БЕЛА ХАМВАШ ШЕСТОВАЛ МАТИЦА СРПСКА / ЦИЦЕРО / ПИСМО НОВИ САД / БЕОГРАД / ЗЕМУН 1 9 9 4 ПИСМО а) Хамваш, Бела (1897-1968) б) Грци - Религија ц) Грчја филозофија д) Грчка - Културна историја ............................................................. Р е ф е р е н ц е 1. Дух и наука старог века 2. Сцијентизам 3. La bete religieuse 4. Веродостојно хеленство 5. О хеленству 6. Критика хеленства БЕЛЕШКА О АУТОРУ С мађарског превео: САВА БАБИЋ ЋИРИЛИЦА БРОШ 112 СТРАНИЦА БЕЗ ПОДВЛАЧЕНИХ СТРАНИЦА БЕЗ ПЕЧАТА БЕЗ ПОТПИСА ВРЛО ДОБРО ******* Лепо за ПОКЛОН ********

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 80. str. Sveti Jovan Zlatousti (grčki Ἰωάννης ὁ Χρυσόστομος, ili Jovan Antiohijski, Antiohija oko 349 — Komana Pontska 407), najčuveniji propovednik u istoriji Crkve, veliki podvižnik i reformator.[4] Bio je patrijarh Konstantinopolja (397—402), prestonice tadašnjeg Istočnog rimskog carstva, te je jedan od crkvenih naučnika. Žitije Rođen je u Antiohiji, od oca Sekunda (vojvode) i majke Antuse. Učio je najpre grčku filozofiju i zgnušao se na grčko mnogoboštvo. Potom je usvojio hrišćansku veru kao jedinu i celu istinu, i studirao je bogoslovlje u sklopu škole biblijske egzegeze kojom je rukovodio Diodor Tarsijski. Krstio ga je antiohijski patrijarh Meletije. Po smrti roditelja zamonašio se i počeo strogo podvizavati. U Antiohiji je rukopoložen u čin đakona i sveštenika (385). Kao đakon piše `O sveštenstvu`, delo neprevaziđeno do danas; kao sveštenik posvetio se propovedničkoj službi. Propoveda svakodnevno, na određene teme, ali naročito o ličnoj i društvenoj etici, braneći siromašne i izrabljivane, osuđujući bogate i one koji drže vlast. U besedi `O statuama` podržava one koji se behu pobunili protiv carske porodice. Sastavlja Egzegetske omilije na sve knjige Staroga i Novoga Zaveta; naročito ga privlače poslanice Sv. Apostola Pavla. Blagodareći njegovoj propovedničkoj slavi, 397. godine izabran je za episkopa carigradskog, gde će uskoro ući u sukob sa Evtropijem, ministrom dvora cara Arkadija, i sa caricom Evdoksijom jer je predlagao potpunu reformu načina života, kako u Crkvi tako i na carskom dvoru. Kada prepodobni Nil Sinajski ču za progonstvo njegovo u zatočenje, on smelo i neustrašivo podiže iz dubokog pustinjskog molitvenog tihovanja svoj glas i odmah izobliči cara napisavši mu poslanicu, u kojoj strogo osudi careve nepravde, učinjene velikom svetitelju i učitelju vaseljene. Pod spletkama Patrijarha Teofila Aleksandrijskog, Sveti Jovan je zbačen sa prestola 402. godine. Ponovo dolazi iz prvog progonstva, a naposletku Evdoksija ga progoni u Kukuz (ili Koman) u Jermeniji, gde je umro na Krstovdan 14. septembra 407. godine. Odavde piše najveći deo pisama, među kojima i onih sedamnaest Pisama Olimpijadi. Učenje Sv. Jovan Zlatousti imao je veliko poštovanje prema Svetome Pismu i Svetoj Liturgiji. Duh Sveti nadahnuo je Pismo i Duh ga tumači kroz lično prosvećenje. Zato je čitanje Svetoga Pisma sredstvo da se primi blagodat, pokazuje Sv. Jovan Zlatousti. Svom njegovom teologijom gospodari sinergija: čitanje Svetoga Pisma i prosvećenje od Duha, obred Tajni i delanje Duha, vera kao dar i dela kao čovekov odgovor na Božiji dar. Vera nije dovoljna za spasenje, jer Bog ne prisiljava već privlači one koji hoće da budu privučeni. Isto tako, u vršenju Tajni, obred ili materija nisu dovoljni, nego je nužno prizivanje Duha Svetoga. U svojoj društvenoj etici, Sv. Jovan Zlatousti je dokazivao da je ljubav prema bližnjem i siromašnom prava tajna.

---KOLEKCIONARSKI PRIMERAK--- Posveta autora glumcu Brani Vojnoviću 1938.god Izdaje - Knjižnica Geca Kon A.D. Knez Mihajlova 12 U Beogradu 1937.godine Sadržaj: I Mi i nači problemi, II Dijagnoze društva i vremena, III Likovi i profili, IV Žena kao problem iz psihoanalize i sociologije žene, : Jugoslavija, Slovenski narodi, Narodi u groznici, Galerija naših društvenih tipova, Likovi i profili: Dostojevski, Tolstoj, Gete, Šekspir, Kroče, Bergson, Masarik, О државотворном духу и државним идејама јужних Словена 1. Такозвани нихилизам и недржавотворност Словена Иако је досадашња литература и филозофија словенских народа довољно сугерисала осталим народима