odlično očuvana Istorija filozofije Grčka i Rim Prvobitno zamišljena kao ozbiljna prezentacija razvoja filozofije za studente katoličke bogoslovije, devetotomna Istorija filozofije Frederika Koplstona putovala je daleko dalje od skromne svrhe svog autora do opšteg priznanja kao najbolja istorija filozofije na engleskom. Koplston, oksfordski jezuita ogromne erudicije koji se jednom zapetljao sa A. J. Aierom u legendarnoj debati o postojanju Boga i mogućnosti metafizike, znao je da su studenti bogoslovije hranjeni užasno neadekvatnom ishranom teza i dokaza, i da je njihovo poznavanje većine velikih mislilaca istorije sveden na uprošćene karikature. Koplston je krenuo da ispravi grešku tako što je napisao kompletnu istoriju zapadne filozofije, onu punu incidenta i intelektualnog uzbuđenja – i onu koja daje puno mesto svakom misliocu, predstavljajući njegovu misao na lepo zaokružen način i pokazujući svoje veze sa onima koji išao pre i onima koji su došli posle njega. Rezultat Koplestonovog čudesnog rada je istorija filozofije za koju je malo verovatno da će se ikada nadmašiti. Časopis Thought je sumirao opšte slaganje među naučnicima i studentima kada je recenzirao Koplstonovu Istoriju filozofije kao „širokoumnu i objektivnu, sveobuhvatnu i naučnu, ujedinjenu i dobro proporcionalnu... Ne možemo je preporučiti previše visoko“.

Naslov: Greece, Splenodours of an Ancient Civilization, Autor Furio Durando NOVO, PRODAJA ZBOG SELDIBE! Težina predmeta: 3,4 kilograma Tvrdi povez: 292 stranice Dimenzije proizvoda: 30cm x 22cm x 3 cm x Izdavač: Thames & Hadson; Novo izdanje (31. decembra 1997) Engleski jezik 430 fotografija - 390 u koloru! Uticaj antičke Grčke, kolevke zapadne civilizacije, odjekuje i danas u mnogim sferama modernog života, od filozofije i politike do književnosti i umetnosti. Ova knjiga istražuje veliko bogatstvo i kulturna dostignuća ove civilizacije pomoću kolor fotografija zgrada, umetničkih dela, gradova i pejzaža, što sve nudi uvid u taj klasični svet. Tekst pruža istorijski okvir ove ere, od njenih početaka u bronzanom dobu na minojskom Kritu, preko ATinske slave 5. veka pre nove ere i uvođenja demokratije, do velikih podviga Aleksandra Velikog i potencijalnog rimskog osvajanja Grčke. Delovi knjige uključuju i detaljan pogled na bogatstvo grčke umetnosti, od praistorije do helenističkog doba, i ispitivanje drugih aspekata grčke kulture, uključujući arhitekturu, religiju, pozorište, sport i ratovanje. Knjigu upotpunjuje obilazak gradova antičke Grčke, od Atine, Olimpije, Delfa i Delosa, do Male Azije i grčkih gradova južne Italije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Antička grčka zbirka Ljubiša B. Popović (autor) Izdavač: Narodni muzej srpsko engleski uporedni tekst 1994; ćirilica; 418 str.; 25 cm Antička Grčka (često nazivana i kao stara ili drevna Grčka) je naziv koji se koristi za opisivanje sveta u kojem se govorilo grčkim jezikom u antičkim vremenima.[1] Taj naziv se ne odnosi samo na područje današnje grčke države, nego i na područja naseljena Grcima u antičkim vremenima: Kipar, egejska obala Turska (tada poznata kao Jonija), Sicilija i južna Italija (poznata kao Velika Grčka), te razbacana naselja na obalama današnje Albanije, Bugarske, Egipta, Francuske, Hrvatske, Libije, Španije i Ukrajine. Ne postoje određeni ili opšte prihvaćeni datumi početka i kraja razdoblja antičke Grčke. U uobičajenoj upotrebi to se razdoblje odnosi na cijelu grčku istoriju prije osnivanja Rimskog Carstva, međutim istoričari taj termin koriste preciznije. Tako neki autori u taj period uključuju i razdoblja minojske i mikenske civilizacije (od oko 1600. pre n.e. do oko 1100. godine pne.), dok drugi to osporavaju smatrajući da su te civilizacije, iako s grčkog govornog područja, dosta različite od kasnijih grčkih kultura, pa bi se trebale odvojeno svrstavati. Prema tradiciji razdoblje antičke Grčke počinje prvim Olimpijskim igrama 776. pre n.e., ali većina današnjih istoričara proširuju taj termin do oko 1000. pre n.e. Tradicionalni datum kraja razdoblja antičke Grčke smatra se smrt Aleksandra Velikog 323. pre n.e., a razdoblje koje slijedi naziva se helenističkim dobom. Ovi su datumi dogovoreni među istoričrima dok neki autori smatraju civilizaciju antičke Grčke neprekinutim razdobljem koje je trajalo sve do dolaska Hrišćanstva u 3. veku poslije Hrista. Antičku Grčku neki istoričari smatraju temeljom kulture zapadnoevropske civilizacije. Grčka kultura je izvršila snažan uticaj na Rimsko Carstvo, koje je prenijelo njen oblik po mnogim dijelovima Evrope. Civilizacija antičke Grčke je neizmjerno uticala na jezik, politiku, obrazovanje, filozofiju, umjetnost i arhitekturu modernog svijeta, posebno tokom renesanse u zapadnoj Evropi i ponovo tokom procvata neoklasicizma tokom 18. i 19. veka u Evropi i objema Amerikama.....

Knjiga je nova nekorišćena, meki povez, 151 str `Iako nas od grčke i rimske prošlosti razdvajaju epohe i vekovi, antika je i danas na više načina prisutna. Knjiga „Antika i mi(t)“ bavi se susretima sa antičkom kulturom, mitovima i odgovarajućim narativima koji se tematizuju u različitim životnim sferama – na tržištu, u svakodnevici, oglašavanju, sportu, književnosti, stripu, teoriji i filozofiji. Istraživačka perspektiva kombinacija je studija recepcije antike i antropologije antičkih svetova.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Termin „renesansa“ ima relativno skorašnje poreklo: uspostavio se sredinom devetnaestog veka zahvaljujući radu francuskih i nemačkih istoričara koji su identifikovali period evropske, a posebno italijanske, istorije kao kulturni i politički preporod. do „mračnog veka” srednjeg veka. Ali, kao što veliki istoričar Eugenio Garin ilustruje, ovo tumačenje je dugo bilo pogrešno: renesansa je u suštini bila ogromna kulturna revolucija, rođena u kontekstu krize. U ovom delu Garin ispituje glavne kulturne elemente koji karakterišu renesansu: od ponovnog otkrivanja latinskih i grčkih klasika do razvoja nauka, od filozofije do politike. Eugenio Garin (9. svibnja 1909. - 29. prosinca 2004.) bio je talijanski filozof i renesansni povjesničar. Bio je priznat kao autoritet za kulturnu povijest renesanse.[1] Rođen u Rietiju, Garin je studirao filozofiju na Sveučilištu u Firenci, diplomirao 1929., a nakon razdoblja kao profesor filozofije na liceo scienceco Stanislao Cannizzaro u Palermu i Sveučilištu u Cagliariju, Garin je počeo predavati na svojoj alma mater 1949. do 1974. , zatim se preselio u Scuolu Normale di Pisa do svog umirovljenja 1984. [2] Poslijediplomski studij povijesnih studija u San Marinu otvoren je javnim predavanjem Eugenia Garina 30. rujna 1989. Garin je bio izabrani član i Američkog filozofskog društva i Američke akademije znanosti i umjetnosti.[3][4] Također je bio urednik časopisa Rinascimento i Giornale Critico della Filosofia Italiana.

