iskona primao i nesebično delio. Mnogi studenti pamte čuvene ekskurzije po Grčkoj i Italiji. Presokratska misao je posvećena Milošu N. Đuriću : „Njegova predavanja i dela uputila su me da visoko cenim i volim helensku misao“ I čini se da je veliki deo ovog najvećeg heleniste u Srba ostavio traga na pokojnog profesora Branka Pavlovića. Za njegov kabinet broj 353, bile su karakteristične biste Sokrata, Platona i Aristotela, kojih se sećaju mnogi studenti i dan danas, kao još jednu od asocijacija na dragog profesora. Mnogi koji su iskreno osećali i poštovali izvor filozofske misli, i dan danas emotivno govore o profesoru Pavloviću. Kao velika inspiracija i uzor, kao najčistiji prenosilac ljubavi ka antičkoj filozofiji bio je i profesoru dr. Bogoljubu Šijakoviću (profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu), prof. dr. Vladanu Perišiću (profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu i bivši dekan tog fakulteta), pomenutom Iliji Mariću i Branislavu Gojkoviću kao i Petru Živadinoviću[1], (nekadašnjem uredniku BIGZ-a i direktoru kulturnog centra u Parizu; osnivač izdavačke kuće Paidea) i mnogim drugima. Sahranjen je u rodnom selu - Piromanu. Epitaf na nadgrobnoj ploči, reči su supruge Mire i sina Darka, koji glasi: „Tvoje reči imaju vatrenu moć i beskonačnu dubinu“ Na porodičnom grobu gde je samo majka sahranjena, nalaze se i fotografije tragično nastradalog oca i brata. Na tom mestu se može pročitati epitaf najintimnijeg značenja za pokojnog Branka Pavlovića: Jov 17,15 I gde je sada nadanje moje? Moje nadanje ko će videti? Dubina i težina ovog pitanja ga je pratila i obeležila ceo život. Rekli su o Branku Pavloviću Posmrtno slovo profesora Slobodana Žunjića povodom smrti Branka Pavlovića: „Smrću Branka Pavlovića gubimo verovatno poslednjeg velikog zastupnika izvornog antičkog shvatanja filozofije kao težnje ka mudrosti. Za njega filozofija nije bila samo deo školskog sistema i kulturno- naučnog pogona, nego suštinsko obeležje pa i glavno izvorište duha jednog vremena i jednog naroda. U epohi sveopšte politizacije i tehnifikacije umešno je branio jedno tradicionalnije, ali i plemenitije razumevanje zadatka filozofa u javnom i društvenom životu. Zato se filozofijom bavio sa patosom na koji upućuje prvi deo njenog imena, ne osvrćući se previše na to što je ovaj intelektualni afekt ljubavi mnogima u međuvremenu postao nerazumljiv ili čak sumnjiv. On ga je sa ubeđenjem smatrao preduslovom svakog pravog filozofiranja, razume se, ne i samom filozofijom. Filozofija je za njega jednako malo bila samo jedno stanje duže koliko i samo neki poseban oblik i znanje. Bila mu je sve to zajedno, saznajni, moralni i kulturni stav, ali i vrhunac jednog obrazovnog procesa, koji se opsegom i nadasve etičko-praktičnim usmerenjem direktno nadovezivao na Platonov akademjiski krug znanja i vaspitanja. Ovu filozofsku praideju je Pavlović želeo da preuzme modernim sredstvima pouzdajući se s pravom u svoj autentični dar filozofskog propitivanja i poučavanja. Izuzetni i pomalo samonikli talenat ga je učinio vrsnim filozofskim spisateljem i još sjajnijim predavačem. Sokratske po duhu, njegov filozofske besede su imale i sokratsko dejstvo: generacije i generacije mladih ljudi bile su u svom prelomnom dobu privučene i konačno pridobijene za filozofiju upravo Pavlovićevim predavanjima, možda najboljim predavanjima iz filozofije koja su se kod nas u kontinuitetu mogla slušati krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina. Plenio je istančanošću svojih formulacija, oštroumnim zapažanjima, duhovitim i originalnim improvizacijama, a naročito izvanrednim filozofskim obrazovanjem koje danas sve više postaje retkost. Ono mu je omogućavalo da se pouzdano i lako kreće u širokim istorijskim i tematskim rasponima, od presokratovaca do egzistencijalista, od filozofije religije i mita do filozofije prirode i nauke. Za sobom je ostavio nekoliko vrednih knjiga i mnogo značajnih studija. Ipak, oni koju budu poznavali jedino njegove objavljene radove imaće samo bledu sliku misaonog bogatstva i retoričke uverljivosti njegove umne reči. Sada kada je ona nepovratno usahla, sada kada se njegova egzistencija izjednačila sa svojom konačnošću, sada kada je smrtno bivstvovanje postalo bivstvovanje smrti, tek sada, kao što to često biva, shvatamo jasnije da je njegova borba za dostojanstvo filozofije bila ujedno borba za sopstveni životni smisao U jednom fedonovski intoniranom cilju napisao je redove koji u fakticitetu smrti neminovno dobija autobiografski značenje: „Sile sudbine učinili smo svetovnim silama. Jednu od tih sila izazivamo prirodom nužnošću. Ona čini moje telo trošnim, a moju dušu samo harmonijom telesnih delova, muzikom na telesnoj liri. Telo će postepeno slabiti, lira će gubiti čvrstinu i zvučnost, muzika će jednog dana prestati. Mogu donekle odlagati taj čas, ali on mora doći. Protiv ove sile, dakle, ne mogu učiniti ništa. Ali zašto bi me ova nemoć sprečavala da svoj živt dostojno proživim? I ne samo to, mudrost mi nalaže da svoj život dostojno dovršim...“ Iz svog najdubljeg unutrašnjeg poriva bez ostatka posvećen filozofiji i nastavno-pedagoškom radu, njegov život se završio pre nego što je dao sve što je mogao dati, ali nalog mudrosti koja ga je vodila nije izneverio. „ Milorad Lj. Milenković: Nadgrobno slovo mome jedinom učitelju u filozofiji Branku U. Pavloviću: „/.../ Sada, kada si otišao, kada dar tvog duha ne može biti zaboravnjen, o putu kojim stupaš, velim: o toj svetoj stvari neka sveto ćutanje razmišlja! Večna ti slava i hvala!“ Zdravko Kučnar, Politika, 16. 6. 2001. „/.../U senci pomenutih izdanja izrasta u poslednjih nekoliko godina, postepeno, tiho i nenametljivo, izdanje celokupnog filozofskog stvaralaštva Branka Pavlovića (1928—1996). Iako nije formalno označeno kao sabrana dela, ovo izdanje sabire i iznosi na videlo sve ono što je napisao Branko Pavlović. Širina interesovanja Reč je o prerano preminulom autoru koji je za života objavio svega dve knjige: „Raspravu o filozofskim osnovama nauke“ (1973) i „Filozofiju prirode“ (1978), ako ne računamo udžbenik „Istorija filozofije“, pisan zajedno sa V. Koraćem i M. Životićem. Dugogodišnji profesor filozofije na Univerzitetu, Pavlović je bio istinski predan svom pozivu. Među svojim studentima stekao je istinske poštovace i učenike. Predanim radom onih koji su mu bili naprivrženiji - Ilije Marića, urednika, koji je prikupio i pripremio za objavljivanje sve Pavlovićeve radove i rukopise iz zaostavštine, i Branislava Gojkovića, izdavača, kod „Platoa“ se do sada pojavilo sedam, od deset, knjiga koje sam Pavlović nije stigao da objavi. Četiri knjige: „Eros i dijalektika“, „Metafizika i egzistencija“, „Presokratska misao“ i „Filozofski rečnik“, objavljene su 1997, „Filozofski triptih“ 1998, a nedavno (sa oznakom 2000) pojavile su se i najnovije knjige: „Vidovija Artura Polačeka“ i „Mislilac na agori“. Poslednje dve knjige su na najlepši način obeležile petnaestogodišnjicu autorove smrti. Izdanje Pavlovićevih dela uključiće još i „Uvođenje u filozofiju“, „Filozofiju nauke“ (članke) i opsežna „Predavanja o savremenoj filozofiji“, koja priprema Ilija Marić. Već i sami naslovi ukazuju na širinu piščevih interesovanja u filozofiji. Ona obuhvataju i antičku i modernu i savremenu filozofiju, kao i najrazličitije oblike filozofskog izlaganja - rasprave i studije, sintetičke preglede, članke stručnog i enciklopedijskog karaktera, fragmente, meditativne zapise i sl. Pavlovićevi tekstovi otkrivaju temeljitog istraživača retke filozofske kulture i obrazovanosti, autora koji čitaoce uvodi u izvorno grčko filozofiranje, ali isto tako umešno i u probleme i filozofsko razumevanje savremenog života, njegovih opsena i ideologija. Pavlović je filozof u osami i meditaciji, ali i na agori, u dijalogu i u polemici. Bio je usamljenik, izvan škola i pravaca, struja ili partija, ali angažovan u svim oblicima filozofskog i kulturnog delovanja – predavač na Univerzitetu, ali i na javnim i popularnim tribinama, urednik u filozofskim časopisima, jednako okrenut najdubljim filozofskim raspravama, popularizaciji filozofije i filozofskom sučeljavanju sa svakodnevnim životom. Antički izvori Delovao je u vremenu kada je, sticajem društvenih i kulturnih okolnosti, filozofija kod nas, naročito u Beogradu, imala važnije mesto negoli ikada pre i posle toga. Pavlović je tu okolnost koristio da bi interesovanje za filozofiju usmeravao na njene antičke izvore. Suprotstavljao se svođenju filozofske kulture na puku struku. Vlastiti život vodio je odista filozofski. Svojim radom pokazivao je da je filozofija stvar slobodnog mišljenja i dijaloga, a ne bilo kakve dogme i pripadništva strujama koje diktira vreme ili različite ideologije. Više nego iko drugi u našoj univerzitetskoj sredini, bio je okrenut studentima koji su ga prihvatali kao istinskog učitelja u filozofiji. „Mislilac na agori“, kako priređivač naslovljava deo Pavlovićevih tekstova iz praktične filozofije i njegova oglašavanja na javnoj sceni, na tribinama i u štampi, obelodanjuje jedan vid autorovog angažmana, ali je istovremeno i dokument o jednom razdoblju u našoj filozofiji u kojoj je Branko Pavlović ostavio svoj prepoznatljiv, trajan, ali nikada nametljiv trag. Trud Pavlovićevih učenika i poštovalaca i nastojanje da njegovo delo ne ostane zaboravljeno, već da ga saberu, pripreme za objavljivanje u učine dostupnim našoj kulturnoj javnosti redak je poduhvat u našoj sredini i svake pohvale vredan čin. Može se očekivati da će i druga „sabiranja“ koja su u izgledu, a valja ih i podsticati, doprineti boljem i potpunijem sagledavanju kretanja i dometa u našoj filozofiji. Irina Deretić o neposotojanju srpske filozofske škole danas „Središnji cilj projekta ’Istorije srpske filozofije’ jeste temeljno i kritičko preispitivanje nacionalne filozofske baštine, kao i njenog odnosa sa ostalim disciplinama duhovnih i prirodnih nauka, u cilju nastojanja da se pokaže postojanje identiteta i kontinuiteta u razvoju naše filozofije. Isto tako, ovaj projekat predstavlja težnju i da se započne kontinuirano institucionalno bavljenje srpskom filozofijom, koje u našoj novijoj prošlosti nije ostvareno uprkos velikim i značajnim doprinosima pojedinaca poput Branka Pavlovića, Mihaila Đurića, Slobodana Žunjića, Ilije Marića, Bogumira Đukića i drugih.