Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Marina Ivanovna Cvetajeva (rus. Мари́на Ива́новна Цвета́ева; Moskva, 8. oktobar 1892 — Jelabuga, 31. avgust 1941) je bila ruska i sovjetska lirska pesnikinja i pisac.[1] Bavila se temama ženske seksualnosti i emocija. U svome delu je kombinovala suprotstavljene škole akmeizma i simbolizma. Studije je završila na poznatom francuskom univerzitetu Sorbona. Biografija Detinjstvo i mladost Marina Cvetajeva. 1911. god. Fotografija Maksimilijana Vološina Marina Cvetajeva rođena je 26. septembra (8. oktobra) 1892. godine u Moskvi. Cvetajeva je slavila svoj rođendan 9. oktobra, povezujući ga sa praznikom apostola Jovana po pravoslavnomu kalendaru, što je takođe napomenula u nekoliko svojih dela[2][3][4][5]. Njen otac, Ivan Vladimirovič Cvetajev, bio je profesor na Moskovskom univerzitetu, poznati filolog i likovni kritičar, kasnije je postao direktor muzeja Rumjancev i osnivač Puškinovog muzeja likovnih umetnosti. Njena majka, Marija Mejn (po poreklu - iz rusifikovane poljsko-nemačke porodice), bila je pijanistkinja, učenica Nikolaja Rubinštajna. Marina je imala mlađu sestru Anastasiju, polubrata Andreja i sestru Valeriju. Cvetajeva je već sa šest godina počela da piše stihove, i to ne samo na ruskom, već i na francuskom i nemačkom jeziku. Ogroman uticaj na formiranje njenog karaktera imala je majka koja je sanjala da svoju ćerku vidi kao muzičarku. Od 1899. do 1902. godine Cvetajeva je studirala u muzičkoj javnoj školi V. J. Zograf-Plaksina u razredu klavira. Od oca je nasledila ljubav prema drevnoj mitologiji, koja se kasnije odrazila na njene pesme[6]. Od 1901. do 1902. godine pohađala je Četvrtu gimnaziju. U jesen 1902. godine, njena majka je obolela od tubrerkuloze zbog čega su ona i njena porodica otputovali na Italijansku rivijeru, živeći u Nervi kod Đenove. Od 1903. do 1904. godine bila je u francuskom ženskom internatu Lakaz u Lozani, a od 1904. do 1905. godine u ženskom internatu Brinkman u Frajburgu. Krajem leta 1905. Cvetajevi su se vratili u Rusiju. Marina je zajedno sa majkom i sestrom Anastasijom živela u Jalti, gde se pripremala za upis u gimnaziju. U leto 1906. I. V. Cvetajev preselio ih je u Tarusu, gde je 5. jula preminula M. A. Cvetajeva. U septembru 1906. godine, Cvetajeva je upisala četvrti razred ženske gimnazije pod imenom V. P. von Derviz, iz koga je šest meseci kasnije proterana zbog slobodoumnog razmišljanja i drskosti. Nije se zadržala ni u Alferovoj gimnaziji. U septembru 1908. godine upisala je šesti razred ženske gimnazije M. T. Brjuhonenko[7], a diplomirala je dve godine kasnije. U leto 1909. godine, Cvetajeva je otišla na svoje prvo samostalno putovanje u inostranstvo. U Parizu je upisala letnji univerzitetski kurs starofrancuske književnosti. Početak stvaralaštva Marina Cvetjaeva sa autogramom. Fotografija iz 1917. godine. U jesen 1909. godine, Cvetajeva je prisustvovala predavanjima i sastancima klubova u izdavačkoj kući Musaget, moskovskih simbolista, godinu dana kasnije prisustvovala je sastancima kruga Mladi Musaget, što je uvelike proširilo krug njenih književnih poznanstava. U septembru - oktobru 1910. godine, Cvetajeva je na svoj račun u štampariji A. I. Mamontova štampala prvu zbirku pesama «Večernji album», koja je uglavnom obuhvatala njen školski rad. Zbirka je posvećena uspomeni na Mariju Baškircevu koja naglašava njen izgled dnevnika. Njen rad je privukao pažnju poznatih pesnika: Valerija Brjusova, Maksimilijana Vološina i Nikolaja Gumiljeva. Tokom zime 1910/1911. Cvetajeva je napisala svoj prvi kritički članak, «Čarolija u Brjusovim pesmama ». Krajem 1910. godine, Cvetajeva se sastala u Moskvi sa pesnikom i književnim kritičarem Maksimilijanom Vološinom [8]. Sledeće godine ona posećuje čuvenu Vološinovu „Kuću pesnika“ na Krimu [8]. Na istom mestu, u Koktebelju, maja 1911. godine, Cvetajeva je upoznala Sergeja Efrona, a 29. januara 1912. venčali su se u crkvi Hristovog rođenja u Moskvi. U septembru iste godine Marina i Sergej su dobili kćerku Arijadnu. U narednim godinama, sve do revolucije, porodica je više puta provodila leta na Krimu kod Vološinove dače. Kasnije, u izgnanstvu, Cvetajeva je izjavila da je to bio najsrećniji period u njenom životu: «Koktebelj 1911. godina — je najsrećnija godina mog života, nijedan ruski sjaj ne može zaseniti taj sjaj“, „Koktebelj i češka sela su mesta moje duše »[8]. U februaru 1912. godine objavljena je druga zbirka Cvetajeva, `Čarobna lampa`. U martu 1913. godine objavljena je treća - „Iz dve knjige“. Oktobra 1914. godine, Cvetajeva je upoznala pesnikinju i prevoditeljku Sofiju Parnok. Njihova romantična veza trajala je do 1916. godine.[9]. Cvetajeva je posvetila Parnokovoj ciklus pesama «Devojka». Cvetajeva i Parnokova raskinule su 1916. godine, a Marina se vratila suprugu Sergeju Efronu. Opisala je odnose sa Parnokovom kao `prvu katastrofu u njenom životu`. U leto 1916. godine Cvetajeva je stigla u grad Aleksandrov, gde je živela njena sestra Anastasija Cvetajeva sa suprugom Mauricijom Mincom i sinom Andrejem. Stvaralaštvo Cvetajeve u Aleksandrovu („Ahmatova“, „Stihovi o Moskvi“ i drugo), poznato je kao „Aleksandrovo leto Marine Cvetajeve“. Građanski rat (1917—1922) Cvetajeva je 1917. godine rodila ćerku Irinu, koja je nakon 3 godine umrla u skloništu u Kuncevu od gladi. Godine građanskog rata su bile za Cvetajevu veoma teške. Od 1918. godine, Sergej Efron služio je u redovima Dobrovoljačke vojske na jugu Rusije. Cvetajeva je živela u Moskvi, u Borisoglebskoj ulici, od novembra 1918. službovala je u odeljenju za informacije Komesarijata za nacionalnosti (Narkomnats), aprila 1919. - u Centralnom odboru za brigu o zatvorenicima i izbeglicama (Centerplenbež), novembra 1920. - u pozorišnom odeljenju Narodnog komesarijata za obrazovanje. Tokom ovih godina napisala je niz pesama «Stan labuda», prožet simpatijom prema belom pokretu. U godinama 1918-1920. Tsvetajeva piše romantične predstave, poeme «Jegoruška», «Car -devojka», «Na crvenom konju». Od januara 1921. godine, Cvetajeva je redovno pohađala književne večeri Sveruske unije pesnika i sastanke Nikitinskog subotnjika i čitala svoja nova dela. U martu 1921. godine, Cvetajeva je započela dugo prijateljstvo sa princom Sergejem Volkonskim. Efron je tada već bio u Pragu, gde je studirao na Karlovom univerzitetu. Tamo ga je sreo I. Erenburg, koji je bio na poslovnom putovanju u inostranstvu, i preneo mu pismo od Cvetajeve. U julu je Cvetajeva, takođe preko Erenburga, primila prvo pismo nakon 3 i po godine od svog supruga. Krajem