Atanasije Stojković Aristid i NatalijaTvrdi povezIzdavač NolitO autoruАтанасије Стојковић (Рума, 20. септембар 1773 — Харков, 2. јун 1832) био је српски писац и научник, руски академик, професор и ректор универзитета у Харкову, писац прве књиге из физике на српском језику, писац првог романа у новијој српској историји, као и преводилац Новог завета на славеносербски.БиографијаАтанасије је рођен у Руми 1773. године, од оца Јована Стојковића и мајке Ане Гроздић. У родном месту је пошао у школу и после основне, био је послат да учи кожарски трговачки занат у Пешти. Оданде 1787. године побегне и смести се код неког унијатског свештеника у Трнави (Словачкој), где је певао у цркви. После смрти доброчинитеља Словака 1789. године, вратио се кући, где га је чекала мајка удовица. Прихватио га је земљомер Рајић у Илоку за практиканта, који је радио на изради земљишњих књига.[1] Млади Стојковић се затим вратио у Руму и прихватио да буде српски народни учитељ. Али септембра 1793. године уз подршку пријатеља, кренуо је на више школе. После приватног припремања, завршио је средњу „граматикалну латинску школу” у Шопрону, а затим и логику у сегединском Лицеју. Школске 1795/1796. године слушао је физику у Пожуну, али до марта 1797. године посветио се ту и учењу права. Намеравао је да (по добијању стипендије) настави студије у Саксонији. У међувремену бавио се пола године у Бечу, учећи аустријско право и грчки језик. Затим је отишао у Гетинген на студије природних наука, где је 1799. године стекао звање доктора филозофије, и постао први Србин који је докторирао на том универзитету [2] и члан Гетингенског и Јенског ученог друштва. Током те 1799. године дружио се са многим ученим људима у Јени, Лајпцигу и Гетингу. Крајем 1799. године вратио се као доктор филозофије у завичајни Срем. Иако је у Гетингу завршио по други пут Богословију није прихватио монашки чин по савету архимандрита Рајића. Вратио се у Пешту и ту је неколико година радио истраживања и писао српске књиге. Од писања се чак као мало ко и обогатио, али му је капитал проневерио један купац у Бечу. На наговор Доситеја Обрадовића од 1801. до 1803. у Будиму је писао књигу "Фисика, простим језиком списана за род славено-сербскиј" у три тома, која је прво такво дело на српском језику, и обухвата не само физику већ и метеорологију, астрономију, минералогију па чак и ботанику и зоологију. Овим се Стојковић сврстао у ред српских просветитеља, уз Доситеја и Павла Соларића.Захваљујући свом образовном раду, 1803. године био је позван за првог редовног професора на новоотворени универзитет у Харкову. Али све је почело тако што је своју књигу "Физику", послао на поклон руском цару Александру. Руски владар му је узвратио са два похвална писма, захваљујући којима су му у Русији отворена сва врата. Са достојанством императорског придворног саветника дошао је у Харков 1804. године, у друштву мајке и једног синовца.[1] Он је био један од учених Срба које је царска Русија позвала да буду професори на том универзитету, уз Глигорија Трлајића, Саву Петровића, Ђорђа Коритара. Прво је предавао на катедри теоријске и експерименталне физике, али је убрзо постао декан одељења физичких и математичких наука. Стојковић је касније постао и ректор и оснивач харковског Ученог друштва.Такође је стекао многе почасти и привилегије, постао члан Царске академије наука, добио од цара Александра I Орден Светог Владимира трећег степена,[3] а добио је и материјалне привилегије и постао државни саветник. Након што је 1815. године постао ректор Харковског универзитета оженио се. Руски цар му је 1815. године поклонио 25.000 јутара земље у Херсонској губернији, у Јелисаветоградском језду. Напустио је потом универзитетску катедру и постао државни саветник, угледник са више ордена и медаља. Имање је касније предао синовима Аркадију и Хонорију[1], и спокојно умро 1832. године у Харкову.