“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pomodne kulture i povijest religije Mirča Elijade (rum. Mircea_Eliade; Bukurešt, 9. mart 1907 — Čikago, 22. april 1986) američki je kulturni istoričar rumunskog porekla i rumunski književnik. Jedan je od najvažnijih svetskih stručnjaka u oblasti komparativne analize religije. Studirao je filozofiju u Bukureštu, gde je diplomirao radom o filozofiji renesanse (1928). Kada mu je bilo 21. godina, nakon diplomiranja, otišao je u Indiju, gde je u Kalkuti studirao sanskritski jezik i jogu sa profesorom Dasguptom. Doktorirao je filozofiju u Bukureštu, tezom o metodama mišljenja i prakse u jogi (1933). Između 1933. i 1940. godine istovremeno se bavio obimnim naučnim radom, beletristikom, publicistikom, kao i predavanjima iz filozofije i istorije religije u Univerzitetu u Bukureštu. Tokom rata bio je ataše za kulturu rumunske ambasade u Londonu (1940. i 1941) i u Lisabonu (1941—1945). Dolaskom komunizma, Elijade je nakon rata 1945. godine izbegao u Pariz, gde je predavao istoriju religije, najpre na École pratique des hautes études (do 1948), potom na Sorboni. Od 1957. godine pa sve do svoje smrti 1986. godine živeo je u Čikagu, gde je bio redovni profesor na Univerzitetu u Čikagu i šef katedre za istoriju religije, koja od 1985. godine nosi naziv Katedra Mirča Elijade. Proučavao je religiju primitivnih društava Australije, Polinezije i Afrike, kulture drevne Indije, Egipta, Grčke i Rima. Detinjstvo Rođen je u Bukureštu, bio je sin rumunskog oficira Georgea Elijade (Gheorghe Eliade) i Jeane rođene Vasilsku. Pravoslavni vernik, George Elijade registrovao je rođenje njegovog sina četiri dana pre nego što je stvarno rođen, da bi se poklopio sa Parvoslavnim liturgijskim kalendarnom, tj. praznikom Četrdeset mučenika Sevastijanskih (22. mart). Mirča Elijade je imao sestru, Korinu, majku semiologiste Sorina Alekandrescu. Njegova porodica se preselila iz Tekučia u Bukurešt, da bi se na kraju naselili u glavi grad 1914. godine, gde je boravio do kasnih tinejdžerskih godina. Elijade je zadržao posebno količinu uspomena na svoje detinjstvo i kasnije u životu je pisao o uticaju raznih neobičnih epizoda iz istog. U jednom trenutku tokom Prvog svetskog rata, kada mu je bilo desetak godina, bio je očevidac bombardovanja Bukurešta nemačkim cepelinima i patriotskim zanosom u okupiranom glavnom gradu. Adolescencija Nakon završetka osnovnog obrazovanja, Elijade je prisustvovao Spiru Haret nacionalnom koledžu u istoj generaciji kao Arsavir Akterijan (Arșavir Acterian), Haig Akterijan (Haig Acterian) i Petre Viforeanu (Petre Viforeanu). Među njegovim ostalim kolegama bio je i Konstantin Noic (Constantin Noica), istoričar umetnosti. Univerzitetske studije i boravak u Indiji Između 1925. i 1928., pohađao je filozofski fakultet na univerzitetu u Bukuruštu, diplomirao je na istom 1928. godine. Tokom svojih studenskih godina upoznao je Nea Ionescu (Nae Ionescu), koji je peredavao u logiku, postao je jedan od njegovih učenika i prijatelja. Bio je izuzetno zainteresovan za Ionesceove radikalne i religijske ideje. Naučni radovi Elijade je počeli su posle dugog perioda studiranja u britanskoj Indiji, na univerzitetu u Kalkuti. Saznavši da je Maharadža od Kassimbazara sponzoriše evropske naučnike koji studiraju u Indiji, Elijade se prijavljuje i dobija stipendiju za četiri godine, koja je kasnije udvostručena od strane rumunske stipendija. U jesen 1928. godine, on je plovio za Kalkut da studira sanskrit i filozofiju pod Surendranath Dasgupta, na bengalskom Kembridžu i profesor na univerzitetu u Kalkuti, autor pet knjiga istorije indijske filozofije. Pre dolaska do indijskog potkontinenta, Elijade je napravio kratku posetu Egiptu. Kad su stigli, on je posetio velike u regionu, i proveo kratak period po himalajskim ashramom. Studirao je osnove indijske filozofije, i, paralelno, naučio sanskritu Pali i bengalski po Dasgupta pravcu. U to vreme, on je postao zainteresovan za akcije Mahatma Gandi, koga je lično upoznao, i Satjagraha kao fenomena; Kasnije, Elijade adaptira gandijeve ideje u svom diskursu o duhovnosti i Rumunije. Poslednje godine života i smrt Mirča Elijade je preminuo na univerzitetskoj bolnici u Čikagu, aprila 1986. godine, osam dana pre smrti, pretrpeo je moždani udar dok je čitao vežbe Emila Cioreca (Eugen Barbu), a kasnije iygubio je govorne funkcije. Četiri meseca ranije, požar je uništio deo njegovih kancelarija na Medvil Lombard bogosloviji (događaj koji će se tumačiti kao znak). Elijadin rumunski učenik Joan Petru Kulianu, koji je podsetio reakciju naučne zajednice, je na vestima, opisao Elijadinu smrt kao `parinirvana`. Njegovo telo je kremirano u Čikagu, a ceremonija sahrane održana je u crkvi na kompusu univerziteta. Prisustvovalo je 1.200 ljudi, obuhvatajući javno čitanje Elijadinog teksta u kome je podsetio na otkrovenje o njegovom detinjstvu-predavanja je dao romanopisca Sol Belou, Elijadin je kolega na Univerzitetu. Njegov grob se nalazi u Oak Voods groblju (Oak Woods Cemetery). Rad Opšta priroda religije U svom radu na istoriji religije, Elijade je najviše cenjen zbog svojih spisa o alhemiji, šampanizmu, jogi i ono što je on nazvao mit o večnom povratku, navodno prisutan u religijskim mislima uopšte, da versko ponašanje ne samo imitira, ali i učestvuje u, svetim događajima, i na taj način obnavlja mitso vreme porekla. Na Elijadino razmišljanje utiču delimično Rudolf Oto, Gerardus van der Leuv (Gerard van der Leeuw), Nae Ionescu. Vrhovni Bog Prema nekim evolucionističkim teorijama religije, posebno kos Edvarda Burnet Tajlor (Edward Burnett Tylor), kulturni napredak jeste promena sa animizma i mnogoboštva na monoteizam. Prema ovom gledištu, naprednije kulture bi trebalo da bude više monoteističke, a primitivnije kulture bi trebalo da bude više politeističke. Međutim, mnogi od najvažnijih `primitivnih`, pre poljoprivrednih društava veruju u vrhovnog Boga. Tako, prema Eliadi, naučnici posle 19. veka su odbacili tilor teoriju evolucije iz animizma. Elijade sumnja da su najraniji ljudi obožavali nebesko vrhovno biće, u obrascima u komparativne religije, piše on: `Najpopularnija molitva u svetu je upućena- Oče naš koji si na nebesima.` Moguće je da su čovekove najraniji molitve upućene istom nebeskom ocu. ` Međutim, Elijade se ne slaže sa Vilhelmom Šmidtom (Wilhelm Schmidt), koji je mislio da je najraniji oblik religije bio strogi monoteizam. Elijade odbacuje ovu teoriju `primordijalnog monoteizma” kao `krutu` i neizvodljivu. `U najboljem slučaju,` piše on, `ova plan Šmidtova teorija čini nalog ljudskih verski evolucija od paleolita.` Elijadina filozofija Filozofija religije Platonizam i primitivna ontologija Prema Elijadi, tradicionalni čovek oseća da se stvari `stiču realno, svoj identitet, samo u onoj meri njihovog učešća u transcendentalnoj stvarnosti`. U tradicionalnom čoveka, nečist svet je `besmisleno`, a stvar se uzdiže se nečistog sveta samo u skladu sa idealnim, mitskim modelom. Elijade opisuje ovaj pogled na stvarnost kao temeljni deo `primitivne ontologije` (studija o `postojanju` ili “stvarnost`). Vidi sličnost sa filozofijom Platona, koji je verovao da su fizički fenomeni blede i prolazne imitacije večnih modela ili `oblika`. On je tvrdio: Platon možemo smatrati izvanrednim filozofom `primitivnog mentaliteta `, to je, kao mislilac koji je uspeo da u davanju filozofske opticaje i validnost na načinima života i ponašanjaima arhaičnog čovečanstva. Elijade je smatro da je Platonova teorija oblika `primitivna ontologija` istrajna u grčkoj filozofiji. On tvrdi da je platonizam `najpotpunije razrađena` verzija ove primitivne ontologije.

Tehnologija sopstva Spisi o poznoj antici i ranom hrišćanstvu! Od kraja 1970-ih godina, pa sve do svoje smrti 1984 godine, Mišel Fuko se posvetio izučavanju grčkih, rimskih i ranohrišćanskih spisa, nameravajući da napiše jednu istoriju seksualnosti, koja za njega nije bila nikakva istorija seksualnih praksi već genealogija konstituisanja subjekta želje i eksplikacija modusa njegovog konstituisanja u osvit zapadne kulture. Iz tih proučavanja nastali su drugi i treći tom Istorije seksualnosti (Korišćenje ljubavnih uživanja i Staranje o sebi: oba toma objavljena su 1984. godine), kao i ciklusi predavanja na Kolež de Fransu: "Vladanje živima" 1979–1980. (kurs posvećen procedurama ispitivanja duša i priznanju, ispovesti i pokajanju u prvobitnom hrišćanstvu); "Subjektivnost i istina" 1980–1981. (kurs koji tematizuje umeća i estetike življenja kod filozofa, moralista i lekara u razdoblju od 1. veka p.n.e. do 2. veka n.e., kao i načine na koje se subjekt, u različitim trenucima i u različitim institucionalnim kontekstima, uspostavljao kao objekt moguće – poželjne i, čak, neophodne – spoznaje); "Hermeneutika sopstva" 1981–1982. (kurs o staranju o sebi: "treba za sebe biti, i to čitavog života, sopstveni objekt"), i poslednji "Vladanje sobom i drugima" 1982–1983. (kurs o slobodnom, otvorenom, apsolutno iskrenom govoru (parrhesía) u kontekstu antičke filozofije i hrišćanskog preispitivanja duše). U tom periodu Fuko je držao, naročito u SAD, i brojna predavanja o sličnim temama a pisao je i članke iz te oblasti. Zbornik Tehnologije sopstva. Spisi o poznoj antici i ranom hrišćanstvu sadrži neke od tih radova, među kojima je i jedan broj onih koje je Fuko nameravao da uvrsti u knjigu Ispovest ploti, nikad dovršeni četvrti tom Istorije seksualnosti. "Čini mi se, shodno nekim sugestijama Jirgena Habermasa, da se mogu razlikovati tri glavna tipa tehnika: tehnike koje dopuštaju nekome da proizvodi, transformiše, manipuliše stvarima; tehnike koje nekome dopuštaju da koristi sistem znakova i, konačno, tehnike koje nekome dopuštaju da određuje ponašanje pojedinaca, da nameće izvesne ciljeve i svrhe. Ukratko: tehnike proizvodnje, tehnike označavanja ili komunikacije i tehnike dominacije. Međutim, vremenom sam sve više postajao svestan da u svim društvima postoji još jedan tip tehnika: to su tehnike koje dopuštaju pojedincima da vlastitim sredstvima vrše izvestan broj operacija na vlastitom telu, dušama, na sopstvenim mislima, u svom ponašanju kako bi sebe preobražavali i menjali i time dostigli izvesno stanje savršenstva, sreće, čistote, natprirodne moći. Nazovimo te tehnike „tehnologijama sopstva“. Ako hoćete da analizirate genealogiju subjekta u zapadnoj civilizaciji, onda morate uzeti u obzir ne samo tehnike dominacije već i tehnike sopstva." - Mišel Fuko "Istorija seksualnosti izlaže istoriju geneze svesti, "subjekta" kao svesti o sebi kao subjektu koji želi. Nesrećna svest: "staranje o sebi" pre svega je etičko staranje koje se izgradilo još u starome veku oko "glavnog" – zašto? – problema seksualnosti i koje se ostvarilo sa hrišćanstvom. Seks je proizvod jedne istorije tokom koje je telo, i protiv svoje volje, izdeljeno izopačenom spoznajom sebe koju mu pruža normalizatorski diskurs: histerija, onanizam, fetišizam i coitus interruptus (prekinuti snošaj) četiri su tipične figure vladavine političke norme nad intimnošću tela. Subjektivnost je ćerka ispovednika.... Taj subjekt, kog je stara filozofija smeštala u početak, proizvod je potčinjavanja; rođen je, kao i seksualnost, iz interiorizacije – prihvaćenih ili prekoračenih – granica čiju je genezu opisala istorija disciplina." - Pjer Burdije Prikaži više