godine počela je da se priprema za odlazak iz Rusije: prepisivala je rukopise, stavljala u red arhivu, delila i prodavala stvari. Početkom 1922. u Moskvi je objavljena zbirka «Vrsta», toplo prihvaćena od strane čitalaca i kritičara, a u Berlinu je objavljena zbirka «Odvajanje» sa potpunom verzijom pesme «Na crvenom konju». Emigracija (1922—1939) Cvetajeva je 11. maja 1922. godina sa ćerkom napustila Moskvu i otputovala za Rigu, odakle su vozom otputovale za Berlin. Nakon kraćeg boravka u Berlinu, živela je na periferiji Praga tri godine. U Češkoj je napisala poznate poeme «Pesma gori» i «Pesma o kraju», posvećene ljubavniku Konstantinu Rodzeviču. U 1925. godini, nakon rođenja sina Georgija, porodica se preselila u Pariz. Tamo je na Cvetajevu uveliko uticala atmosfera koja se razvijala oko nje zbog aktivnosti njenog supruga. Efron je optužen da ga je vrbovao NKVD i učestvovao u zaveri protiv Ljova Sedova, sina Trockog. U maju 1926. godine, na inicijativu Borisa Pasternaka Cvetajeva je počela prepisku sa austrijskim pesnikom Rajnerom Marijom Rilkeom, koji je u tom periodu živeo u Švajcarskoj. Ta se prepiska završava krajem iste godine smrću Rilkea. U ovom periodu, Cvetajeva je učestvovala u objavljivanju časopisa `Vrsta` (Pariz, 1926-1928) u kome su objavljene neke od njenih kompozicija («Pesma gori», drama «Tezej», poeme «S mora» i «Nova godina» u znak sećanja na Rilkea). Tokom vremena provedenog u egzilu, prepiska Cvetajeve sa Borisom Pasternakomnije prestajala[10]. Većina Cvetajevih dela nastalih u egzilu ostalo je neobjavljeno. U 1928. godini u Parizu je objavljena poslednja životna zbirka pesnikinje — «Posle Rusije», koja je obuhvatala pesme iz perioda 1922-1925. godine. Kasnije Cvetajeva o tome piše ovako: « Moj neuspeh u emigraciji je što nisam emigrant u duši, to jest po vazduhu i dometu sam— tamo, tuda, otuda…»[11] U 1930. godini napisala je ciklus pesama «Majakovskom» (do smrti Vladimira Majakovskog), čije je samoubistvo veoma pogodilo Cvetajevu. Za razliku od pesama koje nisu primile priznanje u inostranom okruženju, njena proza je uživala u uspehu, koji je zauzimao glavno mesto u njenom delu 1930-ih („Emigracija me čini proznim piscem ...“). U to vreme objavljeni su «Moj Puškin» (1937), «Majka i muzika» (1935), «Dom u Starogo Pimena» (1934), «Priča o Sonječki» (1938), memoari o Maksimilijanu Vološinu («Živi o živom», 1933), Mihailu Kuzminu, Andree Belom («Duh koji pleni», 1934) i dr. Od 1930-ih, Cvetajeva i njena porodica živeli su gotovo u siromaštvu. Finansijski joj je malo pomagala Saloma Andronikova. Cvetajeva je izjavila: `Niko ne može zamisliti siromaštvo u kojem živimo. Moj jedini prihod je od onoga što pišem. Moj muž je bolestan i ne može da radi. Moja ćerka groš zarađuje vezenjem. Imam sina, on ima osam godina. Nas četvoro živimo od ovog novca. Drugim rečima, polako umiremo od gladi.` Živeći u Parizu, Cvetajeva je osećala akutnu nostalgiju za Rusijom, što se odrazilo u njenim pesmama. Arijadna je 15. marta 1937. godine otputovala u Moskvu. Ona se prva iz porodice vratila u svoju domovinu. [12]. Efron je 10. oktobra iste godine, pobegao iz Francuske, umešan u politički atentat. [13]. Povratak u SSSR (1939—1941) Kuća u Boljševu, gde je 19. juna 1939. godine živela Marina Cvetajeva Cvetajeva se 1939. godine vratila u SSSR nakon što su njen suprug i ćerka živeli na dači NKVD-a u Boljševu (sada Memorijalna kuća-muzej M. I. Cvetajeva u Boljševu [14]), bili su komšije sa bračnim parom Klepinin. Dana 27. avgusta uhapšena je ćerka Arijadna, 10. oktobra – Efron koji je 16. oktobra 1941. godine streljan u Lubjanki[15]. Arijadna je, nakon petnaest godina zatvora i progonstva, rehabilitovana 1955. godine. U ovom periodu, Cvetajeva praktično nije pisala stihove, zarađivala je malo novca prevođenjem. Rat je zadesio Cvetajevu dok je prevodila za Federika Garsiju Lorku. Rad je prekinut 8. avgusta, Cvetajeva i njen sin ukrcali su se na brod za evakuaciju. Dana 18. avgusta je stigla sa nekoliko pisaca u grad Jelabuga na Kami. U Čistopolju, gde su bili uglavnom evakuisani pisci, Cvetajeva je dobila saglasnost da se registruju i ostavila izjavu: „Odboru Književnog fonda. Molim vas prihvatite me da radim kao perač sudova u otvorenoj kantini Književnog fonda. 26. avgusta 1941[16]. Ona se 28. avgusta vratila u Jelabugu sa namerom da se preseli u Čistopolj. Samoubistvo i misterija groba Dom Brodeljščikovih u Jelabugi, gde se obesila Marina Cvetajeva Cvetajeva je 31. avgusta 1941. godine izvršila samoubistvo (obesila se) u kući Brodeljščikovih[17], gde je zajedno sa sinom živela pod kirijom. Ostavila je tri beleške: onima koji će je sahraniti (ta beleška je kasnije postala poznata pod kodnim imenom `evakuisana`), Asejevu i sinu [18]. Originalna beleška «evakuisana» nije sačuvana (policija je zaplenila kao dokaz a potom je izgubljena), njen tekst je poznat iz sećanja Georgija Efrona. Beleška sinu: Murljiga! Oprosti mi, ali više nisam mogla. Ozbiljno sam bolestna, to više nisam ja. Volim te ludo. Shvati da više ne mogu da živim. Reci tati i Arijadni— ako ih vidiš — da sam h volela do poslednjeg trenutka. Beleška Asejevu: Dragi Nikolaju Nikolajeviču! Poštovane sestre Sinjakov! Zamolila bih Vas da Mura povedete sa sobom u Čistopolj — i tamo ga upišite na studije. Ne mogu ništa drugo učiniti za njega i samo bih ga upropastiti. Imam 450 rubalja u torbi i pokušaj da prodaš sve moje stvari. U sanduku je nekoliko rukopisanih knjiga poezije i svežanj sa proznim delima. Ja Vam ih poveravam. Pazite na mog dragog Mura, on je vrlo krhkog zdravlja. Volite ga kao sina zaslužio je. A meni oprostite. Nisam mogla više da izdržim. MC. Ne napuštajte ga. Bila bih izuzetno srećna da živi sa Vama. Ako odete vodite ga sa sobom. Ne napuštajte ga! Beleška «evakuisana»: Dragi drugovi! Ne napuštajte Mura. Molim vas da ga odvedete u Čistopolj kod N. N. Asejeva. Parni čamci su zastrašujući, molim vas da ga ne šaljete samog. Pomozite mu sa svojim prtljagom - spakujte ga i odnesite. U Čistopolju se nadam prodaji mojih stvari. Želim da Mur živi i studira. Sa mnom bi propao. Adr. Asejeva je na koverti. Ne sahranjujte žive! Proverite dobro. Grob Cvetajeve (Jelabuga, Tatarstan) Marina Cvetajeva je sahranjena 2. septembra 1941. godine goda na Petropavlovskom groblju u Jelabugi. Tačna lokacija njenog groba nije poznata. Na južnoj strani groblja, kraj kamenog zida gde se nalazi njeno poslednje utočište, 1960. godine sestra pesnikinje, Anastasija Cvetajeva, „između četiri nepoznata groba iz 1941. godine“ postavila je krst sa natpisom „Marina Cvetajeva je sahranjena na ovom delu groblja“[19]. Godine 1970. na ovom mestu je sagrađen granitni nadgrobni spomenik. [20]. Kasnije, kad je imala već preko 90 godina, Anastasija Cvetajeva je počela da tvrdi da se nadgrobni spomenik nalazi na tačnom mestu sahrane sestre i da su sve sumnje samo nagađanja[21]. Od ranih 2000-ih lokacija granitnog nadgrobnog spomenika uokvirenog pločicama i visećim lancima, odlukom Saveza pisaca Tatarstana naziva se `službenim grobom M. I. Cvetajeve`. Izložba memorijalnog kompleksa M. I. Cvetajeve u Jelabugu takođe prikazuje mapu memorijalnog groba sa Petropavlovskog groblja sa dve «verzije» groba Cvetajeve — prema takozvanoj «čurbanovskoj» verziji i «matvejevskoj» verziji. Među književnim naučnicima i lokalnim istoričarima još uvek nema nijednog dokaznog stanovišta po ovom pitanju[22]. Porodica Sergej Efron Ivan Vladimirovič (1847—1913) — otac Prvi brak (1880—1890) — sa Varvarom Dmitrijevnom Ilovajskom (1858—1890), kćerkom istoričara D. I. Ilovajskog. Deca iz ovog braka: Valerija Cvetajeva (1883—1966) — organizator, vođa i jedan od nastavnika Državnih kurseva o umetnosti pokreta (1920-ih - 1930-ih, zasnovanih na VKHUTEMAS-u, Moskva [23] Andrej Cvetajev (1890—1933); V. D. Ilovajska umrla je nekoliko dana nakon rođenja Andreja.[24] Drugi brak (1891—1906) — sa Marijom Mejn (1868—1906). Deca: Marina Cvetajeva + Sergej Efron (1893—1941) Arijadna Sergejevna Efron (1912—1975) — kćerka. Irina Sergejevna Efron (13.04.1917—15 (16?).02.1920) — kćerka (umrla od posledica siromaštva i gladi u Kuncevu). Georgij Efron («Mur») (01.02.1925—.07.1944) — sin (poginuo na frontu, prema podacima OBD «Memorijala», sahranjen je u masovnoj grobnici u Braslavu Vitepska oblast, Belorusija)[25]. Njegovi dnevniki izašli (03.1940—08.1943)[26]. Anastasija Cvetajeva (1894—1993) — ruska spisateljica. Pošto ni kćerka Arijadna ni sin Georgije nisu imali dece, Marina Cvetajeva nije imala direktnih potomaka nakon Arijadnine smrti. Nakon smrti Kenotaf Cvetajevoj u Tarusi Kenotaf Marini Cvetajevoj Muzej porodici Cvetajevih u Tarusi Na visokoj obali rijeke Oke, u njenom voljenom gradu Tarusi, po volji Cvetajeve, postavljen je kamen (taruški dolomit) sa natpisom «Marina Cvetajeva bi volela da počiva ovde». Kamen je prvo napravljen naporima Semjona Ostrovskog 1962. godine, ali je potom spomenik uklonjen „kako bi se izbegli problemi“[27], a kasnije je vraćen u mirnija vremena. Sahrana Dom M. Cvetajeve. Borisoglebsko predgrađe, Moskva. Pravoslavlje zabranjuje da se održi opelo samoubicama, ali to može rešiti u posebnom slučaju vladajući episkop, a patrijarh Aleksije II dao je blagoslov da se opeva Cvetajeva. Razlog je bila molba patrijarhu od grupe vernika, uključujući sestru Anastasiju Cvetajevu i đakona Andreja Kurajeva. Opelo je održano na dan pedesete godišnjice smrti Marine Cvetajeve u moskovskoj crkvi Vaznesenja Gospodnjeg

Odlično očuvana, bez pisanja po knjizi Opštinski odbor SUBNOR-a, 1981 - 296 страница Наслов Branko Krsmanović: život i delo Аутори Dragomir Bodić, Miloje Grbović, Nikola Korbutovski Издавач Opštinski odbor SUBNOR-a, 1981 Дужина 296 страница Бранко Крсмановић (Доња Мутница, код Параћина, 3. октобар 1915 — Космај, 8. август 1941) био је револуционар, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије. Студирао је агрономију у Прагу, где се дружио са југословенским студентима, који су припадали омладинском револуционарном покрету и преко њих се заинтересовао за комунистичке идеје. У јесен 1936. године је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а јануара 1937. године, заједно са групом југословенских студената из Прага, је отишао у Шпанију, где се у редовима Интернационалних бригада борио против фашизма. Током рата је стекао чин капетана и налазио се на разним одговорним дужностима у 129. интернационалној бригади. Јануара 1939. године је поломио ногу, па је с групом рањеника био пребачен на лечење у Француску. Након оздрављења, Бранко је био затворен у концентрационим логорима, које су француске власти формирале у лето 1939. године за шпанске добровољце. Почетком 1941. године је успео да се врати у Југославију, али је одмах био ухапшен. Након месец дана је био протеран у Параћин, где је био под полицијским надзором. Након окупације Југославије, маја 1941. године постао је члан Војног комитета при Покрајинском комитету КПЈ за Србију. Активно је радио на организовању устанка, обилазећи многа места у Поморављу. Крајем јуна 1941. постао је члан Штаба НОП одреда Србије и учествовао је у формирању првих партизанских одреда у Србији. Почетком августа 1941. године налазио се у Штабу Космајског партизанског одреда. Непосредно пред полазак за Ваљево, 8. августа 1941. године на Космају га је затекла једна од првих окупаторских операција против устаничких снага, у којој је погинуо заједно са Миливојем Радосављевићем. За народног хероја проглашен је 9. маја 1945. године. Биографија Детињство и младост Рођен је 3. октобра 1915. године у селу Доња Мутница, код Параћина.[1] Потицао је из богате земљорадничке породице, а његови родитељи Драгутин и Вела Крсмановић имали су још двоје старије деце — сина Чедомира и ћерку Наталију. До поласка у основну школу Бранко је највише времена проводио са бабом Живком, пошто су његови родитељи били заузети радовима на великом имању. Кућа Крсмановића у Доњој Мутници утврђена је као споменик културе. Године 1921. пошао је у родном месту у основну школу и ту је завршио два разреда, пошто се породица 1923. године преселила у Параћин, где су његови родитељи отворили кафану. Ту је завршио основну школу и 1925. године уписао четвороразредну гимназију „Вук Караџић“. Бранко је припадао последњој генерацији ученика ове гимназије, јер је по његовом завршетку четвртог разреда, 1929. године гимназија у Параћину била угашена, а њен рад је обновљен тек 1935. године.[2] Даље школовање наставио је у гимназији у Јагодини, где је завршио пети разред, а потом је прешао у гимназију у Ћуприји, где је завршио шести и седми разред. Још у нижим разредима гимназије Бранко се посветио писању песама, углавном љубавног и социјалног садржаја, а био је активан и у литерарној дружини „Омладинац“, која се налазила под утицајем тада илегалног Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Касније у вишим разредима гимназије Бранко је почео да чита дела Светозара Марковића, Максима Горког, Николаја Чернишевског, Џека Лондона, као и стихове Владимира Мајаковског и Косте Абрашевића.