Istorija grčke filozofije (predsokratovci) Lućano de Krešenco je rođen u Napulju, radio je kao inžinjer u IBMu sve do neočekivanog uspeha koji je postigao kao autor knjige Tako je govorio Belavista. Nakon toga sve knjige koje je pisao na antičke teme postižu velike tiraže i bivaju prevođene na mnoge svetske jezike. De Krešencova knjiga Istorija grčke filozofije (predsokratovci) postala je svetski betseler i primer kako se jedna bitna epoha u filozofiji sa izvanrednim pripovedačkim darom može prikazati na zanimljiv i jednostavan način. Predstavljajući predsokratovce, De Krešenco uspostavlja duhoviti dijalog između buđenja klasičnog mišljenja i mišljenja savremenika, tipičnih i običnih ljudi Italije našeg doba.Između sedam mudraca Talesa, Anaksimandra, Pitagore, Heraklita, Zenona, Empedokla, Demokrita, Protagore, Gorgije... glasova Eleje, Atine, Akraganta... i naših savremenika Pepina Rusa, Đenara Belaviste, Hanibala Tanućija, kao odjeka savremenog Napulja, De Krešenco otvara lucidni razgovor u kojem se ne izneveravaju temeljna znanja i činjenice o veličini grčkog čuda. Vrednost De Krešencove knjige nije samo u tome što se ubedljivo pokazuje da je evropska kultura neposredan naslednik klasične Grčke, već da je filozofija večna i neprolazna strast čoveka da u svakom vremenu iznova postavlja pitanja o sebi i svetu.

Lućano De Krešenco: ISTORIJA GRČKE FILOZOFIJE : PREDSOKRATOVCI Mek povez, 18cm, 190strana, izdavač: SVETOVI - Novi Sad

Istorija grčke filozofije (od Sokrata nadalje) Prva De Krešencova knjiga, Istorija grčke filozofije (predsokratovci), koja je prevedena na srpski, naišla je na izuzetan prijem kod čitalaca i u vrlo kratkom roku je rasprodata. Istorija grčke filozofije (od Sokrata nadalje) pisana je u sličnom maniru, gde autor predstavlja jednu epohu koja se odvija između 5. veka pre naše ere pa do 3. veka posle Hrista, tj. od Sokrata do Plotina. Između zrelosti klasičnog mišljenja, koje oličavaju pojave kao što su Sokrat, Platon i Aristotel i sumraka melanholične žudnje za sjajem znanja, koja uranja u metafizičke vrtloge i mistička pregnuća pod senkom sve snažnijeg hrišćanstva koje se nazire u neoplatonizmu, De Krešenco osvetljava dramu klasične filozofije čovečanstva uključujući u nju i ovovremene laičke i egzistencijalne „filozofe“ iz svakodnevnog života Italije. Jednostavnost i lakoća, ali i nesporno obrazovanje, krase ovu knjigu koja nas upućuje na bitnost filozofije i za naše vreme i na njenu prisutnost u svakodnevnim gestovima običnog pojedinca. Da smo dužnici grčke filozofije to ova knjiga nesporno pokazuje, dok se pred nama odvijaju elegantni i duhoviti životopisi Sokrata, Aristotela, Platona, Epikura ili Seneke, Epikteta, Zenona...

30494) ISTORIJA GRČKE FILOZOFIJE od Sokrata nadalje , Lućano De Krešenco , IP Svetovi Novi Sad 1993 , Autor predstavlja jednu epohu koja se odvija između 5. veka pre naše ere pa do 3. veka posle Hrista, tj. od Sokrata do Plotina. Između zrelosti klasičnog mišljenja, koje oličavaju pojave kao što su Sokrat, Platon i Aristotel i sumraka melanholične žudnje za sjajem znanja, koja uranja u metafizičke vrtloge i mistička pregnuća pod senkom sve snažnijeg hrišćanstva koje se nazire u neoplatonizmu, De Krešenco osvetljava dramu klasične filozofije čovečanstva uključujući u nju i ovovremene laičke i egzistencijalne „filozofe“ iz svakodnevnog života Italije. Jednostavnost i lakoća, ali i nesporno obrazovanje, krase ovu knjigu koja nas upućuje na bitnost filozofije i za naše vreme i na njenu prisutnost u svakodnevnim gestovima običnog pojedinca. Da smo dužnici grčke filozofije to ova knjiga nesporno pokazuje, dok se pred nama odvijaju elegantni i duhoviti životopisi Sokrata, Aristotela, Platona, Epikura ili Seneke, Epikteta, Zenona... mek povez, format 11,5 x 17,5 cm latinica, 196 strana , potpis na predlistu

ok

LUĆANO DE KREŠENCO SVETOVI NOVI SAD - 1993 - 202 STRANE, MEK POVEZ.