и језицима наше планете да Словен по природним нагнућима своје психе има нарочитог органа за хумана и алтруистичка осећања, ипак је словенски индивидуализам, дакле неки извесни недостатак социјалности, остао и данас провербијалан. Нарочито за ону вишу форму социјалног агрегирања коју називамо државност или државотворност одриче се Словенима свака јача диспозиција. Већ од Прокопија, Маурикија (или по неким нсторичарима псеудо-Маурикија) и Јорданеса па све до најновијих социолога и државних теоретичара гомилају се на леђа свих Словена тешки приговори и оптужбе: да немају организаторног и државотворног духа, да су рођени индивидуалисти, анархисти и нихилисти. Модерни социолози и културни историци изнели су, у главном, овакве приговоре: Словенски народи нису створили ниједну вишу организаторну форму, ни државну ни црквену. Већина словенских држава несловенске су фундације: Самова држава, Русија, Бугарска, - можда и прве државне творевине Срба и Хрвата (по теорији Гумпловића и Јоже Руса). Ниједна словенска држава није одржала дуг и непрекинут историјски континуитет; ни Русија, као најмоћнија и највећа од свих словенских држава. Кохезија и експанзија словенских држава била је одувек релативно слаба. Све словенске државне творевине лако су постајале пленом агресивних суседа и империјалистичких завојевача. Партикуларне племенске тежње стално су биле јаче од интегралних, синтетичких. Религиозна, етичка н социјална идеологија - уколико је била често словенска - увек је испољавала противдржавни, негативистички дух: Богумилство, хуситизам, „Чешка браћа`, толстојизам. Толстој је највиши филозофски израз словенског противдржавног духа. Држава - то је за расног Словена само организовано насиље. И тако редом. Свака светска историја или психологија и социологија народа свршава оваквим или сличним закључцима. Само памтимо једно: Сви ови појмови, све ове категорије и сва ова мерила створена су на подлози несловенског живота, на историји и душевном животу несловенских народа - већином од Несловена. Ти туђи критерији, глатко и олако пренесени и примењени на Словене морали су да доведу до оних горњих закључака. Али „држава`, као нека апсолутна форма људске агрегације не постоји. Историја зна само за извесне, разне, релативно условљене типове државности. Апсолутан појам „државе као такве` може да буде само апстрактни продукт неке екстремистичке „теорије о држави`. Којим типом (или типовима) државности био је досада мерен историјски живот Словена? По којем типу и мерилу државном постадоше Словени „недржавотворни`? Ту смо сад стали пред раскривеним језгром целога питања. Конфронтирајмо, дакле, несловенско и словенско мерило, несловенски и словенски историјски државотворни дух. 2. Класични и некласични римски појам државе Римски, германски и монголско-номадски тип, то је био углавном круг с којим су Словени долазили у историјски додир. Рим је за медитерански круг народа донео појам „државе уопште`, државе у класичном смислу речи. Римска држава крајем антике и почетком средњег века постаје напросто „државом`, прототипом и узором државности, извором свега легитимитета за медитерански културни круг (тј. за „цео свет`, по тадашњем схватању), схема и оквир у који су сви нови народи улазили и њему се прилагођавали. Нови народи који се примакоше на домак том римско-медитеранском обручу преузимају постепено од исцрпених Римљана римски етатизам на своја рамена, примајући чак и римско име - уколико су били држава и државни народ. Тако „Ромејци`, оријентално-грчка византијска етничка смеса, која се у грчкој форми, грчким језиком називала Римљанима, „Ромајој`, само да би по имену и формално-државном типу остали Римљани и баштиници римске државотворне традиције. Тако Германи који се на западу надовезују на римску државну идеју и оснивају „Свето римско царство немачке нације`. Како на истоку, тако и на западу царство може да буде само „римско`. Тамо оријенталци, овде нордијски варвари једнако улазе у римске државне и правне калупе. Германски племенски краљеви постају римски цареви; настају нове државне формације од којих се неке јужније и романизују (државе западних Гота, Франака, Бургунда и Лангобарда). Етничко