Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šta reći, u najkraćim crtama, o zbirci eseja Bele Hamvaša Hiperionski eseji? Čitljiv rukopis koji mami, rečju: hamvaševski. Uostalom, Sava Babić u pogovoru zaključuje: „Koliko god je čitalac u stanju da unese u Hamvaševo delo, dvostruko će moći da iznese iz njega“. Ova lepa Babićeva misao i ne može se istaći na bolji način, već kao krajnji rezultat pristupa delu od kapitalne vrednosti za svetsku književnost, delu Bele Hamvaša. A ako još pridodamo Babićevo mišljenje da je Hamvaš „izuzetna pojava“, da je „svaki njegov tekst prepoznatljiv“, ostaje nam da se, čitajući eseje, i sami uverimo u piščevu osobenost. I? Evo tek nekoliko prvih rečenica Hamvaševog eseja „Psihologija branja cveća“, biće jasnije o čemu govorimo: „Kada se na kraju života nađem pred Anđelom Smrti, mislim da ću ga bez roptanja moći slediti u nepoznato. Ako me upita da li si nešto propustio, odgovoriću – ne verujem. Ali ako kaže ovako da li ti je žao što ovde nešto ostavljaš, reći ću – cveće. Rado ću se i lako odreći onoga što živi na zemlji, ali cveće, cveće! Anđeo će mi reći: videćeš, svet razuma je bogatiji od sveta slika. Tamo ćeš videti iznutra. To je kao da se predaš dubokoj meditaciji. Odvojen od zemlje nemaš drugog iskustva do nematerijalnog bruja; srećan i oslobođen lebdiš u bezgraničnosti…“ Da! Zar i ovih par rečenica ne pripada osobenom shvatanju sveta. Hamvaševom shatanju sveta, ali i našem. Zar to nije dokaz zašto je Hamvaševo delo darovno, korisno, preporučljivo čitaocima. Zar ove rečenice nisu baš oni duhovni zlatnici koji pronalazimo u pećinama njegovih knjiga. Duhovni zlatnici koji nemaju cenu! Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[1] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tomas Sterns Eliot (engl. T. S. Eliot; Sent Luis, 26. septembar 1888 — London, 4. januar 1965), bio je engleski pisac američkog porekla, jedan od najpoznatijih evropskih pesnika 20. veka, dobitnik mnogih nagrada, među njima Nobelove 1948. i Geteove 1954. Nosilac 16 počasnih doktorata. Eliot je rođen u Sent Luisu. Studirao je na Harvardu, Sorboni i na Oksfordu.[1] Do kraja svog života ostao je u Engleskoj. Bio je pesnik, kritičar, izdavač, i više godina urednik vrlo uticajnog književnog časopisa Criterion. Od pojave poeme Pusta zemlja i nekih kritičarskih tekstova Eliot počinje da vrši snažan uticaj na englesku i američku poeziju. Eliot je takođe pisao i drame u stihu. Važnije knjige: Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943). Mladost i obrazovanja Rođen je u istaknutoj porodici u Sent Luisu u Misuriju. Njegov otac, Henri Vejr Eliot bio je uspešan biznismen. Njegova majka, Šarlot Šamp Sterns, je pisala poeziju i radila kao socijalna radnica. Eliot je bio najmlađi od šestoro dece. Ime je dobio po dedi. Porodica i prijatelji su ga zvali Tom. Eliot je od 1898. do 1905. pohađao akademiju Smit, školu za dečake, gde je učio latinski, grčki, francuski i nemački. Od ranog detinjstva pokazivao je izvanrednu nadarenost za pisanje poezije. Prvobitno je pisao pod uticajem Omara Kajama. Nakon završetka akdemije, od 1906. je pohađao univerzitet Harvard i diplomirao nakon tri godine, umesto uobičajenih četiri.[2] Kasnije je radio kao asistent na univerzitetu. Počeo je objavljivati svoje pesme u univerzitetskom časopisu, a kasnije je postao i njegov urednik. U to vreme je počeo da čita o simbolističkom pokretu u književnosti i prvi se put upoznao sa imenima poput Remboa i Verlena. Tokom studija je prijateljevao s Konradom Aikenom. Od 1910. do 1911. je živeo u Parizu i na Sorboni slušao predavanja o filozofiji i jeziku. Između ostalih slušao je predavanja Anrija Bergsona i Alen-Furnijea. 1911. se vratio na Harvard da bi doktorirao filozofiju. Proučavao je budizam, hinduizam i indijsku kulturu. Da bi mogao da čita religijske tekstove, naučio je sanskrit. Godine 1914. je dobio stipendiju za Merton koledž na Oksfordu. Pre toga je posetio nemački grad Marburg, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata je otišao u London te se vratio u Oksford. Početkom 1915. je upoznao Vivijen Haj-Vud. Venčali su se 26. juna iste godine.[1] Nakon kratke posete rodbini u SAD vratio se u London gde je počeo raditi kao predavač na Londonskom univerzitetu. Njegov prijatelj, filozof Bertrand Rasel, pokazivao je interesovanje za Vivijen te je moguće da su njih dvoje imali aferu. Nakon što je napustio Merton, Eliot je radio kao učitelj u školi Hajgejt, a kasnije na kraljevskoj gimnaziji u Haj Vikombu. Godine 1917. prihvatio je položaj u Lojdsovoj banci. U avgustu 1920. godine je u Parizu u društvu Vindama Luisa sreo Džejmsa Džojsa s kojim je ubrzo postao dobar prijatelj. 1925. je počeo raditi za izdavačku kuću Faber and Gwyer (kasnije poznatiju kao Faber and Faber), gde je proveo ostatak karijere, stekavši vremenom položaj direktora. Kasniji život u Engleskoj Dana 29. juna 1927. godine je prešao na anglikanizam, a u novembru iste godine postao državljanin Ujedinjenog Kraljevstva. Harvard mu je ponudio posao profesora za akademsku godinu 1932/33. koju je prihvatio i otišao u SAD, ostavivši suprugu samu u Engleskoj. Tada je već bio svestan njenih psihičkih problema. Fizičko stanje joj se takođe pogoršavalo tako da su je mučile glavobolja, nesanica, iscrpljenost i visoka temperatura. Uz sve to, psihička bolest je sve više napredovala, pa je za vreme Eliotovog boravka u Americi morala biti smeštena u bolnici u Nortumerlendu gde je naposletku i umrla 1947. Eliot je nije posećivao, ali su sve vreme zvanično bili u braku. Od 1946. do 1957. godine je živeo s prijateljem Džonom Dejvijem Hajvardom koji je prikupljao i arhivirao njegove radove. Eliotov drugi brak je bio srećan, ali je kratko trajao. 1957. je oženio Esmu Valeri Flečer. Za razliku od prve supruge, Eliot je Valeri dobro poznavao jer mu je od 1949. radila kao sekretarica u izdavačkoj firmi Faber and Faber. Njihov brak je bio tajan, a venčanju su prisustvovali samo roditelji mlade. Valeri je bila 37 godina mlađa od njega. Umro je 4. januara 1965. godine u Londonu od plućnog emfizema...