U dobrom stanju. Manji potpis na naslovnoj strani. Istorija helenske etike / Miloš N. Đurić Vrsta građe udžbenik Jezik srpski Godina 1987 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1987 (Bor : Bakar) Fizički opis 526 str. ; 25 cm Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Etika -- Antička Grčka Naš najznačajniji helenista Miloš N. Đurić ovim delom je postavio solidne osnove za izučavanje ne samo antičke etike i filozofije već i celokupne zapadne misli, koja počiva na njihovim principima. U svom jedinstvenom i nadasve bogatom opusu, Helenska etika se čini možda kao njegovo najpotpunije delo, kojim je uspeo da zaokruži sve ono što je bilo predmet istraživanja suštine helenske civilizacije – te velike misli koja je svoj epitom dobila u jedinstvenom i kompleksnom korpusu etičkih načela. Upravo ta načela su izrodila čitavu jednu civilizaciju u kojoj i danas živimo. Sam Đurić je ovako govorio o konceptu helenske etike: „… ona je učiteljica ne samo naše etike i naših nauka nego i cele naše duhovne kulture. […] Kako praktička tako i teorijska helenska misao dale su osnovu svima docnijim sistemima, te se docnija etička misao, u rešavanju svojih problema, od vremena do vremena, vraćala helenskoj etici i njenim rešenjima. […] Od svojih početaka pa sve do neposredne sadašnjosti etika novijih vremena nije donela nijednu presudnu misao a da to nije učinila pod veoma dubokim uticajem helenske etike, u kojoj se nahode osnove svih novijih etičkih sistema i pravaca, i V. fon Humbolt s pravom je rekao da su Heleni ’za nas ono što su za njih bili njihovi bogovi’, a F. Niče da su oni ’uzdodrže naše i svake kulture’.“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ksenofont iz Atine, rođen je oko 430. godine, a umro je 354. p. n. e., te je prema tome savremenik događaja koje opisuje u Helenskoj istoriji. Može se posredno zaključiti da potiče iz plemićke porodice, a zna se da je kao mladić pripadao širem krugu Sokratovih učenika. Od svog velikog učitelja, čiju filozofsku dubinu i značaj nije mogao sasvim shvatiti, prihvatio je praktične moralne pouke. Ali, ono što je obeležilo ceo Ksenofontov život jeste njegova naklonost prema aristokratskom uređenju Sparte. Red, disciplina i kolektivni duh više su mu odgovarali nego individualizam i sloboda atinske demokratije, koju su ambiciozni pojedinci i demagozi mogli zloupotrebljavati: upravo u vreme Ksenofontovog sazrevanja atinska demokratija pretrpela je poraz od Sparte, koji je otvorio put građanskom ratu. U takvim prilikama Ksenofont odlazi iz rodnog grada. Sklon vojničkom pozivu, ide sa lakedemonskim prijateljem Proksenom i mnogim Grcima u vojsku persijskog princa Kira Mlađeg u Malu Aziju. Kir je sa najamnom vojskom pokušao da zbaci s prestola svoga brata Artakserksa, ali je u odlučnoj bici poginuo. Ksenofont je uspeo da provede glavninu grčkih vojnika (oko deset hiljada) kroz bespuća neprijateljske zemlje do mora, da ih preda spartanskom vođi Tibronu i tako ih spase od propasti. Sam je, međutim, ostao u službi u spartanskoj vojsci pod vođstvom Tibrona, zatim Derkilide i kralja Agesilaja, kome je ubrzo postao vrlo privržen i pratio ga na svim njegovim pohodima. S njim je, na strani Sparte, učestvovao i u boju kod Koroneje (394. g.) protiv Atine i njenih saveznika, zbog čega je bio kažnjen i formalnim izgnanstvom iz otadžbine. I mnogi moderni istraživači Ksenofonta smatraju za izdajnika, mada je on — sem njenog društvenog uređenja — voleo svoju otadžbinu. No, Spartanci su ga prihvatili i uskoro mu dali za izdržavanje imanje u Skiluntu, blizu Olimpije, na kome je Ksenofont proveo oko sedamnaest mirnih i plodnih godina, u porodičnom krugu, baveći se pisanjem, lovom, konjima i domaćim poslovima. Kada su se, pred opasnošću od Tebe, Sparta i Atina približile jedna drugoj i sklopile savez, i Ksenofontu je ukinuta kazna (oko 369. g.). Posle toga živeo je nekoliko godina u Atini, gde je verovatno dopunio i završio Istoriju. Svoja dva sina dao je u atinsku vojsku; jedan od njih je čak i poginuo u bici kod Mantineje, boreći se na atinskoj strani. Sam Ksenofont umro je, kako po svemu izgleda, u Korintu oko 354. g. Ksenofontov živi duh, radoznalost i zainteresovanost za mnoge oblasti, našli su izraz u njegovim mnogobrojnim delima. Životni principi su mu jasni, bez ikakvih kolebanja ili sumnji: zdrav, jednostavan život, bavljenje nekom fizičkom aktivnošću, poštenje i pobožnost, rad i disciplina. Idealno zanimanje je vojničko, jer ono formira i snaži i telo i duh. Tako je Ksenofont sam živeo, pa je to i drugima preporučivao. U svakom svom spisu on poučava bilo neposrednim savetima, bilo primerima na koje se treba ugledati. U nekoliko Ksenofontovih filozofskih spisa centralno mesto zauzima Sokrat. Napomenuli smo da naš pisac nije imao smisla za filozofske spekulacije. No, Sokratova zasluga je i u tome što je svakog umeo da podstakne na razmišljanje i da mu omogući razvoj u smeru koji mu po prirodi najbolje odgovara. Ksenofont je tu našao etička načela, koja je kao mlad čovek počeo primenjivati; tek kasnije ih je zabeležio i preporučio drugima. Njegova filozofska dela nisu to u pravom smislu reči, kao što ni slika Sokrata koju nam on ostavlja nije potpuna. On daje samo jednu stranu Sokratove ličnosti, ali dragocenu, jer bi nam inače ostala nepoznata. Kulturan i sklon praktičnoj mudrosti, Ksenofont je napisao dela koja su prenosila Sokratovu filozofiju širokoj publici. „Sećanja na Sokrata“ (Άπομνημονεύματα) je odgovor na nesačuvanu „Optužbu protiv Sokrata“ (Κατηγορία Σωκράτους) koju je bio napisao sofist Polikrat. Ksenofont ovde na jednostavan način iznosi Sokratove razgovore s ljudima po atinskim ulicama. U „Sokratovoj odbrani“ (Απολογία Σωκράτους) predstavlja nam držanje svog učitelja pred sudom i objašnjava zašto se Sokrat nije uspešnije branio. „Γozba“ (Συμπόσιον) je opis jedne proslave u kući Atinjanina Kalije, 422. godine, kojoj između ostalih prisustvuju Sokrat i Ksenofont (on je u to doba imao oko osam godina; nije, dakle, reč ο stvarnom događaju). Na gozbi svi gosti učestvuju u razgovoru, a Sokrat drži slovo ο ljubavi. U didaktičnom spisu „Ο ekonomiji“ (Οικονομικός) savete ο poljoprivredi i vođenju gazdinstva daje sam Sokrat — koji se takvim stvarima nije bavio, niti je kuda išao iz Atine — te u ovom liku lako prepoznajemo samog Ksenofonta, njegovu ljubav prema prirodi i iskustvo stečeno na imanju u Skiluntu. Jedna zanimljivost ovog dela je razgovor sa gospodarem imanja Ishomahom ο idealnoj domaćici i njenim dužnostima na tako velikom dobru. Ishomah smatra najboljim ono što je i sam uradio: uzeo je za ženu devojku od petnaest godina, vaspitao je da ga poštuje i sluša i naučio je svemu što je smatrao za potrebno. Ona je postala savršena domaćica, sposobna da savlada dužnosti u domu, oko posluge i na imanju. Duša cele kuće, ona je, kako Ksenofont kaže, isto što i „matica u košnici“. Delo nam pruža važna saznanja ο životu i položaju helenskih žena, ο čemu inače nemamo dovoljno podataka. Znamo da one nisu učestvovale u javnom životu, a da kod kuće nisu imale velika prava. Ova Ksenofontova sličica upotpunjuje i poboljšava našu predstavu ο grčkoj ženi. U spise didaktične sadržine — ali bez Sokratovog učešća — spadaju i kratki radovi „Ο Hiparhu“ (Hiparh sa Rodosa Ίππαρχικός), gde daje savete komandantu konjice, „Ο jahanju“ (Περί ιππικής) i „Ο lovu“ (Κυνηγετικός), disciplinama koje je Ksenofont smatrao dobrim i korisnim za razvijanje karaktera i za održavanje zdravog tela. Možda su najznačajnija Ksenofontova dela političko-istorijskog karaktera. „U Kirovom nastupanju“ (Κύρου άνάβασις) on opisuje događaje oko odlaska Helena u pohod Kira Mlađeg — koga je bio vrlo zavoleo i za koga je smatrao da je mogao promeniti tok istorije — njegovu pogibiju i mukotrpan povratak Grka. Ksenofont je našao načina da svoju ulogu u ovim događajima ne prikaže suviše neskromno. Delo je puno živih epizoda, etnogeografskih podataka i, razume se, vojnih detalja. Ima svežinu i uzbudljivost, te je bilo vrlo omiljeno vojno-istorijsko štivo i u antici i u novije doba. U malom delu „Agesilaj“ (Αγησίλαος) Ksenofont proslavlja ovog spartanskog kralja i hvali sve njegove vojne pothvate, čiji značaj precenjuje. „Kirovo vaspitanje“ (Κύρου παιδεία) je vrsta istorijskog romana ο osnivaču persijske dinastije iz VI v. p. n. e. Ksenofont tu hvali persijski način vaspitanja, jer razvija osobine potrebne dobrom vojniku i vladaru. Takođe priznaje Persijancima, doduše samo onim najfinijeg i najobrazovanijeg duha, sposobnost da shvate helensku kulturu i da je usvoje. Takav stav nije bio uobičajen u Grčkoj, pa se Ksenofont već u samom delu brani od mogućih sumnji u njegovo rodoljublje. Međutim, kritikuje opadanje morala u savremenoj Persiji, čemu je, kako on misli, doprinelo odstupanje od starih ideala. „Kirupedija“ je imala velikog uticaja na poznije pisce koji su pisali biografije slavnih vladara. Za poznavanje spartanskog uređenja od značaja je spis „Spartanski ustav“ (Λακεδαιμονίων πολιτεία) gde Ksenofont veliča Likurgove zakone, zahvaljujući kojim je Sparta došla do najveće moći. Uviđa, međutim, rđave strane lakedemonske politike i opadanje spartanskog uticaja, pa ih tumači odstupanjem od ovih zakona. U delu „Sredstva ili ο prihodima“ (Περί πόρων), verovatno Ksenofontovom poslednjem radu, razmatraju se mogućnosti unapređenja atinske privrede i povećanja državnih prihoda u krizi oko 355. g. „Hijeron ili tiranin“ (Ιερών) je fiktivni razgovor pesnika Simonida sa sirakuškim tiraninom Hijeronom ο težini upravljanja državom i ο obavezi vladara da se brine za opšte dobro podanika. Grupi političko-istorijskih dela iz Ksenofontovog pera pripada i „Helenska istorija“, podeljena još u antici na sedam knjiga. Prve dve, kako to i sam pisac kaže, nastavljaju opis peloponeskog rata na mestu gde je prekinuto Tukididovo izlaganje. Pisane su svesno zadržanim Tukididovim stilom, strogim, zgusnutim, bez dijaloga, ali sa umetnutim besedama glavnih ličnosti. Takođe je zadržana i Tukididova hronologija: događaji se ne navode po kalendarskim godinama, nego po periodima, letnjim (kada su operacije i vođene) i zimskim (kada se po pravilu mirovalo). Smatra se da je Ksenofont za ove dve knjige morao koristiti i materijal koji je Tukidid bio sakupio. Izneta je čak i pretpostavka — koja ne izgleda prihvatljiva — da su prve dve knjige u stvari Tukididove, a da ih je Ksenofont samo redigovao. Ο vremenu njihovog nastanka postoje takođe dva osnovna mišljenja. Po jednom (D. J. Mosleu) pisane su krajem petog veka u Atini, a po drugom (D.J.Mosley) pisane su kasnije, po Ksenofontovom povratku u Atinu, šezdesetih godina četvrtog veka. Istraživači su zapazili i u preostalom delu Istorije jedan usek i izvukli celinu koju čini treća i najveći deo četvrte knjige (III 1 — IV 8, 1). Ovaj deo je pravi „ksenofontovski“, pisan široko, sa opisima i digresijama i sa dijalozima između nekih ličnosti, što daje prirodnost i živost pripovedanju. Sadržinski, bavi se spartanskim vojevanjem u Persiji. Kako je Ksenofont i sam u tome učestvovao, koristi se ovde svojim sećanjem na događaje, i sećanjima prijatelja kakvi su Tibron, Derkilida i kralj Agesilaj. M. Sordi smatra da je ovaj deo napisan kao memoarski, ranije i nezavisno od ostalih knjiga, a da je potom, kad je rešio da piše Istoriju, Ksenofont u nju umetnuo i ovaj odeljak. Mosli, koji drži da je Istorija pisana redom, smatra da je deo III — IV 8, 1 nastao u vreme Ksenofontovog boravka u Skiluntu, oko 379. godine. Završne tri knjige bave se komplikovanim dobom međusobnih borbi polisa i važnim promenama u Heladi. Kako je, međutim, Ksenofont posle druge knjige napustio izlaganje gradiva Tukididovom hronologijom (zima — leto), a piše bez nekog svog hronološkog metoda, nije lako uvek pratiti događaje. U stilu se opet primećuje Tukididov uticaj, ali blaže nego u prve dve knjige. Ovaj odeljak sastavljen je svakako u piščevoj dubokoj starosti, pa se oseća pad u kvalitetu i nedovršenost teksta. Ksenofot je beležio istoriju, ali, bar prema današnjim merilima, nedovoljnog stepena. Piše lako i mnogo, a u antici je smatran više filozofom nego istoričarem. Herodot, koji je pola veka stariji od njega, napisao je delo koje, kao prelaz od etnologije i geografije prema pravoj istoriji, predstavlja znatnije intelektualno dostignuće od Ksenofontove Istorije. Tukidid, nešto stariji Ksenofontov savremenik, postavio je sebi pri pisanju Peloponeskog rata (Θουκιδίδου Συγγραφή) uzvišen cilj, da sazna, ustanovi i objasni istinu, da je umetnički i objektivno izloži i da poukom zaduži potomstvo. Zahvaljujući njegovim mnogostrukim sposobnostima, ostvaren je pravi naučni rezultat, koji antička i srednjovekovna istoriografija nije prevazišla. Ako su Ksenofontove zasluge — mora se priznati — slabije od Herodotovih i Tukididovih, njegova Helvnika je još uvek klasično delo, ne samo po vremenu nastanka i periodu koji opisuje, već i po svojoj koncepciji. Ksenofont je u celini uspeo da obuhvati vrlo veliku građu koju daju raznorodni događaji na velikom prostoru, i da ostvari homogenu i u suštini potpunu i pouzdanu sintezu. Uprkos interesovanju za spoljne aspekte zbivanja, on uspeva da se odupre privlačnosti romanesknog kazivanja. Već njegovi mlađi savremenici, Efor, Teopomp i Durid pišu jedan retorski, drugi moralizatorski, treći anegdotski. Njihovi pristupi istoriji najavljuju duh nove epohe — helenizma. Ksenrfont ne navodi izvore svoje obaveštenosti. Za neke događaje jasno je da zna iz ličnog iskustva, svakako da se za druge raspitivao, pa i koristio dokumenta. Ali, on čitaoca u to ne upućuje, dok Tukidid, na primer, čak doslovno citira više državnih ugovora. Naš pisac ume dosta da zapazi i da to jasno i zanimljivo iziese, mada ne i da rasporedi građu uvek na najbolji način. U objašnjenje pravih uzroka događaja se ne upušta, ili ih tumači jednostavno, zanemarujući pritom uticaj društvenih i ekonomskih činilaca, dobro poznatih Tukididu. Kako je već zapaženo, on piše ο događajima koji njega samog zanimaju — često im je i lično prisustvovao — ili ο kojima se lako mogao obavestiti. Tako smo dobili delo u kome je glavna uloga pripala Sparti (Lakedemonu). Da bi sačuvao ugled Lakedemona, Ksenofont prospartanski boji događaje ili prelazi preko nečeg što bi Lakedemon prikazalo u lošem svetlu. U prikazu opštegrčkog ( Antalkidinog) mira iz 386. godine, sklopljenog na inicijativu Sparte i persijskog kralja, koji je u Heladi primljen kao nacionalna sramota, naš pisac ne nalazi za potrebno da izrazi ni svoje lično nezadovoljstvo, niti, što je gore, nezadovoljstvo većine grčkih polisa. Donekle zbog pristrasnosti, a donekle zbog površnog shvatanja svog zadatka, Ksenofont ne daje odgovarajući prostor i pravu ocenu pojedinim događajima i ličnostima. Tako se detaljno opisuju Agesilajeve operacije u trećoj i četvrtoj knjizi; događaji oko malog polisa Flijunta dobijaju suviše prostora u sedmoj knjizi, zbog lojalnosti ovog grada prema Sparti i zbog okolnosti da se Ksenofont tada nalazio u Korintu, blizu Flijunta, te je ο svemu bio dobro obavešten. Preuveličava značaj „Bitke bez suza“ u kojoj su Spartanci bez gubitaka pobedili Arkađane. Neke sitne okršaje opisuje potanko, isto kao i bitke sa krupnijim posledicama, što može da dovede čitaoca u zabunu u pogledu stvarnih razmera onog što se zbilo. Najozbiljnija Ksenofontova mana je prećutkivanje nekih događaja kao da se nisu ni odigrali. To stvara najveće teškoće za rekonstruisanje helenske istorije prve polovine IV veka. Izostavljene su takve stvari od međudržavne važnosti, kakve su stvaranje Drugog atinskog pomorskog saveza i osnivanje Mesene i Megalepolja, glavnog grada novonastalog Arkadskog saveza, ο κοme je inače primoran da govori. Od značajnih ličnosti, Pelopidu uopšte ne spominje kao tebanskog državnika, već samo jednom, uz put, kao člana poslanstva persijskom kralju, pa i tad u nepovoljnom svetlu. Ο Epaminondi, najvećem vojskovođi i državniku svog doba, takođe Tebancu, Ksenofont govori tek na kraju svoje Istorije, opisujući bitku kod Mantineje, u kojoj je ovaj i poginuo. Ksenofontova neobjektivnost brzo pada u oči, ali treba imati na umu da se ova osobina sreće i kod drugih poznatih pisaca u antici. Pa ipak, Ksenofont ponekad uspeva da se uzdigne iznad svojih naklonosti i da prizna zasluge ili hrabrost i neprijatelju, pojedincu ili gradu. Takav je slučaj s ocenama atinskih vojskovođa Trasibula i Ifikrata. Neke pozitivne strane nalazi i u ulozi svog rodnog grada. Ako svoju netrpeljivost prema Tebi ne može da prikrije, u stanju je da Spartancima, i pored naklonosti, uputi kritiku i prekor. Tako, na primer, oslobođenje tebanskog akropolja, koji su Spartanci bili na prevaru zauzeli, smatra kao zasluženu božju kaznu. Uopšte uzev, Helenska istorija je, uprkos nedostacima najpotpuniji i najvažniji izvor koji imamo za složeni period prve polovine četvrtog veka. Ako se ne posmatra samo kao istorijski period, već više od toga, kao odraz jednog vremena i kao književno delo, onda je njena vrednost još veća. Sačuvala nam je autentičnu atmosferu, žive likove Grka i Persijanaca, kao i svedočanstva ο njihovim shvatanjima i odnosu prema životu. Povoljnom utisku doprinose i prirodni, jednostavni dijalozi i zanimljiva inscenacija događaja, i kad ne moraju imati važnosti za „veliku“ istoriju. Privlačan je anegdotski prizor u kome Agesilaj, zbog svojih interesa, nastoji da oženi novog spartanskog saveznika, mladog paflagonskog vladara Otisa, kćerkom svog drugog saveznika, Spitridata. Još je življa epizoda u kojoj Spartanac Derkilida domišljato izigrava Farnabazovog vazala Midiju, zadobivši od njega i blago i gradove koje je ovaj nepravedno bio uzeo pod svoju vlast. Naročiti dar ispoljava Ksenofont u opisu bitaka. Dok mnogi antički pisci ne umeju da nam pregledno prenesu raspored vojski i tok borbe, Ksenofont, vojnik po pozivu, sa posebnom pažnjom beleži sve bojeve. Zapaženi su, na primer, njegovi prikazi bitaka kod Nemeje i kod Koroneje. Ksenofont ume da izrazi i psihološku dramatičnost izuzetnih prilika, kakve su suđenje atinskim stratezima, pobednicima u bici kod Arginuskih ostrva, ili beskrupulozna akcija Kalije, koja vodi Teramenovom hapšenju i osudi na smrt pred punim većem. Još jednu odliku našeg pisca, važnu za razumevanje i pojedinih karaktera i političkih odnosa, predstavljaju govori. U raznim prilikama govore drže poslanici, vojni zapovednici i političari. Ksenofont je, vodeći računa ο ličnostima i okolnostima, ove govore sam sastavio. Različitog izraza, oni lepo prekidaju njegovo jednostavno pripovedanje. Za Ksenofontov stil već je rečeno da se prvenstveno odlikuje jasnoćom. To važi za misao, konstrukciju rečenice, izbor izraza. Ovu njegovu osobinu zapažaju i hvale još antički teoretičari; ponekom današnjem čitaocu Ksenofontov tekst izgledaće i suviše jednostavan. U jeziku, iako je Atinjanin, nalaze se i neatičke reči. Svakako da je to uticaj dugog boravka van otadžbine i okolnosti da se koristio svedočanstvima pisanim drugim dijalektima. Ipak su ga zbog prozračno jasnog jezika stari pisci zvali „atičkom muzom“ i „atičkom pčelom“, dok se Rimljaninu Kvintilijanu činilo da na „Ksenofontovim usnama sedi boginja ubeđivanja“. Ksenofontova dela, naročito istorijska, dosta su čitana u njegovo doba. Aristotel je poznavao i koristio i njegove filozofske, kao i istorijske spise. Zbog dobrog jezika rano je postao školski pisac, a pravu popularnost doživeo je, kao sokratovac, u Epikurovoj i stoičkoj filozofskoj školi. Po uzoru na Kirupediju, koja je u antici bila Ksenofontovo najomiljenije delo, pisalo je vladarske biografije niz sitnijih autora. Poznavanju njegovih dela u Rimu puno je doprineo sam Ciceron, koji je na latinski jezik preveo spis Ο ekonomiji. U vreme cara Hadrijana, ljubitelja helenske kulture, ponovo se javlja interesovanje i za Ksenofontova dela (II v. ne.). Kako je tada opet na ceni jasan stil, na našeg pisca se ugledaju istoriografi Apijan, Arijan i drugi. U poznoj antici Ksenofont je bio zanemaren. Ponovo se čita tek u Vizantiji i to, opet, naročito Kirupedija....

Диоген Лаэртскй О жизни , учениях и изречениях знаменитых филозофов Академя наук СССР институт фиософии издательство - мысла Москва 1986. Животи и мишљења угледних филозофа је биографија грчких филозофа која се приписује Диогену Лаертију, написана на грчком, чији најстарији сачувани рукописи датирају с краја 11. до почетка 12. века. Борис Пастернак Сабрана дела у пет томова Издавачка кућа - Уметничка књижевност Москва 1989. Диоген Лаерцки О животу, учењима и изрекама познатих филозофа Академија наука СССР -а Институт за филозофију издавачка кућа - мисли Москва 1986. дело Диогена Лаерта `О животу, учењима и изрекама познатих филозофа` у 10 књига, које излаже учење старогрчких мислилаца, почевши од седам мудрих људи а завршавајући стоичком и епикурејском школом. Публикацију допуњују биографије Питагоре, Платона, Плотина и Прокла које су написали Порфирије, Олимпијодор и Марина, смештене у Прилогу број 1, као и детаљни коментари, индекси имена и извора, хронолошка табела и табела филозофских школе. Књига Диогена Лаертија, која је најважнији извор из историје античке филозофије, намењена је наставницима и студентима , као и свима онима који се занимају за историју античке филозофије и историју културе уопште. odlično očuvana tvrdokoričena iz privatne biblioteke kao nova

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zmija i zmaj : uvod u istoriju alhemije / predgovor, izbor, prevod Dušan Đorđević-Mileusnić 292 str. : ilustr. ; 21 cm Alhemija (lat. alchimia, alchymia, od arap. خيمياء) je grana filozofije prirode iz koje se u 17. i 18. veku razvila moderna hemija i farmakologija. U davna vremena alhemija se smatrala kraljevskom veštinom. Danas se pobornici pseudonauka često nazivaju „alhemičari“. Najčešće se smatra da je sinteza zlata i drugih plemenitih metala bila jedini cilj alhemičara. Međutim, vrhunski majstori alhemije su ovo smatrali samo za sporedni efekat važnije, suštinske transformacije materije. Alhemija kombinuje elemente mnogih nauka i filozofskih disciplina, poput hemije, metalurgije, fizike, medicine, astrologije, misticizma i umetnosti. Ovu veštinu su praktikovale drevne civilizacije Mesopotamije, Egipta, Persije, Indije, Kine, stare Grčke i Rima, i muslimanske civilizacije. U Evropi se alhemija razvijala sve do 19. veka. Termin alhemija je nastao kao kombinacija arapskog člana Al i reči Kemet ili Kemi koja je egipatski izraz za crna. Crna se odnosi na crnu zemlju, što je jedno od imena kojim je nazivana plodna dolina reke Nil, pa i sam Egipat....