ISTORIJA GRČKE FILOZOFIJE PREDSOKRATOVCI - Lućano de Krešenco Lućano de Krešenco je rođen u Napulju, radio je kao inženjer u IBM-u sve do neočekivanog uspeha koji je postigao kao autor knjige `Tako je govorio Belavista`. Nakon toga sve knjige koje je pisao na antičke teme postižu velike tiraže i bivaju prevođene na mnoge svetske jezike. De Krešencova knjiga Istorija grčke filozofije (predsokratovci) postala je svetski betseler i primer kako se jedna bitna epoha u filozofiji sa izvanrednim pripovedačkim darom može prikazati na zanimljiv i jednostavan način. Predstavljajući predsokratovce, De Krešenco uspostavlja duhoviti dijalog između buđenja klasičnog mišljenja i mišljenja savremenika, tipičnih i običnih ljudi Italije našeg doba. Između sedam mudraca Talesa, Anaksimandra, Pitagore, Heraklita, Zenona, Empedokla, Demokrita, Protagore, Gorgije... glasova Eleje, Atine, Akraganta... i naših savremenika Pepina Rusa, Đenara Belaviste, Hanibala Tanućija, kao odjeka savremenog Napulja, De Krešenco otvara lucidni razgovor u kojem se ne izneveravaju temeljna znanja i činjenice o veličini grčkog čuda. Vrednost De Krešencove knjige nije samo u tome što se ubedljivo pokazuje da je evropska kultura neposredan naslednik klasične Grčke, već da je filozofija večna i neprolazna strast čoveka da u svakom vremenu iznova postavlja pitanja o sebi i svetu. Izdavač: Svetovi, Novi Sad 1991. Meki povez, strana 182, latinica.

Odlično očuvana. Sifra adp1.5

Format: 18x12 cm. Broj strana:202 Izdavač i godina izdanja: Svetovi 1993 Mek povez Vrlo dobro očuvano. Visina poštarine je za slanje putem preporučene tiskovine. Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: http://www.kupindo.com/Clan/miloradd/SpisakPredmeta

predsokratovci odlično očuvana

predsokratovci čitana

Istorija grcke filozofije Prevela Mirjana Jovanovic Pisani Izdavac - Svetovi, Novi Sad Godina - 1991. Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez ostecenja,sa podvlacenjima na nekoliko stranica,bez ispisane posvete,mek povez,format 18 cm,190 str. (71)

ISTORIJA FILOZOFIJE 2 - Hegel Kultura 1964 Beograd 494 str tvrdi povez, zaštitni omot omot lepljen po ivicama, na nekoliko listova pečat Hegel (1770-1831, Nemačka) je, pored Kanta, najznačajniji mislilac Nemačkog klasičnog idealizma. Napisao je obimno delo. Među njegovim knjigama ističu se Fenomenologija duha i Istorija filozofije. Kao i Aristotel, Hegel je dao svoju filozofsku istoriju prethodnih vekova civilizacije, dajući svakom filozofu prošlosti mesto u razvoju duha. Ovaj razvoj duha je tema koja Hegela razlikuje od Kanta. Kant se nije bavio razvojem duha u vremenu, dok je to centralna tema kod Hegela. Hegel je istoriju duha shvatao kao put dolaženja duha do svesti o vlastitoj suštini. Duh je subjekt te istorije i kretanje duha prevashodno zavisi od njegove prirode, a ne od spoljašnjih činilaca. Ono što duh pokreće je težnja ka prevazilaženju postojećih ograničenih oblika mišljenja. Hegel polazi od činjenice da nijedna filozofija ne zahvata celu istinu, nego da na svet i čoveka gleda iz svog ugla, naglašavajuci neke momente, a neke zanemarujući. Smenjivanje filozofija za Hegela ipak nije lutanje, nego svaka naredna filozofija negira nešto iz prethodne, istovremeno se trudeći da istine prethodne filozofije preuzme. Tako se kretanje duha odvija po šemi koja čini dijalektiku duha: pozicija (teza) – negacija (antiteza) – sinteza. Kada se ovo kretanje proučava, Hegel je mislio da je jasan i cilj kome filozofija teži. Taj cilj je da slobodi obezbedi što istaknutije mesto i da sloboda postane odlučujuća u formiranju nauke i društva. Duh teži tome jer shvata da je sloboda njegova suština. Ovo shvatanje istorije Hegel je ilustrovao istorijskim razvojem od istočnjačkih carstava, preko grčkih polisa, do modernog hrišćansko-protestantskog sveta. U tom razvoju se prava čoveka i građanina povećavaju. Međutim, dvojna priroda Francuske revolucije (1789. godina; Hegel je tada imao 19. godina), u kojoj su proklamovane veće slobode i prava, ali je istovremeno došlo do revolucionarnog terora, učinila je Hegela opreznim. On je zbog toga istovremeno verovao u neminovnost napretka u istoriji, ali je naglašavao i značaj postojećih običaja i institucija (država, crkva, porodica). Kao i u filozofiji, ono što je bilo ranije ne treba da bude potpuno negirano, nego “ukinuto”. “Ukinuti”, znači preuzeti “istinu” ranije faze, ali tu istinu uključiti u širu istinu, koja će se nešto više približiti istini celine – apsolutu. Taj Hegelov stav “istina je celina”, znači da uvek treba da ispita i uvaži sve dobre argumente o nekoj temi. Istinu ponekad i nije moguće reći ukratko, već je potrebno preći duži put na kome se ona tek formira. Pravi zadatak filozofije je da odredi mesto nekog vremena u razvoju duha, jer filozofija je svoje vreme shvaćeno u mislima. Pre Hegela ovaj momenat u filozofiji nije bio toliko naglašen. Ranije, predmet filozofije nisu bile stvari koje su na bitan način zavisne od istorijskog vremena. Filozofija je pretežno želela da preskoči prolaznost i vreme i posveti se onom što je nepromenljivo i večno. K.D.S.2.2.

