Papagajeva teorema Svetski bestseler, ovaj roman o matematici, papagajima, knjigama, mafiji, istovremeno je istorija i geografija. Pripovedanje puno napetosti dočarava nam čudesa i zagonetke sveta. Sve je ovde, od časa kad su izmišljeni brojevi i počela da se mere prostranstva zemlje do danas, od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije. Deni Geđ, i sam po profesiji matematičar, autor niza odličnih knjiga iz te oblasti, sad je sačinio remek-delo u žanru koji nam je poznat po romanu Justejna Gordera o istoriji filozofije „Sofijin svet“. Ono što je „Sofijin svet“ za filozofiju, „Papagajeva teorema“ je za matematiku. Istorija matematičkih otkrića i suština matematičkih problema odjednom bivaju bliske i dramatične. I zato ako hoćete da vam matematika bude kućna ljubimica, da je shvatite, da razumete ono što nikad niste razumeli, rešićete stvar tako što ćete čitati „Papagajevu teoremu“. Nećete samo naučiti matematiku, nego ćete je i zavoleti. A ako vam do tog nije stalo, mislite na decu. Vaše dete će postati tata-mata, čudo od deteta! Jer, matematika se ovde ne predaje nego se pripoveda. Ponekad roman ume da bude matematika, a sa ovom knjigom – matematika je postala roman.

Svetski bestseler, ovaj roman o matematici, papagajima, knjigama, mafiji, istovremeno je istorija i geografija. Pripovedanje puno napetosti dočarava nam čudesa i zagonetke sveta. Sve je ovde, od časa kad su izmišljeni brojevi i počela da se mere prostranstva zemlje do danas, od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije. Deni Geđ, i sam po profesiji matematičar, autor niza odličnih knjiga iz te oblasti, sad je sačinio remek-delo u žanru koji nam je poznat po romanu Justejna Gordera o istoriji filozofije „Sofijin svet“. Ono što je „Sofijin svet“ za filozofiju, „Papagajeva teorema“ je za matematiku. Istorija matematičkih otkrića i suština matematičkih problema odjednom bivaju bliske i dramatične. I zato ako hoćete da vam matematika bude kućna ljubimica, da je shvatite, da razumete ono što nikad niste razumeli, rešićete stvar tako što ćete čitati „Papagajevu teoremu“. Nećete samo naučiti matematiku, nego ćete je i zavoleti. A ako vam do tog nije stalo, mislite na decu. Vaše dete će postati tata-mata, čudo od deteta! Jer, matematika se ovde ne predaje nego se pripoveda. Ponekad roman ume da bude matematika, a sa ovom knjigom – matematika je postala roman.

Opis proizvoda Svetski bestseler, ovaj roman o matematici, papagajima, knjigama, mafiji, istovremeno je istorija i geografija. Pripovedanje puno napetosti dočarava nam čudesa i zagonetke sveta. Sve je ovde, od časa kad su izmišljeni brojevi i počela da se mere prostranstva Zemlje do danas, od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije. Deni Geđ, i sam po profesiji matematičar, autor niza odličnih knjiga iz te oblasti, sad je sačinio remek-delo u žanru koji nam je poznat po romanu Justejna Gordera o istoriji filozofije „Sofijin svet“. Ono što je „Sofijin svet“ za filozofiju, „Papagajeva teorema“ je za matematiku. Istorija matematičkih otkrića i suština matematičkih problema odjednom bivaju bliske i dramatične. I zato ako hoćete da vam matematika bude kućna ljubimica, da je shvatite, da razumete ono što nikad niste razumeli, rešićete stvar tako što ćete čitati „Papagajevu teoremu“. Nećete samo naučiti matematiku, nego ćete je i zavoleti. A ako vam do tog nije stalo, mislite na decu. Vaše dete će postati tata-mata, čudo od deteta! Jer, matematika se ovde ne predaje nego se pripoveda. Ponekad roman ume da bude matematika, a sa ovom knjigom – matematika je postala roman.

Do sredine sedamdesetih godina prošlog veka, činilo se da žene u antici, kada su nauka i publicistika u pitanju, – nisu postojale. Sa sve češćim postavljanjem novih pitanja istoriji i okretanjem ka do tada zanemarenim temama (privatno, svakodnevno) i marginalnim društvenim i političkim grupama (seljaci, radnici, jeretici itd.), žene i njihov istorijski položaj postaju sve češće predmet ozbiljnog naučnog istraživanja i interesovanja šire obrazovane javnosti. Tome je svakako doprinelo i jačanje ženskog pokreta, ali i sve veći broj devojaka koje se upisuju na fakultete. Otuda ne čudi što su rodne studije poslednjih decenija, naročito u Americi, doživele procvat, osvežile naučna istraživanja u širokom spektru humanističkih nauka i znatno obogatila naša saznanja. Zbornik Supruga, ljubavnica, robinja: žena u antičkoj Grčkoj, Rimu i ranom hrišćanstvu nema ambiciju da prikaže celokupnu sliku pravnog, ekonomskog i društvenog položaja žena u patrijarhalnom poretku klasične i pozne antike, niti da ponudi celokupan pregled najvažnijih istraživanja u ovoj oblasti. To ne bi pošlo za rukom nijednom monografskom izdanju. Trudili smo se, međutim, da ipak čitaoce ne uskratimo za opštu sliku, koliko je to moguće, i neki od ukupno trinaest prevedenih članaka izabrani su upravo stoga što daju opis i pregled određenih tema bez mnogo upuštanja u detalje. S druge strane, pak, u zborniku postoje i članci koji fasciniraju brižljivom i inteligentnom analizom, fokusiraju se na naizgled nevažne detalje i preko njih dolaze do iznenađujućih uvida koji intelektualno razgaljuju i stimulišu. Budući da je savremena istraživanja obeležio snažan uticaj teorije (filozofije, sociologije, psihonalize), zborniku smo dodali i dva često citirana i preštampavana teorijska članka koji tematizuju problem rodnih i seksualnih kategorija. Posebnu vrednost ovog zbornika čini i bibliografija radova o ženama u antici; u slučaju zbornika, nisu navedena samo njihova imena, imena priređivača itd., nego su dodavani i naslovi članaka u njima, što, koliko nam je poznato, nema na drugim mestima. Naslov: Supruga, ljubavnica, robinja: žena u antičkoj Grčkoj, Rimu i ranom hrićanstvu Izdavač: Karpos Strana: 285 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2020 ISBN: 978-86-6435-158-4

Диоген Лаэртскй О жизни , учениях и изречениях знаменитых филозофов Академя наук СССР институт фиософии издательство - мысла Москва 1986. Животи и мишљења угледних филозофа је биографија грчких филозофа која се приписује Диогену Лаертију, написана на грчком, чији најстарији сачувани рукописи датирају с краја 11. до почетка 12. века. Борис Пастернак Сабрана дела у пет томова Издавачка кућа - Уметничка књижевност Москва 1989. Диоген Лаерцки О животу, учењима и изрекама познатих филозофа Академија наука СССР -а Институт за филозофију издавачка кућа - мисли Москва 1986. дело Диогена Лаерта `О животу, учењима и изрекама познатих филозофа` у 10 књига, које излаже учење старогрчких мислилаца, почевши од седам мудрих људи а завршавајући стоичком и епикурејском школом. Публикацију допуњују биографије Питагоре, Платона, Плотина и Прокла које су написали Порфирије, Олимпијодор и Марина, смештене у Прилогу број 1, као и детаљни коментари, индекси имена и извора, хронолошка табела и табела филозофских школе. Књига Диогена Лаертија, која је најважнији извор из историје античке филозофије, намењена је наставницима и студентима , као и свима онима који се занимају за историју античке филозофије и историју културе уопште. odlično očuvana tvrdokoričena iz privatne biblioteke kao nova

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Islamska filozofija je filozofija koja polazi od islamskih verskih dogmi, odnosno od objavljenih istina vere, kao svojih pretpostavki. Islamska filozofija se ponaviše bavi čovekovim odnosom s Bogom, odnosom vere i uma, pitanjima slobode volje, predodređenja, greha, blagodati, spasenja i zagrobnog života. Islamska filozofija je imala veliki uticaj u hrišćanskoj Evropi, gde je prevod arapskih filozofskih tekstova na latinski „doveo do transformacije gotovo svih filozofskih disciplina u srednjovekovnom latinskom svetu”, s tim što se posebno snažan uticaj muslimanskih filozofa osetio u prirodnoj filozofiji, psihologiji i metafizici. Arapska filozofija je bila jedan od glavnih kanala kojim su dospela celokupna Aristotelova dela na zapad. Škole i pravci islamske filozofije Skoro svi pisci istoriju islamske filozofije dele u tri filozofske škole: Peripatetička filozofska škola; Iluminativna filozofska škola; Transcendentna filozofska škola. Peripatetička škola Peripatetička škola u islamu označava zapravo islamsku filozofsku tradiciju koja potiče od Aristotela. Njeni najpoznatiji predstavnici jesu Farabi i Ibn Sina, poznati po tome što su izvanredno komentarisali i proširili Aristotelovu filozofiju u islamskom svetu. Bitna karakteristika ove škole jeste to što se ona isključivo oslanja na racionalnu argumentaciju. Iluminativna škola Nakon peripatetičke škole, islamski filozofi na čelu sa Suhravardijem, poznatijim kao Šejh Išrak, okrenuli su se različitoj, unapređenoj filozofskoj metodi, tako što pored racionalnog argumentovanja pokazuju sklonost duhovnom usavršavanju i intuitivnim saznanjima. Prema mišljenju predstavnika iluminativne filozofije, intuicija pročišćene duše dospeva do višeg i kvalitetnijeg nivoa znanja jer duša razotkriva samu istinu, a ne pojmove koji ukazuju na nju. Ovi filozofi bili su obazrivi spram toga da očuvaju filozofske okvire svojih studija i zbog toga su se jasno pridržavali metode racionalnog argumentovanja kao osnovne metode filozofije. Transcendentna škola Transcendentna filozofija posebna je po tome što su u njoj spektakularno objednjeni mnogi aspekti ontoloških rezultata koji su se do tada pojavili u islamskom svetu – kako u filozofskim školama tako i u gnotičkoj i teološkoj islamskoj misli. Predstavljajući ove filozofske principe, Mula Sadra Širazi, osnivač transcendentne filozofije, razrešio je nesuglasice koje su delile peripatetičku i iluminativnu filozofsku školu. Pored toga, on je takođe umnogome približio filozofska gledišta teološkim i posebno gnostičkim intelektualnim i saznajnim rezultatima. Stoga, metodološka specifičnost njegove škole krije se upravo u tome što jedan predstavnik transcendentne filozofije svojim filozofskim istraživanjima nudi rešenja za pitanja koja istovremeno obuhvataju sve filozofske, gnostičke i teološke rasprave. Upravo zbog ovakvog pristupa, Mula Sadrina škola nosi naziv transcendentna filozofija jer ona nadilazi i objedinjuje sve ostale racionalne škole i tokove u islamu. Razvoj Al-Farabi Al-Farabi (oko 870–950) je bio jedan od prvih filozofa koji su preneli Aristotelovu logiku u islamski svet. Iscrpno je komentarisao Aristotelove spise iz logike, i razvio Aristotelov opis intelekta. S aristotelizmom pokušava da poveže i neke novoplatonističke teze. Njegovo delo „Grad vrlina“ predstavlja verziju Platonove „Države“, koja je opis idealnog društva gde cvetaju sve vrline. Ibn Sina Ibn Sina (latinizovano: Avicena) (980–1037) je bio vodeći persijski islamski filozof i svestrani naučnik. Svoju filozofiju je većim delom temeljio na aristotelizmu i neoplatonizmu, koji je pokušavao da spoji sa islamskim verskim predstavama.[4] On smatra da je zadatak filozofije da osvetli i dokaže istine koje je Bog objavio. Ibn Sina je zastupao metafizičko učenje prema kojem proces svetskog zbivanja nema početka ni kraja u vremenu. Prema Aviceni „dahr“ je neprolazni trenutak u kojem se rasprostire Božja prisutnost, tj. ono što je pohranjeno u unutrašnjosti vremena i što u sebi sadrži neprekidno trajanje (ta`rifat). On tvrdi da je princip pojedinačnosti materija, a princip opštosti um. Stoga smatra da je istinska spoznaja nemoguća bez kosmičkog uma, koji je jedinstven kod svih ljudi. U pitanju oko univerzalija, Abu-Ali Ibn Sina je umereni realista: za njega opšti (univerzalije) pojmovi postoje pre stvari, u stvarima i iza stvari (lat. ante res, in rebus i post res). Tako božanski um prethodi stvarima, dok ljudski um dolazi posle njih. Glavno Avicenino delo, velika filozofska enciklopedija, podeljena je na logiku, fiziku, matematiku i metafiziku. Po naređenju kalifa spaljena je 1160. u Bagdadu. Al-Gazali Arapski prikaz Sokrata Al-Gazali (1058–1111), poznat kao Algazel u srednjevekovnoj Evropi, je bio islamski filozof, teolog, pravnik, psiholog i mistik persijskog porekla. Al-Gazali se pamti kao borac za prevlast iskustvenog nad umnim znanjem i otkrivenja nad rezonovanjem. U filozofiji, povezivao je spoznajnoteorijski skepticizam i novoplatonske elemente s islamskim teološkim učenjem, na osnovu kojeg kritikuje celokupnu filozofiju. Posebno je zanimljivo njegovo radikalno odbacivanje uzročnosti i tvrdnja o nepostojanju nužne veze između uzroka i posledice. U tom je smislu preteča kasnijim skeptičkim i okazionalističkim sistemima. Ibn Rušd Ibn Rušd (latinizovano: Averoes) (1126–1198) je bio andaluzijsko-arapski filozof i lekar, učitelj filozofije i islamskog prava, matematike, i medicine. Aristotela je proučavao skoro tri decenije, i napisao je komentare za skoro sva njegova dela, izuzev njegove Politike, kojoj nije imao pristup. Pre 1150. je postojalo samo nekoliko prevedenih Aristotelovih dela u zapadnoj Evropi. Kroz latinske prevode Averoesovih dela u 12. veku, na se zapad vratilo Aristotelovo učenje. Toma Akvinski je Averoesa jednostavno nazivao „Komentatorom“ kao što je Aristotela nazivao „Filozofom“. Njegovo najznačajnije originalno filozofsko delo je Nedoslednost nedoslednosti (Tahafut al-tahafut), u kome je branio aristotelovsku filozofiju od al-Gazalijevih tvrdnji u Nedoslednosti filozofa (Tahafut al-falasifa). Averoes je pokušavao da pomiri aristotelovski način mišljenja sa islamom. Prema Averoesu, ne postoji sukob između religije i filozofije, već čovek može doći do istine na dva različita načina: putem filozofije ili putem religije. Verovao je u večnost univerzuma i u postojanje pre-postojećih formi. Ibn Arabi Ibn Arabi (1165–1240) je bio srednjovekovni arapski filozof, sufi mistik i pesnik iz Andaluza. U filozofiji je ostao ponajviše upamćen po svom ontološkom učenju o jedinstvu bića (ar. Wahdat-ul-Wujood) i zastupanju ideje o transcendentnom jedinstvu svih religijskih formi. Ibn Arabi je nastojao da ostvari sintezu zapadne i istočne mistične filozofije, koristeći raznorodne izvore - Kuran i islamsku tradiciju, neoplatonizam, sufizam, hrišćanski misticizam, jevrejske pisce kabalističke tradicije i slično. Zbog toga je od zastupnika pravovernog islama često proglašavan za jeretika i nevernika. Ibn Haldun Ibn Haldun (1332–1406) je bio srednjevekovni arapski istoričar i filozof koji je živio i stvarao u Tunisu. U njegovoj filozofiji je značajna teorija o cikličnom shvatanju istorije. Tu svoju teoriju predstavio je u delu „Opšta istorija“ svjetske civilizacije koje se sastoji iz sedam tomova. On je verovao da se ciklusi menjaju svakih 120 godina. Ibn Haldun po prvi put razgraničava državu od društva, čime se razlikuje od grčke filozofije. Haldun pomoću načina proizvodnje objašnjava i nastanak države. Mian Mohamed Šarif (urdu: myạں mḥmd sẖryf; r. 1893. u Lahoru, Britanska Indija; u. 1965. u Islamabadu, Pakistan), poznat kao M. M. Šarif, bio je uticajni filozof, univerzitetski predavač u Pakistanu i figura islama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filozofija izmedju Istoka i Zapada Može li se reći da živimo u vremenu kada nam je filozofija, zaista, neophodna? Svakako, smatra i dokazuje akademik Mihailo Đurić čija knjiga `O potrebi filozofije danas - filozofija između Istoka i Zapada`, izaziva veliko uzbuđenje među poklonicima filozofske misli. Zbog čega je filozofija to, možda, poslednje utočište? Neophodnost filozofije postaje goruća što su duže na delu neke druge sile, nauka i njene pratilje, tehnika i tehnologija. I mada se iza toga krije duboko ljudsko traženje, mi sada živimo ništa drugo do virtuelnu realnost. Život se beznadežno predao laži i prividu. Nije više ukorenjen u biću i istini... `Ako se u danasnjem kosmarnom stanju sveta, kada je vec sve tako beznadezno zamagljeno i zamraceno, ista jos moze razgovetno razabrati, onda je to jedina prosta cinjenica da je upravo filozofija odgovorna za to i takvo stanje. Doprinos filozofije opustosenju smisaonog horizonta ljudskog postojanja i razoblicavanju covekove moci kudikamo je najveci i najpresudniji. Zato od filozofije zavisi da li ce do nekog zaokreta u covekovom samorazumevanju doci`. Mihajlo Đurić Mihailo Đurić (Šabac, 22. avgust 1925 — Beograd, 25. novembar 2011) bio je srpski filozof, sociolog, univerzitetski profesor i akademik SANU. Istakao se knjigama i člancima na srpskom i nemačkom jeziku pisanim „beogradskim stilom“. Posebno je poznat po radovima o Ničeu i Hajdegeru. Bio je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i takođe je predavao na nekoliko fakulteta, naučnih skupova i seminara u Srbiji i inostranstvu. Biografija Mihailo Đurić je rođen od oca Stevana, sudije, i majke Milice rođ. Despotović, učiteljice. Njegov brat blizanac bio je fizičar i elektrotehničar Jovan Đurić.[1] Osnovnu školu i gimnaziju učio je u raznim mestima službovanja svog oca. Studirao je pravo, filozofiju i klasičnu filologiju u Beogradu. Doktorirao je 1954. na Pravnom fakultetu s tezom Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista. Iste godine je izabran za asistenta na Pravnom fakultetu, na kome je prošao kroz sva univerzitetska zvanja (docent 1957, vanredni profesor 1964, redovni profesor 1969). Predavao je Istoriju političkih teorija, Opštu sociologiju i Metodologiju društvenih nauka. Progon i zatvor Mihailo Đurić je udaljen sa Univerziteta, sudski gonjen i osuđen na dve godine zatvora jula 1972. (sledećeg januara umanjeno na 9 meseci)[2] zbog govora održanog 18. marta 1971. u vezi sa ustavnim amandmanima (kasnije objavljenom u Analima Pravnog fakulteta u Beogradu pod naslovom „Smišljene smutnje“ [3]) i članka „Kamen razdora“ objavljenom u časopisu Umetnost 27-28 za 1971. godinu. „Smišljene smutnje“,[4] izlaganje na sastanku Sekcije udruženja univerzitetskih nastavnika održanom 18. marta 1971. godine na Pravnom fakultetu u Beogradu objavljeno u listu Student 10-71, potom u časopisu Anali Pravnog fakulteta u Beogradu 3/1971, str. 230`233, koji je odmah sudski zabranjen. „Kamen razdora“,[4] Umetnost 27-28 (1971), str. 186 - 187 U prvom članku Đurić upozorava da je Jugoslavija već praktično razbijena amandmanima od 1971. godine, da je nacionalizam uveliko zahvatio zemlju i da Srbi ovim razbijanjem imaju da izgube naročito mnogo zbog svog prisustva u drugim republikama. Ističući da Jugoslavija postaje samo geografski pojam, na čijem se tlu pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda, uspostavlja nekoliko nezavisnih, čak i međusobno suprotstavljenih nacionalnih država, prof. Đurić 1971. godine je govorio: Treba odmah reći da predložena ustavna promena iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice jugoslovenskih naroda. Ili tačnije: tom promenom se, u stvari, odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice. Ukoliko nešto još i ostaje od nje, to je samo zato da bismo u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi promene imali šta da privedemo kraju.[5] U „Kamenu razdora“, zajedno sa mnogobrojnim javnim ličnostima, Đurić osuđuje rušenje Njegoševe grobne kapele na Lovćenu koje su tadašnje crnogorske vlasti preduzele. Mnogobrojne javne ličnosti iz zemlje i sveta (među kojima i nemački filozof Ernst Bloh) su protestovale protiv sudskog procesa. Posle 1974. godine Od 1974. do 1989. Đurić je bio naučni savetnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu. U isto vreme deluje kao gostujući profesor filozofije na univerzitetima u Beču, Zapadnom Berlinu i Augsburgu, a drži predavanja i na mnogim drugim nemačkim i austrijskim univerzitetima. 1989. godine biva rehabilitovan i vraća se na Pravni fakultet. Od 1981. do 1991. bio je direktor internacionalnih seminara o Ničeovoj filozofiji u Međuuniverzitetskom centru u Dubrovniku, zajedno sa profesorom Jozefom Simonom iz Bona kao kodirektorom. Od 1985. do smrti je predsednik Naučnog veća Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Mihailo Đurić je učestvovao na mnogim filozofskim skupovima u zemlji i inostranstvu. Pored mnogih rasprava i članaka objavljenih u raznim domaćim i stranim časopisima i zbornicima, objavio je 12 knjiga i priredio 7 zbornika. Pokretač je i glavni urednik časopisa Filozofski godišnjak, koji od 1988. izlazi kao glasnik Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za 1990. godinu. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu. Izdavačko preduzeće Službeni glasnik iz Beograda izdalo je Izabrana dela Mihaila Đurića u dvanaest knjiga. Preminuo je 26. novembra 2011. u Beogradu.[6] Dana 3. oktobra dobio je bistu u Malom Tašmajdanu u Beogradu,[7] a 28. novembra 2016. spomen-tablu u ulici Ivana Đaje na Vračaru.

