ISTORIJA GRČKE FILOZOFIJE predsokratovci Autor: Lućano de Krešenco Biblioteka Čas knj. 10. Prevala sa italijanskog Marija Jovanović Pisani 1. izdanje Sadrži registar ličnih imena

Beograd 1988. Tvrd povez, 571 strana. Knjiga je veoma dobro očuvana (bez tragova olovke, zacepljenih listova i sl.). Istorija filozofije Frederika Koplstona, engleskog jezuitskog sveštenika i velikog erudite, jedanaestotomno je izdanje koje se bavi istorijom zapadne filozofije, od predsokratovaca pa sve do moderne misli XX veka. Poslednji tom predstavlja u stvari kolekciju eseja napisanih još 1956, a sakupljenih u jednu knjigu osamdesetih godina prošlog veka. Opšte je prihvaćeno da je Koplston više nego objektivno obrađivao sve teme i pravce, čak i one koje su najviše dolazile u koliziju s njegovim ličnim filozofskim i religijskim uverenjima. U prvom tomu, GrčkaiRim, Koplston sistematično i postupno upoznaje čitaoca s počecima filozofije, analizirajući začetke filozofske misli kod ranih jonskih filozofa, preko Pitagorinih sledbenika do atomista, sofista i Sokrata. Najveća pažnja posvećena je Aristotelovom i Platonovom učenju, nakon kojih sledi pregled teorija poslearistotelskog perioda; od stoika i epikurejaca do Plotina i novoplatonizma.

tvrd pvoez odlično očuvana ali ima podvlačenih rečenica

"Tema je početak grčke filozofije, to jest početak zapadne kulture. Ta tema nije samo od istorijskog značaja. Ona dotiče aktuelne probleme naše kulture koja se nalazi ne samo u fazi korenite promene već i u fazi neizvesnosti i nedostajućeg samopouzdanja i koja stoga nastoji da se poveže s potpuno drugačijim kulturama - s kulturama koje za razliku od zapadne kulture ne potiču iz grčke kulture... Takvo ispitivanje presokratovaca ima značaja za nas. Ono služi razumevanju naše sudbine... Hans-Georg Gadamer Naslov: POČETAK FILOZOFIJE Izdavač: Fedon Strana: 147 (cb) Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2007 ISBN: 978-86-86525-03-1

Empedokle: O ustrojstvu sveta i ljudskoj sudbini Empedoklovo delo, koje je do nas, nažalost, dospelo samo u fragmentima, predstavlja jedno od važnih poglavlja u istoriji grčke filozofije predsokratovskog doba, na koje se manje-više neposredno nadovezuju Sokrat i Platon, te koje čini sponu između Parmenidovog učenja, a u širem smislu i pitagorejstva i orfizma, sa klasičnom grčkom, platonističkom i aristotelovskom filozofijom, koja leži u temelju našeg sadašnjeg ukupnog poimanja sveta. Empedokle je zanimljiv ne samo kao mislilac, već i kao ličnost obavijena legendama. Maštu potonjih naraštaja naročito je podsticala njegova navodna smrt skokom u vulkanski krater Etne. Do ovog trenutka poznat srpskom čitalaštvu iz druge ili treće ruke, Empedokle se sada pred nama pojavljuje u najvišoj ravni savremene interpretacije, zahvaljujući pregnuću dr Sandre Šćepanović. Knjiga Sandre Šćepanović primer je ozbiljnog izdavanja klasičnih tekstova u nas. Ona ima sve odlike temeljne i originalne naučne studije, ali je pisana jasnim jezikom i pitkim stilom, tako da će, skupa sa nadahnutim prepevom Marjance Pakiž, svakako naći put do šire čitalačke publike zainteresovane za istoriju grčke i evropske misli. – Aleksandar Loma

Autor: Sandra ŠćepanovićEmpedoklovo delo, koje je do nas, nažalost, dospelo samo u fragmentima, predstavlja jedno od važnih poglavlja u istoriji grčke filozofije predsokratovskog doba, na koje se manje-više neposredno nadovezuju Sokrat i Platon, te koje čini sponu između Parmenidovog učenja, a u širem smislu i pitagorejstva i orfizma, sa klasičnom grčkom, platonističkom i aristotelovskom filozofijom, koja leži u temelju našeg sadašnjeg ukupnog poimanja sveta. Empedokle je zanimljiv ne samo kao mislilac, već i kao ličnost obavijena legendama. Maštu potonjih naraštaja naročito je podsticala njegova navodna smrt skokom u vulkanski krater Etne.Do ovog trenutka poznat srpskom čitalaštvu iz druge ili treće ruke, Empedokle se sada pred nama pojavljuje u najvišoj ravni savremene interpretacije, zahvaljujući pregnuću dr Sandre Šćepanović. Knjiga Sandre Šćepanović primer je ozbiljnog izdavanja klasičnih tekstova u nas. Ona ima sve odlike temeljne i originalne naučne studije, ali je pisana jasnim jezikom i pitkim stilom, tako da će, skupa sa nadahnutim prepevom Marjance Pakiž, svakako naći put do šire čitalačke publike zainteresovane za istoriju grčke i evropske misli.Aleksandar Loma

