Nekada popularni kursevi za samostalno aktivno učenje jezika. Sastoji se od 3 knjige, 21 singl ploče i malog kofera u koji se pakuju knjige i ploče. Knjige su osrednje očuvane, vide se tragovi korišćenja: Deutscher Kursus (168 strana), Rječnik (80 strana, 1962.g.), Gramatika (196 strana, 1962. g.). Knjige nisu iz iste godine, ali su iz istog kursa jezika. Singl ploče su iz 70-ih i veoma su dobro očuvane (nisu slušane ili vrlo retko). Kofer je dimenzije 33x22 cm, debljine 6 cm. ISKORISTITE OVU PRILIKU!!! Za kvalitet pogledajte uvećanu sliku! Pogledajte i druge predmete iz moje Limundo i Kupindo ponude. Kupovinom više predmeta štedite na poštarini.

Nekada popularni kursevi za samostalno aktivno učenje jezika. Sastoji se od 3 knjige, 21 singl ploče i malog kofera u koji se pakuju knjige i ploče. Knjige su dosta dobro očuvane, vide se tragovi korišćenja (mestimično žute fleke, podvlačenje grafitnom olovkom, i sl.): Written Excersises (154 strane, 1976.g.), English Course (232 strane, 1976.g.), Tečaj-priručnik (276 strana, 1974. g.). Singl ploče su iz 70-ih i veoma su dobro očuvane (nisu slušane ili vrlo retko). Kofer je dimenzije 38x23 cm, debljine 9 cm. ISKORISTITE OVU PRILIKU!!! Za kvalitet pogledajte uvećanu sliku! Pogledajte i druge predmete iz moje Limundo i Kupindo ponude. Kupovinom više predmeta štedite na poštarini.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! REČNIK KNJIŽEVNIH TERMINA - Dragiša Živković Izdavač: ROMANOV Banja Luka Godina izdanja: 2001. Povez: tvrd Broj strana: 950 Pismo: latinica Dragiša Živković (Zaječar, 13. avgust 1914[1] — Novi Sad, maj 2002) bio je srpski istoričar i teoretičar književnosti i univerzitetski profesor. Živković je bio dugogodišnji profesor novosadskog Filozofskog fakulteta na kome je predavao teoriju književnosti i srpsku književnost 19. veka.[2] Biografija Naučni rad započeo je na Univerzitetu u Beogradu, zatim prelazi u Sarajevo, a od 1962. je u Novom Sadu gde naredne godine dobija zvanje redovnog profesora. Na Katedri za jugoslovensku književnost predavao je teoriju književnosti i srpsku književnost 19. veka. Držao je specijalne kurseve na postdiplomskim književnim studijama.[2] Svoj naučni pristup proučavanju književnosti gradio je na ravnoteži teorijskog i istorijskog mišljenja. U središte pažnje stavljao je samo delo. Njegova “Teorija književnosti”, više od četiri decenije bio je glavni priručnik za uvođenje u studije književnosti. U oblasti istorije književnosti kritički se bavio literaturom naših pisaca uglavnom 19. veka, priređujući i njihova dela za štampu.[2] Srpsku književnost osvetlio je komparatistički u višetomnom kapitalnom delu “Evropski okviri srpske književnosti”. U svojim ranim radovima bavio se istorijom srpske književne kritike u 19. veku.[2] Po oceni kritike, izgradivši klasične obrasce modernog proučavanja književnosti prof. Živković je dao nezaobilazne priloge obnovi književne istorije kod Srba nakon krize pozitivističkog modela istraživanja. Značajne aktivnosti ostvario je i u Matici srpskoj kao član Odeljenja za književnost i jezik, Upravnog odbora, uredništva Letopisa i kao glavni i odgovorni urednik Zbornika za književnost i jezik od 1979. do 1994. godine.

