Stanje:kao novo,ima posvete Izdavač:Esotheria, Beograd Izdato:1991 Korica: tvrda Pismo :latinica Stanje proverite na slikama. Ovo se ne kupuje svaki dan, naročito u ovako lepom stanju! U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ----- 54 -----

J. P. Donleavy - The Beastly Beatitudes of Balthazar B Penguin, 1969 400 str. meki povez stanje: dobro, posveta na unutrašnjoj korici hemijskom olovkom. The New York Times Book Review called The Beastly Beatitudes of Balthazar B, J. P. Donleavy`s hilarious, bittersweet tale of a lost young man`s existential odyssey, `a triumphant piece of writing, achieved with that total authority, total mastery which shows that a fine writer is fully extended....` In the years before and after World War II, Balthazar B is the world`s last shy, elegant young man. Born to riches in Paris and raised by his governess, Balthazar is shipped off to a British boarding school, where he meets the noble but naughty Beefy. The duo matriculate to Trinity College, Dublin, where Balthazar reads zoology and Beefy prepares for holy orders, all the while sharing amorous adventures high and low, until their university careers come to an abrupt and decidedly unholy end. Written with trademark bravado and a healthy dose of sincerity, The Beastly Beatitudes of Balthazar B is vintage Donleavy. Donlivi, Fiction Humor Literature Novels Ireland Comedy 20th Century Contemporary The United States Of America

Klappentext: Das ist sie, die Familie von Ephraim Kishon, so wie sie seine große Leserschaft aus zahlreichen Büchern kennt: die drei fröhlichen Kinder und seine zierliche, aber überaus einflußreiche Ehefrau. Die liebenswerten Geschichten über die Familienprobleme des weltbekannten Satirikers stellen den persönlichen Kontakt zwischen dem Autor und seinen vielen Lesern her, da sie all die kleinen Alltagserlebnisse und Schwierigkeiten schildern, die jeden angehen und in jeder Familie passieren. Es sind die beliebtesten und menschlichsten Geschichten des großen Humoristen, denn jede Zeile regt zu einem ironischen Lächeln an über die Diktatur der Kinder heutzutage und die Sklaverei der Eltern gegenüber den unzähligen Haushaltsgeräten. Aber wie es auch immer sein mag: hinter der spöttischen Satire wird immer die echte Liebe des Autors zu seiner Familie spürbar, die die Herzen von Millionen seiner Leser erwärmt. Ephraim Kishon sammelte die besten Geschichten aus seinem persönlichen Bereich, fügte neue hinzu und breitet so vor dem Leser ein umfangreiches Album aus, wiederum hervorragend übersetzt von Friedrich Torberg, das seine Familie durch viele Jahre hindurch begleitet. Es beginnt mit der Geburt des Ältesten, Rafi, der heute bereits in der israelischen Armee dient, und endet mit den glücklichen Abenteuern von Amir und der süßen kleinen Renana, die noch vor kurzer Zeit die ganze Nachbarschaft mit Zezi, dem unvergeßlichen Schnuller verrückt machte ... Ein nützliches Lehrbuch also für Eltern, viel Freude für die, die nicht vergessen haben, daß sie selbst einmal Kinder waren, und nicht zuletzt eine warme und herzliche Empfehlung für zögernde Paare, teilzunehmen an dem erfreulichsten, dramatischsten und verantwortungsvollsten Abenteuer des menschlichen Lebens ? den Kindern. Ephraim Kishon wurde am 23. August 1924 in Budapest als Hoffmann Ferenc geboren. 1944 wurde er in das Vernichtungslager Sobibor deportiert, konnte fliehen, überlebte getarnt als Nichtjude und absolvierte anschließend die Kunstakademie als diplomierter Bildhauer. Ab 1945 erste schriftstellerische Erfolge mit Theaterstücken und Satiren. 1947 gewann er den 1. Preis des landesweiten ungarischen Romanwettbewerbs mit `Mein Kamm`. 1949 floh er von Ungarn nach Israel und wurde dort zu dem weltbekannten Satiriker Ephraim Kishon. Er war über 40 Jahre lang bis zu ihrem Tod mit Sara verheiratet und hat fünf Enkel von den drei berühmten Kindern Raphael, Amir und Renana. Anfang 2003 heiratete er die österreichische Schriftstellerin Lisa Witasek. Ephraim Kishon verstarb am 29. Januar 2005 im Alter von 80 Jahren. Die Weltauflage der Kishon-Bücher beträgt 43 Millionen, davon über 31 Millionen in deutscher Sprache. Sie wurden in 37 Sprachen übersetzt. Kishons `Familiengeschichten` ist, von der Bibel abgesehen, das meistverkaufte hebräische Buch der Welt. `Eine Mischung aus Lebensnähe und Realabsurdem.` STERN „Ein Volltreffer.” Stern „Für besondere Momente.` Cosmopolitan 1975., tvrdi povez, zaštitne plastificirane korice, 352 strane, nepodvlačena, nema posvetu, nekoliko mrlja i sitnih oštećenja, težina 630 grama.