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor - osoba Paund, Ezra, 1885-1972 = Pound, Ezra, 1885-1972 Naslov Kako da čitamo / Ezra Paund ; izbor, pogovor i prevod sa engleskog Milovan Danojlić Jedinstveni naslov Literary essays of Ezra Pound. ABC of Reading. Mercure de France. srp Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1974 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 240 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Danojlić, Milovan, 1937- = Danojlić, Milovan, 1937- Zbirka ǂBiblioteka ǂ`Danas` ISBN (Karton) Napomene Prevodi dela: 1.Literary essays of Ezra Pound ; 2. ABC of Reading ; 3. Mercure de France ; odlomci Književna shvatanja Ezre Paunda: str. 231-[241]. Predmetne odrednice Paund, Ezra, 1885-1972 Književno delo – Interpretacija Ezra Veston Lumis Paund (engl. Ezra Weston Loomis Pound; Hejli, Ajdaho, 30. oktobar 1885 — Venecija, 1. novembar 1972) bio je američki književnik, pesnik i kritičar, jedan od najvećih modernističkih pesnika u prvoj polovini 20. veka. Najpoznatiji je kao jedan od osnivača književnog pokreta imažizma, zbirci epske poezije Kanti (The Cantos), kao i po tome da je kao urednik omogućio karijere svojih kolega T. S. Eliota, Džejmsa Džojsa, Roberta Frosta i Ernesta Hemingveja.[1] Otvorena podrška fašizmu i propagandna delatnost za Sile Osovine u Drugom svetskom ratu ga je, s druge strane, učinila i jednom od najkontroverznijih ličnosti američke književnosti. Ezra Paund bio je jedino dete Homera Lumisa Paunda i Izabele Veston. Njegovi preci su emigrirali iz Engleske u 17. veku. Na Univerzitetu u Pensilvaniji između 1901. i 1903. upoznao je pesnika Vilijama Karlosa Vilijamsa s kojim će negovati prijateljstvo do kraja života. Učio je filozofiju, mada je pri kraju studiranja odustao od doktorata. Naučio je latinski, grčki, nemački, francuski, italijanski, španski, provansalski i staroengleski jezik.[1] 1907. se zaposlio kao profesor romanskih jezika. U to vreme već je pisao poeziju i vodio boemski život. U februaru 1908. sa knjigom svojih pesama zaputio se u Englesku. U Veneciji je 1908. o sopstvenom trošku štampao svoju prvu knjigu pesama A Lume Spento. Iste godine je otišao u London. Tamo se sprijateljio sa pesnikom i urednikom Fordom Madoksom Fordom. Upoznao je Vilijama Batlera Jejtsa i postao član `škole slika` koju je predvodio filozof T. I . Hjum. 1912. Paund je postao engleski dopisnik za američki časopis Poezija (Poetry) koji je bitno poboljšao. Prepoznao je književnu vrednost onda kada su svi ostali sumnjali kod D. H. Lorensa i Roberta Frosta. Bio je predvodnik imažista od 1912-1914. Hilda Dulitl i Ričard Oldington su se sastajali sa Paundom u čajdžinici u Kensingtonu. Tu ih je Paund 1912. prvi put nazvao imažistima, upotrebivši potom tu reč u svojoj knjizi Protivudarci (Ripostes). Izabrana bibliografija Poezija A Lume Spento, 1908. Personae, 1909. Exultations, 1909. Ripostes, (pesme kojima je počeo imažizam), 1912. The Sonnets and Ballate of Guido Cavalcanti, 1912. (prevodi) Lustra, 1916. Hugh Selwyn Mauberley,1920. Personae: The Collected Poems of Ezra Pound, 1926. Homage to Sextus Propertius, 1934. The Pisan Cantos, 1948. The Cantos of Ezra Pound (includes The Pisan Contos), 1948. Seventy Cantos, 1950. Drafts and Fragments: Cantos CX-CXVII,1968. Književna teorija i kritika ABC of Reading, 1934. Make It New, 1935. Džojs, Jejts, Flober... Omot grafika Esad Muftić

Lepo očuvano Delo, 1988, DEKADENCIJA DELO, mart-april 1988, broj 3-4. 360 strana. PAUL BOURGET Teorija dekadencije 2 FRIEDRICH NIETZSCHE Slučaj Wagner (odlomak) HORST BAIER Društvo — duga senka mrtvog boga Friedrich Nietzsche i nastajanje sociologije iz duha 11 decadence VLADIMIR JANKELEVIČ Dekadencija KOENRAAD W. SWART Fin de siecle MICHEL DECAUDIN Definisati dekadenciju JEAN-FRANCOIS LYOTARD Povećati dekadenciju istinitog MILORAD BELANČIĆ Poreklo dekadencije PIERRE-ANDRE TAGUIEFF Beleške o povratku dekadencije. Post-modernistički individualizam kao dekor GUY SCARPETTA Kraj epoha avangardi i dekadencija GIANNI VATTIMO Smrt ili sumrak umetnosti SLOBODAN BLAGOJEVIĆ Konzervatizam ALAIN FLINKIELKRAUT Sharespeare vredi koliko i par čizama DRAŽEN KATUNARIĆ Kuća dekadencije ANONIM (OKO 1988) U ime kraja veka HAMDIJA DEMIROVIĆ Rječnik dekadencije JACQUES PLOWERT Mali glosar JEAN-MICHEL PALMIER Ekspresionizam, degenerisana umetnost Organicizam, ideologije, dekadencija VLADIMIR VOJNOVIČ Moskva 2042 MARIJA JANJION Krstaški pohod nevinih Dekadencija (fran. dékadence, opadanje) općenito: izrođavanje, postepeno nestajanje energije, stvaralačke moči, simptom propadanja, iscrpljenja ili rasula, nazadovanje. Dekadencija je pojam kojim se opisuje postepeno propadanje ili slabljenje nekog pojedinca, organizacije, kulture, društva ili civilizacije izazvano pretjeranom uživanju u luksuzu, te zajedno sa njim vezanom gubitku nekadašnjih moralnih i drugih temeljnih načela. Koncept je popularnost stekao u evropskoj historiografiji 18. vijeka kada se upravo kroz taj proces nastojala objasniti propast Rimskog Carstva, a potom i nestanak drugih nekoć moćnih država i civilizacija. Za razliku od tog uprošćenog tumačenja iluministi prosvjetiteljstvo) smatraju, poput Ch. Montesquieua da su bitni uzroci dekadencije defekne poliičke institucije koje dovode do propasti postojećih dobrih običaja i vrlina, a Rousseau je interpretira kao popratnu pojavu civilizacije koja je prirodnog čovjeka riješila njegove dobrote. Kasnije su taj termin preuzeli i ostali filozofi i sociolozi kako bi tumačili određene kulturne, društvene i druge procese u suvremenim zapadnim društvima. Različite socijalno-političke teorije smatraju dekadenciju određenih društvenih i ekonomskih formacija rezultatom nemoći vladajuće klase da u postojećim konzervativnim oblicima privrede organizira i razvija daljnji porast proizvodnje. Pojam dekadencije se krajem XIX. vijeka u Evropi počeo koristiti za književna i umjetnička djela postromantičarskog razdoblja, karakterizirane teorijom l`art pour l`arta (larpurlartizam Th. Gautiera) i subjektivnom pobunom pjesnika (Ch. Baudelaire, A. Rimbaud, P. Verlaine), ne kao odraz dekadencije društva već protiv vulgarnog utilitarizma i proračunatosti dehumaniziranog fin de sieclea Za tu vrstu umjetničke dekadencije karakteristična je deviza Th. Gautiera: `Istinski je lijepo samo ono što ne može služiti ničemu ... sve što je korisno ružno je.