Knjiga je kao nova. Istorija planskih jezika - Zlatoje Martinov Izdavač: Mostart Jugoslavija Godina izdanja: 2022 Broj strana: 165 Format: 21 cm Povez: Broširani Zlatoje Martinov, esperantolog, pisac, esejista, prevodilac. Piše kraću prozu na srpskom i esperantu.  Predavao na kursevima esperanta i esperantske književnosti u zemlji i inostranstvu. Objavio brojne književne i esperantološke eseje u srpskoj i esperantskoj periodici. Od 2014. do 2018. bio glavni i odgovorni urednik švajcarskog književnog časopisa koji izlazi na esperantu “Literatura Foiro”. Član je Esperanto-PEN centra. Važniji esperantološki radovi: “Ideja, egzistencijai savremeni problemi međunarodnog jezika”, “Esperanto u službi međunarodnog sporazumevanja”, (sa B. Milićevićem), “Književnost na esperantu- stvarnost ili utopija?”, “Esperantska književnost na raskršću vekova”, “Problemi arhaizacije književnog prevoda na esperanto”, “Univerzalizmi u poeziji Tibora Sekelja”, “Kratko o planskim jezicima”, “Istorija esperantske književnosti” i drugi. Sastavio je dvojezičnu (srpski-esperanto) antologiju srpske poezije za decu “Svetu na dar/A la mondo donace” (1996). Objavio je sledeće prevode srpskih pisaca na esperanto: David Albahari, “Fras u šupi”, priče 1990, Desanka Maksimović, “Ozon zavičaja”, poezija 1990., Milovan Stanković, “O čemu sanja cveće”, poezija, 2009., Nenad Petrović, “Rajski ožiljak”, priče, 2021. Na srpskom jeziku je objavio dve zbirke priča (“Osmeh Ejmi Majer” i “Preljubnička biblija”), knjigu eseja “Hermeneutika književne estetike”, TV dramu “Kobno pismo”, kao i brojne priče i eseje u književnim časopisima.

Knjiga je kao nova. Čovek u pejzažu - Andrej Bitov Izdavač: Arhipelag Godina izdanja: 2011 Broj strana: 92 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Kratki roman Andreja Bitova (1937), modernog klasika ruske književnosti, jednog od vodećih savremenih ruskih pisaca, autora slavnog romana Puškinski dom. U romanu Čovek u pejzažu Bitov se još jednom pokazuje kao vrhunski majstor jezika. Junaci ovog romana neprestano čežnu za prostorima i pejzažima u viđenim i doživljenim slikama, u umetnosti, ali, pre svega, u stvarnom iskustvu. Pripovedajući o pejzažu viđenih slika i o prostoru ljudskog života, Bitov izvodi pred nas nesvakidašnje junake koji i u nemogućim situacijama pokušavaju da osmisli vlastiti život, a čak i među ruševinama nastoje da nazru horizont beskrajnog prostora. Andrej Bitov (1937), moderni klasik ruske književnosti. Jedan od najprevođenijih savremenih ruskih pisaca. Završio studije geologije na Rudarskom institutu i Više kurseve za scenariste i režisere. Najvažnije knjige: Velika kugla (1963), Tako dugo detinjstvo (1965), Predeo s letnjikovcima (1967), Apotekarsko ostrvo (1968), Putovanje prijatelju iz detinjstva (1968), Sedam putovanja (1976), Čovekovi dani (1976), Puškinski dom (1978), Gruzijski album (1985), Knjiga putovanja (1986), Čovek u pejzažu (1988), Odlazeći monasi (1990), Probudili smo se u nepoznatoj zemlji (1991), Iščekivanje majmuna (1993), Oglašeni (1995), Autorova prva knjiga (1996), Novi Guliver (1997), Razložna ljubomora (1998), Neizbežnost nenapisanog (1998-1999), Sahrana lekara (1999), Knjiga putovanja po imperiji (2000), Peta dimenzija (2002), Putovanje iz Rusije (2003), Preprodavac simetrije (2008). Autor je slavnog romana Puškinski dom koji je preveden na većinu evropskih jezika, a u Francuskoj je svojevremeno dobio Nagradu za najbolju stranu knjigu godine. Među nagradama koje je dobio nalaze se i najvažnije ruske književne nagrade: „Andrej Beli“ i „Velika knjiga“. Jedan je od četiri osnivača samizdatskog almanaha Metropol (1979), zbog čega u Sovjetskom Savezu nije objavljivan do 1986. godine. Bio je među osnivačima Ruskog PEN centra (1988), čiji je predsednik od 1991. godine. Počasni je član Ruske akademije umetnosti.