германство и културно, правно романство стапају се у једну целину која даје карактер целом западњачком средњем веку. Религиозни ауторитет и извор свих врховних санкција тога система прешао је на римског папу који у новој „хришћанској` форми постаје правим наследннком римских императора, pontifex maximus. Он по својој вољи дарива царске диадеме и сматра да свака световна власт у сфери римске круне има да буде њему вазално подвргнута. И тако је средњи век постао копијом и наставком антике: сви извори ауторитета и легитамитета опет су се нашли, под новим хришћанским обликом, у Риму. Цезар-папа, „Христов намесник на земљи`, преносио је тај ауторитет власти на разне варварске племенске краљеве. Римска традиција наставила се упоредо, на свој начин, и на византијском истоку. Одблесак византијског римског царства видимо на руском, бугарском и српском царству. Поред Грка, оријенталаца и Германа, и Словени дакле покушаше римствовати! Из типа државе-града поникла (у Грка „полис`), касније на империјалистичку базу проширена, римска држава развија се у „правну државу` са извесним козмополитским, екуменским карактером (pax romana значила је и pax mundi тј. римски Мир = светски мир). Само та правна ауторитативност римске државе може да нам објасни онај привлачни и сугестивни углед који је римска - иако ослабела - држава имала кроз векове у очима варвара. Тај римски нимбус и данас је једна историјско-психолошка загонетка, најкрупнији политички импондерабиле онога времена. И нордијски варвари и оријенталци са старом, од Рима далеко старијом културом, подлегли су фасцинативној снази римске државе. И тако је римска државност, у свом западном и источном облику, дала оквир новим народним државама: то је био хришћански средњи век. Како су сад зраци тога римског етатизма дохватили Словене? Али, пре сваког одговора намеће се још једно питање: Како су се том етатизму прилагодили Германи, пре Словена, и какви су били државни облици у Германа у оном историјском моменту кад су Словени дошлн са њима у контакт? 3. Германски средњевековни тип државе и први историјски облици Словенства Германи су се већ одавно били угнездили у границама римске империје, распарчали је и сами већ добрано ушли у калупе римских државних традиција, - испуњавајући са својим Готима, Францима, Алеманима и Лангобардима прва бурна столећа средњега века и надирући све дубље у срце саме империје - кад се на њиховим леђима полако и историјски нечујно почело ширити море Словенства. Без држава и без владаоца, како Прокопије вели, живећи „у демократији`, ти су Словени били неретко настањени око Висле, по мочварном Полесју, без икакве јаче међусобне кохезије, у примитивној племенској организацији по жупама. Била је то још природна праанархија у којој је ретко становништво, по етничком закону озмозе, помало продирало у пусте ненасељене крајеве, напуштене од Германа. Ти Словени нису још осећали потребе јачег и оружаног удруживања. Смешно би било поверовати у Хердерову романтичну причу о голубињој ћуди старих Словена, али да је то био засебан и од Германа различит етнички тип остаје неоспорно. Док су се германски полуномадски народи на западу и северу од њих спремали на завојевачке и пљачкашке походе те према томе морали своја племена јаче повезивати и организовати, Словени, без тога експанзивног духа, остадоше у својој аморфности. Хроника бележи да су и у оном случају када би били ради одбране привуђени на теснију ратничку организацију победоносне своје војсковође после свршеног рата сами убијали, да се не би над њима закраљили. Чим би попустио спољни притисак, Словени се опет разилазе. Словен је хтео миран и потпуно свој живот: ни он да влада над ким, али ни над њим нико да не влада. Дивљи завојевачки, похлепни немир њему је био туђ - у тој жилици стоји читав тип, сав фатум али и сва историјска трагика Словена. Јер, испунило се само оно прво: Словен није владао над другима! Али зато су други владали над њим и то владали тако како се можда ни над ким у светској историји није владало. Јер стоји написан грозан закон над стубовима историје: Ко неће да гази другога, биће сам гажен! Словенска идила за леђима Германа, зауканих око тргања царске римске