Mladen St. Djuricic - Sabac kao kulturna ziza Srbije XIX i XX veka Biblioteka Narodnog univerziteta Sabacke narodne knjiznice i citaonice, Sabac, 1937. Mek povez, 36 strana, posveta pisca profesoru Vinku Vitezici. Bugjur delen, Zaslon, U vremenu Prvog ustanka, Sabaca gospodar Jevrema, Uredjenje Macve, Prvi kej u Sapcu, Kolevka nove knjizevnosti, Trgovacki Sabac, Sabacka stampa, Posle Evropskog rata...

МИЛОШ МАТИЋ КОЛЕВКЕ ЗБИРКА ПОКУЋСТВА ЕТНОГРАФСКОГ МУЗЕЈА У БЕОГРАДУ ЕТНОГРАФСКИ МУЗЕЈ У БЕОГРАДУ БЕОГРАД 2013 а) ЕТНОГРАФСКИ МУЗЕЈ (БЕОГРАД) - КОЛЕВКЕ - КАТАЛОЗИ б) КОЛЕВКЕ - СРБИЈА - 18в - 20в - КАТАЛОЗИ ................................................................ ТЕКСТ НА СРПСКОМ и ПРЕВОД НА ЕНГЛЕСКИ 86 КОЛЕВКИ (слике) ИЛУСТРАЦИЈЕ БРОШ ЋИРИЛИЦА 21 x 21 x cm 144 СТРАНА ЕКСТРА ***********

Zagreb,1930.god. tvrd povez, 129 strana + deo sa slikama

IZ OVE KOLIJEVKE Zapisi iz Crne Gore RADOVAN JABLAN OBOD C CETINJE 1984 Pažnja !!! Posveta pisca !!!!!!!!!! Latinica Tvrde korice Šiven povez 24O stranica

Izdavac : M.Hrvatska Godina : 1930 Povez : tvrd Stanje : očuvana, podvlačena i obeležena ali potpuno čitljiva Knjiga obuhvaća razdoblje od doseljenja Hrvata na prostore rimske Dalmacije, Istre i Panonije do bitke na Mohačkom polju 1526. godine. Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: https://www.limundo.com/Clan/diktionaer/SpisakAukcija ili https://www.kupindo.com/Clan/diktionaer/SpisakPredmeta kat.br. Q3

PUTOVANJE KROZ DREVNU KINU OD NEOLITA DO MINGA 5OOO godina istorije i arheologije HAN ZHONGMIN i HUBERT DELANHAYE Izdanje Motovunske grupe JUGOSLOVENSKA REVIJA Beograd IZDAVAČKA KUĆA KULTURNE ZAOSTAVŠTINE Peking BEOGRAD / PEKING 1 9 8 6 R e f e r e n c e SKRIVENO BLAGO KINE ŽUTA REKA KOLEVKA KINE MAJSTORI LIVENJA BRONZE KRALJEVI I PRINČEVI U RATU GROBNICA PRVOG CARA HILJADU GROBNICA ĆETIRI VEKA BORBE PROCVAT UMETNOSTI RASKOŠ OKRUŽENA OPASNOŠĆU SLAVA MINGA ............................................................. ... Ova knjiga vodi čitaoce na istraživačko putovanje po arheološkim nalazištima Kine od>/b/<. Iscrpnim tekstom i izuzetno uspešnim fotografijama prikazano je 1O najznačajnijih arheoloških otkrića od 1949. godine do danas. Od svih knjiga o drevnoj Kini, ova je najbogatije islustrovana... Priredio za štampu: Nebojša-Bato TOMAŠEVIĆ Prevod s engleskog: LOLA ĆIROVIĆ Dizajn: EMIL BUHRER MASSIMO GIACOMETTI Fotografije: WANG LU CHANG PING Ilustracije u boji fotografije u boji Latinica Tvrde korice Omot 2 7 7 stranice Pažnja !!! NEKORIŠĆENO NEOTVORENO NEČITANO kondicijA: 1O ***** Izvrsno za poklon !!!

Posledice domaceg vaspitanja u dva dela, Darinka Bulja, drugi deo. Knjige za narod iz zaduzbine Petra konjevica, sveska 133, stranica 75, 1910. godina. ****Verovala je da na ženama počiva budućnost rase, insistirajući da baš zbog toga teže preporodu u kulturnom smislu. Nije imala diplomu, ali je taj nedostatak kompenzovala vrednim radom i neprestanim učenjem, postajući uzor mnogim devojkama. Za Darinku Bulju su govorili da nije kao većina gospođa tog doba, koje vole da spletkare i po čaršiji šire abrove. Ova temperamentna dama bujne mašte, uvek vesela i prijateljski raspoložena, spontano se izdvojila kao žena do čijeg se mišljenja drži. Mnogo je ulagala u svoje obrazovanje, pa je dobro potkovana znanjem mogla da se nametne i bez diplome. Počela je 1906. godine da prevodi za `Ženski svet` i odmah je pokupila profesionalne simpatije urednika Arkadija Varađanina koji ju je savetovao i ohrabrivao u radu. Za ovaj časopis je govorila da je mila kolevka i nežna majka srpske ženske duše. - Sveska je u dobrom stanju za svoje godine mestimicno tragovi vlage, stranice se drze zajedno, poslednjih 25 stranica u donjem desnom cosku imaju tzv. -usi-, cisto bez saranja.

ЗЕНОН КОСИДОВСКИ КАД ЈЕ СУНЦЕ БИЛО БОГ СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА БЕОГРАД 1989 а) АРХЕОЛОГИЈА (Популарна наука) .................................................................. ПОУЧНИК Нова серија Превео с пољског ПЕТАР ВУЈИЧИЋ ................................................................... Р е ф е р е н ц е МЕЂУ ХРАМОВИМА И ВРТОВИМА МЕСОПОТАМИЈЕ У ЕГИПТУ ФАРАОНА КРАЈ КОЛЕВКЕ ЕГЕЈСКОГ СВЕТА ПОМПЕЈА И ХЕРКУЛАНУМ У КРАЉЕВСТВУ ЗЛАТНЕ ЗМИЈЕ ............................................................... Пажња !!! ОРИГИНАЛНО ТРЕЋЕ ИЗДАЊЕ КЊИГЕ О ПИСЦУ И КЊИЗИ ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ О М О Т ШИВЕН ПОВЕЗ 21 цм 374 СТРАНИЦЕ НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Екстра за ПОКЛОН ********** g133

Аутор - особа Лермонтов, Михаил Юрьевич, 1814-1841 = Lermontov, Mihail Jur`evič, 1814-1841 Наслов Песма о трговцу Калашњикову ; Козачка песма уз колевку ; Бородино ; Оправдање ; Молитва ; Хвала ; Све чама и туга--- / М. Ј. Љермонтов ; превод с руског Окице Глушчевића Врста грађе поезија Језик српски Година 1921 Издавање и производња Београд ; Нови Сад : Браћа Грузинцеви, 1921 ([б. м. : б. и.]) Физички опис 32 стр. ; 16 cm. Други аутори - особа Глушчевић, Окица Збирка Јевтина библиотека руске литературе ; бр. 13 Lošije stanje spolja, ali dosta retka knjižica...

57879) ŽENA DVADESETOGA VEKA , Žil Simon akademik, Gustav Simon doktor medicine , Državna štamparija Kraljevine Srbije 1894 , Sedi Francuski akademik, glasoviti naučnik i književnik, G. Žil Simon, i sin Njegov, Doktor medicine, G. Gustav Simon, štampali su 1892 godine u Parizu knjigu: ŽENA DVADESETOG VEКA Kritika se o toj knjizi odazvala osobitom hvalom. Predmeti o kojima se u toj knjizi govori; misli koje ona širi, i duh koji kroza celo delo provejava, pokazuju da ona slika stanje koje čeka žensku stranu u dvadesetom veku. Istina poštovani pisci imaju na umu ženu Francuskinju, i prilike u kojima će ce ona naći; ali tim ne manje u njihovoj se knjizi ogleda celokupno stanje jevropskoga društva u veku koji tako skoro hoće da nastupi.... M. Đ. Milićević Sadržaj : 1 Istinska reforma. 2 Salon 3 Roman i pozorište 4 Izbačene 5 Ženska dobročinstva 6 Supruga 7 Žena advokat 8 Žena doktor i žena apotekar 9 Nadničarka 10 Brak 11 Brak i brak 12 Brak pred opštinskim sudom 13 Brak u crkvi 14 Pustinja usred Pariza 15 Majka 16 Majka i majka 17 Kako mati vaspitava 18 Programi 19 Moral 20 Internati 21 Izbor kakvoga stanja 22 Karijera 23 Pređašnja higijena 24 Majka i dojkinja 25 Kolevka i hrana 26 Prvi zub 27 Odbijanje od sise 28 Vaspitavanje želuca i postupaonica 29 Kućevni lekar 30 Devojka - Odelo 31 Telesna vežbanja - Rastenje 32 Obroci 33 Prva zabava 34 Izbor mladoženje . 35 Putovanje posle svadbe 36 Kuća Izdanje Čupićeve zadužbine broj 34 , preveo M. Đ. Milićević ; tvrd povez, format 13,5 x 17,5 cm , delovi platna sa kartonskog poveza oštećeni, sam povez čvrst i kompaktan sa knjižnim blokom, tekst i unutrašnjost očucani, ćirilica, 423 strane ,

ПОТРАГА ЗА СМИСЛОМ Критике и огледи БРАНКО ПОПОВИЋ СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДУГА Б е о г р а д 2 О О 4 МАЛА БИБЛИОТЕКА Р е ф е р е н ц е Његош С.М. Љубиша Марко Миљанов `Мирис оскоруша` Душана Ђуровића Милован Ђилас Ђилас о Његошу Исидора Секулић и Његош Ћосићеви писци минулог века Александар Тишма `Фајронт у Гргетегу`, роман Данила Николића О поезији Жарка Ђуровића `Мир михољског лета`, роман Николе Милошевића `Кутија ораховог дрвета`, роман Николе Милошевића `Колијевка`, роман Жарка Команина О поезији Доброслава Смиљанића Матија Бећковић О роману Александра Петрова Вељко Петровић О есејима Славка Гордића ........................................................... Ћирилица ТВрде корице Шивен повез 211 страница Некоришћено