Predgovor Demokratija, kao jedan od načina političe organizacije, od starog veka do danas postoji kao pojam ili politička praksa i zbog različiog tumačenja nastaju teškoće da joj se da pravi smisao. 1) Uprvobitnom,, originalnom značenju građaniinjihova tela imaju direktno pravo da donose političke odluke. Ovo je procedura je nazvana direktna demokratija i danas se u modernom svetu skoro i ne primenjuje. 2) U drugom značenju, to je oblik vladavine gde građani ostvaruju svoje pravo preko izabranih predstavnika koji su im odgovorni. To je poznato kao predstavnička demokratija. 3) U vladavini gde vlast većine, preko konstitutivnog ograničenja, garantuje manjini da može da uživa kolektivna i individualna prava, kao što je sloboda govora i versko opredeljenje; ovaj oblik je poznat kao liberalna ili konstitucionalna demokratija. Reč demokratija se često upotrebljava da karakteriše neki politički ili društveni sistem, bez obzira na to da li je to oblik demokratske vladavine u smislu jednog od prethodnih značenja i teži da umanji društvene i ekonomske razlike, posebno one koje proizilaze iz nejednake raspodele privatnog vlasništva. Antička Grčka je najočigledniji primer vladavine direktne demokratije. Ta demkratija je karakteristična za mnoga primitivna društva i moderni antropolozi je vezuju u glavnom za preistorijsko vreme. Platon i Aristotel su stvorili teoriju o političkoj demokratiji. Najbolju definiciju demokratije dao je Aristotel govoreći o državi. Po njemu demokratija je tamo gde su ljudi slobodni i siromašni i predstavljaju većinu u vlasti države. Ova definicija se u osnovi razlikuje od njene primene u modernom vremenu. Direktna demokratija, u kojoj svi građani učestvuju, bila je moguća zbog ograničene veličine tamošnjih država. U to vreme gradovi su bili mali i zajedno sa okruženjem nisu prelazili više od nekoliko hiljada stanovnika. Žene nisu imale pravo glasa kao ni brojni robovi. Ta demokratija je bila u saglasnosti sa poretkom gde su robovlasnici uživali sva prava. Ta se vlast nije kvalifikovala kao pravna i legislativna institucija. U antičkoj demokratiji svi građani učestvuju u zakonodavnoj skupštini i bili su da glasaju. Ovakvi sistemi nisu mogli da deluju u većim državama i njima se nije moglo rukovoditi na ispravan način. Ovaj tip demokratije je bio u staroj Grčkoj u petom veku pre naše ere. Politička istorija datog perioda odlikuje se borbom između dve države Atine i Sparte, jedna sa demokratskom a druga sa oligarhijskom organizacijom. Sukob se završio pobedom Sparte. Atinska demokatija se nikad nije povratila od ovog udara. Posle dugog perioda opadanja konačno je nestala sa nastankom Rima. Grčka demokratija je postojala u istoriji u kratkoj epizodi i nije imala većeg uticaja na moderne demokratske države. U poređenju sa grčkim gradom - državom, Rim je bio oligarhijska republika i postepeno je prerastao u autokratsku imperiju. Kasnije države su bile plemenske i feudalne, a u 16. i 17. veku bile su transformisane u apsolutne monarhije. Srednji vek uz to odlikuje postojanje više nezavisnih republika koje su bile oligarhijske i ne demokratske. To je bila situacija sve do Američke i Francuske revolucije. Današnje demokratske vlade su zakonodavne i sa legislativnim parlamentom. Njihova etička osnova počiva na tome da su svi ljudi jednaki a vlade postoje da sprovode prava i da zaštite svoje i interese građana. Do ovoga se došlo još u srednjem veku,kada su se nove osnovne demokratske premise pojavile i postepeno potvrđivale u vremenu. Jedna od najvažnijih novih ideja je moderna koncepcija konsititucije. Uopšte uzevši, starije generacije su gledale na zakon kao na oganičavanje u vršenju političke vlasti. Ali za naslednike kraljevstva kao i za mnoge primitivne narode, zakon je starodrevni običaj koji se teško menja. Kraljevi nisu propisivali zakone već su ih oni obavezivali isto kao i ostale subjekte. Ova ideja je osnažena konceptom prirodnih zakona koje su razvili stoici i hrišćanski mislioci krajem antike. Za hrišćanske teologe univerzum je kreacija svemoćnog Boga čija savršena i nepromenjena volja je obavezujuća za sva bića.. Moderan pogled o premoći konstitucionalnog zakona je nasleđen direktno iz srednjovekovbnog koncepta. Srednjovekovni politički poredak se dezintegrisao u 15. i 16. veku, pošto je vlast monarha porasla i omogućila ideju apsolutne suverenosti. Jedini značajan izuzetak bila je Engleska, gde je tradicija srednjoevekovnog parlamentarizma bila posebno snažna. Sredinom 17. veka izbio je sukob između religijskog i konstitucionalnog problema koji je vodio do otvorenog prekida između kralja i parlamenta; parlament je pobedio i umanjio upravni značaj kralja. Pobedonosnom revolucijom 1688. vlast engleske monarhije je konačno ograničena. Parlament je imao potpunu kontrolu u zakonodavstvu i finansijama. Najbolji način da se spreči zloupotreba vlade. je da se vlast podeli na legislativnu i izvršnu i da ona ne bude u istim rukama. Uticaj Džona Loka i njegove rasprave (1690) su bile prilagođene engleskom revolucionarnom pokretu, ali je to moglo da ima mnogo šire značenje. Lokova teorija o razdvajanju vlasti je postala popularna i na evropskom kontinentu. Monteskje je dvema vlastima, koje treba da su odvojene dodao i sudsku. Ta doktrina je bila prihvaćena od britanskih severnoameričkih kolonija i od američkog sistema vlasti. O Civilnoj vladi Ove teorije u praksi i primeni u 17. veku imale su veliki značaj u razvitku konstitucionalne demokratije. Balans vlasti u Engleskoj se pomerio od kralja ka parlamentu koji je ostao oligarhijski i kao takav bio nedemokrstski. Odsustvo neke značajnije promene nije dovelo do bitnije modifikacije sve do reformskog akta iz 1832. Pre Američke I Francuske revolucije, Žan Žak Ruso je bio na striktno demokratskoj poziciji. Sa tim stanovištem se predstavio u Društvenom ugovoru (1762). Zalagao se za direktnu demokratiju mada taj izraz nije nikad upotrebio. Konstitucionalno demokratija je bila uvedena kao posledica Američke revolucije. Ono što su Amerikanci želeli bila je ne samo konstitucionalna nego i demokratska vladavina kao krajnji cilj. Takođe, veliki značaj u istoriji moderne demokratije imala je Francuska revolucije. Još od 16. veka Francuska je bila apsolutna monarhija, izuzev nekoliko malih podrčja koja su zadržala provincijski status države I bilo je malo revolucinara koji su imali interes da to ožive. Njihova inspiracija je dolazila od filozofije prosvećenosi sa radikalnom novom koncecijom o pravima čoveka. Francuska revolucija je imala veliki i neobičan efekat na razvitak moderne demokratije. Bila je uspešna u podrivanju starog režima i pozitivno je delovala na ideal slobode, bratstva i jednakosti. Taj ideal je bio ovaploćen u nizu osnovnih reformi od Dekleracije o pravima čoveka do Napoleonovog zakonika koji je promenio lice Evrope. Većina revolucionara verovala je da su legalna i socijalna jednakost cilj koji je opravdavao upotrebu bilo kog političčkog sredstva. Ta ideja je bila jedna od najmoćnijih snaga Francuske revolucije. Glavni podstrek demokatiji u Evropi došao je od njenih ideja i raznih nacionalnih pokreta koji su se pojavili posle tog istorijskog događaja. Kada su oštrice revolucije otupele, išlo se za tim da se tradicija prilagodi sopstvenim potrebama. Britanske institucije su služile kao primer razvoja demokratije. Sve do Prvog svetskog rata monarhije su bile normalni oblik vladavine u većini država zapadne Evrope. Britanija je mogla da posluži kao primer da monarhija može da bude konstitucionalna i demokratska. Kad se Luj XVIII vratio u Francusku, prihvatio je ustav posle Napoleonovog pada. Taj dokument je bio izraz ličnog autoriteta i principa narodnog suvereniteta, što je bilo nešto više nego legalna funkcija. Glavna posledica je pretvaranje Francuske u konstitucionalnu monarhiju sa institucijama dosta sličnim savremenoj Britaniji. Takve osobine su imale i najveći broj drugih obnovljenih monarhija. Mada je razlika od zemlje do zemlje bila prisutna, njihovi sistemi su u osnovi bili slični britanskom i vodili su porastu demokratiije u Evropi. Apsolutna monarhija je postepeno zamenjena principom da je narod izvor ustavnog autoriteta. Pored toga, postojala je težnja ka opštem pravu glasa i da težište zakonske egzekucije dođe u ruke kabineta odgovornog kao narodno izvršno telo. Razvitak demokratije u pojedinim zemljama Evrope bio je nejednak u obliku i tempu. Postojeći osnovni zakon u Francuskoj je pred kraj devetnaestog veka ustanovio Treću republiku i konačno je u Francuskoj parlamentarna odgovornost bila uspostavljena u punoj meri kao i u nekim drugim zemljama (npr. Nemačka i Danska).. Dvadesetih godina dvadesetog veka ova nejednakost u razvitku se uveliko izgubila. Konstitucionalne države zapadne Evrope bile su sve demokratske, bilo da su monarhije ili republike i bile su uporedive sa sistemom u Velikoj Britaniji. Pisani su ustavi koji su do izvesne mere ograničavali vlast parlamentarnih većina. Sa druge strane, demokratski karakter parlamenta je bio garantovan periodičnim opštim izborima u kojima su svi odrasli građani, obično imali pravo glasa. To je bio standardni oblik moderne demokratije, koji je često uključivao žene u izboni proces. Uprkos sličnosti struktura vlada na kontinentu, u praksi je sistem bio različit od engleskog. Pre svega, drugačiji je bio sistem organizacije političkih partija. U Velikoj Britaniji postojao je dvopartijski sistem, a u Evropi rivalstvo je obično bilo između više od dve partije. Iskustvo u više evropskih zemalja je pokazivalo da su se teškoće višepartijskog sistema jedva premošćavale. U mnogome to je zavisilo od partijskh lidera i pristalica spremnih za saradnju. Kad je bilo moguće, dolazilo je do stabilne vlasti sa osiguranim demokratskim vođstvom. Za primer se mogu uzeti ustavne monarhije u Holandiji i skandinavskim zemljama u kojima su uspešno delovali multipartijski sistemi i postignuta je stabilnost demokratske vladavine. Demokratija je u drugoj polovini devetnaestog veka bila velika snaga u Evropi pod uticajem duha Francuske revolucije, karakterističnog po snažnim idejama i relativno slabim institucijama, To je odlikovalo mnoge partije u većini evropskih država. Kada glasači, nakon višepratijskih izbora, nisu bili zadovoljni rezultatima, okrenuli su se na drugu stranu tražeći zadovoljavajuće političko rešenje. Druga polovina devetnaestog i rani dvadeseti vek bili su vezani za konstitucionalizam. Tom idejom je bio zadojen i predsednik Sjedinjenih Američkih Država tvrdeći da je cilj stvaranje sveta sposobnog za demokratiju. U ime tog načela Amerika je učestvovala u Prvom svetskom ratu. Jedna od glavnih posledica toga rata je uspostavljanje komunističkog režima u Rusiji. Taj režim nije pretendovao da stvori liberalno društvo i stvarao je demokratiju sumnjivog karaktera. Nakon Drugog svetskog rata satelitske države Sovjetskog Saveza su nazvane “narodnim demokratijama.To su u stvari bile strogo regulisane države, ali se u prvo vreme gledalo na njih sa blagonaklonošću. Teorijska osnova ovakvog shvatanja demokratije imala je poreklo još u Francuskoj revoluciji, a ekonomska demokratija se pojavila kao sastavni deo revolucionarnog pokreta. Mada je glavna politička ideja bila legalnost jednakosti, manjina je smatrala da je i ekonomska jednakost takođe osnovno pravo čoveka. To nije bilo prevaziđeno ni u socijalizmu. Mnogi autori su podržavali ovakav stav što je odigralo značajnu ulogu i u revolucijama 1848. Ovo shvatanje imalo je velikog uticaja na Karla Marksa. Po ugledu na francuske revolucionarne tradicije razvio je socijalnu i ekonomsku teoriju. Verovao je da njegovo učenje treba da bude presudno za život nepovlašćenog stanovništva predstavljenog radničkom klasom. Sve dok postoji ekonomska nejednakost u vlasništvu, ne može se ostvariti besklasno društvo jer su sredstva proizvodnje u rukama kapitalista. Istorijski funkcija proletarijata je da zbaci građansku klasu i njenu državu. U najvećoj meri Marks je bio koncentrisan na novo društvo i nije imao interes da shvati probleme demokratije. U Zapadnoj Evropi, krajem devetnaestog i u dvadestom veku, veliki broj marksista se postepeno prilagođavao događajima da se u novom društvu ostvari demokratija putem parlamenta izabranog od naroda. Takvo shvatanje je prihvatila i većina radničke klase u industrijski razvijenim zemljama. Vreme je potvrđivalo i praktično opravdavalo poglede socijal-demokratskih partija u razvijenim državama Zapadne Evrope da se do socijalističkog poretka može doći i evolucijom. U Rusiji je revolucionarni marksizam tumačen na način da i manjina u datim okolnostima nedovoljno razvijenog proletarijata može da osvoji vlast. Tako je pod vođstvom Lenjina komunistička partija zagospodarila velikim delom ruske imperije. To je bila nova vrsta političkog sistema koji su njegovi zagovornici smatrali totalnom demokratijom. Jedna od najupadljivijih karakteristika 20. veka u Zapadnoj Evropi bio je nagli porast demokratije. Totalitarizam i konstitucionalizam su se u potpunosti razlikovali, ali već polovinom veka nije bilo vlade koja nije sebe smatrala demokratskom. Posle poraza totalitarizma i nacionalizma u zapadnoj hemisferi u Drugom svetskom ratu novo razdoblje se otvorilo u drugoj polovini dvadesetog veka. Pokret za nezavisnost u bivšim kolonijama u Africi i Aziji bio je nezaustavljiv i predstavljao novi period u razvitku sveta. Propast komunizma u Sovjetskom Savezu i satelitskim državama istočne Evrope bio je veliki preokret u istoriji ljudskog društva. Taj period je bio pun događaja u kojima se demokratija razvijala i postepeno postajala vladajuća ideja u svetskim razmerama. Autor Naslov: Kratka analitička istorija demokratije Izdavač: Prometej Novi Sad Strana: 136 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 16 × 24 cm Godina izdanja: 2014 ISBN: 978-86-515-0922-6

