2 KNJIGE PO CENI JEDNE,NAJBOLJI PRIKAZ ISTANBULA ,SVA NAJVAZNIJA MESTA,PLUS DUBROVNIK SA PLANOM GRADA

Kolevka za macu - Kurt Vonegat očuvana, ima posvetu

KOLEVKA ZDRAVSTVA U SRBIJI - Dragan Ivanović SRPSKA KNJIGA Ruma 2003. tvrdpovez, 382 strane knjiga je vrlo dobro očuvana Ц4

Meki povez, dobro očuvana ocena očuvanosti 3-4 B4

DOBROVOLJAČKI GLASNIK broj 13 godina IX - JUN 1999. Kosovo i Metohija kolevka srpstva lepo očuvan primerak

LEPOTE I TAJNE DUNAVSKE OBALE, Dragoslav Avramović Od Beograda do Smedereva Kolevka civilizacije Beograd, 2018. mek povez 122 strane Odlično očuvana knjiga, posveta autora

zuzetni poznavaoci grčkog podneblja, istorije i kulture, a danas i žitelji Grčke, Majda i Zvonimir Šimunec napisali su nesvakidašnji vodič kroz kolevku evropske civilizacije iz ugla posvećenih putopisaca, pouzdanih svedoka i znalaca bogate grčke tradicije. Od Helade preko Vizantije do savremene Grčke sažimaju se najznačajnija znanja iz istorije, umetnosti, politike, pa i kulinarstva tokom tri milenijuma grčke civilizacije. Kroz minijature koje sa mnogo ljubavi i poznavanja oživljavaju povest i atmosferu njenih čuvenih spomenika kulture, čitalac će se ponovo zaljubiti u Grčku, i upoznati portrete savremenih grčkih političara, glumaca, reditelja, umetnika i drugih slavnih ličnosti. Jedinstveni ilustrovani putopis po savremenoj Grčkoj i njenoj neprolaznoj kulturnoj baštini. Format: 13x20 cm Broj strana: 291 sa fotografijama u boji Pismo: Latinica Povez: Mek J/1

Autor: Dušan Pirković Broj strana: 144 Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2011 Šta je najgore što može zadesiti čoveka? Mnogi bi rekli smrt; ali za Trevora Mastonberoua, najgora stvar na svetu je život. Trevor, proklet srednjevekovnom kletvom sa groba velikog Barda, osuđen je da zauvek hoda zemljom. Za svojih 450 i više godina, imao je prilike da preživi duhovite, zanimljive, uzbudljive i istorijske događaje. Voleo je, i izgubio ljubav. Imao je prijatelje, ali i njih je odneo zaborav. Na kraju, ostavši sam, on gubi i osećaj pripadanja čovečanstvu. Putujući kroz prostor i vreme, Putnik pokušava da odgonetne odgovor na pitanje: da li se život sastoji od objektivnih događaja, ili naše reakcije na njih? `Svi uvek znamo koji je put koji smo izabrali. Ono što ne znamo je šta se nalazi na njemu van našeg vidokruga. Popločan, zemljan, asfaltiran, kaldrmast, koje god teksture uvek će drugačije biti doživljen i na onoliko načina koliko ima i ljudi. Jedan čovek se usudio da o tome piše. Čitajući knjigu Putnik, Dušana Pirkovića, kupio sam sebi kartu za trodnevnu seansu putovanja kroz vreme. Ušuškan u dušu glavnog lika Trevora Mastonberoua hodao sam hodnicima vremena i uživao u pejzažima i likovima o kojima je Pirković pisao temeljno, posvećujući svakom pažnju kao i glavnom liku. Koja je cena života? Koja je tražena valuta? Za Trevora bila je greh. Brzom isplatom sitne sume za tako krupnu kaznu besmrtnosti. Trevor je imao vremena da živeći dovoljno dugo pokaže svako svoje lice i upozna se pre svega sa sobom, pa tek onda sa nama. Čitali smo mnoge bajke, epove i mitove gde su ljudi tražili lek protiv smrti, ili eliksire koji bi produžili boravak njihove duše na Zemlji. Današnja nauka je takođe uporno pokušavala da dokuči starenje u svojoj srži, ne bi li uspela da ga zaustavi ili makar uspori. Pirković nam je pak svojom maštom i hipotetičkim predstavljanjem besmrtnosti dokazao da je to čista zavera protiv prirode koja mora biti sankcionisana. Nošeni kroz predvorje prošlosti, hodnike sadašnjice i baštu budućnosti, čitajući možemo se samo diviti Pirkovićevoj hrabrosti da se zajedno sa glavnim likom dene na takav put na kom nas verno prate neizvesnost i uzbuđenje. Njegovo opšte obrazovanje posebno dočarava vrt znanja kojim on vešto barata uspevši da sve podatke prilagodi priči, a pre svega sebi, i tako nam oboji sliku koju imamo pomno prateći svaki ispisani red. “Putnik” je kolevka u kojoj zajedno spavaju šestorke - život, smrt, dobročinstvo, sebičnost, saosećajnost i hladnoća.`