Iako se kritičari još uvek sasvim ne slažu o tome da li su priče Slobodana Simića ono što bi Radoje Domanović video u našem vremenu, ili Efraim Kišon u našem prostoru, ove priče će čitaoca sasvim sigurno i nasmejati i zabrinuti, naterati ga da postavi pitanje – da li smo to zaista mi, i da nam se zbiva to što nam se zbiva? Ili smo, ustvari, još gori? `Slobodan Simić je Domanović naših dana.` Aleksandar Baljak “Posebno treba istaći njegovo umeće, retko i kod pisaca nekog drugog žanra, da zahvati u neposrednu aktuelnu građu tekućih političkih zbivanja i da je uobliči u odgovarajuću književnu celinu, bez ikakve štete po umetnički nivo literarnog kazivanja.” Nikola Milošević “Ismejavanje pripada humoru, ali je za jedan stepen manje vredno. A duhovitost i oštroumlje idu zajedno. Ako ih nema u ljudskom srcu, onda ih nema ni u razumu. Simiću je stalo i da kritikuje i da osudi i da ismeje.” Ratko Božović “Verovatno nas neke od najboljih Simićevih priča neće samo zasmejatn i razonoditi već, naprotiv, one će nas i prodrmati, osvestiti, uozbiljiti, pa i duboko zabrinuti.” Žarko Trebješanin Naslov: Nezasticeni Svedok - Slobodan Simic Pisac: Slobodan Simic Izdavac: Agora Godina: 2006 Pismo: Latinica Povez: Tvrd, Lakiran Broj strana: 145 Format: 22 cm Ocuvanost: Nekoriscena knjiga, necitana. Zagrebanje na koricama.

Izdavač: Plato, Beograd. Broj strana: 386. Pismo: Ćirilica. Povez: Meki, klapne. Godina izdanja: 2009. Preveli Smiljka Kesić, Sonja Rajin, Maja Belanov. Na klapni i na koricama su tekstovi o delu, pisci i njegova fotografija. O knjizi: `Prva knjiga u De Bernijerovoj `kolumbijskoj trilogiji` otvara nam jedan čudan markesovski svet pun parodije, groteske, humora... Kada pokvarena i nadmena dona Konstanca pokuša da preokrene tok reke kako bi napunila svoj bazen za plivanje, započinje njena bitka sa lokalnim moćnicima. Čarke među njima postaju tako ozbiljne da vlada odlučuje da pošalje vojnu diviziju, koju predvodi debeli, svirepi i glupi Figueras, da se izbori sa njima. Uprkos tome što su bili izmučeni smešnim napadima i džinovskim mačkama u borbi sa vojnim trupama, meštani znaju da moraju da beže ako žele da izbegnu okrutne i neuobičajene torture koje su im namenjene. Tako odlučuju da odu u planine i započnu novu civilizaciju. „Vrlo dobra knjiga, zapravo najsmešnija od svih koje sam čitao u poslednje vreme`-Financial Times. „Ovde preovlađuju začujući pejzaži i nebrojeni odlični štosovi. I neizostavno za ovakav tip romana, ima i magije`-Indipendant on Sunday. „Odlična mešavina mitskog i poetičnog... ovo je jedan od romana kojim se treba vraćati`-Scotland on Sunday`. Knjiga je potpuno nova, iz paketa!