Autor - osoba Urošević, Vlada Naslov Usnuli grad / Vlada Urošević ; preveo Ljubomir Simović ; [crteži Todor Stevanović] Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Slovo ljubve, 1977 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 61 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Simović, Ljubomir Pavlović, Miodrag, 1928-2014 = Pavlović, Miodrag, 1928-2014 Stevanović, Todor Zbirka Savremena poezija (Broš.) Napomene Str. 55-59: Nova poezija Vlade Uroševića / Miodrag Pavlović Tiraž 1.000. Vlada Urošević (1934, Skoplje), pesnik, prozni autor, kritičar, esejista, antologičar, prevodilac. Član Makedonske akademije nauka i umetnosti, Evropske pesničke akademije (Luksemburg) i Slovenske akademije književnosti i umetnosti (Varna); spoljni član SANU (Beograd) i dopisni član akademije „Malarme“ (Pariz). Kao redovni profesor Filološkog fakulteta „Blaže Koneski“ u Skoplju držao je kurseve iz istorije evropske književnosti devetnaestog i dvadesetog veka. Objavio je desetak zbirki poezije, kao i više dela iz drugih žanrova: pet knjiga priča, šest romana, sedam knjiga kritika i eseja, dve knjige putopisa, dve knjige iz oblasti slikarstva, desetak antologija. Značajnija dela: zbirke pesama Letnja kiša (1967), Hipnopolis (1986), Panična planeta (1989), Tajno zlato (2016); romani Divlja liga (2000) Zmajeva nevesta (2008), Madžun (2018); kratke priče Znaci (1969), mikropriče Sedma strana kocke (2010); kritike i eseji Suvremenici (Vrsnici, 1971), Astrolab (2000); putopisni zapisi Priče iz Pariza (1997). Jedini je makedonski pesnik koji je dobio tri puta Nagradu „Braća Miladinovci“ za najbolju pesničku knjigu na Struškim večerima poezije. Osim više domaćih, nosilac je i nekoliko inostranih priznanja: Nagrade izdavačke kuće „Nolit“ (Beograd), Nagrade „Halide Edip Adivar“ turskog PEN centra, nagrade „Veliko leteće pero“ na međunarodnom pesničkom festivalu Slovenski zagrljaj (Varna), Zlatni vitez (Rusija)... Preveo je većinu velikih francuskih pesnika devetnaestog i dvadesetog veka na makedonski jezik. MG8 (L)

Kao novo. Bez posvete. Komplet knjiga koji sadrži tri knjige iz ciklusa o Carstvu i to: Zvezde, prah nebeski Svemirske struje Kamičak na nebu Isak Asimov (engl. Isaac Asimov), kršteno ime Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar rusko-jevrejskog porekla.[1][2] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR, ali je sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine[1], naselivši se se u Bruklinu u Njujorku. Isak Asimov je diplomirao hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939 koju je i doktorirao 1948. godine. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Djuijeve decimalne klasifikacije[3]. Pored Roberta A. Hajnlajna i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od Velike Trojke pisaca naučne fantastike. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot.[4] Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Biografija Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, mlinari jevrejskog porekla. Isak je dobio ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča u današoj Smolenskoj oblasti u Rusiji. Kao beba 1921. godine Isak Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila i samo je on preživeo. Imao je mlađu sestru Marciju (17. jun 1922 — 2. april 2011)[6] i mlađeg brata Stenlija (25. jul 1929. -16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 3. februara 1923, kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili hebrejskim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na hebrejskom kao i na engleskom. Sam je naučio da čita u svojoj petoj godini, a u školu je pošao godinu dana ranije pošto mu je majka lažirala datum rođenja. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Porodica Asimov je držala prodavnicu slatkiša sa novinama i magazinima, što je Isak označio ključnim za ljubav prema pisanoj reči.[8] Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao državne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi,[9] završio je master studije hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije.[10] U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine.[11][12] Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini).[13] Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. Godine 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora, a 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije.[14] Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada — 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine, koju je upoznao na slepom sastanku iste godine.[15] Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Za vreme rata Gertruda se vratila u Bruklun, gde se Isak doselio 1946. godine. Na leto 1948. godine preselili su se na Mehtenu da bi se maja 1949. prebacili u Boston, a zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, te Volthemu u maju 1951, i na kraju Vest Njutonu 1956.