Његов просветитељски рад обухвата и превод Новог завета у славеносербској редакцији што прилично отежава Вуку Караџићу да нађе разумевање и подршку међу ученим Србима за његов превод на народни српски језик. Међутим, његов роман „Аристид и Наталија“ из 1801. године представља први роман у новијој српској књижевности. По узору на Волтеров „Кандид“ написао је дело необичног назива - „Кандор или откривање египетских таин“, роман филозофско поучних намера са доста мистичних елемената.9/6

Atanasije Stojković Aristid i NatalijaTvrdi povezIzdavač NolitO autoruАтанасије Стојковић (Рума, 20. септембар 1773 — Харков, 2. јун 1832) био је српски писац и научник, руски академик, професор и ректор универзитета у Харкову, писац прве књиге из физике на српском језику, писац првог романа у новијој српској историји, као и преводилац Новог завета на славеносербски.БиографијаАтанасије је рођен у Руми 1773. године, од оца Јована Стојковића и мајке Ане Гроздић. У родном месту је пошао у школу и после основне, био је послат да учи кожарски трговачки занат у Пешти. Оданде 1787. године побегне и смести се код неког унијатског свештеника у Трнави (Словачкој), где је певао у цркви. После смрти доброчинитеља Словака 1789. године, вратио се кући, где га је чекала мајка удовица. Прихватио га је земљомер Рајић у Илоку за практиканта, који је радио на изради земљишњих књига.[1] Млади Стојковић се затим вратио у Руму и прихватио да буде српски народни учитељ. Али септембра 1793. године уз подршку пријатеља, кренуо је на више школе. После приватног припремања, завршио је средњу „граматикалну латинску школу” у Шопрону, а затим и логику у сегединском Лицеју. Школске 1795/1796. године слушао је физику у Пожуну, али до марта 1797. године посветио се ту и учењу права. Намеравао је да (по добијању стипендије) настави студије у Саксонији. У међувремену бавио се пола године у Бечу, учећи аустријско право и грчки језик. Затим је отишао у Гетинген на студије природних наука, где је 1799. године стекао звање доктора филозофије, и постао први Србин који је докторирао на том универзитету [2] и члан Гетингенског и Јенског ученог друштва. Током те 1799. године дружио се са многим ученим људима у Јени, Лајпцигу и Гетингу. Крајем 1799. године вратио се као доктор филозофије у завичајни Срем. Иако је у Гетингу завршио по други пут Богословију није прихватио монашки чин по савету архимандрита Рајића. Вратио се у Пешту и ту је неколико година радио истраживања и писао српске књиге. Од писања се чак као мало ко и обогатио, али му је капитал проневерио један купац у Бечу. На наговор Доситеја Обрадовића од 1801. до 1803. у Будиму је писао књигу "Фисика, простим језиком списана за род славено-сербскиј" у три тома, која је прво такво дело на српском језику, и обухвата не само физику већ и метеорологију, астрономију, минералогију па чак и ботанику и зоологију. Овим се Стојковић сврстао у ред српских просветитеља, уз Доситеја и Павла Соларића.Захваљујући свом образовном раду, 1803. године био је позван за првог редовног професора на новоотворени универзитет у Харкову. Али све је почело тако што је своју књигу "Физику", послао на поклон руском цару Александру. Руски владар му је узвратио са два похвална писма, захваљујући којима су му у Русији отворена сва врата. Са достојанством императорског придворног саветника дошао је у Харков 1804. године, у друштву мајке и једног синовца.[1] Он је био један од учених Срба које је царска Русија позвала да буду професори на том универзитету, уз Глигорија Трлајића, Саву Петровића, Ђорђа Коритара. Прво је предавао на катедри теоријске и експерименталне физике, али је убрзо постао декан одељења физичких и математичких наука. Стојковић је касније постао и ректор и оснивач харковског Ученог друштва.