Nova, nekorišćena Udžbenik za Tita : Kominterna i pripreme partizanskog rata u Evropi / priređivači Aleksej Timofejev, Milana Živanović Jezik srpski Godina 2018 Institut za noviju istoriju Srbije, 2018 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 527 str. : tabele ; 24 cm Biblioteka Studije i monografije / Institut za noviju istoriju Srbije ; knj. br. 107 Tiraž 300 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 124-135. Predmetne odrednice Gerilski rat -- Evropa -- 19v-20v -- Istorijska građa Partizansko ratovanje -- Evropa -- 20v -- Istorijska građa Knjiga Udžbenik za Tita: Kominterna i pripreme partizanskog rata u Evropi predstavlja značajan doprinos poznavanju istorijskih tokova koji su obeležili ne samo međuratni period naše istorije. Monografska studija i do skora poverljiva dokumenta u Prilogu pružaju priliku istraživačima, kao i široj zainteresovanoj publici da bolje upoznaju segmente srpske, a i balkanske istorije pomenutog perioda. Knjiga je veoma korisna i za bolje razumevanje kasnijeg (ratnog) perioda, u smislu pružanja (traženja) odgovora na prirodu konflikta u Jugoslaviji 1941–1945. između jedinica NOVJ i JVuO. Novo svetlo knjiga baca na diskusije o tome da li se 1941–1945. u Srbiji radilo o spontanom građanskom ratu koji je nastao sekundarno na margini opštenarodnog otpora okupatoru. S druge 220 strane, ona može da pobije i tvrdnje pojedinih autora o tome da je vrhuška partizanskog pokreta bila neuka ili samonikla u poređenju sa njihovim visokoškolovanim protivnicima. Autori su utemeljili činjenicu o tome da su lideri KPJ već uoči izbijanja Dtugog svetskog rata bili pripremljeni za partizansko ratovanje (čak i bolje nego što su za ovu specifičnu granu vojne nauke bili spremni generalštapski oficiri Kraljevine Jugoslavije), a imali su i jasno zactran cilj – pretvaranje imperijalističkog sukoba u građanski rat i pobedu u neizbežnoj oružanoj borbi za vlast. Marija GOLUBOVIĆ ********** Knjiga se sastoji od uvodne monografske studije „Tajne škole Kominterne“ i niza od 35 dokumenata iz Ruskog arhiva za društveno-političku istoriju (RGASPI) koji se nalaze u Fondu Izvršnog komiteta Komunističke internacionale (f. 495). Dokumenta su prema svom sadržaju i geografskoj odrednici grupisana u šest priloga: (1) Materijali korišćeni u nastavi; (2) Organizacija vojno-partizanske nastave; (3) Troškovi, oprema i statistika vojno-partizanskih kurseva IK KI; (4) Primer antimilitarističkog rada komunističke partije na Balkanu. Bugarska; (5) Primer antimilitarističkog rada komunističke partije na Balkanu. Grčka; (6) Primer antimilitarističkog rada komunističke partije na Balkanu. Jugoslavija. Autor uvodne monografske studije i stručnih komentara je Aleksej Timofejev, dok je dokumenta prevela i priredila za objavljivanje Milana Živanović. Dokumenta su, po rečima autora, prevođena tako da se sačuva „specifičan, arhaičan i donekle rogobatan stil dokumenata, nastalih na ruskom jeziku kao nezvaničnom službenom jeziku Kominterne“, čime je odista i očuvan duh vremena u kojem su nastala. Uvodna monografska studija „Tajne škole Kominterne“ sastoji se od sedam potpoglavlja – Uvodna razmatranja, Srpske tradicije četničkog ratovanja pre Drugog svetskog rata, Organizacija i priprema partizanskog rata u Rusiji do početka Drugog svetskog rata, Uloga Kominterne u organizaciji i pripremi partizanskog rata, Školovanje i priprema jugoslovenskog partizanskog kadra do početka Drugog svetskog rata i Istoriografija o odnosima Kominterne i Komunističke partije Jugoslavije, Beleške o dokumentima iz Priloga, te spiska literature i spiska skraćenica. Sadržaj uvodne studije predstavlja dobro osmišljeno, dosledno i celovito upoznavanje sa temom kojom se bave dokumenta iz priloga ove knjige. Na početku je odmah pojašnjeno značenje termina partizanski rat, a potom je izložen kratak istorijat ovakvog vida borbe koji nam ukazuje na činjenicu da ona uopšte ne predstavlja novinu sredine XX veka, već se prapočeci, prema rečima autora, mogu uočiti još u Tridesetogodišnjem ratu (1618– 1648), uz dalji razvoj ovog fenomena u XIX i početkom XX veka. U srpskoj tradiciji, ovakav vid borbe, koji se razvijao usled viševekovnog života pod osmanskom vlašću, bio je prisutan kod uskočkog i hajdučkog ratovanja.