ISTORIJA I APOKALIPSA - Bela Hamvaš Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[1] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut. Značajna dela Scientia sacra, duhovna baština drevnog čovečanstva (1988)[2] Patam I-III (1992–93) Karneval (1985) U određenom pogledu (1991) Naime (1991) Ogromno intelektualno znanje Bele Hamvaša nije ugušilo njegovo verodostojno stvaralačko vrelo iz kojeg je, gotovo u svakom svom eseju, izbijala nepogrešiva intuicija, da u problemu koga se dohvatao uoči ono što je u njemu od središnje vrednosti. Sječanja 1997 418 str

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Marko Tulije Ciceron (lat. Marcus Tullius Cicero; 3. januar 106 — 7. decembar 43. p. n. e.) bio je rimski filozof, državnik, književnik, pravnik, politički teoretičar i besednik.[1][2] Ciceron se smatra za jednog od najsvestranijih umova antičkog Rima. Upoznao je Rimljane sa najvažnijim grčkim filozofskim učenjima, stvorio je latinski filozofski rečnik (u koji je uložio poseban napor kako bi pronašao odgovarajuće izraze u latinskom jeziku za sve specifične termine iz grčkog filozofskog vokabulara[3]) i istakao se kao lingvista, prevodilac i filozof. Bio je i uspešan pravnik a naročito je bila impresivna njegova govornička veština. Ipak, Ciceron je verovatno smatrao da mu je politička karijera bila najvažnije postignuće. U savremeno doba, Ciceron je prvenstveno cenjen zbog svog humanizma te radova sa filozofskim i političkim temama. Razmenio je i obimnu korespondenciju, posebno pisma (Epistulae, sačuvano ih je oko 900) koja je upućivao svojoj porodici i prijateljima, naročito prijatelju Atikusu (Titus Pomponius Atticus).[4] Ova korespondecija, odnosno, Ciceronova veština rafiniranog pisanja pisama, kasnije će imati veliki uticaj i široku primenu u Evropi. Kornelije Nepos (Cornelius Nepos)[5] navodi da su Ciceronova pisma sadržavala izuzetno bogatstvo detalja o sklonostima vodećih ljudi, manama generala i revolucijama u vlasti da njihovom čitaocu nije bilo potrebno izučavanje istorije kako bi se upoznali s datim vremenima[6]. Ciceron je, bez sumnje, bio jedna od najvažnijih ličnosti iz celog perioda antičkog Rima. Osim spomenutih radova i veština, zaslužan je i za neprocenjivo vredan opis rimskog društva iz burnih vremena poslednjih dana Rimske republike te je bio i toliko važan uzor svim autorima iz I veka p. n. e. da se može smatrati prototipom klasične latinske literature. Ciceron je dugo godina imao važnu ulogu u politici; nakon što je spasao Republiku od podrivanja Lucija Sergija Katilina[7] prozvan je pater patriae (otac domovine, patrije) a za vreme rimskih građanskih ratova do kraja je branio republiku koja je tada bila na izdahu i neumitno se transformirala u principat (principatus) pod Avgustom. Rodio se van Rima, na zemljištu Volska, u Arpinu (Arpinum), gde i popular Marije. Njegovo prezime, Tullius, nije latinsko nego etrursko. Ciceron je bio čovek iz „viteškog reda“ (ordo equestris). U rodnom Arpinu njegova porodica, Tullii, bila je povezana sa drugim uglednim porodicama ove niže aristokratije kojoj su pripadali i Marii. Kada se rodio Ciceron vlast njegova dede, koji je upravljao celim imanjem i porodicom, još je bila neokrnjena. Veliki unuk opisao je ovog starca, pa znamo da je ovaj domaćin (pater familias), slično Katonu Starijem, pružao otpor tuđinskom, grčkom uticaju. Prema rečima Ciceronovog dede, za italske domoroce vredi isto što i za sirijske robove koji se kupuju po pijacama — što bolje znaju grčki, to manje i valjaju. Kao što će nekoliko decenija docnije Horacijev otac voditi brigu o školovanju i napredovanju svoga sina, tako i Ciceronov otac dečacima Marku i Kvintu obezbeđuje najbolje obrazovanje. Preselio se sa njima u Rim. Znao je da plaćeni vaspitači — robovi ili oslobođenici — nisu više dovoljni učitelji. Sinove uvodi u kuće uglednih aristokrata rimskih, u ekskluzivne „salone“ gde dišu vazduh visoke kulture i visoke rimske politike. Brine se o Ciceronovu obrazovanju Lucije Licinije Kras , poznati političar i besednik (konzul 95. p. n. e.). Najznačajniji je za Ciceronovo obrazovanje bio Mucije Scevola (Mucius Scaevola, konzul 117. p. n. e.), poznati pravni stručnjak. Ciceron se sprijateljio ca Titom Pomponijem, kasnije zvanim Atik, koji će celoga života ostati njegov najbliži prijatelj. Atik je Cicerona druga vodio na predavanja filozofa Fedra, glavara epikurovske škole u Rimu. Ali je Ciceron više cenio predavanja akademičara Filona iz Larise, a od 87. p. n. e. u kući Ciceronova oca boravi i stoičar Diodot koji je umro oko 60. p. n. e., pošto je Cicerona odredio za svoga naslednika. Kao dečak slušao je Ciceron i velike rimske besednike Marka Antonija i Lucija Krasa, a u devetnaestoj godini sluša u Rimu i predavanja Apolonija Molona, poznatog grčkog profesora retorike koji je imao uglednu besedničku školu na ostrvu Rodosu. U rimskom društvu bio je skorojević (homo novus) koji je svojim trudom izbio u prve redove rimskih državnika poslednjih dana Republike. Dobio je počasnu titulu „otac otadžbine“ (pater patriae) kada je godine 63. p. n. e. suzbio Katilinin pokret. Činovničku karijeru (cursus honorum) pretrčao je uvek suo anno — svaku je službu dobijao sa najmanjim brojem propisanih godina. To dokazuje ne samo njegovu umešnost nego i njegovu upornost. Ova druga osobina odlikuje ga i kao književnog radnika. Nije ga napuštala ni u poslednjim godinama života kada je svojim Filipikama ustao protiv svemoćnog Marka Antonija. Bio častoljubiv i veoma ponosan na svoje uspehe, ali je za to imao dovoljno razloga. Njegov lični protivnik Salustije, i sam odličan stilista, nije ga priznavao za najrečitijeg Rimljanina. Tu je ocenu istoričar Salustije, dao Katonu Starijem ali je Ciceronova besednička slava daleko nadmašila Katonovu, a Ciceronova proza ostala je kroz vekove najuticajniji uzor za evropske književnike. Imao je već dvadeset i pet godina kada je 81. p. n. e., pošto su aristokrati sa Sulom pobedili, počeo svoju advokatsku karijeru. Počeo je tu karijeru uspešno, ali se posle dve godine već morao povući „iz zdravstvenih razloga“, a možda više stoga što se svojom odbranom Seksta Roskija (80. p. n. e.) zamerio Suli. Opet se dugo i temeljno Ciceronovo obrazovanje nastavlja. Putuje na grčki Istok. U Atini Ciceron, koji je već 88. p. n. e. slušao u Rimu akademičara Filona iz Larise, odlazi sada na predavanja akademičara Antioha iz Askalona. Iz filozofske škole prelazi u retorsku, iz Atine na Rodos gde sluša slavnog profesora besedništva Molona. Vraća u Rim i započinje stvarno svoju karijeru, sa dvadeset i devet godina — veoma kasno za rimske prilike, ali još uvek na vreme da svaki javni položaj stekne suo anno, u najnižoj određenoj godini života. Ciceron prevazilazi obrazovanjem rimske političare i aristokrate prvog reda. Ali pored sveg zanimanja za teorijska pitanja i naučnu problematiku, Ciceron je Rimljanin, stran dubokoj i upornoj potrazi za istinom i saznanjima koja odlikuje stare grčke filozofe, dajući pravac i sadržinu celom njihovom životu. Bio je takmac uglednih Rimljana za koje je besedništvo bilo oruđe političke borbe, a filozofija i književnost ukras i razonoda kultivisanog domaćeg života. Godine 47. p. n. e. razvodi se od svoje žene Terencije c kojom je decenije proveo u braku, ali se nije najbolje sa njom slagao već nekih desetak godina. Najteži udarac bila je za Cicerona 45. godine smrt njegove kćeri Tulije, kojoj je u tim godinama sve veće osame bio veoma blizak. Sada, šezdesetogodišnjak upućen na mali broj prijatelja, traži kao čovek utehu u filozofiji. Sastavlja na brzinu filozofske spise — upola kompilacije — o ljudskoj sreći i sudbini, o prijateljstvu i starosti, o moralnim obavezama i teološkim pitanjima. Ne zaboravlja na svoje političke ideale. Iz ovog je perioda i pohvala republikanca Katona Utičkog, koji je 46. p. n. e. izvršio samoubistvo, spis Katon (Cato) na koji je Cezar odgovorio svojim Anti-Katonom vrlo obzirno prema Ciceronu, ali tim manje prema Katonu. Ubijen 7. decembra 43. godine p. n. e. Pravnička i državnička karijera Ciceron je godine 75. p. n. e. kvestor, 69. edil, 66. pretor i 63. konzul. Tada, na vrhuncu, savladava Katilinin pokret i dobija najviša priznanja i počasti. Uspeh je bio vanredan, a Ciceron, skorojević među senatorima, političar relativno kratkog staža, prirodno je sklon da sva svoja dela vidi u još većem sjaju no što su ga ona već imala. Dosađuje svetu svojim hvalisanjem. Traži od grčkog pesnika Likinija Arhije, koji je u pesmama proslavljao po porudžbini ugledne rimske porodice, da opeva i njegov konzulat. Kako Arhija, punih ruku posla, ne može da se odmah prihvati toga zadatka, Ciceron sedne i sam sastavlja spev O svome konzulatu (De consulatu suo, 3. knj.) koji je izgubljen. Godine u javnoj službi, godine uspona, nisu ostavljale Ciceronu vremena za književni rad, sem besedničkog. Već pre no što je krenuo na Istok počeo je, da se takmiči sa najuglednijim i najslavnijim besednikom tadašnjih rimskih sudnica, sa azijancem Kvintom Hortensijem Hortalom. Ciceron i nešto stariji Hortensije merili su svoje snage u nekoliko velikih procesa zastupajući protivničke strane, a ponekad i sarađujući. Malo pomalo Ciceron je za nekih deset godina uspeo da nadmaši slavu svoga suparnika i da postane prvi rimski besednik. Razlog svakako treba tražiti ne samo u talentu, kojim je nesumnjivo raspolagao i Hortensije, već pre svega u širokom obrazovanju Ciceronovom koje mu je otvaralo nove mogućnosti u izlaganju, kako i sam kazuje. Brzo se uspeo skorojević Ciceron do konzulata i slave. Ali uskoro počinje u Ciceronovu životu pad. Političke prilike se menjaju a Ciceron, koji se nije odlikovao nekim uvek doslednim stavom ili političkim idealizmom, nalazi se mahom na onoj strani koja je osuđena na propast. Ciceron je 5. decembra 63. godine pogubio pristalice Katilinine. Godine 59. p. n. e. povukao se iz javnog života i bio je uskoro žrtva izmenjene političke situacije. Početkom 58. p. n. e. donet je zakon po kome je morao da ode u progonstvo u Solun i Drač (Dyrrachium) ali, već mu je 57. godine dozvoljeno da se vrati u Rim. Ciceronovo mračno i potišteno raspoloženje pretvorilo se u oduševljeno trijumfovanje. Njegovog brata Kvinta poslao je Pompej kao svoga legata na Sardiniju, a sam se Ciceron prihvatio advokatskog posla. Pokušavao je da nanovo stekne svoj politički ugled i ulogu. Sarađivao je sa senatskim opozicionarima protiv agrarnog zakona koji je proturio Cezar. Ali Cezar je smesta intervenisao i Ciceronu je stavljeno do znanja gde mu je pravo mesto i da ima da se povinuje. Sada je Ciceron najzad shvatio svoj položaj. Hvali Cezara u govorima i povlači se iz redova političkih boraca. Započinje velika književna dela, pažljivo rađena nekih pet godina, od 55—52. p. n. e., dela O besedniku, O državi i O zakonima. Sva su ona vezana za politiku i filozofiju, izvan su političke borbe i u području teorije, pa opet izraz političkog mislioca Cicerona. Kao prokonzul odlazi u maloazijsku provinciju Kilikiju gde boravi od leta 51. do leta 50. godine stare ere. U Rimu je nastala nova promena — izbio je sukob između Cezara i Pompeja, vođe senatske stranke. Ciceron, koji se već jednom opekao, dugo se koleba na koju bi se stranu okrenuo. Godine 49. najzad odlazi u Pompejev tabor u Drač. Tako se priključio formalno Pompeju, ali za njegovu stranku nije činio ništa. Posle poraza Pompeja kod Farsala, Ciceron je otputovao u Brundisij, na teritoriju Cezarovu. Cezar je posle pobede kod Farsala nastavio rat u Egiptu i Maloj Aziji. U teškoj neizvesnosti Ciceron je očekivao njegov povratak punih godinu dana. Ali i ovo vreme neaktivnosti, ne samo političke nego i besedničke, koristio je književnik Ciceron. Kada se Cezar vratio sa Istoka, Ciceron mu je pošao u susret, da ga pozdravi, ali sa zebnjom. Cezar ga je primio c puno pažnje. Bio je to jedan izraz Cezarove programske blagosti (clementia Caesaris) prema bezopasnim političkim neprijateljima. Otada Ciceron živi mirno i prilično povučeno u Rimu. Retko dolazi u Senat, a još ređe drži besede — njih nekoliko pred Cezarom. To doba političke neaktivnosti od 47—45. p. n. e., kada se mnogo druži sa Varonom i, naročito, sa Brutom, opet je vreme književne produktivnosti kao i ono od 55—52. g. I još će jednom, sada doista poslednji put, Ciceron učestvovati u političkoj borbi. Posle pogibije Cezarove ponovo stupa na političku pozornicu kao protivnik Antonijev i sastavlja svoje Filipike. Imao je šezdeset i dve godine kada je sa velikom žestinom, ali podjednako kolebljivo kao i ranije, zaigrao igru u kojoj je već jednom izgubio. Između Oktavijana i Antonija, kao nekada između Pompeja i Cezara, Ciceron će opet izgubiti kada se protivnici udruže. Borba je bila kratka. Oktavijan i Antonije stvaraju sa Lepidom drugi trijumvirat. Cicerona proskribuju. On napušta Rim, koleba se neodlučan, bi li pobegao u Grčku. 7. decembra 43. godine p. n. e. uhvatili su ga i ubili. Književni rad Opera omnia, 1566 Već u ranoj mladosti Ciceron započinje svoj književni rad. Sastavljao je pesme i preveo je u metru originala astronomski spev Aratov Nebeske pojave. Tada je preveo i Ksenofontov spis O ekonomiji. Tako Ciceron, čije odlike nisu bile ratničke prirode, dolazi do obrazovne osnove koja će ga osposobiti za advokatsku i političku službu. Istovremeno u njemu izranjaju mislilačke i teoretske sklonosti, koje svakako u znatnoj meri duguje helenskom uticaju. Ta sklonost očigledna je već u nedovršenom delu o retorici poznatom pod imenom O iznalaženju tema, delu koje je sastavio kao dvadesetogodišnjak. Ciceron se naročito zanima teorijom i naučnom problematikom. Već u tom ranom delu Ciceron gleda da savlada i sredi materijal koji obrađuje, povodeći se pritom za grčkim teoretičarem Hermagorom. To je prvi izraz one potrebe Cicerona za helenskim uzorima, školovanog duha za definitivnim uobličavanjem i racionalnim rasporedom, koja će biti celog života osnova njegovog umetničkog dara. Ta potreba i sposobnost našla je izraz i u Ciceronovoj klasičnoj prozi i u kompoziciji njegovih govora i dijaloga, u kojima su veliki odseci i snažne mase tako raspoređeni i raščlanjeni da nisu samo jasni i transparentni, već da postaju i snažni nosioci nekog širokog pokreta i poleta koji sa sobom nosi misao besednika i slušaoca.