C# osnove programiranja C# osnove programiranja količina ISBN: 978-86-7991-395-1 Kategorije: ., Programski jezici i Programiranje Autor: Rob Miles Broj strana: 512 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: B5 Godina izdavanja: 2017 Opis Postanite C# programer – i zabavite se dok to radite! Počnite sa pisanjem softvera kojim rešavate stvarne probleme, iako nemate nikakvo programersko iskustvo! Ova lako čitljiva knjiga omogućava da učite onako kako to vama najviše odgovara, pri čemu stičete veštine za građenje jedinstvenih i korisnih programa. Microsoft je potpuno preradio priručnik o programiranju za početnike, u koji su ugrađena sva saznanja o tome kako današnji početnici uče i zašto su neke druge knjige manje uspešne. Knjiga C# osnove programiranja ispunjena je novinama, od već napravljenih „Snaps” osnovnih funkcija, do projekata nazvanih „Neka se nešto dešava”. Bez obzira na to da li ste potpuni početnik ili već imate neka iskustva, ovaj priručnik će moć, uzbuđenje i zabavu koje nudi programiranje staviti tamo gde i pripada: u vaše ruke! Jednostavna, lako čitljiva knjiga u kojoj je sve u vašim rukama! Naučite kako da: – Dobijete besplatne alatke koje su vam neophodne za pravljenje savremenih programa – Radite sa 150 primera programa kojima se prikazuju najvažniji pojmovi – Koristite primer programa kao početnu tačku za svoje programe – Istražite šta se tačno dešava kada se programi izvršavaju – Pristupite razvoju programa sa profesionalnog stanovišta – Koristite moćne prečice za brži rad ugrađene u Microsoft Visual Studio – Ovladate klasama, interfejsima, metodama i ostalim najvažnijim pojmovima – Organizujete programe tako da se lakše prave i poboljšavaju – Preuzmete i odgovorite na unose korisnika – Sačuvate i obrađujete većinu tipova podataka iz stvarnog sveta – Pravite interaktivne igrice koje su zabavne za igranje – Gradite savremene interfejse koje će vaši korisnici voleti – Isprobavate i otklanjate greške u svom kodu – i kako da pre svega izbegnete probleme O ovoj knjizi – Za apsolutne početnike koji nikad nisu napisali nijedan red koda – Za sve one koje su obeshrabrile druge knjige ili kursevi o programiranju za početnike – Za programere koji imaju iskustva u dru­gim programerskim jezicima, ali sada žele da nauče C# O autoru Rob Miles predaje programiranje preko 25 godina. Kao izuzetan stručnjak za jezik C# i vrhunski profesio­nalac za razvoj Microsoft aplikacija, Rob uživa u tome da inspiriše novajlije i iskusne programere. Piše igrice, programe i poeziju, a bio je stručni savetnik u brojnim komercijalnim softverskim projektima. Knjiga je NOVA..... ------------------------------ M

57732) SKALP AKUPUNKTURA , Časlav Hadži Nikolić , Grafos Beograd 1983 , Uvod u praktični rad ; Akupunktura skalpa je nov metod čija istorija nije ispunila ni čitavu deceniju. Njena istorija počela je u bolnici Čišan u provenciji Sansi u severnoj Kini. Vezana je za ime doktora Ciao Šunfa, specijaliste za neurofiziologiju i tradicionalnu kinesku medicinu. Prvi put je sa uspehom primenjena septembra 1971 godine na pacijentu koji je imao slabost desne polovine tela uzrokovane promenama na krvnim sudovima mozga. Iz bolnice Čišan metod akupunkture skalpa preneo se u druge zdravstvene ustanove provincije, a zatim i u bolnice drugih delova Kine da bi najzad prešao njene granice i, osvojivši najpre okolne zemlje, prešao na Zapad gradeći svoj glavni bastion Francuskoj. U Jugoslaviji se primenjuje poslednjih godina, ali još uvek u ograničenom obimu. Naši lekari školovani u zemlji i inostranstvu obučavaju se na relativno kratkim kursevima usmerenim uglavnom ka korporalnoj akupunkturi. Sa skalp-akupunkturom upoznaju se letimično tokom nekoliko časova tako da ovo upoznavanje ostaje samo na grubo informativnom nivou. S obzirom na ograničen broj ustanova i pojedinaca koji primenjuju skalp-akupunkturu, mali broj lekara uspeva da produbi svoja znanja iz ove oblasti. Literatura je takođe oskudna, a na našem jeziku, koliko je meni