територије, кратко је потрајала. Кад су биле учвршћене германске освајачке државе и кад је дошло под Карлом Великим и до државне синтезе у виду новог западноримског царства, германска експанзија почела се окретати на исток. Тада је Словенима куцнуо пресудан час. Политички разједињени и сами међу собом завађени, Словени су тада покривали готово целу данашњу северо-немачку низију. Ту је дошло до првог великог историјског обрачуна између Германа и Словена. Борба на живот и смрт кроз више столећа свршила се тим да су несложни Словени били што уништени, што асимиловани или потиснути на исток. Остатак Словена који се прикупио, примио хришћанство и основао своје племенске државе (Пољска и Чешка) задуго се није могао отети гвозденом загрљају „Светог римског царства немачке народности.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Volja za moć Najslavnije i najkontroverznije Ničeovo delo, najbogatija riznica misli ovog filozofa. Či­ta­lac ne tre­ba da se va­ra u po­gle­du smi­sla na­zi­va ko­ji je dan ovom je­van­đe­lju bu­duć­no­sti - „Vo­lja za moć - po­ku­šaj pre­o­ce­njivanja svih vred­no­sti`. Sa ovom for­mu­lom do­la­zi do iz­ra­za je­dan pro­tiv­po­kret u po­gle­du na prin­cip i za­da­tak; po­kret ko­ji će u ta­ko da­le­koj bu­duć­no­sti za­me­ni­ti onaj pot­pu­ni ni­hi­li­zam, ko­ji opet pret­po­sta­vlja, lo­gič­ki i psi­ho­lo­ški, ko­ji ni­ka­ko druk­čije i ne mo­že do­ći ne­go pre­ko nje­ga i iz nje­ga. Jer za­što je sa­da po­be­da ni­hi­li­zma nu­žna? Za­to što na­še da­na­šnje vred­no­sti u nje­mu na­la­ze svoj za­vr­še­tak, što je ni­hi­li­zam kraj­nji lo­gič­ki iz­vod iz na­ših ve­li­kih vred­no­sti i ide­a­la - jer mi mo­ra­mo naj­pre do­ži­ve­ti ni­hi­li­zam da bi nam mo­glo po­sta­ti ja­sno ka­kva je za­pra­vo vred­nost tih „vred­no­sti`... Pre ili po­sle na­ma će bi­ti nu­žne no­ve vred­no­sti... Ni­če je zbir kon­tra­dik­ci­ja na­še kul­tu­re i na­še sud­bi­ne, nje­na naj­be­spo­šted­ni­ja kri­ti­ka i naj­pot­pu­ni­ja sin­te­za. On je či­ta­vo ovo na­še do­ba, tra­gič­no sa pre­op­te­re­će­no­šću, ko­je pre­ko nje­ga u jed­nom no­vom po­le­tu uvis tra­ži svoj spas. On je jed­no ve­li­ko Da i jed­no ve­li­ko Ne či­ta­ve na­še du­šev­ne struk­tu­re i na­še pro­ble­ma­ti­ke. On go­vo­ri kao čo­vek ko­ji je na se­bi iz­dr­žao sve mu­ke na­še stvar­no­sti. Taj sa­mo­zva­ni imo­ra­list no­si­lac je vi­so­kog mo­ral­nog sa­zna­nja na­šeg do­ba. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno....

Prvo izdanje iz 1931. Retko u ponudi. Izuzetno dobro očuvano, tvrdi povez sa zlatotiskom, u vrhu predlista potpis bivšeg vlasnika, inače bez pečata, podvlačenja, pisanja... Autor - osoba Vujić, Vladimir, 1886-1951 Naslov Sputana i oslobođena misao : ogledi / Vladimir Vujić Vrsta građe esej ; odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1931 Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1931 (Beograd : D. Gregorić) Fizički opis 179 str. ; 20 cm ISBN (Plast.) O Vladimiru Vujiću se u nas do sada vrlo malo pisalo, i on je u našoj posleratnoj javnosti ostao gotovo nepoznat sve do današnjeg dana. Razlog se nalazi najviše u tome što je i pre Drugog svetskog rata, a naročito za vreme nemačke okupacije Srbije od 1941. do 1944. godine otvoreno napadao komuniste, kao i u tome što su filozofsku i uopšte idejnu poziciju koju je zastupao srpski i jugoslovenski komunisti besomučno napadali kao idealističku i reakcionarnu. Zbog svog javnog angažovanja na strani vlade generala Milana Nedića napustio je zemlju pred ulazak sovjetske i partizanske vojske u Beograd: To je takođe bio razlog što se o njemu ćutalo u našoj kulturnoj i književnoj javnosti više od pola veka. Međutim, njegovo filozofsko i književno delo je i suviše vredno i značajno da bismo dozvolili da ga prekrije veo zaborava. Vaskrsavanje filozofskih i drugih ideja Vladimira Vujića predstavlja zapravo obnovu jednog pravca mišljenja i jedne filozofije za kojom u ovoj našoj opustošenoj kulturi postoji nesumnjiva potreba. Aleksandar A. Miljković Vladimir Vujić, rođen 1886. ...Gimnaziju i Univerzitet završio u Beogradu. Studirao matematiku i filosofiju. Godine 1921. radio kao suplent Gimnazije u Skoplju, a 1923. kod Gece