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zmija i zmaj : uvod u istoriju alhemije / predgovor, izbor, prevod Dušan Đorđević-Mileusnić 292 str. : ilustr. ; 21 cm Alhemija (lat. alchimia, alchymia, od arap. خيمياء) je grana filozofije prirode iz koje se u 17. i 18. veku razvila moderna hemija i farmakologija. U davna vremena alhemija se smatrala kraljevskom veštinom. Danas se pobornici pseudonauka često nazivaju „alhemičari“. Najčešće se smatra da je sinteza zlata i drugih plemenitih metala bila jedini cilj alhemičara. Međutim, vrhunski majstori alhemije su ovo smatrali samo za sporedni efekat važnije, suštinske transformacije materije. Alhemija kombinuje elemente mnogih nauka i filozofskih disciplina, poput hemije, metalurgije, fizike, medicine, astrologije, misticizma i umetnosti. Ovu veštinu su praktikovale drevne civilizacije Mesopotamije, Egipta, Persije, Indije, Kine, stare Grčke i Rima, i muslimanske civilizacije. U Evropi se alhemija razvijala sve do 19. veka. Termin alhemija je nastao kao kombinacija arapskog člana Al i reči Kemet ili Kemi koja je egipatski izraz za crna. Crna se odnosi na crnu zemlju, što je jedno od imena kojim je nazivana plodna dolina reke Nil, pa i sam Egipat....

Na veoma originalan i neposredan način Rasel izlaže večna filozofska pitanja, koja su bila okosnica razvoja i sticanja identiteta zapadne civilizacije. Broj ocena: 113 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Društvene nauke - popularno Šifra Proizvoda: 8333 Poslednja cena bila je: 1292 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Mudrost Zapada, Bertrand Rasel Naziv Knjige : Mudrost Zapada Autor: Bertrand Rasel Pismo: Srpski - Latinica Format: 18x25 cm Broja strana: 358 strana Povez: Tvrdi Izdavač: Dereta Izdanje : 2003. god Opis proizvoda: Mudrost Zapada, Bertrand Rasel *** O Knjizi *** Debela knjiga je veliko zlo, rekao je Aleksandrijski pesnik Kalimah. Uopšte uzevši, ja sam sklon da delim to mišljenje. Prema tome, ako se usuđujem da pred čitaoca stavim ovu knjigu, to je zato što ona, kad je reč o zlima, predstavlja ono manje. Uprkos tome, ona traži posebno objašnjenje, jer sam pre nekog vremena napisao knjigu o istoj temi. Mudrost Zapada je potpuno novo delo; ipak, ono se, naravno, nikada ne hi pojavilo da mu nije prethodila moja Istorija zapadne filozofije. Ovde sam pokušao da dam pregled zapadne filozofijr od Talesa do Vitgen-štajna, pri čemu se osvrnuh i na neke istorijske prilike u kojima se ova filozofija razvijala. Pregled sam potkrepio nizom slika ljudi, mesta i dokumenata, koje sam cr-peo, koliko je god bilo moguće iz izvora vremena na koje se odnose, Naročito sam nastojao, gde god se to činilo korisnim, da filozofske ideje, koje se redovno iskazuju samo rečima, prevedem u dijagrame koji izražavaju istu misao geometrijskom me­taforom. U tom mi je nastojanju malo toga moglo biti uzor, pa stoga rezultati nisu uvek potpuno uspešni. Svejedno, čini se da je takav način prikazivanju vredno pri-menjivati. Ukoliko je ono moguće, grafičko prikazivanje ima i tu prednost što nije vezano ni za jedan jezik. Kao izgovor za još jednu istoriju filozofije mogu navesti dvoje.r Prvo, malo je takvih istorija koje su sažete, a ipak dovoljno opširne. Ima, doduše, mnogo istorija koje su opsežnije; i podrobnije se bave svakom pojedinošću. Ova se knjiga očigledno ne želi nadmetati sa takvim delima. Oni koji se dublje zainteresuju za predmet bez sumnje će ih s vremenom pročitati, a možda će čak posegnuti i za izvornim teksto-vima. Drugo, savremena usmerenost prema sve užoj specijalizaciji prisiljava ljude da zaborave svoj intelektualni dug precima. Ova se knjiga ima cilj da se suprotstavi tom zaboravu. U jednom ozbiljnom smislu, cela zapadna filozofija je grčka filozofija; i nema smisla baviti se filozofskom mišlju kidajući niti koje nas povezuju sa velikim misliocima prošlosti. Nekada je bilo uobičajeno misliti kalkako filozofima priliči da znaju o svemu ponešto. Filozofija je svojatala sve znanje. Bilo tako ili ne, vladajuće mišljenje da filozofi ne treba da znaju ništa ni o čemu sigurno je sasvim pogrešno. Oni koji misle da je filozofija „stvarno" počela 192i ili bar ne mnogo pre, ne shvataju da filzofski problemi nisu nastali odjednom i ni iz čega. Žato se, uopšte ne izvinjnvam šta prilično velikodušno postupam s grčkom filozofijom. Pregled istorije filozofije može se dati na dva načina. Jedan je samo prepri­čavanje onoga što je neko rekao i što je na njega uticalo. Kod drugog, izlaganje se povezati sa izvesnim kritičkim komentarom, da bi se pokzalo kako se filozofska misao razvijala. Ovde je primenjen ovaj drugi način. Može se dodati da to ne bi smelo zavesti čitaoca da veruje kako nekog mislioca možemo od prve odbaciti samo zato što mu pogledi nisu savršeni. Kant je jednom rekao kako se manje boji toga da ga opovrgnu nego da ga pogrešno shvate. Mi treba da pokušamo da shvatimo šta filozofi žele da kažu pre nego što ih otpišemo. Ipak, mora se priznati da na­por katkada ni priblžino ne odgovara dostignutom znanju. Konačno, to je pitanje ocene koju svako mora doneti sam. Sadržaj i pristup temi u ovom su delu drugačiji nego u mojoj ranijoj knjizi. U tom pogledu mnogo je zaslužan moj urednik dr Pol Folkes, koji mi je pomogao u pisanju teksta, izabrao mnoge slike i smislio većinu dijagrama. Namera je bila da se da pregled nekih osnovnih pitanja o kojima filozofi raspravljaju. Ako čitalac, pročitavši ove stranice, oseti potrebu da se bavi ovom remom više nego što bi to inače učinio, knjiga će postići svoj glavni cilj. *** O Autoru *** Bertrand Rasel (Bertrand Russel, 1872-1970) je jedna od najizuzetnijih ličnosti XX veka, filozof, humanista kakvih je bilo malo u celokupnoj istoriji filozofije. Mnogi smatraju da je u svom vremenu zauzimao ono mesto koje je, u ranijim periodima filozofskog mišljenja, pripadalo misliocima kakvi su bili Aristotel ili Hegel. Završio je studije matematike i fizike na privatnom Triniti koledžu u Kembri-džu i, osim radova iz te dve oblasti, objavio je i brojna dela iz filozofije i logike, obrazovanja, ekonomije i politike, medu kojima su najznačajnija: Uvod u matematičku filozofiju, ABC atoma, ABC relativiteta, Analiza materije, Filozofski eseji, Ljudsko znanje, Analiza mišljenja, Izgledi industrijske civilizacije, Vaspitanje i društveni poredak, Istorija zapadne filozofije, Zašto nisam hrišćanin, Osvajanje sreće, Nepopularni eseji... Sa Vajthedom (A. N. Whitehead) je napisao obimno tro-tomno delo Principi matematike (1910), u kome dokazuju da je celokupna matematika zasnovana na logici i izvedena iz nje. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1950. godine. Svi proizvodi iz: Društvene nauke - popularno Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Leksikon srpsko-latinskih reči i izreka sa gramatikom/Serbicus-latinum lexicon – jedno je od retkih izdanja ovakve vrste. Cilj stvaranja knjige Leksikon srpsko-latinski je bio da pruži ne samo odrednice koje govore o latinskoj i grčkoj civilizaciji uopšte, već da se protumače i na latinski prevedu pojmovi iz različitih drugih oblasti. Iz oblasti filozofije, medicine, nauke, tehnike, astronomije, psihologije, sociologije, pojmovi iz religije, umetnosti i kulture uopšte. Kao i mnoge izreke moralne, etičke i poslovičke prirode. Posebna pažnja posvećuje se pojmovima iz istorije , tradicije, religije i prirodnog bogatstva srpskog naroda.U knjizi Leksikon srpsko-latinski , radi lakšeg snalaženja prilikom eventualnog korišćenja građe na latinskom jeziku, uz ove odrednice, daju se osnovni gramatički oblici, brojne ustaljene fraze i misli filozofa i drugih istaknutih ličnosti rimske i grčke istorije, primeri građenja složenijih rečenica i izraza, a prevedene su i mnoge narodne poslovice i izreke naših velikana. Istom cilju, treba da posluži i gramatika srpsko – latinskog jezika koja se daje u prilogu. Sjajna potpuno nova nekoriscena knjiga tvrd povez.