Sadržaj: Valovita gibanja i valovi Kolijevka radioveze Kako se predaju i primaju radiovalovi Upotreba elekromagnetskih valova za bežičnu vezu Elekromagnetski valovi pomažu učenjacima Tehničke primjene elekromagnetskih valova Radio na moru i u zraku Radiolokacija Upravljanje mehanizmima pomoću radia Izdavač: Nakladni Zavod Hrvatske, Zagreb Godina: 1948 Broj strana: 68 Meki povez Biblioteka: Priroda Skladište: 2320 NEMA zadnju koricu. Ocena: 3. Vidi slike. NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2014. godine. do 100 gr - 69 dinara 101-250 gr - 76 dinara 251-500 gr - 99 dinara 501-1000gr - 106 dinara 1001-2000 gr - 129 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Hrvatski razgovoriPisa Mihovio PavlinovićTvrdi povezZadarBrzotiskom narodnoga listaGodina izdanja 1877Među hrvatskim političarima 19. st. koji su visoko držali zastavu hrvatstva istaknuto mjesto pripada Mihovilu Pavlinoviću, podgorskom župniku, književniku i političaru, narodnom zastupniku, jednom od predvodnika hrvatskoga narodnog preporoda u Dalmaciji, borcu za sjedinjenje te “ kolijevke hrvatske države i matice hrvatskog naroda” sa sjevernom Hrvatskom. Premda narodnjak, Pavlinović je političar koji je odlučno raščistio sve dileme o odnosima između “ slavenstva, jugoslavenstva i srbo-hrvatstva” , kako je rekao u svojim “ Hrvatskim razgovorima” .U međunarodnim zapletima i krizama u “ istočnom pitanju” , uvijek je tražio rješenja koja su u to doba najbolje odgovarala interesima hrvatskog naroda na čitavu njegovu narodnosnom i povijesnom području. A prva točka njegova tajnog programa “ Hrvatska misao” bila je “ samostalna Hrvatska naprama državi i napram državnoj zajednici kojoj mu god bilo” . Pavlinović je također više od svih hrvatskih političara 19. st. gradio svoju politiku oslanjajući se na suvremenu europsku političku misao, a osluškujući bilo svoga naroda gradio je svoj program na vrijednostima kršćansko-katoličkoga hrvatskoga puka…9/15

TIHOMIR ĐORĐEVIĆ BELEŠKE O NAŠOJ NARODNOJ POEZIJI Izdavač - Državna štamparija Kraljevine Jugoslavije, Beograd Godina - 1939 X + 189 strana 24 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, IMA POTPIS DUŠANA STOJANOVIĆA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Grešnu ruku voda ne prima Ritualni zločin Jevreja Sveti Sava i Hasanpaša Sahrana neopasana deteta Kolevka na grobu Belina kao znak žalosti Suze šarca Kraljevića Marka Sahranjivanje konja Zadojavanje Oduzimanje mleka Konjputalj Koža bivoljača Sablja sa očima Sablja pod muhorom Opravljanje pušaka Neki obrasci za narodne vezove Sveto telo u pušci Lov na Božić Onemogućavanje oružja za upotrebu Oružje naopako okrenuto Uzda i bič od zmija Maksim Crnojević urečen Loše odelo kao zaštita od uroka Barjak Mlada nevesta ima urokljive oči Sahrivanje zbog uroka Kitap hamajlija Glasno hajdučko sporazumevanje Kosa u devojaka Crna čoha kroja kaurckoga Krivokletstvo za nevolju nije greh Pogubljivanje kod mosta Pobratimstvo Svetinje kao utočišta Neznanje geografije u našim narodnim pesmama Knjigonoša Što je nebo da je list hartije Jedna Zmajeva pesma u narodu Dodatak NEKOLIKA PITANJA Dilbagija Hargija Darivanje kume `Ove beleške o našoj narodnoj poeziji postale su ponajviše prilikom čitanja naših narodnih pesama i razmišljanja o pojedinostima u njima. One nemaju većih pretenzija do da budu sasvim skromni komentari nekih mesta u našim narodnim pesmama i sitni prilozi upoznavanju sadržine naše narodne poezije. Možda će, pored toga, koja od njih biti i podstrek za još punije i detaljnije komentare i za još obilatije priloge znanju o ponekim poetskim tvorevinama našega naroda. Svaku misao i svako izvođenje u ovim beleškama ja sam gledao da utvrdim što većim brojem primera. Poznavaoci naše narodne poezije i našeg folklora u opšte sigurno će naći još više primera no što sam ih ja našao, pa će njima osnažiti ili oboriti ono što sam ja tvrdio. Bilo da učine jedno ili drugo, za mene će biti veliko zadovoljstvo što su im ove moje beleške dale povoda za to. Sve beleške u ovoj knjizi već su jedan put bile naštampane. Gdje je koja štamiana ispod svake je označeno. Ovde su skupljene i sa ponešto dopuna preštampane. Nisu preštampane samo one moje beleške o našoj narodnoj poeziji koje su izlazile u seriji mojih knjiga pod naslovom Naš narodni život jer su tu u knjigama koje su, držim, dovoljno pristupačne.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Eseji i članci / Ljubo Karaman Zagreb : Matica hrvatska, 1939 208 str., [16] str. s tablama : ilustr. ; 22 cm dobro očuvano bez oštećenja retko u ponudi deo sadržaja na slikama s druge strane koja nije uslikana još: juraj dalmatinac... barok... žrtvenik sv. duje u splitu, oko drevne kliške tvrđave, šetnjom kroz korčulu i njene spomenike, O UMJETNIČKOJ OPREMI KNJIGE U DALMACIJI, rani srednji vek, konac minijature, štampana knjiga, O Grguru Ninskome, s narodnim vodičem u srcu dioklecijanove palače... Klasičnu gimnaziju završio je u Splitu 1904[1], nakon toga studirao je od 1910. na Filozofskom fakultetu u Beču, historiju i geografiju. Od 1912. prebacio se na studij povijesti umjetnosti kod prof. Josefa Strzygowskoga , koji je završio 1914. Nakon Prvog svjetskog rata 1920. doktorirao je kod Maxa Dvořáka u Beču s tezom Die romanische Plastik in Spalato. Uz studij je i radio; 1911. bio je kraće vrijeme nastavnik na splitskoj klasičnoj gimnaziji, zatim u dubrovačkoj gimnaziji, a od 1919. radi kao asistent Pokrajinskoga konzervatorskoga ureda za Dalmaciju. Od 1926. direktor je Konzervatorskog zavoda u Splitu.[1] Zbog pritiska talijanskih okupacijskih vlasti, preselio se 1941. u Zagreb, u kojem je do umirovljenja 1950. radio kao direktor Konzervatorskog zavoda.[1] Njegov naučni opus obuhvaća desetak knjiga i oko 400 eseja, dijelom objavljenih i u knjigama (Eseji i članci, 1939; Odabrana djela, 1986). Najviše se bavio u spomenicima Dalmacije, od kasne antike do baroka, a pisao je i o srednjovjekovnoj umjetnosti Istre, sjeverne Hrvatske i Slavonije te Bosne i Hercegovine. Ljubo Karaman se osobito bavio predromaničkom umjetnošću u Dalmaciji od početka svojega naučnog djelovanja. (crkvica sv. Petra u Priku, reljef u krstionici splitske katedrale s likom kralja, sarkofag Ivana Ravenjanina Split, ranosrednjovjekovna pleterna ornamentika u Dalmaciji, predromanička crkvica sv. Mihajla kraj Stona). On je tvorac sintagme Starohrvatska umjetnost, koju je iznio u knjizi Iz kolijevke hrvatske prošlosti (1930). Po njemu je to orginalna umjetnost perriferije, a ne kako je Strzygowski iznio, samo ponavljanje uzoraka sjevernjačke drvene gradnje sa bizantskim uticajem. Karaman je bio i društveno angažiran, 1929. suprotstavio se postavljanju Meštrovićeva spomenika na Peristilu zbog narušavanja estetske ravnoteže. Kao kozervator zalagao se stvaralačko konzervatorsko stajalište, koje je glasilo - konzervirati, a ne restaurirati. Bibliografija Umjetnost u Dalmaciji, Matica Hrvatska, 1933. Iz kolijevke hrvatske prošlosti, 1930. Zagreb Živa stanina, 1943. Hrvatski izdavalački bibliografski zavod Pregled umjetnosti u Dalmaciji, 1955. Matica Hrvatska Eseji i članci, Matica hrvatska, 1939., Zagreb

Sadržaj: Najjača sila Kako se život začeo sam od sebe Kako je Luj Paster pobio samozačeće života Kako život `nije nikad nastao` Traganje za najjednostavnijim `Pseudoorganizmi` i modeli - Plamen i kristal Hemija i fizika živog bića Najsloženija materija Sta je život Sve živo sastoji se iz ćelija. - Život i smrt U potrazi za `Plavom pticom` Kod kolevke života Kako je materija postala biće - Ozelenjenje sveta - Šta je napredak Ultravirusi - Da li je sada mogućno samozačeće Sinteza života O zivotu koji nije slican nasem - Život u svemiru Izdavač: Matica Srpska Novi Sad Godina: 1949 Broj strana: 209 Mek povez Biblioteka: Skladište: 981 Ima žute flekice od starosti. Ocena: 3. Vidi slike. NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2014. godine. do 100 gr - 69 dinara 101-250 gr - 76 dinara 251-500 gr - 99 dinara 501-1000gr - 106 dinara 1001-2000 gr - 129 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Hrvatski razgovori Pisa Mihovio Pavlinović Tvrdi povez Zadar Brzotiskom narodnoga lista Godina izdanja 1877 Među hrvatskim političarima 19. st. koji su visoko držali zastavu hrvatstva istaknuto mjesto pripada Mihovilu Pavlinoviću, podgorskom župniku, književniku i političaru, narodnom zastupniku, jednom od predvodnika hrvatskoga narodnog preporoda u Dalmaciji, borcu za sjedinjenje te “kolijevke hrvatske države i matice hrvatskog naroda” sa sjevernom Hrvatskom. Premda narodnjak, Pavlinović je političar koji je odlučno raščistio sve dileme o odnosima između “slavenstva, jugoslavenstva i srbo-hrvatstva”, kako je rekao u svojim “Hrvatskim razgovorima”. U međunarodnim zapletima i krizama u “istočnom pitanju”, uvijek je tražio rješenja koja su u to doba najbolje odgovarala interesima hrvatskog naroda na čitavu njegovu narodnosnom i povijesnom području. A prva točka njegova tajnog programa “Hrvatska misao” bila je “samostalna Hrvatska naprama državi i napram državnoj zajednici kojoj mu god bilo”. Pavlinović je također više od svih hrvatskih političara 19. st. gradio svoju politiku oslanjajući se na suvremenu europsku političku misao, a osluškujući bilo svoga naroda gradio je svoj program na vrijednostima kršćansko-katoličkoga hrvatskoga puka…