Kona objavio sa Prvošem Slankamencem knjigu „Novi humanizam“. Od 1928. do 1935. predavao po beogradskim gimnazijama, a od 1935. do 1938. bio profesor filosofije, matematike i nemačkog jezika u Gimnaziji u Sremskim Karlovcima. Godine 1931, opet kod Gece Kona, objavio knjigu ogleda „Sputana i oslobođena misao“, za koju je Vladimir Dvorniković kazao da je „najborbenija knjiga koja je po ratu (Prvom svetskom) objavljena u nas“. Godine 1936–37. objavljuje prevod „Propasti Zapada“ od Osvalda Špenglera. Za vreme nemačke okupacije od 1941. do 1944. deluje u Srpskoj književnoj zadruzi, za koju 1943. priređuje „Limunaciju u selu“ Stevana Sremca. Zajedno sa Svetislavom Stefanovićem smatran predstavnikom srpske književne desnice toga doba. Objavio mnogobrojne članke i studije u Prosvetnom glasniku, Srpskom književnom glasniku, Letopisu Matice srpske, Narodnoj odbrani, Vremenu i Pravdi. Uporedo sa filosofijom bavio se prevođenjem (Gerhard Gezeman, Srpskohrvatska književnost i Kulturne zone i plemena Balkana), književnom kritikom i uobličavanjem nacionalne ideologije (pred Drugi svetski rat, pravoslavne hrišćanske ideologije). Uoči oslobođenja 1944. napustio Beograd. Drugih podataka o Vujiću posle 1944. nema. Ima naznaka da je jedno vreme proveo u SAD, a umro u Brazilu. „...celo Vujićevo delo – neveliko objavljenim obimom, ali golemo dostignućem – potvrđuje istovetnost bolnog doživljaja Srba od vrednosti: da im se podmeće duhovno iskustvo daleko ispod kakvoće nacije koja je, svojim životom i osobinama, izazvala zavist čitavog Zapada...“ „... Nasuprot tome, srpska misao, to je pogled unutra, to je bratstvo u ljubavi, to je hrišćansko sastradalništvo sa bližnjima, sa ljudima uopšte, kojom se nadvladava „tragedija usamljenosti“ modernog čoveka. To je kihotska čežnja da se živi uspravno i herojski, u punoći bivstva. Jer, kao što kaže Vujić ‘„dva su puta duhovna moguća: jedan vodi pravce u podražavanje, u jedno primanje bez kraja i konca, u jedno kopiranje bez smisla i duha, u jednu imitaciju bez stila i izraza; drugi vodi u traženje sopstvenih vrednosti, u mučenje po rođenim izvorima i dubinama, u stvaralaštva iz svog duha“. I pred nama, današnjim Srbima, ova strašna dilema stoji zaoštrenija nego ikad u istoriji. Znajući da je pravi put uvek teži put, valja birati vujićevski tj. ne ići širokim stazama sveta koje vode u sebeukidanje, ništavilo i smrt, nego strmim, neugodnim i nadasve rizičnim putem bogotraženja i sebetraženja...“ (Iz ogleda Svetislava Pušonjića „Život, snaga i sloboda ličnosti u filosofiji Vladimira Vujića“). NA TRAGU SVETOG SAVE I ŠPENGLERA: VLADIMIR VUJIĆ, FILOSOF KULTURE (1886–1951) JOŠ JEDAN ZABORAVLJENI UM SRBIJE Otac Justin Popović je svojevremeno govorio da smo zaboravni kao da nas je prkosni bog zaborava stvorio po svojoj slici i prilici; zaneti sobom, svakodnevnim sujetama i taštinama, i kao pojedinci i kao narod skloni smo da ne pamtimo ljude koji pamćenje zaslužuju. Jedan od takvih je Vladimir Vujić, filosof, matematičar i književni kritičar, učenik Božidara Kneževića i Mihaila Petrovića Alasa, prevodilac Špenglerove „Propasti Zapada“ na srbski jezik, čovek bez koga se nije mogao zamisliti predratni kulturni život u Beogradu, Srbiji i Jugoslaviji. Tek od devedesetih godina prošlog veka počelo se ozbiljno o njemu pisati (Milan Radulović, Aleksandar Miljković), a belešku je i dobio i u „Enciklopediji srpskog naroda“. Ranije je pominjan samo kao mračni reakcionar, predstavnik buržoaskog idealizma koji je završio kao „sluga Nedićevog režima“ i pobegao pred „zasluženom kaznom“. Koliko je ideološka ostrašćenost bila velika, pokazuje činjenica da se o njegovim emigrantskim danima nije znalo gotovo ništa, pa ni to koje je godine umro (u „Enciklopediji srpskog naroda“ Zavoda za udžbenike, kao i u „Srpskom bibliografskom rečniku“ Matice srpske umesto godine smrti stoji upitnik, a Sima C. Ćirković u uputnoj knjizi „Ko je ko u Nedićevoj Srbiji“ navodi pogrešnu godinu). A Vladimir Vujić je zaslužio mnogo više. Rođen u Novom Sadu 1886, Vladimir Vujić je rano ostao bez oca, pa ga je usvojio stric Mihailo Vujić, poznati radikalski političar. Gimnaziju i studije matematike završio je u