Iako je proteklo više decenija otkako je delo Grčki put Amerikanke Idit Hamilton prvi put štampano, ono ipak nije mnogo izgubilo na aktuelnosti i još uvek ima mnogo toga da saopšti o starogrčkoj kulturi i njenim najvažnijim protagonistima (o kojima znanja nikada ne nedostaju). Ali danas Grčki put ima i drugi značaj – budući da je od onih dela koja su često preštampavana, prevođena, komentarisana, rečju, postala uticajna, ono je zanimljivo i kao povlašćeno mesto konstruisanja istorije i rekonstruisanja zapadnog kulturnog identiteta, koji se počev od renesanse vezuje, s više ili manje intenziteta, sa antičkom Grčkom. Jedna od veoma važnih svetskih intelektualki koja svakako zalužuje pažnju i mlađih generacija je severnoamerička filozofkinja, autorka brojnih dela i prevoditeljka Idit Hamilton (1867?1963). Bila je uzor mnogim poznatim piscima, najviše Mileru i Darelu. Ako se uzme podatak da su knjige I. Hamilton „Grčki put“ i „Eho Grčke“ prevedene perom Sonje Vasiljević (prvi put se pojavljuju na srpskom), u izdanju Karposbooks, uvrštene u stručnu literaturu, na studijama klasičnih nauka Filozofskog fakulteta u Beogradu, to svakako potvrđuje dragocenost ovih dela. Ali, i da svako od zaljubljenika u istoriju, književnost, filozofiju, uopšte umetnost, može imati u svojoj biblioteci ovakva dela, kao potrebu za upoznavanjem starogrčke i rimske kulture. Idit Hamilton potiče iz intelektualne porodice iz severoistočne Amerike. Otac je bio profesor klasičnih jezika i od njega stiče prva znanja iz latinskog i grčkog. Njena mladost je koincidirala sa vremenom početka sifražetskog pokreta. Ona i njene sestre su bile prve intelektualke u Zapadnom svetu. Studirala je u Pensilvaniji, Lajpcigu i Minhenu, gde je bila prva žena postdiplomac. Pošto je bila prva žena na univerzitetu u Lajpcig, napustila ga je, a kasnije doktorirala. Idit Hamilton je bila uvređena od strane kolega i profesora jer je gledana sa omalažavanjem, ali je i sama imala kritički stav prema naučnom radu Univerziteta. Družila se sa Arnoldom Tobnijem i Erzom Paundom. Zaljubljena u grčku kulturu ona je tragala za onim što ima trajnu vrednost. Najznačajnije za ovu autorku je njena misao da Grčka nije prevaziđena, u 20. i 21. veku, koji predstavljaju krizu modernog sveta, grčka filozofija i umetnost mogu nadahnuti i usmeriti nas ka putu novog humanizma – nove renesanse. „Radovati se životu, nalaziti da je svet divan i da je u njemu prijatno, obeležje je grčkog duha koje ga razlikuje od svega što mu je predhodilo. To je vitalna razlika“. Sa velikim entuzijazmom i svojom upornošću uspeva u šezdeset trećoj godini da zapadnom svetu približi i oživi interesovanje za književnost i istoriju stare Grčke kada je izdala svoju prvu knjigu Grčki put. Među ostalim značajnim delima je Rimski put, Mitologija (sluša se i danas na univerzitetima u Americi). Pred kraj života je dobila više počasnih doktorata (Univerzitet Ročester i Jejl), i postala članica Američke akademije umetnosti i književnosti. Grčki kralj Pavle je Idit Hamilton proglasio počasnom građankom Atine 1957. godine. Tada je i prvi put posetila Grčku sa svojih 90 godina. Grčki put ima 17 eseja. Istok i Zapad se susreću: „grčka umetnost je intelektualna, umetnost ljudi koji su bili bistri i vispreni mislioci, umetnici od kojih svet nikada nije video veće, ljudi obdareni najboljim duhovnim darom. Ničega previše“. Idit Hamilton u Grčkom putu piše o Umu i Duhu. O Pindaru, Tukididu, Ksenofontu, Ideji tragedije, Eshilu-prvom dramatičaru, Sofoklu, Euripidu – modernom umu, Religiji Grka, Put Grka, Put modernog sveta. Dok se u delu Grčki put autorka bavila 5. vekom pre nove ere i kulturnim digađanjima u Atini, u delu Eho Grčke. I. Hamilton se usmerava na 4. vek pre nove ere koji po njoj zaslužuje posebnu pažnju, jer predstavlja uvod u jednu tragediju svetskih razmera, a to isčezavanje stvaralačke moći Grčke. Kada je Atina nestala sa istorijske scene začele su dve filozofske škole, stojici i epikurejci. Autorka u deset eseja posvećuje svoja razmišljanja i usmerenja: Neuspehu Atine, Slobodi, Atinskoj školi, Platonu, Isokratu Aristotelu, Demostenu, Memandru, Aleksandru Velokom, Stoicima: Zenonu i Epiktretu, Marku Aureliju, Plutarhu, i Grčkom i Rimskom putu. Eseji su pitko napisani, obogaćeni su su zaniljivim navodima, podacima i privlače pažnju i običnom čitaocu da obogati svoja saznanja o tumačenju starogrčke kulture. Dve poslednje rečenice u ovoj knjizi govore o autorkinoj velikoj odanosti grčkoj kulturi:„ Uticaj klasične Grčke je isčezao, ali istina i lepota koje su Grci otkrili, konačno su opet oživele i nikada neće nestati. Još uvek nas uče“. Slađana Ristić Idit Hamilton (1867–1963), američka klasična filološkinja proslavila se brojnim knjigama o starogrčkoj i, manjim delima, o rimskoj kulturi. Uspevala je decenijama da na engleskom govornom području oživi interesovanje za književnost i istoriju Grčke i Rima. Tek sa šezdeset tri godine, izdala je prvu knjigu Grčki put, koja je i izvesno svedočanstvo o njenoj neobičnoj upornosti, vitalnosti i nepresušnom entuzijazmu. Među ostalim značajnim delima, koja je pisala u dubokoj starosti, treba pomenuti: Rimski put, Mitologija, koja i danas služi kao udžbenik ovog predmeta u gimnazijama i na univerzitetima u Americi, i Uvek prisutna prošlost. Pred kraj života je dobila više počasnih doktorata i postala počasna građanka Atine (1957), ukazom kralja Pavla. Održavala je prijateljske veze sa Arnoldom Tojbnijem i Ezrom Paundom i inspirisala pisce poput Lorensa Darela i Henrija Milera. Idit Hamilton suvereno potcrtava važnost antičke civilizacije i njenog poznavanja. Iako su njena mnoga viđenja i tumačenja danas u nauci gotovo marginalizovana, te retko ko veruje u apsolutno grčko čudo, odnosno u tumačenje starogrčke kulture koja se rađa eks nihilo i sasvim različito od drugih njoj savremenih civilizacija, dela Idit Hamilton obiluju vrednim uvidima. Grčki put čini zbirka od sedamnaest eseja. To su duboka i zrela promišljanja o grčkoj književnosti i njenim zlatnim predstavnicima. To je slika grčke misli i umetnosti u vreme njenih najvećih dostignuća. Velika književnost prošlosti ili sadašnjosti izraz je velikog poznavanja srca, tvrdi autorka. Istok i Zapad su se susreli u Grčkoj, preduslov razuma, koji je imao da obeleži Zapad i duboko duhovno nasleđe Istoka bili su ujedinjeni. Grci su u potpunosti znali kako je život gorak, ali i kako je mio. Radost i žalost, oduševljenje i tragedija stoje ruku podruku u grčkoj književnosti, ali u tome nema nikakve protivrečnosti. Oni koji ne poznaju jedno od ova dva zaista ne mogu znati ni ono drugo, zaključuje Hamiltonova. Platonove misli, gnome koje su bile uklesane na svetilištu u Delfima – Upoznaj samog sebe i Ničega previše – ne nalikuju onima što bi se našle na svetim mestima izvan Grčke. Po Hamiltonovoj, obe su obeležene potpunim odsustvom izraza karakterističnim za svešteničke formule širom sveta. Grci su bili intelektualci, kaže autorka, bila im je strast da koriste svoje umove. Ova činjenica prosijava čak i kroz njihovu upotrebu jezika. Naša reč za školu potiče od grčke reči za dokolicu. Svakako, racionalni Grk, čovek kome je data dokolica osmisliće je razmišljanjem i istraživanjem pojava. Dokolica i težnja za znanjem – za Grka je bila veza neizbežna i neraskidiva. Autorka naglašava da grčki umetnik nije mistični samotnjak kakve pećine već deo ovoga sveta delatnog i živog u kome izgrađuje sopstvenu predstavu lepote. Prema tome jedina prirodna istina u grčkoj umetnosti je čovek. Dok se u delu Grčki put autorka bavila 5. vekom pre nove ere i svim krucijalnim kulturnim događajima u Atini, u delu Eho Grčke Hamiltonova se koncentriše na 4. vek pre nove ere koji po njoj zaslužuje posebnu pažnju, zato što predstavlja početak kraja Grčke, ne samo zbog njene slavne veličine nego i zbog njenog istorijskog značaja. Četvrti vek pre nove ere predstavlja uvod u jednu tragediju svetskih razmera, a to je iskonsko iščezavanje stvaralačke moći Grčke. Sa ovim se okončavaju umetnost i filozofija koje su učinile da nekoliko vekova atinske istorije bude dragocenije za zapadnu civilizaciju od mnogih vekova u mnogim zemljama. Tokom stoleća koje je usledilo Atina je nestala sa istorijske scene, začele su se dve glasovite filozofske škole, stoici i epikurejci koji jesu poslednji zrak grčkog genija. Sve do pojave Plutarha (46–120 naše ere), više od tri stotine godina kasnije kada je antički svet već bio na svom izmaku. Delo Eho Grčke čine takođe eseji pitko napisani. Prevashodno su posvećeni Atinjanima 4. veka pre naše ere: Platonu, Isokratu, Aristotelu, Demostenu, Menandru ili ličnostima kao što su Aleksandar Makedonski i Plutarh. Svaki esej u sebi nosi stoičku naslovljenost. Već u prvom eseju autorka nas upozorava da su sva grčka dostignuća bila utemeljena na ubeđanju da se dobrobit čovečanstva može postići samo ako su ljudi slobodni i telom i umom i duhom, i ako je svaki čovek sam postavio granicu sopstvenoj slobodi. Snežana Vukadinović Naslov: Grčki put Izdavač: Karpos Strana: 266 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2013 ISBN: 978-86-85941-66-5

Svetski bestseler, ovaj roman o matematici, papagajima, knjigama, mafiji, istovremeno je istorija i geografija. Pripovedanje puno napetosti dočarava nam čudesa i zagonetke sveta. Sve je ovde, od časa kad su izmišljeni brojevi i počela da se mere prostranstva zemlje do danas, od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije. Deni Geđ, i sam po profesiji matematičar, autor niza odličnih knjiga iz te oblasti, sad je sačinio remek-delo u žanru koji nam je poznat po romanu Justejna Gordera o istoriji filozofije „Sofijin svet“. Ono što je „Sofijin svet“ za filozofiju, „Papagajeva teorema“ je za matematiku. Istorija matematičkih otkrića i suština matematičkih problema odjednom bivaju bliske i dramatične. I zato ako hoćete da vam matematika bude kućna ljubimica, da je shvatite, da razumete ono što nikad niste razumeli, rešićete stvar tako što ćete čitati „Papagajevu teoremu“. Nećete samo naučiti matematiku, nego ćete je i zavoleti. A ako vam do tog nije stalo, mislite na decu. Vaše dete će postati tata-mata, čudo od deteta! Jer, matematika se ovde ne predaje nego se pripoveda. Ponekad roman ume da bude matematika, a sa ovom knjigom – matematika je postala roman. Povez broš Strana 512 Le Théorème du Perroquet est un roman de Denis Guedj sa posvetom Њ-02

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga citana, ali u dobrom stanju! Papagajeva teorema Svetski bestseler, ovaj roman o matematici, papagajima, knjigama, mafiji, istovremeno je istorija i geografija. Pripovedanje puno napetosti dočarava nam čudesa i zagonetke sveta. Sve je ovde, od časa kad su izmišljeni brojevi i počela da se mere prostranstva zemlje do danas, od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije. Deni Geđ, i sam po profesiji matematičar, autor niza odličnih knjiga iz te oblasti, sad je sačinio remek-delo u žanru koji nam je poznat po romanu Justejna Gordera o istoriji filozofije „Sofijin svet“. Ono što je „Sofijin svet“ za filozofiju, „Papagajeva teorema“ je za matematiku. Istorija matematičkih otkrića i suština matematičkih problema odjednom bivaju bliske i dramatične. I zato ako hoćete da vam matematika bude kućna ljubimica, da je shvatite, da razumete ono što nikad niste razumeli, rešićete stvar tako što ćete čitati „Papagajevu teoremu“. Nećete samo naučiti matematiku, nego ćete je i zavoleti. A ako vam do tog nije stalo, mislite na decu. Vaše dete će postati tata-mata, čudo od deteta! Jer, matematika se ovde ne predaje nego se pripoveda. Ponekad roman ume da bude matematika, a sa ovom knjigom – matematika je postala roman.

Aristotel PolitikaTvrdi povezPrevod Tomislav Ladan1988 ZagrebPolitika (gr. Π ο λ ι τ ι κ ά) je jedno od značajnijih djela antičkog grčkog filozofa Aristotela, u kojem je on iznio jednu od prvih teorija političke filozofije o nastanku države.Naslovna reč politika doslovno znači `stvari vezane za polis`. Na kraju druge Aristotelove knjige, Nikomahove etike, stoji da istraživanje o etici nužno prelazi u politiku, pa se ova dva dela često smatraju delovima veće rasprave, ili možda serije predavanja koja se bave `filozofijom ljudskih stvari`.Aristotel (grč. Α ρ ι σ τ ο τ έλ η ς ; [2] 384. p. n. e. — 322. p. n. e. )[3] bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli. [4][5][6]Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke. [7] Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e. ). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e. [5] Prema pisanju Encyclopæ dia Britannica, „ Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji . . . [i] svaki naučnik mu duguje5/22

Aristotel PolitikaTvrdi povezPrevod Tomislav Ladan1988 ZagrebPolitika (gr. Π ο λ ι τ ι κ ά) je jedno od značajnijih djela antičkog grčkog filozofa Aristotela, u kojem je on iznio jednu od prvih teorija političke filozofije o nastanku države.Naslovna reč politika doslovno znači `stvari vezane za polis`. Na kraju druge Aristotelove knjige, Nikomahove etike, stoji da istraživanje o etici nužno prelazi u politiku, pa se ova dva dela često smatraju delovima veće rasprave, ili možda serije predavanja koja se bave `filozofijom ljudskih stvari`.Aristotel (grč. Α ρ ι σ τ ο τ έλ η ς ; [2] 384. p. n. e. — 322. p. n. e. )[3] bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli. [4][5][6]Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke. [7] Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e. ). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e. [5] Prema pisanju Encyclopæ dia Britannica, „ Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji . . . [i] svaki naučnik mu duguje5/22

