Novo, nečitano, nema posvete. Istorija filozofije : od antičke Grčke do savremenog doba - Gunar Širbek Izdavač: Karpos Godina izdanja: 2017 Broj strana: 657 Format: 21 cm Povez: Broširani „Pročitao sam Istoriju filozofije Širbeka i Giljea u prvom prevodu na nemački iz 1993. To je prevod 4. norveškog izdanja iz 1987. I samo te godine govore mnogo toga. Za dugotrajni uspeh ovog dela postoje dobri razlozi: ne znam za zanimljiviju i inovativniju istoriju zapadne filozofije. Sastavio ju je originalan um koji nikad ne piše u stilu pukog pregleda istorije ideja, već svaku od njih predstavlja kao proizvod međusobno povezanih procesa rešavanja problema.“ Jirgen Habermas Istorija filozofije Gunara Širbeka i Nilsa Giljea je obuhvatan pregled istorije filozofskih ideja i pravaca, od vremena presokratovaca do pred kraj XX veka. Pored temeljnog opisa svih najvažnijih filozofskih pokreta i učenja, autori rasvetljavaju i mnoge činioce koji su uticali na razvoj zapadne misli, poput prirodnih nauka ili političkih ideologija kao što su liberalizam, socijalizam i fašizam. Posebna vrednost ovog pregleda nije samo kompetentan opis nekog učenja ili postavke, nego njemu prethodi vešto osvetljavavanje problematike i pitanja na koje neki filozof u datom vremenu pokušava da dâ odgovor. Time što su dovoljno prostora posvetili kontekstualizaciji, autori uspevaju da, s izvesnom lakoćom, približe široj publici i takve mislioce kao što su Spinoza i Kant. Nema sumnje da je to jedan od razloga što je ova Istorija filozofije prevedena na 17 jezika i služi kao udžbenik na mnogim univerzitetima (engleski prevod se pojavio pod imenom A History of Western Thought (izd. Routledge, 20011), a ugledni nemački izdavač Suhrkamp objavio ju je po imenom Geschichte der Philosophie (19931). Valja istaći da u ovom istorijskom pregledu filozofske misli nisu zastupljeni samo filozofi stricto sensu, nego i, primera radi, najvažniji sociolozi (Dirkem, Veber itd.), ekonomski mislioci (od Adama Smita do Kejnsa), a postoje poglavlja o Frojdu i psihoanalizi, Darvinu, razvoju humanistike (Herder, Šlajermaher, Diltaj) ili istoriografije (Viko, Ranke). Jedno poglavlje je posvećeno i staroj kineskoj i indijskoj misli. I konačno, naročito težište u ovoj knjizi zauzima uspon prirodnih nauka i politička filozofija, što je odvaja od većine poznatih istorija filozofije.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Istorija prijateljstva - Barbara Kejn Izdavač: Clio Godina izdanja: 2011 Broj strana: 510 Format: 23 cm Povez: Tvrdi Značaj koji se pridaje prijateljstvu u savremenom društvu ne može se preceniti, a ovaj odnos u javnosti neprestano se analizira u štampi, na filmu, televizijskim emisijama… Interesovanje šire publike za prijateljstvo praćeno je i njegovim proučavanjem u velikom broju naučnih studija koje su u skorije vreme pokrenute. Sociolozi, psiholozi, antrolopozi, istoričari i filozofi u velikom broju su se okrenuli temi prijateljstva. Njihova istraživanja uglavnom nastoje da utvrde različite načine na koje se prijateljstvo definiše, tumači i praktikuje u svakodnevnom životu različitih kultura. Cilj ove knjige jeste da se nadoveže na ova istraživanja, ali i da ih proširi time što će se pozabaviti pitanjem prijateljstva u zapadnom društvu tokom proteklih 2.500 godina – počev od klasične Atine pa sve do današnjeg dana. Ovako dug period pruža mogućnost da se prikaže koliko je dugotrajan i sam značaj koji se pridavao prijateljstvu kao odnosu koji istovremeno predstavlja osnov društvenog i privatnog života. Takođe je istražen kontinuitet promene načina na koji su ljudi tumačili ulogu ovog odnosa u njihovom društvenom, seksualnom i porodičnom životu. Ova knjiga rezultat je istraživačkog projekta koji je okupio filozofe i istoričare sa posebnim interesovanjima na polju klasične grčke filozofije, istorije srednjeg veka, renesanse, moderne Evrope i Sjedinjenih država.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Filozofija istorije - Fridrih Hegel Izdavač: Fedon Godina izdanja: 2006 Broj strana: 516 Format: 23 cm Povez: Tvrdi Istorija koju piše filozof razlikuje se od istorije koju pišu istoričari ne samo po metodi, već i s obzirom na perspektivu. Filozofa, naročito ako se on zove Hegel, više od događaja, zanima istorija pojma. On, naime, ne misli da pojmu prethodi događaj, već da događaju prethodi svetski duh, ono, naime, što dovodi do događaja, a da vinovnici istorije uglavnom ni ne shvataju da su već zahvaćeni nečim što ih nadilazi i vodi. Hegelova predavanja obuhvataju period od stare Kine i Indije, preko Egipta, stare Grčke i Rima, do germanskog sveta i prosvećenosti. U svim tim epohama pokušava Hegel da pronađe ono što čini njihovu srž, pojam, ili duh koji ih vodi. Zbog toga su njegova tumačenja dobro poznatih istorijskih epizoda drugačija, izmeštena, obuhvaćena terminologijom na koju nismo svikli u govoru istoričara. Ipak, možda i najuzbudljivije, a svakako najslavnije redove, ispisuje Hegel u predgovoru gde problematizuje čitav niz istoriografskih postavki, te samu istoriju, najgrublje rečeno, deli na mrtvu i živu. Mrtva je ona koja u sadašnjosti ne proizvodi nikakav učinak. Živa je pak, ona koja nam pomaže da razumemo doba u kojem živimo. Zato Hegel i može da napiše da „jedino konzistentan i dostojan metod koji filozofsko razmatranje može da usvoji jeste da s istorijom započne tamo gde umnost počinje da se pojavljuje u svetovnoj egzistenciji“.