Blago cara Radovana Jovan Dučić(autor) Izdavač: Laguna Blago cara Radovana je knjiga filozofske proze Jovana Dučića i jedno od najčitanijih dela srpske književnosti. U filozofska promišljanja o univerzalnim temama: ljubavi, sreći, herojima, prijateljstvu, mladosti, utkana je izuzetna erudicija, poznavanje mitologije, filozofije, religije, istorije i književnosti. Tako autor – od grčkih božanstava i legendi, učenja Platona, Aristotela, Sokrata, do književnosti Dantea, Šekspira, Getea – ilustruje primere ljudskih stremljenja i životne mudrosti. Specifični momenti u knjizi su i kontroverzna shvatanja o ženama koja i danas intrigiraju čitaoce. *1

Eduard Šire : VELIKI POSVEĆENICI / Beograd : Novo delo, 1989 , 387 str. ; 20 cm , Prevod dela: Les grands initiés Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Рама, отелотворење бога Вишнуа -- Ведистичка религија Кришна, осма инкарнација (аватар) бога Вишну Хермес, бог трговине, лоповлука и гласник богова Мојсије, верски вођа, законодавац и пророк, писац Торе Орфеј, трачки свирач и песник из грчке митологије Питагора, око 580пне-око 500пне Платон, 427-347пне Исус Христос Religija -- Filozofija Okultizam Ezoterija Istorija -- Religija Schuré, Édouard, 1841-1929 = Шире, Едуард, 1841-1929 Očuvanost 4.

Autor: Branko Bošnjak Izdavač: `Naprijed`, Zagreb Broj strana: 252 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Branko Bošnjak (Stojčinovac kod Osijeka, Kraljevina SHS, 14. januar 1923 - Zagreb Hrvatska 18. jun 1996.), Jugoslovenski (hrvatski) filozof, univerzitetski profesor i akademik, pripadnik praxisove škole mišljenja i jedan od osnivača časopisa Praxis. Branko Bošnjak studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, jugoslavistiku i grčki. Na istom fakultetu je doktorirao 1956 sa temom Povijest filozofije kao nauke. Habilitirao je na istom fakultetu 1960 sa radom Logos i dijalektika. (Studija o Heraklitu). Od 1963 je docent, te kasnije i redovni profesor. Bošnjakov glavni filozofski interes bila je antička grčka filozofija i odnos marksizma i religije. Jedan od prvih njegovih filozofskih eseja nosi naslov »Socijalizam i religija«, objavljen je u Praxisu broj 2 (1964). Taj tekst bio je pisan u maniru borbenog ateizma, u njemu je Marxovu kritiku religije Bošnjak pokušao interpretirati u skladu s lenjinističkim antiteizmom. No na kraju eseja – nasuprot ranije iznijetoj tezi o nužnosti ukidanja religije – Bošnjak je toleratno zaključio »ne treba religiju silom sprečavati«, već da »mora postojati stalan dijalog s takvim shvaćanjem«. Upravo taj rad najbolje ocrtava Bošnjaka, - on je iznad svega bio humanist, uvek spreman na dijalog i kritičko razmišljanje. Branko Bošnjak bio je dugogodišnji šef Katedre za istoriju filozofije, pročelnik Odseka za filozofiju, predsednik Saveta i dekan Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, te u dva navrata predsednik Filozofskog društva Hrvatske (1964.-1965. i 1978.-1979.) i član Jugoslovenske Akademije znanosti i umetnosti. Predavao je na brojnim svetskim Univerzitetima i međunarodnim filozofskim skupovima. Uredio je brojne filozofske biblioteke i časopise, i napisao desetak filozofskih dela. Korice knjige su ponegde oguljene po ivicama, ima blagi nabor u gornjem desnom uglu. Unutrašnjost u odličnom stanju. Na drugoj slici priložen sadržaj.