Knjiga je mekih korica i ima 466 strana. Miroslav Egerić je redovan profesor srpske književnosti XX veka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio je mnogo knjiga i dobio je tri nagrade za kritiku i esejistiku. Za dosadašnji književni rad dobio je Oktobarsku nagradu Novog sada, Novembarsku povelju Novog Sada i Zlatnu povelju Univerziteta u Novom Sadu. Evo sadržaja: SRPSKA POSLERATNA SATIRA BRANKO ĆOPIĆ Jeretička priča Izbor druga Sokrata Faraon Zatočnik ERIH KOŠ Čudnovata povest o kitu velikom takođe zvanom Veliki Mak LJUBIŠA MANOJLOVIĆ Novi ljudi u foteljama Kraljevići u Mehunama Car Filip koji je voleo da časti VASA POPOVIĆ Ograđeno more Srbi grade kuću na Savi Hrabrost Prosjak dostojan pažnje MILE STANKOVIĆ Saveti dobroj kući Presuda Iskustvo DOBRICA ĆOSIĆ Iz bajke BRANA CRNČEVIĆ Srb Naša planeta Govori kao što ćutiš Morski pas Kafanica, sudnica, ludnica Leva ili desna smrt Moja Poljska DUŠAN RADOVIĆ Za levu i desnu decu Mačka i miš Šta ja mislim VLADA BULATOVIĆ VIB Lavoratore i birokracija Čuvar kupusa vo Bajka o ušima Ajkula i birokrata Lepljenje etiketa Pedagoška bajka Među zastavama Korak nazad SLOBODAN JANKOVIĆ Aforizmi DRAGIŠA KAŠIKOVIĆ Partija te tuži partija ti sudi MILORAD ĐURIĆ Rugalica novoj veri Rugalica Srbima MATIJA BEĆKOVIĆ Otvoreno pismo Popovićima, Petrovićima, Jovanovićima i ostalim Jugovićima Robert Lukić se plaši pritiska dok se penje na trešnje O slobodi O zloupotrebi demokratije O iskustvu O zdravom razuma O sumnjičenju O zaostalosti O verbalnom izjašnjavanju O narodu O uspehu i narodu O špijunaži O jednoj pesmi A pesnici? O pravima i lažnim intelektualcima O sivoj eminenciji O krađi O zabranama MILOVAN VITEZOVIĆ ........ ŽIVKO STOJŠIĆ.......... PAVLE KOVAČEVIĆ..... ZORAN BOŽOVIĆ.........329 strana, a knjiga ima 466 strana. Mogu poslati knjigu kao tiskovinu ukoliko to kupac želi.

Knjiga je većeg formata- 30 cm x 20,5 cm, očuvana, sa malom posvetom na predlistu, prednja korica pri vrhu sa desne strane blago povijena. Nema fleka, nije iscrtana ni podvlačena. Sve strane čiste. Izdavač: Narodni univerzitet „Božidar Adžija“, 1997. godine povodom obeležavanja 50 godina postojanja i rada! 84 strane, meki povez, Pavle Paja Stanković počeo je da objavljuje karikature u trinaestoj godini, a zaposlio se sa osamnaest u `Borbi`. Objavljivao u mnogim dnevnim i nedeljnim novinama, a na Televiziji Beograd radio je karikature i ilustracije za mnogo zabavne emisije, za kvizove i za sportsku emisiji Indirekt. Poslednjih sedam godina živeo je u Boru, a radio je u borskoj i zaječarskoj Radio Televiziji gde je imao svoje autorske emisije, uglavnom sa evergrin muzikom. Priredio je više izložbi karikatura i ilustracija. Organizovao je u Boru, Negotinu, Kladovu i Zaječaru besplatne Škole crtanja. https://www.rts.rs/page/tv/sr/story/21/rts-2/3025442/trezor-karikaturista-i-novinar-paja-stankovic.html JEDNA ANEGDOTA: Kao mlad novinar, Minimaks je vodio noćni program, u kome mu je gost bio poznati karikaturista Paja Stanković. Pričali su o svemu i svačemu, pa Minimaksu padne napamet suluda ideja da im se javljaju slušaoci i opisuju sebe, a da će karikaturista, na osnovu toga, crtati. Još ih pozove da za pola sata dođu na portirnicu Radio Beograda i uzmu karikaturu. I, desi se ono što se do tada nikada nije desilo – slušaoci su se masovno javljali. Šta je, u stvari, lucidni Minimaks smislio? Kad slušalac dođe na portirnicu da preuzme karikaturu, prvo preda ličnu kartu, koju portir doturi Paji Stankoviću. Paja brzo nacrta karikaturu, doda portiru, a on je uruči zadovoljnom slušaocu. To je, valjda, bilo jedinstveno crtanje preko radija. https://konexnenad.wordpress.com/