poznato, uopšte je nema. Knjigu sam podelio na tri poglavlja. U prvom delu sam pomenuo osnovne tehničke principe manipulisanja iglama i primenu ovih tehničkih detalja na skalp-akupunkturu. U drugom delu su opisane zone stimulacije odnosno prikazan način njihovog preciznnog određivanja. Treće poglavlje predstavlja izbor indikacija u kojima se primenjuje sklap-akupunktura. S tim u vezi pomenuo bih nešto što mi se čini dosta značajnim. Prvo, iako je u odnosu na druge oblike akupunkture skalp-akupunktura bliža zapadnim poimanjima medicine, ipak stalno treba imati na umu da je ona zasnovana na tradicijama kineske medicine, te da stoga izvesne zone sa njihovim lokacijama i indikacijama treba posmatrati upravo u kontekstu principa kineske tradicionalne medicine a ne u odnosu na nama dobro poznate anatomsko-fiziološke detalje. Autor mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , ilustrovano, latinica, 132 strane

Nova, nekorišćena Udžbenik za Tita : Kominterna i pripreme partizanskog rata u Evropi / priređivači Aleksej Timofejev, Milana Živanović Jezik srpski Godina 2018 Institut za noviju istoriju Srbije, 2018 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 527 str. : tabele ; 24 cm Biblioteka Studije i monografije / Institut za noviju istoriju Srbije ; knj. br. 107 Tiraž 300 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 124-135. Predmetne odrednice Gerilski rat -- Evropa -- 19v-20v -- Istorijska građa Partizansko ratovanje -- Evropa -- 20v -- Istorijska građa Knjiga Udžbenik za Tita: Kominterna i pripreme partizanskog rata u Evropi predstavlja značajan doprinos poznavanju istorijskih tokova koji su obeležili ne samo međuratni period naše istorije. Monografska studija i do skora poverljiva dokumenta u Prilogu pružaju priliku istraživačima, kao i široj zainteresovanoj publici da bolje upoznaju segmente srpske, a i balkanske istorije pomenutog perioda. Knjiga je veoma korisna i za bolje razumevanje kasnijeg (ratnog) perioda, u smislu pružanja (traženja) odgovora na prirodu konflikta u Jugoslaviji 1941–1945. između jedinica NOVJ i JVuO. Novo svetlo knjiga baca na diskusije o tome da li se 1941–1945. u Srbiji radilo o spontanom građanskom ratu koji je nastao sekundarno na margini opštenarodnog otpora okupatoru. S druge 220 strane, ona može da pobije i tvrdnje pojedinih autora o tome da je vrhuška partizanskog pokreta bila neuka ili samonikla u poređenju sa njihovim visokoškolovanim protivnicima. Autori su utemeljili činjenicu o tome da su lideri KPJ već uoči izbijanja Dtugog svetskog rata bili pripremljeni za partizansko ratovanje (čak i bolje nego što su za ovu specifičnu granu vojne nauke bili spremni generalštapski oficiri Kraljevine Jugoslavije), a imali su i jasno zactran cilj – pretvaranje imperijalističkog sukoba u građanski rat i pobedu u neizbežnoj oružanoj borbi za vlast. Marija GOLUBOVIĆ ********** Knjiga se sastoji od uvodne monografske studije „Tajne škole Kominterne“ i niza od 35 dokumenata iz Ruskog arhiva za društveno-političku istoriju (RGASPI) koji se nalaze u Fondu Izvršnog komiteta Komunističke internacionale (f. 495). Dokumenta su prema svom sadržaju i geografskoj odrednici grupisana u šest priloga: (1) Materijali korišćeni u nastavi; (2) Organizacija vojno-partizanske nastave; (3) Troškovi, oprema i statistika vojno-partizanskih kurseva IK KI; (4) Primer antimilitarističkog rada komunističke partije na Balkanu. Bugarska; (5) Primer antimilitarističkog rada komunističke partije na Balkanu. Grčka; (6) Primer antimilitarističkog rada komunističke partije na Balkanu. Jugoslavija. Autor uvodne monografske studije i stručnih komentara je Aleksej Timofejev, dok je dokumenta prevela i priredila za objavljivanje Milana Živanović. Dokumenta su, po rečima autora, prevođena tako da se sačuva „specifičan, arhaičan i donekle rogobatan stil dokumenata, nastalih na ruskom jeziku kao nezvaničnom službenom jeziku Kominterne“, čime je odista i očuvan duh vremena u kojem su nastala. Uvodna monografska studija „Tajne