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Binoza LJUDI , Pal Szabo , Binoza Zagreb 1939, dozvolom pisca ( Pavao Szabo ) s madžarskog preveo: Andrija Kovačević , odlično očuvano, tvrd povez, format 14,5 x 19,5 cm , zlatotisak, latinica,253 strane Szabo, Pal Rođen 5. aprila 1893. u Biharugri; preminuo 31. oktobra 1970. u Budimpešti. mađarski pisac. Sabo je bio aktivno uključen u Mađarsku sovjetsku Republiku 1919. i pretrpeo je represalije nakon njenog pada. Bio je član Stranke nezavisnosti i 1848. i Narodne seljačke stranke; od 1939. do 1944. bio je predsednik ove druge partije, koja je imala veze sa komunističkim podzemljem. Od 1945. bio je poslanik Narodne skupštine. Prvi Saboov roman, Ljudi (1930), odražava uticaj Zs. Moricz. Romani Sveštenici, nedelje (1933), Ozimnica (1940) i Svadba, krštenje, kolevka (1942–43) prikazuju seljački život; roman Nova zemlja (1953; ruski prevod, 1955) i novela Ova strana Tise: iza Dunava (1960) bave se društvenim preobražajem sela. Sabo je takođe autor četvorotomnog autobiografskog romana Nemirni život (1954–58) i zbirki proze Celi svet je takav (1958) i Pod plavim nebom (1963). Dobitnik je nagrade A. Jozsef 1950. i L. Kossuth nagrade 1951. i 1954. godine. Njegova karijera Potjecao je iz obitelji celera, i sam je išao na dnevni rad; studirao je zidanje. Svoje dječaštvo ovjekovječio je u mnogim spisima. Kupovao je knjige, puno čitao, pa čak i išao u kazalište u Oradeu. Od 1915. godine služio je kao vojnik na bojišnicama Drugog svjetskog rata, 8 mjeseci se borio na ruskoj bojišnici, a potom i na talijanskoj bojišnici, naručujući Zapadu od svog novca za razoružanje. Za vrijeme Sovjetske Republike Ugran je sudjelovao u revolucionarnim događajima, pa je 1920. godine osuđen na 2 godine mjesne internacije, za koje je vrijeme organizirao skupinu i sportsko društvo za mladež sela. Nakon puštanja na slobodu 1922. oženio se Etelkom Kiss, modelirajući većinu ženskih figura u njezinim romanima. Svoj prvi spis napisao je za Körösvidék u ime svog sela. Njegovi daljnji spisi pojavili su se u Előörsu Endrea Bajcsy-Zsilinszkyja. U dobi od trideset i sedam godina počeo je pisati romane 1930. godine. Géza Féja je rukopis romana Ljudi preporučio za objavljivanje Zoltánu Tildyju, tadašnjem redatelju Sylvestera Nyomde. U svom romanu prikazao je produbljujuću krizu suvremenog seljačkog svijeta iz perspektive siromašnog seljaštva. Féja i Zsigmond Móricz potaknuli su ga da piše dalje. Móricz je poslao novog velikog pisca da kritizira selo i objavio 7 kratkih priča na Zapadu u 2 godine. Njihovi su 1933. objavili i njegove pripovijetke u knjižici pod naslovom Slava. Autorske honorare od svojih knjiga potrošio je na organizaciju Samostalne stranke malih posjednika u Bihorskoj županiji, gdje je djelovao u domovini. Na biciklu je proputovao cijelu zemlju, upoznavši se s mnogim poznatim piscima i političarima tog doba. Uređivao je list Komádi és Vidéke. Između 1935. i 1938. Narod Istoka, najprije u društvu Dénesa Barsija, Istvána Sinke i Géze Féje, a od 1937. Nakon utišavanja Odgovora, u ovom listu su se pojavili spisi narodnih pisaca. Od 1938. do 1944. bio je nakladnik i urednik slobodne riječi. Uz političko-urednički rad, nastali su i njegovi novi romani. Najistaknutiji spis njegovog djela je trilogija objavljena između 1941. i 1943.: Vjenčanje, krštenje, kolijevka, lirskim zasićenjem prikazuje ljudsku veličinu siromašnog seljaštva bez idealiziranja njegove sudbine. Obiteljski se doselio u glavni grad 1944. godine, ali su se supruga i djeca ubrzo vratili u svoje selo, a 1945. je krenuo za njima. Od 1945. uređivao je Seljačke novine, koje su se kasnije pretopile u Slobodnu Zemlju. Godine 1946. cijela se obitelj trajno preselila u Budimpeštu i radila u kući u ulici Diana na brdu Szabadság do spisateljeve smrti. Autobiografiju je započeo na 60. rođendan (1953.), čiji je nemiran život sažeti naslov; Između 1954. i 1958. objavljena su 4 sveska, peti 1968. godine. Djela su mu prevedena na mnoge jezike.

Romen Rolan - Žan Kristof I Romain Rolland - Jean-Christophe Žan-Kristof, je roman u 10 tomova Romena Rolana za koji je dobio Prix Femina 1905. i Nobelovu nagradu za književnost 1915. godine. Prva četiri toma se ponekad grupišu kao Žan-Kristof, sledeća tri kao Žan-Kristof u Parizu, a poslednja tri kao Kraj putovanja. 1. L`Aube (`Zora`, 1904) 2. Le Matin (`Jutro`, 1904) 3. L`Adolescent (`Mladost`, 1904) 4. La Révolte (`Pobuna`, 1905) 5. La Foire sur la place („Sajam na trgu“, 1908) 6. Antoinette (`Antoaneta`,1908) 7. Dans la maison (`Kuća`, 1908) 8. Les Amies (`Prijateljstvo`, 1910) 9. Le Buisson ardent (`Plamteći žbun`, 1911) 10.La Nouvelle Journée (`Nova zora`, 1912) Centralni lik, Žan-Kristof Kraft, je nemački muzičar belgijskog porekla, genijalni kompozitor čiji je život prikazan od kolevke do groba. On prolazi kroz velike nevolje i duhovne borbe, balansirajući svoj ponos u sopstvenim talentima sa neophodnošću da zarađuje za život i brine o onima oko sebe... Vikipedija Izdavač: Napredak, Beograd Godina: 1922. Broj strana: 147 Tvrd povez Biblioteka: Ocena: 4. Vidi slike. DS1 NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Romen Rolan - Žan Kristof III Romain Rolland - Jean-Christophe Žan-Kristof, je roman u 10 tomova Romena Rolana za koji je dobio Prix Femina 1905. i Nobelovu nagradu za književnost 1915. godine. Prva četiri toma se ponekad grupišu kao Žan-Kristof, sledeća tri kao Žan-Kristof u Parizu, a poslednja tri kao Kraj putovanja. 1. L`Aube (`Zora`, 1904) 2. Le Matin (`Jutro`, 1904) 3. L`Adolescent (`Mladost`, 1904) 4. La Révolte (`Pobuna`, 1905) 5. La Foire sur la place („Sajam na trgu“, 1908) 6. Antoinette (`Antoaneta`,1908) 7. Dans la maison (`Kuća`, 1908) 8. Les Amies (`Prijateljstvo`, 1910) 9. Le Buisson ardent (`Plamteći žbun`, 1911) 10.La Nouvelle Journée (`Nova zora`, 1912) Centralni lik, Žan-Kristof Kraft, je nemački muzičar belgijskog porekla, genijalni kompozitor čiji je život prikazan od kolevke do groba. On prolazi kroz velike nevolje i duhovne borbe, balansirajući svoj ponos u sopstvenim talentima sa neophodnošću da zarađuje za život i brine o onima oko sebe... Vikipedija Izdavač: Napredak, Beograd Godina: 1924. Broj strana: 206 Tvrd povez Biblioteka: Ocena: 4. Vidi slike. DS1 NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Romen Rolan - Žan Kristof - Pobuna/Sajam na trgu Romain Rolland - Jean-Christophe Žan-Kristof, je roman u 10 tomova Romena Rolana za koji je dobio Prix Femina 1905. i Nobelovu nagradu za književnost 1915. godine. Prva četiri toma se ponekad grupišu kao Žan-Kristof, sledeća tri kao Žan-Kristof u Parizu, a poslednja tri kao Kraj putovanja. 1. L`Aube (`Zora`, 1904) 2. Le Matin (`Jutro`, 1904) 3. L`Adolescent (`Mladost`, 1904) 4. La Révolte (`Pobuna`, 1905) 5. La Foire sur la place („Sajam na trgu“, 1908) 6. Antoinette (`Antoaneta`,1908) 7. Dans la maison (`Kuća`, 1908) 8. Les Amies (`Prijateljstvo`, 1910) 9. Le Buisson ardent (`Plamteći žbun`, 1911) 10.La Nouvelle Journée (`Nova zora`, 1912) Centralni lik, Žan-Kristof Kraft, je nemački muzičar belgijskog porekla, genijalni kompozitor čiji je život prikazan od kolevke do groba. On prolazi kroz velike nevolje i duhovne borbe, balansirajući svoj ponos u sopstvenim talentima sa neophodnošću da zarađuje za život i brine o onima oko sebe... Vikipedija Izdavač: Hrvatska seljačka tiskara, Zagreb Godina: 1947 Broj strana: 533 Tvrd povez Biblioteka: Ocena: 3+. Vidi slike. Skladište: 3590 Težina: 520 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje ! Retko !!! Naslovna: Rizah Stetic Vera Obrenović Delibašić (Livno, 1906. – Beograd, 1992.) bila je prva žena u BiH koja je objavila roman. Njen je rad obilježio žensko književno stvaralaštvo između dva svjetska rata, te revolucionarno angažiranu književnost iz perioda Drugog svjetskog rata. O Verinom životu, nažalost, ne postoji mnogo zabilježenih biografskih podataka. U Sarajevu je završila Višu pedagošku školu, gdje je kasnije i predavala, a svirala je prvu violinu u Sarajevskoj filharmoniji do 1941. godine. Prve pjesme i pripovijetke objavljivala je u časopisu “Gajret” između dva svjetska rata. Bila je učesnica NOB-a, a nakon rata članica glavnog odbora AFŽ-a u Sarajevu. Pisala je pjesme za AFŽ-ov časopis “Nova žena”, objavljivala pjesme i u tada tek osnovanom “Oslobođenju”, te uređivala ilustrirani list “Vidici”. Još tokom rata je napisala napisala prvi socrealistički roman o NOB-u u dva nastavka: “Kroz ničiju zemlju” (1948.) i “Kroz ničiju zemlju 2” (1950.). Tako je postala prva bh. romansijerka. Godine 1955. objavljuje i zbirku pripovijetki “Zore nad mahalama”, a u Cetinju objavljuje još dva romana: “Od kolijevke do Sutjeske” (1961.) i “Višnja iz Ničije zemlje” (1971.). Njen ulazak u „mušku“ sferu rezultirao je skoro pa brisanjem njenog stvaralaštva iz zvaničnih historijskih pregleda bh. i jugoslovenske književnosti, iako je među prvima pisala o emancipaciji žena u okviru NOB-a, analizirala njen značaj za žene, zapisala ženska iskustva u revoluciji i dala lice njihovoj antifašističkoj borbi. Iako njen rad nije sačuvan u istoj mjeri kao i rad njenih kolega iz tog perioda, Verina priča svjedoči o borbi književnica da zauzmu svoje zasluženo mjesto u književnosti. Danas sa vama dijelimo njenu pjesmu “Prolaze žene…” objavljenu u AFŽ-ovom časopisu “Nova žena” iz jula 1945. godine.