Beogradu. Učestvovao je u ratovima 1912—1918, gde se i istakao. Prešao je Albaniju, kroz koju je maltene na leđima preneo jednog svog ratnog druga, spasavajući mu život. Bio je suplent gimnazije u Skoplju (1921) da bi od 1928. do 1935. radio kao profesor u beogradskim gimnazijama. U Sremskim Karlovcima je predavao filosofiju, matematiku i nemački jezik (1935—1938). Kad je izbio Drugi svetski rat, našao se se pri Vladi đenerala Nedića prvo kao načelnik Ministarstva prosvete i vera, a zatim kao vrhovni inspektor Nacionalne službe za obnovu Srbije. Sa suprugom Bojanom, profesorkom matematike i svojom desnom rukom, i decom Pavlom i Ivankom emigrirao je 1944. i, sa mnogim izbeglicama koje su se sklonile od Titovih ideoloških dželata, našao se u Italiji, u izbegličkim logorima u Forliju i Eboliju, gde je držao predavanja mladim sastradalnicima. Posle boravka u „dipijevskom“ logoru u Nemačkoj, kao mesto emigracije određen mu je Brazil, gde se i upokojio 1951. leta Gospodnjeg (godinu smo, konačno, saznali od njegove kćeri Ivanke). Bio je čovek sa ogromnom radnom energijom; pisao je i objavljivao još pre Prvog svetskog rata, a posle je sarađivao u našim najuglednijim listovima i časopisima — od „Srpskog književnog glasnika“ i „Letopisa Matice srpske“, preko „Ideja“ M. Crnjanskog i „XX veka“ do „Svetosavlja“ i „Žičkog blagovesnika“. Redovno je pisao književne kritike u „Pravdi“, „Vremenu“ i „Politici“. Najviše traga je ostavio u časopisu „Narodna odbrana“, gde je izvesno vreme bio i urednik. Iza njega je, rasuto i van korica knjige, ostalo na stotine studija i ogleda. Za života izašle su mu samo dve zbirke ogleda: „Novi humanizam“ (koautor je bio Prvoš Slankamenac) i „Sputana i oslobođena misao“. Prvi je napravio izbor iz opusa svog filosofskog učitelja Božidara Kneževića i objavio ga sa studioznim predgovorom 1920. Sa nemačkog je preveo priručnik Gerharda Gezemana o južnoslovenskoj književnosti, kao i Špenglerevu „Propast Zapada“, koju je izdao njegov prijatelj Geca Kon. U logoru za izbeglice Eboli objavio je mali izbor iz misli Tomasa Karlajla, koga je cenio i prevodio i Božidar Knežević. Za vreme rata, u kasnije od komunista uništenom kolu „Srpske književne zadruge“, priredio je i predgovorom snabdeo „Limunaciju na selu“ Stevana Sremca. Kao matematičar, pomagao je Alasu u izradi fenomenološke teorije preslikavanja. MISAONA EVOLUCIJA Na početku stvaralaštva Vujić se našao pod uticajem Božidara Kneževića da bi dvadesetih godina dvadesetog veka postao zatočnik vitalizma Anrija Bergsona i pragmatizma Viljema Džejmsa. Bio je oštar protivnik sistemske filosofije i racionalističke metafizike, smatrajući ih tuđima životu i lišenima širih pogleda na čoveka i svet. U pomenutom „Novom humanizmu“, čiji je koautor bio Prvoš Slankamenac, oštro je kritikovao scijentističke pretenzije na sveobuhvatno sagledavanje stvarnosti. Polemisao je sa Branislavom Petronijevićem i njegovim učenicima u nas (recimo, sa Ksenijom Atanasijević, koja će kasnije i sama napustiti racionalističku metafiziku i krenuti stazom iracionalizma, pa će Vujić i ona postati dobri prijatelji i saborci na polju obnove srpskih filosofskih mogućnosti.) Krajem dvadesetih godina prošlog veka, pod snažnim uticajem filosofa kulture Osvalda Špenglera, Vujić će početi da se bavi odnosom kulture (kao cvetajuće složenosti života naroda) i civilizacije (kao tehnički dovršene, ali dekadentne, izumiruće faze razvoja neke zajednice). Kao saradnik i urednik „Narodne odbrane“, Vujić je u to vreme na strani integralnog jugoslovenstva, verujući, poput svog prijatelja Vladimira Dvornikovića, autora „Karakterologije Jugoslovena“, da su Srbi, Hrvati, Slovenci i Bugari potencijalno jedan narod, koji ima šta da kaže umornoj Evropi. Da je Evropa zaista umorna, da je zabrinuta za svoju, pre svega duhovnu, budućnost, Vujić je otkrio pre Bogdana Radice i njegove znamenite knjige „Agonija Evrope“. Vujić je, naime, u „Narodnoj odbrani“, objavio seriju članaka „Evropljani o Evropi“, gde analizira misaone svetove Miguela de Unamuna, Đovanija Papinija, Pola Valerija, Žilijena Bende i drugih i pokazuje da je blizina senilnog varvarstva, konačnog klonuća negda velike