Mek povez 628 strana Radomir Lukić SADRŽAJ PREDGOVOR POJAM ISTORIJE POLITIČKIH I PRAVNIH TEORIJA 1. Prethodan pojam istorije političkih i pravnih teorija 2. O značenju izraza `teorija 3. Predmet politike 4. Politika kao nauka i kao veština 5. odnos istorije političkih i pravnih teorija prema drugim srodnim naukama 6. Metod izučavanja istorije političkih i pravnih teorija 7. Zavisnost teorija od ekonomske osnove društva 8. Specifičan razvoj teorija 9. Zavisnost političkih i pravnih teorija od klasnog sastava društva 10. Glavnija književnost za proučavanje istorije političkih i pravnih teorija Plan izlaganja DEO I POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE ROBOVLASNIČKOG DOBA ()()sek 1: Opšta karakteristika robovlasničkih političkih i pravnih teorija 1. Opšti pogled na robovlasničke političke i pravne teorije 2. Ekonomska podloga antičkih teorija 3. Klasna podloga antičkih teorija 4. Politička podloga antičkih teorija - grad-država 5. Razvoj antičkih političkih i pravnih teorija Odsek II: Političke i pravne teorije: antičke: Grčke Glava I Opšti POGLED NA POLITIČKE i PRAVNE TEORIJE ANTIČKE GRČKE 1, Istorijski razvoj i značaj grčkih političkih i pravnih teorija 2. Ekonomska podloga grčkih teorija 3. Klasna podloga grčkih teorija 4. Politička podloga grčkih teorija Glava II PLATON 1. Platonovi prethodnici 2. Platonovo doba 3. Platonov život 4. Opšta karakteristika Platonove misli 5. Platonova Država POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE FEUDALIZMA Glava I OPŠTI POGLED NA RAZVOJ HRIŠĆANSTVA I NJEGOVE POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE - OPŠTI POGLED NA RAZVOJ HRIŠĆANSTVA I NJEGOVE POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE - 7. Opšta karakteristika feudalnih političkih i pravnih teorija 8. Problem nastanka hrišćanstva 9. Propast Rima i širenje hrišćanstva 10. Uloga hrišćanstva 11. Razvoj hrišćanstva 12. Privreda i klasna struktura feudalnog društva 13. Politička struktura feudalizma 8. Razvoj feudalne političke i pravne teorije AVGUSTIN 1. Avgustinovo doba 2. Avgustinov život 3. Avgustinovo učenje Glava III OD AVGUSTINA DO TOME AKVINSKOG 11. Političke i pravne ideje u germanskim državmaa u doba feudalizma 12. Spor crkve i države oko prevlasti 3. DŽon od Salzberija Glava IV TOMA AKVINSKI 5. Doba Tome Akvinskog 6. Život i dela Tome Akvinskog - 7. Političko učenje Tome Akvinskog 8. Učenje o pravu Glava V POLITIČKE TEORIJE XIV I XV VEKA 14. Društveno-političke prilike ovog doba 15. Dante Aligijeri (1265-1321) 3. Viljem Okem (1270-1347) 13. Marsilije Padovanski (1278-1343) 14. nikola Kuzanac (1401-1464) 15. Demokratske ideje potlačenih masa DEO 111 POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE NOVOG VEKA Odsek I: Opšte karakteristike političkih i pravnih teorija novo veka 9. Opšti pogled 10. Ekonomski uslovi 11. Klasni uslovi 12. Politički uslovi 13. Ideološki uslovi 14. Tri faze razvoja političkih i pravnih teorija novog veka Odsek II: Političke i pravne teorije apsolutizma OPŠTI POGLED NA RAZVOJ POLITIČKIH I PRAVNIH TEORIJA APSOLUTIZMA 5. Razvoj kapitalizma 6. Političke prilike doba apsolutizma 7. Razvoj političkih i pravnih apsolutizma MAKIJAVELI (1469-1527) 6. Makijavelijev život 7. Prilike u Italiji za vreme Makijavelija 8. Makijavelijeva dela 9. Razmatranja o prvih deset knjiza Tita Livija 5. Vladalac 6. Ocena Makijavelija 7. Stav prema Makijaveliju tokom istorije Glava V POLITIČKE TEORIJE REFORMACIJE 16. O reformaciji uopšte - 17. Reformacija u Nemačkoj 18. Martin Luter (1483-1546) 4. Toma Mincer (1490-1525) 5. Kalvin (1509-1564) Glava VI BODEN 16. Bodenovo doba 17. Bodenov život i dela 18. Republika 19. Bodenov značaj Glava VII TEORIJE O OGRANIČENJU VLADARSKE VLASTI 15. Opšti pogled na ove teorije 16. Teorije o ograničenju vladarske vlasti u Francuskoj 17. Teorija o ograničenju vladarske vlasti u Engleskoj i Škotskoj 18. Teorija narodne suverenosti u vezi s Holandskom revolucijom 19. Španske katoličke teorije o ograničenju vladarske vlasti 6. Toma Kampanela (1568-1639) Glava VIII PRIRODNO PRAVO 1. Hugo Grecijus (1583-1645) 2. Tomas Hobs (1588-1679) - 3. Blez Paskal (1623-1661) 4. Bosije (1627-1704) 5. Baruh de Spinoza (1632-1677) 6. DŽon Lok (1632-1704) 7. Gotfrid Lajbnic (1646-1716) 8. Fenelon (1651-1715) 8. Ruske teorije apsolutizma 9. Ivan Tihonovič Posoškov (1652-1726) 10. Teofan Prokopjevič (1681-1757) 11. Vasilije Tatiščev (1686-1750) 12. Šarl Monteskije (1689-1755) 14. Volter (1694-1788) DODATAK (Napomena uredništva) 1. Kelzen i Digi - prividna oprečnost njihovog gledišta 2. Hegelova filozofija države i prava 3. O društvenoj osnovi Hegelove filozofije države i prava 4. Jedan pokušaj određivanja odnosa istorijskog materijalizma i sociologije 5. O osnovnim idejama Hansa Kelzena 6. Jovan Sterija Popović - profesor prirodnog prava na Liceju 7. Delo Slobodana Jovanovića 8. Toma Živanović kao pravni filozof 9. Đorđe Tasić 10. Prof. dr Božidar S. Marković