Такође је стекао многе почасти и привилегије, постао члан Царске академије наука, добио од цара Александра I Орден Светог Владимира трећег степена,[3] а добио је и материјалне привилегије и постао државни саветник. Након што је 1815. године постао ректор Харковског универзитета оженио се. Руски цар му је 1815. године поклонио 25.000 јутара земље у Херсонској губернији, у Јелисаветоградском језду. Напустио је потом универзитетску катедру и постао државни саветник, угледник са више ордена и медаља. Имање је касније предао синовима Аркадију и Хонорију[1], и спокојно умро 1832. године у Харкову.Његов просветитељски рад обухвата и превод Новог завета у славеносербској редакцији што прилично отежава Вуку Караџићу да нађе разумевање и подршку међу ученим Србима за његов превод на народни српски језик. Међутим, његов роман „Аристид и Наталија“ из 1801. године представља први роман у новијој српској књижевности. По узору на Волтеров „Кандид“ написао је дело необичног назива - „Кандор или откривање египетских таин“, роман филозофско поучних намера са доста мистичних елемената.9/6

Atanasije Stojković Aristid i NatalijaTvrdi povezIzdavač NolitO autoruАтанасије Стојковић (Рума, 20. септембар 1773 — Харков, 2. јун 1832) био је српски писац и научник, руски академик, професор и ректор универзитета у Харкову, писац прве књиге из физике на српском језику, писац првог романа у новијој српској историји, као и преводилац Новог завета на славеносербски.БиографијаАтанасије је рођен у Руми 1773. године, од оца Јована Стојковића и мајке Ане Гроздић. У родном месту је пошао у школу и после основне, био је послат да учи кожарски трговачки занат у Пешти. Оданде 1787. године побегне и смести се код неког унијатског свештеника у Трнави (Словачкој), где је певао у цркви. После смрти доброчинитеља Словака 1789. године, вратио се кући, где га је чекала мајка удовица. Прихватио га је земљомер Рајић у Илоку за практиканта, који је радио на изради земљишњих књига.[1] Млади Стојковић се затим вратио у Руму и прихватио да буде српски народни учитељ. Али септембра 1793. године уз подршку пријатеља, кренуо је на више школе. После приватног припремања, завршио је средњу „граматикалну латинску школу” у Шопрону, а затим и логику у сегединском Лицеју. Школске 1795/1796. године слушао је физику у Пожуну, али до марта 1797. године посветио се ту и учењу права. Намеравао је да (по добијању стипендије) настави студије у Саксонији. У међувремену бавио се пола године у Бечу, учећи аустријско право и грчки језик. Затим је отишао у Гетинген на студије природних наука, где је 1799. године стекао звање доктора филозофије, и постао први Србин који је докторирао на том универзитету [2] и члан Гетингенског и Јенског ученог друштва. Током те 1799. године дружио се са многим ученим људима у Јени, Лајпцигу и Гетингу. Крајем 1799. године вратио се као доктор филозофије у завичајни Срем. Иако је у Гетингу завршио по други пут Богословију није прихватио монашки чин по савету архимандрита Рајића. Вратио се у Пешту и ту је неколико година радио истраживања и писао српске књиге. Од писања се чак као мало ко и обогатио, али му је капитал проневерио један купац у Бечу. На наговор Доситеја Обрадовића од 1801. до 1803. у Будиму је писао књигу "Фисика, простим језиком списана за род славено-сербскиј" у три тома, која је прво такво дело на српском језику, и обухвата не само физику већ и метеорологију, астрономију, минералогију па чак и ботанику и зоологију. Овим се Стојковић сврстао у ред српских просветитеља, уз Доситеја и Павла Соларића.