kulture, ono što brine svakog od ovih velikana. Nije nimalo slučajno što je Nikolaj Berđajev svoj ogled o Špengleru, glavnom nadahnitelju Vujićevom tih dana, nazvao „Faustove predsmrtne misli“. Zapadnoevropska, faustovska kultura, koja je krenula u juriš na nebo šiljcima svoje gotike i u osvajanje zemlje svojim konkvistadorskim i kolonijalnim poduhvatima, očito više nije bila u stanju da odgovori na izazove glavne opasnosti: tehnike koja se autonomizovala, raščovečila i postala cilj samoj sebi. Kao jedna od terminalnih pojava faustovske kulture, presađena na Istok, pojavila se pošast zvana komunizam, čiji će nepomirljivi ideološki protivnik postati Vujić a, kao prognanik iz otadžbine, i svojevrsna žrtva. Tih tridesetih godina 20. veka Vujić će, konačno, od iracionaliste sklonog misticizmu postati pravoslavni hrišćanin. To će se, između ostalog, desiti pod snažnim uticajem misli vladike Nikolaja Velimirovića, s kojim će se Vujić sprijateljiti i s kojim će kasnije sarađivati (kao trag, ostala su dva misionarska pisma Nikolaja Srbskog „profesoru Vladimiru V.“). U to doba, prevodilac Špenglera će u časopisu „Svetosavlje“, koji su izdavali studenti Bogoslovskog fakulteta, objaviti svoj programski tekst „Povratak Savi Svetitelju“, u kome će reći da su srašku kulturu odredila dva bekstva: Rastka Nemanjića u manastir i Dositeja Obradovića iz manastira (ovu ideju od njega će preuzeti sveštenomučenik Jovan Rapajić, Milutin Devrnja, a kasnije i mitropolit Amfilohije Radović.) Vujić smatra da se lik Svetog Save, istinskog pravoslavnog podvižnika otačkog obrasca i osnove, mora osloboditi dve pseudomorfoze — racionalističko-prosvetiteljske („Knjige, knjige, braćo, a ne zvona i praporce!“ – rekao bi Dositej) i epskodeseteračke („Ivan čašom nazdravi osvete, / svetim piće, Bogom zakršćenim!“ – rekao bi Njegoš). Prošlo je doba kad su, pod pritiskom istorijskih okolnosti, naši sveštenici morali da uzmu oružje u ruke; sada je vreme povratka svetosavskom hrišćanstvu, kao molitvenom podvigu i duhovnoj izgradnji i sebe i naroda. Kao književni kritičar, Vujić se zalagao za reviziju skerlićevskog pogleda na srpske pisce i protiv svakog ideološkog utilitarizma, naročito protiv propagandističke „socijalne književnosti“. Zato je nastojao da se pesnicima kakav je Laza Kostić i pripovedačima kakav je Stevan Sremac dodeli novo, vidnije mesto u istoriji književnih vrednosti. Kad je u pitanju Bora Stanković, dokazivao je da je on iznedrio mnogo više od puke priče o karasevdahu i „žalu za mlados“. Iza sebe, Vujić je ostavio preko pedeset književnih kritika onovremene književne produkcije. OTAC I KĆI Tragajući za godinom upokojenja Vujićevog, ali i za potpunijom biografijom njegovom, uspeo sam, zahvaljujući našem uglednom piscu u emigraciji, nedavno upokojenom Savi Jankoviću, da dođem do Ivanke Ajdarić, kćeri velikog srpskog intelektualca. Ona je živela u Brazilu, a jezik kojim je govorila bio je onaj savršeni, gospodski, jasni, plemićki srpski, „beogradskog stila“, kakav se danas retko može čuti, sa nešto portugalskog akcenta. Zamolio sam je da nam posvedoči o životu svoje porodice, nad kojom je bdio otac Vladimir, vitez kulture i duha, sa ciljem da o porodičnoj istoriji Vujića saznaju oni koji nisu zaboravili zavetne vrednosti. Gospođa Ajdarić se rado odazvala pozivu. Bila je dirnuta pažnjom prema pokojnom ocu. Trudila se da se podrobno seti svega i da mi, u dugim elektronskim pismima, odgovori. Ljubav prema pokojnom ocu kod nje je bila osenjena nečim nebeskim i na neobičan, u dubinu ljudske duše skriven način, podsećala me na ljubav Svetog Save prema starom Nemanji, monahu Simeonu, kome je sin, videći ga razočaranog što se više ne može mladićki podvizavati, upućivao reči utehe. Govorio je Sava ocu svom da se ne boji što ne može dugo da stoji na službama, da strogo posti, da metaniše,... jer je on, najmlađi sin županov, njegov post i stajanje i klanjanje. Pošto ga je poslušao i došao na Svetu Goru, neka Gospod dušu Simeonovu od Save traži. Tako je i Ivanka Ajdarić živela svojim ocem i za svoga oca, želeći da ono što je u njoj od roditelja ostalo pokaže Srbiji, za koju je Vujić podneo sva svoja raspeća i u čije je vaskrsenje čvrsto verovao. A onda mi je stiglo elektronsko pismo Ivankine kćeri Ivone, koja me je obavestila da se njena majka, težak srčani bolesnik, posle operacije koja nije uspela da je telesno obnovi, upokojila 31. decembra 2011, šezdeset godina nakon očevog prelaska s one strane Granice. Osetio sam, po ko zna koji put, svu istinitost reči Svetog Jovana Kronštatskog: „Nema mesta za slučajnost u carstvu Svemogućeg Boga.