SOKOL CASOPIS SAVEZA HRVATSKIH SOKOLSKIH DRUSTAVA GODINA IV , UKORICENO SVIH 12 BROJEVA ZA 1905. GODINU KAPITALNA ANTIKVARNA KNJIGA O ISTORIJI SOKOLSKOG POKRETA U HRVATSKOJ UREDNIK - FRANJO BUCAR , IZDATO U ZAGREBU 1905. MNOGO STARIH FOTOGRAFIJA , BOGATO ILUSTROVANA , STARE REKLAME IZ TOG PERIODA SPORTSKE OPREME I SLICNO , PRIKAZ VEZBI , PODACI O TAKMICENJU , SLIKE SOKOLSKIH DRUSAVA , PESME , KORACNICE I JOS MNOGO TOGA , Tvrd povez , veliki format , 200 strana , latinica Ocuvana veoma dobro za ovu starost , kao na slici Bez bitnih ostecenja , malo iskrzane korice na ivici , unutrasnjost odlicna , ponegde red obelezen ili neka rec pecat (sokolskog drustva u mitrovici iz 1904) na vise mesta , posveta i ex libris licne biblioteke Zagrebačko tjelovježbeno društvo `Hrvatski sokol`, osnovano 27. 12. 1874. godine, jedno je od najstarijih društava, a danas najstarije aktivno sportsko društvo u Hrvatskoj. Osnivanje društva je bilo odraz tadašnjih društvenih potreba, ali i političkog stanja u Hrvatskoj te je nastalo kao odgovor na planove za osnivanjem njemačkog `Turnverein­a` u Zagrebu. Članstvo društva s brojnim gradskim uglednicima, predvodili su prvi predsjednik, tadašnji gradonačelnik Zagreba Ivan Vončina te članovi prvog odbora dr. Josip Fon, Antun Stiasni, prof. Ivan Stožir, dr. Levin Rojčević, ing. Milan Lenuci, dr. Đuro Kontak, Franjo Pečak i začetnik tjelovježbe u zagrebačkim školama, Miroslav Friedrich Singer. Ovakvo uvaženo prvo vodstvo `Hrvatskog sokola` te činjenica da je osnivanje društva čekalo da ban Ivan Mažuranić preuzme vlast dovoljno govori o njegovoj povijesnoj ulozi. Od 1876. godine Čeh František Hochman uvodi nove sokolske metode vježbanja, a tjelesno vježbanje postaje obavezni nastavni predmet u školama. Brojni sokolski izleti snažno utječu na osnivanje tjelovježbenih organizacija diljem Hrvatske. Povećanje članstva i interesa za tjelovježbom prerasta mogućnosti tadašnjih školskih `gombaona` (dvorana) te vodstvo i članovi `Hrvatskog sokola` vlastitim sredstvima i novcem 1883. godine na zemljištu tadašnjeg Sajmišta koje je darovao grad Zagreb, prema planu inženjera članova društva na čelu s gradskim inženjerom Milanom Lenucijem u samo pola godine izgrađuju Dom `Hrvatskog sokola`, poznatiji kao `Sokolski dom` ili `Sokolana` danas najstarija dvoranu za tjelovježbu u gradu Zagrebu. Krajem 19. st. dr. Franjo Bučar, prednjak (trener) i kasnije autor prve monografije `Hrvatskog sokola` promovira nove sportove: tenis, nogomet, rukomet, odbojku i dr. te vodi tečajeve za obuku učitelja i postaje poznat kao otac hrvatskog sporta, a `Hrvatski sokol` kolijevka većine sportova u Hrvatskoj. 1929. godine, uvođenjem diktature kralja Aleksandra i zabrane hrvatskog imena dolazi do osnivanja `Sokola Kraljevine Jugoslavije` i raspuštanja Društva, a dio vodstva i članstva nastavlja rad pod imenom `Sokol`. SOKOLSKO DRUSTVO , SOKOLSKI POKRET , ISTORIJA SPORTA I FIZICKE KULTURE U HRVATSKOJ , SOKOLSKI SAVEZ , SOKO KRALJEVINE JUGOSLAVIJE , ISTORIJA HRVATSKE , HRVATSKE KAPITALNE ANTIKVARNE KNJIGE ŠIF516

БАН ЦРНОГОРСКИ НОВИЦА ЦЕРОВИЋ (1805-1895) А у т о р и Миро Вуксановић Саво Мартиновић Вук Врчевић Аугуст Шеноа Јозеф Холечек Милан Јовановић-Батут Милутин Томић Марко Вујачић Мићун Павићевић Стојан Караџић Аница Шаулић ТРАДИЦИЈА И ИСТОРИЈА ... У пантеону знаменитих Црногораца Новици Церовићу несумњиво припада истакнутО местО. ... Најзнаменитији /Д р о б њ а к/ у дугој историји свога племена! ... Рођен 1805. у оца попа Милутина који је имао пре тога 4 ћерке. У тренутку рођења, гост попа Милутина био је његов побратим, војвода Петровић, који оде да види новорођенче, стави дукат на лучац од колевке и рече: `Ови ће све своје старе осветити`. Видосава, родом од Стијеповића из Комаранице, од Ћировића, родила је проти Новицу Церовићу, сина /ј е д и н ц а/. ... У одраслом добу, Новица Церовић је био човек изванредне интелигенције и памети, разборит и чувен по храбрости и јунаштву, прави Одисеј. У то време Црном Гором је харао злогласни паша Смаил-ага Ченгић, палио црногорска села, убијао виђене људе, нападао на жене и девојке и нико му није могао стати на пут. Турци су убили војводу Церовића, Сима Секулова, па војводу Ђура Симова, па војводу Рада са два му брата, проту Марка и Станка, па проту Милутина кога се на превару дозвали у Пљевља 1813. године и ту га посекли. Владика Раде је писао Новици Церовићу да како зна и уме погуби Смаил-агу Ченгића јер је њега самог и толико црногорских кућа у црно завио. Новица онда смисли план и /д о м а м и/ Смаил Агу у Дробњаке, овај дође са ордијом и заноћи на једној ливади, а Новица тајно позове све Дробњаке и неколико Ускока и Морачана и /з а к л е/ их да нико не одустане већ да изненада ударе на турску војску, па кад су се нашли, цела дружина крене у /зору/ на турске чадоре с натегнутим пушкама и ножевима у рукама. Изврше /ј у р и ш/, Турци у паници потпуно се изгубе, нагну да беже, из главног чадора излети Смаил-ага кога оборе плотуном, а Новица Церовић му отсече главу и однесе је на Цетиње Господару! Кад су се приближили Цетињу учине /ш е н л у к/ из пушака, изађе и старо и младо, а Владика кад виде отсечену главу Смаил-аге, у сузама исцелива Новицу говорећи: `Аферим, Новица, јуначко кољено!` Владика онда нареди те /г р у н у/ топови на Цетињу, а Новици на груди обеси златну медаљу Милоша Обилића, именова га за сенатора, дарова му млин брашнени на Црнојевића Ријеци (Обод) и до смрти љубио је Новицу ка` брата Пера... Јунак над јунацима!!! ... Новица Церовић се може нзвати /херојем/ у античком смислу речи јер му по памети нико није био раван у Црној Гори и даље... увек је стављао испред сваког дела /ж и в о т/, јер ако си жив можеш да делаш, а ако улудо изгубиш живот џаба си живео!!! ... Једном су пред неки бој Црногорци повикали да иду сви да /п о г и н у/, а Новак Церовић им мудро одговори: Ваља да неко и /п р е т е к н е/!!! То је био Новица Церовић !!! (Михајло Грушић) ....................................................... Књига реликвијА !!! Ћирилица Шивен повез Тврде корице Обележивач страница 568 страница НЕКОРИШЋЕНО ПерфекТТТТТ +++++ КОндиција: 1О