[2][3] У току седмог разреда гимназије написао је приповетку „Социјалист“, у којој је оживео сећања свог стрица Тодора, који је током боравка у Француској припадао социјалистима. Писање ове приповетке узнемирило је наставнике, јер је у то време владала велика борба против појаве „комунизма“ у школству. Такође, Бранко је учествовао у формирању омладинског друштва „Скаутски стег“, које је било нека врста против теже режимској соколској организацији. Ово друштво се веома брзо проширило на радничку и занатлијску омладину. Све ово је изазвало нетрпељивост једног дела професора према Бранку и он није успео да заврши осми разред гимназије. Када је септембра 1933. године поново уписао осми разред, школској управи је стигло анонимно писмо у коме је писало да се Бранко залаже за антидржавне идеје и да се дружи с комунистима, па је због свега овога био приморан да се испише из ове гимназије и пређе у гимназију у Књажевцу.[2] Током боравка у Књажевцу, Бранко је поред учења, наставио са друштвеним радом. Био је активан у литерарној дружини и скаутској организацији. Такође, током боравка у Књажевцу, Бранко је доживео и своју прву велику љубав са Вером Миленковић, студенткињом Правног факултета. Бранко је од Вере добио сазнања о активном револуционарном студентском покрету на Београдском универзитету и борби студената за своја права. После завршене матуре, Бранко се вратио кући у Параћин са размишљањима о свом будућем студирању. Неколико дана боравио је у Скопљу, у посети сестри Наталији, а након повратка кући, определио се за студије агрономије, јер је имао велику љубав према селу и пољопривреди. Пошто је желео да студира у новој средини, одлучио се за Прашки универзитет.[2] Студије у Прагу У Прагу, главном граду у то време по демократском поретку познате Чехословачке, налазило се око 350 студената из Југославије. Разлози југословенских студената за одлазак у Праг били су разни, али су најчешће преовлађивала три — са завршеном средњом школом нису се могли уписати ни на један од Универзитета у Краљевини Југославији; студије музике и сликарства у Прагу су тада држали веома познати и признати професори и многим студентима је због припадности револуционарном покрету било онемогућено или отежано школовање у земљи. Бранко је у Прагу 1934. године уписао агрономију и студирао је на Факултету пољопривредног и шумарског инжењерства Чешког техничког универзитета. Становао је у студентском дому „Александров колеџ“, који је изградила чехословачка влада у знак пријатељства с Краљевином Југославијом. У њему је тада живело око 120 студената из Југославије и око 60 чешких студената. Бранко је био у истој соби са Вељком Влаховићем, такође студентом технике и касније познатим југословенским револуционаром. Међу југословенским студентима, с којима се Бранко дружио истичу се — Ратко Павловић Ћићко, Лазар Удовички, Ахмет Фетахагић, Милан Вукић, Мехо Куртагић, као и Иво Вејвода и његова сестра Вера Вејвода, са којом је Бранко био у љубавној вези.[4] Група шпанских бораца из Прага, 1938. године. Слева надесно, стоје — Мирко Ковачевић, Ратко Павловић, Лазар Удовички, непознати борац, Јоже Бресквар и Илија Енгел; седе — Славко Чолић, Вељко Влаховић, непознати борац и Бранко Крсмановић. По доласку у Праг, Бранко је велики труд уложио да што пре савлада чешки језик, а потом се веома активно укључио у студентски друштвени живот. Био је члан Друштва југословенских пољопривредних техничара, које је једно од првих подигло глас против прописа у Југославији, који су забрањивали ученицима средњих школа да уписују факултете, јер је ова одредба дискриминисала велики број сиромашних ученика, који нису имали пара за студирање у иностранству. Често је навраћао у студентски дом „Страховка”, где се дружио са студентима који су били чланови Академског друштва „Матија Губец”, које је окупљало студенте из Југославије. Чланови овог друштва држали су предавања из историје социјализма, дијалектичког и историјског материјализма, а поред тога они су дискутовали и о актуелним политичким питањима у Југославији и свету, па се Бранко под њиховим утицајем, прикључио групи револуционарних студената.[4] Нако завршетка прве године студија, у лето 1935. године Бранко је распуст провео у Параћину у посети родитељима. Тада је обишао своје другове из Параћина, Ћуприје и Јагодине и са њима причао о Прагу, његовој историји и лепоти, о слободарским идејама грађана и дружењу с њима, а нарочито о револуционарном раду југословенских студената у Прагу, њиховим клубовима и удружењима, као и о забрањеним књигама до којих се у Чехословачкој лакше долазило. На путу за Праг, септембра 1935. године неколико дана се задржао у Београду, а потом је са групом другова, такође студената, бродом отпловио до Братиславе одакле је отишао у Праг. На почетку нове школске године, октобра 1935. године Бранко је био један од првих потписника Прогласа југословенских студената у Чехословачкој упућеног студентима у Југославији. Истог месеца у Академском дому је био одржан велики збор југословенских студената у Прагу на коме су се они изјаснили за демократску Југославију. Међу говорницима на овом збору био је и Бранко Крсмановић.[4] На Свестудентској скупштини југословенских друштава у Прагу, одржаној 14. фебруара 1936. године донета је Резолуција која је била упућена Министарству просвете Краљевине Југославије. У овој Резолуцији прашки студенти су подржали револуционарне студенте Београдског универзитета у борби за њихове захтеве и права. У току лета 1936. године, пред отварање Светског омладинског конгреса у Женеви, Бранкови другови Вељко Влаховић и Ратко Павловић су радили на састављању брошуре „Сви за мир — мир за све”, а септембра исте године Вељко Влаховић и Лазар Удовички су учествовали на Светском омладинском конгресу, као део југословенске делегације, коју је предводио Иво Лола Рибар. На годишњој скупштини Академског друштва „Југославија“, које је још 1914. године основао књижевник Јован Скерлић и које је окупљало сва стручна и завичајна удружења југословенских студената у Прагу, одржаној почетком октобра 1936. године изабран је нови Управни одбор чији је председник био Ратко Павловић Ћићко, а један од чланова Управног одбора је био и Бранко Крсмановић. Такође, Бранко је био изабран и за председника студентске самоуправе у студентском дому „Александров колеџ“, где се залагао за већа студентска права.