Autor: Pavle Kovačević Od inteligencije je jača imaginacija, od nauke mašta, od filozofije mudrost, a od duhovnosti – duhovitost. Da u tom kresu duha (gromu iz vedra duha) nema malkice otrova, ne bi Pavle Kovačević izdavao aforizam kao lek za dušu. Ruku na srce, nema nule koju neko nije napravio zbog nečega. Kad nula poraste više od glave, postane oreol. I obrnuto, posmatrano kroz oreol, svaki je svetac – nula. Stoga su satiričari dželati koji ne skidaju glave, već – oreole. Odnosno kad su mučitelji vešti, krici se ne čuju. Prema tome, i najveće tragedije su lepe ako se uspešno izvedu. Na daskama koje život znače ili na panjevima. Kovač(ević) ima sreće panj je nakovanj. Za razliku od drvoseče, oštro oko glavoseče u svakom drvetu vidi panj. Što jaki jače zamahuju, slabiji sve češće oštre sekiru. Po ugledu na kuma: dok oštri sekiru, prejudicira presudu. Jer, pravda je jača od nepravde, a ljudi su uvek na strani slabijeg. Jedino jači podiže veliki teret slabijem na leđa. Dakako, lakše se trpi jaram kad su kola puna. Volu je ram jaram, Biku Koji Sedi – ustavni okvir. Mi smo slučaj za sebe: čim se oslobodimo jarma, legnemo na rudu. Narod koji može više da izdrži kasnije se buni. Stalo mu do izreke: ko lepo sanja, kasno se budi. I ja sam usnio divan san. Ne smem da ga ispričam. Kažu da nam od oduzete sadašnjosti prave budućnost. Zato ginemo za ideje, a preživeli će se sigurno žrtvovati za nove. Cenzori, ne pravite se naivni! Napravite nam spisak ideja do kojih smemo da dođemo. U osnovi, napredne ideje su štetne, jer ne odgovaraju sadašnjim uslovima. Proganjajući napredne ljude mi idemo za njima. Po pravilu, kad se ide pogrešnim putem najnapredniji vuku nazad. Dok jedni grabe napred, a drugi otpozadi, ne treba se čuditi što im je ispred lica zadnjica. Što se dublje klanjate, stražnjice vam zauzimaju veći položaj. Klanjajući se niste ni primetili da se vladar promenio. Isti ste kao što ste bili. Jedva smo vas prepoznali. U prelaznim trenucima najlakše je beskičmenjacima. Njima su mnoge stvari nadohvat ruke – treba samo saviti kičmu. Pri tom ne treba smetnuti s uma: kičmeni stub u vama (i nama, nego šta!), često je stub srama; ko ima kičmu od testa, nikad nije bez hleba. Prema tome, kad bi svi išli uspravno, bilo bi mnogo komotnije. Pogotovo što uz drvo koje raste uspravno teže se uspeti – spotiče se o palo, a ne uspravno drveće. Kad je palidrvce kresnulo šibicu, izgubilo je glavu. Za razliku od baklje, koja se drži za onaj kraj koji ne gori, niti svetli. Divim se vatri u svemu što ne gori. Zamračite! Da vidimo ko svetli. Čovek se nalazi između Sunca i svoje senke. Ako ćemo pravo, Suncem i slavom obasjana je samo jedna strana čoveka. Više od Sunca, slava udara u glavu. Zna gde je otpor najmanji. Pri udaranju