škole Kominterne“ sastoji se od sedam potpoglavlja – Uvodna razmatranja, Srpske tradicije četničkog ratovanja pre Drugog svetskog rata, Organizacija i priprema partizanskog rata u Rusiji do početka Drugog svetskog rata, Uloga Kominterne u organizaciji i pripremi partizanskog rata, Školovanje i priprema jugoslovenskog partizanskog kadra do početka Drugog svetskog rata i Istoriografija o odnosima Kominterne i Komunističke partije Jugoslavije, Beleške o dokumentima iz Priloga, te spiska literature i spiska skraćenica. Sadržaj uvodne studije predstavlja dobro osmišljeno, dosledno i celovito upoznavanje sa temom kojom se bave dokumenta iz priloga ove knjige. Na početku je odmah pojašnjeno značenje termina partizanski rat, a potom je izložen kratak istorijat ovakvog vida borbe koji nam ukazuje na činjenicu da ona uopšte ne predstavlja novinu sredine XX veka, već se prapočeci, prema rečima autora, mogu uočiti još u Tridesetogodišnjem ratu (1618– 1648), uz dalji razvoj ovog fenomena u XIX i početkom XX veka. U srpskoj tradiciji, ovakav vid borbe, koji se razvijao usled viševekovnog života pod osmanskom vlašću, bio je prisutan kod uskočkog i hajdučkog ratovanja.

Odlično stanje Omotač kao na slikama, zacepljenje se može zakrpiti s unutrašnje strane Isak Istrazivanje Zemlje i kosmosa Isak Asimov (engl. Isaac Asimov), kršteno ime Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar rusko-jevrejskog porekla.[1][2] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR, ali je sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine[1], naselivši se se u Bruklinu u Njujorku. Isak Asimov je diplomirao hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939 koju je i doktorirao 1948. godine. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Djuijeve decimalne klasifikacije[3]. Pored Roberta A. Hajnlajna i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od Velike Trojke pisaca naučne fantastike. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot.[4] Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Biografija[uredi | uredi izvor] Mladost[uredi | uredi izvor] Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, mlinari jevrejskog porekla. Isak je dobio ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča u današoj Smolenskoj oblasti u Rusiji. Kao beba 1921. godine Isak Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila i samo je on preživeo. Imao je mlađu sestru Marciju (17. jun 1922.- 2. april 2011)[6] i mlađeg brata Stenlija (25. jul 1929. -16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 3. februara 1923, kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili hebrejskim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na hebrejskom kao i na engleskom. Sam je naučio da čita u svojoj petoj godini, a u školu je pošao godinu dana ranije pošto mu je majka lažirala datum rođenja. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Porodica Asimov je držala prodavnicu slatkiša sa novinama i magazinima, što je Isak označio ključnim za ljubav prema pisanoj reči.[8] Obrazovanje i karijera[uredi | uredi izvor] Asimov je pohađao državne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi,[9] završio je master studije hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije.[10] U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine.[11][12] Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini).[13] Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. Godine 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora, a 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije.[14] Lični život[uredi | uredi izvor] Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada — 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine, koju je upoznao na slepom sastanku iste godine.[15] Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Za vreme rata Gertruda se vratila u Bruklun, gde se Isak doselio 1946. godine. Na leto 1948. godine preselili su se na Mehtenu da bi se maja 1949. prebacili u Boston, a zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, te Volthemu u maju 1951, i na kraju Vest Njutonu 1956.