Sadržaj: VLADALAC – Nikolo Makijaveli Napisan u jednom dahu, VLADALAC – Nikolo Makijaveli je postao delo za sva vremena koje upečatljivo pokazuju u šta se sve, pod raznim izgovorima, pretvara politička moć. Tu je opisan smisao politike i tehnike koji dočarava renesansu, ali sve što je rečeno tada važi i danas. Makijaveli je oblikovao opšta načela političke manipulacije i zloupotrebe, dao studije karaktera i principa vlasti. Njegovo delo jedno je od najpoznatijih u istoriji čovečanstva i čita se već toliko vekova kao uzbudljivo štivo. Nikolo Makijaveli, italijanski politički filozof tokom renesanse, rođen je 3. maja. Njegovo najpoznatije delo, Vladalac je knjiga namijenjena da bude priručnik za vladare. Izdata nakon njegove smrti, knjiga je zagovarala teoriju da „cilj opravdava sredstvo“, što se smatra ranim primerom realpolitike. Izraz makijavelistički danas opisuje usko, samo-interesno ponašanje, i vodi mnogim nepravilnim shvatanjima Makijavelijeve filozofije. On je smatrao da svako, pa tako i vladar ima jednu količinu moći, a cilj jeste da se ta moć što je moguće više uveća. Pri tome vladar mora biti izvan običajnih moralnih kočnica, što znači da hrišćanski moral i politika nemaju i ne mogu imati nikakvih dodirnih tačaka. Filozofija se može definisati kao pokušaj razumevanja misterija egzistencije i stvarnosti. Takođe, filozofija pokušava razumeti prirodu istine i znanja ali i pronaći osnovne ljudske vrednosti u životu. Odnos između ljudskog društva i prirode je isto bitan deo filozofije koja pokušava iskoristiti ljudsku sklonost ka čuđenju, zanimanju i želji za razumevanjem, kako bi se došlo do bitnog, kako bi se došlo do istine. Dakle, filozofija je proces analiziranja, kritiziranja, interpretacije i špekuliranja. Filozofija počinje od reči fila i sofija, što bukvalno znači ljubav prema znanju ili mudrosti. Ona pokušava spoznati istinu i svet. Javlja se u VI veku p.n.e. u staroj Grčkoj. To što se javlja imalo je svoje razloge jer je vladalo robovlasničko društvo i demokratija koji su omogućavali dokolicu. Pored toga Grčka je imala povoljan geografski položaj i eknomski razvoj. Robovi su omogučavali robovlasnicima da se bave umovanjem jer su robovi obavljali sve fizičke poslove. VLADALAC – Nikolo Makijaveli Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Prelistajte knjigu Zavirimo li u istoriju starog veka primetićemo da su u sta­roj Asiriji, Vavilonu, Egiptu, staroj Grčkoj i Rimu svi ko­ristili beli luk. I pesnici su o njemu pisali pesme, a naučnici traktate... Ništa bez belog luka. Da li je to alhemija ili magija... Me­di­cina, kako zvanična tako i tradicionalna, savetuju da se be­li luk upotrebljava kao sredstvo protiv bezmalo svih zdrav­stvenih problema. Čak je i filozofija poklonila pažnju belom luku. Hiljade, ako ne i milioni ljudi koji su živeli do epohe tableta, preživeli su upravo zahvaljujući belom luku. U naše vreme - biti zdrav - veoma je prestižno. Na neki način, beli luk je zalog uspeha. Beli luk je minijaturna Mendeljejeva tablica jer, praktično, sve retke materije kojima su siromašne druge biljke, sadrže se u belom luku.

Beli luk - izvor zdravlja Zavirimo li u istoriju starog veka primetićemo da su u sta­roj Asiriji, Vavilonu, Egiptu, staroj Grčkoj i Rimu svi ko­ristili beli luk. I pesnici su o njemu pisali pesme, a naučnici traktate... Ništa bez belog luka. Da li je to alhemija ili magija... Me­di­cina, kako zvanična tako i tradicionalna, savetuju da se be­li luk upotrebljava kao sredstvo protiv bezmalo svih zdrav­stvenih problema. Čak je i filozofija poklonila pažnju belom luku. Hiljade, ako ne i milioni ljudi koji su živeli do epohe tableta, preživeli su upravo zahvaljujući belom luku. U naše vreme - biti zdrav - veoma je prestižno. Na neki način, beli luk je zalog uspeha. Beli luk je minijaturna Mendeljejeva tablica jer, praktično, sve retke materije kojima su siromašne druge biljke, sadrže se u belom luku.