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Istorija antičke retorike - Džordž A. Kenedi Izdavač: Karpos Godina izdanja: 2019 Broj strana: 325 Format: 25 cm Povez: Tvrdi „Istorija antičke retorike“ sinteza je višedecenijskog bavljenja antičkom retorikom Džordža A. Kenedija, renomiranog američkog stučnjaka za retoriku i profesora klasične filologije, komparativne književnosti i retorike na Univerzitetu Severne Karoline (SAD). Ona spada među najbolje priručnike za antičku retoriku koji trenutno postoje u globalnim okvirima. Delo čine, pored predgovora, trinast poglavlja, koja hronološkim redom izlažu sve bitne autore, dela, pojave i procese u antičkoj retorici. U knjizi je složeni i polivalentni fenomen retorike podjednako osvetljen sa istorijske i teorijske strane, predstavljena je kako njena oratorska, politička, sudska i panegirička strana, tako i njena literarna, stilistička, književnoteorijska i književnokritička dimenzija, razjašnjen je antagonizam i interakcija filozofije i retorike, kao i istaknuto mesto retorike u antičkom sistemu obrazovanja. „Istorija antičke retorike“ je nezaobilazno delo za svakoga ko se bavi antičkom retorikom i književnošću, ali i grčkom i rimskom kulturom u širem smislu. Ovo izdanje sadrži opsežnu bibliografiju, kao i detaljan indeks imena i pojmova. SADRŽAJ PREDGOVOR PRVOM IZDANjU I POGLAVLjE Uvod: Priroda retorike II POGLAVLjE Ubeđivanje u helenskoj književnosti pre 400. god. p.n.e. III POGLAVLjE Grčka retorska teorija od Koraksa do Aristotela IV POGLAVLjE Atički besednici V POGLAVLjE Helenistička retorika VI POGLAVLjE Rano rimsko besedništvo VII POGLAVLjE Ciceron VIII POGLAVLjE Rimska retorika u vreme Avgusta IX POGLAVLjE Latinska retorika Srebrnog doba X POGLAVLjE Helenska retorika u Rimskom carstvu XI POGLAVLjE Druga sofistika XII POGLAVLjE Hrišćanstvo i klasična retorika XIII POGLAVLjE Opstanak antičke retorike od pozne antike do srednjeg veka BIBLIOGRAFIJA INDEKS IMENA I POJMOVA

Novo, nečitano, nema posvete. Istorija skepticizma - Ričard Popkin Izdavač: Fedon Godina izdanja: 2010 Broj strana: 671 Format: 23 cm Povez: Broširani Ričard Popkin jedan je od najuticajnijih savremenih tumača skepticizma, a njegova knjiga prati istoriju skepticizma od Savonarole do Bejla (od 1450. do 1710. godine). Taj period nije izabran slučajno. U tih bezmalo 300 godina najpre je iznova otkriven grčki skepticizam, potom inkorporiran u iskustvo renesanse, zatim izložen novim tumačenjima i preobražajima, da bi i sam odigrao nezaobilaznu ulogu kod velikih filozofa poput Dekarta, Paskala, Spinoze, Hobsa, ili iznova propitan u teološkim raspravama tog perioda. Popkin pripada američkoj školi istoričara filozofije, što podrazumeva besprekorno poznavanje teme o kojoj piše, strogost u izlaganju i, uprkos tome što je reč o tekstu koji se prostire na gotovo 700 stranica, ekonomičnost izraza. Već u prvoj rečenici knjige Popkin precizira da je skepticizam filozofsko gledište a ne niz sumnji koji se vezuje za tradicionalna religijska verovanja, što znači da je ključni ulog svake skeptičke pozicije – istina. Ipak, Popkin ne suprotstavlja skepticizam i fideizam, skeptika i vernika, kako bi se moglo očekivati s obzirom na suprotstavljenost te dve pozicije. Nikada skepticizam, sugeriše autor, nije puko neverovanje, niti je fideizam slepo verovanje. Iako skeptik preporučuje suzdržavanje od suđenja koje počiva na verovanju, to ne znači da je verovanje irelevantno za ono do čega je skeptiku stalo – do nesumnjive istine. Upotrebljavajući pojam fideizma onako kako ga je oblikovala literatura na engleskom jeziku, Popkin, zapravo, nastoji da jasnije istakne skeptički element koji je, tvrdi on, uključen u fideističko gledište. Popkinov tekst nezaobilazan je u svakoj raspravi koja sumnju koristi kao način da se dođe do delotvorne istine.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Zaljubljeni Sokrat - Marijana Ricl Izdavač: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Godina izdanja: 2021 Broj strana: 590 Format: 24 cm Povez: Broširani Zaljubljeni Sokrat: Sokratova i Alkibijadova priča bavi se najsjajnijim periodom atinske istorije i kulture i dvema figurama koje se uzdižu iznad svih ostalih na kulturnom i političkom planu tadašnje Atine – Sokratom i Alkibijadom. Ovaj divljenja vredan rukopis rezultat je višegodišnjih interesovanja i istraživanja prof. dr Marijane Ricl o atinskom mudracu Sokratu, njegovom životu i njegovoj misli i načinima kako je ona predstavljena kod njegovih neposrednih učenika i potonjih poštovalaca i tumača. S obzirom na svu zanimljivost i značaj prezentiranog izvornog materijala i visok kvalitet njegove obrade i stručnog komantara, knjiga o Sokratu i Alkibijadu znatno doprinosi razrešenju nekih škakljivih i provokativnih pitanja kojima se naučnici i filozofi bave već vekovima, ali takođe i boljem razumevanju antičke grčke kulture i misli uopšte. Zato će, nema sumnje, biti korisna kako stručnjacima, tako i široj publici zainteresovanoj za staru istoriju i filozofiju. Ukratko, knjiga za 21. vek koja svedoči o jednom prijateljstvu skovanom, slavljenom i osuđivanom još u 5. veku pre naše ere!