[4] У јесен 1936. године, на предлог Вељка Влаховића, Бранко је био примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). У то време, југословенски студенти-комунисти у Прагу су имали две партијске ћелије. Прву ћелију су сачињавали студенти из „Александар колеџа” — Вељко Влаховић, Лазар Удовички, Марко Спахић, Бранко Крсмановић и Ратко Павловић, као секретар, док су другу ћелију сачињавали студенти ван овог дома, међу којима су били — Илија Енгел, Оскар Данон, Иво Вејвода, Адела Бохуницки и Зора Гаврић. Након пријема у КПЈ, Бранко је почео озбиљније да проучава марксистичку литературу, у чему су му значајно помагали Вељко и Ратко. Иако су студенти комунисти у Прагу били у много бољем положају, него студенти комунисти у Југославији, њиховом политичком деловању је главна сметња била чешка полиција, која је због сталних захтева југословенских власти и Југословенског посланства у Прагу, често претресала собе и држала под присмотром известан број студената из Југославије. Једном приликом, када је чешка полиција код студента Ивана Јакшића пронашла партијски материјал, који је био намењен за штампање у листу „Пролетер“, органу ЦК КП Југославије, чија се техника од 1934. године налазила у Прагу, било је приведено 36 студената, међу којима је био и Бранко.[4] Пут за Шпанију Бранко Крсмановић и Вељко Влаховић у Шпанији 1937. године. Јула 1936. године у Шпанији је дошло до војне побуне, која је убрзо прерасла у грађански рат. Генерал Франциско Франко, уз помоћ војске и фашистичких паравојних формација из Италије и Немачке, новембра 1936. године је кренуо на Мадрид. За то време Уједињено Краљевство и Француска су се држали по страни, не желећи да изазивају немачког канцелара Адолфа Хитлера. Шпанска република се тешко борила са фашистичком побуном, па је њена влада, састављена од социјалиста и комуниста, септембра исте године позвала све антифашисте да се у редовима Интернационалних бригада придруже шпанском народу у борби против фашизма. Новембра 1936. године у листу „Пролетер“ био је објављен чланак Јосипа Броза Тита, у коме је он у име Централног комитета КП Југославије позвао све комунисте и антифашисте да се укључе у одбрану Шпанске републике.[5] Бранко и његови другови пратили су са интересовањем дешавања у Шпанији и одлучили су да се одазову позиву шпанске владе и ЦК КПЈ и да учествују у борби против фашизма. Након Титовог чланка у „Пролетеру”, децембра 1936. године они су се обратили ЦК КПЈ са жељом да се прикључе борби шпанског народа. Након сагласности руководства КПЈ, у Прагу је отпочела акција за добровољни одлазак југословенских студената у Шпанију, којом су руководили Вељко Влаховић и Ратко Павловић. Иако је велики део јавности у Чехословачкој био отворено на страни шпанског народа, прикупљање добровољаца за одлазак у Шпанију се строго кажњавао. Такође, забрана одласка добровољаца је важила и у другим европским земљама укључујући Француску, преко које се морало проћи на путу ка Шпанији. Пошто је предстојећи пут био веома дуг и опасан, руководиоци акције су знали да се мора добро испланирати. Главни део агитације изведен је за време заједничког одмора на Крконошама, од 20. до 30. децембра, коме је присуствовало и око тридесетак југословенских студената из Прага. Пошто је већина учесника одмора, као и део другова из Прага, прихватила позив за одлазак у Шпанију, убрзо је формирана група од 25 људи.[5] У Шпанију су отишли у три групе. Прва група је отишла почетком јануара, за време божићног распуста, а друга најбројнија група, у којој је било њих петнаест — Вељко Влаховић, Ратко Павловић Ћићко, Мирко Ковачевић, Иван Турк, Лазар Латиновић, Илија Енгел, Анђелко Радошевић, Мирко Хорват, Сигберт Бастијанчић, Ахмет Фетахагић, Рудолф Јанхуба, Матија Шипрак, Лазар Удовички, Ратко Вујовић Чоче и Бранко Крсмановић, је отишла 25. јануара. Како не би били сумњиви властима, путовали су преко туристичке агенције, као студентска екскурзија која је ишла за Париз, на студентску изложбу. Новац за путовање су добили из Југославије из фондова КПЈ. Путовање кроз Нацистичка Њемачка је било веома рискантно, јер је Гестапо на свакој станици мотрио на „сумњиве путнике“ који би можда могли путовати у Шпанију. По доласку у Париз, 27. јануара обратили су се „партијској вези” односно Лабуду Кусовцу, који је радио у седишту француских синдиката, где је био центар за добровољце. Током неколико дана, колико су се задржали у Паризу, Бранков друг Вељко Влаховић је написао „Апел југословенској омладини“ у коме их је позвао да се придруже борби шпанског народа. Из Париза су возом кренули за Перпињан, град на југу Француске одакле су се аутобусима пребацили до границе, где су их прихватили припадници Народне републиканске армије.[5] Шпански грађански рат Након доласка у Шпанију, Бранко и његови другови су неколико дана боравили у Фигерасу, градићу на шпанско-француској граници и за то време су изводили војну обуку, пошто већина њих није служила војску и није имала никакво војничко искуство. Након пет дана су пошли за Албасете, где се налазио центар Интернационалних бригада. Тамо су били упућени у оближње село Махору, где је формиран Интернационални батаљон „Георги Димитров“. Убрзо након тога су кренули на фронт у прве борбе, које су вођене у близини Мадрида, на реци Харами, десној притоци реке Тахо. Тешке борбе вођене су од 6. до 28. фебруара 1937. године против Франкових снага које су имале за циљ да пресеку железничку пругу Мадрид—Валенсија и на тај начин с југа опколе Мадрид. Батаљон „Димитров” стигао је на фронт 12. фебруара, а током следећа два дана вођене су најтеже борбе, које су се непрекидно смењивале дању и ноћу. Због јаког напада артиљерије, борци батаљона „Димитров” морали су се повући. Приликом повлачења, била су рањена тројица прашких студената — Мирко Хорват, Ратко Павловић и Вељко Влаховић, који је био тешко рањен и изгубио је ногу.[6] Због храбрости и истицања у првим борбама, Бранко је заједно са Мирком Ковачевићем и Лазаром Латиновићем, почетком априла 1937. године био упућен на двомесечни официрски курс у Посорубију, након кога је добио чин потпоручника Шпанске републиканске армије. Након завршетка курса, јуна 1937. године Бранко и Лазар Латиновић су посетили Вељка Влаховића, који се опорављао у болници у граду Аликанте. Крајем јуна Бранко је био постављен за политичког комесара противтенковске батерије, која је била састављена углавном од добровољаца из Југославије, а чији је командант био Бранков друг Мирко Ковачевић. Убрзо потом, батерија је била упућена на мадридски фронт, где је учествовала у операцији заузимања градића Брунете. Ове борбе су биле веома тешке и током њих је одбијено неколико непријатељских противнапада. Од стране партијског комитета Противтенковске батерије, Бранко је као награду за истицање у овим борбама, био предложен за чланство у Комунистичкој партији Шпаније, у коју је примљен 1. августа 1937. године.