Priredio mr.ing. Vojislav lalić-Petrić kao NOVA sa potpisom/posvetom Neveke Petrić namenjene Vasi Peštercu predsedniku udruženja pisaca Srbije Nevenka Petrić (Maslovare, 11. mart 1927 — Beograd, 27. decembar 2015) Po završetku osnovne škole pošla je u srednju Žensku građansku školu u Banjaluci, ali s obzirom da je Drugi svetski rat u Jugoslaviji počeo 6. aprila 1941. godine, sve škole su prestale sa radom do oslobođenja 1945.[1] godine, pa je prekinuto i Nevenkino školovanje. Posle napada fašističke Nemačke na Jugoslaviju, njene slobodoljubive snage počele su dizati ustanak protiv okupatora, pa je tako i Nevenkina cela porodica odmah 1941. godine stupila u prve redove, a sa njima i Nevenka, koja je tada imala 14 godina. Narodnooslobodilačka borba 1941—1945. U Narodnooslobodilačkoj borbi Jugoslavije (1941—1945), protiv nemačke okupacije i njihovih sledbenika, Neveka Petrić bila je borac, a vrlo brzo postaje omladinski rukovodilac u četi, bataljonu, odredu, a nešto kasnije i na okrugu Banjaluke, a potom i celoj centralnoj Bosni. Radila je na osnivanju omladinske antifašističke organizacije, kako na slobodnoj, tako i na neoslobođenoj teritoriji i to i na terenu i u vojsci, pošto su, posle izvesnog vremena, pored dva postojeća odreda, banjalučkog i prnjavorskog, osnivani i novi na području centralne Bosne – vlašićki, travnički, uzlomački, dobojski, derventski, tešanjski i drugi, a znatno kasnije i srednjobosanske brigade: Četrnaesta, Osamnaesta i Devetnaesta. Nevenka Petric, 1945. godine Na prvoj okružnoj konferenciji antifašističke omladine za okrug Banjaluku, Nevenka je izabrana za prvog predsednika omladine (USAOJ-a - Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije) za okrug Banja Luku, a nešto kasnije na Okružnoj konferenciji omladine cele centralne Bosne, održanoj u Tesliću, septembra 1944. godine, takođe je izabrana za predsednika omladine (USAOJ-a) za celu centralnu Bosnu. Tako je Nevenka Perić bila aktivno politički angažovana, kako među omladinom na terenu celog okruga centralne Bosne, tako i u svim vojnim odredima koju su tokom rata osnivani na području centralne Bosne: banjalučkom, uzlomačkom, motajničkom, prnjavorskom, vlašićkom, srbačkom, teslićko-tešanjskom i drugim, koji su tokom rata osnivani. Kako je u proleće 1944. godine, 2, 3. i 4. maja održan Drugi kongres USAOJ-a u Drvaru, Nevenka Petrić je bila veoma angažovana u pripremama i predvodila je delegate antifašističke omladine toga kraja koji su bili izabrani za ovaj kongres. Posle oslobođenja Odmah po oslobođenju u proleće 1945. godine, Neveka Perić je raspoređena na rad u oslobođenoj Banjaluci, 22.04.1945. godine i postavljenja je za prvog predsednika omladine grada Banjaluke, u kome je uskoro izabrana za predsednika Okružnog odbora USAOJ-a za okrug Banjaluku. U 1949. postavljena je za organizacionog sekretara, a od 1950. godine izabrana je za predsednika Oblasnog komiteta Narodne omladine za Bosansku krajinu. Sa te dužnosti upućena je u Višu političku školu u Beograd (1951—1953), koju je završila sa odličnim uspehom (10). 1954.godine vraća se u Banjaluku i postavljena je za načelnika za zdravlje i socijalnu politiku u Skupštini grada Banjaluke. 