Opis O autoru Dodatne informacije EMPEDOKLE. O ustrojstvu sveta i ljudskoj sudbini Empedoklovo delo, koje je do nas, nažalost, dospelo samo u fragmentima, predstavlja jedno od važnih poglavlja u istoriji grčke filozofije predsokratovskog doba, na koje se manje-više neposredno nadovezuju Sokrat i Platon, te koje čini sponu između Parmenidovog učenja, a u širem smislu i pitagorejstva i orfizma, sa klasičnom grčkom, platonističkom i aristotelovskom filozofijom, koja leži u temelju našeg sadašnjeg ukupnog poimanja sveta. Empedokle je zanimljiv ne samo kao mislilac, već i kao ličnost obavijena legendama. Maštu potonjih naraštaja naročito je podsticala njegova navodna smrt skokom u vulkanski krater Etne. Do ovog trenutka poznat srpskom čitalaštvu iz druge ili treće ruke, Empedokle se sada pred nama pojavljuje u najvišoj ravni savremene interpretacije, zahvaljujući pregnuću dr Sandre Šćepanović. Knjiga Sandre Šćepanović primer je ozbiljnog izdavanja klasičnih tekstova u nas. Ona ima sve odlike temeljne i originalne naučne studije, ali je pisana jasnim jezikom i pitkim stilom, tako da će, skupa sa nadahnutim prepevom Marjance Pakiž, svakako naći put do šire čitalačke publike zainteresovane za istoriju grčke i evropske misli. Aleksandar Loma EMPEDOKLE u biblioteci Horizonti: https://akademskaknjiga.com/biblioteka/horizonti/

Preveo Albin Vilhar Predgovor Branko Bosnjak Izdavac - BIGZ, Beograd Godina - 1973. Anticka filozofija, Istorija filozofije, Stara Grcka Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,tvrd povez,sa omotnicom u dobrom stanju,format 22 cm,411 str. (24)