Emanuel Roidis (E28.6.1836–1.7.1904) je bio grčki pisac i novinar. Smatra se jednim od najslavnijih i najživotvornijih duhova grčkog pisma svog vremena. Godine 1866. Roides je objavio svoj ozloglašeni roman Papa Jovana, istraživanje legende o papi Jovanki, navodnoj ženskoj papi koja je vladala neko vreme u srednjem veku. Iako romantični roman, Roidis je tvrdio da sadrži ubedljive dokaze da je papa Jovanka zaista postojala i da je katolička crkva pokušavala da prikrije tu činjenicu vekovima. Knjiga je bila kontroverzna i dovela je do njegove ekskomunikacije iz Grčke pravoslavne crkve. Godine 1954. knjigu je na engleski preveo Lorens Darel. Rođen u Hermupolisu, glavnom gradu ostrva Siros, u porodici bogatih aristokrata sa Hiosa — koji su pobegli sa ostrva nakon masakra stanovništva od strane Osmanlija 1822 — proveo je veći deo svoje mladosti u inostranstvu. U mladosti je savladao ne samo jezike kontinentalne Evrope, već i starogrčki i latinski. Mladost provodi u Đenovi, Italiji, u doba revolucija, koja je bila dalekosežna posledica Francuske revolucije. Studirao je istoriju, književnost i filozofiju u Berlinu, a kasnije u Jasiju, u Rumuniji, gde je njegov otac trgovac preneo centar svojih poslovnih aktivnosti. Povinujući se roditeljskoj želji, preselio se u Atinu, gde je štampao prevod Šatobrjanovih Itinera. Godine 1860, posle kratkog boravka u Egiptu, odlučio je da živi i trajno ostane u Atini. Kasnije u svom životu, postao je veoma siromašan, posebno bankrotom porodičnog preduzeća i samoubistvom njegovog voljenog brata Nikolasa. Poslednje godine života proveo je radeći kao kustos u Nacionalnoj biblioteci Grčke. Ali, i sa ove funkcije je smenjen 1902. godine, kada je ušao u politički spor sa vladom. Tokom života patio je od ozbiljnog problema sa sluhom, koji ga je na kraju učinio gotovo potpuno gluvim. Roidis je često zauzimao jasan kritički stav protiv romantizma u književnosti i poeziji i često je bio potresan i sarkastičan prema romantičarskim piscima i pesnicima svog vremena. Roidis je, među svojim brojnim prevodima, postao prvi koji je preveo dela Edgara Alana Poa na grčki. 398 str, mek povez

Zoran Stefanović Slovenski OrfejMeki povezO autoruZoran Stefanović (Loznica, 21. novembar 1969) je srpski pisac, izdavač i međunarodni kulturni aktivista. Debitovao u pozorištu i filmu 1987. Diplomirao je dramaturgiju i scenario 1994. na Fakultetu dramskih umetnosti (Univerzitet umetnosti u Beogradu). Živi u Beogradu.Predsednik je Međunarodne kulturne mreže "Projekat Rastko". Predsednik je Udruženja dramskih pisaca Srbije (2022).[1]Sadržaj1Umetnički rad2Kulturni rad3Nagrade i priznanja4Izabrana bibliografija5Izabrana filmografija6Videti takođe7Izvori8Spoljašnje vezeUmetnički radVeliki deo njegovog umetničkog opusa spada u fantastiku - u pozorištu („Slovenski Orfej“, „Skaska o kosmičkom jajetu“), stripovima („Treći argument“, na osnovu priča Milorada Pavića, „Pod vučjim žigom“), prozi (роман Verigaši) i na filmu i televiziji („Uske staze“).Drugi deo opusa je dokumentarne prirode, poput TV-serijala „Janusovo lice istorije“ ili filmova „Životi Koste Hakmana“ i „Muzika tišine“.Njegove pozorišne drame, proza i grafički romani su prevedeni na makedonski, rumunski, slovenački, engleski, francuski i poljski.Kulturni radBio je glavni osnivač nekoliko međunarodnih kulturnih mreža i izdavačkih projekata: Projekat Rastko (mreža digitalnih biblioteka), „Distribuirani korektori Evropa“ (međunarodna digitalizacija kulturne baštine), Projekat Gutenberg Evropa (Beta verzija, javne digitalne biblioteke), i sličnih zajednica i poduhvata u oblasti izdavaštva, digitalizacije, leksikografije i pop-kulture.Ne ograničavajući se na Internet, bio je aktivan u brojnim kulturnim, naučnim i izdavačkim projektima u Evroaziji od 1993, posebno u zemljama bivše Jugoslavije, Rumunije, Bugarske, Grčke, Ukrajine, Rusije, Poljske, uključujući i poduhvate očuvanja manjinskih i plemenskih kultura Evroazije ili inicijativu za „Balkansku kulturnu mrežu“ (zajedno sa grčkim kulturnim aktivistom i muzičkim producentom Nikosom Valkanosom i drugim kolegama).Njegovi društveni stavovi uključuju i snažno zastupanje filozofije „otvorenih izvora“ i slobodnog znanja, kao „civilizacijskih temelja svakog ljudskog društva“. Aktivno podržava nekoliko regionalnih Vikipedija, naročito u Istočnoj Evropi, još od njihovog osnivanja.Nagrade i priznanjaKao pisac, dramaturg i scenarista, bio je nacionalno i međunarodno nagrađivan i nominovan petnaestak puta, uključujući i nominacije za nagrade “Prix Europa” u Berlinu i “Prix Italia” u Rimu.Za svoj kulturno-izdavački rad je nacionalno i međunarodno priznat dvadesetak puta, uključujući i nominaciju za „United Nations World Summit Award“, tri puta godišnju nagradu Društva za informatiku Srbije i deset YU Web Top 50 priznanja (SR Web Top 50).6/4