Захваљујући свом образовном раду, 1803. године био је позван за првог редовног професора на новоотворени универзитет у Харкову. Али све је почело тако што је своју књигу "Физику", послао на поклон руском цару Александру. Руски владар му је узвратио са два похвална писма, захваљујући којима су му у Русији отворена сва врата. Са достојанством императорског придворног саветника дошао је у Харков 1804. године, у друштву мајке и једног синовца.[1] Он је био један од учених Срба које је царска Русија позвала да буду професори на том универзитету, уз Глигорија Трлајића, Саву Петровића, Ђорђа Коритара. Прво је предавао на катедри теоријске и експерименталне физике, али је убрзо постао декан одељења физичких и математичких наука. Стојковић је касније постао и ректор и оснивач харковског Ученог друштва.Такође је стекао многе почасти и привилегије, постао члан Царске академије наука, добио од цара Александра I Орден Светог Владимира трећег степена,[3] а добио је и материјалне привилегије и постао државни саветник. Након што је 1815. године постао ректор Харковског универзитета оженио се. Руски цар му је 1815. године поклонио 25.000 јутара земље у Херсонској губернији, у Јелисаветоградском језду. Напустио је потом универзитетску катедру и постао државни саветник, угледник са више ордена и медаља. Имање је касније предао синовима Аркадију и Хонорију[1], и спокојно умро 1832. године у Харкову.Његов просветитељски рад обухвата и превод Новог завета у славеносербској редакцији што прилично отежава Вуку Караџићу да нађе разумевање и подршку међу ученим Србима за његов превод на народни српски језик. Међутим, његов роман „Аристид и Наталија“ из 1801. године представља први роман у новијој српској књижевности. По узору на Волтеров „Кандид“ написао је дело необичног назива - „Кандор или откривање египетских таин“, роман филозофско поучних намера са доста мистичних елемената.9/6

Bogoboj Atanacković Dva idolaTvrdi povezIzdavač NolitO autoruТимотије Богобој Атанацковић (Баја, 22. јун 1826 — Баја, 9. септембра 1858) био је српски књижевник и адвокат.[1] У историји српске књижевности запамћен је као утемељивач српске романтичарске новеле и као писац романа „Два идола”, најважнијег романа српског романтизма. Поред романа и новела, писао је и поезију и путописе.Атанацковић је потицао из угледне српске трговачке породице Аустријског царства. Студирао је права у Пожуну, Пешти и Бечу. У Бечу је постао део Вуковог круга, који га је привео колу младих романтичара. Учествовао је у Српској револуцији 1848—1849 и Мајској скупштини, те је због одмазде мађарског суда био присиљен да се склони у Француску. Од 1848. до 1850. путовао је по Европи. Током 1851. и 1852. године радио је као секретар код бачког владике Платона Атанацковића. Вратио се у свој родни град Бају 1852. У Баји је започео успешну адвокатску каријеру, те је убрзо напустио писање књижевних дела. Умро је од туберкулозе у својој тридесет и другој години живота.Иако је књижевну каријеру започео поезијом, Атанцковић је стекао углед пишући прозу. Његове прве новеле писане су у стилу старинске, сентименталне романтике, са пуно несрећних љубави, фаталних младих људи и бледих девојака. Што се више развијао као приповедач, то је у дела уносио више ситуација из свакодневног живота. Начин уметничког уобличавања савременог живота је, иако често врло наиван, предстаљао новину у српској прози, чија се радња до тада одигравала махом у псеудоисторијском амбијенту средњег века. Највише уметничке квалитете достигао је новелом „Буњевка” и романом „Два идола”, са којима је превазишао дотадашњу прозну литературу. Оба дела су смештена у амбијент Српске револуције 1848—1849. Две главне теме у његовим делима су љубав и родољубље. Значајан је и као један од првих писаца који су писали и штампали дела реформисаним правописом Вука Караџића, на који је прешао 1847.