59369) PARNI KOTAO , Gvidon Gulić , Minerva Subotica Beograd 1954 , tvrd povez, format 17,5 x 24 cm , latinica, ilustrovano, grafikoni, crteži, šeme, tabele, 677 strana , podvučeno nekoliko rečenica

Minerva, 1954. Tvrd povez, udžbenički format, 676 strana. Lepo očuvana, požutela, korice iskrzane. k

STRUČNA BIBLIOTEKA JEDINSTVENIH SINDIKATA JUGOSLAVIJE, 1948. Manji format, 70 strana. Lepo očuvana, vremenom malo požutela, potpis na predlistu. Kotao, tvrdoća vode, kontrola...

Najlepše srpske narodne priče Knjiga tvrdih korica veceg formata,savremena, prelepo ilustrovana. Priredila Olivera Grbić. Ilustrovao Goran Grbić Baš-čelik Zmija mladoženja Zlatna jabuka i devet paunica Čardak ni na nebu ni na zemlji U laži su kratke noge U cara Trojana kozje uši Nemušti jezik Zla žena Sveti Sava i đavo Đavo i njegov šegrt Miloš i Divonja Dete sa devet čiraka Usud Laž za opkladu Kralji čobanin Zlatoruni ovan Biberče Ćela Ero i kadija Krepao kotao Izdavač: Laguna Format: 21x29 cm Broj strana: 114 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Knjiga je lepo ocuvana,potpis na nultom i tri dvolista se odvojila,na jednom mestu zcepnuto,moze da se sanira,vidi se na slikama,cena umanjena vr130

Odlična kao nova Istorijski Triler 366 strana 400 grama U RIMU PAPE BONIFACIJA VIII SPREMA SE JOŠ JEDAN KRSTAŠKI POHOD, POSLEDNJI I KONAČAN. ALI STEGOVI KRSTAŠA VIJORE SE PRED NELETOM PAKLENOG VETRA... Dvadeset prvi oktobar 1301. godine. Dante Aligijeri kreće u Rim kao predstavnik svog grada pri Svetoj stolici. Lišen prazne taštine, ne mareći za spoljašnja obeležja, firentinski izaslanik Dante nepoverljiv je čak i prema svojim pratiocima Mazu Minerbetiju i Koraci da Sinji. Sam, podozriv, okružen jedino sopstvenim brigama i pergamentima Enejide obožavanog Vergilija, pesnik stiže u Rim podignut na ruševinama stare Rimske imperije, podeljen na utvrđene kvartove s kulama, kojima gospodare patricijske porodice. Kotao uzavreo od napetosti, unutrašnjih sukoba, zavera, nad kojim se nadvila preteća senka Zamka svetog Anđela – neosvojive tvrđave pape Bonifacija VIII. Na njegovu misiju obrušilo se kobno predskazanje: jezivo unakaženi leševi devojaka otkriveni u kratkom vremenskom razmaku pokazuju nesumnjive znake ritualnog sakaćenja. Dante nema nikakva ovlašćenja da istražuje ubistva u stranom gradu: jedino će ga njegov osećaj za pravdu podstaći da obeća majci jedne žrtve da će otkriti ubicu i osvetiti oskrnavljeno telo.