Zoran Stefanović Slovenski OrfejMeki povezO autoruZoran Stefanović (Loznica, 21. novembar 1969) je srpski pisac, izdavač i međunarodni kulturni aktivista. Debitovao u pozorištu i filmu 1987. Diplomirao je dramaturgiju i scenario 1994. na Fakultetu dramskih umetnosti (Univerzitet umetnosti u Beogradu). Živi u Beogradu.Predsednik je Međunarodne kulturne mreže "Projekat Rastko". Predsednik je Udruženja dramskih pisaca Srbije (2022).[1]Sadržaj1Umetnički rad2Kulturni rad3Nagrade i priznanja4Izabrana bibliografija5Izabrana filmografija6Videti takođe7Izvori8Spoljašnje vezeUmetnički radVeliki deo njegovog umetničkog opusa spada u fantastiku - u pozorištu („Slovenski Orfej“, „Skaska o kosmičkom jajetu“), stripovima („Treći argument“, na osnovu priča Milorada Pavića, „Pod vučjim žigom“), prozi (роман Verigaši) i na filmu i televiziji („Uske staze“).Drugi deo opusa je dokumentarne prirode, poput TV-serijala „Janusovo lice istorije“ ili filmova „Životi Koste Hakmana“ i „Muzika tišine“.Njegove pozorišne drame, proza i grafički romani su prevedeni na makedonski, rumunski, slovenački, engleski, francuski i poljski.Kulturni radBio je glavni osnivač nekoliko međunarodnih kulturnih mreža i izdavačkih projekata: Projekat Rastko (mreža digitalnih biblioteka), „Distribuirani korektori Evropa“ (međunarodna digitalizacija kulturne baštine), Projekat Gutenberg Evropa (Beta verzija, javne digitalne biblioteke), i sličnih zajednica i poduhvata u oblasti izdavaštva, digitalizacije, leksikografije i pop-kulture.Ne ograničavajući se na Internet, bio je aktivan u brojnim kulturnim, naučnim i izdavačkim projektima u Evroaziji od 1993, posebno u zemljama bivše Jugoslavije, Rumunije, Bugarske, Grčke, Ukrajine, Rusije, Poljske, uključujući i poduhvate očuvanja manjinskih i plemenskih kultura Evroazije ili inicijativu za „Balkansku kulturnu mrežu“ (zajedno sa grčkim kulturnim aktivistom i muzičkim producentom Nikosom Valkanosom i drugim kolegama).Njegovi društveni stavovi uključuju i snažno zastupanje filozofije „otvorenih izvora“ i slobodnog znanja, kao „civilizacijskih temelja svakog ljudskog društva“. Aktivno podržava nekoliko regionalnih Vikipedija, naročito u Istočnoj Evropi, još od njihovog osnivanja.Nagrade i priznanjaKao pisac, dramaturg i scenarista, bio je nacionalno i međunarodno nagrađivan i nominovan petnaestak puta, uključujući i nominacije za nagrade “Prix Europa” u Berlinu i “Prix Italia” u Rimu.Za svoj kulturno-izdavački rad je nacionalno i međunarodno priznat dvadesetak puta, uključujući i nominaciju za „United Nations World Summit Award“, tri puta godišnju nagradu Društva za informatiku Srbije i deset YU Web Top 50 priznanja (SR Web Top 50).6/4

Težina i blagorodnost Simon Vejl (1909–1943), filozof, teozof, pacifista, mistik, levičar, rođena u Parizu u ateističkoj jevrejskoj porodici. Počela da piše dvadesetih godina prošlog veka: pohađala je Ekol normal superijer, kao i predavanja filozofa Alana. Održavala je veze sa radničkim i pacifističkim pokretima. Vejlova je definisala slobodu kao međuigru između misli i akcije i potpunog odsustva delovanja. Učestvovala je 1936. u Španskom građanskom ratu. Vratila se 1937. u Francusku. Predavala filozofiju i starogrčki. U Benediktinskom manastiru upoznala se sa hrišćanstvom. Od 1938. do 1940. proučava engleske metafizičke pesnike i piše eseje: Ilijada, pesma o moći i Razmišljanja o poreklu hitlerizma. Vodi dnevnik. Sa porodicom 1940. napušta Pariz i odlazi u Marsej, sarađuje sa Pokretom otpora. Čita Bhagavad gitu, gnostike i istoriju religije. Beži 1942. za Kazablanku, potom za Njujork. U Englesku stiže 1942. Odtad pa do 1943, ostvarila je neke od najznačajnijih spisa: Potreba za korenima, prevode iz Upanišada, kao i eseje o grčkim filozofima. Napori kojima je bila izložena odveli su je u smrt, preminula je u Engleskoj.

