Kao na slikama Retko u ponudi 1949. Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Иво Андрић S. Kragujevic, Ivo Andric, 1961.jpg Андрић (1961) Датум рођења 9. октобар 1892. Место рођења Долац, код Травника, Аустроугарска Датум смрти 13. март 1975. (82 год.) Место смрти Београд, СФР Југославија Школа Карл-Франценс Универзитет Грац, Филозофски факултет Свеучилишта у Загребу, Универзитет у Бечу, Филозофски факултет Јагелонског универзитета Супружник Милица Бабић-Јовановић (1958—1968) Период 1911—1974 Најважнија дела На Дрини ћуприја Проклета авлија Травничка хроника О причи и причању Омерпаша Латас Награде Legion Honneur GO ribbon.svg Орден Легије части II реда (1937) Ribbon of Order of the German Eagle.svg Орден Немачког орла I реда (1939) Order of merits for the people with golden star Rib.png Орден заслуга за народ I реда (1950)[1] Nobel prize medal.svg Нобелова награда за књижевност (1961) Orden Republike1(traka).png Орден Републике са златним венцем (1962) Order of the Hero of socialist labour Rib.png Орден јунака социјалистичког рада (1972) Потпис Посланик Краљевине Југославије у Немачкој На дужности 1939—1941. Краљ Петар II Карађорђевић (Кнез Павле као регент) Претходник Александар Цинцар-Марковић Наследник Младен Ивековић (као амбасадор у Западној Немачкој) Митја Вошњак (као амбасадор у Источној Немачкој) Родна кућа Иве Андрића Године 1961.(10. децембра) добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[9] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[10] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[39] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[39] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[40] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[41] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[42] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [43], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[44] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[45] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[46] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[47], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[48][49] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[50] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[51] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[52] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[53] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[54] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[55] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Број Установа или насеље Место 1. Средња школа Иво Андрић Вишеград 2. Основна школа Иво Андрић Канарево брдо, Београд 3. Основна школа Иво Андрић Бања Лука 4. Основна школа Иво Андрић Ниш 5. Основна школа Иво Андрић Прањани[56] 6. Основна школа Иво Андрић Радинац[57] 7. Основна школа Иво Андрић Ђулићи, Теслић 8. Основна школа Иво Андрић Горњи Милановац 9. Основна школа Иво Андрић Кулаши 10. Основна школа Иво Андрић Будисава 11. Месна заједница Иво Андрић Лиман, Нови Сад 12. Андрићев институт Андрићград, Вишеград 13. ЈУ Центар средњих школа Иво Андрић Прњавор 14. Задужбина Иве Андрића Милутина Бојића 4 у Београду 15. Андрићев венац градско насеље/четврт (у Београду) 16. Народна библиотека „Иво Андрић” Вишеград 17. Библиотека „Иво Андрић” Андрићев институт Вишеград 18. Народна библиотека „Иво Андрић” у Челинцу Челинац Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[58] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[59] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[59] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[59] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[59] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[60] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[61] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[62] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[63] Tags: Prvo izdanje 1. izdanja knjiga Ive Andrića Srpska proza xx veka 20. vek Pripovetke priče ekspresionizam realizam

napisao Djordje Dera 1911 Publije ili Gaj Kornelije Tacit (lat. Publius ili Gaius Cornelius Tacitus) (rođen oko 55. - umro oko 115. godine), bio je rimski govornik, pravnik i senator i jedan od najvećih antičkih istoričara. Njegovi glavni radovi Anali i Istorije su za predmet imali istoriju Rimskog carstva prvog veka od smrti cara Avgusta 14 godine do smrti Domicijana 96. godine. Tacitovi radovi sadrže vredne informacije o njegovom svetu, premda nedostaju detalji iz njegovog života. Čak i njegovo ime nije pouzdano utvrđeno. Ono malo što znamo dolazi iz rasutih detalja iz njegovog rada, pisama njegovog prijatelja i obožavaoca Plinija Mlađeg, natpisa nađenih u Milasi i Kariji i naučničkih nagađanja. Tacit je rođen oko 55. godine u viteškoj porodici kao i mnogi drugi latinski autori Zlatnog i Srebrnog doba. Kao najverovatnije mesto rođenja uzima se područje severne Italije (u antičkom smislu). Tačan datum i mesto rođenja nigde nisu izričito navedeni. Isto je i sa njegovim imenom. U nekim pismima Sidonija Apolinara i u nekim starim i nevažnim natpisima njegovo ime je Gaj ali u velikom preživelom rukopisu njegovog rada njegovo ime je Publije. Nasleđe i mesto rođenja[uredi] Njegovo nipodaštavanje zbog socijalnog penjanja je dovelo do hipoteze da je njegova familija vodila poreklo od nepoznate grane patricijskog roda