Izdavač: Prosveta, Beograd 1951; tiraž: 3000 primeraka; Detaljnije: mek povez, strana 197+ilustracije, 20cm Maga Magazinović (1882-1968), jedna od najznačajnijih žena svoga doba, obrazovana i slobodoumna, prokrčila je put ženama u mnogim oblastima. Ona nije samo reformatorka modernog plesa. Njen rad zalazi u oblasti etnologije, psihologije, filozofije, sociologije, obrazovanja, kulture i politike. Njen doprinos srpskoj kulturi 20. veka je velik, ali kao ni drugi otvoreni umovi, nije izbegla sudbinu da ostane neshvaćena: ,,Plastični balet! Koješta molim vas! Plastikom se kod nas zanima gđa Maga Magazinović i sa uspehom… Ostavimo joj to zanimanje i te uspehe. Takva plastika nema nikakve štete, ali ni koristi…”1 Ideal obrazovanja i vaspitanja Mage Magazinović je harmonični razvitak uma, duše i tela jer ,,takovo obrazovanje i vaspitanje odgovara i prirodi i pozivu naše mlade i napredne Srpkinje.”2 To se postiže ritmičkom gimnastikom, kojom se razvija uporedo i duh i telo. Ritmika i plastika, kao grane vežbanja, dopunjavaju se i kao celina neizostavno su sredstvo za oslobađanje duha telesnim izrazom. Još su se stari Grci bavili opozicijom duh/telo svojim razlikovanjem morfe i eidos. Celoživotni napor duhovnosti razumeli su kao borbu protiv telesnosti i čulnosti. Ona je, po definiciji, nesloboda. Mi smo njome okovani i kako će Kant govoriti, kao egzistencije u prostoru i vremenu, pokoravamo se zakonu prirodne nužnosti. Kao duhovna bića , mi polažemo pravo na slobodu. Princip duhovnosti je princip slobode, sila koje vuče naviše, a telesnost je inertna materijalnost koja nas kao robove okiva i vuče naniže, u mrak i ružnoću nepostojanja.3 Taj neoplatonski sukob duha i tela postaće jedna od omiljenih tema likovnih umetnika, skulptora (u non finito radovima Mikelanđela Buonarotija4 koji nose snažnu filozofsku poruku), filozofa, savremenih teorija roda. Ovom temom u okviru svog polja igre kao umetnosti i filozofije telesne kulture bavila se i Maga Magazinović, koja je svakako jedna od najobrazovanijih i najsamosvesnijih žena Srbije toga doba. Učila je Maga ritmičku gimnastiku kod gđe Vetman u Nemačkoj i boraveći tamo posećivala je školu Isidore Dankan. Tako se zainteresovala za reforme fizičkog i estetskog vaspitanja kao i za moderne sisteme istog. O toj zainteresovanosti za igru, Maga Magazinović svedoči u svojim sećanjima: ,,Ona (Mod Alan) mi je, očigledno zadovoljna prikazom našeg igranja, rekla: ‘Pa Vi ste rođena igračica!’ Meni je to njeno priznanje bilo milije od svih ocena iz nauke i filozofije.”5 Po završetku kurseva iz ritmičke gimnastike, osnovala je sa Zorkom Prica u Beogradu školu za recitaciju, strane jezike i estetičku gimnastiku. Igra kao umetnost, koja se mora razviti iz reforme telesnog i estetskog vaspitanja ženskog podmlatka, našla je u Magi prvog pobornika na slovenskom jugu, i teorijskog i praktičnog. Ali nije Maga Magazinović samo u tome bila prva. Prva žena praktikant u Narodnoj Biblioteci; prva žena saradnica ,,Politike” na rubrici ,,Ženski svet” i na ,,Feljtonu” gde je pisala pesme u prozi; prva žena u Srbiji sa diplomom Filozofskog fakulteta. Bila je nezadovoljna položajem žena na Filozofskom fakultetu, koje u to vreme nisu mogle da polažu ispite kao i redovni slušaoci. Sa dve koleginice, Jelenom Kostić i Nadom Stoiljković, obraća se profesorima i uz njihovu podršku one podnose molbu i dobijaju pravo na indeks i pravo da polažu ispite pred istom komisijom kao i redovni studenti: ,,Zahvaljujući dekanu, profesoru Bakiću, B. Petronijeviću i N. Vuliću, uvaže nam molbu i od trećeg semestra dobile smo indeks i bile pravi studenti, makar i vanredni. To je bio prvi korak u mojoj borbi za ženska prava – za feminizam.”6 A koren tog njenog feminizma je, smatra Maga Magazinović, u ranom detinjstvu, u igri hajduka, koja joj je bila omiljena zabava. I u kojoj se nije mogla smiriti zato što kao devojčica nije mogla biti harambaša, dok su i najmanji dečaci to mogli. Ljubav prema plesu javlja se, takođe, u najranijem detinjstvu. Ali za umetničku igru Maga saznaje tek u Nemačkoj. Tamo boravi prvo u školi Isidore Dankan, a zatim i kod Žaka Dalkroza. U knjizi Istorija igre, Maga Magazinović piše o poreklu igre od Egipta do Vizantije, zatim prati razvoj igre u srednjem veku i renesansi da bi došla do 20. veka gde posebno govori o Isidori Dankan, Emilu Žaku Dalkrozu i Rudolfu von Labanu. U školi Isidore Dankan se igra slobodnim, spontanim, prirodnim pokretima. Svoj novi stil Dankanova u početku naziva grčkim, zbog crteža i reljefa sa grčkih vaza, koje su joj bile uzori zbog slobodnih pokreta. Ona se protivi baletskoj tehnici, koju smatra zastarelom i protivnoj anatomskoj strukturi tela. Bila je protiv baletskih patika, trikoa, baletskih suknjica kao i baletske stereotipne muzike. Sve to sputava, a žena u svojoj igri treba da izražava slobodu. Glavni zadatak igre jeste da izrazi usavršavanje lepote ljudskoga duha posredstvom telesnih pokreta. U toj novoj igri Isidore Dankan izražava se sklad, harmonija duha i tela. Ova reformatorka imala je veliki uticaj na rad Mage Magazinović. U to vreme Maga razvija i učenje profesora teorije i harmonije muzike Emila Žaka Dalkroza. Ona je prva od njegovih učenika u Beogradu 1910. godine otvorila školu po njegovom uzoru. Dalkroz je polazeći sa čisto pedagoškog stanovišta kao muzičar, došao do istih načela o fizičkom i estetičkom vaspitanju kao i gđa Dankan. Radeći sa učenicima došao je do saznanja o ulozi ritma u vaspitanju uopšte. Ustanovio je da se ritmičkom gimnastikom razvija uporedo i duh i telo. Njome se razvija čovekova sposobnost za primanje i izražavanje utisaka. A čovek može biti samo onda zreo da izrazi svoju ličnost, bilo kao umetnik, bilo praktički u životu, ako je razvio u sebi sposobnost da se izrazi. Ta sposobnost za jasne opažaje, misli i njihovo izražavanje kod genijalnih ljudi je urođena. Mi drugi, prosečni, kaže Dalkroz, moramo te sposobnosti vaspitanjem steći, moramo se potruditi da oslobodimo svoju duhovnu snagu posredstvom tela. 7 To je upravo zadatak ritmičke gimnastike. Da se potčini telo duhu i tako osposobi za potpunije izražavanje psihičkih procesa duše, da se razvije volja, urede pokreti kako bi mogli da izraze duhovne doživljaje, oslobodi duh razvitkom tela. To je cilj rada Žaka Dalkroza, Isidore Dankan i Mage Magazinović. Maga Magazinović je objedinila te uticaje, svoj teorijski i praktični rad u svoju filozofiju telesne kulture. Objavila je: Telesna kultura kao vaspitanje i umetnost, 1932; Vežbe i studije iz savremene gimnastike, plastike, ritmike i baleta, 1932; i Istorija igre, 1951. Fizička kultura je, tvrdi Maga Magazinović, jedino sredstvo kojim se mogu pobediti negativne posledice civilizacije, preterana iznurenost, prerana senilnost i ukočenost, paraliza Džojsovih Dablinaca. Jedino fizička kultura sadrži u sebi sva tri momenta iz bitnosti života: rad, odmor i uživanje. Jedino njome „aritmizirani čovek može da se vrati kosmičkome zakonu ritma“.8 Maga Magazinović pravi razliku između telesne kulture severnih, germanskih, naroda; englesko-američkog sporta i klasične grčke gimnastike. Gimnastika je najstariji, a ujedno i najmoderniji sistem telesne kulture. Ponikla je iz osnovnog grčkog pedagoškog principa: harmoničnog razvitka svih vaspitanikovih strana – tela i duha. Glavna odlika grčke gimnastike jeste slobodna vežba. Naglašeno je bilo individualno izvođenje vežbi a na osnovu telesno-duhovnih osobenosti vaspitanika. Time se postizao onaj stepen sklada, harmonije o kojoj su govorili Isidora Dankan i Žak Dalkroz. Maga Magazinović vidi telesnost kao izraz duhovnosti, a osnovni cilj gimnastike je jačanje celokupnog tela i estetičko usavršavanje telesnih formi, oduhovljenje telesnih pokreta. Tako cilj gimnastike postaje sklad, integritet, ono što će pola veka kasnije Elizabet Gros nazvati terminom življeno telo. Telesna kultura, prema Magi Magazinović, čini lični identitet, ali i nacionalni. Ona daje primer severnih naroda, koji su trezveni, praktični, hladni. Dosledno tome oni i telo svoje ne shvataju kao hram duše, već telo uzimaju kao službenika vojno-patriotskih principa i ratničkih namera. Oni tretiraju svoje telo kao objekat, pokret se rukovodi brojem komandom, individualnost i lična sloboda u izvođenju zadatih pokreta na postoje.9 To je razlika u odnosu na gimnastiku, kao i to što kod ovakvih vežbi ne postoje bitne razlike između muških, ženskih i dečijih vežbi. Maga Magazinović govori o telesnim karakteristikama i funkcijama ženskog tela u vezi sa tipovima vežbi najpogodnijih s obzirom na telesnu konstituciju, kao i o najpogodnijoj odeći za vežbanje. Ona se zalaže za emancipaciju nagog ljudskog tela na koje se u zapadnjačkom društvu gleda sa prezrenjem. Na nago ljudsko telo ne treba gledati samo s obzirom na polnost i seksualnost. Ona ističe značaj nudističkog pokreta koji želi da nagotom postigne etičko uzdizanje masa u odnosu na telesnost. Maga Magazinović je i sociolog, teži harmoničnom razvoju pojedinca i zajednice. Pišući u knjizi Istorija igre o Labanu, ona ističe: ,,Još je jedna bitna karakteristika labanovske igre, izrazito savremena socijalnost… Najvažniji momenat u radu kretačkih korova jeste da se ljudi nauče i naviknu da prilagode svoje lične pokrete pokretima zajednice, da nauče da se obaziru na druge oko sebe, saradnike pri radu, i da se svaki na svom mestu založi za uspeh celine.”10 Pitanja identiteta, ličnog i nacionalnog, pitanja sukoba tela i duha javiće se godinama kasnije u novim teorijama telesnosti. Jedna od teoretičarki koja pokušava da odgovori na pitanje ‘gde naše telo počinje, a gde se završava?’ je Kristina Batersbi, koja vidi telo kao kutiju, zatvorenu posudu.11 Njen zaključak je da naše telesne granice ne sadrže biće, već da one jesu otelovljeno biće. Savremene teorije telesnosti nastoje da prevaziđu tu antičku dihotomiju uma i tela. Jednu od najboljih klasifikacija ovih teorija dala je Elizabet Gros.12 Prva kategorija, egalitaristički feminizam, uključuje različite figure poput Simon de Bovoar, Šulamit Fajerstoun, Meri Vulstonkraft i druge liberalne, konzervativne i humanističke feministkinje, čak i eko-feministkinje. One gledaju na telo kao na ograničenje ženskog pristupa pravima i privilegijama ili kao na jedinstven način pristupa znanju i načinima života. I u jednom i u drugom slučaju telo je biološki određeno i fundamentalno oslonjeno na kulturna i intelektualna dostignuća. Druga kategorija, društveni konstrukcionizam, uključuje većinu feminističkih teoretičarki danas: Džulijet Mičel, Juliju Kristevu, Mišel Beret, Nensi Čodorov, marksističke feministkinje, psihoanalitičke feministkinje. Ova grupa ima mnogo pozitivniji stav prema telu, ali zadržavaju i dalje biološki određen, fiksiran i neistorijski pojam tela i zadržavaju dualizam duh/telo. Duh smatraju društvenim, kulturnim, objektom, dok telo ostaje naturalističko, prekulturno. Treću grupu čine Lis Irigaraj, Helen Siksu, Gajatri Spivak, Džudit Batler i mnoge druge. One telo više ne shvataju kao ne-istorijski, biološki dat, ne-kulturni objekat. Telo smatraju političkim, društvenim i kulturnim objektom , a ne proizvodom sirove, pasivne prirode koja je civilizovana, obložena, polirana kulturom. Telo je kulturno preplitanje i proizvodnja kulture. Elizabet Gros u knjizi Promenljiva tela (Volatile Bodies) promišlja pojam telesnosti iz perspektive psihoanalize i filozofije. Ona preispituje opoziciju duh/telo i shvata telo ne kao pasivno, ne kao objekat, već kao živo, produktivno mesto razmene sa okolinom. Ona koristi model Mebijusove trake, preuzet od Lakana, kao metaforu nerazlučivosti onoga što je spolja i onoga što je unutra: Mebijusova traka ,,može da pokaže pregibanje duha u telo i tela u duh, načine na koje, putem nekakvog obrata ili inverzije, jedna strana postaje ona druga.”13 Življeno telo (lived body) jeste termin kojim Elizabet Gros podvlači iskustvo jedinstva tela i duha, predstavljeno u teorijama polne razlike. Tek se u konceptu polne razlike telo vidi kao mesto višestrukih veza, neka vrsta polja u kojima se iz više pravaca susreću i razilaze uticaji, učestvujući u neprekidnoj razmeni, prelivanju, proizvodnji značenja. Elizabet Gros navodi i razlike u čitanju onoga što je u telo upisano: ,,Dok se psihoanaliza i fenomenologija usredsređuju na telo… kako je ono iskušeno, prikazano značajnim, upleteno u sisteme označavanja, Niče, Fuko, Delez i drugi… usredsređuju se na telo kao društveni objekt, kao tekst koji treba obeležiti, kojem treba ući u trag, koji treba da bude napisan raznolikim režimima institucionalne moći.”14 Zaključujemo da iz filozofije igre i telesne vežbe Mage Magazinović proističe ono što će pola veka kasnije Elizabet Gros označiti terminom „življeno telo“. Glavna odlika gimnastike je slobodna vežba. Time se postiže sklad u duhovno-telesnoj ličnoj noti, a pokreti dobijaju pečat ličnog izraza, postaju oduhovljeni. Pitanje telesnosti i pojam habitusa Pjera Burdjea ukazuju na vezu sa teorijama telesnosti koje navodi Elizabet Gros. Tvrdeći da su „rodovi polno određeni habitusi“15, Burdje nas navodi da zaključimo da feminističke teorije telesnosti imaju širok odjek u savremenoj misli, iako se retko pominju. Te teorije su utemeljile principe i popločale put sociologiji tela. Burdje smatra da se „habitus gradi prema osnovnoj razlici na muško/pravo/jako itd. i žensko/krivo/nejako itd. Habitus za potčinjavanje koje zahtijeva vladavina nije upisan u prirodu, već mora biti konstruisan pomoću dugog rada socijalizacije. A taj rad socijalizacije biološkog i naturalizacije društvenog zamjenjuje se da preokrene odnos između uzroka i posljedice. Drugim riječima, ne radi se o prirodnoj, nego o društvenoj prirodi žena koja se predstavlja kao prirodna“.16 Čini se da dihotomija duh/telo postaje zajednički predmet analize feministkinja i sociologa kulture. Ova dihotomija je oduvek u korelaciji sa drugim opozicijskim parovima. Odnos duh/telo se često povezuje sa opozicijama razum/strast, spoljašnjost/unutrašnjost, forma/materija, muško/žensko (pri čemu je muško jednako duhu, a žensko telu). Burdje daje sinoptičku shemu relevantnih suprotnosti.17 Shema se može čitati posmatrajući vertikalne suprotnosti (suvo/vlažno, iznad/ispod, desno/levo, muško/žensko); procese (iz životnog ciklusa ili agrarne godine) ili pokrete (otvoriti/zatvoriti, ući/izaći). Strukture uspravan, visok, javni, vruć, leto, vladajući vezuju se za muško, dok se povijen, kriv, privatni, hladno, zima, potčinjeno vezuju za žensko. Prema Burdjeu, društveni svet konstruiše telo kao polno određenu stvarnost. Ovaj društveni program primenjuje se na sve stvari sveta, a pre svega na samo telo, na njegovu biološku stvarnost.18 Odnos vladavine muškaraca nad ženama tako postaje ukorenjen u naše kolektivno nesvesno. Biološka razlika između polova, a naročito anatomska razlika između muškog i ženskog tela mogu tako izgledati kao prirodno opravdanje društveno konstruisane razlike između rodova i posebno seksualne podele rada, smatra Burdje. Vratimo se ovde trećoj grupi teorija o telesnosti sa kojima možemo povući paralelu. Ova grupa smatra da je telo kulturno preplitanje i proizvodnja kulture.19 Zajedničko im je uverenje da su razlike između polova temeljne i nesvodive. Ove autorke pokušavaju da napuste dihotomiju duh/telo. Slično njima, i reformatorka modernog plesa, Maga Magazinović, u svom delu „Telesna kultura kao vaspitanje i umetnost“ pravi razliku između gimnastičkih vežbi za žene, muškarce i decu. Ona najavljuje ovu uverenost u pojam nesvodivih razlika između polova. Očigledno je poznavanje feminističkih teorija u sociologiji tela Pjera Burdjea. Suzana Ignjatović u tekstu „Strategija osvajanja naučnog polja – odnos sociologije tela prema feminizmu“ otkriva specifičnosti pozicioniranja sociologa tela u odnosu na postojeće nauke i teorije. Ona navodi tehnike koje sociolozi primenjuju u odnosu spram feminističkih teorija: banalizacija, pripisivanje političke pristrasnosti, prisvajanje i potiskivanje, kooptiranje i solidarnost, ignorantsko potiskivanje i naturalizacija i biologizacija. Autorka navodi kako Burdje otvoreno koristi pripisivanje političke pristrasnosti kao dokaz nenaučnosti feminističkih teorija. Burdje je među autorima koji svesnoili nesvesno izbegavaju navođenje izvora, pokazuje Suzana Ignjatović. On zasniva svoju priču na stavovima koje su upravo pre njega obradile autorke feminističke teorije. Ona navodi primer rada Muška dominacija u kome Burdje ratmatra agorafobiju kao oblik pounutarnjene samokontrole kabilskih žena, koja ih sprečava da učestvuju u javnom životu. Ostaje nejasno zašto ne uzima u obzir rad Alison Džagar i Suzan Bordo „Rod – telo- znanje“.20 Autorka ističe snažan uticaj Elizabet Gros (Prostor, vreme i perverzija, Nestalna tela) i Džudit Batler (Nevolje sa rodom). Na jednom mestu Burdje pominje Džudit Batler u fusnoti kada kaže da je ona i sama odbacila voluntarističko viđenje roda za koje se činilo da ga nudi u delu Nevolje sa rodom kada je pisala da je nerazumevanje performativnosti roda upravo u tome da je rod izbor, uloga: „rodovi su duboko ukorijenjeni u stvari (strukture) i tijela, nisu nastali kao prosta posljedica verbalnog imenovanja, i ne mogu biti ukinute uspješnim magijskim činom – oni nijesu proste `uloge` koje se mogu igrati po volji (kao drag queens), jer su upisani u tijela i u svijet iz kojih dobijaju svoju snagu“.21 Zaključujemo da su feminističke teorije o telesnosti prethodile Burdjeovoj sociologiji tela, i da se njihov uticaj oseća bez obzira na ignorantski odnos prema njima. Slično teorijama feminizma, Maga Magazinović je dugo vremena bila nevidljiva, iako je donela radikalan pristup telesnoj kulturi u svim njenim domenima. Ona deluje kao prosvetiteljski duh koji teorijom i praksom donosi u svoju sredinu savremena dostignuća svetske zajednice. Svojim spisima o telesnoj kulturi i novom plesu doprinosi razvoju jednog drugačijeg vrednosnog sistema umetničke igre. Oslobađanje umetnosti od zapadnoevropske baletske tradicije bio je deo napora da se sam život oslobodi društvenih normi. Cilj je bio nesputani razvoj pojedinca i uspostavljanje novih odnosa između društva i pojedinca. Igra je, kao i sve ostale umetnosti, nikla iz samoga života. A iz igre proističe harmonični razvitak tela, uma i duše, ravnoteža između umnoga i moralnoga života. I samo tim putem dolazi individuum do svojih čovečanskih prava, do lične slobode. Maga Magazinović je više nego reformatorka modernog plesa. Ona je simbol emancipacije, simbol čežnji za slobodom, za ličnim i profesionalnim ostvarenjem. Kada piše o igri, Maga Magazinović citira Ničea: ,,U igri samo umem da zborim o slici najuzvišenijih stvari.”22 Tako u njenim plesnim fragmentima figure izvođačica često svoj pogled upućuju na gore, što simboliše čovekovu težnju za duhovnim svetovima, za slobodom.

Filozofska priprema za smrt, neizvesnost smrti pretvara u izvesnost onoga što Platonovog filozofa čeka posle smrti. Čak iako duboko sumnjamo u to da duša odvojena od tela može nastaviti da postoji, ne moramo posumnjati u besmrtne tvorevine konačne i bremenite duše, osim ukoliko ne posumnjamo da išta trajno možemo ostaviti za sobom, zato što je sve porozno i podložno uništenju i nestajanju. A možda ne vidimo svrhu ni u beskonačnom životu, u životu čije ciljeve i puteve ne raspoznajemo. Onda se strah od smrti pretvara u strah od večnog života, zato što ne želimo samo da živimo, nego da živeći postanemo besmrtni ili barem da ostavimo besmrtne tragove. Irina Deretić je vanredni profesor antičke filozofije na Filozofskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu. Rukovodilac je naučno-istraživačkog projekta: Istorija srpske filozofije. Кao gostujući profesor predavala je na nemačkom Univerzitetu u Jeni, u Švedskoj na Univerzitetu u Upsali, na ruskom Univerzitetu u Vladimiru, Univerzitetu u Buenos Ajresu i drugim naučnim i javnim ustanovama. Napisala je četiri knjige o antičkoj filozofiji, priredila šest tematskih zbornika, od kojih jedan izašao u izdavačkoj kući Peter Lang Verlag na engleskom jeziku. Objavila je više od sto radova na srpskom, engleskom, nemačkom, ruskom, grčkom i slovenačkom jeziku. Nosilac je kako domaćih tako i inostranih nagrada i stipendija. Njena područja naučnog-istraživanja su: antička filozofija (pre svega Platonova, Aristotelova i Plotinova filozofija), srpska filozofija, filozofskaherme-neugika, antička etika vrline, filozofija u književnosti i druge teme.