LEO ŠTRAUS GRAD I ČOVEK GUTENBERGOVA GALAKSIJA BEOGRAD 2OO2 FILOZOFSKA BIBLIOTEKA a) Aristotel (384pne-322pne) - `Politika` b) Platon (427pne-347pne) - `Država` c) Tukidid (455pne-396pne) - `Istorija Peloponeskog rata` d) Filozofija politike - Grčka - Stari vek ............................................................. Napomene i bibliografske reference uz tekst !!! Tiraž /s a m o/ 5OO Broš Latinica 255 strana NEKORIŠĆENO NEOTVORENO GARANCIJA Ekstra !!!!!!!!!!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa Knjiga Diogena Laertija: Život i mišljenja istaknutih filozofa važna je kao izvor koji nam zamjenjuje mnoge tekstove izgubljene još u antici. Na osnovu Diogenovih izvoda mi ipak možemo upoznati pojedina filozofska učenja, a time i ideju filozofije, kako je tada bila shvaćena. Jer ako izdvojimo doksografski deo, koji nije naznimljiv i beznačajan, naprotiv, ostaće tekstovi koji su temelj filozofskog mišljenja. Diogen je svakako jedan od prvih i najznačajnijih pisaca, doksologa i istoričara filozofije. Diogen Laertije (grčki: Διογένης Λαέρτιος) bio je biograf grčkih filozofa. O njegovom životu se ništa definitivno ne zna, ali su njegovi preživeli Životi i mišljenja uglednih filozofa glavni izvor istorije drevne grčke filozofije. Njegova reputacija je kontroverzna među naučnicima jer često ponavlja informacije iz svojih izvora bez kritičke procene. Takođe se često fokusira na trivijalne ili beznačajne detalje iz života svojih objekata, zanemarujući važne detalje njihovih filozofskih učenja, a ponekad ne uspeva da napravi razliku između ranijih i kasnijih učenja određenih filozofskih škola. Međutim, za razliku od mnogih drugih drevnih sekundarnih izvora, Diogen Laertije generalno izveštava o filozofskim učenjima bez pokušaja da ih reinterpretira ili proširi, što znači da su njegovi izveštaji često bliži primarnim izvorima. Zbog gubitka tolikog broja primarnih izvora na koje se Diogen oslanjao, njegovo delo je postalo najvažniji preživeli izvor u istoriji grčke filozofije. Život Laertije je sigurno živeo posle Sekstusa Empirikusa (oko 200), koga pominje, i pre Stefana Vizantijskog i Sopatera Apamejskog (oko 500), koji ga citiraju. U njegovom delu se ne spominje neoplatonizam, iako je upućen ženi koja je bila „oduševljena platonistkinja“.[1] Otuda se pretpostavlja da je radio u prvoj polovini 3. veka, tokom vladavine Aleksandra Severa (222–235) i njegovih naslednika.[2] Tales iz Diogenovih Života, 1761, Francuska Tačan oblik njegovog imena je neizvestan. Drevni rukopisi se uvek odnose na „Laertije Diogen“, a ovaj oblik imena ponavljaju Sopater[3] i Suda.[4] Savremeni oblik „Diogen Laertije“ je mnogo ređi, koristi ga Stefan Vizantijski,[5] i u lemi Grčke antologije.[6] Takođe se pominje kao „Laertije“[7] ili jednostavno „Diogen“.[8] Poreklo imena „Laertije“ takođe je neizvesno. Stefan Vizantijski ga naziva „Διογενης ο Λαερτιευς“ (Diogenes ho Laertieus),[9] podrazumevajući da je poreklom iz nekog grada, možda Laerte u Kariji (ili neke druge Laerte u Kilikiji). Sledeći predlog je da je jedan od njegovih predaka za pokrovitelja imao člana rimske porodice Laerti.[10] Moderna teorija je da je `Laertije` nadimak koji se koristi da ga razlikuje od mnogih drugih ljudi koji se nazivaju Diogen u antičkom svetu.[11] Njegov rodni grad je nepoznat (u najboljem slučaju neizvestan, čak i prema hipotezi da se Laertije odnosi na njegovo poreklo). Sporni odlomak u njegovim spisima korišćen je da se sugeriše da je to bila Nikeja u Bitiniji.[12] [13] Pretpostavlja se da je Diogen bio epikurejac ili pironista. Strastveno je branio Epikura[14] u 10. knjizi koja je visokokvalitetna i sadrži tri duga pisma koja se pripisuju Epikuru koji objašnjava epikurejske doktrine.[15] Nepristrasan je prema svim školama, u maniru pironista, i prenosi sukcesiju pironizma dalje od one u ostalim školama. U jednom trenutku, čini se da čak naziva pironiste „našom školom“.[12] S druge strane, većina ovih tačaka može se objasniti načinom na koji nekritički kopira iz svojih izvora. Ni na koji način nije sigurno da se držao bilo koje škole i obično je pažljiv prema biografskim detaljima.[16] Pored Života, Diogen je bio autor dela u stihovima o poznatim ljudima, koje je nazvao Epigramata ili Pametros (Παμμετρος).[2] Spisi Delo po kome je poznat, Životi i mišljenja uglednih filozofa, napisano je na grčkom jeziku i govori se da daje prikaz života i kazivanja grčkih filozofa. Diogen svoje objekte deli na dve „škole“ koje opisuje kao jonsku i italijansku/italsku; podela je donekle sumnjiva i čini se da je uzeta iz izgubljene doksografije Sotiona. Biografije `jonskog škole` počinju sa Anaksimandarom i završavaju sa Klitomahusom, Teofrastom i Hrisipom; „italijanska“ započinje sa Pitagorom, a završava seEpikurom. Sokratska škola, sa svojim raznim granama, svrstava se u jonske, dok se eleatici i pironisti tretiraju pod italskom. Nasleđe i procena Italijanski renesansni naučnik, slikar, filozof i arhitekta Leon Batista Alberti (1404–1472) kreirao je sopstvenu autobiografiju o Laertijevom Životu Talesa.[17] Henrik Aristip, arhiđakon iz Katanije, izradio je latinski prevod knjige Diogena Laertija u južnoj Italiji krajem 1150-ih, koja je u međuvremenu izgubljena ili uništena.[17] Jeremija da Montanjon koristio je ovaj prevod kao izvor za svoj Compedium moralium notabilium (1285), a anonimni italijanski autor ga je koristio kao izvor za delo pod naslovom Liber de vita et moribus philosophorum (napisano oko 1317–1320), koje je dostiglo međunarodnu popularnost u kasnom srednjem veku.[17] Monah Ambrođo Traversari (1386–1439) uradio je još jedan latinski prevod u Firenci između 1424. i 1433. godine, od koga su sačuvani daleko bolji zapisi.[17] Italijanski renesansni naučnik, slikar, filozof i arhitekta Leon Batista Alberti (1404–1472) pozajmio je iz Traversarijevog prevoda Životi i mišljenja uglednih filozofa u knjizi 2 svoje Libri della famiglia[17] i modelirao sopstvenu autobiografiju o Životu Talesa Diogena Laertija.[17] Delo Diogena Laertija imalo je složen prijem.[18] Vrednost njegovih Života i mišljenja uglednih filozofa kao uvida u privatni život grčkih mudraca navela je francuskog renesansnog filozofa Mišela de Montenja (1533–1592) da uzvikne da želi da je, umesto jednog Laertija, postojalo desetak takvih.[19] Georg Vilhelm Fridrih Hegel (1770–1831) kritikovao je Diogena Laertija zbog nedostatka filozofskog talenta i njegovo delo je kategorisao kao ništa drugo do kompilaciju mišljenja prethodnih pisaca.[17] Ipak, priznao je da je kompilacija Diogena Laertija bila važna s obzirom na informacije koje je sadržala.[17] Herman Usener (1834-1905) je osudio Diogena Laertija kao `potpunu budalu` (asinus germanus) u svom Epikurea (1887).[17] Verner Jeger (1888–1961) prokleo ga je kao „tog velikog neznalicu“.[20] Međutim, krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka, naučnici su uspeli delimično da iskupe ugled Diogena Laertija kao pisca čitajući njegovu knjigu u helenističkom književnom kontekstu.[18] Bez obzira na to, moderni naučnici se oprezno ophode prema Diogenovom svedočenju, posebno kada on ne citira svoje izvore. Herbert S. Long upozorava: „Diogen je stekao značaj nesrazmeran njegovim zaslugama, jer ga je gubitak mnogih primarnih izvora i ranijih sekundarnih kompilacija slučajno ostavio kao glavnog izvora istorije grčke filozofije“.[21] Robert M. Strozijer nudi nešto pozitivniju ocenu pouzdanosti Diogena Laertija, napominjući da mnogi drugi drevni pisci pokušavaju da reinterpretiraju i prošire filozofska učenja koja opisuju, nešto što Diogenes Laertije retko čini.[22] Strozijer zaključuje: „Diogen Laertije je pouzdan samo zato što je manje kompetentan mislilac od onih o kojima piše, manje je sposoban da ponovo formuliše izjave i argumente, i posebno u slučaju Epikura, gde manje utiče na tekstove koje citira. Međutim, on pojednostavljuje“.[22] Uprkos njegovom značaju za istoriju zapadne filozofije i kontroverzama oko njega, prema Đan Mariju Kau, Diogen Laertije još uvek nije dobio odgovarajuću filološku pažnju.[17] Oba savremena kritička izdanja njegove knjige, H.S. Longa (1964) i M. Markoviča (1999), dobila su opsežne kritike naučnika.[17] Pre svega ga kritikuju zbog preteranog vođenja računa o površnim detaljima života filozofa i nedostatka intelektualne sposobnosti da istraži njihova stvarna filozofska dela. Međutim, prema izjavama monaha iz 14. veka Voltera Barlija u njegovom De vita et moribus philosophorum, čini se da je Diogenov tekst bio puno potpuniji od onoga koji mi sada posedujemo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta preko cele nulte stranice, sve ostalo urendo! Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa Knjiga Diogena Laertija: Život i mišljenja istaknutih filozofa važna je kao izvor koji nam zamjenjuje mnoge tekstove izgubljene još u antici. Na osnovu Diogenovih izvoda mi ipak možemo upoznati pojedina filozofska učenja, a time i ideju filozofije, kako je tada bila shvaćena. Jer ako izdvojimo doksografski deo, koji nije naznimljiv i beznačajan, naprotiv, ostaće tekstovi koji su temelj filozofskog mišljenja. Diogen je svakako jedan od prvih i najznačajnijih pisaca, doksologa i istoričara filozofije. Diogen Laertije (grčki: Διογένης Λαέρτιος) bio je biograf grčkih filozofa. O njegovom životu se ništa definitivno ne zna, ali su njegovi preživeli Životi i mišljenja uglednih filozofa glavni izvor istorije drevne grčke filozofije. Njegova reputacija je kontroverzna među naučnicima jer često ponavlja informacije iz svojih izvora bez kritičke procene. Takođe se često fokusira na trivijalne ili beznačajne detalje iz života svojih objekata, zanemarujući važne detalje njihovih filozofskih učenja, a ponekad ne uspeva da napravi razliku između ranijih i kasnijih učenja određenih filozofskih škola. Međutim, za razliku od mnogih drugih drevnih sekundarnih izvora, Diogen Laertije generalno izveštava o filozofskim učenjima bez pokušaja da ih reinterpretira ili proširi, što znači da su njegovi izveštaji često bliži primarnim izvorima. Zbog gubitka tolikog broja primarnih izvora na koje se Diogen oslanjao, njegovo delo je postalo najvažniji preživeli izvor u istoriji grčke filozofije. Život Laertije je sigurno živeo posle Sekstusa Empirikusa (oko 200), koga pominje, i pre Stefana Vizantijskog i Sopatera Apamejskog (oko 500), koji ga citiraju. U njegovom delu se ne spominje neoplatonizam, iako je upućen ženi koja je bila „oduševljena platonistkinja“.[1] Otuda se pretpostavlja da je radio u prvoj polovini 3. veka, tokom vladavine Aleksandra Severa (222–235) i njegovih naslednika.[2] Tales iz Diogenovih Života, 1761, Francuska Tačan oblik njegovog imena je neizvestan. Drevni rukopisi se uvek odnose na „Laertije Diogen“, a ovaj oblik imena ponavljaju Sopater[3] i Suda.[4] Savremeni oblik „Diogen Laertije“ je mnogo ređi, koristi ga Stefan Vizantijski,[5] i u lemi Grčke antologije.[6] Takođe se pominje kao „Laertije“[7] ili jednostavno „Diogen“.[8] Poreklo imena „Laertije“ takođe je neizvesno. Stefan Vizantijski ga naziva „Διογενης ο Λαερτιευς“ (Diogenes ho Laertieus),[9] podrazumevajući da je poreklom iz nekog grada, možda Laerte u Kariji (ili neke druge Laerte u Kilikiji). Sledeći predlog je da je jedan od njegovih predaka za pokrovitelja imao člana rimske porodice Laerti.[10] Moderna teorija je da je `Laertije` nadimak koji se koristi da ga razlikuje od mnogih drugih ljudi koji se nazivaju Diogen u antičkom svetu.[11] Njegov rodni grad je nepoznat (u najboljem slučaju neizvestan, čak i prema hipotezi da se Laertije odnosi na njegovo poreklo). Sporni odlomak u njegovim spisima korišćen je da se sugeriše da je to bila Nikeja u Bitiniji.[12] [13] Pretpostavlja se da je Diogen bio epikurejac ili pironista. Strastveno je branio Epikura[14] u 10. knjizi koja je visokokvalitetna i sadrži tri duga pisma koja se pripisuju Epikuru koji objašnjava epikurejske doktrine.[15] Nepristrasan je prema svim školama, u maniru pironista, i prenosi sukcesiju pironizma dalje od one u ostalim školama. U jednom trenutku, čini se da čak naziva pironiste „našom školom“.[12] S druge strane, većina ovih tačaka može se objasniti načinom na koji nekritički kopira iz svojih izvora. Ni na koji način nije sigurno da se držao bilo koje škole i obično je pažljiv prema biografskim detaljima.[16] Pored Života, Diogen je bio autor dela u stihovima o poznatim ljudima, koje je nazvao Epigramata ili Pametros (Παμμετρος).[2] Spisi Delo po kome je poznat, Životi i mišljenja uglednih filozofa, napisano je na grčkom jeziku i govori se da daje prikaz života i kazivanja grčkih filozofa. Diogen svoje objekte deli na dve „škole“ koje opisuje kao jonsku i italijansku/italsku; podela je donekle sumnjiva i čini se da je uzeta iz izgubljene doksografije Sotiona. Biografije `jonskog škole` počinju sa Anaksimandarom i završavaju sa Klitomahusom, Teofrastom i Hrisipom; „italijanska“ započinje sa Pitagorom, a završava seEpikurom. Sokratska škola, sa svojim raznim granama, svrstava se u jonske, dok se eleatici i pironisti tretiraju pod italskom. Nasleđe i procena Italijanski renesansni naučnik, slikar, filozof i arhitekta Leon Batista Alberti (1404–1472) kreirao je sopstvenu autobiografiju o Laertijevom Životu Talesa.[17] Henrik Aristip, arhiđakon iz Katanije, izradio je latinski prevod knjige Diogena Laertija u južnoj Italiji krajem 1150-ih, koja je u međuvremenu izgubljena ili uništena.[17] Jeremija da Montanjon koristio je ovaj prevod kao izvor za svoj Compedium moralium notabilium (1285), a anonimni italijanski autor ga je koristio kao izvor za delo pod naslovom Liber de vita et moribus philosophorum (napisano oko 1317–1320), koje je dostiglo međunarodnu popularnost u kasnom srednjem veku.[17] Monah Ambrođo Traversari (1386–1439) uradio je još jedan latinski prevod u Firenci između 1424. i 1433. godine, od koga su sačuvani daleko bolji zapisi.[17] Italijanski renesansni naučnik, slikar, filozof i arhitekta Leon Batista Alberti (1404–1472) pozajmio je iz Traversarijevog prevoda Životi i mišljenja uglednih filozofa u knjizi 2 svoje Libri della famiglia[17] i modelirao sopstvenu autobiografiju o Životu Talesa Diogena Laertija.[17] Delo Diogena Laertija imalo je složen prijem.[18] Vrednost njegovih Života i mišljenja uglednih filozofa kao uvida u privatni život grčkih mudraca navela je francuskog renesansnog filozofa Mišela de Montenja (1533–1592) da uzvikne da želi da je, umesto jednog Laertija, postojalo desetak takvih.[19] Georg Vilhelm Fridrih Hegel (1770–1831) kritikovao je Diogena Laertija zbog nedostatka filozofskog talenta i njegovo delo je kategorisao kao ništa drugo do kompilaciju mišljenja prethodnih pisaca.[17] Ipak, priznao je da je kompilacija Diogena Laertija bila važna s obzirom na informacije koje je sadržala.[17] Herman Usener (1834-1905) je osudio Diogena Laertija kao `potpunu budalu` (asinus germanus) u svom Epikurea (1887).[17] Verner Jeger (1888–1961) prokleo ga je kao „tog velikog neznalicu“.[20] Međutim, krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka, naučnici su uspeli delimično da iskupe ugled Diogena Laertija kao pisca čitajući njegovu knjigu u helenističkom književnom kontekstu.[18] Bez obzira na to, moderni naučnici se oprezno ophode prema Diogenovom svedočenju, posebno kada on ne citira svoje izvore. Herbert S. Long upozorava: „Diogen je stekao značaj nesrazmeran njegovim zaslugama, jer ga je gubitak mnogih primarnih izvora i ranijih sekundarnih kompilacija slučajno ostavio kao glavnog izvora istorije grčke filozofije“.[21] Robert M. Strozijer nudi nešto pozitivniju ocenu pouzdanosti Diogena Laertija, napominjući da mnogi drugi drevni pisci pokušavaju da reinterpretiraju i prošire filozofska učenja koja opisuju, nešto što Diogenes Laertije retko čini.[22] Strozijer zaključuje: „Diogen Laertije je pouzdan samo zato što je manje kompetentan mislilac od onih o kojima piše, manje je sposoban da ponovo formuliše izjave i argumente, i posebno u slučaju Epikura, gde manje utiče na tekstove koje citira. Međutim, on pojednostavljuje“.[22] Uprkos njegovom značaju za istoriju zapadne filozofije i kontroverzama oko njega, prema Đan Mariju Kau, Diogen Laertije još uvek nije dobio odgovarajuću filološku pažnju.[17] Oba savremena kritička izdanja njegove knjige, H.S. Longa (1964) i M. Markoviča (1999), dobila su opsežne kritike naučnika.[17] Pre svega ga kritikuju zbog preteranog vođenja računa o površnim detaljima života filozofa i nedostatka intelektualne sposobnosti da istraži njihova stvarna filozofska dela. Međutim, prema izjavama monaha iz 14. veka Voltera Barlija u njegovom De vita et moribus philosophorum, čini se da je Diogenov tekst bio puno potpuniji od onoga koji mi sada posedujemo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Priča o istoriji zapadne astrologije počinje sa filozofima Grčke u 5. veku pre nove ere. Grci su dodali numerologiju, geometriju i racionalno mišljenje. Filozofija Platona, a kasnije i stoika, učinila je astrologiju respektabilnom, a u vreme kada je Ptolomej napisao svoj udžbenik Tetrabiblos, u drugom veku nove ere, glavne linije astrološke prakse kakva je danas poznata su već bile postavljene. U narednim vekovima astrologija je prešla na islam samo da bi se vratila na Zapad u srednjem veku gde je cvetala sve do promene ideja tokom renesanse....