[16] Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine).[17] Isak i Gertruda su se razdvojili 1970. a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja života. Pošto se razveo 1973, njegova druga žena postala je pisac, psihijatar i psihianalitičar Dženet Opal Džepson.[18] Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sajgana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. Godine 1984, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine.[4] Isak Asimov sa Robertom A. Heinleinom i L. Spragom de Kampom Bolest i smrt[uredi | uredi izvor] Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti.[19] Književni rad[uredi | uredi izvor] Postoje četiri Asimovljeva zakona robotike koja važe i danas, a glase: 0. Robot ne sme naškoditi čovečanstvu, niti svojom pasivnošću dozvoliti da se naškodi čovečanstvu. 1. Robot ne sme naškoditi čoveku, niti svojom pasivnošću dozvoliti da se naškodi čoveku, osim kada je to u suprotnosti s nultim zakonom. 2. Robot mora slušati ljudske naredbe, osim ako su one u suprotnosti sa nultim ili prvim zakonom. 3. Robot treba štititi svoj integritet, osim kada je to u suprotnosti sa nultim, prvim ili drugim zakonom. Asimov je za svoje najbolje delo smatrao priču Poslednje pitanje iz 1956. godine. Tokom 1964. ponudio je svoje viđenje sveta 2014. godine.[20] Citati[uredi | uredi izvor] „Život je ugodan. Smrt je mirna. Prelaz je taj koji nas brine.” „Nikad nemoj dozvoliti da ti osećaj morala zasmeta da učiniš ono što je ispravno.” „Ne bojim se računara, bojim se njihove odsutnosti.” „Svakakve se računarske greške pojavljuju. Bili biste iznenađeni brojem lekara koji tvrde da leče muške trudnice.” „Ja ne čitam brzo, ja brzo razumem.” „Ne verujem u život posle smrti zato što ne moram provesti celi život bojeći se pakla ili još gore — raja. Ma kakva god je mučenja bila u paklu, mislim da bi do sada u raju bila mnogo gora.” „Pišem zbog istog razloga zbog kojeg i dišem — da to ne činim, umro bih.” „Oni ljudi koji misle da znaju sve veliki su gnjavatori nama koji stvarno sve znamo.” „Kada nekoga uvredimo, nazovemo ga životinjom. Okrutnije bi bilo namerno ga nazvati čovekom.” „Loša ideja dobro napisana će biti bolje prihvaćena od loše napisane ali dobre ideje.” „Nasilje je poslednje utočište nesposobnih.” Bibliografija[uredi | uredi izvor] Ciklus o robotima Čelične pećine (The Caves of Steel) (1954) Sabrani roboti (The complete robot) (1982) Golo Sunce (The Naked Sun) (1957) Roboti zore (The Robots of Dawn) (1983) Roboti i Carstvo (Robots and Empire) (1985) Pozitronski čovek (The Positronic Man) (1992) - zajedno sa Robertom Silverbergom Ciklus o Carstvu Slepa ulica (Blind alley) (1945) Šljunak na nebu (Pebble in the Sky) (1950) Zvezde, prah nebeski (The Stars, Like Dust) (1951) Svemirske struje (The Currents of Space) (1952) Ciklus o Zadužbini Zadužbina (Foundation) (1951) Zadužbina i Carstvo (Foundation and Empire) (1952) Druga Zadužbina (Second Foundation) (1953) Na rubu Zadužbine (Foundation`s Edge) (1982) Zadužbina i Zemlja (Foundation and Earth) (1986) Preludijum za Zadužbinu (Prelude to Foundation) (1988) U susret Zadužbini (Forward the Foundation) (1991) Romani van ciklusa Ja, robot (I, Robot) (1950), zbirka pripovedaka Kraj večnosti (The End of Eternity) (1955) Bogovi lično (The Gods Themselves) (1972) Nemezis (Nemesis) (1989) Spuštanje noći (Nightfall) (1990) The Ugly Little Boy (1992) Popularna nauka Istraživanja Zemlje i Kosmosa (Exploring the Earth and the Cosmos) (1982) Isaac Asimov`s Guide to Earth and Space (1991)

PROPAST ZAPADA - 1- 4 Osvald Špengler : Uvod Glava prva: O smislu brojeva Glava druga: Problem istorije sveta Glava treća: Makrokozam Glava četvrta: Muzika i plastika Glava peta: Slika duše i osećanje života Glava šesta: Faustovsko i apolinisko saznanje prirode ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi... idea 216+316+296+356 STANJE ODLIČNO KAO NOVO L.1/3