Beograd 2009. Tvrd povez, ćirilica, 310 strana. Knjiga je, bukvalno, kao nova. V6 Ova knjiga dokumentuje najvažniji deo autorovog rada u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu tokom poslednjih dvanaest godina [1985—1997]. Pogotovo onaj deo koji se tiče brige oko istraživačkih planova i projekata Instituta i koji je ostavio pisanog traga u zapisnicima sa sastanaka kolegijuma Instituta prilikom primanja završenih radova. Knjiga je sastavljena od većeg broja autorovih tekstova napisanih u razmaku od punih deset godina, a različitih kako po karakteru tako i po nameni. Zajedničko im je jedino to što svi oni pozivaju na otvoreno kritičko raspravljanje i što su upadljivo didaktičko-pedagoški obojeni. Naravno, pored toga što su svi oni uglavnom objavljeni u Filozofskom godišnjaku, ili su u njemu bar delimično prikazani njihovi najvažniji rezultati. Knjiga sadrži tri vrste autorovih radova, raspoređenih u tri relativno samostalne celine. Tu je najpre jedna duža rasprava o Petronijevićevim Načelima metafizike, koja je rađena u okviru potprojekta „Filozofija kod Srba“ i koja je prvi put objavljena 1989. godine u Novom Sadu. Zatim su tu autorove recenzije nekih važnijih radova koje su između 1986. i 1996. godine uspešno priveli kraju razni mlađi saradnici Instituta. Najzad, u knjigu su uvršteni i delovi jednog autorovog još nezavršenog rada pod naslovom „Filozofija u krizi našeg vremena“ (u okviru potprojekta „Filozofija duha“), kao i delovi jednog odavno završenog rada pod naslovom Putevi ka Ničeu (u okviru projekta „Savremena filozofija”), koji nisu ušli u konačnu verziju objavljene knjige. Na čelo ove treće grupe stavljen je kratak kritički prikaz rada Miloša N. Đurića na proučavanju istorije antičke filozofije (zajedno s autorovim prigodnim govorom u spomen na preminulog helenistu), kako bi se bar još jedan predstavnik starije generacije srpskih filozofa našao ovde pored Petronijevića, nasuprot brojnim predstavnicima najmlađe generacije. Sadržaj: Napomena uz desetu knjigu FILOZOFIJA U DIJASPORI:PETRONIJEVIĆEVA NAČELA METAFIZIKE Predgovor iz 1989. godine . 1. Pristup delu 2. Nedoumice oko pojma filozofije 3. Školsko shvatanje metafizike 4. Polazna tačka saznanja 5. Biće i ništa 6. Problem kretanja i promene 7. Matematičko utemeljenje metafizike 8. Neprikladnost „diskretne geometrije“ 9. Hipermetafizičko stanovište 10. Kasniji sažeci dela RECENZIJE IZ FILOZOFSKOG GODIŠNjAKA Vladan Perišić, „Platonizam i teologija“ Slobodan Žunjić, „Pojam jednog u Aristotelovoj metafizici” Miloš Arsenijević, „Prostor, vreme, Zenon“ Bogoljub Šijaković, „Mythos, Physis, Psyche“ Miroslav Milović, „Etika i diskurs“ Zoran Kinđić, „Hajdegerova kritika antropocentrizma“ . Dragan Lakićević, „Filozofski izvori modernih totalitarnih sistema“ Mladen Kozomara, „Subjektivnost i moć - o nekim aspektima Fukoove arheologije i genealogije znanja i moći“ Vladimir Milisavljević, „Dekonstrukcija i lingvistika“. RADOVI NA PROJEKTIMA INSTITUTA Miloš N. Đurić kao istoričar grčke filozofije Dodatak: Reč na komemoraciji Milošu N. Đuriću održanoj 19. 2. 1968. u Srpskoj književnoj zadruzi Dva Ničeova pozna spisa Mesto pisama u celini Ničeovog dela Ničeova pozna zaostavština Hajdegerovo „prebolevanje` filozofije Sećanje na Evropu Podaci o ranijem objavljivanju priloga u drugom i trećem delu ove knjige Popis imena

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Anica Savić Rebac (Novi Sad, 4. oktobar 1892 –– 7. oktobar 1953, Beograd) klasični filolog, helenist i filozof, pesnik, prevodilac i profesor Univerziteta u Beogradu. Klasičnu filologiju studirala u Beču, doktorski ispit položila na Univerzitetu u Beogradu. Kći je književnika Milana Savića. Potiče iz ugledne novosadske građanske porodice. Ponela je ime svoje babe Ane, ali se kasnije ustalilo ime Anica, kako se potpisivala i kako joj je stajalo u svim dokumentima. U Novom Sadu završila je srpsku osnovnu školu, srednjoškolski tečaj u Srpskoj pravoslavnoj višoj devojačkoj školi i Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju kao «privatna učenica». Maturirala je juna 1909., o čemu joj je izdana Gimnazijska svedožba zrelosti 18. decembra 1909. Bila je jedina djevojka u svojoj generaciji gimnazista. Zarana je ovladala modernim i klasičnim jezicima. Prvi prevod objavljuje s 13 godina u Brankovu kolu avgusta 1905. («Noćni prizor kod Rima», odlomak Bajronova speva «Manfred»). Nadahnuta antičkim junakinjama, 1906. u đačkoj beležnici zapisuje i svoje prve tri poetske drame. Upisuje se na studij klasične filologije na Univerzitetu u Beču 1910. godine. Za njom se u Beč sele i roditelji. Studirala je kod profesora Ludviga Radermahera, s kojim je do kraja ostala u prepisci. Tokom studija, često je putovala s porodicom po Evropi, najčešće po planinskim i morskim krajevima, gde su rado posećivali male gradove i provodili mesece. Akademske 1913/1914. apsolvirala je klasičnu filologiju, a s početkom Prvog svjetskog rata, Savići se vraćaju u Novi Sad. Četiri ratne godine Anica provodi u Novom Sadu, onemogućena da se bavi naučnim radom, ali zato predana čitanju grčkih i rimskih pisaca. Iako je u Beču već odslušala osam semestara, u Beogradu je morala upisati još dva da bi stekla pravo na diplomiranje. Diplomski ispit na beogradskom Filozofskom fakultetu polagala je od 28. do 30. juna 1920. godine (Klasični jezici s književnostima, Istorija starog veka, Arheologija, Nemački jezik s književnošću) i tako diplomirala. Dvadesetih godina prijavila je doktorski rad kod Bogdana Popovića o gramatičkoj psihologiji u Šekspira, ali je, po svemu sudeći, od toga brzo odustala. Suplent Novosadske državne ženske gimnazije postala je 1920. U Beograd prelazi 1922. Tih godina u društvu je s Milošem Crnjanskim, Todorom Manojlovićem, Isidorom Sekulić, Ivom Andrićem, Stanislavom Vinaverom, Desankom Maksimović, Sibom Miličićem, Ksenijom Atanasijević i drugima. Sarađivala je u prvom posleratnom književnom časopisu «Dan», izažaju avangardnih težnja mladih pisaca koji su se stekli u Beogradu i Novom Sadu. Na leto, 25. jula 1921. udaje se u Novom Sadu za službenika Ministarstva vera Kraljevine SHS Hasana Repca, koji je sa srpskom vojskom prešao Albaniju i na Sorboni diplomirao orijentalne jezike 1918. U Beogradu Anica radi kao suplent u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji, a posle položenog profesorskog ispita 1924. kao profesor latinskog jezika. Tu ostaje do 1930., kada će se preseliti u Skoplje. U Beogradu je bila jedan od osnivača jugoslovenske grane Međunarodnog saveza univerzitetski obrazovanih žena i član njegova upravnog odbora. Bila je među prvim članovima prvog PEN centra u Jugoslaviji. U Skoplju radi kao profesor Ženske realne gimnazije, ali na poziv tamošnjeg filozofskog fakulteta počinje predavati latinski i grčki kao prva žena profesor toga fakulteta. Prvi put je penzionisana već 1932., te radi honorarno na fakultetu. U proleće 1933. vraćena je u aktivnu službu i postavljena na Veliku medresu kralja Aleksandra I. Neko vreme radi i na medresi i na fakultetu, ali u jesen 1933. ostavlja položaj honarnog nastavnika skopskog fakulteta zbog brojnih obaveza na medresi, onih oko izrade doktorske teze i zbog zdravlja. Na medresi je bila profesor grčkog, latinskog, nemačkog i francuskog sve do marta 1941., s prekidom od oktobra 1938. do marta 1939., kada je bila dodeljena Ženskoj realnoj gimnaziji u Novom Sadu. U Drugu mušku gimnaziju u Skoplju premeštena je 1. marta 1941., a već 2. juna u Žensku realnu gimnaziju u Nišu. Na dužnost nije stupila jer je odbila služiti pod okupacijom. Drugi put je penzionisana 6. decembra 1941. Od 1933. do 1936. bila je predsednica Udruženja univerzitetski obrazovanih žena u Skoplju. U Skoplju se 1936. prijavila na konkurs za izbor nastavnika u zvanje docenta Filozofskog fakulteta, ali nije izabrana. U proleće 1932. predala je doktorsku disertaciju «Predplatonska erotologija» Filozofskom fakultetu u Beogradu, koji ju je primio 21. oktobra 1932. Izveštaj su napisali Nikola Vulić, Veselin Čajkanović, Dragiša Đurić i Milan Budimir. Doktorski ispit položila je 25. oktobra 1932. i promovisana u doktora filozofije 18. februara 1933. od Veselina Čajkanovića. «Predplatonsku erotologiju» objavila je u Skoplju 1932. Posle Drugog svetskog rata izlazi više njenih studija posvećenih filozofiji u Njegoševu delu. Kao plod bavljenja Njegošem, ostao je prevod Luče mikrokozma na nemački, urađen za samo šest meseci. Za taj prevod dobila je mnoge pohvale nemačkih filologa, najviše zbog bogatog nemačkog jezika kojim je preveden taj spev. Potkraj boravka u Skoplju, 27. februara 1939. Anica i Hasan potvrđuju svoj građanski brak pred Sreskim šerijatskim sudom. U julu 1941. stižu u Srbiju, prvo u Trstenik, posle u Vrnjačku Banju. Zbog četničkih pretnji Hasanu, napuštaju Vrnjačku Banju u septembru 1943. i beže u Beograd s namerom da pređu u Bosnu i pridruže se partizanima. Ta zamisao je brzo propala. Još u prepisci s Tomasom Manom, Anica iskazuje divljenje za njegovu političku borbu protiv fašizma. Kraj Drugog svetskog rata Anica je s mužem dočekala u Beogradu. U martu 1945. postavljena je za profesora u Četvrtoj ženskoj gimnaziji, a u oktobru te godine premeštena je u Žensku realnu gimnaziju u Sarajevu. Tek 16. oktobra 1946. postaje univerzitetski profesor: na Univerzitetu u Beogradu izabrana je za vanrednog profesora na predmetima Istorija rimske književnosti i Latinski jezik. Sarađivala je u Institutu za književnost SANU, u Udruženju književnika i u AFŽ-u. Povremeno je držala predavanja i na Kolarčevu narodnom univerzitetu. Njegošev spev Luča mikrokozma prevela je, osim na nemački, i na engleski jezik. Engleski prevod objavljen je posmrtno, 1957. u «Harvard Slavic Studies». Nemački prevod nije nikada integralno predstavljen nemačkoj kulturnoj javnosti. Za objavljivanje prevoda zauzimao se i nemački slavist Alojz Šmaus, ali prevod ipak nije objavljen zbog nepovoljnih prilika u ondašnjem nemačkom izdavaštvu. Kod nas je objavljen 1986. u sastavu Sabranih dela. Na engleski je prevela i partizanske pesme. Zbog muževljeve bolesti, otkazuje učešće u mnogim međunarodnim naučnim sastancima. Pošto je on umro 3. avgusta 1953., Anica je iste noći sebi prerezala vene. Preživela je, ali od samoubistva nije odustala. Svoj je život okončala 7. oktobra 1953. u Đure Strugara 8 (danas Carigradska). Sutradan, 8. oktobra 1953. održana je komemorativna sednica fakultetskog saveta na kojoj je govorio prof. dr Milan Budimir u ime Katedre za klasičnu filologiju. Pokopana je 9. oktobra 1953. na Novom groblju u Beogradu. Slovo je održao prof. dr Miodrag Ibrovac. Svečana sednica u povodu dvadeset godina od njene smrti održana je 10. decemba 1973. Govorili su dr Darinka Nevenić Grabovac, dr Ljiljana Crepajac, dr Franjo Barišić i dr Nikša Stipčević. Tada je priređeno i «Veče sećanja na Anicu Savić Rebac» na Kolarčevu narodnom univerzitetu, gde je uvodnu reč kazao dr Dimitrije Vučenov. Anica Savić Rebac održavala je prepisku sa istaknutim evropskim intelektualcima: Ludwigom Radermacherom, Hansom Leisengangom, Denijem Soraom, Gerhardom Scholemom, Thomasom Mannom, Rebeccom West i drugima. Dom njenog oca Milana Savića posećivali su Laza Kostić, Simo Matavulj, Uroš Predić i drugi ugledni ljudi toga vremena. Uroš Predić naslikao je portret Anice Savić Rebac 1919. Pisala je Emilu Verharnu, Jovanu Dučiću, Voltu Vitmenu, Svetozaru Ćoroviću, Milutinu Bojiću, Aleksi Šantiću, Milici Stojadinović Srpkinji, Hajnrihu fon Klajstu, Štefanu Georgeu, Tomasu Manu, Šeliju i drugima. Citati «Ja sam uvek gorela na dve vatre, — između literature i nauke.» (1931, pismo M. Kašaninu)

Autor: Tukidid Žanr: Filozofija Pismo: Latinica Broj strana: 300 Povez: Tvrd Format: 21 cm Godina izdanja: 2021. Zašto nacije idu u rat? Za šta je narod spreman da gine? Šta opravdava invazija spolja? I da li jača sila uvek odnosi pobedu? Gotovo 2.500 godina studenti, političari, politički teoretičari i vojne vođe iščitavaju rečite i oštroumne besede u Tukididovoj Istoriji Peloponeskog rata, zbog dubokoumnih uvida u vojni sukob, diplomatiju i ponašanje ljudi i zemalja u krizna vremena. Kako razmišljati o ratu predstavlja najuticajnije i najpoletnije od ovih govora u elegantnom i novom prevodu Džoane Hanink, praćene prosvetljujućim uvodom, korisnim beleškama i originalnim grčkim tekstom.