` Lomeći se često u protestu prema apsurdu konkretne životne egzistencije, ta se dekadencija gubi najčešće u egzotici, misticizmu, neuravnoteženosti,i boemstvu razočaranih `poetes maudits` što u svojim lucidnim bljeskovima nagovješćuju proročki simptomatično rasulo vrednota samozadovoljnog građanstva. U staroj grčkoj filozofiji Pironov skepticizam, u novijoj filozofiji Šopenhauerov pesimizam, a u novije doba pojedine teze egzistencijalima, predstavljaju filozofiju dekadencije. Niče je smatrao da je dekadencija uvijek rezultat opadanja u čovjeku ili nekom vremenu `volje za moć`, odnosno životnog elana uopće, a posljedica toga je nemoć stvaralasšva. Delo je jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih književnih časopisa. Izlazio je jednom mesečno, od 1955.[1] do 1992. godine. Prvi urednik bio je Antonije Isaković, a kasnije su se smenjivali neki od najpoznatijih srpskih književnika tog vremena: Oskar Davičo, Muharem Pervić, Milosav Buca Mirković, Jovica Aćin i Slobodan Blagojević. Bio je to avangardni časopis i u vreme socijalističkog režima u SFRJ često cenzurisan.[2] Istorija[uredi | uredi izvor] Časopis Delo počeo je da izlazi 1955. godine, u atmosferi znatno liberalnijeg duha nego što bi se to moglo očekivati u tadašnjem socijalističkom režimu. Dah promena okrenut zapadu strujao je celom beogradskom umetničkom scenom, pa taj avangardni trend prati i Delo. Već prvi broj, koji otvara Vasko Popa ciklusom „Igre”, predstavlja sliku njegove buduće programske koncepcije okrenute mlađim autorima, sklonijim modernijem duhu.[2] Uredništvo i saradnici[uredi | uredi izvor] Prvi je na mestu glavnog urednika Dela bio Antonije Isaković[1], a kasnije su se na mestu urednika smenjivali neki od najvećih srpskih pisaca tog vremena: od br. 1 (1961) Oskar Davičo, od br. 11 (1961) Muharem Pervić, od br. 5/6 (1980) Jovica Aćin i od br. 1 (1980) Slobodan Blagojević[3] Delo je imalo i impozantnu listu saradnika, a provokativnost je bila osnovna odlika svih njegovih urednika.[2] Antonije Isaković Antonije Isaković Oskar Davičo Oskar Davičo Muharem Pervić Muharem Pervić Jovica Aćin Jovica Aćin Sadržaj časopisa[uredi | uredi izvor] U Delu se, pre svega, negovala beletristika. U vreme Antonija Isakovića, kao odgovornog urednika, primetan je primat proze, romana i pripovetke nad poezijom, dok je kasnije slučaj bio obrnut. Žanr koji je ovaj časopis posebno negovao je esej, a književna kritika bila je zastupljena u obliku tekuće i retrospektivne. Delo nije zanemarivalo ni ostale vidove stvaralaštva. U njemu se pisalo o pozorištu, filmu i likovnoj umetnosti, a dozirana pažnja posvećivana je i takozvanoj društvenoj sferi, često u polemičnom tonu. Poseban pečat Delu dala su njegova dva poslednja urednika, Jovica Aćin i Slobodan Blagojević. Univerzalne, a opet skrajnute teme, koje pokreću njih dvojica kod prvog su više težile erotskom, alternativnom i mističkom, dok su kod drugog sagledane kroz filozofski aspekt i naglašavanje marginalizovanih pojava, poput homoseksualnosti i ženskog pitanja.[2] Cenzura[uredi | uredi izvor] Časopis Delo često je bio na meti cenzora. Brojne sudske i personalne zabrane nisu bile slučajne. Najveća cenzura sprovedena nad ovim časopisom vezana je za 1968. godinu, u vreme kada je urednik bio Muharem Pervić. Veliki broj naručenih tekstova u vezi sa aktuelnim društvenim zbivanjima tada su potpisali autori poput Ljubomira Tadića, Simona Simonovića, Nikole Miloševića i drugih. Drugi slučaj zabrane odnosi se na „Leto moskovsko”, Mihajla Mihajlova, koji je zbog toga bio policijski isleđivan i na kraju zatvoren, dok je treći primer posebno zanimljiv, jer cenzuru broja izaziva kritički tekst na temu ondašnjeg društva, a napisao ga je Milorad Vučelić.[2] avangarda

Odlično očuvano. Autor - osoba Kot, Jan, 1914-2001 = Kott, Jan, 1923-2001 Naslov Šekspir naš savremenik / Jan Kot ; preveo Petar Vujičić Jedinstveni naslov Szkice o Szekspirze. srpski jezik Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1963 (Beograd : Kultura) Fizički opis 238 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Vujičić, Petar, 1924-1993 = Vujičić, Petar, 1924-1993 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ56, ǂknj. ǂ384 ISBN (Pl.) Napomene Prevod dela: Szkice o Szekspirze / Jan Kott Beleška o piscu / Petar Vujičić: str. [237]-238. Predmetne odrednice Shakespeare, William, 1564-1616 Jan Kot (polj. Jan Kott, Varšava, 27. oktobar 1914 – Santa Monika, 23. decembar 2001) bio je poljski esejista, prevodilac, književni kritičar, pesnik, teatrolog i politički aktivista. Rođen je u sekularnoj jevrejskoj porodici, u kojoj je dobio široko humanističko obrazovanje. Iako je nakon Drugog svetskog rata podržavao komunizam u Poljskoj, Jan Kot je 1957. nakon snažnih represija istupio iz komunističke partije, da bi zatim emigrirao za Ameriku. Slavu je stekao zbirkama eseja: Šekspir naš savremenik (1961), Jedenje Bogova (1986) I dalje Šekspir (1992). Ovi eseji izvršili su snažan uticaj na savremene interpretacije Šekspirovih i starogrčkih komada, što je Jana Kota načinilo jednim od neuticajnijih šekspirologa i teatrologa druge polovine dvadesetog veka. Srpski prevod najpoznatijeg Kotovog dela Šekspir naš savremenik izašao je 1963. godine, u prevodu Petra Vujičića. To je bio jedan od prvih prevoda ove knjige na neki strani jezik. Veliki broj njegovih eseja je vremenom preveden na srpski jezik, što u vidu celokupnih zbirki, što u obliku pojedinačnih eseja u različitim zbornicima i časopisima. Biografija Kot je rođen u Varšavi 1914. godine, u jevrejskoj porodici. Studirao je prava i romanistiku u Varšavi, Parizu i Lođu. Tridesetih godina se priključio komunističkoj partiji i aktivno je učestvovao u odbrani Poljske od nacista. Nakon kapitulacije Poljske prelazi u Sovjetski Savez, gde se priključio partizanima. Po završetku Drugog svetskog rata prvenstveno je bio poznat kao glavni i odgovorni urednik časopisa Kuźnica, i kao jedan od vodećih teoretičara socijalističkog realizma. Međutim, nakon razočarenja u komunističku revoluciju i usled sve veće represije, pobunio se protiv sovjetskog uticaja u Poljskoj. Izašao je iz komunističke partije 1957. Šekspir naš savremenik, zbirka eseja o Šekspirovim komadima, koja će ga proslaviti, izašla je 1961. Izlazak knjige mu je omogućio da kao stipendista Fordove fondacije otputuje u SAD 1965. Pošto je poljska vlast nakon tri godine odbila da mu produži pasoš, odlučio je da zatraži azil i državljanstvo SAD. U periodu od 1969. do 1983. predavao je na Stoni Bruk univerzitetu. Kao pesnik, prevodilac i esejista, postao je jedna od najuticajnijih figura poljske emigrantske škole u Americi. Umro je u Santa Monici usled srčanog udara 2001. Stvaralaštvo Iako je napisao nekoliko zbirki