Delo Grci i stranci prati istoriju stavova Grka prema stranim kulturama i narodima, od homerskog doba do vremena poodmakle hristijanizacije Rimskog carstva. U vreme Homera svi poznati narodi su slično opisivani. Jezičke i kulturne razlike se nisu pominjale. Jedino su narodi izvan poznatog sveta bajkoviti i delimično izazivaju strah. Čak i u vreme sukoba sa Persijancima u potonjem vremenu, pobeđeni se nisu karakterisali kao manje vredni ljudi, nego se grčka pobeda dovodila u vezu sa željom bogova za uspostavljanjem ravnoteže moći.Tek u helenističko doba, u vreme gubljenja nezavisnosti i političke moći grčkih polisa, dolazi do isticanja nacionalne posebnosti, ali se pripadnost helenstvu nije prosto određivala kao pripadnost grčkoj naciji, nego se ona zasnivala na pripadnosti određenoj obrazovnoj tradiciji. Grk je onaj ko je stekao obrazovanje, onakvo kakvo se razvijalo i definisalo u klasično doba. U to poklasično vreme, ističe autor, kod Grka se rađa „arogancija obrazovanja“, koja je uočljiva sve do kraja srednjeg veka. Međutim, mogućnost sticanja grčke „paideje“, olakšalo je integraciju naroda iz drugih kultura, doduše po cenu asimilacije, koja se pak nije odnosila na religiju, jer je grčka filozofija dopuštala različite verske puteve do spoznaje istine. Čak su se strani kultovi, koji su se poimali kao iskonski, činili Grcima korak bliže „prirodnom“ čoveku, neiskvarenom civilizacijom. Zahvaljujući takozvanoj interpretatio Graeca, helenistička kraljevstva, a kasnije i Rimsko carstvo, umela su da integrišu razne verske tradicije i osujete verske ratove i netrpeljivosti, čemu su se jedino opirale monoteističke religije.Albrecht Dihle, prateći genezu stavova Grka prema brojnim azijskim, severnoafričkim i evropskim narodima starog veka, uključuje u svoja razmatranja dragocene izvore i ukazuje na izuzetne domete grčke geografije i etnografije, bez kojih jedva da bismo raspolagali bilo kakvim znanjima o kulturama starih naroda. Starogrčka radoznalost se nije odnosila samo na medicinu, matematiku, geometriju, filozofiju itd, nego sa Grcima imamo i početke savremene antropologije i etnologije. Takođe, današnje postkolonijalne studije bi svakako morale da uzmu u obzir i iskustvo susreta Grka, koji su vekovima bila vodeća kulturna sila, sa drugim narodima, bilo zbog toga što njihova ‘konstrukcija drugog’ katkad podseća na novovekovna iskustva, bilo što njihove percepcije drugih naroda mogu da budu inspirativne za savremeni međukulturni dijalog. Naslov: Grci i stranci: antički narodi u očima starih Grka Izdavač: Karpos Strana: 151 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2016 ISBN: 978-86-6435-030-3