Polovna knjiga, odlično očuvana. Ima posvetu na predlistu. Izdavač: Geopoetika - Beograd, 2010. god. Tvrd povez, 21 cm. 176 str. Svetsko more čini 99 procenata životnog prostora na planeti. Ako saberete sve kopnene površine i uski pojas atmosfere što održava stvorenja koja udišu vazduh, ukupno ćete dobiti samo jedan procenat područja u kojima život na planeti može da opstane. Ostatak je u okeanu. Ono što je značajno jeste dubina okeana. Tu ukupnu zapreminu, sa svojom ogromnom biološkom važnošću, Alana Mičel naziva dubinama, trećom dimenzijom, izvorom celokupnog života na planeti. Putujući po svetu - od australijskog Velikog koralnog grebena do Meksičkog zaliva, Kine i Zanzibara - Alana Mičel otkriva krizu koja stalno raste ispod talasa svetskog mora i njene posledice za budućnost života na planeti. „ Muke svetskog mora je avanturistička priča u kojoj su naučnici glavni junaci. Sa humorom, stilom i moćnim osećajem za istoriju vodi nas čudesni istraživački pohod ispod površine najvećeg životnog staništa planete. Ova knjiga mogla bi da pormeni naš odnos prema svetskom moru. “ Rodžer Harabin, BBC Focus Magazine „ Muke svetskog mora je najsvestranija knjiga napisana do sada o stanju u kome se nalazi svetsko more. Sa osećajem za detalje jednog pisca, uz sposobnost spajanja najraznovrsnijih činjenica jednog novinara, Alana Mičel je isplela moćnu i duboko uznemiravajuću priču o zloupotrebi kolevke života u kojoj svi učestvujemo. Ona nam, srećom, ostavlja nadu i putokaz u slučaju da se pokažemo dovoljno mudri i nešto preduzmemo. “ Mod Barlou„ Alana Mičel piše inteligentno i strastveno. Knjiga koju i vi morate pročitati. “ The Globe Mail „ Očaravajuća knjiga otkrovenja. . . “ Tim Flaneri, australijski biolog i pisac

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1] Pogledi O religiji Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac. Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11] Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12] O paranormalnim fenomenima Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15] Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji. Bibliografija Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem Lijem S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka Duh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Otkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri Lijem Božji čekić (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidač (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja) Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja) Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja) Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom

Knjiga našeg istaknutog autora Vladimira Pištala  ZNAČENJE DŽOKERA govori u isto vreme o Srbiji i o Americi, o razumevanju sveta pisanja i vidljivog sveta, pojavila se nakon velikog uspeha kod nas i u svetu romana Tesla, portret među maskama (16 prevoda) i Milenijum u Beogradu (7 prevoda) i nedavno izašlog romana Sunce ovog dana, pismo Andriću, koji je za veoma kratko vreme postao ključan za razumevanje našeg Nobelovca. O ovoj knjizi u tekstu „Knjiga o smehu“ Nenad Šaponja je napisao: „Pred nama je još jedna od onih čarobnih knjiga Vladimira Pištala. U njoj su tajne „uvek zanimljivije od objašnjenja”, a objašnjenja su takva da dižu tajnu na naredni nivo do koga tek treba stići. Naime, nova Pištalova knjiga, pisana u tananim registrima između eseja i priče, jeste svojevrsna knjiga u slavu smeha, koliko i eseja. „Šta je esej?” pita se autor na samom početku, i odmah odgovara: „Mišljenje.” A sredstvo mišljenja je smeh. Tim „najkraćim rastojanjem između ljudi” ovde se najotvorenije razotkriva logika Pištalove poetike. Smeh je čak utkan, i o surovu priču o Mostaru, tom Pištalovom ličnom Makondu, i o njegovom srušenom i nanovo sagrađenom mostu. Uz pomoć svojevrsnog književnog ogledala, uz veliki upliv nematerijalnog, uz vanstandardno poznavanje nekih od ključnih i istovremeno zatamnjenih tačaka i srpske i američke kulture, Pištalo u ovoj knjizi gradi brižljivu kompoziciju od eseja o totalno različitim egzistencijalnim stvarima i kulturnim pojavama. Otkriva nam činjenice koje stoje iza vidljivih obrisa dvaju kultura. Ispisuje tekstove nakon kojih i mi u Srbiji možemo da razumemo Ameriku, dublju od naših predstava i stereotipa o njoj. A tu američku supstancu u ovoj knjizi vidimo kroz nova i dubinska osvetljenja ličnosti poput našeg Čarlsa Simića, čiju književnu i ličnu sudbinu možemo prepoznati i kao možda najčudnovatiji ogranak „srpske Amerike“, te nama znanih Marka Tvena, Abrahama Linkolna ili Čarlija Čaplina, ali i ljudi skoro nepoznatih našem čitaocu, a važnih za razumevanje onoga što Amerika suštinski jeste, poput Džona Mjuera i Henri Luisa Menkena. S jedne strane, čitajući ovu knjigu primamo dubinska saznanja o ovom kontinentu, ili metafori, šta god da je, a s druge, pratimo suptilnu povest raspada Jugoslavije, u sasvim vedrom omažu tim strašnim godinama. „Oživljeno prepričavanje“ jedne stare knjige o onaniji jeste jasna priča i o političkom sistemu bivše Jugoslavije, zemlje u kojoj su očevi-ljudožderi proždirali percepciju svoje dece. S ove strane ogledala, priča o Koraksu je priča o srpskom Menkenu, a na nju se nastavljaju razni bedekeri, od vodiča kroz hipnotične halucinacije jednog Zografa, pa do onog koji prati sociokulturni milje nekadašnje Jugoslavije i njene regalske književnosti, milje „zemlje koja je svoju istinu učinila teško razumljivom“. Kroz radove pojedinih umetnika, Pištalo kao da određuje geografiju ova dva društva. U tom moru različitih svetova, on čitaoca skoro neočekivano vodi i do sveta reklame. Reklama je prostor u kome se ovaj autor igra sa svim i svačim, to je put kroz ideje i jezičke kontekste uokviren utilitarnim zahtevom za dopadanjem. Pisani u perspektivama od Džokera do Hermesa, tih bogova našeg vremena, i Dionisa, boga preterivanja, dubljeg od sna, ovi Pištalovi raspričani eseji, svi odreda usmereni protiv propagande, tih „vođenih zapažanja“, otkrivaju nam smeh, ne samo kao crvenu nit kompozicije ove knjige, već i kao crvenu nit naših života. Kao svaka prava knjiga, i „Značenje džokera“ nam, u ovo raspolućeno vreme post-istina, svedoči sobom kao prethodnom istinom. U našem svetu, u kome se najveća moć ipak postiže smehom.