glavom o zid najgore prolaze najjači. A najbolje oni koji su nam se popeli na glavu – da bi videli kuda nas vode. Nosili smo ih na ramenima, a oni su nas jahali. Lep je pobednik na konju, lepši konj na postolju. Zato smo mnoge konje ovaplotili u spomenike. Vođa je u sedlu, a raga ni makac. Eto zašto je istorija raga koju su izjahali i izmrcvarili pobednici. Pri tom su svi digli ruka na nas. Kakva veličanstvena predaja! I mi se predali radu. Digli ruke. Što se tiče rata i mira, ratu je lepo između dva mira, miru je užasno između dva rata. Ubijamo se međusobno kako bismo imali više heroja. Ljudi se poubijaše dokazujući jedni drugima čiji je sistem humaniji. Naravno, socijalizam i komunizam ne treba dovoditi ni u kakvu vezu. U pitanju su sistemi bez veze. Konačno, da znamo za šta smo ginuli, ne bismo žalili da poginemo opet za istu stvar. Čovek je velika stvar. Trgovci su otišli korak dalje: čovek je naše najveće bogatstvo. Kad brod tone, pramac se propinje. Brodolomnici ne sisaju vesla. Čekaju komandu odozgo. Sve što teče (i što se steče) sliva se u nepomično. Kad reka preplavi, izgubi svoj tok. Kad presuši – svi su ribolovci. Beskrajan je put koji ničemu ne vodi. Ko sudbinu čeka, staje joj na put. Upravo zbog toga, lako je videti stvarnost kad joj staneš na put. Da bismo izbegli susret, skrenuli smo s puta – da naberemo jabuka. Nije jabuka rajsko voće, već banana. Da nije urodila plodom, od majmuna ne bi postao čovek. Aforizam nije samo blesak duha nad blesavom zbiljom, nego biti ili ne biti. Međutim, kad je bio u dilemi biti ili ne biti, Hamlet je odlučio da bude lud. I dok se pametan opire ludom vetru, budala uspešno jedri na njemu. Do sarkazma i napred. Stoga ne čudi što pametniji popuštaju – pod pritiskom. Otkad smo svoji na svome, niko ne govori ono što misli. Svako se pravi pametniji. I obrnuto: kad svi govore jedno te isto, svako misli drukčije. Za ljude koji ne znaju da misle, svuda postoji sloboda govora. Sloboda govora je, u stvari, potpuna kontrola misli. Kada je slobodoumac rekao da nema slobode govora, uhapsili su ga zato što laže. Izgubio iz vida da se laž brani rečima, a istina životima. Inače život je maskenbal. Kad svi skinu maske, prestaje veselje. Radujte se! Opasno je biti nezadovoljan. Kad se nađeš između sreće i nesreće, ne okreći nesreći leđa. Zagrli nesreću i usreći je. Sreća pripada srećnima, jer su je zaslužili. Svakome je sreća nadohvat ruke, samo je nama na udaru pesnice. Da bi bio srećan, čoveku treba malo više nego što može da ima. Kako bi bio prvi među jednakima. Ako hoćeš da budeš prvi, pusti druge da istrčavaju. I ne zaboravi: ko prvi stigne do cilja, prvi prestane da trči. Cilj je kraj. Da budem iskren, tek kada sam promašio cilj, video sam koliki su mi dometi. Na plašite se smrti. Ona dolazi na kraju života. Ubijaju i besmrtne, zar ne! Da provere. Znaju da niko nije dao život za sebe. Život je ugašen. Bravo vatrogasci! Eh, kad bi čoveku za života poklanjali cveće koje mu na grob donesu. Bez obzira što cveće miriše divno, ali naivno, i što je veštačko cveće sve veće. Autorsko izdanje, 2008., 331 strana, mali format (10 x 7cm.), presavijane korice, ima posvetu (najverovatnije pisca), tiraž 500, težina 110 grama.