Kao novo. Bez posvete. Supruga, ljubavnica, robinja: žena u antičkoj Grčkoj, Rimu i ranom hrićanstvu - Dejan Aničić Godina izdanja: 2021 Broj strana: 269 Povez: Mek Do sredine sedamdesetih godina prošlog veka, činilo se da žene u antici, kada su nauka i publicistika u pitanju, – nisu postojale. Sa sve češćim postavljanjem novih pitanja istoriji i okretanjem ka do tada zanemarenim temama (privatno, svakodnevno) i marginalnim društvenim i političkim grupama (seljaci, radnici, jeretici itd.), žene i njihov istorijski položaj postaju sve češće predmet ozbiljnog naučnog istraživanja i interesovanja šire obrazovane javnosti. Tome je svakako doprinelo i jačanje ženskog pokreta, ali i sve veći broj devojaka koje se upisuju na fakultete. Otuda ne čudi što su rodne studije poslednjih decenija, naročito u Americi, doživele procvat, osvežile naučna istraživanja u širokom spektru humanističkih nauka i znatno obogatila naša saznanja.Zbornik Supruga, ljubavnica, robinja: žena u antičkoj Grčkoj, Rimu i ranom hrišćanstvu nema ambiciju da prikaže celokupnu sliku pravnog, ekonomskog i društvenog položaja žena u patrijarhalnom poretku klasične i pozne antike, niti da ponudi celokupan pregled najvažnijih istraživanja u ovoj oblasti. To ne bi pošlo za rukom nijednom monografskom izdanju. Trudili smo se, međutim, da ipak čitaoce ne uskratimo za opštu sliku, koliko je to moguće, i neki od ukupno trinaest prevedenih članaka izabrani su upravo stoga što daju opis i pregled određenih tema bez mnogo upuštanja u detalje. S druge strane, pak, u zborniku postoje i članci koji fasciniraju brižljivom i inteligentnom analizom, fokusiraju se na naizgled nevažne detalje i preko njih dolaze do iznenađujućih uvida koji intelektualno razgaljuju i stimulišu. Budući da je savremena istraživanja obeležio snažan uticaj teorije (filozofije, sociologije, psihonalize), zborniku smo dodali i dva često citirana i preštampavana teorijska članka koji tematizuju problem rodnih i seksualnih kategorija.Posebnu vrednost ovog zbornika čini i bibliografija radova o ženama u antici; u slučaju zbornika, nisu navedena samo njihova imena, imena priređivača itd., nego su dodavani i naslovi članaka u njima, što, koliko nam je poznato, nema na drugim mestima.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Sredozemlje u starom veku - Fernan Brodel Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2007 Broj strana: 430 Format: 23 cm Povez: Tvrdi Fernan Brodel nas vodi kroz jedno čudno istorijsko putovanje Sredozemljem, opčinjen ostvarenjima neolitskih seljaka, razvojem nauke i umetnosti na Bliskom istoku, neumornim feničanskim moreplovcima i trgovcima, izuzetnim podvizima kao što je pronalazak pisma, jonska filozofija ili rimsko pravo. Kao istoričar modernog doba, on je uvek tražio nove početke koje smatra revolucijama: revoluciju trgovine, na primer, koja će večno trajati; ili izum feničanske azbuke, a povezan s trgovinom koju dalje usavršava. Druga promena koju smatra revolucionarnom je funkcionisanje atinske države koja je ustanovljena posle arhajskog razdoblja. Takođe mu je značajan i nastanak rimske republike. U isto vreme, suprotno tome, on predlaže drugačije tumačenje istorije, delimično skidanje mitskog vela s dva diva, Grčke i Rima, koje vidi kao one koji vešto koriste ranija ostvarenja. Brodel kao da ima tajnu simpatiju za narode koje je pregazio rimski valjak: Etrurce i Kartaginjane. Smatra da je tu potrebno novo tumačenje u kojem će biti uzet u obzir doprinos pobeđenih, a da bi se osporila neka ostvarenja koja se u istoriji uglavnom pripisuju pobednicima. U ovoj knjizi Brodela srećemo kao pisca, izvanrednog pripovedača koji zna kako da najbolje iskoristi dokumente, da postavi umesna pitanja, da detaljima posmatranim s neobične strane prida životnost, upoređujući naizgled sasvim različite situacije, udružujući suprotne strane problema, ili buneći se protiv očiglednih anahronizama. Zato je ova knjiga podsticajna. Ona nije delo nekog slučajnog posmatrača praistorijskog ili antičkog sveta, već starog zaljubljenika u Sredozemlje koji nam otkriva osnove, ali to sve obogaćuje svojim enciklopedijskim znanjem. Na njenim stranicama, dok čitamo o megalitima, piramidama, grčkim hramovima i bazilikama koji se ocrtavaju na azurnom nebu, pred nama oživljava prošlost koja i dalje živi.

Knjige su kao nove. Bez posvete. Besplatna poštarina CC paketom. Montenj je pisac 16. veka. Dvesta godina već za njega zna srpski jezik i to iz izvoda i izbora. Pred srpskim čitaocem, tek sada, prvi put, nalazi se integralno izdanje znamenitih Ogleda – delo filozofskih, moralnih, opštepoučnih rasprava i saznanja koja već stolećima oduševljavaju i opominju čovečanstvo. Na oko 1.800 strana teksta, ovo delo je složeno od mnogih znanja, misli, priča, citata: književnost, filozofija, istorija, etikaa. Pred nama je delo koje predstavlja celu jednu biblioteku u civilizaciju. Preciznim prevodom i jezičkim majstorstvom ovo delo je do savršenstva dovela prof. dr Izabela Konstantinović. Ona je sa akribijom i erudicijom dala mnoga objašnjenja, tumačenja i napomene. Mišel de Montenj (1538-1592) vodi poreklo iz bogate francuske porodice. Povukavši se iz javnog života, posvetio se radu na svojim esejima koji su rezultat duge sistematske discipline kojoj podređuje ceo život. Sa svojim univerzalnim mislima i danas pleni čitaoce širom sveta. Školovan na klasičnim delima Platona, Seneke, Cicerona i drugih on je, uvek radikalan, preteča revolucionarnih građanskih mislilaca XVIII veka. O vaspitanju dece O prijateljstvu O lažljivcima O svireposti O dokolici O kajanju O samoći KNJIGA I Ogledi. Knj. 1 / Mišel de Montenj ; prevod, predgovor i napomene Izabela Konstantinović Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 2013 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis XLIV, 523 