“ Zar je bilo slučajno što smo stupili u prepisku na ishodu njenog života, prožetog ljubavlju prema ocu i otadžbini? Zar je bilo slučajno što smo se, eto, sreli duhom, iako se nismo videli? Znao sam koliko joj je radosti doneo članak o čoveku iz čijih je bedara (ali i duha) poticala, i deo našeg razgovora objavljen u avgustovskom broju časopisa „Geopolitika“. Čini mi se da je mogla mirno da ode, pogotovo kad sam joj javio da ću, ako Bog da, sačiniti jedan zbornik članaka Vujićevih. I nadam se da se u Ocu sviju nas srela sa svojim ocem, najnežnijom uspomenom koju je nosila kao popudbinu. DOSTOJAN PROUČAVANJA Vladimir Vujić je čovek čije je delo dostojno proučavanja. Ideološka ostrašćenost prošlosti mora ustupiti mesto naučnoj objektivnosti. Nasleđe srpske filosofije nije stvar s kojom se treba igrati ideoloških igara. Ne treba zaboraviti da je Vujić bio hrišćanski intelektualac, jedan od onih koji su smatrali da je Hristos Logos čoveka i sveta ili, ako bismo tu grčku reč preveli onako kako je vladika budimski Danilo smatrao da treba, Smisao čoveka i sveta. U pismu jednom sebi bliskom čoveku uoči Božića 1934. Vujić je dao savet našim intelektualcima na putu Svetog Save, ispovedajući, ali kao program života i rada, svoju ličnu veru: „Dragi moj Milorade, Primi moje najsrdačnije želje za praznike Hristova rođenja. I posred teškog života i mučnih i isprepletanih puteva kojima prolaziš po Proviđenju (`jer nijedan vrabac...`) i koji su izvanredno teški — želim ti da imaš u umu svom svega jedno: ko pretrpi do kraja, blago njemu. Mi se mnogo trudimo, i mučimo, i petljamo, i nerviramo i radimo mnogo štošta i svašta, pa ipak, ti bar to znaš, ostaje Njegova reč, mirna, pouzdana, uvek tačna i uvek primenjiva: `Mnogo se trudiš — a samo je JEDNO potrebno.` Hvala ti mnogo što si meni i za mene pisao u poslednjim pismima, a po dobrom srcu tvom i po iskrenoj dobronamernosti tvojoj. Imaš pravo: i ja mislim da je teže nama, prekaljenim i izmučenim intelektualcima, sa brdima i tovarima naučenoga i promišljenoga, teže nego bogatašu, ući u carstvo nebesno. Onaj mladić je setno i ćutke otišao ne mogav pregoreti bogatstva svog i navika materialnih; koliki i koliki intelektualac isto tako, i kad pita i kad hoće, okrene se i vrati u drage navike svog intelektualnog praznoslavija i svoje SUJETE (jer je to glavno). I na ishodištu puta koji vodi, za neke, kroz verovanje – odista čekaju `mistike`. No meni izgleda (neka bi Bog dao da je tako) da sam obišao te `mistike`, i masonske, i spiritističke, i svakojake druge `sofije`, i antropo- i teo-; i da sam u DOŽIVLJAJU LIČNOM u svojoj VERI ušao u samu mistiku koja i jeste srž i suština svake vere prave. Ona je za mene mir o kome je rečeno: Mir svoj dajem vam, mir svoj ostavljam vam. U tom miru — sve se razrešava i sve postaje prosto: i nevolje oko nas i sa nama, kuća, brige, deca, rad, zli ljudi i kobne prilike, sva sumnje i sva mučenja, sva traženja i sva lutanja. Kada se sa knjiga i rada na knjigama (koji smatram za hleb korisnim kao i sv. Pavle svoje šatore) vratim na Jevanđelja i pročitam samo jednu reč Njegovu, odmah sve postaje prosto, pouzdano, tako ljudski sigurno i mirno, i tako sve JASNO. Mir taj i blagoslov Njegov želim ti od srca, sa svima tvojima, od svih nas, tvoj Vlada.“ Takav čovek je umro izgnan iz voljene otadžbine, kojoj je posvetio život, a godinu njegove smrti tek sada konačno saznajemo. Od onoga što je uradio, posle Drugog svetskog rata ponovo je preštampana „Sputana i oslobođena misao“ (kod izdavačke kuće „Algoritam“ i u Zadužbini manastira Hilandara u Beogradu), a višekratno je preštampavana i Špenglerova „Propast Zapada“. Nadajmo se da će se potraga za Vujićem plodotvorno nastaviti. Autor teksta: Vladimir Dimitrijević MG55 (N)