Odlično očuvano! Autor - osoba Ladan, Tomislav, 1932-2008 = Ladan, Tomislav, 1932-2008 Naslov Parva mediaevalia : [studije] / Tomislav Ladan Vrsta građe esej URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Nakladni zavod Matice hrvatske, 1983 (Zagreb : Zadružna štampa) Fizički opis 389 str. ; 20 cm Zbirka Knjižnica studija i monografija o hrvatskoj kulturnoj baštini ISBN (Broš.) Napomene Bilješke uz tekst Registar. Predmetne odrednice Matoš, Antun Gustav, 1873-1914 Ovidije, 43. pre n.e.-17.n.e. Marulić, Marko, 1450-1524 Toma Akvinski, sveti, 1226-1274 Petrić, Frane, 1529-1597 Nibelunška pesma Književnost -- Zapadna Evropa -- Srednji vek Bio posrijedi „otac hrvatske književnosti“ M. M. ili prvostolnih hrvatskih modernista A. G. M., Ladan istražuje izričajne sastavnice u složevini srednjovjekovlja srednjovjekovnim načinom, što pokazuje i sam srednjovjekovno sljedbenički naslov PARVA MEDIAEVALIA, koji već i prosječnicima govori kako su posrijedi nekakve „sredovječnine“, dok će znalac odmah prepoznati tragove kolosa iz Stagire, učitelja svih ljubitelja mudrosti. Pisac doduše pomnjivo prebire po starinskim izričajima, ali samo poradi odredbe stanovita svjetonazora, vrijednostnog sustava i društvovnog poretka. Jer, srednji vijek, omražen i omrčen kao „mračni“, još uvijek traje. Naime, nakaznost i okrutnost redova i staleža, koje su nadriknjige redovito i isključivo pripisivale srednjovjekovlju, i te kako se razaznaju u današnjoj karikaturi novovjekovlja, samo što su ta obilježja zakrabuljena i skrivena iza smišljenih dvoznačnica i zavodljivih krilatica. U tome smislu PARVA MEDIAEVALIA govori o drevnim u hrvatskoj književnosti i hrvatskome jeziku, ali i o zbilji šire današnjice. A u pozadini svega toga nalazi se piščeva višegodišnja djelatnosti književnička i prevodilačka i leksikografska (u Leksikografskome zavodu M. K.). Jer, dobitnik većeg broja priznanja (Nagrada grada Zagreba, Nagrada DPH, Goranova nagrada), Ladan je i prevoditelj nekoliko desetaka filozofskih i književnih djela, a i piše samo o onima koja je i sâm prevodio... Ali, unatoč svemu tome Tomislav Ladan sam se nije nikad smatrao smirenim ili pomirenim znanstvenikom. Bilo u oštrozubim prosudbenim sastavcima (u knjigama Zoon graphicon, U škarama, Ta kritika, Pjesništvo – pjesme – pjesnici), bilo u širim povijesnim zahvatima (Ante Starčević, Politički spisi), bilo pak u osobnim i eksperimentalnim prozama (u zbirci Premišljanja i romanesknoj kompoziciji Bosanski grb, koja je work in progress), Ladan se pokazuje kao umjetnik, koji svijet dojmova i pojmovlja nastoji pretvoriti u samosvojan i prepoznatljiv izraz. On bi radije bio i „puki pučki zabavljač“ i artist negoli onaj učenjak koji je tek klupoder u znanosti i živoder u književnosti. Tomislav Ladan (Ivanjica 1932 – Zagreb 2008) bio je enciklopedist, književnik, poliglot, prevodilac. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Na osobni poziv Miroslava Krleže dolazi u Zagreb 1961. i zapošljava se u Leksikografskom zavodu gdje je od 1987. glavni urednik Osmojezičnoga enciklopedijskoga rječnika, a od 2001. glavni ravnatelj Zavoda. Objavljuje kritike, eseje i prozu: od knjiga „Zoon graphicon“ (1962), roman „Bosanski grb“ (1975), „Riječi“ (2000), „Etymologicon“ (2006). Prevodi s latinskog (Augustinovo djelo O državi Božjoj i Nova sveopća filozofija), grčkog (Aristotelova djela Metafizika, Fizika, Nikomahova Etika, Politika) te djela s engleskoga, njemačkoga, švedskoga i norveškoga jezika. Dobitnik je većeg broja nagrada, među ostalima Goranove nagrade za književnost i Nagrade hrvatskih književnih prevoditelja. MG76

ALEKSANDAR GAJŠEK 10 GODINA AGAPE - ANTOLOGIJA 3 - Religija u svetskoj književnosti Izdavač - Agape knjiga, Beograd Godina - 2019 312 strana 25 cm ISBN - 978-86-918127-2-0 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor akademika Vladete Jerotića VLADETA JEROTIĆ i JOVAN POPOV – Ep o Gilgamešu VLADETA JEROTIĆ i JELENA PILIPOVIĆ – Grčke tragedije MIRKA ZOGOVIĆ – Dante Aligijeri VLADETA JEROTIĆ i ZORICA BEČANOVIĆ NIKOLIĆ – Viljem Šekspir I VLADETA JEROTIĆ i ZORICA BEČANOVIĆ NIKOLIĆ – Viljem Šekspir II VLADETA JEROTIĆ i ALEKSANDRA MANČIĆ – Migel Servantes – Don Kihot VLADETA JEROTIĆ i DRAGAN STOJANOVIĆ – Johan Volfgang Gete VLADETA JEROTIĆ i PETAR JEVREMOVIĆ – Nikolaj Gogolj VLADETA JEROTIĆ i DRAGAN STOJANOVIĆ – Fjodor Mihajlovič Dostojevski I VLADETA JEROTIĆ i DRAGAN STOJANOVIĆ – Fjodor Mihajlovič Dostojevski II VLADETA JEROTIĆ i TANJA POPOVIĆ – Lav Nikolajevič Tolstoj OLIVERA ŽIŽOVIĆ – Mihail Bugalkov VLADETA JEROTIĆ i SLOBODAN GRUBAČIĆ – Franc Kafka DRAGAN STOJANOVIĆ – Tomas Man I DRAGAN STOJANOVIĆ – Tomas Man II `Od prvog velikog speva iz sumersko-vavilonskog doba, „Epa o Gilgamešu“, preko ostvarenja grčkih tragičara Eshila, Sofokla i Evripida, zatim poznatih dela iz indijske, kineske, jevrejske književne istorije i ponajviše hrišćanske (dovoljno je spomenuti Dantea, Šekspira, Getea, Dostojevskog), sve što nas i danas uzbuđuje i podstiće na razmišljanje, prožeto je čovekovom suštinskom potrebom (svesnom ili nesvesnom) da neprestano traži Boga, najčešće u religiji, filozofiji i, možda, najiskrenije u umetnosti.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pomodne kulture i povijest religije Mirča Elijade (rum. Mircea_Eliade; Bukurešt, 9. mart 1907 — Čikago, 22. april 1986) američki je kulturni istoričar rumunskog porekla i rumunski književnik. Jedan je od najvažnijih svetskih stručnjaka u oblasti komparativne analize religije. Studirao je filozofiju u Bukureštu, gde je diplomirao radom o filozofiji renesanse (1928). Kada mu je bilo 21. godina, nakon diplomiranja, otišao je u Indiju, gde je u Kalkuti studirao sanskritski jezik i jogu sa profesorom Dasguptom. Doktorirao je filozofiju u Bukureštu, tezom o metodama mišljenja i prakse u jogi (1933). Između 1933. i 1940. godine istovremeno se bavio obimnim naučnim radom, beletristikom, publicistikom, kao i predavanjima iz filozofije i istorije religije u Univerzitetu u Bukureštu. Tokom rata bio je ataše za kulturu rumunske ambasade u Londonu (1940. i 1941) i u Lisabonu (1941—1945). Dolaskom komunizma, Elijade je nakon rata 1945. godine izbegao u Pariz, gde je predavao istoriju religije, najpre na École pratique des hautes études (do 1948), potom na Sorboni. Od 1957. godine pa sve do svoje smrti 1986. godine živeo je u Čikagu, gde je bio redovni profesor na Univerzitetu u Čikagu i šef katedre za istoriju religije, koja od 1985. godine nosi naziv Katedra Mirča Elijade. Proučavao je religiju primitivnih društava Australije, Polinezije i Afrike, kulture drevne Indije, Egipta, Grčke i Rima. Detinjstvo Rođen je u Bukureštu, bio je sin rumunskog oficira Georgea Elijade (Gheorghe Eliade) i Jeane rođene Vasilsku. Pravoslavni vernik, George Elijade registrovao je rođenje njegovog sina četiri dana pre nego što je stvarno rođen, da bi se poklopio sa Parvoslavnim liturgijskim kalendarnom, tj. praznikom Četrdeset mučenika Sevastijanskih (22. mart). Mirča Elijade je imao sestru, Korinu, majku semiologiste Sorina Alekandrescu. Njegova porodica se preselila iz Tekučia u Bukurešt, da bi se na kraju naselili u glavi grad 1914. godine, gde je boravio do kasnih tinejdžerskih godina. Elijade je zadržao posebno količinu uspomena na svoje detinjstvo i kasnije u životu je pisao o uticaju raznih neobičnih epizoda iz istog. U jednom trenutku tokom Prvog svetskog rata, kada mu je bilo desetak godina, bio je očevidac bombardovanja Bukurešta nemačkim cepelinima i patriotskim zanosom u okupiranom glavnom gradu. Adolescencija Nakon završetka osnovnog obrazovanja, Elijade je prisustvovao Spiru Haret nacionalnom koledžu u istoj generaciji kao Arsavir Akterijan (Arșavir Acterian), Haig Akterijan (Haig Acterian) i Petre Viforeanu (Petre Viforeanu). Među njegovim ostalim kolegama bio je i Konstantin Noic (Constantin Noica), istoričar umetnosti. Univerzitetske studije i boravak u Indiji Između 1925. i 1928., pohađao je filozofski fakultet na univerzitetu u Bukuruštu, diplomirao je na istom 1928. godine. Tokom svojih studenskih godina upoznao je Nea Ionescu (Nae Ionescu), koji je peredavao u logiku, postao je jedan od njegovih učenika i prijatelja. Bio je izuzetno zainteresovan za Ionesceove radikalne i religijske ideje. Naučni radovi Elijade je počeli su posle dugog perioda studiranja u britanskoj Indiji, na univerzitetu u Kalkuti. Saznavši da je Maharadža od Kassimbazara sponzoriše evropske naučnike koji studiraju u Indiji, Elijade se prijavljuje i dobija stipendiju za četiri godine, koja je kasnije udvostručena od strane rumunske stipendija. U jesen 1928. godine, on je plovio za Kalkut da studira sanskrit i filozofiju pod Surendranath Dasgupta, na bengalskom Kembridžu i profesor na univerzitetu u Kalkuti, autor pet knjiga istorije indijske filozofije. Pre dolaska do indijskog potkontinenta, Elijade je napravio kratku posetu Egiptu. Kad su stigli, on je posetio velike u regionu, i proveo kratak period po himalajskim ashramom. Studirao je osnove indijske filozofije, i, paralelno, naučio sanskritu Pali i bengalski po Dasgupta pravcu. U to vreme, on je postao zainteresovan za akcije Mahatma Gandi, koga je lično upoznao, i Satjagraha kao fenomena; Kasnije, Elijade adaptira gandijeve ideje u svom diskursu o duhovnosti i Rumunije. Poslednje godine života i smrt Mirča Elijade je preminuo na univerzitetskoj bolnici u Čikagu, aprila 1986. godine, osam dana pre smrti, pretrpeo je moždani udar dok je čitao vežbe Emila Cioreca (Eugen Barbu), a kasnije iygubio je govorne funkcije. Četiri meseca ranije, požar je uništio deo njegovih kancelarija na Medvil Lombard bogosloviji (događaj koji će se tumačiti kao znak). Elijadin rumunski učenik Joan Petru Kulianu, koji je podsetio reakciju naučne zajednice, je na vestima, opisao Elijadinu smrt kao `parinirvana`. Njegovo telo je kremirano u Čikagu, a ceremonija sahrane održana je u crkvi na kompusu univerziteta. Prisustvovalo je 1.200 ljudi, obuhvatajući javno čitanje Elijadinog teksta u kome je podsetio na otkrovenje o njegovom detinjstvu-predavanja je dao romanopisca Sol Belou, Elijadin je kolega na Univerzitetu. Njegov grob se nalazi u Oak Voods groblju (Oak Woods Cemetery). Rad Opšta priroda religije U svom radu na istoriji religije, Elijade je najviše cenjen zbog svojih spisa o alhemiji, šampanizmu, jogi i ono što je on nazvao mit o večnom povratku, navodno prisutan u religijskim mislima uopšte, da versko ponašanje ne samo imitira, ali i učestvuje u, svetim događajima, i na taj način obnavlja mitso vreme porekla. Na Elijadino razmišljanje utiču delimično Rudolf Oto, Gerardus van der Leuv (Gerard van der Leeuw), Nae Ionescu. Vrhovni Bog Prema nekim evolucionističkim teorijama religije, posebno kos Edvarda Burnet Tajlor (Edward Burnett Tylor), kulturni napredak jeste promena sa animizma i mnogoboštva na monoteizam. Prema ovom gledištu, naprednije kulture bi trebalo da bude više monoteističke, a primitivnije kulture bi trebalo da bude više politeističke. Međutim, mnogi od najvažnijih `primitivnih`, pre poljoprivrednih društava veruju u vrhovnog Boga. Tako, prema Eliadi, naučnici posle 19. veka su odbacili tilor teoriju evolucije iz animizma. Elijade sumnja da su najraniji ljudi obožavali nebesko vrhovno biće, u obrascima u komparativne religije, piše on: `Najpopularnija molitva u svetu je upućena- Oče naš koji si na nebesima.` Moguće je da su čovekove najraniji molitve upućene istom nebeskom ocu. ` Međutim, Elijade se ne slaže sa Vilhelmom Šmidtom (Wilhelm Schmidt), koji je mislio da je najraniji oblik religije bio strogi monoteizam. Elijade odbacuje ovu teoriju `primordijalnog monoteizma” kao `krutu` i neizvodljivu. `U najboljem slučaju,` piše on, `ova plan Šmidtova teorija čini nalog ljudskih verski evolucija od paleolita.` Elijadina filozofija Filozofija religije Platonizam i primitivna ontologija Prema Elijadi, tradicionalni čovek oseća da se stvari `stiču realno, svoj identitet, samo u onoj meri njihovog učešća u transcendentalnoj stvarnosti`. U tradicionalnom čoveka, nečist svet je `besmisleno`, a stvar se uzdiže se nečistog sveta samo u skladu sa idealnim, mitskim modelom. Elijade opisuje ovaj pogled na stvarnost kao temeljni deo `primitivne ontologije` (studija o `postojanju` ili “stvarnost`). Vidi sličnost sa filozofijom Platona, koji je verovao da su fizički fenomeni blede i prolazne imitacije večnih modela ili `oblika`. On je tvrdio: Platon možemo smatrati izvanrednim filozofom `primitivnog mentaliteta `, to je, kao mislilac koji je uspeo da u davanju filozofske opticaje i validnost na načinima života i ponašanjaima arhaičnog čovečanstva. Elijade je smatro da je Platonova teorija oblika `primitivna ontologija` istrajna u grčkoj filozofiji. On tvrdi da je platonizam `najpotpunije razrađena` verzija ove primitivne ontologije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Za Ničea istorija ne predstavlja kontinuitet, niti vladavinu činjenica gde će pojedinac biti puko oruđe procesa... Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno.