Spisi o poznoj antici i ranom hrišćanstvu! Od kraja 1970-ih godina, pa sve do svoje smrti 1984 godine, Mišel Fuko se posvetio izučavanju grčkih, rimskih i ranohrišćanskih spisa, nameravajući da napiše jednu istoriju seksualnosti, koja za njega nije bila nikakva istorija seksualnih praksi već genealogija konstituisanja subjekta želje i eksplikacija modusa njegovog konstituisanja u osvit zapadne kulture. Iz tih proučavanja nastali su drugi i treći tom Istorije seksualnosti (Korišćenje ljubavnih uživanja i Staranje o sebi: oba toma objavljena su 1984. godine), kao i ciklusi predavanja na Kolež de Fransu: "Vladanje živima" 1979–1980. (kurs posvećen procedurama ispitivanja duša i priznanju, ispovesti i pokajanju u prvobitnom hrišćanstvu); "Subjektivnost i istina" 1980–1981. (kurs koji tematizuje umeća i estetike življenja kod filozofa, moralista i lekara u razdoblju od 1. veka p.n.e. do 2. veka n.e., kao i načine na koje se subjekt, u različitim trenucima i u različitim institucionalnim kontekstima, uspostavljao kao objekt moguće – poželjne i, čak, neophodne – spoznaje); "Hermeneutika sopstva" 1981–1982. (kurs o staranju o sebi: "treba za sebe biti, i to čitavog života, sopstveni objekt"), i poslednji "Vladanje sobom i drugima" 1982–1983. (kurs o slobodnom, otvorenom, apsolutno iskrenom govoru (parrhesía) u kontekstu antičke filozofije i hrišćanskog preispitivanja duše). U tom periodu Fuko je držao, naročito u SAD, i brojna predavanja o sličnim temama a pisao je i članke iz te oblasti. Zbornik Tehnologije sopstva. Spisi o poznoj antici i ranom hrišćanstvu sadrži neke od tih radova, među kojima je i jedan broj onih koje je Fuko nameravao da uvrsti u knjigu Ispovest ploti, nikad dovršeni četvrti tom Istorije seksualnosti. "Čini mi se, shodno nekim sugestijama Jirgena Habermasa, da se mogu razlikovati tri glavna tipa tehnika: tehnike koje dopuštaju nekome da proizvodi, transformiše, manipuliše stvarima; tehnike koje nekome dopuštaju da koristi sistem znakova i, konačno, tehnike koje nekome dopuštaju da određuje ponašanje pojedinaca, da nameće izvesne ciljeve i svrhe. Ukratko: tehnike proizvodnje, tehnike označavanja ili komunikacije i tehnike dominacije. Međutim, vremenom sam sve više postajao svestan da u svim društvima postoji još jedan tip tehnika: to su tehnike koje dopuštaju pojedincima da vlastitim sredstvima vrše izvestan broj operacija na vlastitom telu, dušama, na sopstvenim mislima, u svom ponašanju kako bi sebe preobražavali i menjali i time dostigli izvesno stanje savršenstva, sreće, čistote, natprirodne moći. Nazovimo te tehnike „tehnologijama sopstva“. Ako hoćete da analizirate genealogiju subjekta u zapadnoj civilizaciji, onda morate uzeti u obzir ne samo tehnike dominacije već i tehnike sopstva." - Mišel Fuko "Istorija seksualnosti izlaže istoriju geneze svesti, "subjekta" kao svesti o sebi kao subjektu koji želi. Nesrećna svest: "staranje o sebi" pre svega je etičko staranje koje se izgradilo još u starome veku oko "glavnog" – zašto? – problema seksualnosti i koje se ostvarilo sa hrišćanstvom. Seks je proizvod jedne istorije tokom koje je telo, i protiv svoje volje, izdeljeno izopačenom spoznajom sebe koju mu pruža normalizatorski diskurs: histerija, onanizam, fetišizam i coitus interruptus (prekinuti snošaj) četiri su tipične figure vladavine političke norme nad intimnošću tela. Subjektivnost je ćerka ispovednika.... Taj subjekt, kog je stara filozofija smeštala u početak, proizvod je potčinjavanja; rođen je, kao i seksualnost, iz interiorizacije – prihvaćenih ili prekoračenih – granica čiju je genezu opisala istorija disciplina." - Pjer Burdije Čitaj dalje

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Za Ničea istorija ne predstavlja kontinuitet, niti vladavinu činjenica gde će pojedinac biti puko oruđe procesa... Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno.

Retko u ponudi Kao na slikama prema romanu Migela Servantesa Savedre ; preveo Gojko Vrtunić ; predgovor Sreten Marić, Prevod dela: Vida de don Quijote y Sancho Segun : Miguel de Cervantes Saavedra explicada y comentada / por Miguel de Unamuno,319 str. 18 cm. Biblioteka Eseji i studije Autor - osoba Unamuno, Miguel de, 1864-1936 = Unamuno, Migel de, 1864-1936 Naslov Život Don Kihota i Sanča Panse : prema romanu Migela Servantesa Savedre / Migel de Unamuno ; preveo Gojko Vrtunić ; predgovor Sreten Marić Jedinstveni naslov Vida de don Quijote y Sancho Segun. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1969 (Beograd : Prosveta) Fizički opis XXXIX, 319 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Vrtunić, Gojko, prevodilac = Vrtunić, Gojko, prevodilac Marić, Sreten, 1903-1992 = Marić, Sreten, 1903-1992 Zbirka ǂBiblioteka ǂEseji i studije ISBN (Karton s omotom) Napomene Prevod dela: Vida de don Quijote y Sancho Segun: Miguel de Cervantes Saavedra explicada y comentada / por Miguel de Unamuno Don Kihot juče i danas: povodom Unamunove knjige o Don Kihotu: str. V-[XL] Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Servantes Saavedra, Migel de, 1547-1616 -- Don Kihot i Sančo Pansa Migel de Unamuno (šp. Miguel de Unamuno y Jugo; Bilbao, 29. 9.1864. – Salamanca, 31. 12. 1936), španski pesnik, novelista, filozof. Studirao jezike i filozofiju na Univerzitetu u Madridu. Nakon povratka u zavičaj, radio kao profesor. Literarna dela počeo objavljivati u četrdeset i trećoj godini života. Bio je rektor Univerziteta u Salamanki. Romani i pripovetke Paz en la guerra (1895); izbor i prevod (Građanski rat i mir): Aleksandra Mančić Milić. Beograd: Vreme, 1993. Amor y pedagogía (Ljubav i pedagogija) (1902); prevod: Valentina Otmačić. Zagreb: Demetra, 2004; Recuerdos de niñez y mocedad (1908); El espejo de la muerte (1913); Niebla (Magla) (1914); prevod: Bogdan Radica. Zagreb, 1929; prevod: Jelena Rajić. Beograd : BMG, 1999; prevod: Ana Kalenić. Zagreb: Demetra, 2000. Abel Sánchez (Abel Sančes) (1917.); preveo: Vuk Šećerović; pogovor: Nikola Milošević. Beograd: Todra, 1999; Tulio Montalbán (1920.); Tres novelas ejemplares y un prólogo (Tri poučne novele i jedan prolog) (1920.); prevod: Andreja Jakuš. Zagreb: Demetra, 2008; prevod (Pripovetke): Bogdan Kadmonović. Beograd : Alma, 2010. Pripovetka Nada menos que todo un hombre (Muškarac od glave do pete); prevod: Kalmi Baruh. Sarajevo : Pregled, 1928. Ista pripovetka, prevedena kao `Čovek`; prevod: B. Kadmonović. Beograd: Narodna knjižnica, [b.g]. La tía Tula (Tetka Tula) (1921); prevod: Sonja Hornjak, Dragana Ćorić. Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin`, 2011; prevod: Andreja Jakuš. Zagreb: Demetra, 2011; Teresa (1924); Cómo se hace una novela (Kako nastaje roman) (1927); prevod: Aleksandra Mančić. Beograd: Rad, 2006; prevod: Andreja Jakuš; priredio: Dimitrije Savić. Zagreb: Demetra, 2010; San Manuel Bueno, mártir, Don Sandalio, jugador de ajedrez (1930). Filozofski radovi i eseji En torno al casticismo (1895); prevod (Suština Španije): Nina Marinović. Sremski Karlovci ; Novi Sad : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2010; Vida de Don Quijote y Sancho (Život Don Kihota i Sanča) (1905); prevod: Gojko Vrtunić; predgovor Sreten Marić. Beograd : Kultura, 1969; prevela: Andreja Jakuš. Zagreb: Demetra, 2007. Por tierras de Portugal y España (1911); Del sentimiento trágico de la vida (O tragičnom osećanju života) (1913); prevod: Olga Košutić; predgovor Nikola Milošević. Beograd: Kultura, 1967. Beograd: Dereta, 1990; prevod: Ana Maria Bogišić. Zagreb: Alfa, 2002; prevod: Andreja Jakuš. Zagreb: Demetra, 2010; La agonía del cristianismo (Agonija hrišćanstva) (1925); prevod: Nikola Visković. Mogućnosti, 1998; prevod: Biljana Bukvić. Beograd: Clio, 2000; prevod: Andreja Jakuš. Zagreb: Demetra, 2007. Pozorišna dela La esfinge (1898); La venda (1899); La princesa doña Lambra (1909); La difunta (1909); El pasado que vuelve (1910); Fedra (1910); Soledad (1921); Raquel encadenada (1921); Sombras de sueño (1926); El otro (1926); El hermano Juan o el mundo es teatro (1929). Migel de Unamuno i Hugo (1864–1936), španski književnik i filozof, jedan od najistaknutijih predstavnika Generacije ‘98 koja je krajem XIX veka okupljala značajne španske intelektualce, filozofe i pisce. Za života je bio poznat po svojim esejima o religiji, metafizici, politici i španskoj kulturi. Danas se pre svega pamti po svojoj prozi u kojoj je na sebi svojstven način i pesničkom upotrebom jezika izražavao psihološka stanja i emocionalne konflikte. Kao jedan od preteča egzistencijalizma, u svojoj filozofiji je ispitivao napet odnos razuma i vere, religiju, slobodu misli i tragičnost smrti. Artur A. Koen ga smatra „najvećim stilistom španskog jezika posle Servantesa.“ Aktivno je učestvovao u akademskom i političkom životu svoje zemlje. Predavao je grčki jezik i istoriju španske književnosti na Univerzitetu u Salamanki, a 1900. godine prvi put je imenovan za rektora…Migel de Unamuno je osećao snažnu potrebu, da obrazloži svoja književna rešenja i rado je iznosio viđenje vlastitog dela u brojnim predgovorima, te su upravo ovi tekstovi od izuzetnog značaja za razumevanje njegove stvaralačke poetike, čiju sintezu na izvestan način predstavlja prolog iz zbirke Tri uzorne novele i jedan prolog. U njemu sam pisac pojašnjava svoj odnos prema stvarnosti, realizmu, romanu i posebno prema likovima koji su suštinski element svakog književnog dela. Odbacuje ideju o junacima kao marionetama kojima stvaralac upravlja po vlastitom nahođenju i jasno izražava da mu je cilj da u svojoj prozi razvije likove iz perspektive onoga što određuje kao želju za postojanjem ili volju. I zaista, protagoniste ovih novela odlikuje snažna volja koju bezobzirno nameću svojim bližnjima odvodeći ih u očajanje ili smrt. Njihovi postupci su različito motivisani: u slučaju Rakel iz novele Dve majke u pitanju je fanatična želja za majčinstvom, kod Karoline iz Markiza od Lumbrije žeđ za osvetom, a kod Alehandra iz novele Pravi muškarac neobično visoko mišljenje o vlastitoj vrednosti. Nasuprot tradicionalnoj podeli prema kojoj su žene slabiji pol, u Unamunovim novelama iz ove zbirke žene su jaka bića volje. Sve one svojom voljom postaju deo ljubavno-emotivnog trougla i opsesivno nastoje da dosegnu ostvarenje onoga za čim žude. U noveli Dve majke bezazleni slabić don Huan nije ništa drugo do marioneta u rukama Rakel, oličenju zla i propasti, i Berte, oličenju dobra i spasenja. U noveli Markiz od Lumbrije, u kojoj se dobra sestra Luisa i zla Karolina nadmeću da osvoje Tristana, koji je sveden na ulogu igračke. U oba slučaja protagonistkinje se ne bore za ljubav muškarca već za nadmoć nad njim kako bi ga iskoristile da ostvare svoje ciljeve. Samo u trećoj noveli Pravi muškarac, protagonista je snažan, samouveren muškarac, ali i u njoj na kraju priče otkrivamo da Alehandrova moćna volja i samopouzdanje nisu ništa drugo do privid i da krhka Hulija nije nejaka supruga kao što se isprva čini.

Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Istorijski spisi. 1 / [Vuk Stef. Karadžić ; priredio Radovan Samardžić] Vrsta građe naučna monog. Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1969 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 542 str., [1] list sa slikom V. S. Karadžića, [8] str. s tablama : faks. ; 22 cm Drugi autori - osoba Samardžić, Radovan, 1922-1994 = Samardžić, Radovan, 1922-1994 Zbirka Sabrana dela Vuka Karadžića ; ǂknj. ǂ15 (Pl.) Napomene `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića 1864-1964` --> str. [3] Podatak o autoru preuzet sa korica Napomene i objašnjenja: str. 243-497 Beleška o ovoj knjizi: str. 505-506 Ilustracije: str. 535-542 Registri. Predmetne odrednice Srbija -- Istorija -- 19. v. -- Istorijski izvori Biografije -- Srbija -- 19. v. Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Istorijski spisi. 2 / Vuk Stef. Karadžić ; priredio Radovan Samardžić Vrsta građe naučna monog. Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1969 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 670 str., [1] list sa slikom Vuka Karadžića, [8] str. sa tablama : faks. ; 22 cm Drugi autori - osoba Samardžić, Radovan, 1922-1994 = Samardžić, Radovan, 1922-1994 Zbirka Sabrana dela Vuka Karadžića ; ǂknj. ǂ16 (Pl.) Napomene `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića 1864-1964` --> str. 3 Podatak o autoru preuzet sa korica Napomene i objašnjenja: str. 289-552 Str. 555: Beleška o ovoj knjizi / R. S. [Radovan Samardžić] Str. 559-581: Istorijski spisi Vuka Stef. Karadžića / Radovan Samardžić Registri. Predmetne odrednice Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Srbija -- Istorija -- 19. v. -- Istorijski izvori Biografije -- Srbija -- 19. v. MG130 (L) Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. MG130 (L)

Autor: Dejan AničićDo sredine sedamdesetih godina prošlog veka, činilo se da žene u antici, kada su nauka i publicistika u pitanju, – nisu postojale. Sa sve češćim postavljanjem novih pitanja istoriji i okretanjem ka do tada zanemarenim temama (privatno, svakodnevno) i marginalnim društvenim i političkim grupama (seljaci, radnici, jeretici itd.), žene i njihov istorijski položaj postaju sve češće predmet ozbiljnog naučnog istraživanja i interesovanja šire obrazovane javnosti. Tome je svakako doprinelo i jačanje ženskog pokreta, ali i sve veći broj devojaka koje se upisuju na fakultete. Otuda ne čudi što surodne studije poslednjih decenija, naročito u Americi, doživele procvat, osvežile naučna istraživanja u širokom spektru humanističkih nauka i znatno obogatila naša saznanja. Zbornik Supruga, ljubavnica, robinja: žena u antičkoj Grčkoj, Rimu i ranom hrišćanstvu nema ambiciju da prikaže celokupnu sliku pravnog, ekonomskog i društvenog položaja žena u patrijarhalnom poretku klasične i pozne antike, niti da ponudi celokupan pregled najvažnijih istraživanja u ovoj oblasti. To ne bi pošlo za rukom nijednom monografskom izdanju. Trudili smo se, međutim, da ipak čitaoce ne uskratimo za opštu sliku, koliko je to moguće, i neki od ukupno trinaest prevedenih članaka izabrani su upravo stoga što daju opis i pregled određenih tema bez mnogo upuštanja u detalje. S druge strane, pak, u zborniku postoje i članci koji fasciniraju brižljivom i inteligentnom analizom, fokusiraju se na naizgled nevažne detalje i preko njih dolaze do iznenađujućih uvida koji intelektualno razgaljuju i stimulišu. Budući da je savremena istraživanja obeležio snažan uticaj teorije (filozofije, sociologije, psihonalize), zborniku smo dodali i dva često citirana i preštampavana teorijska članka koji tematizuju problem rodnih i seksualnih kategorija. Posebnu vrednost ovog zbornika čini i bibliografija radova o ženama u antici; u slučaju zbornika, nisu navedena samo njihova imena, imena priređivača itd., nego su dodavani i naslovi članaka u njima, što, koliko nam je poznato, nema na drugim mestima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mirče Elijade, proslavljeni istoričar religija, kod nas je poznat pre svega po kapitalnoj trotomnoj Istoriji verovanja i religijskih ideja, koja se danas teško nalazi (krajem prošle godine beogradska Nova knjiga plus reizdala jeVodič kroz svetske religije – Mirča Elijade i Joan P. Kuliano). Još ređe njegovo delo svakako su Kovači i alhemičari koje je izdao Grafički zavod Hrvatske davne 1982. godine, u prevodu Miljenka Majera. Pišući o alhemiji, Elijade smatra da ona nikako nije bila hemija u povoju već je to postala tek kasnije. NJen osnovni cilj bio je usavršavanje čoveka, te je želela da ubrza prirodne tokove i nastojala da zameni sporo delovanje Vremena. Alhemija postaje hemija tek onda kad za prave alhemičare gubi stvarni značaj. Ona spada u istraživanja prednaučnog doba. Elijade je mišljenja da je divovski napor prelaska čoveka u naučno doba veliko dostignuće duha, ali da je čovek u to ime žrtvovao najbolji deo duše. Kult starih naroda prema gvožđu u početku se ograničavao na obožavanje nebeskih meteorita koji su pali na Zemlju. Tek sa otkrivanjem procesa kovanja gvožđa počinje nova, metalurška era. Kovač postaje glavni akter, pokretač u širenju novih verovanja, obreda i običaja. Kao i kovači, gvožđe ima ambivalentan karakter i može nositi i dijabolična obeležja. Čekić nasleđuje sekiru, ratovi postaju brutalniji i krvaviji, a kovač otud blizak mitskim herojima i opasnim bogovima. U alhemiji se uspešna inicijacija ne može zamisliti bez prethodne smrti posvećenika, a takođe kod kovača se smatra da život jedne tvari ne može nastati bez smrti druge. Stvaranje je uvek žrtvovanje. Za stare epohe svet je bio sakralan. Otud Avicena, arapski učenjak (980-1037) smatra da romantična ljubav ne postoji samo kod ljudi, već je svojstvena svim pojavama u prirodi, pa tako i mineralima. Pećine iz kojih su oni vađeni porede se sa ženskom utrobom, a rudarski proces sa rađanjem. Srednji vek verovao je da rude nastaju iz braka sumpora i žive. Alhemičari su verovali da sve rude u ideji Vremena jednom postaju zlato, omiljeni metal prirode, te su nastojali da taj proces ubrzaju i postignu sveopštu besmrtnost i savršenstvo. Metali, kako za kovača, tako i alhemičara imaju svoj karakter, pokazuju simpatije i antipatije prema ljudima i stvarima, pojavljuju se i skrivaju. Rudar istražuje natprirodni svet u utrobi zemlje i na tom putu nalazi na vile, vilenjake, sablasti i duhove – neodvojivi deo sakralnog sveta. Vatra i kovanje tumače se analognim seksualnim činom, alhemičari, šamani i kovači, smatraju se gospodarima vatre. Na različitim kulturnim nivoima ove oblasti bile su povezane sa umetnošću, najčešće pevanjem, plesom i poezijom. U Kini, taoistički alhemičar bio je zanatlija, ali i pisac. On istražuje običaje i beleži recepte kako za biljke tako i kovine. Smatrali su da se kamen mudrosti koji metale pretvara u zlato može proizvesti kao što se pravi dete. U Indiji, tantrički jogin i alhemičar nastoje da promene ontološki poredak sveta i steknu apsolutnu slobodu. Otud je očigledno da njihova alhemija nema nikakve veze sa hemijom, mada su vrlo tačno opisali reakcije nekih metala tri veka pre Paracelzusa i Agripe. Povezanost verovanja i religijskih ideja, zajednička misao o sakralnosti sveta bio je osnovni zaključak u Istoriji verovanja i religijskih ideja. Kovači i alhemičari, pak, donose još jedan aspekt ovog problema: nestanak čarobnog sveta doneo je sa sobom jedan pojednostavljeni pogled na prirodu i ozbiljno je ugrozio njeno postojanje, a desakralizacijom rada banalizovao život čoveka. Ipak, ako se vratimo na početak ovog članka, racionalnom i naučnom svetu dugujemo priznanje kao fantastičnom naporu ljudskog duha koji nije bez neospornih prednosti. Mirča Elijade (rum. Mircea_Eliade; Bukurešt, 9. mart 1907 — Čikago, 22. april 1986) američki je kulturni istoričar rumunskog porekla i rumunski književnik. Jedan je od najvažnijih svetskih stručnjaka u oblasti komparativne analize religije. Studirao je filozofiju u Bukureštu, gde je diplomirao radom o filozofiji renesanse (1928). Kada mu je bilo 21. godina, nakon diplomiranja, otišao je u Indiju, gde je u Kalkuti studirao sanskritski jezik i jogu sa profesorom Dasguptom. Doktorirao je filozofiju u Bukureštu, tezom o metodama mišljenja i prakse u jogi (1933). Između 1933. i 1940. godine istovremeno se bavio obimnim naučnim radom, beletristikom, publicistikom, kao i predavanjima iz filozofije i istorije religije u Univerzitetu u Bukureštu. Tokom rata bio je ataše za kulturu rumunske ambasade u Londonu (1940. i 1941) i u Lisabonu (1941—1945). Dolaskom komunizma, Elijade je nakon rata 1945. godine izbegao u Pariz, gde je predavao istoriju religije, najpre na École pratique des hautes études (do 1948), potom na Sorboni. Od 1957. godine pa sve do svoje smrti 1986. godine živeo je u Čikagu, gde je bio redovni profesor na Univerzitetu u Čikagu i šef katedre za istoriju religije, koja od 1985. godine nosi naziv Katedra Mirča Elijade. Proučavao je religiju primitivnih društava Australije, Polinezije i Afrike, kulture drevne Indije, Egipta, Grčke i Rima. Detinjstvo Rođen je u Bukureštu, bio je sin rumunskog oficira Georgea Elijade (Gheorghe Eliade) i Jeane rođene Vasilsku. Pravoslavni vernik, George Elijade registrovao je rođenje njegovog sina četiri dana pre nego što je stvarno rođen, da bi se poklopio sa Parvoslavnim liturgijskim kalendarnom, tj. praznikom Četrdeset mučenika Sevastijanskih (22. mart). Mirča Elijade je imao sestru, Korinu, majku semiologiste Sorina Alekandrescu. Njegova porodica se preselila iz Tekučia u Bukurešt, da bi se na kraju naselili u glavi grad 1914. godine, gde je boravio do kasnih tinejdžerskih godina. Elijade je zadržao posebno količinu uspomena na svoje detinjstvo i kasnije u životu je pisao o uticaju raznih neobičnih epizoda iz istog. U jednom trenutku tokom Prvog svetskog rata, kada mu je bilo desetak godina, bio je očevidac bombardovanja Bukurešta nemačkim cepelinima i patriotskim zanosom u okupiranom glavnom gradu. Adolescencija Nakon završetka osnovnog obrazovanja, Elijade je prisustvovao Spiru Haret nacionalnom koledžu u istoj generaciji kao Arsavir Akterijan (Arșavir Acterian), Haig Akterijan (Haig Acterian) i Petre Viforeanu (Petre Viforeanu). Među njegovim ostalim kolegama bio je i Konstantin Noic (Constantin Noica), istoričar umetnosti. Univerzitetske studije i boravak u Indiji Između 1925. i 1928., pohađao je filozofski fakultet na univerzitetu u Bukuruštu, diplomirao je na istom 1928. godine. Tokom svojih studenskih godina upoznao je Nea Ionescu (Nae Ionescu), koji