[16] Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine).[17] Isak i Gertruda su se razdvojili 1970. a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja života. Pošto se razveo 1973, njegova druga žena postala je pisac, psihijatar i psihianalitičar Dženet Opal Džepson.[18] Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sajgana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. Godine 1984, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine.[4] Isak Asimov sa Robertom A. Heinleinom i L. Spragom de Kampom Bolest i smrt Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti.[19] Književni rad Postoje četiri Asimovljeva zakona robotike koja važe i danas, a glase: 0. Robot ne sme naškoditi čovečanstvu, niti svojom pasivnošću dozvoliti da se naškodi čovečanstvu. 1. Robot ne sme naškoditi čoveku, niti svojom pasivnošću dozvoliti da se naškodi čoveku, osim kada je to u suprotnosti s nultim zakonom. 2. Robot mora slušati ljudske naredbe, osim ako su one u suprotnosti sa nultim ili prvim zakonom. 3. Robot treba štititi svoj integritet, osim kada je to u suprotnosti sa nultim, prvim ili drugim zakonom. Asimov je za svoje najbolje delo smatrao priču Poslednje pitanje iz 1956. godine. Tokom 1964. ponudio je svoje viđenje sveta 2014. godine.[20] Citati „Život je ugodan. Smrt je mirna. Prelaz je taj koji nas brine.” „Nikad nemoj dozvoliti da ti osećaj morala zasmeta da učiniš ono što je ispravno.” „Ne bojim se računara, bojim se njihove odsutnosti.” „Svakakve se računarske greške pojavljuju. Bili biste iznenađeni brojem lekara koji tvrde da leče muške trudnice.” „Ja ne čitam brzo, ja brzo razumem.” „Ne verujem u život posle smrti zato što ne moram provesti celi život bojeći se pakla ili još gore — raja. Ma kakva god je mučenja bila u paklu, mislim da bi do sada u raju bila mnogo gora.” „Pišem zbog istog razloga zbog kojeg i dišem — da to ne činim, umro bih.” „Oni ljudi koji misle da znaju sve veliki su gnjavatori nama koji stvarno sve znamo.” „Kada nekoga uvredimo, nazovemo ga životinjom. Okrutnije bi bilo namerno ga nazvati čovekom.” „Loša ideja dobro napisana će biti bolje prihvaćena od loše napisane ali dobre ideje.” „Nasilje je poslednje utočište nesposobnih.” Bibliografija Ciklus o robotima Čelične pećine (The Caves of Steel) (1954) Sabrani roboti (The complete robot) (1982) Golo Sunce (The Naked Sun) (1957) Roboti zore (The Robots of Dawn) (1983) Roboti i Carstvo (Robots and Empire) (1985) Pozitronski čovek (The Positronic Man) (1992) - zajedno sa Robertom Silverbergom Ciklus o Carstvu Slepa ulica (Blind alley) (1945) Šljunak na nebu (Pebble in the Sky) (1950) Zvezde, prah nebeski (The Stars, Like Dust) (1951) Svemirske struje (The Currents of Space) (1952) Ciklus o Zadužbini Zadužbina (Foundation) (1951) Zadužbina i Carstvo (Foundation and Empire) (1952) Druga Zadužbina (Second Foundation) (1953) Na rubu Zadužbine (Foundation`s Edge) (1982) Zadužbina i Zemlja (Foundation and Earth) (1986) Preludijum za Zadužbinu (Prelude to Foundation) (1988) U susret Zadužbini (Forward the Foundation) (1991) Romani van ciklusa Ja, robot (I, Robot) (1950), zbirka pripovedaka Kraj večnosti (The End of Eternity) (1955) Bogovi lično (The Gods Themselves) (1972) Nemezis (Nemesis) (1989) Spuštanje noći (Nightfall) (1990) The Ugly Little Boy (1992) Popularna nauka Istraživanja Zemlje i Kosmosa (Exploring the Earth and the Cosmos) (1982) Isaac Asimov`s Guide to Earth and Space (1991)

Autor - osoba Wiesel, Elie, 1928-2016 = Vizel, Eli, 1928-2016 Naslov Noć / Eli Vizel ; [prevela Aleksandra Grubor ; pogovor David Albahari] Jedinstveni naslov La Nuit. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1988 (Beograd : „Slobodan Jović“) Fizički opis 114 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Grubor, Aleksandra, 1959- = Grubor, Aleksandra, 1959- Albahari, David, 1948-2023 = Albahari, David, 1948-2023 Zbirka Reč i misao. Nova serija ; 412 (broš.) Napomene Tiraž 8.000 Prevod dela: La nuit / Elie Wiesel Eli Vizel - Glas istine: str. 109-114. Predmetne odrednice Vizel, Eli, 1928- Eli Vizel (hebr. אֱלִיעֶזֶר וִיזֶל ʾĔlîʿezer Vîzel; Sigetu Marmaciej, 30. septembar 1928 – Menhetn, Njujork, 2. jul 2016) bio je američki književnik rumunskog porekla, politički aktivista, dobitnik Nobelove nagrade za mir 1986. godine i preživela žrtva Holokausta. Vizel je autor 57 knjiga, napisanih uglavnom na francuskom i engleskom jeziku, uključujući i knjigu Noć – delo zasnovano na njegovim iskustvima kao jevrejskog zatvorenika u koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald. Pored pisanja, Vizel je bio i profesor humanističkih nauka na Univerzitetu u Bostonu, koji je nakon smrti Vizela u njegovu čast osnovao Centar za jevrejske studije Eli Vizel (engl. Elie Wiesel Center for