“ ODLOMAK IZ KNJIGE ZNAČENJE DŽOKERA DUŠU SU EMIGRANTI DONELI Vidim Čarlsa Simića kao klinca u ulici Majke Jevrosime kome je svaki čas neko govorio: – Ej, poručio ti Pera da će da te prebije. Na putu do škole, iznalazio je okolišne puteve kroz dvorišta. Vidim ga, gladnog, kako gleda posleratni Beograd: snobove, vojna lica, došljake iz provincije sa nekim jadnim ženama i nekom jadnom decom, u nekim sivim dvorištima. Vidim kako čitač dlana Desan gleda u nerazumljivu žvrljotine na dlanu Duška Simića i izjavljuje: – Ovako nešto nisam nikad video. U tim linijama sve je bilo izmešano, život, sreća, ljubav, sudbina. Vidim ga, nešto starijeg, kako luta noćnim pariskim bulevarima, sa naočarima za sunce. Čekao je da ga puste da ide u Ameriku. Bio je loš đak U Francuskoj značenja stvari su bila zakovana. Znalo se tačno kakva budućnost čeka dečaka kao što je on. Za njega bi veliki uspeh bio da dogura do automehaničara. Nesuđeni automehaničar je kasnije postao američki akademik. Taj akademik je ponavljao: – Slučaj je lirična sila. Sebe je doživljavao kao kunića iz laboratorije istorije. Staljin i Hitler su mu se rukovali nad kolevkom. Gvozdena zavesa podelila je njegovu porodicu. Ni on ni majka nisu videli oca deset godina. Sreli su se u Njujorku jednog avgustovskog dana 1954 godine. Majka i otac se možda više nisu dopadali jedno drugom. Otac i sin su propustili momenat da komuniciraju kao otac i sin, pa su ceo život razgovarali kao dva drugara, filozofirali, pili, išli na večere. Tajms Skver je upalio svoje reklame. U Evropskim gradovima je bilo reda. Ovde je šesnaestogodisnjak izašao iz pravila. Osetio je moć džokera. Okruživala ga je velika razobručenost. Grad je bio prevelik za jednog boga ili đavola. I sebe i Ameriku učio je od pesnika. – Postoje pesnici koji te tretiraju kao budalu i pesnici koji te tretiraju kao pesnika. – zapisao je. Srpski kunić u laboratoriji istorije, Čarls Simić, se pretvorio u urbanog američkog pesnika. Za njega, jednostavnost je metafizika. Sposoban je da se začudi vrani na krovu crkve ili starim cipelama. Uopšte, kao mnogi dobri pesnici, pokazuje entuzijazam za većinu stvari na koje sunce sija. O odnosu kritičara prema sebi je rekao: – Prvo ti kažu da si kreten. Pa ti onda kažu da si mnogo talentovan dečko. Pa ti kažu da si kreten. Pa ti onda kažu da si među najvažnijim predstavnicima srednje generacije. Pa ti kažu da si kreten. Pa ti kažu da si živi klasik. Pa ti onda kažu da si kreten. Vidim ga kako prima nagrade, Mnoge. Vidim ga kako čita knjige. Mnoge. Vidim ga u restoranima. Mnogim. Vidim ga kako otvara flaše. Vidim ga kako šeta sa svojim psima. Vidim ga kako drži svoju unuku. Jednom sam sa Čarlijem šetao Njujorkom: Njujork je izgledao kao zaustavljeni vatromet. Upitao sam ga: – Boston je osnovan sa namerom da bude grad na brdu, hrišćanska zajednica bolja nego ijedna pre. Ali Njujork nije. Osnovali su ga Holanđani u isključivo komercijalne svrhe, pa ipak je pun srca i duše. Kako to? – Emigranti – odgovorio je on. – Emigranti su je doneli. Jedan od tih emigranata je i Čarls Simić. Njegova iznenađujuća, poetična, nadrealistička Amerika je – srpska Amerika.