[7] Након ове операције на мадридском фронту, Бранкова противтенковска батерија је од 24. августа до 6. септембра учествовала Сарагонској бици. Нарочито тешке су биле борбе приликом заузимања града Кинта, а потом борбама код Сарагосе и Белчите. Након ових борби, противтенковска батерија је била повучена на краћи одмор у Сампер де Каланду, где је изводила обуку. Овде су батерију посетили — Божидар Масларић, нови представник ЦК КПЈ у Шпанији, који је ову дужност преузео након погибије Благоја Паровића и Родољуб Чолаковић, члан ЦК КПЈ, кога је генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито послао из Париза да обиђе југословенске добровољце.[6] Бранко Крсмановић (седи на столу) са друговима у Шпанији, 1938. године. Када је у октобру 1937. године, Републиканска армија обуставила офанзиву на Сарагосу, Интернационалне бригаде су повучене на одмор, па је Бранкова противтенковска батерија тада скоро два месеца провела у Алманаси и Денију. Боравак у Денију, градићу на Средоземном мору посебно је пријао исцрпљеним борцима. Ово време је поред одмора и опоравка бораца, искоришћено за попуну људством и реорганизацију јединица. Фебруара 1938. године била је формирана 129. интернационална бригада у чији су састав ушли — батаљон „Георги Димитров”, батаљон „Томаш Масарик” и батаљон „Ђуро Ђаковић”, као и југословенска противтенковска батерија. За храбро држање и исказану способност у борбама, Бранко је 12. априла 1938. године био унапређен у чин капетана, а у јуну је био постављен за војног инструктора у 129. интернационалној бригади. Током обављања ове дужности, стално је обилазио јединице, водио бригу о борцима, држао предавања и обучавао војнике.[6] У лето 1938. године био је изабран за секретара бригадног комитета и пребачен у Штаб бригаде. Убрзо потом, бригада је била на краћем одмору, који је Бранко искористио за састанак са свим политичким комесарима батаљона, секретарима батаљонских комитета и руководиоцима бригаде, након чега је одржао Конференцију са свим комунистима из бригаде, којих је било око 200. Бранко је током Конференције одржао говор у коме је указао на рад пете колоне и нагласио да Шпанска република има довољно снаге за отпор и да нема места деморализацији, која је наступила код појединаца након пада Кастељона. Ова Конференција је представљала велики подстрек за даљи политички рад у батаљонима, као и за нове борбе које су биле вођене. Поред обавеза, које је имао у Штабу бригаде, Бранко је често посећивао своје саборце у противтенковској батерији, а неретко је с њима учествовао и у борбама. Средином јула вођена је тешка борба за освајање брда Пења Марка, која је остала упамћена по великим губицима. Ипак Бранку је посебно тешко пала смрт студента Ђоке Ковачевића (1912—1938), који је био политички комесар батаљона „Ђуро Ђаковић” и на чијој је сахрани августа 1938. године одржао опроштајни говор.[6] Средином 1938. године у Друштву народа се водила дискусија око напуштања свих страних трупа из Шпаније. Нацистичка Немачка и Фашистичка Италија су тада уценили Друштво народа да ће помоћ генералу Франку обуставити, ако се из Шпаније повуку припадници Интернационалних бригада. Влада Шпанске републике је пристала на ове услове и при Друштву народа је била формирана посебна Комисија, која је надгледала повлачење добровољаца. Током септембра и октобра 1938. године са свих фронтова у Шпанији су биле повучене Интернационалне бригаде, а у Барселони је 26. октобра 1938. године направљен величанствен испраћај интербригадистима на коме је говорила Долорес Ибарури легендарна „Ла Пасионарија“. Након повлачења, сви борци Интернационалних бригада су повучени на шпанско-француску границу у близину Фигераса, одакле су чекали да им матичне државе допусте да се врате у земљу. Југословенски добровољци су се углавном налазили у Каталонији, одакле су били били пребачени у градић Љерс, где су се ускоро окупили сви југословенски добровољци из читаве Шпаније.[6] Влада Краљевине Југославије је свим југословенским добровољцима била одузела држављанство и забранила повратак у земљу, па се њихово чекање на повратак у земљу одужио. Током боравка у Љерсу, добровољци су организовали разне курсеве, као и разне секције — певачке, глумачке и др, а затим су припремане и разне приредбе. Деловао је и актив предавача, а предавања је најчешће држао Ратко Павловић Ћићко, мада је међу предавачима био и Бранко Крсмановић. У међувремену, крајем децембра 1938. године, Франкове снаге су извеле јак напад на републиканску армију, у намери да заузму Барселону. Интербригадисти, који су били повучени, с пажњом су пратили догађаје схвативши да је шпанска влада изиграна. Након што је постало евидентно да Немачка и Италија нису испунили договор, постигнут пред Друштвом народа, преостали борци Интернационалних бригада су се поново ставили на располагање Народној републиканској армији. Југословенски добровољци су се такође пријавили за одлазак на фронт, па су половином јануара 1939. године поново били формирани батаљон „Георги Димитров“ и батаљон „Ђуро Ђаковић“. Пошто је међу југословенским добровољцима било доста официра формирана је и посебна Официрска чета, у којој се налазио и Бранко Крсмановић, који се налазио у воду, на чијим челу је био Влајко Беговић.[6] Вод у коме је био Бранко добио је задатак да држи око 400 метара фронта, а пошто је имао мало људи за тако широк фронт, они су се често појављивали на разним местима, како би непријатељ помислио да их има знатно више. Једне ноћи док су патролирали, група у којој је био Бранко је изгубила везу са јединицом. Ходали су по мраку, па се Бранко оклизнуо низ једну оштру литицу, пао у дубоку провалију и сломио ногу.[а] Другови су уз доста напора, савлађујући литицу и ноћ, успели да дођу до Бранка и извуку га. Бранков друг из Прага, Лазар Удовички га је узео на леђа и носио до амбуланте. Тамо му је нога стављена у гипс и пребачен је у болницу, где је остао око месец дана. Фебруара 1939. године једним француским бродом је био пребачен у Марсељ, где је извесно време провео у болници.