Odlična kao nova Istorijski Triler 366 strana 400 grama U RIMU PAPE BONIFACIJA VIII SPREMA SE JOŠ JEDAN KRSTAŠKI POHOD, POSLEDNJI I KONAČAN. ALI STEGOVI KRSTAŠA VIJORE SE PRED NELETOM PAKLENOG VETRA... Dvadeset prvi oktobar 1301. godine. Dante Aligijeri kreće u Rim kao predstavnik svog grada pri Svetoj stolici. Lišen prazne taštine, ne mareći za spoljašnja obeležja, firentinski izaslanik Dante nepoverljiv je čak i prema svojim pratiocima Mazu Minerbetiju i Koraci da Sinji. Sam, podozriv, okružen jedino sopstvenim brigama i pergamentima Enejide obožavanog Vergilija, pesnik stiže u Rim podignut na ruševinama stare Rimske imperije, podeljen na utvrđene kvartove s kulama, kojima gospodare patricijske porodice. Kotao uzavreo od napetosti, unutrašnjih sukoba, zavera, nad kojim se nadvila preteća senka Zamka svetog Anđela – neosvojive tvrđave pape Bonifacija VIII. Na njegovu misiju obrušilo se kobno predskazanje: jezivo unakaženi leševi devojaka otkriveni u kratkom vremenskom razmaku pokazuju nesumnjive znake ritualnog sakaćenja. Dante nema nikakva ovlašćenja da istražuje ubistva u stranom gradu: jedino će ga njegov osećaj za pravdu podstaći da obeća majci jedne žrtve da će otkriti ubicu i osvetiti oskrnavljeno telo. KSS1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecati Mail - Art Umetnost kao komunikacija, to nije samo naslov knjige, koja je pred nama, to je, čini mi se, osnova i srž čitave Kamperelićeve umetničke delatnosti, njen istočnik i impuls koji ga uvek iznova i neumorno pokreće u nove istraživačke poduhvate. Svojom knjigom ovaj umetnik na jednom širokom fonu i planu uspeva da nam veoma živim bojama prikaže gotovo brojgelovsku sliku svega onog što se poslednjih godina zbivalo u pregrejanim umetničko-istraživačkim laboratorijama, ne samo Jugoslavije već i Evrope i sveta. Kreativci različitog napona i snage sa različitim motivima i veoma divergentnih pogleda na svet, društvo, planetarne probleme, čovekovu ulogu u istoriji, sadašnjem trenutku u vaseljeni, defiluju u vidu britkih, pa i šokantnih kaleidoskopskih slika na svakoj stranici ovog rukopisa. Umetnost kao komunikacija za mene je prava freska nezajažljive čovekove žudnje da se u svojoj rušilačkoj ali i gradilačkoj snazi takmiči i izjednači sa samim Bogom, kotao nepojamnih strasti, verovanja i nadanja, gotovo infantilne, dečije želje za kontaktom, za toplim, prijateljskim dodirom, prvorodni i neurotični krik iz tamnih ponora čovekove usamljenosti i kosmičke zime koja ga ni u snu ne zaboravlja i ne ostavlja. Rođen 1947. godine u Beogradu, gde je završio Pravni fakultet, Kamperelić je radio godinama kao pravnik u Nolitu, ali je bio aktivan i na umetničkoj sceni još od 70-ih. Ostaće zapamćen kao osobena stvaralačka ličnost koja je bila posvećena fluksusu, signalizmu, poeziji… Kamperelić se bavio različitim vidovima umetničkog izraza (instalacija, performans, vizuelna poezija, grafika, mail art i dr.). Bio je aktivan kako na domaćoj, tako i na međunarodnoj sceni – između ostalog, učestvovao je na 50. Venecijanskom bijenalu sa grupom KVARt 2003. Bio je autor i učesnik niza međunarodnih multimedijalnih umetničkih projekata, interaktivnih izložbi, performansa, uličnih akcija i interaktivnih projekata u zemlji i inostranstvu. Između ostalog, Kamperelić je bio i organizator beogradskog izdanja planetarne akcije “100.000 pesnika za promenu”, pokrenute 2011. godine prema zamisli američkog pesnika i aktiviste Majkla Rotenberga. Autor je četiri knjige i dobitnik niza nagrada i priznanja, među kojima je i priznanje Međunarodnog centra za poetsko istraživanje i prevodilaštvo iz Čongkinga u Kini za najboljeg pesnika sveta u 2004. godini. Kamperelić je bio član ULUS-a (Sekcija proširenih medija), Udruženja književnika Srbije i Međunarodne asocijacije pisaca (IWA). Bio je jedan od organizatora ULUS-ovog prvog međunarodnog Trijenala proširenih medija (2010) i jedan od inicijatora i osnivača Inicijativnog odbora ULUS-a koji se borio za promene u tom udruženju i za suštinske profesionalne vrednosti likovnih umetnika.