Cena: 350 DIN Za članove Udruženja: 315 DIN Niste član Udruženja. Učlanite se u Udruženje Svet Biljaka Kupi na brzinu Količina na lageru: 7 Opis: Izdavač: Aruna Godina izdanja: 2018, II izdanje Format: 12 x 17 Broj strana: 88 ISBN: 86-903403-3-5 Zavirimo li u istoriju starog veka primetićemo da su u sta­roj Asiriji, Vavilonu, Egiptu, staroj Grčkoj i Rimu svi ko­ristili beli luk. I pesnici su o njemu pisali pesme, a naučnici traktate... Ništa bez belog luka. Da li je to alhemija ili magija... Me­di­cina, kako zvanična tako i tradicionalna, savetuju da se be­li luk upotrebljava kao sredstvo protiv bezmalo svih zdrav­stvenih problema. Čak je i filozofija poklonila pažnju belom luku. Hiljade, ako ne i milioni ljudi koji su živeli do epohe tableta, preživeli su upravo zahvaljujući belom luku. U naše vreme - biti zdrav - veoma je prestižno. Na neki način, beli luk je zalog uspeha. Beli luk je minijaturna Mendeljejeva tablica jer, praktično, sve retke materije kojima su siromašne druge biljke, sadrže se u belom luku. Beli luk - izvor zdravlja Napomena o isporuci: Napomena o isporuci: ► Pouzećem, kurirskom službom Post Express ►Plaćanje na račun ►Plaćanje karticom preko sajta (detaljnije instrukcije na email). Isporuka isključivo na teritoriji Srbije Lokacija prodavca: Beograd - Srbija