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela Srpska književna zadruga ; kolo 105, knj. 705 Prevod dela: Les essais de Michel de Montaigne Tiraž 1.000 O piscu Ogleda: str. V-XXVIII Iz hronologije događaja i biografije Mišela od Montenja: str. XXIX-XLIV Napomene: str. 429-514 Registar. KNJIGA II Ogledi. Knj. 2 / Mišel de Montenj ; prevod i napomene Izabela Konstantinović ; [redaktori latinskog i grčkog teksta Goran Vidović, Uroš Rajčević ; redaktor italijanskog teksta Dragan Mraović] Jezik srpski Godina 2017 Srpska književna zadruga, 2017 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 686 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela, 1935- = Konstantinović, Izabela, 1935- Konstantinović, Filip Vidović, Goran, 1979- = Vidović, Goran, 1979- Rajčević, Uroš, 1983- = Rajčević, Uroš, 1983- Mraović, Dragan, 1947-2022 = Mraović, Dragan, 1947-2022 Zbirka Srpska književna zadruga ; kolo 109, knj. 729 Prevod dela: Les essais de Michel de Montaigne Tiraž 1.000 Str. 5-6: Petstogodišnjica Mišela de Montenja u 21. veku / Ph. [Philip] K. [Konstatinović] Napomene: str. 637-675 Napomene i bibliogrfske reference uz tekst Registri. KNJIGA III Naslov Ogledi. Knj. 3 / Mišel de Montenj ; prevod i napomene Izabela Konstantinović ; [redaktori latinskog i grčkog teksta Goran Vidović, Uroš Rajčević] Jezik srpski Godina 2020 Beograd : Srpska književna zadruga, 2020 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 502 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela, 1935- = Konstantinović, Izabela, 1935- Vidović, Goran, 1979- = Vidović, Goran, 1979- Rajčević, Uroš, 1983- = Rajčević, Uroš, 1983- Zbirka Srpska književna zadruga. kolo 112 ; knj. 747 Prevod dela: Les essais de Michel de Montaigne Tiraž 1.000 Napomene: str. [465]-494 Beleška o prevodiocu: str. [501]-502 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Montaigne, Michel de, 1533-1592 Montenj, Mišel de, 1533-1592 = Montaigne, Michel de, 1533-1592

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga je biografija Theodorea Roosevelta o engleskom lordu protektoru, Oliveru Cromwellu. Unutar ovog teksta Roosevelt objašnjava kako je Cromwellov uspon na vlast bio prva moderna borba za društvenu, vjersku i političku slobodu. Najprije analizira sve nesposobnije i tiranskije postupke kraljeva Stuarta. Zatim Roosevelt istražuje Dugi parlament i kako je despotizam Charlesa I. natjerao članove parlamenta na pobunu. Zatim proučava Charlesovo smaknuće i, konačno, Roosevelt ispituje Cromwellov kapacitet kao vojnika i vođe u škotskoj i irskoj kampanji. Ova biografija istražuje fascinantan lik koji je bio ključan u razdoblju engleske povijesti koje je utjecalo na razvoj Engleske kao svjetske sile. Roosevelt piše sa strašću i duhovitošću koji su strani mnogim sadašnjim povjesničarima, što ovu knjigu čini obaveznim štivom za studente povijesti. Teodor „Tedi“ Ruzvelt (engl. Theodore `Teddy` Roosevelt; Njujork, 27. oktobar 1858 — Ojster Bej, Njujork, 6. januar 1919) je bio američki državnik, konzervacionista, istoričar, pisac i dvadeset šesti predsednik SAD (1901—1909). Izabran je u njujorško zakonodavstvo (1882), gde je postao republikanski vođa koji se suprotstavljao demokratskoj političkoj mašineriji. Posle političkih poraza i smrti supruge, otišao je u Dakotu da se bavi poljoprivredom. Vratio se u Njujork i služio u komisiji gradske službe (1889—1895) i kao šef gradskog odbora policijskih komesara (1895—1897). Budući pristalica Vilijama Makinlija, služio je kao podsekretar mornarice (1897—1898). Kada je izbio Špansko-američki rat, podneo je ostavku da bi organizovao konjičku jedinicu Grubi jahači. Vratio se u Njujork kao heroj i izabran je za 33. guvernera Njujorka 1899. Kao prvi republikanski potpredsednički kandidat, zauzeo je položaj kada je Makinli ponovo izabran, i postao predsednik posle Makinlijevog ubistva 1901. godine. Jedna od njegovih ranih inicijativa bila je sprovođenje Šermanovog akta protiv trustova da bi se sprečili poslovni monopoli. Osvojio je izbore 1904. pobedivši protiv kandidata Altona Parkera.[1] Na njegovo podsticanje. Kongres je regulisao železničke stope i odobrio akt o ispravnoj hrani i lekovima i akt o inspekciji mesa (1906) radi zaštite javnog zdravlja. Stvarao je nacionalne šume i odvajao zalihe minerala, nafte i uglja za čuvanje. Zajedno sa državnim sekretarom Elihuom Rutom objavio je Ruzveltov amandman Monroovoj doktrini, koji je potvrdio položaj SAD kao zaštitnika zapadne hemisfere. Za posredovanje u rusko-japanskom ratu dobio je Nobelovu nagradu za mir (1906). Osigurao je sporazum sa Panamom za izgradnju kanala. Odbivši da se ponovo kandiduje za predsednika obezbedio je nominaciju Vilijamu H. Tafta. Pošto je proputovao Afriku i Evropu, pokušao je da osvoji republikansku predsedničku nominaciju 1912; kada je odbijen, organizovao je Progresivnu stranku i vodio politiku novog nacionalizma. Iako je izgubio na izborima, osvojio je 88 elektorskih glasova, što je najuspešnija kandidatura treće partije u XX veku. Tokom čitavog života bavio se pisanjem, objavljujući dela o istoriji, politici, putovanjima i prirodi. Tokom Prvog svetskog rata, ponovo se politički aktivirao. Nakon američke objave rata Nemačkoj (1917), zalagao se da SAD objave rat i svim nemačkim saveznicima, ne samo Austrougarskoj, već i Bugarskoj i Turskoj, ali ovi njegovi predlozi nisu bili u celini prihvaćeni, pošto je rat objavljen i Austrougarskoj, ali ne i Bugarskoj.[2] Detinjstvo i porodica Teodor Ruzvelt Mlađi je rođen 27. oktobra 1858. godine u Istočnoj 20. ulici u Njujorku.[1] Bio je drugo od četvoro dece pripadnice visokog društva Marte Stjuart „Miti“ Bulok i biznismena i filantropa Teodora Ruzvelta Starijeg (brata Roberta Ruzvelta i Džejmsa A. Ruzvelta, svi sinovi Kornelijusa Ruzvelta). Imao je stariju sestru Anu (koju su zvali Bami), mlađeg brata Eliota i mlađu sestru Korinu. Ruzveltovu mladost su u velikoj meri obeležili loše zdravlje i iscrpljujuća astma. Često je imao iznenadne noćne napade astme koji su ga gušili skoro do smrti što je užasavalo i Teodora i njegove roditelje. Doktori nisu imali lek.