KACUŠIKA HOKUSAJ 1760-1849 Predgovor Bruno Foigt Izdavač - `Jugoslavija`, Beograd Godina - 1966 12 + 8 strana 33 cm Edicija - Galerija svetskog slikarstva Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Kacušika Hokusaj O ovoj zvučnoj datoteci izgovor (pomoć·info), c. 31. oktobar 1760 — 10. maj 1849) bio je japanski umetnik, ukijo-e slikar i grafičar Edo perioda. Rođen u Edou (današnji Tokio), Hokusaj je najpoznatiji kao autor serije drvoreza Trideset i šest pogleda na planinu Fudži (Fugaku Sanjūroku-kei, c. 1831) koji uključuje međunarodno ikoničnu štampu, Veliki talas kod Kanagave. Hokusaj je stvorio Trideset i šest pogleda kao odgovor na domaći putni uspon i kao deo lične opsesije planinom Fudži.To je bila ova serija, posebno štampanje Velikog talasa i Dobar vetar, vedro jutro, koji su obezbedili Hokusajovu slavu kako u Japanu, tako i u prekomorskim teritorijama. Kao što istoričar Ričard Lejn zaključuje: „Zaista, ako postoji jedno delo koje učinilo Hokusaja poznatim, kako u Japanu, tako i u inostranstvu, ono mora biti ova monumentalna serija štampanja”. Dok su Hokusajova dela pre ove serije sigurno bila važna, do ove serije nisu dobila široko priznanje. Nije poznat tačan datum Hokusajevog rođenja, ali se smatra da je rođen oko 31. oktobra 1760. u porodici umetnika u oblasti Kacušika. Ime mu je bilo Tokitaro. Smatralo se da mu je otac Nakadžima Ise, zanatlija koji je pravio ogledala za šoguna. Hokusaj je počeo da se bavi slikarstvom oko šeste godine života. Oko trideset puta je menjao umetničko ime, u zavisnosti od promene umetničkog stila. Sa dvanest godina je radio u knjižari, a sa četrnaest se počeo baviti rezbarenjem i tim zanatom se obučava do svoje osamnaeste godine, kad ga u svoju štampariju prima Kacukava Šunšo, grafičar i direktor Kacukava umetničke škole, koja se fokusirala na prikaze gejša i kabuki glumaca popularnih u japanskim gradovima. Nakon godinu dana Hokusaj je promenio ime po prvi put u Šunro. Pod tim imenom je objavio svoja prva dela, prikaze kabuki glumaca objavljenih 1779. godine. Oženio se dok je radio u Šunšovom studiju, ali mu je žena ubrzo umrla. Oženio se i drugi put, ali mu je i druga žena umrla. Imao je dva sina i tri ćerke, a njegova najmlađa, Sakaj je postala umetnica pod imenom Oj. Nakon što je Šunšo umro 1793. godine, Hokusaj istražuje druge stilove umetnosti kao što su evropski stilovi bakroreza sa kojima je došao u dodir. Ubrzo su ga izbacili iz Kacukava škole jer je istovremeno učio i u Kano školi. Takođe je promenio temu svog stvaralaštva, udaljavajući se od slika gejša i glumaca. Fokusirao se na pejzaže i slike svakodnevnog života običnih ljudi na različitim društvenim stupnjevima. Ovaj period stvaralaštva se vezuje za Tavaraja školu i promenu imena u Tavaraja Jori. Bavio se surimono slikarstvom i ilustracijama za knjigu humorističkih pesama (kjoka ehon). Kasnije je ovo ime preneo na učenika i započeo karijeru kao Hokusaj Tomisa. Godine 1800. je i dalje razvijao ukijo-e stil i promenio ime u Kacušika Hokusaj. Te godine je objavio dva serijala pejzaža - Poznati pogledi na Istočnu prestonicu i Osam pogleda na Edo. U ovom periodu podučava oko 50 mladih umetnika. U narednoj deceniji postaje vrlo popularan zbog svog umeća i dobre lične reklame. Tokom Tokijskog festivala 1804. godine, on je kreirao portret budističkog sveštenika Bodidarme za koji se kaže da je bio 600 ft (180 m) dug koristeći metlu i vedro puno mastila. Slikao je i na dvoru šoguna Ijenarija, kada se takmičio sa drugim slikarom u tradicionalnijem vidu slikarstva. Hokusaj je iz ovog „dvoboja“ izašao kao pobednik. Delo koje je oslikao je bila plava talasasta linija na papiru, preko koje je pustio petla s ofarbnim crvenim nogama. To je predstavljalo jesenje lišće na reci Tacuta. Godine 1807. je sarađivao sa književnikom Takizava Bakinom na serijalu ilustrovanih knjiga. Njih dvoje se nisu slagali usled različitih pogleda na umetnost, i njihova kolaboracija je okončana tokom rada na četvrtoj knjizi. Izdavač, koji je bio u poziciji da zadrži jenog od njih dvojice na projektu, odlučio da zadrži Hokusaja, čime se naglašava važnost ilustracija u štampanim radovima tog