poezije i autobiografiju, Jan Kot je priznanje stekao svojim esejima o poljskoj, engleskoj, francuskoj, japanskoj, starogrčkoj književnosti i posebno esejima o drami. Na polju eseja smatrao je sebe učenikom Tadeuša Želenjskog-Boja i Ježija Stempovskog. Zbirke eseja: Šekspir naš savremenik, Jedenje bogova, I dalje Šekspir, izvršile su jedinstven uticaj na interpretaciju klasičnih dramskih tekstova, i to posebno na interpretaciju starogrčkih i Šekspirovih komada. Razloge Kotove popularnosti treba tražiti u tome što su njegovi eseji napisani lako razumljivim stilom i nisu opterećeni akademizmom, zatim eseji su napisani iz perspektive savremenog čoveka, koji na klasične komade gleda u okviru horizonta njemu savremenih događaja, i konačno u njima su klasične drame dovedene u vezu sa egzistencijastičkim strujama i dramskim ostvarenjima 60-tih. Poseban odjek je imao među rediteljima povezanih sa eksperimentalnim i alternativnim teatrom. Između ostalih, uticao je na: Pitera Bruka i Pitera Hola u Engleskoj, Arijanu Mnuškin u Francuskoj, Đorđa Strelera u Italiji, Andžeja Vajda i Konrada Svinarskog u Poljskoj itd. Jan Kot je bio pod snažnim uticajem marksističkih teorija, egzistencijalističke filozofije, učenja o arhetipu i Bahtinove koncepcije hronotopa i karnevala. Analizirajući Šekspirove istorijske tragedije na iskustvu Staljinovih zločina, Kot je skovao termin veliki mehanizam. Pod ovim terminom podrazumeva se mehanizam istorije sveden na ciklično ponavljanje, u kojem svaki uspon na vlast počinje kao pravedna borba protiv tiranije, a neminovno se završava u novom krvoproliću. Unutrašnja nužnost tog mehanizma, oličenog najeksplicitnije u Ričardu III, jeste u tome da novi vladar, gotovo nesvesno, počinje da čini ista zlodela protiv kojih se pobunio, sve dok ne dođe novi osvetnik i ne izvrši zlodelo na njemu, i tako unedogled. Njegov pristup je često bio komparativan, te je Šekspirove komade sagledavao u odnosu na druge drame. Tako je kralja Lira dovodio u vezu sa teatrom apsurda Beketa i Joneska, ali i epskim teatrom Bertolta Brehta, dok je Hamleta poredio sa Eshilovom Orestijom. Šekspirove komedije nije čitao u sentimentalnom ključu, već je u njima istraživao melanholičnu i pesimističnu stranu, otvarajući pitanja rodnih uloga, mračnih strana erosa i karnevalizacije. Jan Kot je prevodio na poljski i engleski dela Denija Didroa, Žan-Pola Sartra, Molijera i Ežena Joneska. Odabrana dela Šekspir naš savremenik Kameni potok: eseji Kavez traži pticu, zapisi i ogledi Jedenje bogova: studije o grčkim tragedijama Prilog biografiji I dalje Šekspir Eseji preuzeti iz različitih izdanja Pozorišne esencije i drugi eseji MG1 (N) tags: Šekspir, Magbet, Hamlet, Troil i Kresida, Kralj Lir, Koriolan, Prospero

lepo očuvano malo požuteo papir ali takav je papir korišćen u celoj ediciji u kojoj je knjiga objavljena Izdavač: Globus, Zagreb Godina izdanja: 1988. Broj strana: 299 Homer je bio starogrčki pesnik, autor Ilijade i Odiseje, najstarijeg spomenika helenske književnosti. O Homeru, kao ličnosti ništa pouzdano nije poznato. Legende opisuju Homera kao slepog pevača ili aeda, koji recituje svoje pesme u velikoj vladarevoj dvorani svirajući kitaru, instrument sličan harfi. S obzirom na nedostatak izvora, neki akademici sumnjaju da su ova dela njegova. Na osnovu lingvističkih i istorijskih podataka koji su dostupni, pretpostavlja se da su epovi pisani na zapadnoj obali Male Azije, oko 9. veka pre n. e.[1] Možda su to na početku bila predanja koja su se generacijama prenosila usmenim putem i razrađivala dok nisu bili zapisani.[2] To je možda uradio jedan ili više „Homera“. Oni su preradili, oblikovali i izglačali te priče.[3][4][5] Ernst Robert Kurcijus smatra Homera „herojem-utemeljivačem evropske književnosti”.[6] Bista Homera Prvih 7 stihova Ilijade Homerova apoteoza, delo Engra Epsko pesništvo pre Homera uredi Savršena epska tehnika, bujno umetničko izražavanje, veštački Homerov jezik, vrlo okretan stih, mnogobrojni ukrasni pridevi, tipični brojevi, česte formule, koje se u istim ili sličnim situacijama neprestano ponavljaju, žive i sveže poredbe i umetničko savršenstvo Homerovih pesama pokazuju da je kod Helena davno pre Homera cvetalo narodno epsko pesništvo.[7][8] Nije, naime, verovatno da bi se toliko savršenstvo javilo prvi put u Homerovim umetničkim epovima. Ali, kako o razdoblju epskoga pesništva, koje je cvetalo pre Homera, nemamo gotovo nikakvih pouzdanih podataka, moramo njegove tragove potražiti u Homerovim delima. U tome se nailazi na izvesnu razliku između Ilijade i Odiseje. Kad u Ilijadi IX, 185. p. n. e. dolaze ahejski poslanici ka Ahileju sa molbom da se pomiri sa Agamemnonom i da se vrati u boj, nalaze ga kako uz pratnju zvonke forminge peva slavna, herojska dela junaka (κλέα ἀνδρῶν). U Odiseji, naprotiv, pevaju κλέα ἀνδρῶν posebni pevači — ἀοιδοί — aedi. Penelopine prosce, koji se goste u Odisejevom domu, zabavlja pevač Femije pevajući im pesme uz svirku kitare. On peva proscima pesmu o tužnom povratku Ahejaca (Od. I, 325-327). Na dvoru feačkoga kralja Alkinoja vidimo slavnoga slepog pevača Demodoka koji uz pratnju forminge peva pored ostalih pesama i pesmu o propasti Ilija (Troje). I ta je pesma izmamila Odiseju potok suza, jer je pevač spomenuo i njega u pesmi. Iz citiranih mesta proizlazi da su i pre Homera postojale epske pesme, ali su bile kratke i obrađivale su priče o bogovima i herojima. Nadalje vidimo da jedne od tih pesama pevaju sami junaci, a druge umetnici kojima je pevanje zanimanje. Iz Homerova prikaza oba pevača — Femija i Demodoka — izlazi da su pevači nadahnuti od nekog boga ili Muze; da pevaju pesme na dvorovima vlastelina, a njihovo pevanje prate kitara i forminga. Umetnost epskoga pevača je poziv koji zahteva posebno znanje, iskustvo i talenat. Ti pevači ne pevaju samo svoje pesme, nego i one koje su čuli od drugih. Važnost aeda za razvoj epske poezije je vrlo velika, jer su oni svojim pevanjem prenosili pesme iz pokoljenja u pokoljenje i širili ih među široke narodne slojeve. Tako je put od kratke epske pesme do velikog umetničkog epa morao biti prilično dug. Kad su epske pesme postale veće i savršenije, njih više ne pevaju aedi nego ih recitovali rapsodi (`sašivači` pesama), koji s većom zalihom naučenih epskih pesama putuju po helenskim polisima. O takvim nam rapsodima govori i Herodot (V, 67). Oni rapsodi koji su se bavili samo