je peredavao u logiku, postao je jedan od njegovih učenika i prijatelja. Bio je izuzetno zainteresovan za Ionesceove radikalne i religijske ideje. Naučni radovi Elijade je počeli su posle dugog perioda studiranja u britanskoj Indiji, na univerzitetu u Kalkuti. Saznavši da je Maharadža od Kassimbazara sponzoriše evropske naučnike koji studiraju u Indiji, Elijade se prijavljuje i dobija stipendiju za četiri godine, koja je kasnije udvostručena od strane rumunske stipendija. U jesen 1928. godine, on je plovio za Kalkut da studira sanskrit i filozofiju pod Surendranath Dasgupta, na bengalskom Kembridžu i profesor na univerzitetu u Kalkuti, autor pet knjiga istorije indijske filozofije. Pre dolaska do indijskog potkontinenta, Elijade je napravio kratku posetu Egiptu. Kad su stigli, on je posetio velike u regionu, i proveo kratak period po himalajskim ashramom. Studirao je osnove indijske filozofije, i, paralelno, naučio sanskritu Pali i bengalski po Dasgupta pravcu. U to vreme, on je postao zainteresovan za akcije Mahatma Gandi, koga je lično upoznao, i Satjagraha kao fenomena; Kasnije, Elijade adaptira gandijeve ideje u svom diskursu o duhovnosti i Rumunije. Poslednje godine života i smrt Mirča Elijade je preminuo na univerzitetskoj bolnici u Čikagu, aprila 1986. godine, osam dana pre smrti, pretrpeo je moždani udar dok je čitao vežbe Emila Cioreca (Eugen Barbu), a kasnije iygubio je govorne funkcije. Četiri meseca ranije, požar je uništio deo njegovih kancelarija na Medvil Lombard bogosloviji (događaj koji će se tumačiti kao znak). Elijadin rumunski učenik Joan Petru Kulianu, koji je podsetio reakciju naučne zajednice, je na vestima, opisao Elijadinu smrt kao `parinirvana`. Njegovo telo je kremirano u Čikagu, a ceremonija sahrane održana je u crkvi na kompusu univerziteta. Prisustvovalo je 1.200 ljudi, obuhvatajući javno čitanje Elijadinog teksta u kome je podsetio na otkrovenje o njegovom detinjstvu-predavanja je dao romanopisca Sol Belou, Elijadin je kolega na Univerzitetu. Njegov grob se nalazi u Oak Voods groblju (Oak Woods Cemetery). Rad Opšta priroda religije U svom radu na istoriji religije, Elijade je najviše cenjen zbog svojih spisa o alhemiji, šampanizmu, jogi i ono što je on nazvao mit o večnom povratku, navodno prisutan u religijskim mislima uopšte, da versko ponašanje ne samo imitira, ali i učestvuje u, svetim događajima, i na taj način obnavlja mitso vreme porekla. Na Elijadino razmišljanje utiču delimično Rudolf Oto, Gerardus van der Leuv (Gerard van der Leeuw), Nae Ionescu. Vrhovni Bog Prema nekim evolucionističkim teorijama religije, posebno kos Edvarda Burnet Tajlor (Edward Burnett Tylor), kulturni napredak jeste promena sa animizma i mnogoboštva na monoteizam. Prema ovom gledištu, naprednije kulture bi trebalo da bude više monoteističke, a primitivnije kulture bi trebalo da bude više politeističke. Međutim, mnogi od najvažnijih `primitivnih`, pre poljoprivrednih društava veruju u vrhovnog Boga. Tako, prema Eliadi, naučnici posle 19. veka su odbacili tilor teoriju evolucije iz animizma. Elijade sumnja da su najraniji ljudi obožavali nebesko vrhovno biće, u obrascima u komparativne religije, piše on: `Najpopularnija molitva u svetu je upućena- Oče naš koji si na nebesima.` Moguće je da su čovekove najraniji molitve upućene istom nebeskom ocu. ` Međutim, Elijade se ne slaže sa Vilhelmom Šmidtom (Wilhelm Schmidt), koji je mislio da je najraniji oblik religije bio strogi monoteizam. Elijade odbacuje ovu teoriju `primordijalnog monoteizma” kao `krutu` i neizvodljivu. `U najboljem slučaju,` piše on, `ova plan Šmidtova teorija čini nalog ljudskih verski evolucija od paleolita.` Elijadina filozofija Filozofija religije Platonizam i primitivna ontologija Prema Elijadi, tradicionalni čovek oseća da se stvari `stiču realno, svoj identitet, samo u onoj meri njihovog učešća u transcendentalnoj stvarnosti`. U tradicionalnom čoveka, nečist svet je `besmisleno`, a stvar se uzdiže se nečistog sveta samo u skladu sa idealnim, mitskim modelom. Elijade opisuje ovaj pogled na stvarnost kao temeljni deo `primitivne ontologije` (studija o `postojanju` ili “stvarnost`). Vidi sličnost sa filozofijom Platona, koji je verovao da su fizički fenomeni blede i prolazne imitacije večnih modela ili `oblika`. On je tvrdio: Platon možemo smatrati izvanrednim filozofom `primitivnog mentaliteta `, to je, kao mislilac koji je uspeo da u davanju filozofske opticaje i validnost na načinima života i ponašanjaima arhaičnog čovečanstva. Elijade je smatro da je Platonova teorija oblika `primitivna ontologija` istrajna u grčkoj filozofiji. On tvrdi da je platonizam `najpotpunije razrađena` verzija ove primitivne ontologije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na svetu koji leži na džinovskoj kornjači (nepoznatog pola), vesela, eksplozivna i uvrnuta ekspedicija kreće na put. Tu su: pohlepan, ali nevešt čarobnjak, naivni turista čiji se prtljag kreće na stotinama malih slatkih nožica, zmajevi koji postoje samo ako u njih verujete i naravno, IVICA planete... JOŠ LUÐA I ORIGINALNIJA FANTASTIKA OD AUTOSTOPERSKOG VODIČA KROZ GALAKSIJU „Penušavo, inventivno i zabavno.“ Kirkus Rewievs „Junački varvari, demonski monstrumi, prelepe princeze i vatreni zmajevi; svi su oni ovde, ali niko od njih ne radi stvari koje se od njega očekuju.“ Publishers Weekly „Nema kraja otkačenim čudima . . . nijedna fantastika nije tako dosledno, inventivno luda . . . divlja i čudesna.“ Isaac Asimov`s Science Fiction Magazine „Njegova smesa otkačenih avantura je užitak . . . pametna u jeziku, likovima i situacijama.“ Library Journal Terens Dejvid Džon Pračet (engl. Terence David John Pratchett; Bikonsfild, 28. april 1948 — 12. mart 2015), takođe poznat i kao Pteri, bio je engleski pisac, najpoznatiji po svojoj seriji knjiga o Disksvetu. Prvo Pračetovo objavljeno delo bila je kratka priča `The Hades Business`, objavljena u školskom časopisu kada je imao 13 godina, a zatim objavljena u časopisu Sajens fantazi, 1961. godine za što je dobio 14 funti. Njegovo sledeće objavljeno delo je bilo `Night Dweller` u časopisu Nju Vorlds u broju 156, novembra 1965. Kada je napustio školu, 1965, zaposlio se kao novinar u lokalnim novinama, Baks fri pres (`Počeo sam da radim jednog jutra, i video sam prvi leš tri sata kasnije, `kaljenje-na-poslu` je značilo nešto onih dana`). Dok je radio kao novinar, poslat je da intervjuiše Pitera Bandera van Durena, kodirektora male izdavačke firme u Džerards Krosu, Bakingemšir, Kolin Smajti Limited, o novoj knjizi koju je firma izdala. Pračet je pomenuo da je i on napisao jednu novelu, The Carpet People. Ostalo je istorija... Godine 1980. postao je portparol CEGB, kompanije za proizvodnju električne energije, i to u sektoru koji je pokrivao nekoliko nuklearnih elektrana; kasnije se šalio da je pokazao nepogrešiv osećaj za vreme što je napravio ovu promenu u karijeri ubrzo posle nuklearne nesreće na Ostrvu Tri Milje u SAD. Napustio je CEGB 1987. kada je shvatio da pišući može da zaradi mnogo više novca; taku mu se broj objavljenih knjiga povećao na dve godišnje.[2] Procenjuje se da je 1% svih knjiga iz žanra fikcije koje se prodaju u Britaniji napisao Pračet, mada je ovo izračunato pre uspeha knjiga Dž. K. Rouling o Hariju Poteru. Godine 1998. dobio je Orden Britanske Imperije (Order of the British Empire) za zasluge u literaturi. U svom stilu se našalio: „Pretpostavljam da se `zasluge u literaturi` sastoje u uzdržavanju od pisanja literature.` Decembra 2007. godine Pračet je objavio da pati od Alchajmerove bolesti. Serija o Disksvetu se sastoji od 41 knjige, a radi se o serijalu humorističke fantastike gde se parodiraju događaji u diskoidnom svetu koji rotira na leđima četiri velika slona koja stoje na ogromnoj kornjači, koja se zove Veliki A`Tuin i pliva kroz vasionu. Glavne teme parodije uključuju mnoge naučno-fantastične stereotipe, likove iz fantazije, ideje i aluzije na filmove Ingmara Bergmana, Australiju, Kinu, pravljenje filmova, novinsko izdavaštvo, rokenrol muziku, religiju, filozofiju (uglavnom grčku), egipatsku istoriju, trgovinske unije, monarhiju i mnogo toga drugog.

Opis Proizvoda Iako nas od grčke i rimske prošlosti razdvajaju epohe i vekovi, antika je i danas na više načina prisutna. Knjiga “Antika i mi(t)” bavi se susretima sa antičkom kulturom, mitovima i odgovarajućim narativima koji se tematizuju u različitim životnim sferama – na tržištu, u svakodnevici, oglašavanju, sportu, književnosti, stripu, teoriji i filozofiji. Istraživačka perspektiva kombinacija je studija recepcije antike i antropologije antičkih svetova. Ova knjiga predstavlja jedno od mogućih putovanja kroz lavirint brojnih primera recepcije antike, otkrivajući nam da su savremena i popularna viđenja antike češće posledica predstava o ovoj epohi, nego što uistinu odražavaju antičke vrednosti. Slično je bilo i u prošlosti, naročito počev od renesanse, kada se antika koristila, a katkada i zloupotrebljavala, u skladu sa potrebama onih koji su se njom inspirisali i preoblikovali je – u umetnosti često kreativnije i inventivnije, u ideologijama s više krutosti i funkcionalnosti. Kakvi su savremeni susreti sa antikom? Na čemu počiva autoritet ove epohe? Šta je kolonizacija prošlosti? Studija nas upoznaje sa dominantnim tokovima recepcije antike i sa idejama o ovoj epohi koje su bile postojane i snažne, preispitujući ih ne samo istraživačkim argumentima, već i kroz novije primere recepcije. Poslednje poglavlje nudi preokrenutu perspektivu i iz antropološke vizure pruža primer kontinuiteta fenomena koji sa antikom većina ljudi ne bi povezala, a to je crni humor. Lada Stevanović je rođena u Zagrebu 1974. godine. Odrasla je i školovala se u Beogradu gde je diplomirala na grupi za klasične nauke (Filozofski fakultet), a doktorirala je u Ljubljani na smeru za antropologiju antičkih svetova (Institutum Studiorum Humanitatis). Zaposlena je kao viša naučna saradnica u Etnografskom institutu SANU. U toku 2009. godine boravila je na Univerzitetu u Edinburgu gde je u Institutu za napredne studije u humanistici (Institute for Advanced Studies in the Humanities) radila postdoktorski projekat „Ancient Drama in Contemporary Film, Theatre and Literature“. Bavi se recepcijom antike, antropološkim istraživanjima iz istorijske perspektive, ali i savremenim temama. Posebno je zanima položaj žena kao i prostori ženskog delovanja kroz istoriju patrijarhata na Balkanu. Objavila je knjigu “Laughing at the Funeral: Gender and Anthropology in the Greek Funerary rites.”