БиографијаБогобој Атанацковић рођен је као Тимотије Атанацковић 22. јуна 1826. у селу Баја, у тадашњем Аустријском царству[1], од мајке Анастасије и оца Гавре Атанацковића, угледног трговца. Био је најстарије дете и имао је браћу Теодора, Лазу, Ђуру и сестру Марију.[2] Основну школу и нижу гимназију завршио је у Баји. Још као дете сусреће се са стваралаштвом Доситеја Обрадовића, Вука Караџића и српским народним песмама.[3] У складу са романтичарским стремљењима српске обнове, Тимотије је своје грчко име посрбио и прозвао се Богобојем.[4] Студије права је уписао 1844. на Правној академији у Пожуну (Братислави). У Пожуну је био учлањен у ђачку дружину, коју је основао Људовит Штур, и у којој се упознао са Светозаром Милетићем и Јованом Живковићем.[5] Након две године студија Филозофије у Пожуну, које су се у тадашњем школском систему признавале као припремне, односно као почетне године факултетских студија права, Атанацковић се уписао на Правну академију у Пешти, а потом је наставио студије у Бечу. На студијама у Бечу ступио је у везу са тадашњом српском омладином која се окупљала око Вука Стефановића Караџића и залагала се за увођење народног језика у књижевност. У гостионици „Код кугле” упознаје се са Бранком Радичевићем, Ђуром Даничићем и другим виђенијим Србима.[6] За Радичевића га је везивало истинско пријатељство које ће неговати до Бранкове смрти.Павле Симић Мајски сабор 1848. Атанацковић је насликан поред балдахина.Атанацковић, коме је тада било 22 године, учествовао је у Српској револуцији 1848—1849, једној од либерално-националних револуција које су избиле широм Европе пролећа те године. Био је члан изасланства, које је тражило од патријарха Јосифа Рајачића да изнесе и пред народом прочита старе привилегије, које су аустријски цареви издали српском народу. Учествовао је у Великој, мајској, народној скупштини у Сремским Карловцима 13. маја. Због учешћа у раду Мајске скупштине, али и због агитовања у народу, мађарски преки суд почео је да тражи Атанацковића како би га осудио на смрт. Знајући да се пред преким судом тешко може одбранити, Атанцковић је побегао у Беч, а потом у Париз.[7] У Француској је научио француски језик и усвојио француске културне обрасце којих ће се држати до краја живота. Вратио се у Бају у јесен 1849.[8] Од половине 1850. кренуо је на путовање по Европи са кога се шест месеци редовито јављао путописима у „Српским новинама”[9] Током 1848. и 1850. путовао је по Немачкој, Швајцарској, Француској, Холандији и Италији. Током 1851. и 1852. године Атанацковић је радио као секретар код бачког владике Платона Атанацковића у Новом Саду.[10] То је уједно и период његовог најактивнијег књижевног деловања.Атанацковић се у свој родни град Бају вратио 1852. Тамо је отворио адвокатску канцеларију. Убрзо након доласка заљубио се у Хелену Стојановић. Ипак до венчања није дошло, највероватније због противљења њене мајке. Атанацковић се оженио другом девојком Маријом Давидовић из Будима 1855. Са њом је добио двоје деце. Постао је врло успешан адвокат и општински саветник. Такође, напустио је писање и књижевност. Како Скерлић истиче: Сентименатлни и романтични поета ишчаурио се у имућног и врло прозаичног грађанина.[11] Умро је од туберкулозе у Баји 9. септембра 1858, у тридесет и другој години живота.[12] Јован Ђорђевић је у„Српском летопису”, бележећи Атанацковићу смрт, истакао да су с њиме: многе надежде сарањене а Антоније Хаџић је у некрологу у Српском дневнику забележио да је са Атанацковићевом смрћу српска књижевност изгубила радника ретке ваљаности, радника: који је такорећи од постанка свога па све до последњег тренутка непрекидно и неуморно радио за срећу, напредак и просвету србскога рода, које је из свег срца жарко љубио и за њ више пута знатне жртве, без икакве своје користи, принео.[13]Његова праунука Јелена је 1930-тих била чланица Прашког балета и "најбоља клизачица у Чехословачкој"9/6