recitovanjem Homerovih pesama zvali su se Homeridi. Homer i homersko pitanje uredi Lik pesnika uredi Homer i njegov vodič, Vilijam-Adolf Bugro (1825–1905) U vezi s Ilijadom i Odisejom nameće se pitanje šta sve znamo o pesniku koga natpisi oba speva spominju kao svoga autora. Uprkos svestranom izučavanju Ilijade, Odiseje i svih vesti o pesnikovom životu koje su nam sačuvane iz starine, ne znamo ni danas ništa pouzdano o njegovom životu. U antici je napisano mnogo Homerovih životopisa, ali su podaci u njima problematični i često protivrečni. Od mnogobrojnih životopisa izdvaja se jedan koji ima oblik maloga romana, a nosi naslov Nadmetanje Homera i Hesioda (grč. Ὁμήρου καὶ Ἡσιόδου ἀγών, grč. Certamen Homeri et Hesiodi). Taj je spis sastavio u vreme rimskoga cara Hadrijana neki nepoznati pisac. U tom zanimljivom spisu govori se o Homerovoj i Hesiodovoj domovini i genealogiji, a zatim se u opširnom obliku prikazuje njihovo nadmetanje. Oba su se pesnika nadmetala tako da je Hesiod kazivao stihove u kojima se nalazila neka protivrečnost, a Homer je morao dodati stih kojim se ta protivrečnost ukida, na primer: Hesiod: οὗτος ἀνὴρ ἀνδρός τ` ἀγαθοῦ καὶ ἀναλκιδός ἐστι Ovaj je čovek sin junaka strašljiva mnogo Homer: μητρός, ἐπεὶ πόλεμος χαλεπὸς πάσῃισι γυναιξίν. majka je njemu, nijedna jer žena ne ljubi rata. Hesiod: ὣς οἳ μὲν δαίνυντο πανήμεροι οὐδὲν ἔχοντες Tako se gošćahu oni dan čitav nemajuć ništa Homer: οἴκοθεν, ἀλλὰ παρεῖχεν ἄναξ ἀνδρῶν Ἀγαμέμνων. od kuće, već Agamemnon sve davaše ljudi gospodar. Zatim je Hesiod postavljao pitanje, a Homer je na njega odgovarao. Na primer, Hesiod: Šta ljudi nazivaju srećom? Homer: Umreti tako da si se što više naveselio, a što manje nažalostio. Nakon toga morao je svaki od pesnika recitovati najlepše stihove iz svojih pesama. Hesiod je izrekao stihove iz Poslova i dana 383-392, a Homer iz Ilijade XIII, 126-133. i 339-344. Sudija u tom nadmetanju dodelio je nagradu (tronožac) Hesiodu rekavši kako je pravo da bude pobednik onaj koji poziva na obrađivanje polja i mir, a ne onaj koji peva o ratovima i pokoljima. Kao što su nepouzdani podaci o Homerovu životu, tako su nepouzdane sve vesti o vremenu njegova života i domovini. Sastavljači Homerovih životopisa određivali su vreme njegova života vrlo različito. Tako je po nekima on živeo za vreme trojanskoga rata (1193—1183); po drugima 100 ili 400 godina nakon toga rata. Herodot kaže da je Homer savremenik Hesiodov. No ni time nije taj problem rešen jer se ni vreme Hesiodovog života ne da pouzdano utvrditi. Mnogo se jonskih i drugih gradova otimalo o čast da su Homerova domovina. Imena tih gradova navode se u heksametru koji iz metričkih razloga ne dopušta da ih bude više od sedam. Zato se heksametar koji sadrži imena gradova javlja u nekoliko varijanti, od kojih jedna glasi: Ἑπτὰ πόλεις διερίζουσιν περὶ ῥίζαν Ὁμήρου· Σμύρνα, Ῥόδος, Κολοφών, Σαλαμίς, Ἴος, Ἄργος, Ἀθῆναι. Tu se, dakle, kao mesta Homerova rođenja navode Smirna, Rodos, Kolofon, Salamina, Ijos, Argos i Atina. U drugim varijantama spominju se još kao pesnikova domovina ostrva Hios i Itaka i gradovi Pilos i Kima. Prema tome, razilaze se i vesti o pesnikovoj domovini. U tim vestima razabiru se samo želje pojedinih gradova, a malo od toga potiče iz stare i prave tradicije. Čini se da je ipak najstarija i u antici najraširenija vest koja navodi kao Homerovo rodno mesto eolski grad Smirnu. Homera su poštovali i na otoku Hiosu, gde je u gradu istoga imena živela porodica koja se po Homeru nazivala Ὁμηρίδαι (potomci Homerovi). Ta je porodica imala zadatak da čuva i kazivanjem što dalje širi Homerove pesme. Homera su zamišljali kao starog, siromašnog i slepog pevača koji je, potucajući se iz jednoga kraja u drugi, živeo od recitovanja svojih pesama. Takvom liku dobro odgovara slepi pevač Demodok na dvoru feačkoga kralja Alkinoja. Ali taj je opis velikoga pesnika pre svega u pojedinostima potpuno izmišljen jer nema u sebi ništa individualno, a odgovara idealizovanom liku recitatora (rapsoda) koji su obilazeći po grčkim gradovima recitovali svoje i tuđe pesničke kompozicije. Osim toga, teško je verovati da je bio slep pesnik koji je znao tako živo, slikovito i u detalje opisivati život i njegovu mnogostruku složenost. Nejasnoći biografskih podataka pridružuju se i druge sumnjive okolnosti koje se tiču kompozicije i pravoga autora oba epa. Već je, naime, u antici bilo nejasno koja dela pripadaju Homeru. Da li i Ilijada i Odiseja ili samo Ilijada, i nadalje, treba li pripisivati Homeru i druge pesme epskoga ciklusa (kruga): Tebaidu, Epigone, Kiprije i druge. Pesme epskoga ciklusa, kiklički epovi, sačuvani su samo u fragmentima. U njima su bili opevani događaji koji su se zbili pre onih u Ilijadi, zatim oni koji su se dogodili između Ilijade i Odiseje, i na kraju oni koji su usledili nakon događaja u Odiseji. Od kikličkih epova najznačajniji su oni koji su pripadali tebanskom i trojanskom ciklusu. Spomenute pesme Tebaida i Epigoni pripadaju tebanskom ciklusu. U Tebaidi je opevan rat sedmorice argivskih junaka protiv Tebe, a u Epigonima (= Potomci) rat sinova sedmorice junaka koji su zauzeli Tebu. Kiprije pripadaju trojanskom ciklusu, a obuhvatale su sve događaje koji su prethodili Ilijadi i doveli do trojanskoga rata. Homersko pitanje uredi Glavni članak: Homersko pitanje Homer Problem Homerovih dela podstakao je ozbiljnu kritiku, koja se obično naziva „homersko pitanje“. Ta je kritika započela već u antici, a njen glavni zadatak je bio da utvrdi koja zapravo dela pripadaju Homerovom pesničkom geniju. U početku su se njemu pripisivale sve pesme epskoga ciklusa, zbornik himni (ὕμνοι, προοίμια), neke manje pesmice (παίγνια), šaljiva pesma „Boj žaba i miševa“ (Βατραχομυομαχία, parodija herojskoga dostojanstva i svečanog epskog stila) i podrugljive pesme „Margit“ (Μαργίτης = budala) i „Kerkopi“ (Κέρκωπες). Ova poslednja prikazivala je dva brata — vešta kradljivca koje je uhvatio Herakle, ali su ga oni tako nasmejali svojim dosetkama da ih je pustio na slobodu. Elegijski pesnik Kalin, koji je živeo u 7. veku stare ere, smatrao je Homera autorom i spomenute Tebaide. Ali kad se medu Grcima probudio kritički duh, krenulo je to pitanje drugim tokom. Mnogo su toj promeni doprineli sofisti, jonskoatički istoričari 5 veka i aleksandrijski filolozi. Tako je, na primer, poznati istoričar Herodot priznavao Homeru Tebaidu, ali mu je odricao Epigone i