Naučna istorija astronomije ali i izuzetna epistolarna i putopisna proza. Ova knjiga, koju je i sam Milutin Milanković zamislio kao neku vrstu romansirane naučne storije, uspeva u sebi da obuhvati sve naučne ali i popularne aspekte istorije nauke, naučnih otkrića i ljudskih stremljenja kao otkrivanju novih i neotkrivenih predela. Iz recenzije : ’’Kroz vasionu i vekove je zbirka pisama koje Milanković šalje dragoj dami sa najdužeg putovanja koje se maštom može zamisliti – putovanja kroz prošlost duboku nekoliko milijardi godina i putovanja kroz beskrajni kosmos. Milankovićeva pisma su istovremeno putopis i riznica naučnih, lirski obojenih, objašnjenja; antologija porterta slavnih ličnosti astronomije, matematike i filozofije, od Talesa, Pitagore, Eratostena, do Keplera, Kopernika, Ajnštajna... I zbirka literarno-istorijskih za-pisa o kolevkama mudrosti, naučnih znanja i filozofije od drevne Kine, Indije, Mesopotamije, antičke Grčke i Rima, do naučnih centara novovekovne Evrope i mo-dernog doba.’’ Dragan Mojović

Rimsko pravo pripada riznici antike, spada u najvažnija dostignuća starog veka, uz grčku filozofiju i umetnost. Ne samo po svojim unutrašnjim vrednostima, već i po uticajima na pravnu istoriju Evrope i sveta.

Реч је о инверзији једног библијског стиха, цитата из књиге `Откривења` где Христос каже `Ја сам алфа и омега`. Омега је последње слово грчког алфабета и оно је у симболици оријенталних народа симбол свршетка, краја. Поента ове књиге је да нам говори да је омега будућност, оно што одређује садашњост и историју. Будућност даје смисао садашњости, историји, а не да историја и садашњост дају смисао будућности. То је она порука коју тада јеромонах Атанасије у Београду, позних 80-их и раних 90-их година, саопштавао београдској интелигенцији која је тада из филозофије апсурда Алберта Камија и марксистичко-материјалистичке мисли и филозофије трагала за смислом. (заштитни омот, 170 стр.)