Jewish Studies). Vizel se zalagao za prava Jevreja i pomogao je u osnivanju Memorijalnog muzeja Holokausta u Sjedinjenim Državama u Vašingtonu. U svojim političkim aktivnostima, on je takođe vodio kampanju u korist žrtava ugnjetavanja u mestima poput Južne Afrike, Nikaragve, Kosova i Sudana. Pored toga, javno je osudio genocid nad Jermenima iz 1915. godine i do kraja života ostao snažan branitelj ljudskih prava. Los Anđeles Tajms ga je opisao kao „najznačajnijeg Jevreja u Americi”. Vizel je 1986. godine bio ovenčan Nobelovom nagradom za mir, a u to vreme ga je norveški Nobelov komitet nazvao „glasnikom čovečanstva”, navodeći da je, kroz svoju borbu da se pomiri sa „svojim ličnim iskustvom potpunog poniženja i krajnjeg prezira za čovečanstvo prikazanim u Hitlerovim logorima smrti”, kao i „praktičnim radom na uspostavljanju mira”, Vizel je ljudima preneo poruku „mira, pomirenja i ljudskog dostojanstva”. Bio je član upravnog odbora Njujorške fondacije za ljudska prava i ostao aktivan u fondaciji do kraja svog života. Biografija Detinjstvo i rane godine Eli Vizel je rođen 30. septembra 1928. godine u Sigetuu (danas Sigetu Marmaciej, u okrugu Maramureš, u Karpatskim planinama u Rumuniji. Rođen je kao dete Šloma Vizela i Sare Fieg. Kod kuće, Vizelova porodica je veći deo vremena govorila jidiš, ali isto tako i nemački, mađarski i rumunski. Njegova majka, Sara, bila je ćerka Dodija Fiega, poznatog hasidiste iz porodice Viznica i farmera iz okolnog sela. Dodije je bio aktivan i imao je poverenje u zajednici. Vizelov otac, Šlomo, usadio mu je snažan smisao za humanizam, ohrabrujući ga da uči hebrejski i da čita književnost, dok ga je njegova majka ohrabrivala da proučava Toru. Vizel je rekao da njegov otac predstavljao razlog, dok je njegova majka Sara promovisala veru. Vizelu je rečeno da njegova genealogija vodi nazad do rabina Šloma, sina Jicaka, i da je bio potomak književnika rabina Ješajahua ben Abrahama Horovica ha-Levija. Viesel je imao tri sestre – starije sestre Beatriče i Hildu, i mlađu sestru Ciporu. Beatriče i Hilda su preživele rat i ponovo su se ujedinile sa Vizelom u francuskom sirotištu. Na kraju su svi zajedno emigrirali u Severnu Ameriku, gde se Beatriče preselila u Montreal, Kvebek, Kanada. Cipora, Šlomo i Sara nisu preživeli Holokaust. Godine zarobljeništva i Holokaust U martu 1944. godine, Nemačka je okupirala Mađarsku, koja je proširila Holokaust u tu zemlju. Vizel je tada imao 15 godina, te je sa svojom porodicom, zajedno sa ostatkom jevrejskog stanovništva grada, bio smešten u jedan od dva zatočenička geta postavljenim u Maramarošsigetu (Siget), gradu u kojem je rođen i odrastao. U maju 1944. godine, mađarske vlasti, pod nemačkim pritiskom, počele su da deportuju jevrejsku zajednicu u koncentracioni logor Aušvic, gde je oko 90% ljudi ubijeno po dolasku. Odmah nakon što su poslani u Aušvic, njegova majka i njegova mlađa sestra su ubijene. Vizel i njegov otac bili su izabrani da obavljaju posao sve dok su bili sposobni za to, nakon čega je trebalo da budu ubijeni u gasnim komorama. Vizel i njegov otac su kasnije deportovani u koncentracioni logor u Buhenvaldu. Do tog transfera, priznao je Opri Vinfri, njegova primarna motivacija za pokušaj preživljavanja Aušvica je bila spoznaja da je njegov otac još uvek živ: „Znao sam da će, ako ja umrem, i on umreti.” Nakon što su odvedeni u Buhenvald, njegov otac je umro pre oslobođenja logora. U Noći, Vizel je podsetio na sramotu koju je osećao kada je čuo da je njegov otac pretučen i on nije mogao da mu pomogne. Vizel je tetoviran sa zatvoreničkim brojem „A-7713”, a tetovaža se nalazila na njegovoj levoj ruci. Logor je oslobođen od strane Treće armije Sjedinjenih Država 11. aprila 1945. godine, kada su zatvorenici bili spremni da budu evakuisani iz Buhenvalda. Francuska Po završetku Drugog svetskog rata i oslobađanju, Vizel se pridružio transportu 1.000 dece koja su preživela Buhenvald, a koja su transportovana u Ekui, u Francuskoj, gde je Œuvre de secours aux enfants (OSE) uspostavila centar za rehabilitaciju. Vizel se potom pridružio manjoj grupi od 90 do 100 dečaka iz pravoslavnih domova koji su tražili košer objekte i viši nivo verskog obreda; zbrinuli su ih u domu u Ombloju pod upravom Džudit Hemendinger. Ovaj dom je kasnije preseljen u Taverni i funkcionisao do 1947. godine. Nakon toga, Vizel je otputovao u Pariz, gde je naučio francuski jezik i studirao književnost, filozofiju i psihologiju na Sorboni. Slušao je predavanja filozofa Martina Bubera i egzistencijaliste Žana Pola Sartra, a svoje večeri provodio je čitajući dela Fjodora Dostojevskog, Franca Kafke i Tomasa Mana. Kada je imao 19 godina, počeo je da radi kao novinar, pišući na francuskom, dok je istovremeno predavao hebrejski jezik i radio kao horski službenik. Pisao je za izraelske i francuske novine, uključujući