[6] Боравак у Француској Франкове трупе су 28. марта 1939. године заузеле Мадрид, што је означило крај грађанског рата и тада је велика маса народа, међу којима и око 10.000 бораца Интернационалних бригада, кренула ка шпанско-француској граници. Одмах по преласку границе, Французи су их смештали у сабирне логоре — Сен Сепријен и Аржелс, у којима је тада било смештено око 150.000 људи. Након три месеца, борци Интернационалних бригада су били пребачени у новоподигнути логор „Гирс“, који се налазио на путу између места По и Бајон. Након што је Бранко мало прездравио, са ноге му је био скинут гипс и упућен је у логору „Грис”, где се тада налазило око 300 добровољаца из Југославије, које власти Краљевине Југославије нису хтеле да врате назад у земљу, па су били приморани да остану у логору. Они су били смештени у шест барака. Иако у логору, они су наставили са веома живим активностима. Командант свих интербригадиста у овом логору био је Љубо Илић, командант интербригадиста из Југославије био је Франц Розман Стане, а командант дела логора у коме је био Бранко био је Коста Нађ. Такође, у логору је деловао партијски комитет КПЈ, чији је секретар у почетку био Ратко Павловић Ћићко, а потом Иван Гошњак. Постојао је и логорски комитет чији је члан био Бранко Крсмановић. У бараци, у којој је боравио Бранко, имали су један радио преко кога су пратили вести из Београда, Москве и Лондона. Заједно са Мирком Ковачевићем, Лазаром Латиновићем и др Благојем Нешковићем, Бранко је био у групи која је боравак у логору користила за изучавање историје Комунистичке партије Југославије.[9] Бранко са друговима у Шпанији, 1937. године. Стоје Лазар Латиновић и Бранко Крсмановић, а седе Мирко Ковачевић, Ратко Павловић Ћићко и Брацо Вајс Један број југословенских добровољаца, имао је утицајне рођаке и пријатеље у Југославији, преко којих је могао да добије дозволу за повратак у земљу, али је Комунистичка партија Југославије дала директиву да нико појединачно не напушта логор и да се не враћа у земљу, како би се због већег броја добровољаца у Француској, извршио притисак јавности на власт у Југославији да дозволи повратак свима. Након што је септембра 1939. године у Европи избио Други светски рат, живот у логору је постајао све тежи — дошло је до забрана посета, примања новина и књига, а била је пооштрена и цензура писама. Почетком 1940. године, КПЈ је донела одлуку да се из логора свако извлачи и враћа у земљу како год може. Излазну визу је међу првима у мају 1940. добио др Ђура Мештеровић, а убрзо за њим и Бранко. Док су се они припремали за одлазак изненада једне ноћи, заједно са још десетак логораша, су били пребачени у логор „Верне“. У међувремену Силе Осовине су напале Француску, па је циљ власти био да све логораше за које су поуздано знали да су комунисти, пребаци у логор „Верне“. У овом логору су владали знатно лошији услови у односу на логор „Гирс“, а покушај бекства се кажњавао смрћу.[9] После окупације Француске, јула 1940. године и стварања Вишијевске Француске, на чијој су се територији налазили логори са интербригадистима, попустила је контрола логора и Ђура Мештеровић је први успео да напусти логор и крајем октобра 1940. је дошао у Марсељ. Убрзо за њим, почетком новембра логор су напустили и други интербригадисти, међу којима су били Славко Чолић и Бранко Крсмановић. Недуго потом, Бранков друг из Прага Лазар Латиновић је у Марсељу организовао прихватни центар за југословенске добровољце. Организовао га је уз помоћ власнице једног малог хотела, која је била из Југославије и њене ћерке Нинет. За време боравка у Марсељу, Бранко је покушавао да пронађе начин да се врати у Југославију. Истовремено његова породица упорно је покушавала да га извуче из логора и доведе кући у Параћин. Бранков друг Ратко Павловић, који је априла 1940. успео да се из логора врати у Југославију, посетио је Бранкову породицу и његовог оца Драгутина посаветовао да Бранку пошаље новац и одело. Преко Ивана Герасимовића, конзула Краљевине Југославије у Марсељу, који је био познаник Бранковог оца, успео је да добије пасош, а потом је чекао на италијанску транзитну визу.[9][10] Чекајући на италијанску визу, Бранко је заједно са својим друговима, међу којима су били — Ђура Мештеровић, Драгиша Луковић, Славко Чолић, Владо Ћетковић и други, боравио у хотелу у коме је Лазар Латиновић организовао прихватни центар. Пошто је била дубока јесен, они су најчешће седели у хотелу и разговарали. Такође, били су и партијски активни, пратили су политичку ситуацију у свету, а посебно ситуацији у Француској и Југославији. Партијски руководилац групе у Марсељу, био је Бранко Крсмановић, а након његовог одласка то су били Драгиша Луковић и Лазар Латиновић. Група у Марсељу била је повезана са партијским руководством у Југославији. Крајем јануара 1941. године Бранко је коначно добио италијанску визу, након чега се укрцао на експресни воз Париз—Атина и кренуо у Југославију.[9] Повратак у Југославију Након пет и по година, Бранко се крајем јануара 1941. године, вратио у Југославију. На граничном прелазу између Краљевине Италије и Краљевине Југославије као шпански добровољац био је ухапшен и спроведен у Београд. У затвору Управе града Београда, познатој „Главњачи“ провео је тридесет пет дана. Ислеђивали су га Светозар Вујковић, шеф Четвртог антикомунистичког одељења Управе града Београда и Ђорђе Космајац, полицијски агент. Почетком марта 1941. године био је пуштен и протеран у родни Параћин. Било му је забрањено да напушта Параћин и сваког дана је морао да се јавља у Среско начелство, а касније му је било дозвољено да се јавља само једном недељно. Недуго после Бранковог доласка у Параћин, из Београда је стигло решење у коме је био обавештен да му је као бившем учеснику Шпанског грађанског рата за место сталног боравка одређена Сребреница, у Босни. Спровођење ове одлуке о упућивању у Сребреницу омео је војни пуч од 27. марта и обарање Владе Цветковић—Мачек, као и одлука нове Владе генерала Душана Симовића о пуштању на слободу свих политичких затвореника, који су се налазили у притвору.[10] Фонтана „Слободе” — симбол братства и јединства, налази се испред зграде Општине Параћин. Аутори фонтане, која је откривена 1975. године, су Слободан Стојановић, академски вајар из Параћина и Радослав Прокић, архитекта из Крагујевца. Упркос полицијској забрани кретања ван Параћина и обавезног јављања у полицију, Бранко је наставио са политичким радом. Преко пријатеља, који су имали везе у полицији, набавио је легитимацију с којом је могао слободније да се креће. Повезао се са параћинским комунистима и с њима радио на јачању партијских и скојевских организација на терену Окружног комитета КПЈ за Поморавље, окупљању радничке и средњошколске омладине, стварању нових партијских ћелија и др. Највише је сарађивао са адвокатским приправником Бошком Ђуричићем и професором Миланом Мијалковићем. Бранко је посебно био интересантан младим радницима јер им је причао своја искуства из Шпанског грађанског рата, а највише је сарађивао са радницима Фабрике стакла. Заједно са другим параћинским комунистима, Бранко је био један од организатора демонстрација против потписивања Тројног пакта, 26. и демонстрација подршке војном пучу, 27. марта 1941. године у Параћину. Два дана касније, 29. марта 1941. отишао је у Београд, где је на Чукарици присуствовао саветовању Покрајинског комитета КПЈ за Србију, којим је руководио генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито. Овом саветовању, поред чланова Покрајинског комитета КПЈ за Србију, присуствовали су чланови Централног комитета КПЈ који су се налазили у Београду, као и секретари Окружних комитета и чланови Месног комитета КПЈ за Београд. Тада је дата критичка анализа новонастале ситуације и предложено да се ради на јачању антифашистичког фронта за одбрану земље.