Lepo očuvano kao na slikama Beč 1866 Ženske pesme Српске народне пјесме Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић. Књига друга, у којој су пјесме јуначке најстарије. у Бечу, у штампарији јерменскога манастира 1845. Садржај 1. Свеци благо дијеле. 2. Опет то, али друкчије. (из Црне горе). 3. Ђакон Стефан и два анђела. 4. Огњена Марија у паклу. (из Црне горе) 5. Бог ником дужан не остаје 6. Кумовање Грчића Манојла. (из Црне горе). 7. Заручница Лаза Радановића. 8. Јован и дивски старјешина. (из Црне горе). 9. Браћа и сестра. 10. Милан-бег и Драгутин-бег. 11. Мујо и Алија. (из Црне горе). 12. Змија младожења. 13. Опет то, али друкчије. (из Црне горе). 14. Наход Симеун. 15. Опет Наход Симеун. 16. Предраг и Ненад. 17. Цар Дуклијан и Крститељ Јован. (из Црне Горе). 18. Часни крсти. 19. Цар Костантин и ђаче самоуче 20. Како се крсно име служи. 21. Ко крсно име слави, оном и помаже. 22. Свети Никола. 23. Свети Саво. 24. Опет свети Саво. 25. Женидба краља Вукашина 26. Зидање Скадра. 27. Душан хоће сестру да узме. 28. Удаја сестре Душанове. 29. Женидба Душанова. 30. Наход Момир. 31. Бан Милутин и Дука Херцеговац. 32. Женидба кнеза Лазара. 33. Смрт Душанова. (комади од пјесме). 34. Урош и Мрњавчевићи. 35. Зидање Раванице. 36. Опет зидање Раванице. 37. Милош у Латинима. 38. Марко Краљевић и вила. 39. Марко Краљевић и Љутица Богдан. 40. Сестра Леке капетана 41. Дјевојка надмудрила Марка. 42. Марко Краљевић. и Вуча џенерал. 43. Царица Милица и змај од Јастрепца. 44. Бановић Страхиња. 45. Цар Лазар и царица Милица. (о боју Косовском). 46. Пропаст царства Српскога. 47. Мусић Стефан. 48. Смрт мајке Југовића. (из Хрватске). 49. Царица Милица и Владета војвода. 50. Комади од различнијех Косовскијех пјесама. 51. Косовка дјевојка. 52. Јуришић Јанко. 53. Обретеније главе кнеза Лазара. 54. Марко Краљевић и соко. 55. Опет то, мало друкчије. 56. Женидба Марка Краљевића. 57. Марко Краљевић познаје очину сабљу. 58. Опет то, мало друкчије. 59. Марко Краљевић и Филип Маџарин. 60. Марко Краљевић и бег Костадин. 61. Марко Краљевић и Алил-ага. 62. Марко Краљевић и Мина од Костура. 63. Марко Краљевић и 12 Арапа. 64. Марко Краљевић и кћи краља Арапскога. 65. Марко Краљевић у Азачкој тамници. (комад од пјесме). 66. Марко Краљевић и Арапин. 67. Марко Краљевић и Муса кесеџија. 68. Марко Краљевић и Ђемо Брђанин. 69. Марко Краљевић укида свадбарину. 70. Лов Марков с Турцима. 71. Марко пије уз рамазан вино. 72. Турци у Марка на слави. 73. Орање Марка Краљевића. 74. Смрт Марка Краљевића. 75. Радул-бег и Бугарски краљ Шишман. 76. Љутица Богдан и војвода Драгија. 77. Опет то, али друкчије. 78. Болани Дојчин. 79. Женидба Ђурђа. 80. Ђурђева Јерина. 81. Смрт војводе Каице. 82. Женидба Тодора од Сталаћа. 83. Облак Радосав. 84. Смрт војводе Пријезде. 85. Секула се у змију претворио. 86. Опет то, али друкчије. (комади од пјесме). 87. Женидба Поповића Стојана. 88. Женидба Влашића Радула. 89. Женидба Максима Црнојевића. 90. Женидба Ђурђа Чарнојевића. 91. Смрт Јова Деспотовића 92. Женидба Змај-Деспота Вука. 93. Порча од Авале и Змајогњени Вук. 94. Женидба Тодора Јакшића. 95. Ропство и женидба Јакшића Шћепана (из Бјелопавлића) 96. Женидба Јакшића Митра. (из Сиња). 97. Јакшићима двори похарани. 98. Дијоба Јакшића. 99. Опет дијоба Јакшића. (из Црне горе) 100. Јакшићи кушају љубе 101. Женидба Јова Будимлије. Најстарије пјесме јуначке Свеци благо дијеле. Мили Боже! чуда великога! Или грми, ил` се земља тресе! Ил` удара море у брегове? Нити грми, нит` се земља тресе, Нит` удара море у брегове, Већ дијеле благо светитељи: Свети Петар и свети Никола, Свети Јован и свети Илија, И са њима свети Пантелија; Њим` долази Блажена Марија, Рони сузе низ бијело лице. Њу ми пита Громовник Илија: `Сестро наша, Блажена Марија! `Каква ти је голема невоља, `Те ти рониш сузе од образа?` Ал` говори Блажена Марија: `А мој брате, Громовник Илија! `Како не ћу сузе прољевати, `Кад ја идем из земље Инђије, `Из Инђије из земље проклете? `У Инђији тешко безакоње: `Не поштује млађи старијега, `Не слушају ђеца родитеља; `Родитељи пород погазили, `Црн им био образ на дивану `Пред самијем Богом истинијем! `Кум свог кума на судове ћера, `И доведе лажљиве свједоке `И без вјере и без чисте душе, `И оглоби кума вјенчанога, `Вјенчанога или крштенога; `А брат брата на мејдан зазива; `Ђевер снаси о срамоти ради, `А брат сестру сестром не дозива.` Њој говори Громовник Илија: `Сејо наша, Блажена Марија! `Утри сузе од бијела лица, `Док ми овђе благо под`јелимо, `Отић` ћемо Богу на диване, `Молићемо Бога истинога, `Нек нам даде кључе од небеса, `Да затворим` седмера небеса, `Да ударим` печат на облаке, `Да не падне дажда из облака, `Плаха дажда, нити роса тиха, `Нити ноћу сјајна мјесечина, `Да не падне за три годинице; `Да не роди вино ни шеница, `Ни за цркву часна летурђија.` Кад то чула Блажена Марија, Утр сузе од бијела лица. Када свеци благо под`јелише: Петар узе винце и шеницу, И кључеве од небеског царства; А Илија муње и громове; Пантелија велике врућине; Свети Јован кумство и братимство. И крстове од часнога древа; А Никола воде и бродове; Па одоше Богу на диване, Молише се три бијела дана И три тавне ноћи без престанка, Молише се, и умолише се: Бог им даде од небеса кључе, Затворише седмера небеса, Ударише печат на облаке, Те не паде дажда из облака, Плаха дажда, нити роса тиха, Нит` обасја сјајна мјесечина: И не роди вино ни шеница, Ни за цркву часна летурђија. Пуно време за три годинице: Црна земља испуца од суше, У њу живи пропадоше људи; А Бог пусти тешку болезању, Болезању страшну срдобољу, Те помори и старо и младо, И растави и мило и драго. Цио остало, то се покајало, Господина Бога вјеровало. И осташе Божји благосови, Да не падне леда ни снијега До један пут у години дана; Како онда, тако и данаске. Боже мили, на свем тебе вала! Што је било, више да не буде! Опет то, али друкчије. (из Црне горе). Збор зборише Божи апостоли Бога моли Огњана Марија: Збор зборише на небеска врата, Отуд дође Громовник Илија, А пита га Огњана Марија: `Ђе си био, мој брате Илија?` - `Казаћу ти, Огњана Марија: `Ја сам био у земљу проклету, `Ђено јесте Боже незаконство: `Ђе не моле Бога, да помогне, `И не слуша пород родитеља, `А не слуша млађи старијега; `Ђе кум кума не држи за кума, `Ђевер снаси о срамоти ради; `Ђе брат брата по судовим` ћера `И мучи га муках пред Турцима; `Не светкују свеца никаквога, `Нити жегу у цркву свијеће, `Нити служе Божу летурђију.` Оно рече, на ноге устаде, И Господске даре дијелише, Што је њима Господ поклонио: Свети Петар и апостол Павле Ев` узеше пуње и шеницу [1], Свет` Илија грома небескога. А Марија муњу и стријелу, Свети Тома печат од облаках, Аранђео јесење бријеме, А Никола на воду бродове, Свети Спасе житњега цвијета, Свети Саво леда и снијега, Свети Јован сабор анђелима, А Ђорђије прољетње цвијеће. Кад анђели[2] даре дијелише, Они св`јету муке ударише: Илија их громовима гађа, А Марија муњом и стријелом, Не могли их Богу обрнути. Аранђео навали бријеме, Никола им затисну бродове, Свети Петар и апостол Павле Узеше им пуње и шеницу И од земље свакоји берићет; Па их Боже сунце изгорело, Горело их три године данах, Док узавре мозак у јунака, Докле пуче ками у лугове, А осану гора кроз планине; Докле црна земља испуцала, Пуче црна земља по три лакта, Те се ломе коњи и јунаци; Свети Саво пуштио снијега, Три године снијег не опаде, Док у свијет ништа не остаде, И овчари овце изгубише, Из свијета челе побјегоше, Са свијем се свијет дотамани, До у Ср`јему, у то мјесто жупно; Е се купе Сријемски главари На сакупу пред бијелом црквом, Ту дођоше млоги свештеници, Посједаше, ђе је Мјесто коме; Отуд дође самоуче ђаче, Па им ђаче ријеч проговара: ,Сви се, браћо, на ноге дигните, `И пружите мене десне руке, `Вјеру дајте, да ме не варате!` Сви једанак од земље скочили, И сви ђаку десну руку даду; Тада ђаче њима проговара: `Хо`те, Богу да се обрнемо! `Да служимо Божу летурђију, `Да молимо Бога по закону.` Сви се бјеху к Богу обрнули, По три пута љубе земљу црну; И послуша пород родитеља, И послуша млађи старијега, И брат брата не води на суду, Ни га мучи муках пред Турчином, И светкују свеца свакојега, И сви моле Бога милоснога Без престанка и дневи и ноћи По правилу, ка` је Богу мило; И Бог им је услиша` молитве, Смилова се Бог на сиротињу, Те се опет свијет наслиједи. 