Tsien in Kamf (na jidišu). Godine 1946, nakon što je saznao da je Irgun bombardovao hotel Kralj David, Vizel je pokušao da se pridruži podzemnom cionističkom pokretu. Godine 1948. preveo je članke sa hebrejskog na jidiš za irgunske časopise, ali nikada nije postao član organizacije. Godine 1949. otputovao je u Izrael kao dopisnik francuskih novina L`arche. Potom je bio angažovan kao dopisnik iz Pariza za izraelske novine Yedioth Ahronoth, nakon čega je postao njihov međunarodni dopisnik. Deset godina nakon rata, Vizel je odbio da piše o svojim iskustvima tokom Holokausta. Počeo je da preispituje svoju odluku nakon sastanka sa francuskim piscem Fransoom Morijakom, dobitnikom Nobelove nagrade za književnost 1952. godine, koji je na kraju postao Vizelov bliski prijatelj. Morijak je bio pobožan hrišćanin koji se borio u francuskom otporu tokom rata. On je uporedio Vizela sa „Lazarom koji se uzdiže iz mrtvih” i video iz Vizelovih mučenih očiju, „Božju smrt u duši deteta”. Morijak ga je ubedio da počne pisati o svojim strašnim iskustvima. Vizel je prvi put napisao memoar od 900 stranica I svet pamti tišinu (Šablon:Jez-ji) na jidišu, koji je objavljen u skraćenom obliku u Buenos Ajresu. Vizel je 1955. godine preradio skraćenu verziju rukopisa na francuskom jeziku La Nuit. Preveden je na engleski kao Night 1960. godine. Knjiga je prodata u nekoliko primeraka nakon objavljivanja, ali je ipak privukla interesovanje recenzenata, što je dovelo do televizijskih intervjua sa Vizelom i sastanaka sa književnim ličnostima, među kojima i sa Solom Belouom. Nakon povećane popularnosti, roman je konačno preveden na 30 jezika sa deset miliona prodatih primeraka u Sjedinjenim Državama. U jednom trenutku režiser Orson Vels je želeo da na osnovu romana kreira igrani film, ali je Vizel odbio, osećajući da će njegovi memoari izgubiti svoje značenje ako budu izrečeni bez ćutanja između njegovih reči. Opra Vinfri je ovaj roman dovela u centar pažnje nakon što ga je stavila u selekciju za svoj klub knjiga 2006. godine. Sjedinjene Američke Države Godine 1955, Vizel se preselio u Njujork kao strani dopisnik izraelskog dnevnika, Yediot Ahronot. Godine 1969. oženio je Marion Erster Rouz, koja je bila iz Austrije, a koja je takođe prevela mnoge njegove knjige. Imali su jednog sina, Šloma Elišu Vizela, nazvanog po Vizelovom ocu. U Sjedinjenim Državama je napisao preko 40 knjiga, od kojih je većina bila fikcija o Holokaustu i romani. Kao autor je nagrađen nizom književnih nagrada i smatra se jednim od najvažnijih u opisivanju Holokausta iz veoma lične perspektive. Kao rezultat toga, neki istoričari pripisuju Vizelu da je pojmu Holokausta dao njegovo sadašnje značenje, iako nije smatrao da ta reč adekvatno opisuje taj istorijski događaj. Godine 1975. Eli Vizel je zajedno sa Leonardom Feinom osnovao časopis Moment (Moment). Za knjigu i predstavu iz 1979. godine Suđenje Bogu (The Trial of God) se kaže da se zasniva na njegovom stvarnom iskustvu svedočenja tri Jevreja u Aušvicu, koji su bili blizu smrti, i sudili Bogu, pod optužbom da je On tlačio Jevreje. Što se tiče njegovih ličnih uverenja, Vizel je sebe nazivao agnostikom. Vizel je takođe igrao ulogu u početnom uspehu The Painted Bird Jerzija Kosinskog, potvrđujući ga pre otkrića da je knjiga fikcija i podvala, u smislu da je predstavljena kao pravo iskustvo Kosinskog. Vizel je objavio dva toma memoara. Prvi, Sve reke teku do mora, objavljen je 1994. godine i obuhvatio je njegov život do 1969. godine. Drugi, pod nazivom I more nikada nije puno objavljen je 1999. godine, i pokrivao je period od 1969. do 1999. godine. Politički aktivizam Vizel i njegova supruga Marion osnovali su Fondaciju Eli Vizel za čovečanstvo 1986. godine. Bio je predsednik Predsedničke komisije za Holokaust (kasnije preimenovane u Memorijalno veće za holokaust Sjedinjenih Država) od 1978. do 1986. godine, predvodio izgradnju Memorijalnog muzeja Holokausta u Sjedinjenim Državama u Vašingtonu. Muzej daje nagradu „Eli Vizel“ „međunarodno poznatim pojedincima čije su akcije unapredile viziju muzeja u kojem se ljudi suočavaju sa mržnjom, sprečavaju genocid i promovišu ljudsko dostojanstvo“. Fondacija je uložila svoja sredstva u investicioni program Ponzi, menadžera Bernarda L. Medofa, što je Fondaciju koštalo 15 miliona dolara, a Vizel i njegova supruga su izdvojili i veći deo svoje lične ušteđevine. Dobio je Nobelovu nagradu za mir 1986. godine zbog svoje borbe protiv nasilja, represije i rasizma. Norveški Nobelov komitet opisao je Vizela kao „jednog od najvažnijih duhovnih vođa i vodiča u doba kada su nasilje, represija i rasizam nastavili da karakterizuju svet“. Vizel je objasnio svoja osećanja tokom prihvatanja govora: Tišina ohrabruje mučitelja, nikad mučenog. Ponekad se moramo mešati. Kada su ljudski životi ugroženi, kada je ljudsko dostojanstvo