BOŽANSKE SITNICE Vasa Pavković, Milan Đurić NOVO za poklon idealno Lib22 Žanrovi: Domaći pisci, Publicistika Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 85 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 25 cm Opis Postoje knjige čije pisanje podrazumeva znanje, nadarenost, puku prilježnost... Sve to zajedno ili makar nešto od toga pojedinačno. Ali, na kraju krajeva, potrebno je sesti za radni sto i na papir preneti zamišljeno. Ipak, to nije ova knjiga. Jer, za pisanje Božanskih sitnica potrebno je još mnogo toga – koračati ravnicom, ići uz breg, silaziti padinom, pratiti reku, verati se vododerinom, zalaziti u rit, lutati šumom... Reklo bi se odreda obične radnje, mada je retko ko od nas spreman da skrene sa asfaltiranog puta, da pođe manje ustaljenom stazom, još manje nesigurnim bogazom. Retko ko je od nas spreman da se makar i na tren oseti izgubljenim u ravnici, da posrće uz breg, da se kotrlja padinom, da se probija kroz rečni gustiš, da kvasi noge u močvarnom rukavcu, da rizikuje da mu šikara izgrebe lice i ruke... A pisanje ove knjige nije moguće bez svega nabrojanog. Postoje knjige čije čitanje podrazumeva predznanje, radoznalost, vreme... Sve to zajedno ili makar nešto od toga pojedinačno. Ali, na kraju krajeva, potrebno je sesti na stolicu, u fotelju ili na klupu, i listati stranice. Ipak, to nije ova knjiga. Jer, za čitanje Božanskih sitnica potrebno je još mnogo toga – sklopiti korice, izaći, skrenuti sa puta, uposliti telo i čula, posmatrati... uvideti da, zapravo, jedinu zbrku u prirodi pravi čovek, da je sve drugo odavno uređeno. Bez obzira na to koliko nam se sve to drugo, osim nas samih, činilo kao skup sitnica. Srbija i komentari sreda, 20.10.2010. u 22:00 Насловна страна књиге Божанске ситнице „Službeni glasnik” je između dva Sajma knjiga objavio oko 270 naslova. „Glasnikov” uređivački koncept, ističe Slobodan Gavrilović, direktor i glavni urednik, otvoren je za svaku naučnu, stručnu i kritičku misao koja tvori ili je utkana u kulturni milje Srbije. Sa jedne strane, trudeći se da rehabilituje zaboravljene umove, a sa druge da otvori prostor sadašnjim i budućim tvorcima kulturnog establišmenta, „Glasnik” je okupio najrazličitije autore, uspostavljajući demokratičan način poslovanja, ostavljajući čitaocima, kritici i sudu vremena da bira i procenjuje. „Glasnik” je u protekloj godini objavio: „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” ovogodišnjeg nobelovca Marija Vargasa Ljose, „Leksikon meničnog prava” Aleksandra Gloginića, „Rečnik psihologije” Artura i Emili Reber, „Enciklopediju društvenih nauka”, reprezentativnu monografiju „Izgubljena riznica manastira Mileševe” Dragiše Milosavljevića, „Crna – Istorija jedne boje” Mišela Pasturoa, „Sekstant” Marija Kopića, „Moj život” Lu Salome, „Dnevnik samoće” Vidosava Stevanovića, „Detinjstvo naroda” Vojina Matića, „Spekulacija i filozofija od Fihtea do Marksa” Milana Kangrge, i niz drugih značajnih naslova. Među najpopularnijim, što znači i najprodavanijim „Glasnikovim” knjigama, između dva sajma, našao se i „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” Marija Vargasa Ljose, u prevodu Milana Komnenića. Mario Vargas Ljosa je čovek svih strasti, a prevashodno strasti pisanja. Tokom čitavog života ispoljavao je strasnu ljubav prema Latinskoj Americi. Stoga je sve odrednice u „Rečniku zaljubljenika u Latinsku Ameriku” vremenski označio. Razumljivo je što se piščeva misao, podsticana ljubavlju i strašću, menjala u toku pola veka. „Sve do danas ne prestaju moje zanimanje, radoznalost i strasna ljubav prema tom složenom, tragičnom, neobičnom svetu ogromne stvaralačke nadarenosti, neopisivih stradanja i patnji, u kome se najdivniji oblici kulture mešaju sa najgroznijim varvarstvom”. (M. V. Ljosa) U izdanju „Službenog glasnika” na Beogradskom sajmu knjiga pojaviće se prvo kolo nove kolekcije „Srbija i komentari”, čiji je