1) У Црној се гори пуње зове оно вино, с којијем се устаје у славу; а шеница се овдје спомиње ради кољива, поскура и крснога колача. 2) У више пјесама слушао сам, да се свеци зову анђели Ђакон Стефан и два анђела. Рано рани ђаконе Стеване У недељу пређе јарка сунца, Пређе сунца и пре летургије, Он не иде у бијелу цркву, Већ он иде у то поље равно, Те он сеје белицу пшеницу, Ал` ето ти два путника стара, божју су му помоћ називали: `Божја помоћ, ђаконе Стеване!` А он њима лепше одговара: `Д`о Бог добро, два путника стара!` Ал` беседе два путника стара: `Бога теби, ђаконе Стеване! `Која теби велика невоља, `Те си тако рано уранио `У недељу пређе јарког сунца, `Пређе сунца и пре летургије, `Па ти сејеш белицу пшеницу? `Или си се јунак помамио; `Или си се данас потурчио, `Часног крста под ноге згазио, `Часног крста и красног закона, `И своју си веру изгубио; `Те си тако рано уранио `У недељу пређе јарког сунца, `Пређе сунца и пре летургије, `Па ти сејеш белицу пшеницу?` Ал` беседи ђаконе Стеване: ,О Бога вам два путника стара! `Кад питате, да вам право кажем: `Та нисам се јунак помамио, `Нити сам се данас потурчио, `Нит` сам своју веру изгубио, `Нит` сам крста под ноге згазио, `Часног крста и красног закона; `Већ је мени велика невоља; `Зашт` ја раним у мојему двору `Девет немо, друго девет слепо, ,То ја раним с мојом верном љубом; `И Бог ће ми греха опростити.` Ал` беседе два путника стара: ,Ајдемоте ђаконовом двору, Да видимо ђаконову љубу, Што нам ради љуба ђаконова.` Одшеташе ђаконовом двору, Ал` је љуба рано уранила У недељу пређе јарког сунца, Пређе сунца и пре летургије, Она чини белицу пшеницу; Божју су јој помоћ називали: `Божја помоћ, ђаконова љубо!` Она њима лепше одговара: `Д`о Бог добро, два стара путника!` Ал` беседе два путника стара: `Бога теби ђаконова љубо! `Која теби велика невоља, `Те си тако рано уранила, ,Уранила у свету недељу `Пређе сунца и пре летургије, `Те ти чиниш белицу пшеницу? ,Или си се млада помамила? `Или си се данас потурчила ,И своју си веру изгубила, `Часног крста под ноге згазила, ,Часног крста и красног закона; `Те си тако рано уранила `У недељу пређе јарког сунца, `Пређе сунца и пре летургије, `Те ти чиниш белицу пшеницу?` Ал` беседи ђаконова љуба: `О Бога вам, два путника стара! `Кад питате, право да вам кажем: `Та нисам се млада помамила, `Нити сам се данас потурчила, `Нит` сам своју веру изгубила, `Нит` сам крста под ноге згазила, `Часног крста и красног закона; `Већ је мени велика невоља; `Зашт` ја раним у мојему двору `Девет немо, друго девет слепо; `То ја раним с мојим господаром; `И Бог ће ми греха опростити.` Ал` беседе два путника стара: `О Бога ти, ђаконова љубо! `Дај ти нама твоје мушко чедо, `Мушко чедо из колевке златне, `Да закољем` твоје мушко чедо, `И од чеда крви да уграбим`, `Да пошкропим` твоје беле дворе: `Што је немо, проговориће ти, `Што је слепо, све ће прогледати.` Али мисли ђаконова љуба, Она мисли мисли свакојаке, Док је млада на једно смислила, Па им даде чедо из колевке, И заклаше чедо пренејако, И од чеда крви уграбише, Пошкропише по беломе двору: Што је немо, проговорило је, Што је слепо, све је прогледало. Дигоше се два стара путника И одоше с Богом путовати, Осврће се ђаконова љуба, Па погледа на златну колевку, Ал` јој чедо седи у колевки, Па се игра јабуком од злата, Па беседи ђаконова љуба: `Мили Боже, на свем теби фала! `Гди дођоше два путника стара, `Заклаше ми чедо у колевки, `И од чеда крви уграбише, `Пошкропише моје беле дворе, `Што је немо, проговорило је, `Што је слепо, све је прогледало, `Ево чедо седи у колевки `И сигра се јабуком од злата!` Проговара чедо из колевке: `Слатка мајко, моја слатка рано! `Оно нису два путника стара, `Већ су оно два Божја анђела.` Огњена Марија у паклу. (из Црне горе) `Дај ми, Боже, од рајевах кључе, `Да од раја отворимо врата, `Да ја дођем проз рај у пакао, `Да ја виђу остаралу мајку, `Не бих ли јој душу избавила!` Бога моли, и умолила га, Од раја јој кључе поклонио, И шњом посла Петра апостола, Те од раја отворише врата, И прођоше проз рај у пакао; Ал` три друга по паклу шетају Једном другу нога горијаше, А другоме рука до рамена, А трећему глава горијаше. Но Марија апостола пита: `Што су, Петре, Богу згријешили, `Те се муче муках жестокијех?` - `Казаћу ти, Огњана Марија! `Што овоме руса гори глава, `Овај није даровао куму: `Кума њему светога Јована, `А он њојзи паре ни динара; `Што овоме гори десна рука, `Њом је клао овце преходнице; `Што овоме трећем нога гори, `Њом је био и оца и мајку.` Њих минуше, напријед прођоше, Али сједе до два стара старца, Њима горе и браде и главе. Но Марија апостола пита: `Кажуј, Петре, што су згријешили?`- `Казаћу ти, моја мила секо! `Ово бјеху од земље судије, `Мирили су мртве и рањене[3] `И у кмество сиједали криво, `И проклето узимали мито; ,А нијесу јоште дочекали, `Што чињаху, кад они могаху, `Каматника, секо, и митника `До два тези Боже проклетника.` Па минуше мало понапријед, Ту нађоше једну невјестицу, Ђе јој горе и ноге и руке, А пропа` јој језик проз вилице, А висе јој змије о дојаках; Кад је виђе Огњана Марија, Он` ијетко апостола пита: `Што је, кучка, Богу згријешила, `Те се мучи муках жестокијех?`- `Казаћу ти, моја мила секо! `Гријешница ј` крчмарица била, `У вино је воду присипала `И за воду паре узимала; `Имала је обречена мужа, `Ходила је шњега на другога; `Кад се млада вјенчавала шњиме, `Бачила је на себе мађије, `Да шњим нема од срца порода, `А Бог јој је писа` седам синах, `Ето јој их, секо, о дојаках, `Са њима ће пред Господом поћи.` И пођоше мало понапријед, А нађоше бабу остаралу, То је мајка Огњане Марије, Њојзи горе и ноге и руке, И гори јој коса наврх главе; А Марија стаде поред мајке, Па упита остаралу мајку: `Кажи, мајко, што си згријешила? `Не бих ли ти душу избавила.` Но Марији мајка говорила: `Ја немам што, до камена казат`: `Кад ја бијах на бијес[4] ђевојка, `Једно јутро ускрсење дође, `Моја мајка до пред цркву пође, `Мен` остави да сигурам ручак, `Кад ми мајка испред цркве дође, `Мене голу у хаљине нађе, `Удари ме руком и прстеном, `Ја шњом уд`рих о дувар од куле, `Таде ме је проклињала мајка ``Залуду се удавала, синко!` ` `Удавах се три четири пута, `И ту ја бих у Бога злочеста, `Не одржах мужа ни једнога. `Кад се, синко, удадох четвртом, `Ту ја нађох двоје пасторчади, `Једно лудо од двије године, `Друго, синко, од пуне четири, `Узеше ме ђеца Богом мајку: `Кад ми ђеца из игре дођоше, `Код мене се оба заплакаше, `Плачући ми стариј` говораше: ``Скрој ми, мајко, бијелу кошуљу.` `Мјерих му је о камену станцу[5]`. `Млађи рече: ``Дај ми љеба, мајко`` `Ја му дадох комат земље црне ` Још се баба јадити хоћаше, Но јој не да Петре апостоле. Но је Петар за руку дофати, И бачи је међу ђаволима: `Чекај враже, држи је ђаволе!` То је било, а Боже помози! 3) Т.-ј. распре због побијенијех и рањенијех, као што се у Црној гори и онуда по околини чинило до сад. 4) Т.-ј. одрасла и стала на снагу. 5) Да не расте више, него да остане онако, као камен. Бог ником дужан не остаје Два су бора напоредо расла, Међу њима танковрха јела; То не била два бора зелена, Ни међ` њима танковрха јела, Већ то била два брата рођена: Једно Павле, а друго Радуле, Међу њима сестрица Јелица Браћа сеју врло миловала, Сваку су јој милост доносила, Најпослије ноже оковане, Оковане сребром, позлаћене Кад то вид`ла млада Павловица, Завидила својој заовици, Па дозива љубу Радулову: `Јетрвице, по Богу сестрице! `Не знаш кака биља од омразе? `Да омразим брата и сестрицу.` Ал` говори љуба Радулова. `ој Бога ми, моја јетрвице! `Ја не знадем биља од омразе, `А и да знам, не бих ти казала: `И мене су браћа миловала, `И милост ми сваку доносила.` Кад то зачу млада Павловица, Она оде коњма на ливаду, Те убоде вранца на ливади, Па говори своме господару: `На зло, Павле, сеју миловао, `На горе јој милост доносио! `Убола ти вранца на ливади.` Павле пита сестрицу Јелицу: `Зашто, сејо? да од Бога нађеш!` Сестрица се брату кунијаше: `Нисам, брате, живота ми мога! `Живота ми и мога и твога!` То је братац сеји вјеровао Кад то виђе млада Павловица, Она оде ноћу у градину, Т заклала сивога сокола, Па говори своме господару: `На зло, Павле, сеју миловао, `На горе јој милост доносио! `Заклала ти сивога сокола.` Павле пита сестрицу Јелицу: `Зашто, сејо? да од Бога нађеш!` Сестрица се брату кунијаше: `Нисам, брате, живота ми мога! `Живота ми и мога и твога!