Retko u ponudi Kao na slikama prema romanu Migela Servantesa Savedre ; preveo Gojko Vrtunić ; predgovor Sreten Marić, Prevod dela: Vida de don Quijote y Sancho Segun : Miguel de Cervantes Saavedra explicada y comentada / por Miguel de Unamuno,319 str. 18 cm. Biblioteka Eseji i studije Autor - osoba Unamuno, Miguel de, 1864-1936 = Unamuno, Migel de, 1864-1936 Naslov Život Don Kihota i Sanča Panse : prema romanu Migela Servantesa Savedre / Migel de Unamuno ; preveo Gojko Vrtunić ; predgovor Sreten Marić Jedinstveni naslov Vida de don Quijote y Sancho Segun. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1969 (Beograd : Prosveta) Fizički opis XXXIX, 319 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Vrtunić, Gojko, prevodilac = Vrtunić, Gojko, prevodilac Marić, Sreten, 1903-1992 = Marić, Sreten, 1903-1992 Zbirka ǂBiblioteka ǂEseji i studije ISBN (Karton s omotom) Napomene Prevod dela: Vida de don Quijote y Sancho Segun: Miguel de Cervantes Saavedra explicada y comentada / por Miguel de Unamuno Don Kihot juče i danas: povodom Unamunove knjige o Don Kihotu: str. V-[XL] Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Servantes Saavedra, Migel de, 1547-1616 -- Don Kihot i Sančo Pansa Migel de Unamuno (šp. Miguel de Unamuno y Jugo; Bilbao, 29. 9.1864. – Salamanca, 31. 12. 1936), španski pesnik, novelista, filozof. Studirao jezike i filozofiju na Univerzitetu u Madridu. Nakon povratka u zavičaj, radio kao profesor. Literarna dela počeo objavljivati u četrdeset i trećoj godini života. Bio je rektor Univerziteta u Salamanki. Romani i pripovetke Paz en la guerra (1895); izbor i prevod (Građanski rat i mir): Aleksandra Mančić Milić. Beograd: Vreme, 1993. Amor y pedagogía (Ljubav i pedagogija) (1902); prevod: Valentina Otmačić. Zagreb: Demetra, 2004; Recuerdos de niñez y mocedad (1908); El espejo de la muerte (1913); Niebla (Magla) (1914); prevod: Bogdan Radica. Zagreb, 1929; prevod: Jelena Rajić. Beograd : BMG, 1999; prevod: Ana Kalenić. Zagreb: Demetra, 2000. Abel Sánchez (Abel Sančes) (1917.); preveo: Vuk Šećerović; pogovor: Nikola Milošević. Beograd: Todra, 1999; Tulio Montalbán (1920.); Tres novelas ejemplares y un prólogo (Tri poučne novele i jedan prolog) (1920.); prevod: Andreja Jakuš. Zagreb: Demetra, 2008; prevod (Pripovetke): Bogdan Kadmonović. Beograd : Alma, 2010. Pripovetka Nada menos que todo un hombre (Muškarac od glave do pete); prevod: Kalmi Baruh. Sarajevo : Pregled, 1928. Ista pripovetka, prevedena kao `Čovek`; prevod: B. Kadmonović. Beograd: Narodna knjižnica, [b.g]. La tía Tula (Tetka Tula) (1921); prevod: Sonja Hornjak, Dragana Ćorić. Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin`, 2011; prevod: Andreja Jakuš. Zagreb: Demetra, 2011; Teresa (1924); Cómo se hace una novela (Kako nastaje roman) (1927); prevod: Aleksandra Mančić. Beograd: Rad, 2006; prevod: Andreja Jakuš; priredio: Dimitrije Savić. Zagreb: Demetra, 2010; San Manuel Bueno, mártir, Don Sandalio, jugador de ajedrez (1930). Filozofski radovi i eseji En torno al casticismo (1895); prevod (Suština Španije): Nina Marinović. Sremski Karlovci ; Novi Sad : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2010; Vida de Don Quijote y Sancho (Život Don Kihota i Sanča) (1905); prevod: Gojko Vrtunić; predgovor Sreten Marić. Beograd : Kultura, 1969; prevela: Andreja Jakuš. Zagreb: Demetra, 2007. Por tierras de Portugal y España (1911); Del sentimiento trágico de la vida (O tragičnom osećanju života) (1913); prevod: Olga Košutić; predgovor Nikola Milošević. Beograd: Kultura, 1967. Beograd: Dereta, 1990; prevod: Ana Maria Bogišić. Zagreb: Alfa, 2002; prevod: Andreja Jakuš. Zagreb: Demetra, 2010; La agonía del cristianismo (Agonija hrišćanstva) (1925); prevod: Nikola Visković. Mogućnosti, 1998; prevod: Biljana Bukvić. Beograd: Clio, 2000; prevod: Andreja Jakuš. Zagreb: Demetra, 2007. Pozorišna dela La esfinge (1898); La venda (1899); La princesa doña Lambra (1909); La difunta (1909); El pasado que vuelve (1910); Fedra (1910); Soledad (1921); Raquel encadenada (1921); Sombras de sueño (1926); El otro (1926); El hermano Juan o el mundo es teatro (1929). Migel de Unamuno i Hugo (1864–1936), španski književnik i filozof, jedan od najistaknutijih predstavnika Generacije ‘98 koja je krajem XIX veka okupljala značajne španske intelektualce, filozofe i pisce. Za života je bio poznat po svojim esejima o religiji, metafizici, politici i španskoj kulturi. Danas se pre svega pamti po svojoj prozi u kojoj je na sebi svojstven način i pesničkom upotrebom jezika izražavao psihološka stanja i emocionalne konflikte. Kao jedan od preteča egzistencijalizma, u svojoj filozofiji je ispitivao napet odnos razuma i vere, religiju, slobodu misli i tragičnost smrti. Artur A. Koen ga smatra „najvećim stilistom španskog jezika posle Servantesa.“ Aktivno je učestvovao u akademskom i političkom životu svoje zemlje. Predavao je grčki jezik i istoriju španske književnosti na Univerzitetu u Salamanki, a 1900. godine prvi put je imenovan za rektora…Migel de Unamuno je osećao snažnu potrebu, da obrazloži svoja književna rešenja i rado je iznosio viđenje vlastitog dela u brojnim predgovorima, te su upravo ovi tekstovi od izuzetnog značaja za razumevanje njegove stvaralačke poetike, čiju sintezu na izvestan način predstavlja prolog iz zbirke Tri uzorne novele i jedan prolog. U njemu sam pisac pojašnjava svoj odnos prema stvarnosti, realizmu, romanu i posebno prema likovima koji su suštinski element svakog književnog dela. Odbacuje ideju o junacima kao marionetama kojima stvaralac upravlja po vlastitom nahođenju i jasno izražava da mu je cilj da u svojoj prozi razvije likove iz perspektive onoga što određuje kao želju za postojanjem ili volju. I zaista, protagoniste ovih novela odlikuje snažna volja koju bezobzirno nameću svojim bližnjima odvodeći ih u očajanje ili smrt. Njihovi postupci su različito motivisani: u slučaju Rakel iz novele Dve majke u pitanju je fanatična želja za majčinstvom, kod Karoline iz Markiza od Lumbrije žeđ za osvetom, a kod Alehandra iz novele Pravi muškarac neobično visoko mišljenje o vlastitoj vrednosti. Nasuprot tradicionalnoj podeli prema kojoj su žene slabiji pol, u Unamunovim novelama iz ove zbirke žene su jaka bića volje. Sve one svojom voljom postaju deo ljubavno-emotivnog trougla i opsesivno nastoje da dosegnu ostvarenje onoga za čim žude. U noveli Dve majke bezazleni slabić don Huan nije ništa drugo do marioneta u rukama Rakel, oličenju zla i propasti, i Berte, oličenju dobra i spasenja. U noveli Markiz od Lumbrije, u kojoj se dobra sestra Luisa i zla Karolina nadmeću da osvoje Tristana, koji je sveden na ulogu igračke. U oba slučaja protagonistkinje se ne bore za ljubav muškarca već za nadmoć nad njim kako bi ga iskoristile da ostvare svoje ciljeve. Samo u trećoj noveli Pravi muškarac, protagonista je snažan, samouveren muškarac, ali i u njoj na kraju priče otkrivamo da Alehandrova moćna volja i samopouzdanje nisu ništa drugo do privid i da krhka Hulija nije nejaka supruga kao što se isprva čini.

U dobrom stanju Horizonti pojma horizont : hermeneutičke, fenomenološke i interkulturalne studije / priredio Ralf Elm ; prevela s nemačkog Emina Peruničić ; redaktor prevoda Časlav D. Koprivica Vrsta građe naučna monografija Jezik srpski Godina 2009 Fizički opis 439 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Elm, Ralf Koprivica, Časlav D., 1970- = Koprivica, Časlav D., 1970- Peruničić, Emina Zbirka Biblioteka Επιμελεια Prevod dela: Horizonte des Horizontbegriffs Tiraž 1.000 Podaci o autorima: str. 431-439 Napomene i bibliografske reference uz tekst. SADRŽAJ Ralf Elm Otvaranje horizonta: o značenju i istoriji shvatanja horizonta Urlih Karpa Eruw techumin- Tematizovanje napretka i povlačenje granica. Postavljanje analogije u pogleđu Talmuda i nauke Hubert Benc Horezin kao ograničavanje i određivanje. O shvatanju termina u starogrčkoj literaturi kod Platona, Aristotela i Plotina Peter Nikl lzmeđu vremena i večnosti. O antropološko-teološkom shvatanju horizonta u srednjem veku Hubertus Buše Maksimalni kapacitet propusnosti propozicionalnih sadržaja svesti. O značenju pojma horizonta kod Lajbnica Jozef Simon ,,Ja` i njegovi horizonti. Metafora horizonta kod Kanta Hans Gerald Hedl Otvoreni i zatvoreni horizonti. Ničeove perspektive Mirko Viške Doživljaj i njegovo produbljujuće saznanje. O pojmu horizonta kod Diltaja Laslo Tengelji Huserlov pojam horizonta Ralf Elm Hajdegerovi horizonti Joakim Komes Rupa u horizontu: lice. Levinasov odnos prema jednoj jezičkoj figuri Valter Švajdler Iza horizonta. Razmišljanja na tragu Merlo-Pontija Klaus fon Borman Horizonti nesvesnog Verner Štegmajer Orijentisanje u delanju u promenljivim horizontima Mihaei Mokster Metafora horizonta i shvatanje kulture Frensis Kluni Jedno stapanje horizonata: Hans-Georg Gadamer i meditacija ispunjenosti (Chandogya 7) Jens Šliter Razmišljanja o ekvivalentima saznajnoteorijskog shvatanja horizonta u indijskoj budističkoj tradiciji Matijas Obert Horizont i vremenitost u hermeneutici kineskog huayan-budizma Makoto Ono „Horizont” u japanskom budizmu - na tragu poslednje rasprave Keiđi Nišitanija Jens Hajze Mesto kao horizont - topička filozofija u Japanu Podaci o autorima Ovo delo sadrži jedinstvenu zbirku tekstova prominentnih svetskih autora, specijalista za svoje oblasti, koji u istorijskofilozofskom, sistematskom i interkulturalnom aspektu nastoje da razumeju horizont u grckoj antici, jevrejskoj starini, hrišcanskom srednjem veku, zatim kod Lajbnica, Kanta, Nicea, Diltaja, Huserla, Hajdegera, Levinasa, Merlo-Pontija, u psihoanalizi, u indijskoj, kineskoj i japanskoj tradiciji.Sistematsku plodnost pojmu horizonta daje pre svega njegov granicni karakter. Buduci da nije odvojiv od nekog stanovišta Sada i Ovde, horizont uvek otvara neko specificno polje. On naznacuje ono što pri odredenoj unutarhorizontnoj perspektivi smatramo smislenim da pitamo i da odgovorimo, pri cemu nismo sposobni da nadmašimo polje tog horizonta, niti da zadobijemo neki poslednji horizont. Povlacenje horizonta proizvodi podelu na sferu unutar i izvan njega, što omogucuje i prekoracivanje prisne sfere u nepoznato. Filozofski pokušaj odredenja horizonta sopstvenog doba iziskuje, naravno, razjašnjenje sa horizontima drugih filozofija i kultura. Predmetne odrednice Horizont (filozofija) -- Zbornici Filozofija -- Zbornici

PLATON IJON Predgovor - Žan Fransoa Prado Prevod, predgovor i pogovor - Divna Stevanović-Soleil Izdavač - Fedon, Beograd Godina - 2010 156 strana 20 cm Edicija - Fontes ISBN - 978-86-86525-25-3 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: ŽAN-FRANANSOA PRADO Uvod u čitanje ljona Tumačenje Homera Znanje, veština i poezija Od nadahnuća do posednutosti Estetski sud DIVNA STEVANOVIĆ SOLEIL Ijon kao igra paradoksa Platonova kritika poezije Fedar i Ijon Platonov paradoks (ili Da li da verujemo Platonu?) Uvodne napomene prevodioca PLATON - IJON ili O ILIJADI, ispitivački žanr (Sa grčkog prevela Divna Stevanović-Soleil) DIVNA STEVANOVIĆ SOLEIL - Ijon u medičijevskoj Firenci MARSILIO FIČINO FIRENTINSKI - Uvod u Platonovog ljona Appendix I DIVNA STEVANOVIĆ SOLEIL - Gete, Ijon i grof od Štolberga JOHAN VOLFGANG GETE - Platon u ulozi sunosioca hrišćanskog otkrivenja Appendix II Klasifikacija Platonovih dijaloga prema filozofskom žanru Bibliografija `U velikim kulturama podrazumeva se da se klasični tekstovi iznova prevode na svakih nekoliko godina, a kada se u maloj kulturi, poput srpske, pojavi novi prevod klasičnog dela, to je već istinska intelektualna gozba. Slavni Platonov dijalog Ijon jedno je od najžešćih Platonovih obrušavanja na pesnike i poeziju – premda je važno podsetiti da ni na drugim mestima nije bio nežan – ali kako to već biva u ironiji istorije i nasuprot namerama autora, ovaj je neveliki dijalog, istovremeno, i jedan od najlepših spomenika upravo pesništvu i pesnicima. Knjiga je opremljena instruktivnim predgovorom francuskog stručnjaka za antičku filozofiju Žan-Fransoa Pradoa, komentarima koji olakšavaju čitanje, potom tekstom Marsilija Fičina o Ijonu (u prevodu Noela Putnika), Geteovim tekstom o Platonu (u prevodu Jelene Savić), te dvama tekstovima same prevoditeljke Divne Stevanović-Soleil.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Plato Ion Jean-François Pradeau

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kabale und Liebe je drama u pet činova Friedricha Schillera. Praizvedena je 13. travnja 1784. u Frankfurtu na Majni, smatra se tipičnim primjerom Sturm und Dranga, književne struje prosvjetiteljstva, te je jedna od najvažnijih njemačkih drama današnjice. Buržoaska tragedija koju je Schiller izvorno nazvao Louise Millerin tek je na prijedlog glumca Augusta Wilhelma Ifflanda dobila popularniji naslov Kabale und Liebe i govori o strastvenoj ljubavi između kćeri buržoaskog glazbenika Louise Miller i aristokratskog sina Ferdinanda von Waltera, koja uzrokovano je podlim spletkama (Kabalen) biva uništeno. Don Carlos Povijesna tragedija u pet činova, labavo modelirana na događaje usredotočene na odnos između prijestolonasljednika Don Carlosa i njegova oca u 16. stoljeću za vrijeme vladavine španjolskog kralja Filipa II. Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Biografija Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783., radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života. Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime, dok je u Srbiji jedna ulica u Zemunu nazvana po njemu.[2] Ta ulica nosi njegovo ime još pre Drugog svetskog rata.[3] Književni značaj Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. Dela Poezija Veče (1776) Osvajač (1777) Elegija o smrti mladića (1780) Oda radosti (Ode an die Freude) (1785) Grčki bogovi (1789) Umetnici (1789) Ibikovi ždrali (1797) - balada * Reči iluzije (1799) Kasandra (1802) Pozorište Razbojnici (Die Räuber) (1781) Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782) Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783) Don Karlos (1787) Almanah Muza (Musenalmanach) (1797) Valenštajn (trilogija) (1799) Marija Stjuart (1800) nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800) Devica Orleanska (1801) Verenici iz Mesine (1803) Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804) Eseji O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795) Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797) O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777) O ljupkosti i dostojanstvu (1793) O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796) Istorijska dela Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788) Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790) Pisma Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.

Lepo očuvano Izdavač: Kultura, Beograd Edicija: Mala filozofska biblioteka Povez: Broširan Broj strana: 49 Aristotel (grč. Αριστοτέλης;[2] 384. p. n. e. — 322. p. n. e.)[3] bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli.[4][5][6] Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke.[7] Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e.[5] Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“[6] Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma.[8] On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova. Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednovekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku. Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca. Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Razlike u filozofskim stavovima bile su osnova za stvaranje raznih legendi o odnosima Platona i Aristotela. Evidentno je da su neslaganja u stavovima postojala, pošto Aristotel vrlo rano pokazuje interesovanje za prirodne činjenice i zakone za razliku od Platonovih idealističkih stavova. Bilo kako bilo, nema nikakvih dokaza da su za vreme Aristotelovog boravka na Akademiji odnosi između dvojice filozofa bili zategnuti ili prekinuti. Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao „klevetnici“. Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju. Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom. Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga obnovi. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini; ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej.[9] (Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo (lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma).[10] Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. — 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije) o fizici, metafizici itd; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku biblioteku. U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove. Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi, posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima. Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka (isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka, „najveći od onih koji znaju“. Oblici državnog uređenja Aristotel je, za razliku od Platona, više bio orijentisan na istraživanje postojećeg društva. Analizom 158 ustava grčkih polisa, on je podelio državna uređenja na: dobra (monarhija, aristokratija i republika) i loša (tiranija, oligarhija i demokratija).[11] Aristotelovi spisi Glavni članak: Aristotelovi spisi Dela: `Organon` (sakupljeni Aristotelovi logički spisi), Poetika (O pesničkoj umetnosti), `Retorika`, `Nikomahova etika` (Nikomah je bio njegov otac), `Politika`, `Metafizika`, `Fizika`, `O duši`. Njegovi naslednici su učili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih dela. A, on je prvi koji je objektivno opisao svo dotadašnje znanje. Naglasak na `objektivno`, jer drugi filozofi su pisali dela, pesme, dijaloge. Aristotel je pisao udžbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva dotadašnja znanja (i, naravno, dopisao otkrića do kojih je i sam došao).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: Kultura, Beograd Edicija: Mala filozofska biblioteka Povez: Broširan Broj strana: 49 Aristotel (grč. Αριστοτέλης;[2] 384. p. n. e. — 322. p. n. e.)[3] bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli.[4][5][6] Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke.[7] Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e.[5] Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“[6] Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma.[8] On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova. Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednovekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku. Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca. Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Razlike u filozofskim stavovima bile su osnova za stvaranje raznih legendi o odnosima Platona i Aristotela. Evidentno je da su neslaganja u stavovima postojala, pošto Aristotel vrlo rano pokazuje interesovanje za prirodne činjenice i zakone za razliku od Platonovih idealističkih stavova. Bilo kako bilo, nema nikakvih dokaza da su za vreme Aristotelovog boravka na Akademiji odnosi između dvojice filozofa bili zategnuti ili prekinuti. Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao „klevetnici“. Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju. Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom. Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga obnovi. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini; ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej.[9] (Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo (lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma).[10] Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. — 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije) o fizici, metafizici itd; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku biblioteku. U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove. Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi, posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima. Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka (isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka, „najveći od onih koji znaju“. Oblici državnog uređenja Aristotel je, za razliku od Platona, više bio orijentisan na istraživanje postojećeg društva. Analizom 158 ustava grčkih polisa, on je podelio državna uređenja na: dobra (monarhija, aristokratija i republika) i loša (tiranija, oligarhija i demokratija).[11] Aristotelovi spisi Glavni članak: Aristotelovi spisi Dela: `Organon` (sakupljeni Aristotelovi logički spisi), Poetika (O pesničkoj umetnosti), `Retorika`, `Nikomahova etika` (Nikomah je bio njegov otac), `Politika`, `Metafizika`, `Fizika`, `O duši`. Njegovi naslednici su učili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih dela. A, on je prvi koji je objektivno opisao svo dotadašnje znanje. Naglasak na `objektivno`, jer drugi filozofi su pisali dela, pesme, dijaloge. Aristotel je pisao udžbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva dotadašnja znanja (i, naravno, dopisao otkrića do kojih je i sam došao).