urednik Goran Petrović. U prvom kolu biće objavljeno pet knjiga: „Leksikon božjih ljudi” koji su priredili Slavoljub Marković i Vasa Pavković; „Ruka, boja, hram – Veliko i malo: srpsko monumentalno slikarstvo XIII veka / Na sliku cele zemlje” autora Svetlane Pejić i Milete Prodanovića; „Kupite nešto i ovde – Vek reklame/ Instant mitologizacija” autora Milanke Todić i Vladimira Pištala; „Crno u koloru – Crni humor u srpskom filmu/ Crni citat” Srđana Vučinića i Vladana Matijevića i „Božanske sitnice – Čovek i leptir/ Opis dnevnih leptira Srbije” Vase Pavkovića i Milana Đurića. Knjige u kolekciji „Srbija i komentari”, ističe Goran Petrović, tematizuju sve ono što podrazumevamo pod umetnošću i kulturom, a odlikuje ovaj prostor, ovo društvo i ovaj narod. Jedna knjiga je jedna tema, iz posebnog ugla. Većina knjiga u kolekciji „Srbija i komentari” okuplja najmanje dva autora, pa je uz tekst pridodat i veliki broj ilustracija, tako da čitalac u jednoj knjizi zapravo dobija i naučnoesejističko viđenje i književno razigravanje i vizuelnu predstavu teme. Čemu bi se mogla dodati i želja urednika da se različita viđenja ukrštaju, negde sustižu, prestižu i naprosto prate... Z. R. Представљене нове књиге колекције СРБИЈА И КОМЕНТАРИ 01. ДЕЦЕМБАР 2011. Гласник је у среду, 30. новембра у Клубу – књижари – галерији Гласник представио четири књиге, новог, другог кола колекције „Србија и коментари“ уредника Горана Петровића. Петровић је истакао да је изненађен којом се брзином остварује његова првобитна идеја за серију у којој би свака књига била другачија али увек складан спој есејистичког и стручног текста. Он је веома задовољан ауторима које је назвао репрезентацијом најбољих у којој, раме уз раме, стоје научници и писци. У ново коло укључене су књиге Читање пророчанства, Бојана Јовановића и Мирка Демића, Средњовековни путовођа Радивоја Радића и Радослава Петковића, Бити рокенрол, Петра Пеце Поповића и Михајла Пантића и Код српског писца – Кухињска дела, коју је приредио Миодраг Раичевић. За Поповића Бити рокенрол јесте сентиментално путовање кроз музику Београда и Србије од 1964. до 1996, и кроз 18 песама које су њему битне дао је ауторски поглед на историју домаћег рокенрола. Он је објаснио да се није враћао у саме почетке поп музике, јер сматра да свака генерација има своју музику, док је себи дао задатак да сачува од заборава музичаре који су стварали за његову генерацију, а којима је својим текстовима одао почаст. Пантић је оценио да књига о року јесте важна и као извор доброг расположења што је пожелео и свим читаоцима. Уместо одсутног Петковића, о књизи Средњовековни путовођа говорио је водећи српски византолог и медијевиста Радић, објаснивши на почетку да му циљ био да Србију опише очима средњевековних путника којих је било много рушећи представе да се у средњем веку ретко и мало путовало. Књига Читање пророчанства са поднасловом Изречено и проречено или о предсказањима креманских видовњака и Утваре четвртог пророштва за антрополога Јовановића је покушај да се демистификује институција пророчанстава, која су људи тражили од најдревнијих времена плашећи се онога што их чека. Он не оспорава да су припадници породице Тарабић из Кремана имали моћ да проричу, али износи низ података како су та пророчанства експлоатисана и лажирана. Демић је објаснио да је у литерарној форми желео да каже једну од могућих истина о Тарабићима, уводећи у причу и имагинарног четвртог пророка, јер је уверен да треба демистифицирати креманска пророчанства и скинути им ауру коју не заслужују. Раичевић је окупио више од 120 писаца свих генерација за литерарни кувар, да по својој вољи напишу или рецепте у које би додали мало књижевности, или књижевне текстове у које би уденули своје гастрономско умеће. Он је је књигу назвао „Ђаконијаром“ који ће подједнако задовољити књигољупце, гурмане и естете, али и лингвисте, јер показује богатство српског језика.