Autor - osoba Dučić, Jovan, 1871-1943 = Dučić, Jovan, 1871-1943 Naslov Gradovi i himere / Jovan Dučić Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1999 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Dereta`, 1999 (Beograd : `Dereta`) Fizički opis 327 str. ; 17 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂDžepna knjiga / `Dereta`. ǂKolo ǂ10 ; ǂknj. ǂ7 ISBN 86-7346-068-9 (karton) Napomene Tiraž 500. Predmetne odrednice Evropa -- Putopisi Palestina -- Putopisi Egipat -- Putopisi Bogata diplomatska karijera putnika i pesnika na najbolji način je sublimisana i objedinjena u ovoj knjizi. Svako poglavlje ove epistolarne proze nije samo priča o ljudima i predelima već mnogo više. U svojih deset pisama, Dučić nas vodi kroz Alpe, Ženevu, Pariz, Krf, Rim, Delfe, Atinu, Jerusalim, Kairo... „Gradovi i Himere“ su zbirka putopisa srpskog moderniste Jovana Dučića, koji su pisani u periodu od 1900. do 1940, prvi put objavljeni 1930, i dopunjeni 1940. Zbirka se sastoji od deset putopisa u obliku pisama o sedam zemalja: tri iz Grčke (Atina, Krf i Delfi), dva iz Švajcarske (Alpi i Ženeva), i po jedan iz Francuske, Italije, Španije, Egipta i Palestine. Iako je pisao o svojim putovanjima, u njima gotovo da nema dokumentarnih i reporterskih elemenata. Zato su ovi putopisni tekstovi žanrovski bliski eseju. U njima su zabeležene Dučićeve refleksije o narodima, istoriji, mitologiji, Bogu, smrti i mnogim drugim temama. Jovan Deretić, istoričar srpske književnosti, istakao je da su ovi putopisi pisani majstorski i da spadaju u najveće artističke domete srpske proze. Sadržaj i forma Zbirka se sastoji od deset putopisa: Prvo pismo iz Švajcarske - Alpi Drugo pismo iz Švajcarske - Ženeva Pismo iz Francuske - Pariz Pismo s Jonskog mora - Krf Pismo iz Italije - Rim Prvo pismo iz Grčke - Delfi Pismo iz Španije - Avila Drugo pismo iz Grčke - Atina Pismo iz Palestine - Jerusalim Pismo iz Egipta - Kairo Dučićevi putopisi naslovljeni su kao pisma. Na taj način ih je povezao sa putopisnom tradicijom srpske književnosti, to jest, sa putopisnim pismima Ljubomira Nenadovića. Međutim, iako su tako naslovljeni, ovi tekstovi nemaju formalna obeležja pisma, to jest, oni nemaju svoga adresata; ne prožima ih ni intimni ni emotivni ton; i nisu pisani u drugom licu jednine ili množine, već pretežno u prvom, koje povremeno prelazi u treće kada se govori o religiji, istoriji i filozofiji. Ovi tekstovi su sastavljeni od različite građe. U njima je Dučić pisao o istorijskim događajima, teologiji, književnosti, umetnosti, etnografiji, folkloru, psihologiji, ali i o nacionalnim stereotipima i opštim mestima. Uočljiva je tematska saglasnost između Dučićeve poezije i njegovih putopisa. Njih su obeležile iste opsesivne teme: žena (odnosno ljubav i lepota), smrt, Bog (religija i mitologija), priroda, poezija, umetnost i istorija. Istorija teksta Dučić je svoje putopise počeo da piše još 1900. Njegov prvi objavljeni putopis je Pismo iz Ženeve, koji je izašao u mostarskom časopisu Zora. Ostala pisma objavljivana su periodično u Srpskom književnom glasniku. Putopisi su prvi put objedinjeni u knjigu pod naslovom Gradovi i himere 1930, u okviru petog toma Dučićevih sabranih dela. U tom izdanju bilo ih je osam. Deset godina kasnije, 1940, Srpska književna zadruga je ponovo štampala Gradove i himere, koje je Dučić dopunio sa još dva putopisna teksta: Pismom iz Palestine - Jerusalim i Pismom iz Egipta - Kairo. U njima nema ranije posvete doktoru Kosti Kumanudi. Ovo izdanje se smatra konačnim. Tekstovi objavljeni po časopisima, u prvom izdanju Sabranih dela i u knjizi Gradovi i himere iz 1940. međusobno se razlikuju. Kako Meša Semimović ističe: U „Sabranim delima“, u knjizi „Gradovi i himere“, znatno su bogatije istorijske reminiscencije i filozofska uopštavanja, više je duhovitih zapažanja, i spretnih kozerskih konverzacija, sve je razuđenije i štedrije. U izdanju SKZ, 1940, nešto su izmenjeni jezik i stil, upotrebljena je slika i misao. Najčešće je kazivanje uspešnije, bogatije, a ponekad kao da je opterećeno rečima bez kojih se moglo. Izmenama je knjiga uglavnom dobila. Dučićeva poetička stanovišta o putopisu Eksplicitna poetička načela Jovana Dučića o putopisu kao žanru mogu se naći u njegovom eseju o Pismima iz Norveške Isidore Sekulić. Dučić je smatrao da nema težeg roda i da putopis pre svega treba biti autobiografija jednog srca i jedne pameti. Obrazlažući dalje svoje viđenje ovog žanra istakao je: Treba onamo otići duboko spreman da se sve uoči, primi, razlikuje, poredi, oseti, zavoli ili omrzne. Ne opisuju se gradovi nego vizije, ni narodi nego rasni geniji, ni umetnička dela nego umetničke mogućnosti, ni kultovi nego njini uticaji, ni događaji nego viši motivi, ni istorija naroda nego istorija duha i duše. Insistirajući na tome da je jedno pisati o Norveškoj, a drugo pisati o Francuskoj, Italiji ili Španiji, gde ni jedna stvar ne stoji bez veze sa dubokom istorijskom udubinom, Dučić je implicitno odredio njegov predmet pisanja kao teži, složeniji i drugačiji od Isidorinog. U razgovoru sa saradnikom budimpeštanske mesečne revije Literatura, Dučić je, između ostalog, objasnio: Ja sam na primer odmah posle završetka svojih studija u Ženevi i Parizu stupio u diplomatsku službu, i način života koji sam vodio kao diplomata, vrlo je povoljno uticao na razvoj moga talenta. Upoznavao sam redom metropole, mogao sam mnogo putovati, preda mnom se otvarahu sva vrata do kraljevskih dvorova, i ja sam mogao doći do svega. Moj se obzor proširio, zadobio sam mnoga iskustva, mnogo sam naučio, i došao sam u dodir s ljudima najrazličitije vrste. Jednom reči, pružila mi se svaka prilika za sakupljanje impresija. A to sam uvek i činio. I pisao sam ono što sam posmatrao. Pisao sam o svakoj zemlji u kojoj sam se kretao. Ali to ne behu putopisi; pokušavao sam uvek shvatiti duševni i duhovni život zemlje, i zadržao se jednako na onom što je od večne vrednosti i karakteristično po dotičan narod. Na tom polju ne beše samo književnik, nego i diplomata, koji mora bezuslovno da poznaje nacionalne karakteristike. Recepcija Gradovi i himere su od strane književne kritike prihvaćeni hvalospevom. Jovan Deretić, istoričar srpske književnosti, smatra da su ovi putopisi pisani majstorski i da spadaju u najveće artističke domete srpske proze. Boško Novaković vidi Dučića na čelu bogate srpske putopisne proze 20. veka i ističe stilski sjaj, bogatu sadržajnost i oznake modernog evropskog duha, širih estetskih koncepcija i značajnih umetničkih kvaliteta. Slavko Leovac je video Dučićeve putopise kao putopisne eseje o nečemu što je sudbonosno značajno, što je duhovno uzorno i duševno uzbudljivo... a što je suštinski različito od putopisnih uspomena i putničkog dnevnika. Jovan Delić, poentirajući svoju studiju o Gradovima i himerama, ističe: Unapređujući putopis, Dučić ga je otvorio prema eseju, lirici i romanu. Oni koji su ga oponirali, zapravo su ga sledili. Gradovi i himere su jedna od omiljenih publikacija srpskoga istoričara Milana St. Protića, a upravo ga je ta knjiga inspirisala da napiše, slično Dučiću, svoje putopise u Švajcarskoj (Zemlja Viljema Tela). MG24