perioda. Hokusaj je posvetio veliku pažnju produkciji svog rada u knjigama. Dva primera su dokumentovana pismima koje je pisao izdavačima i drvorezcima koji su učestvovali u produkciji njegovih dizajna u Tošisen Ehonu, japanskom izdanju antologije kineske poezije. Hokusaj piše izdavaču knjige da je drvorezac Egava Tomekiči, sa kojim je Hokusaj prethodno radio i koga je poštovao, odstupio od Hokusajovog stila u izrezivanju pojedinih glava. Hokusaj je takođe pisao direktno jednom drugom drvorescu koji je učestvovao u projektu, Sugiti Kinsuke, navodeći da se njemu ne sviđa stil Utagavske škole u kome je Kinsuke napravio oči i noseve figure, i da je neophodno da se naprave izmene kako bi konačni otisci bili u istinskom Hokusajevom stilu. U svom pismu, Hokusaj navodi ilustrovane primere svog stila ilustrovanja očiju i noseva, i stila Utagavske škole. Izdavač se složio da se urade izmene, mada su stotine kopija knjige već bile odštampane. Da bi se korigovali ti detalji već postojeći izrezani blokovi bi bili korigovani koristeći Umeki tehniku. Sekcije koje su se korigovale bu bile uklonjene i pripremljeno parče drveta bi bilo umetnuto, u kome bi drvorezac napravio revidirani dizajn. Upotreba Umeki tehnike se može detektovati po finim prekidnim brazdama duž granica umetnutog bloka. Štampane kopije originalne verzije i one napravljnjene nakon revizije koju je Hokusaj zahtevao su sačuvane. One su štampane 1833. i 1836. godine, respektivno. U 51. godini života (1811. godine) je promenio ime u Taito i u tom periodu je oslikao delo Hokusaj manga i priručnike za crtanje (etehon) - Kratke lekcije jednostavnog crtanja. Ovi radovi sa početka 1812. su bili podesan način da se zaradi novac i privuče više studenata. Manga (sa značenjem proizvoljnog crteža) obuhvata studije u perspektivi. Prva knjiga Hokusajevih mangi, skica ili karikatura koje su uticale na modernu formu stripova poznatu pod istim imenom, bila je objavljena 1814. godine. Hokusaj manga je objavljena u 12 tomova do 1820. godine, i u njoj se nalaze crteži životinja, ljudi, biljaka, monaha itd. Neki crteži su bili duhovitog karaktera, što objašnjava popularnost ovog priručnika. Godine 1820. ponovo menja ime. Pod imenom Jicu je naslikao Trideset i šest pogleda na planinu Fudži, među kojima je najpoznatija Veliki talas nad Kanagavom u ranim 1830-tim. Rezultati Hokusajevih studija perspektiva u Mangi se mogu videti u Velikom talasu Kanagave, gde on koristi ono što je video kao zapadnu perspektivu da predstavi dubinu i volumen. Pokazalo se da je to toliko popularno da je Hokusaj kasnije dodao još deset štampanja serije. Među drugim popularnim štampanim serijama koje je on objavio tokom ovog vremena su Tura provincijskih vodopada, Okeani mudrosti i Neobični pogledi na proslavljene mostove provincija. On je isto tako počeo da izrađuje brojne detaljne individualne slike cvetova i ptica, uključujući izuzetno detaljne Makove i Jato kokoški. Sledeći period koji započinje 1834. godine je Hokusaj započeo stvaralaštvo pod još jednim novim imenom, „Gakudžo Rodžin Mandži“, iliti Starac opčinjen umetnošću. Tada je napravio Stotinu pogleda na planinu Fudži. U postsrkiptu ovog rada, Hokusaj piše: Od svoje šeste godine života, imao sam strast da kopiram oblik stvari i od svoje pedesete godine objavio sam mnogo crteža, i od svega toga, što sam uradio do svoje sedamdesete godine nema ničeg vrednog uzimanja u obzir. U svojoj sedamdeset trećoj godini sam delimično shvatio strukturu životinja, ptica, insekata i riba, i život trava i biljaka. I tako, u svojoj osamdeset šestoj ću napredovati dalje; u devedesetoj ću još dalje prodreti u njihovo tajno značenje, a za sto ću možda zaista doći do nivoa veličanstvenog i božanskog. Kada budem imao sto deset, svaka tačka, svaka linija će imati sopstveni život. Godine 1839. njegov studio je bio zahvaćen vatrom koja je uništila većinu njegovih dela. Otprilike u to vreme mu je i opadala popularnost, jer se pojavio mladi umetnik pod imenom Ando Hirošige. Međutim, Hokusaj nikada nije prestao da slika i kompletirao je Patke u potoku u svojoj 87. godini. Na samrti je rekao „Kad bi mi nebesa dala samo još deset godina...još