Službeni glasnik, 2011. Prevod Aleksandra Mančić Nova, ali od stajanja tu i tamo tragovi prašine. U mom izgnanstvu, kao i svakom drugom, ima nešto sveto, što se ne može prepričati, kao i vreme i prilike koje su mi bile suđenje da proživim i kojih se ne mogu odreći. Izlazimo iz sadašnjosti da bi se obreli u nekoj nepoznatoj budućnosti, ali prošlost se ne zaboravlja, jer su koreni teži nego grane koje se pružaju ka svetlosti. Samo u čas svitanja, tragičan i svetao, noćne senke pokazuju svoj smisao. Nestvarni obrisi poprimaju svoj oblik u zoru, kada svetlost spaja prošlost i budućnost. Marija Sambrano („Reči povratka“) Intelektualni i filozofski rad Marije Sambrano (Maria Zambrano, Malaga, april 1904 – Madrid, februar 1991), započet i okončan u rodnoj Španiji i razvijan tokom dugih decenija egzila u Francuskoj, Meksiku, Italiji, Švajcarskoj, postao je šire poznat i priznat u španskim akademskim krugovima tek nakon smrti ove žene filozofa. U svojoj zemlji, u kojoj se imena koja su doprinela istoriji filozofije mogu jedva izbrojati na prste dve ruke, Sambrano je pod stare dane dočekala dva važna zvanična priznanja za intelektualni rad: nagradu Princa od Austrije 1981. i nagradu „Servantes“ 1988. godine. Od tada su počela intenzivna izdanja i ponovno objavljivanje kompilacija njenih eseja i knjiga; izučavanje njenog dela i ličnosti okupilo je i brojne mlade ljude, koji u njenoj kritici i stavovima u odnosu na rodnu Španiju ali i na savremeno društvo uopšte, nalaze mnoge vizionarske paralele sa nama savremenim svetom. Filozofija Marije Sambrano, koja se može oceniti i kao antropološki egzistencijalizam, postavlja dvojnost kao osnovni element našeg života. Tu su buđenje (despertar) i postajanje (devenir) važni koraci koji vode ispunjenju naše ljudske suštine i naše sudbine. To je na Zapadu gotovo nemoguća misija, piše u članku „Kriza zapadne kulture“ (La crisis de la cultura en Occidente),[2] a razlozi su pre svega dehumanizacija društva i otuđenja ljudskog bića. Pojam fatuma čest je u njenoj misli, što je možda i neminovno kada se ima u vidu sve što je u životu prošla. Videla je špansku misao kao haotičnu i nemetodičnu, nesklonu idealizmu, neophodnom pokretaču velikog razvoja u kulturi. Govoreći kako su racionalizmu, na koji se u Zapadnoj misli polagalo od antičke Grčke do Hegela, odbrojani dani, ona u svojim filozofskim razmišljanjima analizira tri fenomena koje vidi kao određujuće u svojoj zemlji pa i njenom kulturnom razvitku: realizam, materijalizam i stoicizam. „U Španiji ni mistici ne žele da potpuno okrenu leđa stvarnosti“, navodi.[3] El Greko je po njenom mišljenju savršen simbol onoga što podrazumeva pod španskim materijalizmom na polju kulture, a lik Don Kihota pre svega izraz tragične situacije pojedinca u njenoj zemlji kada se opire mediokritetu i ostalim pošastima koje sačinjavaju kolektivne tradicije jedne sredine. Suptilno ulazeći u dubinu problema, u knjizi „Misao i poezija u španskom životu“ (Pensamiento y poesía en la vida española, 1984) autorka skreće pažnju da bez zanosa nema velikih dostignuća, i ukazuje na strah od zaljubljivanja i naginjanje realizmu u kome, po njenom mišljenju, španska kultura preteruje: Ko posmatra svet kao da je zaljubljen, nikada neće želeti da se odvoji od njega, niti da diže odbrambene zidove. [...] Realizam preseca čitavu našu literaturu, čak i tamo gde bi se najmanje očekivalo: u mistici i u lirici. Ostavlja trag u slikarstvu, udara ritam pesmama, i – što je još presudnije – određuje govor i ćutanje divne ali nepismene kulture našeg naroda.[4] Sambrano je zapravo bila kihotovska figura; neshvaćena ali spremna na borbu sa vetrenjačama, koje u njenom slučaju nisu bile samo plod mašte. Uticali su na nju Ortega i Gaset[5] (José Ortega y Gasset) i ranije Unamuno[6] (Miguel de Unamuno), ali su ta već velika imena odigrala svoju ulogu dok je Marija bila mlada intelektualka. Vrlo je brzo shvatila nesaglasja sa određenim idejama onih koji su smatrani njenim učiteljima. Nije slučajno što je polazeći u izgnanstvo sa priličnom lakoćom ostavila zabeleške sa Orteginih predavanja u Barseloni; iako je navela da je bila primorana da prtljag koji nosi svede na minimum, to je zapravo bio definitivni čin intelektualne emancipacije od slavnog učitelja. Rane godine i susret sa filozofijom Roditelji Marije Sambrano bili su profesori u srednjoj školi, što je svakako uticalo na to da i ona upiše gimnaziju u Segoviji, gde je bila jedna od dve predstavnice ženskog roda koje su nastavile obrazovanje nakon osnovne škole. Delikatnog zdravlja i zaljubljive prirode, Marija je već svoje prve ljubavne drame ostavila zabeležene, pre svega u pismima, kao nasilan prekid veze sa bratom od strica[7] koga porodica šalje na studije u Japan da bi udaljili mlade ljubavnike, gubitak prvog deteta vrlo brzo nakon rođenja[8] i ostala iskustva te prirode dok je još bila dvadesetogodišnja devojka. Više obrazovanje započela je na Katedri za književnost i filozofiju Madridskog centralnog univerziteta 1924. godine, gde će raditi kao predavač između 1931. i 1935. i započeti nikada dovršenu doktorsku disertaciju o Spinozi (La salvación del individuo en Spinoza; „Spasenje pojedinca kod Spinoze“). Sve to vreme Sambrano je uzburkivala duhove i bila tražena u intelektualnim krugovima svoje zemlje: od 1927. predaje na Institutu pri Filozofskom fakultetu (Federación Universitaria Escolar) osnovanom kao alternativa hegemoniji desničarski orijentisanog Udruženja katoličkih studenata (Asociación de Estudiantes Católicos). Njeno prvo autorsko delo izlazi 1930, pod naslovom „Horizont liberalizma“ (Horizonte del liberalismo), čime jasno pokazuje etičku, društvenu i filozofsku angažovanost svoje misli. Godine 1931. slavi proklamovanje Druge Republike[9] u Madridu, od 1934. učestvuje u kružoku časopisa Revista de Occidente (Glas Zapada) koji predvodi Ortega i Gaset. Autorka preko dvadeset knjiga i velikog broja članaka objavljenih po raznim časopisima i u štampi, Sambrano je nalazila inspiraciju u filozofiji i literaturi; na tradiciju se nadograđivalo njeno lično iskustvo i pogledi, gde je igrala važnu ulogu ne samo njena sudbina, već i briga zbog društveno-političke situacije Španije, sa svojom desničarskom, katoličkom i mizoginom tradicijom kao večnim boljkama. Ulazivši sve dublje u „lavirinte španskog života, u njegove goruće probleme i opasne zagonetke“, Sambrano primećuje odsustvo bilo kakve dublje misli u političkoj stvarnosti svoje zemlje, definišući da je španska politika gotovo uvek bila „izraz slepe i grube svojevolje kombinovane sa razbuktalim nasiljem ljubavne strasti“.[10] „I misao se parališe kada se država petrifikuje“, beleži u autobiografskom delu „Delirijum i sudbina“ (Delirio y destino).[11] Nezavisna misao „Čovek i božansko“, kako nosi naziv jedna od knjiga Marije Sambrano (El hombre y lo divino), ukazuje na polaznu tačku njene filozofije i, po autorki, bivstvovanja uopšte: odnos sa našom duhovnom suštinom. „Pokušavam da usmerim božansko u sebi ka božanskom koje počiva u kosmosu“ – Plotinova misao koju uzima kao epigraf ovog teksta upućuje na panteistički pristup njene misli, gde je Spinozin uticaj najprisutniji. Istovremeno, Sambrano daje kritički osvrt na zapadnu filozofiju koja se čvrsto drži hrišćanske tradicije. „Hrišćanstvo je krajnji smisao našeg ličnog života preusmerilo ka drugom svetu“ kritikuje, navodeći svoje tumačenje Hegela, u čijem sistemu vidi poremećen odnos između ljudskog i božanskog: Emancipacija od božanskog, do koje dolazi u Hegelovoj misli, dovodi čoveka u jednu čudnu situaciju: emancipovao se od božanskog, nasledivši ga. Ali na takav način da će kao pojedinac biti samo kratkotrajni predstavnik izvesnog istorijskog trenutka, proleterskog trenutka istorije – kako je verovatno shvatio Marks – i u tom proleterskom trenutku jedinka će biti rob, a ne slobodno biće koje može da digne glavu.[12] Veliki broj stranica svog filozofskog opusa posvećuje temi vremena i temi ćutanja, i kaže da je nju tišina, kao da je u pitanju biće a ne stanje, pohodila na najrazličitijim mestima, poput uhode: Stiže tišina, bane tako neočekivano u deset sati uveče kao da je u pitanju nezvani gost koji je negde bio skriven i koji će isto tako ponovo otići svojim putem... Tišina nekada prosto nasilnički upadne i krči sebi put i ja se pitam, i pitam tebe što me čitaš: Ko je ova spodoba? Odakle dolazi, je li nalik na smrt? Stiže kada je ne očekuješ a nema je kada je dozivaš ili misliš da je tu. [13] Filozofija je, pisaće u drugom delu, postavljanje pitanja; poezija, s druge strane, nudi odgovore. Poetski razum (la razón poética) je put saznanja koji Sambrano nudi, stvarajući ovaj koncept nasuprot Orteginom istorijskom razumu (la razón histórica) ili Kantovom kritičkom razumu. Ali tek u „poetskoj misli“ (pensamiento poético) dolazi do pomirenja i preplitanja filozofije i poezije: „O poetskom razumu je veoma teško i gotovo nemoguće govoriti. Kao da se rađamo i umiremo u istom trenutku. Biti i ne biti, ćutati i govoriti“; „Praznina dopušta da se razum javi kao merilo“, beleži.[14] Tu temu će razraditi opširnije u „Proplancima u šumi“ (Claros de bosque), jednom od svojih najinspirativnijih tekstova. Treba li važnosti koju ona pridaje intuitivnom i mističnom u procesu poetske spoznaje staviti pečat pre svega ženske misli, i da li je filozofija polje čija se istorija mora posmatrati žanrovski? Sambrano je sebe smatrala bliskom Ničeovoj filozofiji, u segmentu gde germanski filozof odaje počast duhu antičke tragedije (Rođenje tragedije). Tumačila je da je Niče hteo da ubije boga filozofije koju je porodio razum i da je govorio o povratku iskonskom duhu filozofije (u grčkoj tragediji) gde pojedinac ponovo otkriva svoju slobodu, strasti i ništavilo. Poput Anice Savić Rebac, Marija Sambrano je svoje duboko poznavanje istorije kulture koristila za građenje sopstvene misli verujući da je u humanističkim naukama sve na neki način povezano. S druge strane, a i to bi bio još jedan element poređenja sa srpskom autorkom, Sambrano je izgradila samostalnu misao i ne može se svrstavati niti u jedan pokret ili jednosmernu tradiciju,[15] što je njen položaj žene filozofa u Španiji još više otežalo. „Očekivalo se da budem poslušna kći i učenica, a vidi šta je ispalo“, piše prijateljici Rosi Šarsel.[16] „Crna Španija“,[17] sa svojim katolicizmom i konzervativnim pogledima i dan danas osujećuje nadu da će u ovoj zemlji ikada žene biti posmatrane na ravnoj nozi sa muškarcima. „Najjače snage razvoja španskog života su: zabraniti, zaustaviti, sputati“, beleži autorka.[18] Pre nego što je političku situaciju počela da razmatra i analizira u svojim filozofskim razmišljanjima, Sambrano je bila politički aktivna i tu je, pre svog prorepublikanskog i levičarskog aktivizma, učestvovala u osnivanju nacionalnog Španskog fronta (El Frente Español) zajedno sa Ortegom, što je bila najveća politička greška njenog života.[19] Tragične 1936, kada je počeo Španski građanski rat, Marija se udala za istoričara Alfonsa Rodrigesa Aldavea (Alfonoso Rodríguez Aldave) i zajedno su otišli u Čile gde je on dobio diplomatsku službu. Osam meseci kasnije vraćaju se u Španiju koju su osvojile profašističke snage. Oboje su rešeni da ostanu i da se bore za odbranu Republike; on u vojsci, ona u uredništvu časopisa Hora de España (Špansko vreme). Na Drugom međunarodnom kongresu pisaca za odbranu kulture održanom u Valensiji od 4. do 17. jula 1937. godine Sambrano upoznaje Simon Vejl (Simone Weil). U egzilu Mrtvima su oduzeli vreme, ali nas su, žive, ostavili bez mesta pod suncem.[20] Početkom 1938. Sambrano se preselila u Barselonu. Iste godine, 25. januara prisustvovala je kapitulaciji katalonske prestonice nakon čega konačno odlazi u izgnanstvo. Francuska, Kuba, Meksiko, Portoriko, to su zemlje u kojima će razvijati intelektualnu i akademsku delatnost narednih desetak godina. Govoreći o Španskom građanskom ratu čije je strahote pratila iz izgnanstva, i konkretno o „padu“ Madrida, Sambrano piše: Udaljena od neposrednog nasilja našla sam se u drugom području našeg jezika, na Univerzitetu San Nikolas de Idalgo u Meksiku, okružena mladim i strpljivim studentima. I, o čemu sam mogla pričati u tim trenucima svojim studentima u Moreliji? O rađanju ideje slobode u Grčkoj.[21] U eseju „Volim svoj egzil“ poredi sebe sa Antigonom, opisujući da „izgnanstvo podrazumeva uvek ići uzbrdo, uzanim putem, makar bio i u pustinji“. U svojoj filozofiji razrađuje čitavu fenomenologiju egzila gde je lična sudbina samo jedna dimenzija ovog „stanja bića“, čija je pozitivna strana osvajanje lične slobode. Njen autobiografski esej „Diotima iz Mantineje“, napisan 1956, prvi put duboko obrađuje ovu temu. Sambrano već navodi da pojmom poetskog razuma „otvara prostore gde se Ortega nije usudio da zađe“ a sebe vidi kao lutalicu koja je strankinja gde god da se nađe.[22] U Evropu Marija Sambrano dolazi ponovo 1947. Prva stanica Pariz, gde ne stiže na vreme da bi se oprostila sa bolesnom majkom. Zatiče sestru Araseli od koje se do njene smrti (1972) više neće razdvajati. Rastanak sa mužem odigrao se dugo godina pre zvaničnog razvoda, 1957. godine; on je odbio da joj pruži bilo kakvu vrstu finansijske pomoći. Sa sestrom Araseli Marija odlazi u Italiju, gde će uglavnom boraviti. Jedan desničarski senator će ih tužiti zbog velikog broja mačaka koje su udomljavale u rimskom stanu, te će 1964. morati u još jedno izgnanstvo, u Švajcarsku, sa sestrom i svojih 13 četvoronožnih ljubimaca. U toku svih tih decenija egzila, Sambrano je sporadično putovala u Latinsku Ameriku, gde je njena intelektualna delatnost bila poznatija i priznatija nego u samoj Španiji. U poznim godinama i nakon više od četiri decenije lutanja po svetu – više kao Io nego kao Diotima – Sambrano ima mnogo realističnija razmišljanja vezana za ovu temu. Uspostavljajući razliku između izbeglištva, prognanstva i egzila, jer je okusila iskustvo sve tri kategorije ne pripadajući nijednoj potpuno, ona beleži: Izbeglica, kao osoba koja je morala da napusti svoju zemlju, zatekne se negde gde su je prihvatili i napravili joj malo mesta... / ... gde je tolerišu... Izbeglički projekti, ideje, pa čak i manipulisanje polaze od ideje: Moram početi ispočetka.