ugroženo, nacionalne granice i osetljivost postaju irelevantni. Dobio je i mnoge druge nagrade i priznanja za svoj rad, uključujući zlatnu medalju Kongresa Sjedinjenih Država 1985. godine, predsedničku medalju za slobodu, kao i nagradu Međunarodnog centra u Njujorku za izvrsnost. Takođe je izabran za člana Američke akademije umetnosti i književnosti 1996. godine. Viesel je 1975. godine sa Leonardom Feinom osnovao magazin Moment (engl. Moment). Oni su osnovali i časopis kako bi proširili glas američkih Jevreja. Takođe je bio član Međunarodnog savetodavnog odbora nevladine organizacije Monitor. Vizel je postao popularan govornik na temu Holokausta. Kao politički aktivista, on se takođe zalagao za mnoge druge ciljeve, uključujući Izrael, stradanje sovjetskih i etiopskih Jevreja, žrtve apartheida u Južnoj Africi, argentinske desaparesidose (šp. Desaparecidos), bosanske žrtve genocida u bivšoj Jugoslaviji, nikaragvanske Miskito Indijance i Kurde. U aprilu 1999. godine, Vizel je u Vašingtonu održao govor Opasnosti ravnodušnosti, kritikujući ljude i zemlje koje su izabrale da budu ravnodušne dok se Holokaust događao. On je indiferentnost definisao kao neutralnu između dve strane, što u ovom slučaju znači prevideti žrtve Holokausta. Tokom čitavog govora, on je izrazio mišljenje da je malo pažnje, bilo pozitivne ili negativne, bolje nego ništa. Godine 2003. otkrio je i objavio činjenicu da je najmanje 280.000 rumunskih i ukrajinskih Jevreja, zajedno sa drugim grupama, masakrirano u rumunskim logorima smrti. Godine 2005. održao je govor na ceremoniji otvaranja novog Muzeja istorije Holokausta Jad Vašem, gde je rekao: Znam šta ljudi kažu – to je tako lako. Oni koji su bili tamo neće se složiti sa tom izjavom. Izjava glasi: to je bila nehumanost čoveka prema čoveku. NE! Čovekova nehumanost prema Jevrejima! Jevreji nisu ubijeni zato što su bili ljudska bića. U očima ubica oni nisu bili ljudska bića! Bili su Jevreji! Početkom 2006. godine, Vizel je pratio Opru Vinfri dok je posećivala Aušvic, posetu koja je emitovana u sklopu emisije The Oprah Winfrey Show. Dana 30. novembra 2006. godine, Vizel je u Londonu odlikovan za viteza kao priznanje za njegov rad na podizanju obrazovanja o Holokaustu u Ujedinjenom Kraljevstvu. U septembru 2006. godine, on se pojavio pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija sa glumcem Džordžom Klunijem da obrati pažnju na humanitarnu krizu u Darfuru. Kada je Vizel umro, Kluni je napisao: „Imali smo šampiona koji je nosio naš bol, našu krivicu i našu odgovornost na njegovim ramenima generacijama.“ Godine 2007. Vizel je ovenčan Dejtonskom književnom nagradom za životno delo. Iste godine, Fondacija Eli Vizel za čovečanstvo je izdala pismo u kojem je osudila poricanje jermenskog genocida, pismo koje je potpisalo 53 nobelovca uključujući i Vizela. Vizel je u više navrata pozivao tursku devedesetogodišnju kampanju da umanji svoje postupke tokom genocida nad Jermenima u dvostrukom ubistvu. Vizel je 2009. godine kritikovao Vatikan zbog ukidanja ekskomunikacije kontroverznog biskupa Ričarda Vilijamsona, člana Društva svetog Pija X. U junu 2009. godine, Vizel je u pratnji američkog predsednika Baraka Obame i nemačke kancelarke Angele Merkel obišao Buhenvald. Vizel je bio savetnik u Institutu Gejtstoun. Vizel je 2010. godine prihvatio petogodišnje imenovanje za istaknutog predsedničkog saradnika na Univerzitetu Čapman u okrugu Orindž, u Kaliforniji. U toj ulozi, on je jednom sedmično boravio u Čapmanu kako bi se sastao sa studentima i ponudio svoju perspektivu o temama koje se kreću od istorije Holokausta do religije, jezika, književnosti, prava i muzike. U julu 2009. godine, Vizel je najavio svoju podršku manjinskim Tamilima u Šri Lanki. On je rekao da, „gde god se progone manjine, moramo da podignemo glas u znak protesta ... Tamilski narod je obespravljen i žrtvovan od strane vlasti u Šri Lanki. Ova nepravda mora prestati, a Tamilcima se mora dozvoliti da žive u miru i da cveta u svojoj domovini.“ Vizel se 2009. godine vratio u Mađarsku, koju je posetio prvi put nakon Holokausta. Tokom ove posete, Vizel je učestvovao na konferenciji u Gornjem domu mađarskog parlamenta, sastao se sa premijerom Gordonom Bajnaijem i predsednikom Laslom Šojomom i održao govor pred oko 10.000 učesnika antirasističkog skupa održanog u Dvorani vere. Međutim, 2012. godine, on je protestovao protiv „pobijanja“ učešća Mađarske u Holokaustu, i odustao je od nagrade koju je dobio od mađarske vlade. Vizel je bio aktivan u pokušaju da spreči Iran da napravi nuklearno oružje, navodeći da „reči i postupci rukovodstva Irana ne ostavljaju nikakve sumnje u pogledu njihovih namera“. On je takođe osudio Hamas zbog „upotrebe dece kao ljudskih štitova“ tokom konflikta Izraela i Gaze 2014. godine vođenjem medijske kampanje oglasima u nekoliko velikih novina. Tajms je odbio da pusti taj oglas, rekavši: „Izraženo mišljenje je previše snažno i previše nasilno napravljeno, i izazvaće zabrinutost među značajnim brojem Tajmsovih čitatelja.