samo pet godina i postao bih pravi slikar“. Preminuo je 10. maja 1849. Hokusaj je isto tako praktiovao erotsku umetnost, zvanu šunga na japanskom. Većina šunga radova su tipa ukijo-e, i obično su bili urađeni u drvoreznom štamparskom formatu. U doslovnom prevodu, japanska reč šunga znači slika proleća; „proleće”. U šungi su uživali i muškarci i žene svih klasa. Praznoverja i običaji vezani za šungu sugerišu da je to bio slučaj; na isti način na koji se samurajsko nošenje šunge smatralo srećnom amajlijom protiv smrti, ono se smatralo i zaštitom od požara u trgovačkim skladištima i kućama. Iz toga se može zaključiti da su samuraji, čonini i domaćice, svi posedovali šunge. Sve te tri grupe su bile pogođene separacijom od suprotnog pola; samuraji su živeli u kasarnama po više meseci, supružničko odvajanje proizilazilo iz sankin kotai sistema, a trgovci su morali da putuju da bi nabavili i prodali dobra. Zapisi o ženama koje su same dobavljale šunge od pozajmljivača knjiga pokazuju da su ih one koristile. Postojala je tradicionalna praksa predstavljanja mlade sa ukijo-e prikazujući pri tome erotske scene iz Priča o Gendžiju. Šunga je možda služila kao seksualni vodič za sinove i kćeri bogatih porodica. Hokusaj je imao dugu karijeru, ali je većinu svojih najpoznatijih dela napravio nakon 60. godine. Najpoznatije delo iz serija ukijo je „Trideset i šest pogleda na planinu Fudži“ koje je nastalo između 1826. i 1833. Ono se zapravo sastoji od 46 izdanja (10 od kojih je dodato nakon inicijalnog objavljivanja). Ovaj njegov rad je transformisao umetničku formu iz stila portreta sa fokusom na kurtizanama i glumcima koji su bili popularnih tokom Edo perioda u japanskim gradovima, u mnogo širi stil umetnosti sa fokusom na pejzažima, biljkama, i životinjama. Hokusajev izbor imena umetnosti i česti opisi planine Fidži proističu iz njegovih religioznih verovanja. Ime Hokusai znači „Severni studio (soba)”, što se skraćuje kao Hokushinsai ili „Studio severne zvezde”. Hokusaj je bio član Nićirenove sekte budizma, koja je smatrala da je Zvezda severnjača asocirana sa božanstvom Myōken. Planina Fudži je tradicionalno bila povezivana sa večitim životom. Ovo verovanje se može pratiti do Priče o rezaču bambusa, gde božica polaže svoj eliksir života na vrh planine. Kako Henri Smit razjašnjava, „Tako je od ranog vremena planina Fuji smatrana izvorom tajne besmrtnosti, tradicije koja je bila u srcu Hukusajeve sopstvene opsesije sa ovom planinom.” Najveći Hokusajevi radovi su kolekcija od 15 tomova Hokusai Manga, knjiga ispunjena sa skoro 4.000 skečeva koja je bila objavljena 1814. Hokusaj manga se pogrešno smatraju pretečom današnjih stripova, jer je Hokusajeva Manga kolekcija skečeva (životinja, ljudi, objekata, itd.), što se razlikuje od na-priči-baziranog stila stripa moderne mange. Sam Hokusaj je bio pod uticajem Sesšu Toja i drugih stilova kineskog slikarstva. On je uticao na zapadne slikare 19. veka, čiji je stil Jugendstil crpeo ideje iz japanske umetnosti, a naročito iz Hokusajevih dela. Impresionisti Klod Mone i Pjer Ogist Renoar su neka svoja dela bazirali na Hokusajevim. Edgar Dega, Pol Gogen, Gustav Klimt, Franc Mark, Mane i Van Gog su skupljali njegova dela. Direktniji uticaj je bio nastanak termina žaponizam, koji je započeo kao „pomama za sakupljanjem japanske umetnosti, naročito ukijo-e grafika“. Hokusaj je služio kao inspiracija za priču naučne fikcije autora Rodžera Zelaznija koja je nagrađena Hjugo nagradom, „24 pogleda na planinu Fudži, po Hokusaju”, u kojoj protagonista obilazi prostor oko planine Fudži, zaustavljajući na lokacijama koje je Hokusaj obeležio. Knjiga iz 2011. godine o svesnosti završava se poemom „Hokusaj kaže” Rodžera Kiza, čemu prethodi objašnjenje da „ponekad poezija opisuje suštinu ideje bolje od bilo šta drugo.” U izdanju Enciklopedije Britanika iz 1985, Ričard Lejn spekuliše da je Hokusaj „od kasnog devetnaestog veka impresionirao zapadne umetnike, kritičare i ljubitelje umetnosti verovatno više od bilo kog drugog pojedinačnog azijskog umetnika.”` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Katsushika Hokusai Reprodukcije Japansko slikarstvo