Dopunjeno izdanje Tvrd povez sa omotnicom ======================== Istorija političkih i pravnih teorija I Od antike do početka XVII veka Radomir D. Lukić ====================================================================== 1. Prethodan pojam istorije političkih i pravnih teorija 2. O značenju izraza `teorija 3. Predmet politike 4. Politika kao nauka i kao veština 5. odnos istorije političkih i pravnih teorija prema drugim srodnim naukama 6. Metod izučavanja istorije političkih i pravnih teorija 7. Zavisnost teorija od ekonomske osnove društva 8. Specifičan razvoj teorija 9. Zavisnost političkih i pravnih teorija od klasnog sastava društva 10. Glavnija književnost za proučavanje istorije političkih i pravnih teorija Plan izlaganja DEO I POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE ROBOVLASNIČKOG DOBA ()()sek 1: Opšta karakteristika robovlasničkih političkih i pravnih teorija 1. Opšti pogled na robovlasničke političke i pravne teorije 2. Ekonomska podloga antičkih teorija 3. Klasna podloga antičkih teorija 4. Politička podloga antičkih teorija - grad-država 5. Razvoj antičkih političkih i pravnih teorija Odsek II: Političke i pravne teorije: antičke: Grčke Glava I Opšti POGLED NA POLITIČKE i PRAVNE TEORIJE ANTIČKE GRČKE 1, Istorijski razvoj i značaj grčkih političkih i pravnih teorija 2. Ekonomska podloga grčkih teorija 3. Klasna podloga grčkih teorija 4. Politička podloga grčkih teorija Glava II PLATON 1. Platonovi prethodnici 2. Platonovo doba 3. Platonov život 4. Opšta karakteristika Platonove misli 5. Platonova Država POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE FEUDALIZMA Glava I OPŠTI POGLED NA RAZVOJ HRIŠĆANSTVA I NJEGOVE POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE - OPŠTI POGLED NA RAZVOJ HRIŠĆANSTVA I NJEGOVE POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE - 7. Opšta karakteristika feudalnih političkih i pravnih teorija 8. Problem nastanka hrišćanstva 9. Propast Rima i širenje hrišćanstva 10. Uloga hrišćanstva 11. Razvoj hrišćanstva 12. Privreda i klasna struktura feudalnog društva 13. Politička struktura feudalizma 8. Razvoj feudalne političke i pravne teorije AVGUSTIN 1. Avgustinovo doba 2. Avgustinov život 3. Avgustinovo učenje Glava III OD AVGUSTINA DO TOME AKVINSKOG 11. Političke i pravne ideje u germanskim državmaa u doba feudalizma 12. Spor crkve i države oko prevlasti 3. DŽon od Salzberija Glava IV TOMA AKVINSKI 5. Doba Tome Akvinskog 6. Život i dela Tome Akvinskog - 7. Političko učenje Tome Akvinskog 8. Učenje o pravu Glava V POLITIČKE TEORIJE XIV I XV VEKA 14. Društveno-političke prilike ovog doba 15. Dante Aligijeri (1265-1321) 3. Viljem Okem (1270-1347) 13. Marsilije Padovanski (1278-1343) 14. nikola Kuzanac (1401-1464) 15. Demokratske ideje potlačenih masa DEO 111 POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE NOVOG VEKA Odsek I: Opšte karakteristike političkih i pravnih teorija novo veka 9. Opšti pogled 10. Ekonomski uslovi 11. Klasni uslovi 12. Politički uslovi 13. Ideološki uslovi 14. Tri faze razvoja političkih i pravnih teorija novog veka Odsek II: Političke i pravne teorije apsolutizma OPŠTI POGLED NA RAZVOJ POLITIČKIH I PRAVNIH TEORIJA APSOLUTIZMA 5. Razvoj kapitalizma 6. Političke prilike doba apsolutizma 7. Razvoj političkih i pravnih apsolutizma MAKIJAVELI (1469-1527) 6. Makijavelijev život 7. Prilike u Italiji za vreme Makijavelija 8. Makijavelijeva dela 9. Razmatranja o prvih deset knjiza Tita Livija 5. Vladalac 6. Ocena Makijavelija 7. Stav prema Makijaveliju tokom istorije Glava V POLITIČKE TEORIJE REFORMACIJE 16. O reformaciji uopšte - 17. Reformacija u Nemačkoj 18. Martin Luter (1483-1546) 4. Toma Mincer (1490-1525) 5. Kalvin (1509-1564) Glava VI BODEN 16. Bodenovo doba 17. Bodenov život i dela 18. Republika 19. Bodenov značaj Glava VII TEORIJE O OGRANIČENJU VLADARSKE VLASTI 15. Opšti pogled na ove teorije 16. Teorije o ograničenju vladarske vlasti u Francuskoj 17. Teorija o ograničenju vladarske vlasti u Engleskoj i Škotskoj 18. Teorija narodne suverenosti u vezi s Holandskom revolucijom 19. Španske katoličke teorije o ograničenju vladarske vlasti 6. Toma Kampanela (1568-1639) Glava VIII PRIRODNO PRAVO 1. Hugo Grecijus (1583-1645) 2. Tomas Hobs (1588-1679) - 3. Blez Paskal (1623-1661) 4. Bosije (1627-1704) 5. Baruh de Spinoza (1632-1677) 6. DŽon Lok (1632-1704) 7. Gotfrid Lajbnic (1646-1716) 8. Fenelon (1651-1715) 8. Ruske teorije apsolutizma 9. Ivan Tihonovič Posoškov (1652-1726) 10. Teofan Prokopjevič (1681-1757) 11. Vasilije Tatiščev (1686-1750) 12. Šarl Monteskije (1689-1755) 14. Volter (1694-1788) PRIRODNO PRAVO 1. Hugo Grecijus (1583-1645) 2. Tomas Hobs (1588-1679) - 3. Blez Paskal (1623-1661) 4. Bosije (1627-1704) 5. Baruh de Spinoza (1632-1677) 6. DŽon Lok (1632-1704) 7. Gotfrid Lajbnic (1646-1716) 8. Fenelon (1651-1715) 8. Ruske teorije apsolutizma 9. Ivan Tihonovič Posoškov (1652-1726) 10. Teofan Prokopjevič (1681-1757) 11. Vasilije Tatiščev (1686-1750) 12. Šarl Monteskije (1689-1755) 14. Volter (1694-1788) DODATAK (Napomena uredništva) 1. Kelzen i Digi - prividna oprečnost njihovog gledišta 2. Hegelova filozofija države i prava 3. O društvenoj osnovi Hegelove filozofije države i prava 4. Jedan pokušaj određivanja odnosa istorijskog materijalizma i sociologije 5. O osnovnim idejama Hansa Kelzena 6. Jovan Sterija Popović - profesor prirodnog prava na Liceju 7. Delo Slobodana Jovanovića 8. Toma Živanović kao pravni filozof 9. Đorđe Tasić 10. Prof. dr Božidar S. Marković ================================================= Istorija politickih teorija , politicke ideologije ,Aristotel,Platon,Antička misao o politici,Srednjovekovna misao ,Renesansa ,Makijaveli,Rimska politička misao ,Reformacija, Kalvinizam ,Nice i postmodernizam ,,Ciceron,Polibije,Avgustin,Akvinski ,Mor, Makijaveli, Renesansa i politicka misao ,Protestantizam,Kalvinizam ,Luter ,Vestfalski poredak ,Apsolutizam,Tiranija,Demokratija,Republikanizam ,Monarhija,Monteksje,Boden.Suverenost, Podela vlasti ,Reformacija,kalvin ,sekularizam,liberalizam,francuska revolucija,američka revolucija, Tokvil ,Dzon Stjuart Mil, Utilitarizam ,Edmund Berk ,Konzervativizam,Socijalizam,Industrijsko društvo,Hegel,Romantizyam,Kant,fihte,nemacki idealizam,Niče ,Nacizam , monteskje,Medjunarodni odnosi ,politicke ideologije , političke teorije,Maks Veber ,političke nauke ,pozitivizam,politička filozofija ,Sokrat ,Dzon Rols ,Teorija pravde ,Nozik ,Volzer,Sandel ,Carls Tejlor ,Komunitarizam ,istorija politickih i pravnih teorija, istorija politickih ideja, savremene politicke teorije ,ljudska prava ,legitimitet ,hajek ,Hjum ,Hajdeger,Kant korporativizam,fasizam,nacizam,neoliberalizam,nova desnica ,levica,socijaldemokratija, drzava blagosatanja,adams mit , sloboda ,Klasična i moderna ideja slobode, Prava čoveka, Granice državne vlasti, Sloboda versus vlasti, Plodnost konflikta, Antičke i moderne ideje demokratije, Liberalizam i demokratija, Individualizam i organicizam, Liberali i demokrati u XIX veku, Tiranija većine, Prestavnička demokratija Dzon Lok ,Ruso ,Tokvil ,Medison ,Aristotel, Polis ,Platon , Sump

Duh pravoslavne crkve je jedna od najboljih zapadnoevropskih studija o pravoslavlju. Sjajni znalac pravoslavlja, fasciniran njegovom autentičnošću učenja Benz kroz simbole pravoslavlja izlaže njegovu istoriju i filozofiju. Ova studija o pravoslavlju je istinski poduhvat i prilog proučavanju istorije religije. Na kraju studije Benz kliče: Pravoslavlje je sam Gorući Grm. Ta fascinacija govori o utemeljenosti njegovih istraživanja pravoslavlja. Zanimljivo je da Benz paralelno stražuje istoriju pravoslavlja u Vizantiji, Rusiji, Rumuniji, Grčkoj. Ogroman napor uložen u ovu studiju Benz je rezimirao i kratkom kritikom slabosti pravoslavlja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korica malo iskrzana vidi se na jednoj od fotografija, sve ostalo uredno. Knjiga verovatno nije ni citana! Izdavač: Književna zajednica Novog Sada - Novi Sad, 1992. god. Tvrd povez, 20,5 cm. 316 str. Martin Hajdeger (1889 - 1976) je bio nemački filozof. Posebno značajan je Hajdegerov doprinos tumačenju Ničeovog dela. Hajdeger je odlučujuće uticao na formiranje mnogih filozofskih pravaca postmoderne, ali i izazivao kontroverze svojim vezama sa nacistima tokom ranih tridesetih godina. Uz Huserla Hajdeger se smatra za najuticajnijeg filozofa kontinentalne tradicije. Počeo je da studira teologiju ali se ipak opredelio za filozofiju, koju je studirao u Konstanci i Frajburgu. Veliki uspeh knjige „Biće i vreme“ omogućio je Hajdegeru da postane profesor u Frajburgu. Predavao je filozofiju sve do penzionisanja 1945. Penzionisale su ga francuske okupacione vlasti, zbog poznatog rektorskog govora u vreme dolaska nacista na vlast, u kome je slavio `Istorijski poziv Nemačke...`. Ostatak života proveo je povučeno u planinskoj kući na padinama Crne šume, ispod Švarcvalda. Hajdeger se smatra jednim od najuticajnijih filozofa 20. veka. Posebno je značajan njegov uticaj u kontinentalnoj filozofskoj tradiciji (posebno na Žan Pola Sartra) a takođe je uticao na istaknutog rimokatoličkog teologa Karla Ranera. Hajdeger je umro u Frajburgu in Bresgau 1976. Najznačajnija dela Martina Hajdegera su : Biće i vreme, Šta je metafizika, Šta je filozofija, Kant i problemi metafizike, O biti razloga, O biti istine, O humanizmu, Identitet i razlika, Niče, Šumske staze... Posle dolaska Hitlera na vlast 1933. godine Hajdeger se učlanjuje u nacionalsocijalističku partiju i biva izabran za rektora Univerziteta u Frajburgu. Te godine drži i poznati rektorski govor u kome govori o pozivu nemačkih univerziteta u novom vremenu. Njegova karijera se međutim zbog neslaganja sa nacistima završava već 1934. godine. Ostaje učlanjen u nacionalsocijalističku partiju sve do završetka rata. Zbog svega ovoga francuske okupacione vlasti mu brane da predaje na univerzitetu sve do 1951. godine kada nastavlja i zadržava se na redovnim studijama sve do 1967. Slobodan Žunjić (Priština, 20. oktobar 1949 — Beograd, 9. mart 2019) bio je jugoslovenski i srpski profesor, filozof, istoričar filozofije i prevodilac filozofskih dela. Jedan je od najistaknutijih srpskih filozofa druge polovine 20. i prvih decenija 21. veka. Isticao se po širini svoje filozofske kulture i vanserijskoj erudiciji. Bio je istoričar filozofije koji je izvanredno poznavao gotovo sve periode povesnog razvoja filozofskog mišljenja i polihistor kakav se retko sreće čak i u daleko razvijenijim kulturama. Slobodan Žunjić je rođen 20. oktobra 1949. u Prištini ali je detinjstvo i veći deo života proveo u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Studije filozofije završio je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1972. godine, kada je dobio i Oktobarsku nagradu za najbolji diplomski rad na Beogradskom univerzitetu. Od 1972. do 1974. godine stažirao je u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.[1] Godine 1975. izabran je za asistenta u tadašnjem Institutu za međunarodni radnički pokret u Beogradu. Akademsku karijeru je započeo godine 1976. kada je postao naučni sekretar u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Za asistenta na predmetu Istorija filozofije I (antička filozofija) izabran je 1977. a za docenta 1986. godine. Vanredni profesor je 1993. na istom predmetu. Odbranio je magistarski rad „Temeljni pojmovi rane grčke filozofije u interpretaciji Martina Hajdegera”, na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1982. Doktorsku tezu „Problem Jednog u Aristotelovoj Metafizici” odbranio je na istom fakultetu 1986. godine. Predavao je kao honorarni profesor i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i na univerzitetima u Pensilvaniji i Rod Ajlendu.[2] Bio je na studijskim boravcima kao Humboltov stipendista u Frajburgu (Nemačka) 1976, u Tibingenu na Karl Eberhart Univerzitetu 1982/83. Godine 1997/98. bio je na studijskom boravku na Pensilvanija Univerzitetu u Filadelfiji. Bio je rukovodilac potprojekata za antičku filozofiju u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, zatim kodirektor međunarodnih kurseva o Ničeu (Dubrovnik 1989-1991.) Bio je član Odbora za filozofiju SANU od 1996. godine. Područje Žunjićevog istraživanja bile su istorija antičke filozofije, vizantijska filozofija, nacionalna filozofija kod Srba, hermeneutika, metodologija istorije filozofije, praktička filozofija, kritička teorija, poststrukturalizam i postmoderna. Autor je više knjiga i desetine studija, rezultate istraživanja objavljivao je u brojnim radovima i raspravama. Svoje radove je objavljivao na srpskom, nemačkom, engleskom i francuskom jeziku. Za četvorotomnu studiju „Prirok i suštastvo – istorija pojmovne logike kod Srba” (2013) dobio je tri prestižne nagrade: prva je nagrada „Nikola Milošević“, koju dodeljuje Drugi program radio Beograda za najbolju knjigu iz oblasti teorije književnosti i umetnosti, estetike i filozofije; druga je „Nagrada grada Beograda“ za najveća dostignuća u 2013. godini u oblasti društvenih i humanističkih nauka; treća je „Nagrada za izdavački poduhvat godine“, koju dodeljuje Novosadski salon knjiga. Godine 2018. je Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske organizovala naučni skup posvećen njegovoj „Istorija srpske filozofije“, a potom je publikovala i zbornik referata „Srpska filozofija ili filozofija kod Srba” (2018). Slobodan Žunjić preminuo je u Beogradu 9. marta 2019. godine. Bibliografija Slobodana Žunjića Filozofske studije „Begrifflichkeit und Metapher”, Nietzsche-Studien 16 (1987.) „Aristotel i henologija”, Prosveta, Beograd (1988). „Homo faber und seine Emanzipation, Juergen Habermas und die jugoslawische Praxis-Philosophie”, in: Ideen zu einer integralen Anthropologie, Munchen 1991. „Martin Hajdeger i nacionalsocijalizam”, Zbornik radova (urednik), KZNS, Novi Sad 1992. „Herrschaft und Souveraenitaet”, in Nietzsche und Hegel, Wurtzburg 1992. „Die serbische Philosophie heute”, (sapriređivač), Zbornik radova, Slavica Verlag, Munchen 1993. „The Definitions of Philosophy in the Dialectica of John Damascene”, Philosophy and Orthodoxy, Athens 1994. „The biological and the political side of human nature in Aristotle”, Aristotelian Political Philosophy, vol. I, Athens 1995. „Modernost i filozofija” (2009) „Istorija srpske filozofije” (2009, 2014), „Filozofija i njen jezik” (dva toma) (2012), „Logika i teologija” (2012) „Filozofija i postmodernost” (2013) „Prirok i suštastvo - istorija pojmovne logike kod Srba”, (četiri toma) (2013) „Hajdeger i presokratovci” (2015) „Fridrih Niče između moderne i postmoderne” (2017)