odlicno pecat prethodnog vlasnika Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Fridrih Šiler Gerhard von Kügelgen 001.jpg Fridrih Šiler Puno ime Johan Kristof Fridrih fon Šiler (nem. Johann Christoph Friedrich von Schiller) Datum rođenja 10. novembar 1759. Mesto rođenja Marbah am Nekar, Datum smrti 9. maj 1805. (45 god.) Mesto smrti Vajmar, Škola Karlsschule Stuttgart, Univerzitet Fridrih Šiler Potpis Biografija Uredi Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783., radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života. Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime. Književni značaj Uredi Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. Dela Uredi Poezija Uredi Veče (1776) Osvajač (1777) Elegija o smrti mladića (1780) Oda radosti (Ode an die Freude) (1785) Grčki bogovi (1789) Umetnici (1789) Ibikovi ždrali (1797) - balada * Reči iluzije (1799) Kasandra (1802) Pozorište Uredi Razbojnici (Die Räuber) (1781) Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782) Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783) Don Karlos (1787) Almanah Muza (Musenalmanach) (1797) Valenštajn (trilogija) (1799) Marija Stjuart (1800) nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800) Devica Orleanska (1801) Verenici iz Mesine (1803) Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804) Eseji Uredi O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795) Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797) O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777) O ljupkosti i dostojanstvu (1793) O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796) Istorijska dela Uredi Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788) Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790) Pisma Uredi Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd. Übersetzungen

U proleće 1940. američki pisac Henri Miler (1891-1980) prihvata poziv svog prijatelja Lorensa Darela i pridružuje mu se u Grčkoj. Upoznaje grčke pesnike i pisce, noćni život u atinskim tavernama, istražuje Peloponez i otkriva magiju Krita. Usred lične duhovne krize i svestan ozbiljnosti rata koji izbija, u Grčkoj pronalazi „svet svetlosti“. Kolos iz Marusija govori o putovanju koje umnogome preobražava Milerov život i umetnost. Smatrao ga je svojim najboljim delom. Objavljeno u: ZENIT (Magazin za umetnost, nauku i filozofiju), broj 11, godina V, jesen 2010, str. 109-112. Milerov putopis kroz Grčku Kolos iz Marusija ne samo da ne treba da bude odbačen zbog svojih nesavršenosti, kojih ima podosta, već treba da bude uvršten u najznačajnije putopise o Grčkoj XX veka. On, kao i mnogi informativniji od njega, predstavlja deo helenizma. Naravno, Kolos u ovoj grupi predstavlja izuzetak. Miler u svojoj dinamičnoj knjizi nigde ne tvrdi niti podseća da je o Atici izgovorio sledeće: „Stranče, dospeo si na najbožanskije tlo ove zemlje snažnih atova, poznatog Kolona belog od zemlje, u kojoj slavuj u svom omiljenom utočištu peva jasno itd…“ Patriotski stihovi, dostojni helenske himne, pojavljuju se u smelom putopisu Morisa Baresa Putovanje u Spartu (Le Voyage de Sparte, Maurice Barres). Kasnije i u uzbudljivom Akropolju Albera Tibodea (L’Acropole, Albert Thibaudet). Reč je o sjajnim knjigama koje upućuju na druge slavne tekstove o Grčkoj. U Kolosu uopšte ne postoji nijedan odraz grčke književnosti, za razliku od drugog velikog putopisa iz XX veka sa kojim obično povezujemo ovu izuzetnu knjigu: genijalni Grčko proleće (Griechischer Frühling) Gerharta Hauptmana. Kad god visoko drveće grčkih pejzaža ili visoki Grci nisu pobuđivali aroganciju autora Floriana Geyera ili ga podsećali na Nemce i Nemačku, Grčka evocira uspomene na antičku poeziju, prvenstveno Homerovu Odiseju. U Milerovom putopisu nema ni triglifa ni metopa, tj. zaljubljeničkih opisa arhitekture i umetnosti iz V veka, kao ni valuacija njihovog kvaliteta među ruševinama i u muzejima, za razliku od ostalih sličnih knjiga. (Ovde se posebno odnosimo na već pomenute putopise, kao i na delo Antinea Šarla Morasa, Trenutke u Grčkoj (Augenblicke in Griechenland) Huga fon Hofmanstala i Polubog (Le Demi-Dieu) Žaka Lakretela). Da ne bude zabune, Miler pominje atinski Akropolj, amfiteatar u Epidauru, tirinske grobnice, Antinoja iz tebanskog muzeja. Ipak, opis Akropolja je dosta hladan, dok mu druga umetnička dela služe kao odskočna daska za apstraktna razmišljanja. On svoju pažnju poklanja gotovo isključivo onoj pravoj Grčkoj pre nemačkog pokolja: da njegova živopisna knjiga nije koncentrisana na opis stvarnih osoba i vremena provedenog u njihovom društvu, opis koji je čak i bolji od putopisa Luja Bertrana, možda bi zavredila i naslov Grčko sunce i predeli (The Greece of Sun and Landscapes). Uprkos tome, Kolos iz Marusija ne predstavlja ništa manje iskrenu instancu „imitacije Grka“ od ostalih sjajnih putopisa. Materijalom koji nudi, on kao i ostale knjige iz te kategorije, helensko tlo emotivno približava idealu koji je svet dugo povezivao sa slikom o Atinjanima iz V veka i za kojim je čeznuo. Mislim da njegova jedinstvenost u najvećoj meri potiče od činjenice da to produktivno putovanje nije bilo nikakva potraga, bar ne svesna, za ciljem koje su sebi zacrtali drugi evropski autori koji su tu malu zemlju posećivali od 1900. do 1930. godine. Bares je njihov cilj definisao kao „kulturno upotpunjenje“, „perspektivu koja nastaje kada se novi pojedinačni detalji organizuju i usklade sa prethodno stečenim iskustvom“. Reč je o perspektivi koja usklađuje detalje humanističkog obrazovanja i klasične kulture, koja, ako je moguće, treba da se poklopi sa perspektivom „starih Grka“. Kroz maštanja tih autorskih putopisa, vremenski veoma udaljenih, kao u slučaju Tena, Ničea i svih ostalih autora koji su o Grčkoj pisali od renesanse naovamo, plutaju osamljena ostrva puna mermera i ljudi. Svi su ti delovi „bili međusobno zavisni i povezani poput organa biljke ili životinje“. Opisi su posedovali „jedinstven stil svih oblika života, jasnu, jedinstvenu i homogenu kulturu“. Ostrvo o kome je reč jeste „antička Grčka“, ili preciznije atička zajednica iz V veka. Autori su taj predeo u okviru njegove prirodne sredine podvrgli testu iskustva. Želeli su da dođu u jasan i masivan emotivni posed „otadžbine razuma“, prave osnove prosvećenosti, „grčkih“ vrednosti i „grčke“ interpretacije života. Hauptman je otišao dalje, uvrstivši viđeno u svoju dramu Odisejev luk (The Bow of Odisseus). Neka su od tih nastojanja bila uspešna. Jedna od nagrada koje je De Lakretel, jedan od poslednjih evropskih putnika, u Sunionu dobio za svoj trud bio je dodir „vetra koji pročišćava more i vazduh, tako različitog od prolaznih slika i nevažnih ideja“ i odbijanje duha da se pokori „bilo kakvom naletu inspiracije koja ne odiše večnošću“. Slično je i njegovo iskustvo pred Partenonom „graciozne inteligencije“, „ljudske istine kao vrhunca svih promišljanja“, „neodvojivog od apsolutne uzvišenosti“. Ovde je reč o Razumu kao „preciznom instrumentu pred kojim sve što se ne može definisati i izraziti postaje nebitno – Razumu koji iz poezije izdvaja slike, tražeći definicije i razjašnjavajući objekte, dolazeći tako do smisla postojanja“. Stoga su evropski putopisi, poput Trenutaka u Grčkoj ili Putovanja u Spartu, bili ili iskazivanje emotivne distanciranosti od realnosti iz V veka, priznavanje nesposobnosti uviđanja razlika između nje i drugih civilizacija ili nesposobnosti da iz nje crpe život, ili pak trijumfalno svedočanstvo o očuvanju harmoničnog gledišta. Otuda i citati tekstova trijumfalno otkrivenih u novom svetlu, lirski opisi arhitektonskih i umetničkih dela viđenih u tom novom ključu, sveukupna „mimikrija“ Grka, na primer Maurasov aticizam i De Lakretel u pratnji Anatola Fransa. Daleko od toga da Atinjani iz V veka i za Milera ne predstavljaju daleku zajednicu sa dalekom kulturom. I on govori o „tim Grcima“, povremeno se od modernog čovečanstva vraća „grčkom“, pokušava da se usredotoči na „vek u kome su Grci sami čovečanstvu podarili više od 500 genijalnih ljudi“, zaključivši zadovoljno da „Homer živi i danas. Iako nikada nisam pročitao ništa njegovo, verujem da se današnji Grci ne razlikuju mnogo od onih koje je on opisivao. Ako ništa drugo, Grci su danas Grci više nego ikad ranije“. Smatramo da čak malo i preteruje kada kaže da „od Homera nije pročitao ni redak“ ili da „površno poznaje grčku istoriju“. Kako bilo, ovakve su reference retke. Motiv njegovog putovanja- kako je i sam govorio- jeste jednostavna želja da ode u „svet svetlosti“ u fizičkom, a ne filozofskom smislu izraza. Uprkos tome, njegov putopis s velikim entuzijazmom obnavlja „grčko“ gledište, „grčki“ sklad, vrednosti i duh. Isto tako, uprkos očekivanim protestima svih Trisotina ovog sveta, tekst je takav kakav je i zahvaljujući očaravajućoj, dirljivoj i još uvek neistraženoj tajanstvenosti velikog i sentimentalnog američkog helenizma: arhitekturi veliki južnjačkih poseda poput Koledža Džerard, horova u dramama Viljema Vona Mudija, Isidori Dankan koja u klasičnoj odori puna poštovanja stoji pred stubovima Partenona dok je Štajhen fotografiše, slobodnoj upotrebi grčkih likova i obradama klasičnih tema u poeziji E. A. Robinsona, Džordžu Kremu Kuku koji je otišao u Tesaliju, gde je umro i gde su ga sahranili pastiri, skromnosti i umerenosti poezije Roberta Ficdžeralda. Američkom se helenizmu ovde ukazuje posebna čast. Naravno, mali i uobličeni doprinos ovog teksta nepreglednom, plodnom i večnom pokretu koji nazivamo helenizmom dovoljno je neformalan. U knjizi je jasno uočljivo i nekoliko drugih impulsa. Jedan od njih je i prezentovanje istinskog osećaja prave Grčke. Autor u tome uspeva. Ja lično nikada nisam bio u toj zemlji. Ipak, razgovarao sam o njoj sa osobama od poverenja koje su je posetile, i sve su mi one potvrdile da Milerova knjiga odražava svu harmoniju opisanih mesta. Čitajući Kolosa, iznenada sam se setio izjave jednog od svojih prijatelja, pesnika, koji mi je ispričao da ga je dok je stajao na obronku nekog mikenskog polja i gledao staricu koja mu se približavala zapljusnulo osećanje da bi mu starica svakog trenutka mogla reći „Agamemnon se približava!“. Jer i u Milerovoj Mikeni „Izlazimo na daleku padinu brda ka panorami zaslepljujuće jasnoće. Pastir sa svojim stadom kreće se po udaljenoj planini. Krupniji je od života, a ovce su mu zlatorune. Ide bez žurbe, u širini zaboravljenog vremena. Hoda među smirenim telima mrtvih, čiji prsti stežu nisku travu. Zastaje da popriča sa njima, da im pogladi brade. Kretao se tako još u homersko doba kada je legenda izvezena bakarnim nitima. Dodavao je po koju laž tu i tamo, uputio bi u pogrešnom pravcu, promenio bi putanju. Za pastira je pesnik odveć lagan, odveć se lako zadovolji. Pesnik bi rekao „bio je.“ ili „bili su.“ Ali pastir kaže ‘živ je, on je, on čini.’