“ Vizel je često naglašavao jevrejsku vezu sa Jerusalimom i kritikovao Obaminu administraciju zbog pritiska na izraelskog premijera Benjamina Netanjahua da zaustavi izgradnju izraelskog naselja u Istočnom Jerusalimu. On je izjavio da je „Jerusalim iznad politike. Pomenut je više od šest stotina puta u Svetom pismu – i ni u jednom trenutku u Kuranu ... On pripada jevrejskom narodu i mnogo je više od grada...“. Predavanje Vizel je posebno voleo da predaje i bio je na poziciji profesora humanističkih nauka u Bostonu od 1976. godine, gde je predavao i na odeljenjima religije i filozofije. Postao je bliski prijatelj predsednika i kancelara Džona Silbera. Univerzitet je u njegovu čast osnovao Centar za jevrejske studije Eli Vizel. Od 1972. do 1976. godine Vizel je bio istaknuti profesor na Gradskom univerzitetu u Njujorku i član Američke federacije nastavnika. Godine 1982. bio je prvi gostujući stipendista humanističkih i društvenih misli Henrija Lusa na Univerzitetu Jejl. Takođe je bio koinstruktor na zimskim kursevima (januar) na Ekerd koledžu u Sent Pitersburgu na Floridi. Od 1997. do 1999. bio je gostujući profesor Ingeborga Renerta na jervrejskim studijama na Barnard koledžu Univerziteta Kolumbija. Privatan život Godine 1969. oženio je Marion Erster Rouz, koja je prvobitno bila iz Austrije i koja je prevela mnoge njegove knjige. Imali su jednog sina, Šloma Elišu Vizela, nazvanog po Vizelovom ocu. Porodica je živela u Grinviču, Konektikat. Vizela je u hotelu u San Francisku napao 22-godišnji Erik Hunt u oktobru 2007. godine, ali nije povređen. Hunt je uhapšen narednog meseca i optužen za više krivičnih dela. U februaru 2012. član Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana izveo je posthumno krštenje za roditelje Simona Vizentala bez odgovarajućeg odobrenja. Nakon što je njegovo ime podneto za krštenje, Vizel je govorio protiv neovlašćene prakse posthumnog krštenja Jevreja i zamolio predsedničkog kandidata i sveca poslednjih dana Mita Romnija da ga osudi ovaj događaj. Romnijeva kampanja je odbila da komentariše ovaj događaj, upućujući takva pitanja crkvenim zvaničnicima. Smrt Vizel je umro u jutro 2. jula 2016. godine u svojoj kući na Menhetnu, u starosnoj dobi od 87 godina. Senator u Juti Orin Heč odao je počast Vizelu u govoru u Senatu naredne sedmice, gde je rekao: „Uz Eliejevu smrt, izgubili smo svetionik čovečanstva i nade. Izgubili smo heroja ljudskih prava i svetlost književnosti o holokaustu.” Godine 2018. nađen je antisemitski grafit na kući u kojoj se Vizel rodio. KC (N)

Nov komplet u kutiji. Komplet od dve knjige u zaštitnoj kutiji. Komplet PUT KA CARTSVU sadrži knjige: Roboti Zore Roboti i Carstvo Isak Asimov Isak Asimov Lični podaci Puno ime Isak Judovič Asimov Datum rođenja 2. januar 1920. Mesto rođenja Petroviči, Ruska SFSR Datum smrti 6. april 1992. (72 god.) Mesto smrti Njujork, SAD Obrazovanje Univerzitet Kolambija, Columbia School of Engineering and Applied Science Književni rad Uticaji od Kliford D. Simak, Džon B. Kembel, Herbert Džordž Vels, Stenli G. Vajnbaum, Edvard Gibon, Humanizam Uticao na Harlan Elison, Pol Krugman, Danijel H. Vilson Nagrade Nagrada Hugo (1963, 1966, 1973, 1977, 1983, 1992, 1995); Nagrada Nebjula (1973, 1977); Nagrada Lokus (1973, 1975, 1977, 1981, 1983, 1987, 1995) Potpis Zvanični veb-sajt www.asimovonline.com Isak Asimov (engl. Isaac Asimov), kršteno ime Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar rusko-jevrejskog porekla.[1][2] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR, ali je sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine[1], naselivši se se u Bruklinu u Njujorku. Isak Asimov je diplomirao hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939 koju je i doktorirao 1948. godine. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Djuijeve decimalne klasifikacije[3]. Pored Roberta A. Hajnlajna i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od Velike Trojke pisaca naučne fantastike. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot.[4] Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Biografija Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, mlinari jevrejskog porekla. Isak je dobio ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča u današoj Smolenskoj oblasti u Rusiji. Kao beba 1921. godine Isak Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila i samo je on preživeo. Imao je mlađu sestru Marciju (17. jun 1922 — 2. april 2011)[6] i mlađeg brata Stenlija (25. jul 1929. -16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 3. februara 1923, kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili hebrejskim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na hebrejskom kao i na engleskom. Sam je naučio da čita u svojoj petoj godini, a u školu je pošao godinu dana ranije pošto mu je majka lažirala datum rođenja. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Porodica Asimov je držala prodavnicu slatkiša sa novinama i magazinima, što je Isak označio ključnim za ljubav prema pisanoj reči.[8] Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao državne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi,[9] završio je master studije hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije.[10] U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine.[11][12] Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini).[13] Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. Godine 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora, a 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije.[14] Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada — 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine, koju je upoznao na slepom sastanku iste godine.[15] Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Za vreme rata Gertruda se vratila u Bruklun, gde se Isak doselio 1946. godine. Na leto 1948. godine preselili su se na Mehtenu da bi se maja 1949. prebacili u Boston, a zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, te Volthemu u maju 1951, i na kraju Vest Njutonu 1956.[16] Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine).[17] Isak i Gertruda su se razdvojili 1970. a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja života. Pošto se razveo 1973, njegova druga žena postala je pisac, psihijatar i psihianalitičar Dženet Opal Džepson.[18] Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sajgana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. Godine 1984, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine.[4] Isak Asimov sa Robertom A. Heinleinom i L. Spragom de Kampom Bolest i smrt Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti.[19] Književni rad Postoje četiri Asimovljeva zakona robotike koja važe i danas, a glase: 0. Robot ne sme naškoditi čovečanstvu, niti svojom pasivnošću dozvoliti da se naškodi čovečanstvu. 1. Robot ne sme naškoditi čoveku, niti svojom pasivnošću dozvoliti da se naškodi čoveku, osim kada je to u suprotnosti s nultim zakonom. 2. Robot mora slušati ljudske naredbe, osim ako su one u suprotnosti sa nultim ili prvim zakonom. 3. Robot treba štititi svoj integritet, osim kada je to u suprotnosti sa nultim, prvim ili drugim zakonom. Asimov je za svoje najbolje delo smatrao priču Poslednje pitanje iz 1956. godine. Tokom 1964. ponudio je svoje viđenje sveta 2014. godine.[20] Citati „Život je ugodan. Smrt je mirna. Prelaz je taj koji nas brine.” „Nikad nemoj dozvoliti da ti osećaj morala zasmeta da učiniš ono što je ispravno.” „Ne bojim se računara, bojim se njihove odsutnosti.” „Svakakve se računarske greške pojavljuju. Bili biste iznenađeni brojem lekara koji tvrde da leče muške trudnice.” „Ja ne čitam brzo, ja brzo razumem.” „Ne verujem u život posle smrti zato što ne moram provesti celi život bojeći se pakla ili još gore — raja. Ma kakva god je mučenja bila u paklu, mislim da bi do sada u raju bila mnogo gora.” „Pišem zbog istog razloga zbog kojeg i dišem — da to ne činim, umro bih.” „Oni ljudi koji misle da znaju sve veliki su gnjavatori nama koji stvarno sve znamo.” „Kada nekoga uvredimo, nazovemo ga životinjom. Okrutnije bi bilo namerno ga nazvati čovekom.” „Loša ideja dobro napisana će biti bolje prihvaćena od loše napisane ali dobre ideje.” „Nasilje je poslednje utočište nesposobnih.” Bibliografija Ciklus o robotima Čelične pećine (The Caves of Steel) (1954) Sabrani roboti (The complete robot) (1982) Golo Sunce (The Naked Sun) (1957) Roboti zore (The Robots of Dawn) (1983) Roboti i Carstvo (Robots and Empire) (1985) Pozitronski čovek (The Positronic Man) (1992) - zajedno sa Robertom Silverbergom Ciklus o Carstvu Slepa ulica (Blind alley) (1945) Šljunak na nebu (Pebble in the Sky) (1950) Zvezde, prah nebeski (The Stars, Like Dust) (1951) Svemirske struje (The Currents of Space) (1952) Ciklus o Zadužbini Zadužbina (Foundation) (1951) Zadužbina i Carstvo (Foundation and Empire) (1952) Druga Zadužbina (Second Foundation) (1953) Na rubu Zadužbine (Foundation`s Edge) (1982) Zadužbina i Zemlja (Foundation and Earth) (1986) Preludijum za Zadužbinu (Prelude to Foundation) (1988) U susret Zadužbini (Forward the Foundation) (1991) Romani van ciklusa Ja, robot (I, Robot) (1950), zbirka pripovedaka Kraj večnosti (The End of Eternity) (1955) Bogovi lično (The Gods Themselves) (1972) Nemezis (Nemesis) (1989) Spuštanje noći (Nightfall) (1990) The Ugly Little Boy (1992) Popularna nauka Istraživanja Zemlje i Kosmosa (Exploring the Earth and the Cosmos) (1982) Isaac Asimov`s Guide to Earth and Space (1991)