1956. godine prelazi na rad u Beograd gde je postavljena za načelnika za zdravlje i socijalnu politiku u centralnoj beogradskoj opštini – Stari Grad u Beogradu. Zatim je izabrana na Skupštini predstavnika žena svih republika i pokrajina Jugoslavije, održanoj u Zagrebu, 2, 3 i 4 maja 1961. godine, za sekretara Konferencije za društvenu aktivnost žena Jugoslavije. Na toj funkciji je bila dva mandata od po četiri godine i intezivno se bavila i poslovima na međunarodnom planu. U ovom periodu radila je i na poslovima u oblasti nauke i obrazovanja, takođe na nivou Federacije. U 1967. godini izabrana je za potpredsednika Saveta za planiranje porodice Jugoslavije, a naredne godine za predsednika, sa mandatom od četiri godine. Na istu dužnost je ponovo izabrana za još jedan četverogodišnji predsednički mandat. U svojstvu predsednika Saveta za planiranje porodice Jugoslavije, obavljala je izborne funkcije i na evropskom i na internacionalnom nivou u oblasti obrazovanja u domenu planiranja porodice. Bila je predstavnik Jugoslavije u toj međunarodnoj organizaciji u Londonu. U tom svojstvu izabrana je za predsednika Evropskog komiteta za obrazovanje Međunarodne federacije za planiranje porodice i za člana odgovarajućeg komiteta na internacionalnom nivou u svojstvu predstavnika Evrope. Takođe je bila član Centralnog Savjeta Međunarodne federacije za planiranje porodice (IPPF – International Planed Parenthood Federation), u svojstvu predstavnika Evrope. Bila je 10 godina direktor međunarodnog kursa UN na temu „Humanization of Relations Beatween Sexes and Responsible Parenthood“ („Humani odnosi među polovima i odgovorno roditeljstvo“), osnovanom pri Rektoratu Univerziteta u Sarajevu, od 1982 – 1992. godine. Učesnici na ovim kursevima bili su iz zemalja u razvoju sa svih kontinenata, a birali su ih i slali na kurseve odgovarajuće ustanove vlada određenih zemalja. Nevenka Petrić bila je i ekspert Ujedninjenih nacija – Fonda UN za populaciona pitanja, u periodu od 1982 – 1992. godine. U tom svojstvu povremeno je bila uključena u realizaciju pojedinih naučno-istraživaćkih projekata u Indiji, Indoneziji, Grčkoj, Rumuniji... Bibliografija Objavila je trinaest knjiga, od toga i jednu trilogiju „I zvijezde smo dosezali“ (1, 2. i 3.), a izdata je biobibliografija objavljenih radova Nevenke Petrić tokom pedeset godina: „Nevenka Petrić: Bibliografija 1945—1995.“ (sa ukupno 893 objavljena rada u navedenom periodu), zatim 1997. godine štampana je knjiga „Sto pedeset godina moje porodice 1855—2005.“, koju je izdao NIP „Radnička štampa“, Beograd, 2006. godine (479 str.). Među objavljenim knjigama je i doktorska disertacija - Dr Nevenka Petrić: „Čovjekove slobode, rađanje, samoupravljanje“ – sa akcentom na ustavnom ljudskom pravu na planiranje porodice u Jugoslaviji, 1987. god. (tiraž 1.500 primeraka). Među objavljenim knjigama su i tri na engleskom jeziku: a) Nevenka Petrić: „The Human Right to Free Choice on Childbirth in the Social Federal Republic of Yugoslavia“, tiraž 500, (1945) - knjiga je prvo objavljena na engleskom jeziku i bila jedan od osnovnih materijala za državnu delegaciju, a zatim i na srpskom: „Pravo čoveka da slobodno odlučuje o rađanju u Socijaliskičkoj Federativnoj Jugoslaviji“ objavljena je u istom tiražu. Ova knjiga poslužila je i kao osnovni materijal za pripreme