“. Čini se da još jedan impuls predstavlja ovaj specifični temperament, možda čak i slaveći ili se poigravajući njim: taj temperament je hipomanija, koju neki psihijatri definišu „osunčanim“ i „istinski društvenim“ temperamentom. Oni ga opisuju kao „živog i pokretnog“, „sangviničnog i aktivnog“, to je temperament kod koga su „postupci i misli u velikoj meri uslovljeni emocijama“. Verbalne sheme ove knjige koliko je moguće simbolizuju taj u svakom slučaju neverovatni temperament. Krunski dragulj predstavlja opis karaktera Kacimbalisa iz Marusija, čija je ogromna figura poslužila kao naslov knjige. Ne znam da li bi ijedan psiholog mogao da osobine koje krase kolosa iz atinske četvrti vidi kao krajnje hipomanične. On se pred nama uzdiže kao talentovani komičar i improvizator pun inspiracije: toliko se izdvaja od drugih, da nam se čini da je, iako nam je njegova ovozemaljska aktivnost nepoznata, reč o besedniku ili novinaru. On u trenutku svoj ton prilagođava bilo kom raspoloženju, prezentuje nam svoju sposobnost da se trenutno savršeno uklopi u bilo koji milje ili stanje duha. On nikada nije nervozan, iako je ponekad ophrvan tugom. Ukratko, jak je poput konja, stalno ima potrebu da govori, plače ili se smeje ne bi li se izrazio, slobodnog je i objektivnog uma i nepresušni izvor ideja, druželjubiv, čovekoljubac, egoista, realista, zabavan, ponekad suviše zaokupljen sobom, razdragan i topao. Miler se uvek iznova vraća njegovim osobinama, uveličava ih, da bi im naposletku spevao i odu: „Kako mogu ikada da zaboravim taj poslednji utisak koji je ostavio na mene kada smo se oprostili na autobuskoj stanici u srcu Atine? Postoje ljudi koji su tako ispunjeni, tako bogati koji se daju tako celovito, da svaki put kada se rastajete od njih osećate da uopšte nije važno da li je to rastanak za jedan dan ili zauvek. Dolaze vam prepuni i ispunjavaju vas do vrha. Ništa ne traže od vas, izuzev da učestvujete u njihovoj preobilnoj radosti življenja. Nikada vas ne ispituju na kojoj ste strani ograde, zato što u svetu koji nastanjuju nema ograda. Obično se izlažući svakoj opasnosti, čine sebe neranjivima. Postaju utoliko veći heroji ukoliko sve više otkrivaju svoje slabosti. Svakako, u ovim beskrajnim i naizgled bajkovitim pričama koje je Kacimbalis obično pripovedao, moralo je postojati dosta elemenata mašte i izvrtanja, pa ipak, čak i ako bi istina bila povremeno žrtvovana stvarnosti, čovek u pozadini priče je pritom samo vernije i celovitije uspevao da razotkrije svoj ljudski lik. Kada sam se okrenuo da pođem, ostavljajući ga da sedi tamo u autobusu a njegovo hitro, okruglo oko već uživalo u drugim prizorima, Seferijadis koji me je pratio do kuće primetio je sa dubokim osećanjem: „On je sjajan momak, Mileru, nema sumnje; on je nešto izuzetno. ljudski fenomen, rekao bih.“ Topla naklonost prati opise klasičnih susreta sa hipomaničnim temperamentom kroz čitavu knjigu: kroz upijanje određenih situacija i ličnosti, kroz simpatije prema stvarnim okolnostima i reakcije na njih kao celinu, pre nego na pojedinačne detalje, kroz oduševljenost novim ljudima, brzo sklopljenim prijateljstvima, prirodnom prihvatanju dobrih stvari koje život nudi- ljubavi, jela i pića. Najapstraktniji delovi knjige, njena forma i stil odražavaju tu temperamentnu igru, čineći da joj se čitalac prilagodi i da je zavoli. I forma i stil su posebno prilagođeni njenim tenzijama, stavovima i osećanjima. Lirska forma trenutno projektuje raspoloženja i emocije, u svojoj se razdraganosti odupire bilo kakvim šablonima i sistematizaciji, uz izvesnu dozu egoizma i detinje naivnosti i ljupkosti oplemenjuje i usrećuje druge. Brzi stil prati tok iskrenih osećanja i elokventnosti. U nekim se apstraktnim pasusima čini površnim, podsećajući na mešavinu D. H. Lorensa i pariskog književnog novinarstva. Opet, konstantno nailazimo i na improvizovane ideje, ustaljenu i često ekstravagantnu domišljatost koju prati senzacionalna maštovitost. Ta maštovitost često zabavlja i samog Milera. On se često na komičan način poigrava njome. Tipično je i predominantno raspoloženje: u izvesnom smislu opipljivo osećanje koje se ogleda u uživanju u sebi i plivanju po svetu, kao i uverenost u vrednost i ispravnost autorove individualnosti. Takođe je tipično i to što sve zavisi od raspoloženja, dok metodično promišljanje ima veoma malu težinu. Ako se helenizam i ukaže, to čini kroz slabašnu vezu sa osnovnom idejom. Ali se ipak ukazuje. Miler, na primer, kaže: „Duž prašnjavih staza bile su nasumično razbacane male klupe: parovi su mirno sedeli u tami, razgovarajući tihim glasom nad čašama sa vodom. Čaša vode. Svuda sam video čašu vode. Postala mi je opsesija. Počeo sam da razmišljam o vodi kao o nečem novom, novom vitalnom elementu života. Zemlja, vazduh, vatra, voda. Baš sada, voda je postala glavni element. Gledajući ljubavnike kako sede u tami i piju vodu, sede tamo mirno i spokojno i razgovaraju tihim glasom, stekao sam čudesan osećaj o grčkom karakteru. Prašina, vrućina, siromaštvo, ogoljenost, suzdržanost ljudi, voda svuda, u malim čašama, među spokojnim mirnim parovima, pružila mi je osećaj da postoji nešto sveto u vezi s ovim mestom, nešto što hrani i podržava”. Bila je to oda osećaju zadovoljstva u trezvenosti, oda zadovoljstvu izraženom u slavnoj slici Helena kao „najprirodnijeg naroda“ koji zadovoljstvo nalazi u malo maslina, malo kukuruza i nešto vina. Miler zatim kaže „Osetio sam ogoljenu snagu ljudi, njihovu čistotu, njihovu plemenitost, njihovu rezignaciju”. Ove su reči veoma bliske definiciji uzvišenog duha grčke umetnosti koju je dao otac savremenog helenizma Vinkelman. On je rekao „Edle Einfalt und Stille Grösse”: plemenita jednostavnost i opuštena uzvišenost. Nalazimo se na eleusinskom putu od Dafni do mora dok „Sve ovde, i sada kao i vekovima pre toga, govori o prosvetljenju, o zaslepljivanju, o radosnom prosvetljenju. Svetlost dostiže transcendentalnu vrednost: nije to samo svetlost Mediterana, to je nešto više od toga, nešto nedokučivo i sveto. Ovde svetlost prodire neposredno u dušu, otvara kapije i prozore srca, ogoljuje čoveka, izlaže ga, osamljuje ga u metafizičkom blaženstvu koje sve čini jasnim, ali bez spoznaje. Na ovoj svetlosti se ne može nastaviti nikakva analiza: ovde neurotičar trenutno ozdravi ili poludi. Samo stenje je sasvim pomahnitalo: leži vekovima izloženo ovom božanskom prosvetljenju: leži veoma mirno i spokojno, gnezdi se sred žbunja razigranih boja, po krvlju natopljenom tlu, ali ipak je mahnito, i dotaći ga, tvrdim, znači izložiti se opasnosti da čovek izgubi svoju čvrstu vezu sa svime što je nekad izgledalo jako i postojano i nepokolebljivo. Čovek mora da neprimetno klizi kroz ovaj tesnac, sa krajnjim oprezom, nag, sam i lišen svakog hrišćanskog prenemaganja. Čovek mora da odbaci dve hiljade godina neukosti i sujeverja, mračnog, bolesnog, podzemnog življenja i lažljivosti”. Svetlost prodire kroz dušu! Otvara srčane komore! Skoro da možemo da čujemo Renana kako s ponosom govori da je „ekstremna jednostavnost (grčkog) poimanja u ogromnoj meri posledica njihove klime, čistoće vazduha i nepatvorene radosti koja se udiše”. Jasnost, skromnost, intelektualna neustrašivost! Ogroman broj vrednosti koje je u savremeni um prizivalo poimanje antike sam je sebe potvrđivao. Ta poimanja su zaista bila najrazličitija: išla su od zamišljenih predela naseljenih isključivo nimfama i pastirima, ili vajarima, njihovim modelima i filozofima koji su raspravljali isključivo o Lepoti, do prizora gotovo polusvetih bordela, koji su se jedan za drugim izgubili. Ipak, među plimama i osekama vremena neka su poimanja zahvaljujući filologiji uspela da prežive, nastavljajući da potvrđuju određene vrednosti. Jedno od poimanja je to da „Grci” nikada nisu pokušali „da na sistematski način pokore i eksploatišu prirodu”, koje je podržavao i moderan stav da „nijedan materijalni izum ne može da bude pripisan njima”. To je poricanje vrednosti bilo kakvih sprava i svih ostalih stvari koje Miler ovde pominje: „Turčin je gotovo odmah izazvao moju antipatiju. Bio je opsednut logikom, što me je razbesnelo. I to je šta više bila rđava logika. I nalik svim ostalima, sa kojima se žestoko nisam slagao, u njemu sam otkrio jedan vid američkog duha u njegovom najgorem smislu. Progres im je bio opsesija. Što više mašina, što više spretnosti, kapitala, udobnog života – to su im bile jedine teme za razgovor. Pitao sam ih da li su čuli o milionima nezaposlenih u Americi. Prenebregavali su to pitanje. Pitao sam ih da li shvataju kako su prazni, zabrinuti i jadni Amerikanci, sa svim svojim luksuzom i udobnim življenjem stečenim uz pomoć mašina. Bili su neosetljivi na moj sarkazam. Želeli su uspeh, novac, moć, mesto pod suncem. Niko od njih nije želeo da se vrati u svoju otadžbinu; iz nekog razloga, međutim, svi oni su bili primorani da se vrate i protiv svoje volje. Govorili su da im nema života u njihovoj otadžbini. Hteo sam da znam, kada bi im počeo život?” Postoji i poimanje grčke sophorosyne, valorizacije ravnoteže i spokoja. O čemu je osim sophorosyne još reč u ariji Mir, to je divno! koju Miler peva povezujući je sa iskustvom u Epidauru? „Jutro je prvog dana velikog mira, smirenja srca koje nastupa sa predajom. Nisam razumeo značenje mira dok nisam došao u Epidaur. ? Mir nije suprotnost ratu ništa više no što je smrt suprotnost životu. Siromaštvo jezika, koje treba nazvati siromaštvom ljudske mašte ili siromaštvom čovekovog unutarnjeg života, stvorilo je jednu potpuno lažnu ambivalenciju. ? Smirenje srca je nešto potvrdno i nepobedivo, nešto bezuslovno, čemu nije potrebna zaštita. ? Radost življenja stiže kroz mir koji nije statičan već dinamičan”. I drugi pasusi, veliki broj njih, propovedaju tu glavnu vrednost koja je gotovo uvek asocirana s Grčkom. Tu je asocijaciju imao i Niče čak i kada je pisao da su stari Grci bili „tragičari sa intelektualnom sklonošću ka najgoroj strogosti, užasu, zlu i problematičnosti postojanja van dobrostanja, nepoljuljanog zdravlja i ispunjenosti života”: valorizacija prolaznog nasuprot neviđenom, nemerljivom i beskonačnom: iznad svega valorizacija Čoveka i zemaljskih tokova. Pravoslavlje je poreklo tu vrednost, dajući svoju ocenu kroz legendu o Sinu Božjem i njegovom nesrećnom dolasku na zemlju pre odricanja i posledičnog uništenja planete. Ljudska duša predstavlja jedinu vrednost za asketsko pravoslavlje, duhu je mesto u carstvu mira iz kojeg je prognan. Renesansa je povratila optimizam, osećaj snage, slobode i Čovekovog potencijala, koji pun izraz svoje prave prirode i proporcija dostiže u Grčkoj. Piko dela Mirandola znalački je potvrdio tu vrednost u delu Govor o dostojanstvu čovekovu u kome se Tvorcu pripisuju sledeće reči: „Nikakvo sklonište, niti formu nalik tebi, niti poseban dar namenjen tebi nismo ti dali, o Adame, da bi to sklonište, taj lik ili taj dar ti lično imao i posedovao. ?Ti ćeš, ograničen širokim okovima, po tvojoj slobodnoj volji, koju sam ti ja podario, sam definisati svoju prirodu.? Niti smo te načinili nebeskim niti zemaljskim, niti besmrtnim niti smrtnim, tako da ti, budući sam svoj pokretač i vajar, možeš sam sebe da oblikuješ u formi koja ti je najviše po volji. ? Imaćeš moć da se ponovo rodiš kao više ili božansko biće, u zavisnosti od izbora koji tvoj um načini”. Milerova potvrda toga otelovljena je u njegovom viđenju posebnosti Čovekovog položaja „ne u Prirodi, pored životinja, već u carstvu božjem, mestu koje povezuje prirodno sa božanskim”, pri čemu on, za razliku od Mirandole, Maurasa i drugih humanista, tome ne pridodaje božanski dar razuma i inteligencije. Ipak kaže: „Bog nas je odavno napustio da bismo mogli da shvatimo radost dostizanja božanskog sopstvenim naporima”, a takođe govori i o „adaptiranju na Kosmos”. Opet, helenizam prolazno shvata kao nešto što je sposobno da dostigne određeno savršenstvo, ne savršenstvo u smislu ideala izvan mogućnosti života, već u smislu postojanja harmonične zemaljske forme. Helenisti su smatrali da je upravo zahvaljujući takvom grčkom poimanju Homer dozvolio prokletom Odiseju da se konačno vrati domu, a Eshil konačno predstavio Zevsa kao sposobnog da uči i razvija se. Sam Miler piše sledeće: „Svet je ujedno i mlad i star: kao i pojedinac, obnavlja se u smrti i kroz beskrajno rađanje pokoljenja. U svakom periodu postoji mogućnost ispunjenja”. „U svom srcu čovek je anđeoski”. „Sve dok ne postane potpuno human, sve dok ne nauči da upravlja sobom kao pripadnikom zemlje i dalje će stvarati bogove koji će ga uništavati. ? Pogrešno kažemo da su Grci očovečili svoje bogove. Upravo suprotno. Bogovi su očovečili Grke”. “ Čovekov zadatak je da iskoreni ubilački nagon. ? Ništa ne može stvoriti novi i bolji svet osim naše sopstvene težnje za njim. Čovek ubija u strahu…” Čitajući poslednje rečenice neizostavno se prisećamo onih koji su mislili da su čuli Sofoklov krik „Ne ubij, jer čovek koga ubijaš tvoj je rođeni otac!