[3] Ipak, bio je energičan, nestašan i veoma radoznao. Njegovo zanimanje za zoologiju je počelo u sedmoj godini kada je ugledao mrtvu foku na lokalnoj pijaci. Kada su pribavili fokinu glavu, Ruzvelt i njegova dva rođaka osnivaju nešto što zovu „Ruzveltov muzej prirodne istorije“. Savladavši osnove prepariranja životinja, ispunio je svoj improvizovani muzej životinjama koje je ubio ili ulovio, a zatim proučavao i pripremao za izlaganje. Sa devet godina je zabeležio svoja posmatranja insekata u radu „Prirodna istorija insekata“. Na Ruzvelta je značajno uticao njegov otac, koji je imao istaknutu ulogu u kulturnim dešavanjima u Njujorku. Pomogao je osnivanje muzeja Metropoliten i posebno je bio aktivan u obezbeđivanju podrške za Uniju tokom građanskog rata, iako su mu rođaci sa ženine strane bili vođe Konfederacije. Ruzvelt je jednom rekao: „Moj otac, Teodor Ruzvelt, bio je najbolji čovek koga sam ikada poznavao. U njemu su snaga i hrabrost bili ujedinjeni sa blagošću, nežnošću i ogromnom nesebičnošću. Kod nas dece nije tolerisao sebičnost, okrutnost, lenjost, kukavičluk i neistinu“. Porodična putovanja u inostranstvo, uključujući putovanja u Evropu 1869. i 1870. kao i u Egipat 1872. oblikovala su njegov kosmopolitski pogled na svet.[4] Planinareći na Alpima s porodicom 1890, Ruzvelt je shvatio da može da održati korak sa svojim ocem. Otkrio je značajne prednosti fizičkog napora za smanjivanje napada astme i jačanje duha. Ruzvelt je započeo naporan režim vežbanja. Nakon maltretiranja od strane dva starija dečaka na jednom kampovanju, našao je trenera boksa da ga uči da se bori i ojača svoje telo.[5] Prva supruga mu je bila Alis Hetvej Li Ruzvelt, a druga Edit Ruzvelt. Obrazovanje Ruzvelt se uglavnom školovao kod kuće, gde su ga podučavali učitelji i roditelji. Biograf H. V. Brend tvrdi: „Najočigledniji nedostatak njegovog školovanja kod kuće bila je neujednačena pokrivenost različitih oblasti ljudskog znanja“.[6] Bio je dobar iz geografije, bistar za istoriju, biologiju, francuski i nemački; međutim, mučio se oko matematike i klasičnih jezika. Kada se upisao na Harvard, 27. septembra 1876, otac ga je savetovao: „Najpre brini o moralu, zatim o zdravlju i na kraju o studijama“.[7] Očeva iznenadna smrt 9. februara 1878, snažno je pogodila Ruzvelta, ali se vremenom oporavio i udvostručio aktivnosti.[8] Dobro su mu išle nauka, filozofija i retorika ali je nastavio da se muči sa latinskim i grčkim jezikom. Intenzivno je proučavao biologiju i već je bio priznati prirodnjak s objavljivanim radovima iz ornitologije. Čitao je izuzetno mnogo i imao skoro fotografsko pamćenje.[9] Dok je bio na Harvardu, bavio se veslanjem i boksom. Jednom je osvojio drugo mesto na harvardskom takmičenju u boksu.[10] Ruzvelt je bio član književnog društva Alfa Delta, bratstva Delta Kapa Epsilon i prestižnog Porcelijanskog kluba; bio je i urednik časopisa Hardvard Advokejt. Ruzvelt je 1880. godine diplomirao na Harvardu sa izuzetnim pohvalama (bio je dvadeset drugi od 177 studenata). Biograf Henri Pringl navodi: Ruzvelt je analizirajući svoju karijeru na univerzitetu i nastojeći da utvrdi kakve je tu koristi stekao, smatrao da je dobio malo od Harvarda. Smetali su mu formalističko obrađivanje mnogih tema, krutost, obraćanje pažnje na sitnice koje su bile važne same po sebi, ali koje niko nije povezivao sa celinom.[11] Nakon očeve smrti, Ruzvelt je nasledio sumu od 125.000 dolara, dovoljnu da živi pristojno do kraja života. Ruzvelt je odustao od svog pređašnjeg plana da studira prirodne nauke i umesto toga odlučio da upiše Pravni fakultet na Univerzitetu Kolumbija i vrati se u porodičnu kuću u Njujorku. Ruzvelt je bio dobar student prava ali je često smatrao da su zakoni nelogični; mnogo vremena je proveo pišući knjigu o Ratu iz 1812. Odlučivši da počne da se bavi politikom, Ruzvelt počinje da prisustvuje sastancima Republikanske stranke. Iako je njegov otac bio istaknuti član ove stranke, Ruzveltov izbor karijere je bio neobičan za pripadnika njegove klase, s obzirom na to da većina njegovih vršnjaka nije želela da se ozbiljno bavi politikom. Bez obzira na to, Ruzvelt je našao saveznike u lokalnoj Republikanskoj partiji i pobedio aktuelnog državnog poslanika koji je bio usko povezan sa senatorom Roskom Konklingom. Nakon pobede, Ruzvelt je odlučio da napusti studije prava, o čemu je kasnije rekao: „Nameravao sam da postanem član vladajuće klase“.[12] Smrt U noći 5. januara 1919. godine, Ruzvelt je imao probleme sa disanjem. Nakon što mu je njegov lekar, dr Džordž V. Feler, dao terapiju bilo mu je bolje i otišao je na spavanje. Ruzveltove poslednje reči: „Molim te ugasi to svetlo, Džejmse“ bile su upućene porodičnom batleru Džejmsu Ejmosu. Između 4:00 i 4:15 tog jutra, Ruzvelt je umro u snu, u svom domu Sagamor Hil nakon što mu se krvni ugrušak otkačio od vene i dospeo u pluća.[13] Imao je šezdeset godina. Pošto je primio vest o smrti svog oca, njegov sin Arčibald je poslao telegram svojoj braći i sestrama: „Stari lav je umro“. Potpredsednik Vudroa Vilsona, Tomas R. Maršal je rekao: „Smrt je morala uzeti Ruzvelta u snu, jer da je bio budan došlo bi do borbe“.[14] Nakon privatnog opela u severnoj sobi u Sagamor Hilu, skromna sahrana je održana u Hristovoj episkopalnoj crkvi u Ojster Beju.[1] Među ožalošćenima su bili potpredsednik Tomas R Maršal, Čarls Evans Hjuz, Voren Harding, Henri Kabot Lodž i Vilijam Hauard.[1] Duž snegom prekrivene putanje povorke do groblja stajalo je mnoštvo posmatrača i odred konjičkih policajaca koji su dojahali iz Njujorka. Ruzvelt je sahranjen na brdu sa pogledom na Ojster Bej...