[23] S druge strane, piše autorka, situacija „prognanih“ je dramatičnija, bolnija; prognana osoba se oseća lišenom korena i u zemlji u kojoj nalazi utočište ne vrednuje ono što pronalazi, već žali za onim što je izgubljeno: „Oseća gubitak svoje zemlje, i nemogućnost nalaženja druge koja će ovu zameniti.“[24] U vezi sa egzilom, Sambrano navodi da je to iskustvo gde istorija ima najveću težinu i gde se pojedinac najviše oseća kao stranac: [Izgnana osoba] je najviše nalik na onu neznanu osobu koja čuči u svakome od nas […] kao da ne nalazi mesto pod suncem, ni geografski, ni socijalno, ni politički, ni ontološki... Istorija se javlja kao vodena sila u kojoj se ne da plivati i u kojoj se samo može udaviti.[25] Svako od ova tri stanja koje opisuje u pismima i kraćim esejima u poslednjem periodu svog života i rada kao i u svojoj poslednjem velikom delu: „Delirijum i sudbina“ je gorko. Četrdeset četiri godine koje je proboravila van Španije, u nimalo lakim uslovima, učinile su svoje.[26] A njena ju je domovina dočekala sa zakasnelim intelektualnim priznanjima i zapravo je tek nakon smrti njeno delo počelo da se sistematski prikuplja, objavljuje i izučava. Povratak u Španiju i poslednje godine Nakon skoro pola veka provedenog u inostranstvu, Marija Sambrano se vratila u Španiju 1984. godine, nepunih deset godina nakon Frankove smrti. Tek tada će njen intelektualni rad doživeti ozbiljnija priznanja u rodnoj zemlji, uključujući i nagradu „Servantes“ 1988. godine, prvi put dodeljenu jednoj ženi. Ipak, nije to bio idiličan povratak; u Španiji je bio svrgnut frankizam ali su njegovi zli dusi i dalje bili prisutni. U već citiranom delu „Filozofija i poezija u španskoj misli“ piše: „Kada se u Španiji kaže da je neko filozof, to podrazumeva podnositi zlu sreću. Za španski narod, filozofija je vezana za trzavice i neuspehe; kada je čovek srećan, ne pada mu na pamet da se bavi filozofijom, veruju.“[27] Sambrano navodi da je jedna od smernica njene misli da razumno traga u haosu toliko nerazumnog besmisla i ludila koji, po autorki, obeležavaju španski život. U uvodnom delu stavlja u pitanje je li Španija imala renesansu pa čak i reformu, nedvosmisleno tvrdeći da njena zemlja nije umela da se snađe u izgradnji modernog buržoaskog društva, iako je otvorila vrata tome periodu razvoja evropske kulture, preko otkrića Amerike (1492) i u doba Katoličkih kraljeva, stvaranjem moderne države. „Španija je više nego bilo ko drugi u Evropi učestvovala u oba događaja, a onda se povukla. Tako da je sama Evropa sve to iskoristila“.[28] Isto tako, smatra da je u razvoju svoje misli njena zemlja uvek premalo polagala na korene, na ono što (kvalitetno) prethodi. U nastavku pokušava da odgovori na pitanja „Šta je Španija?“; „Ko je Španija“; „Zašto nije razvila filozofiju kao sistem?“. Po njoj postoje dva glavna razloga: nesposobnost divljenja i nasilništvo: Divljenje i nasilje. Iz tog neobičnog spoja nastala je filozofija [...] ali Španija ne proizvodi filozofske sisteme; među našim divnim katedralama, nijedna ne počiva na konceptima, među velelepnim zamkovima naše Kastilje, nijedan nije satkan od misli.[29] Diviti se, iznenaditi se, oduševiti se: te tri odlike koje prate filozofsku žeđ, ova iberijska zemlja nije savladala niti ih ceni, navodi dalje. U Madridu je proživela sve do svoje smrti, 6. februara 1991. godine. Sahranjena je između limunovog i narandžinog drveta na groblju u rodnoj Malagi, gde se danas nalazi fondacija posvećena njenom imenu i značaju. Tek je posthumno njen lik i delo stavljen na visinu koju zaslužuje. Surge amica mea et veni („Ustani i dođi prijateljice moja“) stihovi su „Pesme nad Pesmama“ koje je zaveštala da se ispišu kao epitaf na svom grobu. Izabrani citati: 1. „Istorija je, za filozofa, pre svega mesto odgovornosti, mesto gde se iskušavaju njegov razum i lični život.“ Para un filósofo la historia es el lugar, ante todo, de la responsabilidad, de la grande prueba, de razón y de su vida personal.[30] 2. „Je li samoća ta koja rađa pisca, ona koja pokreće barku u kojoj plovi?“ ¿Es acaso la soledad l que hace nacer al escritor, la llama que mueve esa barca en la que él va?[31] 3. „Ćutanje otkriva srcu svoje biće.“ El silencio revela al corazón su ser.[32] 4. „Duša i ljubav se kreću između različitih nivoa stvarnosti, borave u njima i tako ih spajaju. Duša i ljubav mere razdaljine svemira.“ Alma y amor miden las distancias del universo transitan entre as diferentes especies de la realidad, se alojan en ellas y las vinculan.[33] 5. „Gore, u carstvu svetlosti, treba se odmarati. Dole, u ponoru tame, valja biti budan.“ Hay que dormirse arriba en la luz. Hay que estar despierto abajo en la oscuridad.[34] 6. „Vizija: kada se jedinstveni smisao bića budi u slobodi.“ Visión: cuando el sentido único del ser se despierta en libertad.[35] 7. „Teskoba se javlja kada se izgubi centar. Kada se biće i život razdvoje. Biće, nepomično, leži beživotno ali ne umire, jer da bi se umrlo, prethodno valja biti živ.“ Sobreviene la angustia cuando se pierde el centro. Ser y vida se separan. La vida es privada del ser y el ser, inmovilizado, yace sin vida y sin por ello ir a morir ni estar muriendo. Ya que para morir hay que estar vivo y para el tránsito viviente.[36] 8. „Reći „narod“ je reći „ecce homo“.“ Decir pueblo es decir „ecce homo“.[37] 9. „Ljudsko je ono što traži žrtvu, pre nego bogovi.“ Y lo humano, más que los dioses, pide sacrificio.[38] 10. „Harmonija, u ljudskom životu, uvek podrazumeva lišiti se nečega.“ La armonía está hecha casi siempre en la humana vida, de renuncia, de renunciar a algo.[39] 11. „Knjiga je sama po sebi živo biće koje ima dušu, trepet, težinu, broj, zvuk [...] njeno nas odsustvo prati, njeno nas prisustvo potražuje i pleni.“ El libro de por sí es un ser viviente dotado del alma, de vibración, de peso, número, sonido [...] Nos acompaña su ausencia, nos sobrecoge su presencia, nos solicita.[40] 12. „Poezija i stvarnost stvaraju istoriju.“ La poesía unida a la realidad es la historia.[41] 13. „Lepota stvara prazninu i na pragu tog brisanog prostora naše se zemaljsko biće, telesno i egzistencijalno, predaje; predaje svoja čula koja se sjedinjuju sa dušom. Takvo se stanje naziva kontemplacija.“ La belleza hace el vacío [...] En el umbral mismo del vacío que crea la belleza, el ser terrestre, corporal y existente, se rinde [...] entrega sus sentidos que se hacen uno con el alma. Un suceso al que se ha llamado contemplación.[42] 14. „Ljudski koraci koje ostavljamo za sobom kada hodamo, nalik su na zvuk otkucavanja sopstvenog srca.“ Los pasos del hombre sobre la tierra parecen ser la huella del sonido de su corazón.[43] 15. „Svaki centar oživljava. U prirodi, sa stanovišta fizisa, srce je centar svega. Unutarnji prostor, duša, svest, neposredno središte našeg života.“ Todo centro vital vivifica. Y de ahí el corazón ya desde la `fysis` sea el centro de entre todos. El espacio interior, alma, conciencia, campo inmediato de nuestro vivir.[44] 16. „Ponor koji se otvara u srcu lepote, jedinstvu suštine, dovoljan je da propadnemo.“ El solo abismo que en el centro de la belleza, unidad que procede del uno, se abre, bastaría para abismarse.[45] 17. „Umreti – nesaglediv čin koji se poslušno ispunjava, odvija se dalje od stvarnosti, u nekoj drugoj dimenziji. Kao da je reč o dvostrukom i nerazrešivom predavanju [...] I sa ove strane, koliko god da nam je bilo blisko biće koje odlazi, mogli smo čuti samo jedno gotovo nečujno „Da“, jedno apsolutno „Da“ koje se izgovara i kada je ljubav u pitanju, ljubav u bilo kom obliku. I tako ga treba shvatiti, kao jedno „Da“ vezano za ljubav kao odgovor neminovnom pozivu koji će biti izvršen i koji, kao takav, moramo barem prihvatiti.“ El morir, esa inasible acción que se cumple obedeciendo, sucede más allá de la realidad, en otro reino. Como si este suceso fuera de una doble, indescifrable entrega [...] Y desde afuera, él que se ha quedado extraño por entrañado que estuviera en el ser que se le va, no ha oído nada, puede a lo más percibir un Sí, el Sí absoluto que se asemeja al del amor, al de toda forma y modo de amor, y ha de ser así también, un sí de amor, una respuesta a la llamada irresistible que siendo ejecutiva, pide ser aceptada a lo menos.[46] 18. „Filozofija pre svega polazi od problema. Poezija ne teži problematičnom, već misterioznom. Poezija ne zapitkuje niti zaključuje već teži gubitku, s njim se identifikuje i u njemu rekreira.“ La filosofía es problema ante todo. Para la poesía nada es problemático, sino misterioso. La poesía no se pregunta, ni toma determinaciones, sino que se abraza al fracaso, se hunde en él y hasta se identifica con él.[47] 19. „Samo saznanje donosi slobodu, jer jedino znanje ujedinjuje.“ Solo el conocimieto libera, porque solo el conocimiento unifica.[48] 20. „Stoicizam je poništavanje individualnog bića spram racionalnog, subjektivno ličnog spram objektivnosti kolektivnog.“ El estoicismo es el aniquilamiento del individuo ante la razón, ante la objetividad que es la comunidad.[49] 21. „Porodične veze imaju najveću moć i značaj u španskom životu, namećući svoju apsorbentu tiraniju [...] Može li se samo na krvnim vezama graditi ujedinjenost i opstanak jednog naroda?“ La familia toma los poderes y se luce dueña de la vida hispánica, impone su tiranía absorbente [...] Mas ¿puede fundarse en la sangre la unidad, la continuidad de la vida de un pueblo?[50] 22. „Poezija je naša Španija koju posedujemo bez bola i održavamo bez nade [...] jer poezija očekuje manje i daje više nego filozofija; njena suština je njena sopstvena velikodušnost. Opstanak Španije iskazan je kroz stihove.“ [La poesía] Una España que poseemos sin dolor y conservamos sin esperanza [...] La poesía exige menos y ofrece más que el pensamiento; su esencia es su propia generosidad. La contiunidad de España se ha expresado por la poesía.[51] 23. „Da se ne bi izgubili u pustinji treba pustinju nositi unutar sebe.“ Para no perderse, enajenarse, en el desierto, hay que encerrar dentro de sí el desierto.[52] 24. „Tišina je morala prethoditi svakom filozofskom razmišljanju, pa i poroditi ga.“ Un silencio ha debido siempre preceder y aun originar la actitud filosófica.[53] 25. „Zora: trenutak slobode, bezvlašće u kome je sve moguće, ljubav koja se nesvesno podaje, kraljevstvo za sebe između svetlosti i mraka. Ipak kraljevstvo ne, jer tu ništa nije obavezno osim bezinteresne ljubavi, blažene ljubavi koja još nema senke. Sviće.“ [La aurora]: La hora de la libertad, el interregno donde todo es posible, todo es el amor que obedece sin sentirlo, el reino entre los dos reinos de la luz y de la oscuridad. El reino que no lo es porque no hay más imperativo que el del amor que no se sabe, el bienaventurado amor aún sin sombra. Amanece.[54] 26. „Slobodu daje samo onaj ko je i sam slobodan.“ Solo da libertad quien es libre.[55] 27. „Velike se istine ne izgovaraju rečima.“ Las grandes verdades no suelen decirse hablando.[56] 28. „Samo ono što smrt otvara jeste život.“ Solo da vida lo que abre el morir.[57] 29. Mislim da je izgnanstvo jedna od suštinskih dimenzija ljudskog života, ali dok to izgovaram, gori mi u duši […] Volela bih da više ne bude izgnanih na svetu; ne očekujem niti želim mladima da to razumeju, jer da bi shvatili, morali bi i sami preživeti to iskustvo. Creo que el exilio es una dimensión esencial de la vida humana, pero al decirlo me quemo los labios […] Yo querría que no volviese a haber exiliados; no le pido ni le deseo a ningún joven que lo entienda, porque para entenderlo tendría que padecerlo.[58] 30. „Poetski razum je možda strah da sjaj svetlosti preti da se izgubimo pre nego tama. To je razum koji iziskuje umereno disanje, potrebu da se živi sa drugim, da ne budeš sama u beživotnom svetu. Kao i potreba da osećaš taj poetski razum u sebi, ne samo mišlju, već i telesno, dišući…“ La razón poética tal vez sería terror de perderse en la luz aún más que en la oscuridad, necesidad de la respiración acompasada, necesidad de la convivencia, de no estar sola en el mundo sin vida; y de sentirla, no solo con el pensamiento, sino con la respiración, con el cuerpo…[59] Objavljene knjige Marije Sambrano (hronološki):[60] 1. Horizonti liberalizma (Horizonte del liberalismo, 1930) 2. Ka spoznaji duše (Hacia un saber del alma, 1934; 1950) 3. Filozofija i poezija (Filosofía y poesía, 1939) 4. Živa misao Seneke (El pensamiento vivo de Séneca, 1941) 5. Delirijum i sudbina (Delirio y destino, napisano 1953. i objavljeno 1989) 6. Čovek i božansko (El hombre y lo divino, 1955, drugo, dopunjeno izdanje 1973) 7. Ličnost i demokratija: istorija žrtvovanja (Persona y Democracia: Una historia sacrificial, 1958; 1988) 8. Španija: san i stvarnost (España, sueño y verdad, 1965) 9. Snovi i vreme (Los sueños y el tiempo, 1998) 10. Stvaralački san (El sueño creador) 11. Proplanci u šumi (Claros del bosque, 1977) 12. Antigonin grob (La tumba de Antígona, 1967; 1989) 13. O zori (De la aurora, 1986) 14. Skrovište svetlosti (El reposo de la luz, 1986) 15. Blagosloveni (Los bienaventurados, 1979) 16. Za istoriju milosrđa (Para una historia de la piedad, 1989) 17. Migel de Unamumo (Unamuno, napisana 1940, objavljena 2003) 18. Delirijum i sudbina (Delirio y destino, 1998) 19. Pisma iz La Pièce (Cartas de la Pièce. Correspondencia con Agustín Andreu, pisano oko 1970, objavljeno 2002) 20. Ispovest, književni žanr i metod (La confesión, género literario y método, Luminar: México, 1943; Madrid: 1988 i 1995). 21. Sabrana dela Marije Sambrano čije je objavljivanje dovršeno 2019. godine u izdanju Gutenbergove galaksije sačinjavaju 23 toma[61] Tamara Đermanović