Knjiga Evolucija i prirodna selekcija: od Anaksimandra do Darvina predstavlja opsežan, multidisciplinarni pogled na proces rađanja jedne od najvažnijih naučnih teorija ikada – teorije evolucije. Kroz detaljan istorijski pregled pojave prvih ideja o nastanku i promenljivosti živog sveta, počevši od drevne grčke filozofije, preko istočnjačkih mislilaca, ere renesanse i prosvetiteljstva u Zapadnoj civilizaciji, pa sve do viktorijanskog doba Industrijske revolucije, autori nas uvode u filozofske i sociološke kontekste koji su u svakom dobu oblikovali specifičnost shvatanja života. Knjiga Škorića i Kišjuhasa predstavlja složeno delo u kojem autori, pored visoke kompetencije u oblastima društvenih nauka i filozofije, pokazuju značajno poznavanje biologije, njene istorije i fundamentalnih koncepcija. Shvaćena u kontekstu širem od same teorije evolucije, knjiga predstavlja neprocenjivu analizu razvoja čitave naučne misli kroz istoriju civilizacije. dr Nikola Tucić, Institut za biološka istraživanja, Univerzitet u Beogradu i dr Biljana Stojković, Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu

Vizantijski vasilevsi Ova knjiga predstavlja prosopografiju vizantijskih careva, a sam popis odmah nam ukazuje na vremenski raspon od hiljadu godina, po čemu možemo videti veličinu i značaj tog carstva. Zato se knjiga može koristiti kao dopunska literatura za predmet „Istorija vizantijske filozofije“. Zvanična titula vizantijskog cara tokom ranog perioda bila je „imperator“ ili „august“, ispisana na latinskom. Imperator je označavao vojni status, a zamijenio ga je imperator koji je predstavljao apsolutnu vlast. Za vreme Iraklija pojavio se i grčki izraz vasilevs.

Knjiga Kroz vasionu i vekove Milutina Milankovića je naučna istorija astronomije, ali i izuzetna epistolarna i putopisna proza. Širinom imaginacije i veštinom tumačenja naučnih ideja, lepotom pričanja o drevnim prilikama i lepotom jezika i stila ona daleko prevazilazi naučne bestselere XX veka, poput Kratke povesti vremena Stivena Hokinga, Kosmosa Karla Sagana, istorije vaseljene nobelovca Liona Ledermana ili Snovi o konačnoj teoriji nobelovca Stivena Vajnberga. Kroz vasionu i vekove je zbirka pisama koje Milanković šalje dragoj dami sa najdužeg putovanja koje se maštom može zamisliti – putovanja kroz prošlost duboku nekoliko milijardi godina i putovanja kroz beskrajni kosmos. Milankovićeva pisma su istovremeno putopis i riznica naučnih, lirski obojenih, objašnjenja; antologija porterta slavnih ličnosti astronomije, matematike i filozofije, od Talesa, Pitagore, Eratostena, do Keplera, Kopernika, Ajnštajna… I zbirka literarno-istorijskih zapisa o kolevkama mudrosti, naučnih znanja i filozofije od drevne Kine, Indije, Mesopotamije, antičke Grčke i Rima, do naučnih centara novovekovne Evrope i mo-dernog doba. Dragan Mojović

Opis Knjiga Kroz vasionu i vekove Milutina Milankovića je naučna istorija astronomije, ali i izuzetna epistolarna i putopisna proza. Širinom imaginacije i veštinom tumačenja naučnih ideja, lepotom pričanja o drevnim prilikama i lepotom jezika i stila ona daleko prevazilazi naučne bestselere XX veka, poput Kratke povesti vremena Stivena Hokinga, Kosmosa Karla Sagana, istorije vaseljene nobelovca Liona Ledermana ili Snovi o konačnoj teoriji nobelovca Stivena Vajnberga. Kroz vasionu i vekove je zbirka pisama koje Milanković šalje dragoj dami sa najdužeg putovanja koje se maštom može zamisliti – putovanja kroz prošlost duboku nekoliko milijardi godina i putovanja kroz beskrajni kosmos. Milankovićeva pisma su istovremeno putopis i riznica naučnih, lirski obojenih, objašnjenja; antologija porterta slavnih ličnosti astronomije, matematike i filozofije, od Talesa, Pitagore, Eratostena, do Keplera, Kopernika, Ajnštajna… I zbirka literarno-istorijskih zapisa o kolevkama mudrosti, naučnih znanja i filozofije od drevne Kine, Indije, Mesopotamije, antičke Grčke i Rima, do naučnih centara novovekovne Evrope i modernog doba. – Dragan Mojović Ovo je četvrto izdanje ovog naslova.

Knjiga Kroz vasionu i vekove Milutina Milankovića je naučna istorija astronomije, ali i izuzetna epistolarna i putopisna proza. Širinom imaginacije i veštinom tumačenja naučnih ideja, lepotom pričanja o drevnim prilikama i lepotom jezika i stila ona daleko prevazilazi naučne bestselere XX veka, poput Kratke povesti vremena Stivena Hokinga, Kosmosa Karla Sagana, istorije vaseljene nobelovca Liona Ledermana ili Snovi o konačnoj teoriji nobelovca Stivena Vajnberga. "Kroz vasionu i vekove je zbirka pisama koje Milanković šalje dragoj dami sa najdužeg putovanja koje se maštom može zamisliti - putovanja kroz prošlost duboku nekoliko milijardi godina i putovanja kroz beskrajni kosmos. Milankovićeva pisma su istovremeno putopis i riznica naučnih, lirski obojenih, objašnjenja; antologija porterta slavnih ličnosti astronomije, matematike i filozofije, od Talesa, Pitagore, Eratostena, do Keplera, Kopernika, Ajnštajna... I zbirka literarno-istorijskih zapisa o kolevkama mudrosti, naučnih znanja i filozofije od drevne Kine, Indije, Mesopotamije, antičke Grčke i Rima, do naučnih centara novovekovne Evrope i modernog doba." - Dragan Mojović Čitaj dalje