Kiprije. Krajem 4. veka, tj. u prvim počecima aleksandrijskoga doba bila je duhovna svojina Homerova ograničena na Ilijadu i Odiseju, i to više iz estetskih nego iz istorijskih razloga, jer su one druge pesme herojske epopeje od manje umetničke vrednosti. Aleksandrijski filolozi Ksenon i Helanik pošli su i dalje, pa su odricali Homeru i Odiseju smatrajući je mnogo mlađom Ilijade. Oni su zbog toga prozvani „rastavljači“ (χωρίζοντες). Najodlučniji protivnik njihova shvatanja bio je njihov savremenik, učeni Aristarh, koji je u zajednici s ostalim filolozima smatrao da u Ilijadi i Odiseji treba pored prave građe razlikovati i neke delove sumnjive verodostojnosti, tj. grupe umetnutih stihova. Uza sve te probleme, stari su i nadalje smatrali Homera pesnikom Ilijade i Odiseje smatrajući da je pesnik prvu ispevao u mlađim, a drugu u starijim godinama. U moderno doba zahvatilo je homersko pitanje mnogo šire područje. Pojavio se nov i gorući problem na koji se u antici nije ni pomišljalo, tj. došlo je u sumnju i postojanje samoga Homera. Prvi je podstakao taj problem Francuz Edelin D’Obinjak. On je u jednoj raspravi (1715. godine) ustvrdio da nikada nije bilo pesnika koji se zvao Homer. Ovde valja spomenuti i Ignjata Đurđevića (1675—1737), koji je dokazivao da je Homerove pesme ispevao Pitagora i da su trojanski rat i priču o njemu izmislili neki stari pesnici mitskoga doba. Prava naučna kritika Homerovih epova započela se tek s radom nemačkog klasičnog filologa Fridriha Avgusta Volfa, koji je rezultate svoga istraživanja objavio 1795. godine u knjizi Prolegomena ad Homerum (Uvod u Homera). Osnovna je Volfova tvrdnja da Homerove pesme nisu delo jednoga nego mnogih nepoznatih pesnika. Volfova je zasluga u tome što je podstakao i druge stručnjake da se pozabave pitanjem Homerovih pesama. Na osnovi Volfovog učenja ponikla je čitava škola filologa čiji rad pada u 19. veka. Ti su filolozi u svojim analizama raščinili na bezbroj različitih načina jedinstvo Ilijade i Odiseje da bi mogli razlikovati delo mnogih i različitih pevača i da bi došli do jezgra, tj. originalnih pesama, koje je neki redaktor ili sakupljač, možda po imenu Homer, jednostavno sakupio i pretočio u jednu celinu. Kako su pojedini istraživači na različite načine rešavali taj problem, rezultati se njihova rada razilaze, pa postoje različite teorije o postanku i razvitku Homerovih pesama, od kojih se navode najvažnije i njihovi glavni zastupnici. Teorija o samostalnim pesmama (zastupnik Karl Lahman). Po toj teoriji Ilijada je postala od više kraćih, samostalnih pesama koje su ispevali različiti pevači u različito vreme. Kasnije su ih drugi pevači prerađivali i proširivali. Lahmann je razlučio iz Ilijade 16 pesama, ali nijedna od njih nije samostalna i zaokružena celina. Svojim radom Lahman je ipak pokazao da se moraju analizirati same pesme ako se želi doći do pravog rezultata. Teorija o jezgru (zastupnik Gotfrid Herman). Ta teorija naučava da je Homer ispevao jezgru Ilijade i Odiseje. Te su jezgre bile u početku malene pesme. Kasnije su ih drugi pesnici prerađivali i proširivali dok nisu od nekadašnje „Prailijade“ i „Praodiseje“ postale sadašnja Ilijada i Odiseja. Teorija o prvobitnom jedinstvu (glavni zastupnik Gregor Vilhelm Nič). Ta teorija brani mišljenje da su Ilijada i Odiseja već u prvom početku postale u obimu i obliku u kakvom su i danas. Protivrečja koja se u oba epa javljaju plod su kasnijih umetaka. Teorija o kompilaciji (glavni zastupnik Adolf Kirhof). Ta teorija zahvata kritiku Odiseje. Odiseja nije delo jednoga pesnika, niti zbirka samostalnih i kasnije mehanički nanizanih pesama, nego starije jezgro koje je po stalnoj osnovi u neko kasnije vreme obrađeno i rašireno. No to jezgro nije obuhvatalo čitavu radnju Odiseje. Odiseja je bila velika epska pesma, sastavljena od dva dela, jednog starijeg, drugog mlađeg, a sastavili su ih različiti pesnici. Prvi i stariji deo obuhvatao je povratak Odisejev, tj. njegov odlazak od Kalipse, boravak kod Feačana, pričanje u Alkinojevom dvoru i povratak na Itaku, a drugi, mlađi, Odisejevu osvetu. Drugi deo spojio je s prvim neki redaktor. Oko tridesete olimpijade preradio je i popunio tu staru redakciju neki obrađivač dodavši joj pesme o Telemahu. Ta teorija ima nekoliko uglednih pristalica. Teorija o jedinstvenoj pesničkoj obradi (glavni zastupnici: G. Finsler, D. Mblder, U. von Wilamowitz, E. Bethe). Zastupnici te teorije smatraju da je Ilijadu sastavio nadaren pesnik umetnik u doba kad se epsko pesništvo nalazilo pri kraju svoga razvitka, a kao građa poslužili su mu stariji predlošci koji su već bili pesnički obrađeni. Iako se pitanje Homerovih pesama do sada mnogo proučavalo, ono je do danas ostalo još nerešeno. Ipak, vidljivo je kako se polako vraća verovanje da su oba epa u osnovi jedinstvena i da u svojoj pesničkoj vrednosti, umetničkoj i duhovnoj povezanosti ne mogu biti delo različitih pesnika. Osnovna je, naime, vrednost svakog pesničkog djela konačan i nenadmašiv pečat individualnog pesničkog genija. Prema tome, i pesnička dela kakva su Ilijada i Odiseja mogu biti plod samo jedne određene umetničke ličnosti — pravoga umetnika. Nema sumnje da je i u Homerovim epovima, kao i u Drugim svetskim epopejama, slivena i stara građa, tj. u njima su umetnički obrađene kraće i stare eolske pesme. Ali to ne može umanjiti stvaralačku sposobnost onoga koji je uistinu sastavio Ilijadu i Odiseju u njihovom sadašnjem obliku. Iako su svi podaci o velikom pesniku legendarne naravi, opet nema razloga da se Ilijadi i Odiseji oduzme Homerovo ime, pogotovo kada nam ga i antička tradicija jednoglasno potvrđuje. Pregled Ilijade i Odiseje uredi Početak grčke književnosti vezan je za eolske i jonske gradove u Aziji, gde se javila poezija aeda (pevača). Oni su možda postojali od mikenske epohe. Prateći se na kitari, kazivali su podvige legendarnih junaka. Od te nesumnjivo bogate književnosti, ostala su samo dva dela, Ilijada i Odiseja, i ime aeda koji ih je možda sastavio, Homera. Verovatno u 12. veku pre n. e. grad Troju (ili Ilion, otuda Ilijada) zauzeli su narodi grčkog porekla, poglavito Ahajci. Povod za ovaj pohod je, bez sumnje, sam geografski položaj grada, ali legenda kaže da su Ahajci krenuli pod Agamemnomom u rat da bi povratili Helenu, koju je bio oteo Paris. Ilijada opisuje jednu epizodu iz opsade grada, a Odiseja priča o povratku jednog Ahajskog vođe, Odiseja (Ὀδυσσεύς). Spevovi su napisani književnim jezikom čija je osnova jonski govor s nekim elementima eolskog. Karakterističan stil epa je daktilski heksametar, čiji ritam počiva na kvantitetu slogova, a ne na njihovom broju. Svaki od ova dva epa u aleksandrijsko je doba bio podeljen prema broju slova grčkoga alfabeta na 24 dela. Delovi Ilijade označavaju se obično velikim, a Odiseje malim slovima alfabeta. Naziv „pevanje” za pojedine delove oba epa nije sasvim ispravan, jer ti delovi nisu jedinstvene pesme. Bolje odgovara naziv „knjiga” jer onaj koji je proveo spomenutu deobu nije pazio na sadržaj pojedinih delova. Tako je često rastavio ono što pripada zajedno, a sastavio ono što ne čini jednu sadržajnu celinu. Delitelj je pazio samo na to da budu 24 knjige i da u svakoj od njih ne bude više od 1000 stihova. Ilijada uredi U oba epa se pripovedaju legendarna dešavanja vezana za Trojanski rat, a pretpostavlja da su se desila nekoliko stoleća ranije nego su epovi sastavljeni. Dešavanja iz Ilijade se odnose na poslednju godinu Trojanskog rata i bes legendarnog heroja Ahila. Njega je uvredio njegov komandant Agamemnon i on se povlači iz rata, posle čega Grci imaju ozbiljne gubitke na bojištu. Ahil odbija sve pokušaje Grka da se izmire s njim, mada na kraju popušta, pošto dozvoljava svom prijatelju Patroklu da stane na čelo grčkih trupa. Patroklo gine u borbi, a Ahil, besan zbog toga, usmerava svoju ljutnju na Trojance i izaziva Hektora, sina trojanskog kralja, na dvoboj u kojem ga pobeđuje. Ep završava trenutkom u kom Ahil predaje Hektorovo beživotno telo njegovom ocu Prijamu, kralju Troje. U određenom smislu, Ahil tim činom pokazuje razumevanje za bol trojanskog kralja, pošto se i sam sučeljava sa tragedijom smrti, pogibijom svog prijatelja Patrokla. Radnja je jednostavna; ali ovaj dugi spev (preko petnaest hiljada stihova) obiluje različitim narativnim ili opisnim elementima. Uplitanje prirodnih i natprirodnih sila označava udeo čudesnog kod Homera; bogovi učestvuju u borbi, hrabreći ili štiteći junake. A Zevs, iznad svih, sređuje suparništva i bdi nad izvršenjem sudbine. Stil ovog dela (govori junaka, poređenja, opisi itd.) postaće uzor epskog izraza. Homersko društvo je visoko razvijeno rodovsko društvo, gde vođe ne zavise mnogo od kralja, koji je prvi među jednakima. Svakako zbog vremenske udaljenosti i zbog pesničkog ulepšavanja, Homer nije pouzdan istorijski izvor, ali je zanimljiv za istoričare i arheologe; mikenski natpisi su i potvrdili izvesne podatke o civilizaciji, koje on pominje. Ovo društvo, u kome junaštvo zna za pravila ali i za divljaštvo, na prvo mesto stavlja valjanost ratnika, ali ne isključuje ljudska osećanja. Ahilejeva ličnost predstavlja ideal mladog i lepog junaka, sklonog besu, ali svesnog vlastite hrabrosti, koji u minulim junačkim delima nalazi utehu za vlastite muke, a u slavi jedini način da prevaziđe kob smrti. Odiseja uredi U Odiseji se opevava povratak grčkog heroja Odiseja iz Trojanskog rata. U početnim stihovima se opisuje haos u kom se nalazi njegov dom, uzrokovan njegovim dugim odsustvom. Grupa prosaca njegove žene Penelope, nemilice troši njegovo bogatstvo. Posle ovog uvoda, priča se usredsređuje na samog Odiseja. Njegov povratak kući traje deset godina tokom kojeg se susreće sa raznim iskušenjima i opasnostima. Jedna od najvećih opasnosti je kiklop Polifem, sin Posejdona, a jedno od najvećih iskušenja morska nimfa Kalipsa, koja mu obećava besmrtnost ako odustane de se vrati kući. Drugi deo epa je posvećen momentu kada je Odisej već stigao kući, na svoje ostrvo Itaku. Kao rezultat dugogodišnjeg iskustva sa raznim opasnostima i iskušenjima, Odisej uspeva da održi hladnokrvnost i da strpljivo sačeka odgovarajući momenat u kojem će se osvetiti proscima i konačno ponovo ujediniti sa svojom porodicom. Uprkos jednostavnoj temi Odisejeveog povratka u otadžbinu, kompozicija Odiseje je složena; ovaj povratak odgađaju mnogobrojni doživljaji tokom deset godina, i pripovedanje o njima čini gotovo ceo spev (oko dvanaest hiljada stihova). Dok zarobljenog Odiseja zadržava Kalipsa, dotle u njegovom dvoru na Itaki prosci žude za njegovom ženom i bogatstvom. Sin odlazi da ga traži i ne nalazi ga, ali bar saznaje da je živ (deo speva koji se naziva Telemahija). Po naređenju bogova, Kalipsa oslobađa Odiseja, koga bura izbacuje na ostrvo Feačana. Pošto ga je prihvatila Nausikaja, kći kralja Alkinoja, on domaćinima priča o svojim doživljajima (Kirki, Kiklopima itd.). Napustivši Alkinoja, Odisej se, prerušen u prosjaka, vraća na Itaku i uz pomoć Telemaha i vernih slugu ubija prosce i daje priliku Penelopi da ga pozna. Zatim sklapa mir s porodicama prosaca. I u Odiseji se sreće čudesno kakvog ima u Ilijadi; Odiseja koga progoni Apolon, tokom njegova lutanja štiti Atena. Ali, i više, ovde ima elemenata bajke: cveća koje donosi zaborav, čudovišnih jednookih Kiklopa. Odisejevi doživljaji podsećaju na narodne priče: V. Berar (V. Bérard) pretpostavlja da se Homer inspirisao pričama feničanskih moreplovaca, u kojima se izmišljeno mešalo s geografskom stvarnošću, i da je pokušao da ustanovi Odisejev put. I slika homerskog društva je svakidašnjija nego u Ilijadi; scene bitaka su retke, iako ima i divljaštva, kao što je pokolj prosaca. Odisej je prema Ahilu zreo čovek, mudar, čak lukav, ali hrabar i brine se za svoje ljude; on savlađuje sudbinu strpljenjem i mudrošću. Stil Ilijade i Odiseje uredi I jedan i drugi ep su pisani u metrici daktilskog heksametra, formalističkim i uzvišenim jezikom, koji se nikada ne koristi u svakodnevnom govoru. Mnogobrojnim analizama nisu utvrđene stilističke razlike između Ilijade i Odiseje. Međutim, zbog različite tematike, mnogi čitaoci, još od antičkog doba, su ih pripisivali različitim autorima. Ilijada govori o ljudskim strastima i u njoj se junaci postavljaju pred dileme koje je praktično nemoguće rešiti. Ahil, Agamemnon, Prijam i drugi junaci su žrtve okrutnih i tragičnih okolnosti. Nasuprot tome, u Odiseji pobeđuje dobro i pravda, a razdvojena porodica se ponovo ujedinjuje. Lukavstvo, naročito Odisejevo, je vodič kroz celu priču. Homerovi poslednici uredi U autentičnost i celinu ova dva speva sumnjalo se još od antike; jezičke razlike i nejednakost pripovedanja navode na pomisao da je ep bio sastavljen od odvojenih spevova, bolje ili gore vezanih. U tekst su vrlo rano bili umetnuti mnogi stihovi i čitavi delovi (nazvani „interpolacije”). Ali prema opštem izgledu Homerovih spevova i njihovoj kompoziciji može se suditi da su bili delo jednog pesnika, genijalnog aeda, zvao se on Homer ili ne. Bilo kako bilo, ep je znatno uticao na grčku književnost i civilizaciju; Homer je bio autoritet u svim oblastima i pružao je obimnu građu za moralnu, čak i filozofsku misao. Iako se danas smatra da filozofija počinje sa Talesom sredinom 6. veka pre n. e., stari Grci često su postavljali samog Homera za njenog pravog začetnika. Više no ikoja politička sila, on je u Grcima razvio osećanje zajednice i samoniklosti. Trojanski rat je bio tema i epova koji čine trojanski ciklus i vezuju se za književnost Nostoi („povratka” kao što je Odisejev). Nastaće i ciklusi oko drugih gradova (posebno Tebe), i oni će biti majdan za književnost, naročito tragediju. Epsko stvaranje je, inače, trajalo još dosta dugo. Tu se mogu svrstati Homerske himne u slavu bogova, više epska nego religiozna dela, koja su se razlikovala od hieroi logoi, svetih tekstova, čiju su zvaničnu verziju čuvali sveštenici u hramovima. Pojavile su se čak i parodije epova (kao što je Batrahomiomahija, boj žaba i miševa). Aedi su obrazovali esnafe (kao što su Homeridi sa Hija) i predavali jedni drugima tekstove. Nasledili su ih rapsodi (njihovo ime potiče možda otud što su od epskih delova „sašivali” celinu — raptein — ili otud što su držali u ruci štap — rabdos — dok su recitovali). Ovakvo predavanje teksta moglo je samo da ga pokvari. Da bi očuvao jedinstvenu verziju, Pizistrat je, kažu, u 6. veku naredio da se izda Homerov tekst namenjen javnom izvođenju. Počev od 3. veka, aleksandrijski gramatičari, i posle njih Vizantinci, kritički su proučavali Homerove spevove. Njima se poglavito i duguje podela spevova na dvadeset i četiri pevanja. Istorijska osnova epova uredi Predmet Ilijade i Odiseje tesno je povezan s ciklusom herojskih priča o trojanskom ratu. Te su priče očigledno izražaj herojskoga doba, a mogle su nastati samo kao posledica nekoga stvarnog istorijskog događaja. Ako se uzmu u obzir rezultati istraživanja arheologa, istoričara i filologa, vidimo da se u radnji Ilijade i Odiseje krije stvarna istorijska jezgra koju je pesnička mašta zaodenula gustim mitološkim ruhom. Ako se uporede Ilijada i Odiseja, uočava se da Ilijada odjekuje zveketom oružja i ratnika i da je puna aristokratskoga sjaja kraljeva. Ona pruža vernu sliku i pouzdano znanje o kritsko-mikenskoj civilizaciji koja je cvetala između 1500. i 1200. godine stare ere. Pored toga, nudi one dragocene podatke o najstarijim socijalno-političkim prilikama, religiji i običajima. U tim pojedinostima Ilijada je starija od Odiseje. Odiseja je u neku ruku nastavak Ilijade. Ona nas prenosi u posleratni miran život domaće zajednice i pustolovna putovanja. U njoj nalazimo razvijenije pojmove i težnje. Moral, svest i religiozni pojmovi u većoj su meri produbljeni. U ljudima ima manje divljine, božanstva su blaža itd. Odisejeva lutanja po tajanstvenim žalima Tirenskoga i Jonskoga mora podsećaju na prva i nesigurna putovanja koja su Grci tokom kolonizacije preduzimali prema zapadu. Po tome je Odiseja nešto mlađa od Ilijade. Ipak ostaje do danas nerešeno pitanje da li razlika između dva epa zavisi samo od građe ili od autora, i je li građa prisilila pesnika da u Ilijadi ima više na umu starije istorijske prilike, a u Odiseji mu je pružila izvesnu slobodu da staroj građi dodaje i težnje svoga vremena. Analiziraju li se sadržaj, jezik i stil oba epa, i nadalje, ako se analiziraju s pravoga estetskog gledišta, teško se može odlučiti na to da se ova dva epa razdvoje, jer su oba zaista međusobno vrlo srodna. Zato se danas vraća pretpostavka da su Ilijada i Odiseja u osnovi potpuno jedinstvena dela jer se bez toga jedinstva ne bi mogla dokazati njihova puna umetnička vrednost. Homerov značaj i uticaj uredi Homer osvaja čitaoca, pre svega, živim pripovedanjem, jasnim izražavanjem i pažljivim crtanjem duševnih karakteristika ljudi davnih vremena. Njegova je poezija uvek sveža i puna životne dinamike. Iako je prošlo više od 2500 godina otkako se zna da postoje Homerove pesme, teško je naći neko pesničko delo koje bi se po vrednosti moglo uporediti s njima. Homerove su pesme uzor epske poezije, pa nije čudno da su svojim oblikom i načinom kompozicije postale uzorom čitavoj epskoj poeziji kasnijih vekova do danas. Veliki je pesnik uticao ne samo na grčku književnost i likovnu umetnost nego i na duh i mišljenje celoga helenskog naroda. Postao je učiteljem i vaspitačem Helena jer su njegova dela postala prvom knjigom mladih Grka koji su na tim delima učili ne samo čitati nego i svoj jezik i istoriju.[9] Homera su proučavali i mnogi grčki filozofi. Platon i Aristotel smatrali su ga prauzorom atičke tragedije. Iz njega su crpli građu tragički i lirski pesnici. Eshil je nazivao svoje drame `mrvicama s bogate Homerove trpeze`. Slikari i vajari stvarali su svoja dela prema Homerovim opisima (Fidijin kip Zevsa u Olimpiji). Koliko su ga Heleni voleli i cenili, vidi se i po tome što je u Atini bilo zakonom određeno da rapsodi za vreme panatenejskih svečanosti mogu recitovati samo njegove pesme. Homer je u svojim delima umetničkom jasnoćom zahvatio sve strane ljudskoga života, zašao je duboko u ljudsko biće i otkrio osećaje čovečnosti i moralnu lepotu. Duboki osećaj čovečnosti i pravo humano gledanje na svet pribavili su Ilijadi i Odiseji i njihovom genijalnom pesniku posebno mesto među epopejama svetske književnosti i večnu vrednost — besmrtnost. Heleni su u tim delima gledali sebe i učinili ih temeljem svoje kulture. Homer je, dakle, postao izvorom ne samo za poeziju nego i za celokupnu grčku savest kojoj je bilo određeno da se pretoči u tekovinu čovečanstva.[10][11] Rimskom pesniku Vergiliju bio je Homer glavni uzor, jer je njegova Odiseja pružila Vergiliju građu za prvi dio Eneide (I—VI), a Ilijada za drugi deo (VII—XII). Vergilije je oponašao Homera ne samo u obradi pojedinih epizoda nego je, štaviše, prevodio čitave stihove, reči i izraze. Uticaj Homerovih dela može se naći i kod Ariosta, Torkvata Tasa, pa i kod Ivana Mažuranića (Smrt Smail-Age Čengića). Veliki ruski pisac Nikolaj Gogolj proglasio je Odiseju najsavršenijim delom svih vekova, „riznicom detinjski lepoga“. Ilijada i Odiseja pružaju uvek čitaocu veliki umetnički užitak. Kao dela trajne vrednosti prevedene su na sve kulturne jezike sveta.