knjiga I – ISTOČNE CIVILIZACIJE Istorija civilizacije u Egiptu i na Bliskom istoku do Aleksandrove smrti, i u Indiji, Kini i Japanu od samih početaka do našnjih dana sa uvodom o prirodi i osnovama civilizacije i 86 ilustracija i mapa. Na ovoj knjizi dr Djurant radio je od 1927. do 1932. godine i knjiga predstavlja treću kompletno dopunjenu verziju. Knjiga se može porediti sa velikim delima francuskih enciklopedista osamnaestog veka jer predstavlja najsveobuhvatniji pokušaj našeg doba da se obuhvati ogromna panorama ljudske istorije i kulture. U njoj ćete naći sve o Sumeru kao kolevci prvih gradova i pisanih zakona, Egipćanima koji su usavršili monumentalnu arhitekturu, medicinu i mumifikaciju pre 3500 godina, Vaviloncima koji su razvili astronomiju i fiziku i posadili seme zapadne mitologije, Judejce, bičeve božje Bliskog istoka i njihovog kralja Asurbanipala, koji je na skulpturama prikazan kao pola čovek, pola čudovište, Judejce koji su odoleli svim pokušajima da ih zatru i zauvek sačuvali svoju kulturu u besmrtnom Starom zavetu. knjiga II – ŽIVOT GRČKE Istorija grčke civilizacije od početaka i istorija Bliskog istoka od smrti Aleksandra do rimskog osvajanja sa uvodom o preistorijskoj kulturi Krita. Tokom dinamične sinteze istorije sveta, u ovom tomu Vil Djurant se bavi večito fascinirajućim problemom grčke civilizacije. Život Grčke, drugi tom Istorije civilizacije, velika je knjiga čiji stil podseća na zlatno doba pisanja o istoriji, pre nego što je usko stručno proučavanje istorije okupiralo tu oblast.Vil Djurant je u potpunosti sagledao životni put Grčke – isto onako kao što je i jedan kultivisan petovekovni Atinjanin, sa svojim željnim znanja, stalno tragajućim umom gledao u divnu panoramu Periklove Atine. Ovo delo Vil Djurant je pripremao punih 50 godina i dobio Pulicerovu nagradu. knjiga III – CEZAR I HRIST Cezar i Hrist, treći tom Vil Djurantovog monumentalnog prikaza istorije sveta predstavlja rezultat dvadeset pet godina priprema i pet godina pisanja. Kao i prethodni tomovi, Cezar i Hrist je nezavistan samostalan deo Istorije civilizacije, Djurantove proslavljene kulturne istorije. Cezar i Hrist sadrži puno paralela sa savremenom istorijom, a doktor Djurant ih prikazuje veoma stručno. On veruje da čitanje događaja iz prošlosti treba da rasvetli sadašnjost. U klasnim borbama i manevrisanju za vlast koje simbolišu rimsku istoriju od braće Grah do Cezara, on nalazi analogiju sa razvojem Evrope i Amerike od Francuske revolucije do danas. On nas podseća da su diktatori uvek koristili iste metode. Kazuje nam da se socijalna pomoć koristila više od jednog veka pre Hrista i da je prvi rimski sindikat ustanovljen oko 600 godina pre Hrista. Saznajemo za bankrotstva banaka, „svinjsku burad“ (dotacije iz federalne državne blagajne za javne radove u rejonu nekog kongresmena ili senatora), depresije, vladine projekte i propise, državni socijalizam, prioritetne planove u doba rata, izbornu korupciju, trgovačka udruženja i druge fenomene starog Rima koji bi lako mogli da se uklope u današnje naslove naslovnih strana. knjiga IV – DOBA VERE deo I i knjiga V – DOBA VERE deo II Istorija srednjovekovne civilizacije – hrišcanske, islamske i judejske – od Konstantina do Dantea: od 325. do 1300. godine naše ere. Doba vere sadrži prikaz srednjevekovnih dostignuća i govori o tome kakav značaj za naše doba imaju hrišćanski, islamski i judejski život i kultura Srednjeg veka. Kao drugi tomovi Istorije civilizacije, ovo je zasebno delo koje se istovremeno uklapa u opštu istoriju čovečanstva. Ono sadrži uzbudljive priče o svetom Avgustinu, Hipatiji, Justinijanu, Muhamedu, Harunu al-Rašidu, Karlu Velikom, Vilijamu Osvajaču, Eleonori od Akvitanije, Ričardu Lavljeg Srca, Saladinu, Majmonidu, svetom Franji, svetom Tomi Akvinskom, Rodžeru Bejkonu i mnogim drugim – i sve je to dato kroz perspektivu integralne istorije. Najčuvenije ljubavne priče u istoriji književnosti – o Eloizi i Abelaru, o Danteu i Beatriče – ovde su ispričane sa uzbudljivom erudicijom. U tom duhu, Doba vere obuhvata ekonomiju, politiku, pravo, vlast, religiju, moral, ponašanje, obrazovanje, književnost, nauku, filozofiju i umetnost Hrišćana, Muslimana i Jevreja u toku jedne epohe koja je bila svedok sudbinskih borbi između tri velike religije, kao i borbe između religioznog i svetovnog pogleda na ljudski život. Jedna fascinantna priča spaja romantiku, siromaštvo, sjaj, pobožnost i poročnost, feudalizam i monaštvo, jeresi i inkvizicije, katedrale i univerzitete, trubadure i minezingere jednog živopisnog milenijuma. knjiga VI – RENESANSA Istorija italijanske civilizacije 1304-1576.Ovaj tom sadrži portret jednog sveta na njegovom slavnom vrhuncu – portret fascinantne i raskošne Italije u doba renesanse, od Petrarkinog rodenja 1304. do Ticijanove smrti 1576. godine .Vil Djurant u Renesansi izlaže uvodnu studiju ekonomske podloge koja obuhvata razvoj industrije, rast bankarskih porodica kao što su Medičijevi, kao i sukobe rada i kapitala. Na taj nacin on objašnjava razloge zbog kojih je Italija bila prva država, a Firenca prvi grad u Italiji koji ce doživeti budenje modernog doba. On prati procvat kulture od Firence do Milana, Mantove, Ferare, Verone i Venecije Padove i Parme, Bolonje, Riminija, Urbina, Perude, Sijene i Napulja, a povest dovodi do vrhunca u Rimu, gradu velikih papa renesansne epohe.U svakom gradu Italije, svedoci smo blistave parade princeva, kraljica, vojvoda ili duždeva; pesnika, istoricara, naucnika i filozofa; slikara, vajara, gravera, iluminatora, grncara i arhitekata; prisustvujemo razvitku industrije, obrazovanja, ponašanja, morala, kriminala i mode; pred nama se redaju žene, ljubavi i vencanja; epidemije, gladi, zemljotresi i pogibije. Pred nama je covecanstvo koje se smelo krece od konacnog sveta ka svetu beskonacnosti.To je i povest o narodu pod vedrom jutarnjom svetlošcu renesanse, kada su bronzana vrata krstionice u Firenci postala simbol pravih rajskih dveri. U takvom ambijentu, sa Pikom dela Mirandolom saznajemo kako je covek razmišljao, sa Makijavelijem kako je vladao, sa Kastiljoneom kako je živeo, sa Savonarolom kako je umirao.Na gotovo svakom koraku, Vil Djurant crta žive vinjete – Petrarke, Bokaca, Kozima, Medicija, Fra Andelika, Donatela, Lorenca Velicanstvenog, Boticelija, Andreje del Sarta, Lodovika Mora, Beatrice i Izabele d `Este, Leonarda da Vincija, Bramantea, Pjera dela Franceske, Sinjorelija, Perudina, Mantenje, Ariosta, Đovanija Belinija, Đorodonea, Aldusa Manucijusa, Koreda, Aleksandra VI, ezara i Lukreciju Bordžije, Julija II, Lava X, Rafaela, Mikelandela, Klementa VII.Djurant dovodi pricu do dramaticnog vrhunca sa rumenilom sutona Firence i Venecije posle strašnog pustošenja Rima 1527, ali pokazuje kako je cak i opadanje renesanse (1527-1576) bilo plodno zahvaljujuci Ticijanu, Aretinu, Veronezeu, Celiniju, i, možemo reci, novom Mikelandelovom životu. Djurant pokazuje kako je renesansa, oživljavajuci klasicnu kulturu, okoncala hiljadugodišnju vladavinu orijentalnog duha u Evropi. Na kraju nas priprema za Erazma, Bejkona i Dekarta, za Spinozu, Voltera, Gibona, Getea, kao i za titane našeg doba u kojima još živi duh renesanse: „Danas, u Evropi i Americi, svugde ima ljudi prefinjenog i snažnog duha – koji druguju u carstvu uma – koji svoju snagu crpe iz baštine duhovne slobode, estetskog senzibiliteta, prijateljskog i saosecajnog razumevanja; hrane se nasledem opraštanja životu za njegove tragedije, prihvatanja njegovih radosti cula, uma i duše; i hrane se time što u srcima, usred himni mržnje, uprkos grmljavini topova, uvek cuju carsku pesmu renesanse.“ knjiga VII – REFORMACIJA Istorija evropske civilizacije od Viklifa do Kalvina: 1300-1564. U ovom tomu Istorije civilizacije, Vil Djurant se bavi izučavanjem ljudi i ideja, verovanja i važnih događaja u doba reformacije. To je zasebna i nezavisna studija reformacije verovatno najznačajnijeg događaja moderne istorije i u isto vreme nastavak monumentalnog istoriografskog rada dr Djuranta. U ovom tomu, Vil Djurant oživljava i osvetljava snažnu dramu jedne epohe koju su, baš kao i našu, uznemiravale česte revolucije. On otkriva da socijalna revolucija prati versku revoluciju u gotovo svakoj fazi reformacije, i ova je knjiga napisana upravo sa tog nekonvencionalnog stanovišta dveju konvergentnih drama. Na početku autor razmišlja o religiji uopšte, o njenom delovanju na pojedinca i na grupu, kao i o stanju i problemima Rimokatoličke crkve u toku dva veka pre Lutera. On se bavi Engleskom, Nemačkom i Češkom, prikazujući ideje i sukobe luteranske reformacije, te sa simpatijama razmatra Erazmove napore usmerene na mirno samoreformisanje Crkve. Knjiga VIII – POČETAK DOBA RAZUMA Istorija evropske civilizacije u doba Šekspira, Bejkona, Montenja, Rembranta, Galilea i Dekarta: 1558-1648. Ovom knjigom nastavlja se rad na nečemu što se sada može zvati Djurantova porodica. Autori nam prikazuju razvoj nauke i vaskrsenje filozofije usred tih vojnih i verskih sukoba. To je takođe bilo doba Keplera i Galileja, Bruna i Dekarta, pronalaska složenog mikroskopa, teleskopa, termometra, i barometra, logaritamskog i decimalnog sistema, otkrića planetarnih orbita i zakona. Postepeno su se rađali moderna Evropa i moderni um… knjiga IX – DOBA LUJA XIV Kralj Sunce predstavljen je u ovom tomu u svom najboljem, najgorem i najviše ljudskom izdanju. Engleska i Kromvel, Milton, Čarls I, Džonatan Svift, od genijalnosti do ludila… Švedska, Rusija u doba Petra Velikog… Knjiga se završava sumrakom Kralja Sunca. knjiga X – DOBA VOLTERA Doba Voltera – Istorija Civilizacije predstavlja doba Prosvećenosti a najveći zalagač za procvat umetnosti i nauke bio je, svakako, Volter. U ovoj knjizi se Vil Djurant fokusirao na istoriju i dešavanja Francuskoj, Britaniji i Nemačkoj u periodu od 1715. pa do 1756. godine. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Prvo poglavlje se bavi vladavinom Luja XV, drugo poglavlje se bavi engleskom filozofskom misli u prvoj polovini XVIII veka, treće najviše govori o Volterovom radu i tadašnjem okruženju u kom su njegovi tekstovi nastajali. Četvrto poglavlje govori najviše o Johanu Sebastijanu Bahu, jednom od najvećih kompozitora kako baroka, tako muzičke umetnosti uopšte. Peto poglavlje nastavlja sa mislima i tezama Voltera, kao i enciklopediji Denija Didroa i filosofskoj klimi tadašnje Evrope. knjiga XI – RUSO I RENESANSA Ruso i revolucija – Istorija Civilizacije bazira se na dežavanjima u Francuskoj i u ostatku Evrope u periodu stvaranja Žan Žak Rusoa i tokom Francuske revolucije. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Ovaj tom enciklopedijskih izdanja Vila Djuranta Istorija Civilizacije dobio je i Pulicerovu nagradu 1968. godine. Prvo poglavlje nas upoznaje sa događajima iz Sedmogodišnjeg rata, dok se drugo poglavlje bazira na razlikama i sličnostima dvojice savremenika: Voltera i Rusoa. Treće poglavlje: Katolički jug govori o kulturnim i političkim dešavanjima u tadašnjoj Italiji, Španiji i Portugalu, ali i o austrijskom vunderkindu – Mocartu. Četvrto poglavlje se bavi Slovenskim narodima i prisutnosti Osmanlija u tom delu Evrope, kao i o vladavini Katarine Velike u Rusiji. Peto poglavlje je posvećeno protestanskom severu kao i Kantovom filozofskom radu. Džonsonova Engleska kao i krah francuskog feudalizma predstavljaju teme iz poslednja dva podnaslova knjige. knjiga XII – NAPOLEONOVO DOBA Napoleonovo doba – Istorija Civilizacije prati dešavanja iz perioda Francuske revolucije, kao i vladavinu Napoleona, njegova osvajanja i ratove. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Osim što je u samom fokusu Francuska i Bonapartin uspon, ovaj tom knjige prati i kulturno-umetnička dešavanja i razvoj tadašnje Evrope, poput muzičkog komponovanja Betovena i književnih dela takozvanih Jezerskih pesnika Engleske. Poslednje poglavlje obrađuje opsadu Moskve, Vaterlo bitku, potpun krah Napoleonove vojske i njegov egzil na ostrvo Sveta Jelena, kao i dešavanja neposredno posle toga. Ovo je poslednja knjiga u seriji enciklopedija Vila Djuranta.

Autor: Branko Golović i Vida Zimonjić Godina izdanja: 2007. Br. str.: 878 Povez: Tvrd Format: 25cm Pismo: Latinica Opis Leksikon srpsko-latinskih reči i izreka sa gramatikom/Serbicus-latinum lexicon – jedno je od retkih izdanja ovakve vrste. Cilj stvaranja knjige Leksikon srpsko-latinski je bio da pruži ne samo odrednice koje govore o latinskoj i grčkoj civilizaciji uopšte, već da se protumače i na latinski prevedu pojmovi iz različitih drugih oblasti. Iz oblasti filozofije, medicine, nauke, tehnike, astronomije, psihologije, sociologije, pojmovi iz religije, umetnosti i kulture uopšte. Kao i mnoge izreke moralne, etičke i poslovičke prirode. Posebna pažnja posvećuje se pojmovima iz istorije , tradicije, religije i prirodnog bogatstva srpskog naroda. U knjizi Leksikon srpsko-latinski ,radi lakšeg snalaženja prilikom eventualnog korišćenja građe na latinskom jeziku, uz ove odrednice, daju se osnovni gramatički oblici, brojne ustaljene fraze i misli filozofa i drugih istaknutih ličnosti rimske i grčke istorije, primeri građenja složenijih rečenica i izraza, a prevedene su i mnoge narodne poslovice i izreke naših velikana. Istom cilju, treba da posluži i gramatika srpsko – latinskog jezika koja se daje u prilogu.

Ernst Benc Duh i život pravoslavne crkveTvrdi povezDuh pravoslavne crkve je jedna od najboljih zapadnoevropskih studija o pravoslavlju. Sjajni znalac pravoslavlja, fasciniran njegovom autentičnošću učenja Benz kroz simbole pravoslavlja izlaže njegovu istoriju i filozofiju. Ova studija o pravoslavlju je istinski poduhvat i prilog proučavanju istorije religije. Na kraju studije Benz kliče: Pravoslavlje je sam Gorući Grm. Ta fascinacija govori o utemeljenosti njegovih istraživanja pravoslavlja. Zanimljivo je da Benz paralelno stražuje istoriju pravoslavlja u Vizantiji, Rusiji, Rumuniji, Grčkoj. Ogroman napor uložen u ovu studiju Benz je rezimirao i kratkom kritikom slabosti pravoslavlja.7/18