` И то братац сеји вјеровао. Кад то виђе млада Павловица, Она оде вече по вечери, Те украде ноже заовине, Њима закла чедо у колевци. Кад у јутру јутро освануло, Она трчи своме господару Кукајући и лице грдећи: `На зло, Павле, сеју миловао, `На горе јој милост доносио! `Заклала ти чедо у колевци; `Ако ли се мене не вјерујеш, `Извади јој ноже од појаса.` Скочи Павле, кан` да се помами, Па он трчи на горње чардаке, Ал` још сестра у душеку спава, Под главом јој злаћени ножеви; Павле узе злаћене ножеве, Па их вади из сребрних кора, Али ножи у крви огрезли; Кад то виђе Павле господару, Трже сестру за бијелу руку: `Сејо моја, да те Бог убије! `Буд ми закла коња на ливади `И сокола у зеленој башчи, `Зашт` ми закла чедо у колевци?` Сестрица се брату кунијаше: `Нисам, брате, живота ми мога! `Живота ми и мога и твога! `Ако ли ми не вјерујеш клетви, `Изведи ме у поље широко, `Па ме свежи коњма за репове, `Растргни ме на четири стране.` Ал` то братац сеји не вјерова, Већ је узе за бијелу руку, Изведе је у поље широко, Привеза је коњма за репове, Па их одби низ поље широко. Ђе је од ње капља крви пала, Онђе расте смиље и босиље; Ђе је она сама собом пала, Онђе се је црква саградила. Мало време за тим постајало, Разбоље се млада Павловица, Боловала девет годин` дана, Кроз кости јој трава проницала, У трави се љуте змије легу, Очи пију, у траву се крију. Љуто тужи млада Павловица, Па говори своме господару: `Ој чујеш ли, Павле господару! `Води мене заовиној цркви, `Не би ли ме црква опростила.` Кад то чуо Павле господару, Поведе је заовиној цркви; Кад су били близу б`јеле цркве, Ал` из цркве нешто проговара: `Не ид` амо, млада Павловице: `Црква тебе опростити не ће.` Кад то зачу млада Павловица, Она моли свога господара: `Ој Бога ти, Павле господару! `Не води ме двору бијеломе, `Већ ме свежи коњма за репове, `Па ме одби низ поље широко, `Нек ме живу коњи растргају.` То је Павле љубу послушао: Привеза је коњма за репове, Па је одби низ поље широко. Ђе је од ње капља крви пала, Онђе расте трње и коприве; Ђе је она сама собом пала, Језеро се онђе провалило, По језеру вранац коњиц плива, А за њиме злаћена колевка, На колевци соко тица сива, У колевци оно мушко чедо, Под грлом му рука материна, А у руци теткини ножеви. Кумовање Грчића Манојла. (из Црне горе). Двије су се куме подигнуле, Двије куме, у једнога кума, У онога Грчића Манојла; Једно јесте танана Гркиња, А друго је бијела Влахиња. У Влахиње чедо мушко било, У Гркиње није, но ђевојка, И дођоше куму на дворове, Те крстише двоје ђеце лудо. А кад сјутра зора долазила, Но да рече танана Гркиња: `Мио куме, Грчићу Манојле! `Промијени ову ђецу луду: `Дај ти мене чедо Влахињино, `А Влахињи да дамо ђевојку, `И дајем ти Божу вјеру тврду, `Дваш ћу ти га измјерит` са златом.` Превари се, Бог да га убије! Па разм`јени двоје ђеце лудо. Ондолен се куме подигнуле, Кад Влахиња планинама била, Нешто јој се чедо усциктало; Мајка му се бјеше препанула, Па почину насред друма пута, Те развила оно чедо лудо; Али није мушко, но ђевојка! Шњом удари о камену станцу, Ста ју цика, како змије љуте, Па отиде натраг кукајући. Када куму на дворове дође, Куму своме ријеч говорила: `А за Бога, мој куме Манојле! `Што продаде кума за цекине? `Платио га светоме Јовану!` А он јој се криво кунијаше: `А нијесам, моја мила кумо, (А дијете држи на кољену) `Та не ијо од овога месо!` Тада млада на дворове пође И бешику празну понијела. А Манојло коња узјахао, И Гркињи на дворове пође, Те му млада чедо наплатила. Па ондолен отиде Манојло; Кад је био друму у планину, На пут срете једно јагње црно, Па упали жестоку стријелу, Те погоди оно јагње црно, Па г` испече друму у планину, Испече га, па обједовао, Једно плеће у зобницу бача, Па отиде на своје дворове. Ал` га срете вјереница љуба, Она бјеше сузна и крвава, Но ју пита Грчићу Манојло: `Што је тебе, моја вјерна љубо?` Све му, што је, по истини каза: `Искочи ми из руку дијете, Проврже се црнијем јагњетом, `И утече мене уз планину.` Манојло се таде сјетоваше: `Ја сам, љубо, јагње дочекао, `Убио га, па га испекао, `И од њега, љубо, обједова`, `И плеће сам меса оставио; `Врзи руку у зобницу вранцу!` Она бачи у зобницу руку, Оно плеће меса дофатила, Ал` је оно од ђетета рука! Тадер му је љуба говорила: `А Манојле, траг ти погинуо! `Ти не био продавати кума.` Богу фала, јер ј` овако било! Заручница Лаза Радановића. Кад се жени Радановић Лазо, Он испроси лепоту девојку, И сакупи иљаду сватова, Оде право двору девојачком; Далеко и мајка угледала, Угледала, па је беседила: `Сад ћу стати на двор на капију, `Да ја гледам кићене сватове.` Кад су свати близу двора били, Беседила девојачка мајка: `Иду, ћерко, кићени сватови, У чије ће дворе улазити? `Чија ће и мајка дочекати? `Чија л` браћа коње приватити? `Чиј` ли баба вином послужити? `Чија л` сеја даром даривати?` Кад девојка речи разабрала, Беседила својој старој мајки; `Ој старице, мила мајко моја! `То је, мајко, Радановић Лазо, `И то су му кићени сватови, `И право ће нашем белом двору; `Веће слажи моје беле даре: `Ти ћеш, мајко, свате дочекати, `Моја браћа коње приватити, `Моја сеја даром даривати, `Мили бабо вином напојити.` Док су свати у двор улазили, Завади се мајка и девојка, Не о граде, ни о винограде, Већ о једну танану кошуљу; Мајка оће да остави сину, А девојка своме ђувегији; Тад` се мајка на њу наљутила, Па је стала двору на капију, На студен се камен наслонила, На камену грозне сузе лије, Њу ми пита Радановић Лазо: `Ој Бога ти, мила мајко моја! `Која ти је голема невоља, `Те ти ниси свате дочекала, `Већ си стала двору на капију, `На студен се камен наслонила, `И на њега грозне сузе рониш?` Мајка Лази тијо одговара: `Ао Лазо, зете несуђени! `Како ћу ти ја весела бити, `Како л` свате јадна дочекати, `Кад је твоја умрла девојка, `Јуче смо је младу саранили?` Онда Лазо мајки говорио: `Казуј гробље, гди је укопана. `Да ја видим и мртву девојку.` Кад је мајка речи разабрала, Беседила Радановић-Лази: `Ја ти гробља не смем казивати, `Јер је код нас чудан адет пост`о: `Кад умире под прстен девојка, `Не копа се у то ново гробље, `Већ се баца у то сиње море.` Кад то чуо Радановић Лазо, Беседио кићеним сватовма: `Ој сватови, моја браћо драга! `Чекајте ме у беломе двору, `Док отидем на нове пазаре, `Да ја купим свиле свакојаке, `Да ја плетем мрежу шаровиту, `Да ја тражим по мору девојку, `Ил` ћ` у мени живо срце пући.` Кад је Лазо ово беседио, Слушала га танана робиња, Па је њему тијо беседила: `Господару, Радановић-Лазо! `Није твоја умрла девојка, `Већ се она с мајком завадила, `Ни о граде, ни о винограде; `Већ о једну танану кошуљу: `Мајка оће да остави сину, `А девојка теби да понесе.` Кад је Лазо речи разабрао, Он беседи куму и деверу: `Ој Бога вам, куме и девере! `Ви идите горе на чардаке, `Доведите лепоту девојку, `У њене јој даре не дирајте, `Јер у мене доста дара има.` Кад то чуо куме и девере, Послушали Радановић-Лазу: Отидоше на горње чардаке, Доведоше лепоту девојку, У даре јој ни дирнули нису. Кад су Божји закон савршили, Девојка се са родом опрашта: Љуби оца, љуби стару мајку, Љуби браћу и милу сестрицу, Па је мајки онда беседила: `Опрости ми, мила мајко моја! `Што сам теби, мајко, сагрешила.` Али мајка куне без престанка: `Мила кћери, и тебе не било! `Ни допрла тамо, ни овамо! `Већ остала среди горе чарне.` Кад девојка речи разабрала, Уд`рише јој сузе од очију. Дигоше се кићени сватови, Одведоше лепоту девојку. Кад су били среди горе чарне, Ал` девојку заболела глава, Беседила свом ручном деверу: `Ој девере, мој злаћен прстене! `Ти ми зовни Радановић-Лазу. `Кад је девер речи разабрао, Брже оде Радановић-Лази, Па је Лази тијо беседио: `Ајде, Лазо, брже у натраге, `Девојка се наша разболела, `На кума се главом наслонила.` Кад је Лазо речи разабрао, Он отиде лепоти девојки, Па је пита Радановић Лазо: `Што је теби, лепота девојко? `Што је тебе заболела глава?` Девојка је њему беседила: `Господару, Радановић-Лазо! `Де ми скупи кићене сватове.` Скупи Лазо кићене сватове, Девојка им лепо зафалила На љубави и на пријатељству; Сваком дала по киту босиљка, Лази дала танану кошуљу, За коју се с мајком завадила, Па је њему тијо беседила: `На кошуљу, Радановић-Лазо! `Под грлом јој пуце јадиково, `Јадиково и чемериково: `Кудгод одиш, нека јадикујеш; `А гди станеш, да чемерикујеш; `А мене је заболела глава, `А од срца преболети не ћу.