delegacije Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) za Svetski kongres žena, održan u okviru delovanja Ujedinjenih nacija. Nevenka Petrić bila je član te delegacije na Svetskom kongresu žena, održanom u Meksiku 1975. godine. b) Nevenka Petrić: „The Integration of the contens on humanization of relations between the sexes and responsible parenthood into curricula of pedagogic and psychological disciplines for traning of pedagogues, psychologists and teachers“, 1980. tiraž 500. c) Nevenka Petrić: „Children in Yugoslav Socialist Self-Management Society“, 1980, tiraž 500. Objavljena je 21 knjiga u kojima je Nevenka Petrić koautor (12 na srpskom, 1 na makedonskom i 8 na engleskom) i brojne studije i članci na srpskom i stranim jezicima. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, 1963. godine, kao vanredni student. Dr. Nevenka Petrić na jednom od mnogobrojnih stručih izlaganja vezanih za planiranje porodice i vaspitanje mladih Doktorirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu na temu, „Čovjekove slobode, rađanje, samoupravljanje“. Knjiga na navedenu temu objavljena je u Sarajevu, „Svijetlost“, 1981. godine, 474 str, tiraž 1500. Nevenka Petrić je autor i četiri zbirke pesama: „Tražih tračak sunca pogledom“, Beograd, 1993, 57 strana, autorsko izdanje; „Zapis na vetru“, Beograd, 1994, 65 strana, autorsko izdanje; „Prolećni akordi“, Beograd, 1994, 79 strana, autorsko izdanje; „Kap rose na cvetku“, Beograd, 1996, 224 strana, izdavač DIK Književne novine – ENCIKLOPEDIJA, Beograd, Kneza Miloša broj 82, tel 011/658-441. U društvenom angažovanju Nevenka Petrić je: Član Udruženja pisaca Srbije i potpredsednik Saveza književnika Jugoslavije; Kao učesnik Narodnooslobodilačkog rata Jugoslavije, od 1941. do 1945. godine, nosilac je „Spomenice 1941“ i drugih odlikovanja i društvenih priznanja; Član je Komisije za međunarodnu saradnju Republičkog odbora SUBNOR-a Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata 1941-1945 Srbije; Svetska federacija boraca, Pariz, imenovala je Nevenku Petrić za člana svoje Komisije za međunarodnu saradnju; Republički odbor SUBNOR-a Srbije delegirao je Nevenku Petrić za svog predstavnika u Svetskoj federaciji boraca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PROPAST ZAPADA Nacrt za morfologiju istorije sveta OSVALD ŠPENGLER ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi.

Kao na slikama Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. Biografija[uredi | uredi izvor] D. H. Lorens 1906. godine. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima.[8] Književni rad[uredi | uredi izvor] Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.[12] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Romani[uredi | uredi izvor] The White Peacock (1911) The Trespasser (1912) Sons and Lovers (1913) The Rainbow (1915) Women in Love (1920) The Lost Girl (1920) Aaron`s Rod (1922) Kangaroo (1923) The Boy in the Bush (1924) The Plumed Serpent (1926) Lady Chatterley`s Lover (1928) The Escaped Cock (1929), kasnije preimenovano u The Man Who Died Zbirke priča[uredi | uredi izvor] The Prussian Officer and Other Stories (1914) jutra u meksiku meksicka jutra Tags: Meksiko indijanci knjiga knjige o indijancima putopis putopisi srednja amerika