[10] Убрзо по Бранковом повратку у Параћин, 6. априла 1941. године отпочео је напад Сила Осовине на Краљевину Југославију, а већ 9. априла немачке јединице су ушле у Параћин. Као искусан борац против фашизма, Бранко је одмах по окупацији водио разговоре са параћинским комунистима и упозоравао их на опасности које им прете од фашистичких организација попут „Културбунда”, које су фолксдојчери почели да се организују у Параћину. Многе састанке са члановима и симпатизерима КПЈ, Бранко је одржавао у својој кући. У овом периоду, Бранко је активно сарађивао са Бошком Ђуричићем, Радиславом Никчевићем и Јоцом Милосављевићем, а убрзо након окупације, у Параћин је стигао и Петар Стамболић, инструктор ПК КПЈ за Србију који је био одређен за рад на терену Јагодине и Смедеревске Паланке. Априла 1941. године, Бранко је упознао своју нову девојку — Ружицу Милановић, студенткињу медицине, која је била родом из Јагодине, а обављала је дужност партијске курирке. Први сусрет Бранка и Ружице, догодио се на јагодинској железничкој станици, где је по задатку требало да га сачека. Пошто се нису познавали, знак препознавања је био цвет у реверу. Већ при првом сусрету, осетили су блискост па су се након тога чешће виђали.[11] Припреме за устанак На седници Централног комитета КПЈ одржаној у Загребу, 10. априла 1941. године донета је одлука о формирању Војног комитета чији је задатак био да руководи припремом партијских организација и народа за оружану борбу против окупатора. За председника Војног комитета био је постављен генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито, а међу изабраним члановима комитета био је и Бранко Крсмановић. Преко партијских канала, Бранко је био обавештен да се јави Покрајинском комитету КПЈ за Србију, где му је саопштено да је изабран за члана Војног комитета. Ту је сазнао да је Политбиро ЦК КПЈ донео одлуку да се настави са отпором окупатору и да се отпочне припрема за организовање оружаног устанка. Бранко је након тога, почео да ради на окупљању поузданих сарадника, којима је поверавао прве задатке. Један од најпоузданијих Бранкових сарадника био је скојевац Божидар Златковић, који је радио у фабрици штофова. По њему је слао поверљиве поруке Лабуду Ђукићу, Радмили Миљковић, Радиславу Никчевићу и другима. Такође, радио је на организовању ударних група које су се припремале за извршавање ситнијих саботажа и диверзија. На Мајском саветовању ЦК КПЈ, одржаном 4. маја 1941. године у Загребу, донета је одлука да се при свим партијским организацијама формирају Војни комитети, па је при Покрајинском комитету КПЈ за Србију, средином маја 1941. године формиран Војни комитет у који је, поред осталих — Спасенија Цана Бабовић, Сретен Жујовић Црни, Филип Кљајић Фића, ушао и Бранко Крсмановић. Задатак овог комитета био је припрема партијских организација за рад на организовању устанка у шта је спадало прикупљање оружја и друге војне опреме, санитетског материјала, организовање људи и војна обука, као и ширење пропаганде и др.[11][12] Одмах по формирању Војног комитета при ПК КПЈ за Србију, његови чланови су почели да обилазе Окружне комитете КПЈ и одржавају састанке са партијским руководствима, на којима су били формирани окружни војни комитети и одређивани конкретни задаци за организовање устанка. Поред Параћина и Јагодине, Бранко је свој рад проширио и на друга места у Поморављу. Одлазио је у Смедеревску Паланку, где је био повезан са Љубом Ивошевићем, Бранком Јефтићем и Иваном Мукером; у Азању, где је био повезан са Банетом Јелићем; у Јагодини је најчешће сарађивао са Радом Миљковић, Лабудом Ђукићем, Видом Милосављевић Кевом и др. Такође, одржавао је везе и са Обрадом Стефановићем из Ваљева, Желимиром Ђурићем из Ужица, Гвозденом Пауновићем из Краљева и др. У овом периоду Бранко је често навраћао код породице Милосављевић у Јагодини, чији су сви чланови припадали револуционарном покрету и КПЈ. Приликом обиласка окружних војних комитета и састанака са њиховим руководствима, до изражаја је долазило Бранково војно искуство из Шпанског грађанског рата, где је стекао чин капетана.[12] Крајем јуна 1941. године, Бранко је пошао у Ваљево да се сусретне са Милошем Минићем, инструктором ПК КПЈ за Србију. Дошавши у Ваљево, у кући доктора Мише Пантића, срео је његовог шурака, а свог друга из Шпаније — доктора Ђуру Мештеровића. Истог дана, 22. јуна 1941. године од једног омладинца су сазнали да је Немачка напала Совјетски Савез. Након овог сазнања, одлучили су да не остају у Пантићевој кући, који је био познати ваљевски комуниста, па су прешли у кућу учитеља Чеде Милосављевића. Приликом састанка са Милошем Минићем, Бранко је примио директиву да треба радити на убрзању припрема за устанак, па је одмах по повратку Јагодину, упозорио виђеније комунисте да се припазе од хапшења и да не бораве код својих кућа. Скоро сви виђенији параћински комунисти су избегли да буду ухапшени, у масовним хапшењима комуниста и њихових симпатизера након 22. јуна. Као шпански добровољац и познати комуниста, Бранко је био један од првих на удару полицијске рације, па је кућа његове породице неколико пута била претресана, а за њим је била расписана потерница. У то време, Бранко се заједно са Јоцом Милосављевићем налазио у оближњем селу Глоговцу. Тих дана у Јагодину је стигао Мома Марковић, инструктор ПК КПЈ за Србију, који је донео јунски проглас ЦК КПЈ.[12] Споменик Бранку Крсмановићу у Параћину, рад вајара Отоа Лога, подигнут 1981. године. Пошто је Бранку био онемогућен даљи боравак на овом терену, после састанка са Петром Стамболићем и члановима Окружног комитета КПЈ за Поморавље, крајем јуна 1941. године је прешао у окупирани Београд, где је становао заједно са адвокатским приправником Бором Нешковићем, братом доктора Благоја Нешковића. Током боравка у Београду, радио је на