` То изусти, па душицу пусти. Тад` је Лазо сватом беседио: `Сад на ноге, кићени сватови! `С наџаци јој раку ископајте, `А сабљама сандук сатешите, `Више главе ружу усадите, `Око гроба клупе направите, `Ниже ногу бунар ископајте: `Рад` мириса нек се ружом ките, `Од умора на клупе седају, `А од жеђи ладне воде пију.` Често Лазо на гроб излазио, Па је пит`о своју заручницу: `Јел` ти, душо, земља дотешчала?` Девојка му мртва одговара: `Није мени земља дотешчала, `Већ је тешка материна клетва.` Јован и дивски старјешина. (из Црне горе). Цар хоћаше изгубити љубу, Цар хоћаше, и невоља му је, Е му љуба млого закривила, И за то је царе помрзио; Ма је слуге изгубит` не даду, Но се моле цару честитоме, Те госпођу своју измолише: Цар је своје слуге послушао, Поклони јој живот за годину. Она сина имаше Јована, Па ђетету своме говорила: `О камо те, мој Јоване сине! `Хоћеш ли се одрицат` од мајке?` Дијете су сузе пропануле, Па дијете мајци говорило: `Чујеш ли ме, моја мила мајко! `Ја ћу с тобом по св`јету бјежати.` А њему је мајка говорила: `Хајд` уљези цару у сараје, `Те изведи гојена Лабуда, `Да бјежимо, синко, по свијету.` Скочи Јован од земље на ноге, Те је мајку своју послушао (А нема му до петнаест љетах), И Лабуда свога изводио, Бачише се њему о рамена; Но је Јован мајци говорио: `А за Бога, моја мила мајко! `Кад м` одвоји од оца мојега, `Који нема до мене једнога, `Куд ћемо се, мајко, дијевати?` А мајка је сину говорила: `Да бјежимо, синко, по свијету, `А од цара и мога и твога, `А далеко тридесет конаках, `Ђе не царе ни чути не може, `А некмоли очима виђети.` Они бјеже земљом и свијетом, Док дођоше у дивску планину, Ту нађоше студену пећину, Али у њу седамдесет дивах, Међу њима дивски старјешина. Кад Јована диви угледаше, Кренуше се, да му узму главу; Жесток ли је лудани Јоване! Од бедрице сабљу извадио, Слободно је њима ударио, И пос`јече седамдесет дивах, А скри му се дивски старјешина. Он је с мајком нојцу боравио; А кад сјутра дан и зора дође, Но се Јован стрпљети не мога`, Већ он у лов у планину пође На његова гојена Лабуда, Те он лови срне и кошуте; Кад по подне сунце навалило, Он отиде у пећину к мајци И донесе срну и кошуту, Да зарани одагнату мајку. Но му мајка тадер бесједила: `О Јоване, хајде пред пећину, `Те почини трудан и уморан.` Он послуша родитеља свога. Хитро Јован пред пећину пође, А мајка му дива угледала У пећину, дивску старјешину, Па јој дивски старјешина вика: `Хајд` овамо, Јованова мајко! `Ходи к мене, да ашикујемо.` А она му тадер бесједила: `Ходи к мене, дивски старјешина! `Ходи к мене, да ми лице љубиш.` А он јој је тадер говорио: `Ја не смијем од Јована твога, `Који згуби седамдесет дивах, `Но кад дође Јован у пећину, `А ти твоје дијете упитај, `Боји ли се до Бога и кога, `Па најприје игру заметните, `Проклетога у руке прстена, `Око њега те се куне криво, `Дијете је лудо и невјешто, `Ти ћеш њега ласно надиграти, `Пак му свежи руке наопако, `А ја ћу га онда погубити, `Пак ћем` онда ми ашиковати.` А кад Јован у пећину дође, Вечераше господску вечеру, Па му тадер мајка говорила: `О Јоване, мој једини сине! `Ти изгуби седамдесет дивах, `А ти идеш, синко, планинама, `Бојиш ли се до Бога и кога?` Но јој Јован ријеч говорио: `Ја се бојим Бога великога, `Не бојим се никаква јунака, `Доклен ми је гојени Лабуде.` Тад` Јовану бесједила мајка: `О Јоване, мој једини сине! `Ми смо јадни, синко, обојица, `Ход`, да малу игру заметнемо.` Јован своју послушао мајку, Па је шњоме игру заметнуо, Понајпријед у руке прстена; Он могаше надиграти мајку, Он могаше, него не хоћаше, Но је њега мајка надиграла: `Ја сам тебе, дијете, добила.` Па му обје савезала руке Од лакатах те до врх нокатах; Луди Јован растегну рукама, На седморо коноп раскинуо. Када сјутра дан и зора дође, Јован пође у лов у планину. Кад на друму царевоме дође, Из свијета срете ћириџије И пред њима ћириџију Рада, Ђе ћерају шездесет товарах Све на голо вина и шенице; Јован им се на пут учинио, И пред њима капицу скинуо: `Молим ви се, браћо из свијета, `Продајте ми шездесет товарах `Све на голо вина и шенице, `Да ја раним одагнату мајку, `Да ви платим жутијем дукатом.` Ћириџије робу му продале; Но га пита ћириџија Раде: `А тако ти, дијете Јоване! `Ђе је твоја остарала мајка?` Јован мајку у пећину каже; Па с` ондолен шњима подигнуо, Кад далеко од пећине били, Ма пећину бјеху угледали, И Јована угледала мајка, Па се она врну у пећину, Па је диву ријеч говорила: `Ну ход`, диве, да ми промислимо, `Ево иде дијете Јоване, `Како бисмо њега изгубили, `Па ми тадер да ашикујемо.` А див јој је ријеч говорио: `Учини се без невоље бона; `А кад дође дијете Јоване, `Он се хоће мајци препанути, `Па ће мајку за понуде питат`: ``Би ли, мајко, каквијех понудах?` ` `Ти ћеш њему овако казати: ``Ја бих, синко, са букве јабуку ``Из велике воде Калаџијнске;` ` `У воду је несита аждаха, `Што прождире коње и јунаке, `И код ње су два љута арслана, `Што изију живога јунака; `Не би ли га прождрла аждаха, `Ил` изјели два љути арслана.` Па кад Јован у пећину дође, Али бону находио мајку; Сједе Јован мајци више главе, Жалосне га сузе пропануле: `Куку мене, моја мила мајко! `Би ли, мајко, каквијех понудах?` Она му је ријеч говорила. `Ја бих, синко, са букве јабуку `Из велике воде Калаџијнске, `Чини ми се, би ми боље било.` Скочи Јован од земље на ноге, И Лабуда свога узјахао, Па отиде ноћи без мјесеца, Хитро Јован к води долазио, И у воду угони Лабуда, Те дофати са букве јабуку, А кад био украј воде ладне, Опази га несита аждаха, На Јована уриш учињела, На сабљу је Јован дочекује, И аждахи главу окинуо; Ал` скочише два силни арслана, И велику воду замутише, А Јовану скачу на Лабуда, Дијете је срца жестокога, Оба их је жива уфатио, Лабуду их за реп савезао, Поведе их зеленом планином, У пећину мајци долазио, И даде јој са букве јабуку. Кад то виђе Јованова мајка, Јовану је ријеч говорила: `О Јоване, да те, синко, питам: `Буд сам идеш зеленом планином, `Да т` уфате од горе хајдуци, `Да ти спуте обадвије руке, `Би л` ти и што задржало руке?` А Јован јој тадер говорио: `Ја бих свашто, мајко, раскинуо, `До проклето дрндарско тетиво.` Кад то чула Јованова мајка, Она скочи од земље на ноге, И тетиво хитро налазила, Па је њему руке савезала Од лакатах те до врх нокатах, Од нокатах лије крвца црна, Па је Јован мајци говорио: `А за Бога, остарала мајко! `Одријеши моје б`јеле руке, `Јер ми, мајко, обје отпадоше.` Она трну од земље на ноге, Хитро дива из пећине вика. Брзо дивски дође старјешина; Од Јована муку направише: Обадва му ока извадише, Бачише га украј од пећине. Па су онђе нојцу боравили. Када сјутра дан и зора дође, Но се кучка с дивом договара: `Чујеш ли ме, дивски старјешина! `Ти дофати лудога Јована, `Слијепа га на Лабуда бачи, `Поведи га зеленом планином, `Те га бачи у јаму студену.` Скочи диве, дофати Јована, Кад га диве бјеше дофатио, Стаде цика лудога Јована, Па их куми Богом великијем: `Немојте ме у јаму бачиват`, Но ме бач`те на друм у планину.` Но му мајка ни хабера не ма, Већ је она диву говорила: `Бачи, диве, врага и ђавола.` Поведе га зеленом планином, Силну јаму украј друма нађе, Па га јами у дубљину бачи. Куд ће дива несрећа такнути! Али је то Господ наредио, Те му свеза над јаму Лабуда, Па отолен у пећину пође. Мало било, ништа не стануло, Да је коме жалост послушати: Стоји цика гојена Лабуда, Лабуд бије јаму копитима (Од копитах цјепанице скачу), Да дофати зубом господара; Али стаде тутањ уз планину: Ево иде тридест ћириџија И пред њима ћириџија Раде, Кад погледа украј друма пута, Вишти Лабуд виш` луда Јована, Но говори ћириџија Раде: `Ну виђите, моја браћо драга! `Ено Лабуд лудога Јована, `Ђе му пусти у планину вишти, `Бог зна, му је Јован погинуо; `Хај`те, браћо, да видимо онђе.` Кад дођоше на јаму студену, Вишти Лабуд, копитама каже; Тадар скочи ћириџија Раде, И састави тридест конопаца, И засука по два у једнога, Те направи петнаест комата, Па се Раде преко паса свеза, Спустише га тридест ћириџија; Ту Јована у животу нађе, И извади лудога Јована, Па му б`јеле одријеши руке, Крену да га води по свијету; Куми Рада дијете Јоване: `Богом брате, ћириџија Раде! `Не водите мене по свијету, `Но ме бач`те на пуста Лабуда, `Зајмите ме води Калаџијнској, `Е умријех од жеђи јуначке; `А пођите два три у Косово, ... Antikvarne knjige Istorija srpske kulture Izdanja iz 19. XIX veka Stara srpska knjiga