Kao na slikama Nolit, 1978 Tvrd povez sa omotom, 7 knjiga. Komplet je lepo očuvan, zaštitni omoti kao na slikama 1. Proces/ 253 strane 2. Zamak/ 401 strana 3. Amerika/ 297 strana 4. Pripovetke/ 546 strana 5. Dnevnici 1910-1913/ 317 strana 6. Dnevnici 1914-1923/ 387 strana 7. Pisma/ 301 strana Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Klosternojburg, 3. jun 1924) je nemački pisac[1][2] jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[3] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felis Bauer te najmlađoj sestri Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt sa vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kratkih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik u gladovanju pripremio za štampu, ona nije izašla do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Zamak i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti, kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Biografija[uredi | uredi izvor] Porodica[uredi | uredi izvor] Franc Kafka, 1888. godine. Kafkine sestre (sleva nadesno): Vali, Eli i Otla. Kafkini roditelji, Herman i Julija Kafka. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[4] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvrsnog poznavatelja ljudske naravi.`[5] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[6][7] obrednog mesara (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonjice sa brojnom jevrejskom populacijom.[8] Nakon što je radio kao trgovački putnik, vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[9] Kafkina majka, Julija (1856—1934), bila je kćerka Jakoba Lovija, uspešnog trgovca na malo iz banjskog mesta Podjebradi,[10] koja je bila obrazovanija od svog supruga.[6] Kafkini su roditelji verovatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pežorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verovatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim.[11] Plaketa koja označava rodnom mesto Franca Kafke u Pragu, koji su dizajnirali Karel Hladik i Jan Kaplicki, 1966 Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini trga Staromjestske namjesti u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[12] Njegova braća, Georg i Hajnrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[13] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[14] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[15] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje.[16] Obrazovanje[uredi | uredi izvor] Palata Kinski, gde je Kafka išao u gimnaziju, na Starom gradskom trgu u Pragu. U razdoblju od 1889. do 1893, Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[5][17][18] Po završetku osnovne škole 1893. godine, Kafka je primljen u strogu, klasično-orijentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[19][20] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[21] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[22] Maturske ispite položio je 1901. godine.[23] Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[24] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale znatno duže, što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[25] Takođe se pridružio i studentskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[26] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[27] Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[26] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[28] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[29] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalno vaspitanje i Iskušenje svetog Antonija na francuskom, na Kafkin predlog.[30] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[31] Uz navedene, Kafka je bio zainteresovan i za češku književnost[19][20] te dela Johana Volfganga Getea.[32] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima.[34][35] Posao[uredi | uredi izvor] Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[36] Dana 1. novembra 1907, Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom - od 08:00 do 18:00[37][38] - koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca.[39][40] Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje.[41] Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje.[42] Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen.[43] U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on.[44][45] Krajem 1911. Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca, koji je dao Herman Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzeo fabriku, jer mu je previše vremena oduzimala od pisanja.[46] U ovom razdoblju se zainteresovao za jevrejsko pozorište na jidišu, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim interesovanjima. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao pozorišnoj predstavi, Kafka je sledećih šest meseci proveo intenzivno se baveći jidišom i jevrejskom književnošću.[47] Ta preokupacija poslužila mu je i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa jevrejstvom.[48] Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac.[49] Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust, jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije je ipak pokušao da se pridruži vojsci, ali su ga u tome sprečili zdravstveni problemi. Naime, tuberkuloza[50] mu je dijagnostikovana 1917. godine.[51] Privatni život[uredi | uredi izvor] Franc Kafka 1917. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno `mučila` seksualna požuda.[52] Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele,[53][54][55] a zanimala ga je i pornografija.[52] Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912. Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Posmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj.[56][57] Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču `Пресуда`, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetki `Preobražaj`. Kafka i Felis Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta verili.[58] Drugu veridbu, Kafka je raskinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njena pisma se nisu sačuvala.[56][59][60] Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920. bio veren i treći put, Julijom Vohrizek, siromašnom i neobrazovanom hotelskom sobaricom.[58][61] Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu sa njenom prijateljicom, Margaretom `Gretom` Bloh,[62] Jevrejkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine.[63][64] Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac, jer par nikada nije bio intiman.[65][66] Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece.[67] Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su bile Felis Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako živeo dok je bio u vezi sa Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. U avgustu 1917. Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Siržem (češ. Siřem, nem. Zürau), gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurakom Hermanom. Boravak tamo mu je veoma prijao, te je kasnije taj period opisao kao verovatno najbolji u svom životu, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg).[68] Godine 1920,, Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni.[69] Tokom odmora u julu 1923, koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne jevrejske porodice. Kafka se, u nadi da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo sa Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud.[70] U tom je periodu radio na četiri priče, koje je trebalo da budu štampane pod naslovom Umetnik u gladovanju.[69] Ličnost[uredi | uredi izvor] Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[36] Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje.[71] Kafka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama.[72] Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva.[73] Brod je smatrao kako su `apsolutna istinoljubivost` i `precizna savesnost` dve Kafkine najznačajnije osobine.[74][75] Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari, koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite.[76] Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost,[29] postavši dobar biciklista, plivač i ronilac.[74] Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam.[77] Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori[74] te tehnički noviteti kao što su avioni i film.[78] Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao `vrstom molitve`.[79] Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je voleo tišinu prilikom pisanja.[80] Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti.[81] Njegov stil, ne samo u `Preobražaju` već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima.[82] Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.:[83] Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih a da se ne rastrgnem. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno.[84] Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u sebi samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni.[85] Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka,[86] neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“[87] U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995, Sander Gilman je istražio `zašto bi jednog Jevrejina smatrali `hipohondrom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvatanja jevrejskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.`[88] Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistvu, pred kraj 1912. godine.[89] Politički stavovi[uredi | uredi izvor] Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata,[90] Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije.[91] Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900/1901) jer su `[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni`.[92][93] `Franc je postao socijalista, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.`[93] Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu.[93] U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: `Ne zaboravi Kropotkina!`[94] Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: `Oni su svi bezahvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.`[95] Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma.[96] Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva.[97] Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate.[98] Judaizam i cionizam[uredi | uredi izvor] Odrastajući, Kafka je bio Jevrejin koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik.[99] Bio je duboko fasciniran Jevrejima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Jevrejima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na jevrejske pisce.[100] Ipak, neretko je bio otuđen kako od Jevreja tako i od judaizma: `Šta ja imam zajedničko sa Jevrejima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglu, zadovoljan što mogu disati.`[101] Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svestan svog jevrejstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju jevrejski likova, scena ili tema.[102][103][104] Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito jevrejstvo bilo strano, bio suštinski jevrejski pisac.[105] Lotar Kan je jednako jasan: `Prisutnost jevrejstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.`[106] Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje `trostruke dimenzije postojanja Jevreja u Pragu... njegov protagonista, Jozef K. je (simbolično) uhapšen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivicu` koja prožima jednog Jevrejina u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Jevrejin.`[107] U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: `Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.`[100] Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamant, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava[100] i odlazeći na časove rabina Julijusa Gutmana[b] na berlinskom Fakultetu za jevrejske studije.[108] Livija Rotkirhen naziva Kafku `simboličnim figurom svoga vremena`.[107] Njegovi savremenici bili su mnogi nemački, češki i jevrejski pisci, koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i jevrejsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, `ta situacija dala je njihovim delima širok, kosmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.`[107] Smrt[uredi | uredi izvor] Grob Franca Kafke i njegovih roditelja na groblju u četvrti Žižkov. Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag,[58] gde su ga negovali članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča,[69] gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da konzumira hranu.[109][110] Telo mu je preneto nazad u Prag, gde je sahranjen 11. juna 1924. na Novom jevrejskom groblju u četvrti Žižkov.[54] Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti.[79] Delo[uredi | uredi izvor] Prva stranica Pisma ocu. Sva izdata dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jesenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao,[111][112] posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela.[113] U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao kao zastrašujućeg i za koga je smatrao da mu je bliži nego sopstvena porodica.[114] Priče[uredi | uredi izvor] Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge (`Preobražaj`, `U kažnjeničkoj koloniji`, `Presuda`), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer `Odustani!`, `Prometej`, `Mala basna` ili `Istina o Sanču Panzi`). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |`Der Unredliche in seinem Herzen`. Ona nikada nije štampana, ali je bila deo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči `Opis jedne borbe`. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908,[115] a dva u proleće 1909, sve u Minhenu.[116] U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912, Kafka je napisao priču `Presuda`, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer.[117] Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči.[118][119] Kafka je kasnije rekao kako je pisao s `potpunim otkrivanjem svoje duše i tela`[120] tu priču koja se `razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.`[121] Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913), dodavši neobičnu tvrdnju: `Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?`[122] Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu `Gospođici Felisi Bauer`, koja je u kasnijim izdanjima promenjena `za F`.[69] Godine 1912,, Franc Kafka je napisao pripovetku `Preobražaj`,[123] izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verovatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od spoljnog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo delo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka.[124][125][126] Priča `U kažnjeničkoj koloniji`, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914,[69] revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča `Umetnik u gladovanju`, izdata u časopisu Die neue Rundschau`` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode.[127] Njegova poslednja priča, `Pevačica Žosefina, ili puk miševa` takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike.[128] Romani[uredi | uredi izvor] Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (odozgo nadole): Proces (1925), Dvorac (1926), Amerika (1927) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine,[129] a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom `Ložač`. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika.[130] Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije.[131] Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku[132] te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak.[133] Tokom 1914. Kafka je započeo rad na romanu Proces,[116] svom verovatno najuticajnijem romanu.[v] Proces govori o Jozefu K., bankovnom službeniku koji jednog jutra biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. Jozef K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunosti dehumanizirane birokratije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos tome što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to `njena priča`.[134][135] Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama.[135] Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže `temeljne znakove njegove fikcije - onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenljivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenja.`[135] Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Zamak, ali je počeo da ga piše tek 27. januara 1922.[116] Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. zemljomer, geodeta, geometar) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“[136] Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokratiji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadežnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: `Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, `realistične` detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.`[137] Istorija izdavanja[uredi | uredi izvor] Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion.[138] Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati `Opis jedne borbe`.[138] Fragment priče `Avioni u Breši`, napisane tokom puta za Italiju brodom, izdat je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija.[138][139] Dana 27. jula 1910, nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija.[138][140] U Lajpcigu, tokom 1913, Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču `Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka` (nem. `Presuda, priča Franca Kafke`) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča `Pred zakonom` izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse.[138] Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom letnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa;[141] Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913).[142] Kafka je zbirku posvetio Brodu (`Für M.B.`), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“).[143] Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele.[142] Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf,[142] a posvećena je Kafkinom ocu.[144] Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik u gladovanju, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924, Berliner Börsen-Courier izdaje Kafkin esej o piscu Adalbertu Stifteru.[145] Maks Brod[uredi | uredi izvor] „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: `Najdraži Maks, moj poslednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.`[146][147] Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939.[148] Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorisala njegove želje, tajno sačuvašvi 20 beležnica i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže.[149] Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu,[35] Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poređa Kafkine beleške. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige - nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku.[150][151] Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predati za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumeriranim poglavljima, a Dvorac pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem [151]- Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Dvorac 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931,, Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izvavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja[uredi | uredi izvor] Godine 1961. Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan.[152][153] Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru.[153][154] Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag.[155] Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se `Kritičarska izdanja` ili `Fišerova izdanja`.[156] Neizdani papiri[uredi | uredi izvor] Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe.[157] Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008. započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000.[111][158] Godine 2012. živa je bila samo Eva.[159] Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila.[160] Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to `kulturna dobra koja pripadaju jevrejskom narodu`.[160] NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012. Porodični sud u Tel Avivu presudio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke.[161] Kritička analiza[uredi | uredi izvor] Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“,[162] dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka.[163] Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog `Preobražaja` pokazalo `da je moguće pisati na drugačiji način`.[101][164] Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako `cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.`[165] Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“,[166] je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja.[14][166] Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba.[167] Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi `Preobražaja` i `Žarača` koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel.[168] Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce.[98] Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela.[91][98] Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam.[98] Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma.[169] Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama.[170] Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom.[171][172] Skulptura pred ulazom u Muzej Franca Kafke u Pragu. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna - čak i vesela - nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegovih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljaju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove.[173][174] Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u patrijarhalnom domu i u totalitarnoj državi.[175] Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitaoca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu.[176] Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti.[177] Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu.[178][179] Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela,[180] u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan.[181] Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole.[180] Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti.[182] Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni - utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni.[183] Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio `jako svestan pravnih debata svog doba`.[179][184] U jednoj publikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa,[185] Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon `nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.`[186] Ostavština[uredi | uredi izvor] Bronzana statua Franca Kafke u Pragu koju je izradio Jaroslav Rona. Ovaj kip se nalazi u Ulici Dušni, u staroj židovskoj četvrti, a inspirian je Kafkinom pričom `Opis jedne borbe`. `Kafkijanska atmosfera`[uredi | uredi izvor] Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin `kafkijanska atmosfera`, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i `Preobražaja`. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične.[187][188][189][190] Komemoracija[uredi | uredi izvor] Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovom životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barseloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao.[191] Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao `humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.`[192] Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku.[192] Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra.[192] San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četveromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj[uredi | uredi izvor] Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva.[193] Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao.[194] Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga,[195] dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela.[196] Godine 1999,, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku.[197] Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći.[194] Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizuelnu umetnost, muziku i pop-kulturu.[198] Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka `ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.`[187] Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“.[187] Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“.[167] Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sledi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija.[167] Ovde se nalazi kratak spisak raznoraznih umetničkih ostvarenja koji su, na ovaj ili onaj način, povezani s Kafkom: Naslov Godina Medijum Beleške Reference `A Friend of Kafka` 1962. kratka priča nobelovca Isaka Baševisa Singera, o židovskom glumcu po imenu Žak Kohn koji je rekao da je poznavao Franca Kafku; u ovoj priči, prema Žaku Konu, Kafka je verovao u Golema, legendarno biće iz židovskog folklora [199] The Trial 1962. film u režiji Orsona Velsa, koji je rekao: `Možete reći što hoćete, ali Proces je moje najveće delo, veće i od Građanina Kanea.` Josefa K. u filmu tumači Anthoni Perkins, a od značajnih glumica pojavljuju se Žana Moro, Romi Šnajder i sam Vels; film je delomično sniman i u Jugoslaviji (lokacije u Zagrebu i Dubrovniku) [188][200] Watermelon Man 1970. film delomično inspirisan `Preobražajem`, u kojem se belac budi kao crnac [201] `Kafka-Fragmente, Op. 24` 1985. muzika mađarskog kompozitora Đerđa Kurtaga za sopran i violinu, koristeći fragmente Kafkinih dnevnika i pisama [202] Kafka`s Dick 1986. drama autora Alana Beneta, u kojoj se duhovi Kafkr, njegova oca Hermana i Broda nalaze u kući engleskog osiguravatelja i njegove žene [203] Kafka 1991. film u kojem Džeremi Ajrons glumi pisca iz naslova; scenario je napisao Lem Dobs, a film režirao Stiven Soderberg; film meša njegov život i delo stvarajući tako polubiografsku reprezentaciju autorovog života; Kafka istražuje nestanak jednog od svojih radnih kolega, što ga vodi kroz brojna njegova dela, među kojima se ističu Dvorac i Proces [204] Franz Kafka`s It`s a Wonderful Life 1993. film kratka komedija rađena za BBC Scotland, dobitnica Oskara; režiju i scenario potpisuje Piter Kapaldi, a glavnu ulogu (Kafke) tumači Ričard E. Grant [205] The Trial 1993. film BBC-jev film u režiji Davida Džonsa u kojem Josefa K. tumači Kajl Maklaklan; scenario za film potpisuje nobelovac Harold Pinter, a u nastupima se pojavljuju mnogi poznati glumci među kojima Entoni Hopkins, Džulijet Stivenson, Alfred Molina, Dejvid Tjulis i Majkl Kitčen [206] `Bad Mojo` 1996. video igra temeljena na `Preobražaju`, u kojoj su glavni likovi Franc i Roxer Sams, što je aluzija na Gregora Samsu [207] Umibe no Kafka 2002. roman japanskog pisca Harukija Murakamija, stavljena na popis 10 najboljih knjiga 2005. godine Njujork tajmsa, dobitnica nagrade World Fantasy Award [208] Proces Kafka 2005. opera danskog kompozitora Poula Rudersa, temeljena na istoimenom romanu i autorovom životu; praizvedena 2005, danas dostupna kao CD [209] Kafka`s Soup 2005. knjiga autora Marka Krika, književni pastiš u formi kuvara, s receptima pisanim u stilu slavnog autora [210] `Kafka the Musical` 2011. radio drama koju je napravio BBC Radio 3; Kafku je tumačio David Tenant [211] `Sound Interpretations — Dedication To Franz Kafka` 2012. muzika HAZE Netlabel je izdao muzičku kompilaciju Sound Interpretations — Dedication To Franz Kafka [212] Preobrazba 2012. drama drama Hrvatskog narodnog pozorišta u Splitu praizvedena 28. marta 2012. na Sceni 55; dramatizaciju i režiju potpisuje Ivan Plazibat, a ulogu Gregora Samse tumači Nikša Arčanin, dok se ulozi njegovog šefa pojavljuje Nenad Srdelić; radi se o rediteljskog viziji priče, čija je radnja proširena za scenu tako da su dodati novi elementi kojih u priči nema; takođe, za preobražaj Samse nije korišten kostim ili posebni efekt, već je preobrazba prikazana glumačkom mimikom [213][214] Dela[uredi | uredi izvor] Romani Proces (ISBN 978-86-7609-340-3) Замак (ISBN 978-86-85063-60-2) Америка (ISBN 978-86-84971-03-8.) (negde Nestala osoba[215]) Pripovetke Preobražaj (ISBN 978-86-331-3246-6) U kažnjeničkoj koloniji Jazbina Seoski lekar Umetnik u gladovanju Ložač Mala žena Celokupne pripovetke (ISBN 978-86-83503-23-0.) FRANC KAFKA komplet 1-7 FRANC KAFKA Izabrana dela FRANC KAFKA Odabrana dela Franc Kafka SABRANA DELA