Knjiga Kroz vasionu i vekove Milutina Milankovića je naučna istorija astronomije, ali i izuzetna epistolarna i putopisna proza. Širinom imaginacije i veštinom tumačenja naučnih ideja, lepotom pričanja o drevnim prilikama i lepotom jezika i stila ona daleko prevazilazi naučne bestselere XX veka, poput Kratke povesti vremena Stivena Hokinga, Kosmosa Karla Sagana, istorije vaseljene nobelovca Liona Ledermana ili Snovi o konačn oj teoriji nobelovca Stivena Vajnberga. Kroz vasionu i vekove je zbirka pisama koje Milanković šalje dragoj dami sa najdužeg putovanja koje se maštom može zamisliti – putovanja kroz prošlost duboku nekoliko milijardi godina i putovanja kroz beskrajni kosmos. Milankovićeva pisma su istovremeno putopis i riznica naučnih, lirski obojenih, objašnjenja; antologija porterta slavnih ličnosti astronomije, matematike i filozofije, od Talesa, Pitagore, Eratostena, do Keplera, Kopernika, Ajnštajna... I zbirka literarno-istorijskih zapisa o kolevkama mudrosti, naučnih znanja i filozofije od drevne Kine, Indije, Mesopotamije, antičke Grčke i Rima, do naučnih centara novovekovne Evrope i mo-dernog doba. Dragan Mojović Povez knjige : mek Strana : 399 Format knjige : 22 cm Pismo : latinica

Knjiga Kroz vasionu i vekove Milutina Milankovića je naučna istorija astronomije, ali i izuzetna epistolarna i putopisna proza. Širinom imaginacije i veštinom tumačenja naučnih ideja, lepotom pričanja o drevnim prilikama i lepotom jezika i stila ona daleko prevazilazi naučne bestselere XX veka, poput Kratke povesti vremena Stivena Hokinga, Kosmosa Karla Sagana, istorije vaseljene nobelovca Liona Ledermana ili Snovi o konačn oj teoriji nobelovca Stivena Vajnberga. Kroz vasionu i vekove je zbirka pisama koje Milanković šalje dragoj dami sa najdužeg putovanja koje se maštom može zamisliti – putovanja kroz prošlost duboku nekoliko milijardi godina i putovanja kroz beskrajni kosmos. Milankovićeva pisma su istovremeno putopis i riznica naučnih, lirski obojenih, objašnjenja; antologija porterta slavnih ličnosti astronomije, matematike i filozofije, od Talesa, Pitagore, Eratostena, do Keplera, Kopernika, Ajnštajna... I zbirka literarno-istorijskih zapisa o kolevkama mudrosti, naučnih znanja i filozofije od drevne Kine, Indije, Mesopotamije, antičke Grčke i Rima, do naučnih centara novovekovne Evrope i mo-dernog doba. Dragan Mojović Povez knjige : mek Strana : 399 Format knjige : 22 cm Pismo : latinica

Nova, nekorišćena I. O Aristotelovoj `Politici` II. O Platonovoj `Republici` III. O Tukididovom `Ratu Peloponežana i Atinjana`. Autor - osoba Strauss, Leo, 1899-1973 = Štraus, Leo, 1899-1973 Naslov Grad i čovek / Leo Štraus ; s engleskog preveli Radmila Nakarada, Miroslav Pečujlić Jedinstveni naslov The City and Man. srpski jezik Vrsta građe stručna monografija ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2002 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Gutenbergova galaksija, 2002 (Novi Beograd : Goragraf) Fizički opis 255 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Nakarada, Radmila, 1950- = Nakarada, Radmila, 1950- Pečujlić, Miroslav, 1929-2006 = Pečujlić, Miroslav, 1929-2006 Zbirka Filozofska biblioteka ; ǂknj. ǂ3 ISBN 86-7058-199-X (broš.) Napomene Prevod dela: ǂThe ǂCity and Man / Leo Strauss Tiraž 500. Predmetne odrednice Aristotel, 384-322 pre n. e. – `Politika` Platon, 427-347 pre n. e. – `Država` Tukidid, oko 460-396 pre n. e. – `Istorija Peloponeskog rata` Filozofija politike – Grčka – Stari vek UDK 172 Aristoteles 172 Plato 172 Thucididos

Opis "Kroz vasionu i vekove - Milutin Milanković" Knjiga Kroz vasionu i vekove Milutina Milankovića je naučna istorija astronomije, ali i izuzetna epistolarna i putopisna proza. Širinom imaginacije i veštinom tumačenja naučnih ideja, lepotom pričanja o drevnim prilikama i lepotom jezika i stila ona daleko prevazilazi naučne bestselere XX veka, poput Kratke povesti vremena Stivena Hokinga, Kosmosa Karla Sagana, istorije vaseljene nobelovca Liona Ledermana ili Snovi o konačnoj teoriji nobelovca Stivena Vajnberga. Kroz vasionu i vekove je zbirka pisama koje Milanković šalje dragoj dami sa najdužeg putovanja koje se maštom može zamisliti – putovanja kroz prošlost duboku nekoliko milijardi godina i putovanja kroz beskrajni kosmos. Milankovićeva pisma su istovremeno putopis i riznica naučnih, lirski obojenih, objašnjenja; antologija porterta slavnih ličnosti astronomije, matematike i filozofije, od Talesa, Pitagore, Eratostena, do Keplera, Kopernika, Ajnštajna... I zbirka literarno-istorijskih zapisa o kolevkama mudrosti, naučnih znanja i filozofije od drevne Kine, Indije, Mesopotamije, antičke Grčke i Rima, do naučnih centara novovekovne Evrope i mo-dernog doba. Dragan Mojović Povez knjige : mek Strana : 399 Format knjige : 22 cm Pismo : latinica