“ Miler se, pored ostalog, ne zaustavlja na pukom potvrđivanju ovih vrednosti, ovog optimizma. On nas ubeđuje u njihovu delotvornost ubacujući nas u potpuno kredibilan helenski mikrokosmos, u kome je Čovek glavno čudo i kolos, i udišući nam sreću. Što se tiče posebne uzvišenosti njegovog dela, ona potiče od trenutka u kome je ono stvoreno. To je potpuno pokleknuće zapadnog helenizma. Nikada, još od srednjeg veka na Zapadu nije postojala tolika averzija prema toj svetosti, imitaciji „grčkog”. Suprotstavljeni pokreti dostigli su vrhunac svoje moći: Mašinizam, obožavanje naprava koje ulivaju lažni osećaj moći, dok emotivno osiromašuju ljudski duh, da bi se potom iz te osiromašenosti izrodili različiti oblici fašizma i neoortodoksije, nemačke, ruske, francuske, američke, i „pesnici poput T. S. Eliota”. Sve je to degradiralo svet svojim prezirom prema smrtnom Čoveku: fašizam je u tome trostruko uspeo, pokušavši da od Čoveka načini zatočenika Države i Crkve, koje su potom osujetile sve napore da se ovom životu da neka harmonična forma. Nema sumnje su mnogi autori i mnogi Amerikanci iz tog perioda prihvatili religiju prolaznog. Dok je Miler u tome video odvratnog neprijatelja. Lik iz Molijerovih „Učenih žena“; pretenciozni nadri-učenjak. – Prim. prev. Prevod: Milana Babić Izvornik: Rosenfeld Paul, „Hellenism”, u: The Happy Rock: A Book About Henry Miller, 1945, str. 64?72 Naslov: Kolos iz Marusija : putovanje po Grčkoj, 2. izdanje Izdavač: Karpos Strana: 224 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2015 ISBN: 978-86-6435-018-1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kabale und Liebe je drama u pet činova Friedricha Schillera. Praizvedena je 13. travnja 1784. u Frankfurtu na Majni, smatra se tipičnim primjerom Sturm und Dranga, književne struje prosvjetiteljstva, te je jedna od najvažnijih njemačkih drama današnjice. Buržoaska tragedija koju je Schiller izvorno nazvao Louise Millerin tek je na prijedlog glumca Augusta Wilhelma Ifflanda dobila popularniji naslov Kabale und Liebe i govori o strastvenoj ljubavi između kćeri buržoaskog glazbenika Louise Miller i aristokratskog sina Ferdinanda von Waltera, koja uzrokovano je podlim spletkama (Kabalen) biva uništeno. Don Carlos Povijesna tragedija u pet činova, labavo modelirana na događaje usredotočene na odnos između prijestolonasljednika Don Carlosa i njegova oca u 16. stoljeću za vrijeme vladavine španjolskog kralja Filipa II. Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Biografija Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783., radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života. Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime, dok je u Srbiji jedna ulica u Zemunu nazvana po njemu.[2] Ta ulica nosi njegovo ime još pre Drugog svetskog rata.[3] Književni značaj Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. Dela Poezija Veče (1776) Osvajač (1777) Elegija o smrti mladića (1780) Oda radosti (Ode an die Freude) (1785) Grčki bogovi (1789) Umetnici (1789) Ibikovi ždrali (1797) - balada * Reči iluzije (1799) Kasandra (1802) Pozorište Razbojnici (Die Räuber) (1781) Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782) Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783) Don Karlos (1787) Almanah Muza (Musenalmanach) (1797) Valenštajn (trilogija) (1799) Marija Stjuart (1800) nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800) Devica Orleanska (1801) Verenici iz Mesine (1803) Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804) Eseji O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795) Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797) O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777) O ljupkosti i dostojanstvu (1793) O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796) Istorijska dela Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788) Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790) Pisma Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.

PLATON IJON Predgovor - Žan Fransoa Prado Prevod, predgovor i pogovor - Divna Stevanović-Soleil Izdavač - Fedon, Beograd Godina - 2010 156 strana 20 cm Edicija - Fontes ISBN - 978-86-86525-25-3 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: ŽAN-FRANANSOA PRADO Uvod u čitanje ljona Tumačenje Homera Znanje, veština i poezija Od nadahnuća do posednutosti Estetski sud DIVNA STEVANOVIĆ SOLEIL Ijon kao igra paradoksa Platonova kritika poezije Fedar i Ijon Platonov paradoks (ili Da li da verujemo Platonu?) Uvodne napomene prevodioca PLATON - IJON ili O ILIJADI, ispitivački žanr (Sa grčkog prevela Divna Stevanović-Soleil) DIVNA STEVANOVIĆ SOLEIL - Ijon u medičijevskoj Firenci MARSILIO FIČINO FIRENTINSKI - Uvod u Platonovog ljona Appendix I DIVNA STEVANOVIĆ SOLEIL - Gete, Ijon i grof od Štolberga JOHAN VOLFGANG GETE - Platon u ulozi sunosioca hrišćanskog otkrivenja Appendix II Klasifikacija Platonovih dijaloga prema filozofskom žanru Bibliografija `U velikim kulturama podrazumeva se da se klasični tekstovi iznova prevode na svakih nekoliko godina, a kada se u maloj kulturi, poput srpske, pojavi novi prevod klasičnog dela, to je već istinska intelektualna gozba. Slavni Platonov dijalog Ijon jedno je od najžešćih Platonovih obrušavanja na pesnike i poeziju – premda je važno podsetiti da ni na drugim mestima nije bio nežan – ali kako to već biva u ironiji istorije i nasuprot namerama autora, ovaj je neveliki dijalog, istovremeno, i jedan od najlepših spomenika upravo pesništvu i pesnicima. Knjiga je opremljena instruktivnim predgovorom francuskog stručnjaka za antičku filozofiju Žan-Fransoa Pradoa, komentarima koji olakšavaju čitanje, potom tekstom Marsilija Fičina o Ijonu (u prevodu Noela Putnika), Geteovim tekstom o Platonu (u prevodu Jelene Savić), te dvama tekstovima same prevoditeljke Divne Stevanović-Soleil.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Plato Ion Jean-François Pradeau

Lepo očuvano Izdavač: Kultura, Beograd Edicija: Mala filozofska biblioteka Povez: Broširan Broj strana: 49 Aristotel (grč. Αριστοτέλης;[2] 384. p. n. e. — 322. p. n. e.)[3] bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli.[4][5][6] Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke.[7] Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e.[5] Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“[6] Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma.[8] On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova. Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednovekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku. Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca. Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Razlike u filozofskim stavovima bile su osnova za stvaranje raznih legendi o odnosima Platona i Aristotela. Evidentno je da su neslaganja u stavovima postojala, pošto Aristotel vrlo rano pokazuje interesovanje za prirodne činjenice i zakone za razliku od Platonovih idealističkih stavova. Bilo kako bilo, nema nikakvih dokaza da su za vreme Aristotelovog boravka na Akademiji odnosi između dvojice filozofa bili zategnuti ili prekinuti. Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao „klevetnici“. Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju. Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom. Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga obnovi. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini; ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej.[9] (Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo (lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma).[10] Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. — 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije) o fizici, metafizici itd; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku biblioteku. U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove. Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi, posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima. Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka (isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka, „najveći od onih koji znaju“. Oblici državnog uređenja Aristotel je, za razliku od Platona, više bio orijentisan na istraživanje postojećeg društva. Analizom 158 ustava grčkih polisa, on je podelio državna uređenja na: dobra (monarhija, aristokratija i republika) i loša (tiranija, oligarhija i demokratija).[11] Aristotelovi spisi Glavni članak: Aristotelovi spisi Dela: `Organon` (sakupljeni Aristotelovi logički spisi), Poetika (O pesničkoj umetnosti), `Retorika`, `Nikomahova etika` (Nikomah je bio njegov otac), `Politika`, `Metafizika`, `Fizika`, `O duši`. Njegovi naslednici su učili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih dela. A, on je prvi koji je objektivno opisao svo dotadašnje znanje. Naglasak na `objektivno`, jer drugi filozofi su pisali dela, pesme, dijaloge. Aristotel je pisao udžbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva dotadašnja znanja (i, naravno, dopisao otkrića do kojih je i sam došao).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! ARISTOTEL - Retorika 1/2/3 (preveo Marko Višić) Izdavač: nezavisna izdanja 40 Godina izdanja: 1987. Povez: broš Broj strana: 304 Pismo: latinica Aristotel (grč. Αριστοτέλης;[2] 384. p. n. e. — 322. p. n. e.)[3] bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli.[4][5][6] Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke.[7] Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e.[5] Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“[6] Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma.[8] On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova. Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednovekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku. Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca. Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Razlike u filozofskim stavovima bile su osnova za stvaranje raznih legendi o odnosima Platona i Aristotela. Evidentno je da su neslaganja u stavovima postojala, pošto Aristotel vrlo rano pokazuje interesovanje za prirodne činjenice i zakone za razliku od Platonovih idealističkih stavova. Bilo kako bilo, nema nikakvih dokaza da su za vreme Aristotelovog boravka na Akademiji odnosi između dvojice filozofa bili zategnuti ili prekinuti. Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao „klevetnici“. Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju. Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom. Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga obnovi. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini; ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej.[9] (Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo (lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma).[10] Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. — 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije) o fizici, metafizici itd; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku biblioteku. U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove. Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi, posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima. Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka (isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka, „najveći od onih koji znaju“. Oblici državnog uređenja Aristotel je, za razliku od Platona, više bio orijentisan na istraživanje postojećeg društva. Analizom 158 ustava grčkih polisa, on je podelio državna uređenja na: dobra (monarhija, aristokratija i republika) i loša (tiranija, oligarhija i demokratija).[11] Aristotelovi spisi Glavni članak: Aristotelovi spisi Dela: `Organon` (sakupljeni Aristotelovi logički spisi), Poetika (O pesničkoj umetnosti), `Retorika`, `Nikomahova etika` (Nikomah je bio njegov otac), `Politika`, `Metafizika`, `Fizika`, `O duši`. Njegovi naslednici su učili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih dela. A, on je prvi koji je objektivno opisao svo dotadašnje znanje. Naglasak na `objektivno`, jer drugi filozofi su pisali dela, pesme, dijaloge. Aristotel je pisao udžbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva dotadašnja znanja (i, naravno, dopisao otkrića do kojih je i sam došao).