Kornelijevaca, ali nijedan Kornelijevac nikada nije imao deo imena Tacit. Starije aristokratske familije su u velikoj meri bile uništene u haosu koji je pratio kraj republike i Tacit je lično smatrao da za svoj rang duguje carevima iz dinastije Flavijevaca. Hipoteza da je vodio poreklo od oslobođenog roba nije potvrđena u bilo kojoj njegovoj izjavi, govorima koje bi senatori i vitezovi izgovarali kada govore o oslobođenicima i stoga je lako odbačena. Njegov otac je verovatno bio Kornelije Tacit. On je bio prokurator Belgike i Germanije. Sin ovog Kornelija Tacita je pominjan od strane Plinija Mlađeg kao primer neverovatnog rasta i starenja uključujući i brzu smrt. Ovo znači da ovaj sin nije istoričar ali senior Kornelije Tacit bi mogao da bude njegov ujak. Iz ove veze i prijateljstva između Plinija Mlađeg i mladog Tacita izvlači se zaključak da su dve familije iz iste klase, načina života, da su bili ekviti iz provincijskih familija sa značajnim bogatstvom. Tačna provincija iz koje je poticao je nepoznata. Njegova ženidba sa ćerkom senatora Narbonensisa Gneja Julija Agrikole može da se tumači kao da je i on iz Narbonske Galije. Možda je španskog porekla od Fabija Justa kojem je Tacit posvetio Dijalog što po nekima sugeriše porodičnu vezu sa Hispanijom. Njegovo prijateljstvo sa Plinijem ukazuje na severnu Italiju kao na njegov dom. Nijedan dokaz nije konačan. Gnej Julije Agrikola je mogao znati Tacita sa druge strane. Marcijal posvećuje poemu Pliniju, a ne izvrsnom Tacitu što ne bi bio slučaj da je Tacit bio iz Hispanije. Marcijalov često podrugljiv stil nije odgovarao Tacitovom dostojanstvenom i ozbiljnom maniru. Ne postoje dokazi da su Plinijevi prijatelji iz severne Italije poznavali Tacita niti Plinijeva pisma koja nagoveštavaju da su dva prijatelja delila istu provinciju. Njegovo poreklo umeće i govorništvo i njegove povremene simpatije za varvare koji su se odupirali rimskoj vlasti je navelo neke da pomisle da je keltskog porekla. Kelti koji su zauzeli Galiju pre Rimljana bili su poznati po svom umeću u govorništvu ali su u to vreme bili podjarmljeni od Rimljana. Javni život, brak i književna karijera[uredi] Kao mladić je studirao retoriku u Rimu, kao pripremu za karijeru u zakonodavstvu i politici a, možda je studirao kao Plinije kod Kvintilijana. 77. ili 78. se oženio Julijom Agrikolom ćerkom čuvenog generala Agrikole. Ne znamo ništa o njihovom braku ili kućnom životu osim da je Tacit voleo lov i čist vazduh. Početak svoje karijere duguje Vespazijanu kao što nam i sam kaže u Istoriji, ali je pod Titusom ušao u politički život kao kvestor 81. ili 82. Napredovao je u počasnim službama da bi postao pretor u 88. godini i držao je poziciju u religioznom veću petnaestorice, sveštenika koji su se starali o Sibilinim knjigama i Sekularnim Igrama. Bio je izvikan kao pravnik i govornik, njegovo umeće u javnom nastupu tumačeno je ironično u svetlu njegovog imena jer Tacit na latinskom znači tih. Jedna od njegovih mudrih rečenica je: `što je više zakona to je manje pravde`.[1] Služio je u provinciji od 89. do 93, možda kao komandant legije možda kao civil. Njegova ličnost i imovina su preživele Domicijanovu vlast i teror (93-96) ali iskustvo ga je učinilo iznurenim i ljutim. Možda se stideo zbog sopstvenog saučesništva. U svakom slučaju posle toga je u njegovim radovima evidentna mržnja prema tiraniji. Prvi od svoje familije je postao konzul 97. za vreme vladavine Nerve. Za to vreme je dostigao vrhunac svoje slave kao govornik kada je održao posmtrni govor slavnom starom vojniku Verginiju Rufusu. U sledećoj godini napisao je i objavio dela Agrikola i Germanija i time nagovestio svoja literarna nastojanja koje će ga pratiti do smrti. Posle nestaje sa javne scene na koju se vratio za vreme vladavine Trajana. 100. zajedno sa svojim prijateljem Plinijem Mlađim optužuje Marija Priska prokonzula Afrike zbog korupcije. Prisk je osuđen i poslat u egzil i Plinije je napisao nekoliko dana kasnije da je Tacit govorio „sa uzvišenošću koja je bila karakteristika njegovog stila govorništva“. Sledio je dug period odsustvovanja sa političkog i javnog života za vreme kojeg je napisao nekoliko svojih velikih radova. Prvo je napisao Istorije pa zatim Anale. Državo je najvipu civilnu vlast u rimskoj provinciji Aziji u današnjoj zapadnoj Anatoliji 112. ili 113. kako je zabelženo u natpisu nađenom u Malasi. Događaj u Analima fiksira 116. kao godinu pre koje nije nastupila njegova smrt a mogla se dogoditi sve do 125. Nepoznato je da li je imao dece iako je u Avgustijnovoj Istoriji pomenuto da je car Marko Klaudije Tacit izjavljivao da je naslednik i obezbedio čuvanje njegovih radova, ali kao i sve drugo u pomenutoj Istoriji i ovo je verovatno pogrešno. Dela[uredi] Pet dela koje se pripisuju Tacitu su sačuvana (ili bar veliki delovi ovih dela). Godine su približne a poslednje dve (njegovi glavni radovi) su verovatno zahtevale nekoliko godina da bi se napisle. Dijalog o besednicima (lat. Dialogus de oratoribus) (oko 80. godine) O životu i karakteru Agrikole[2] (lat. De vita et mortibus Agricolae) (98. godine) Germanija (lat. De origine et situ Germanorum) (98. godine) Istorije (lat. Historiae) (oko 105. godine) Anali (lat. Annales) (oko 117. godine) Veliki radovi[uredi] Dva velika rada koja su originalno objavljena odvojeno zamišljena su tako da sačinjavaju jednu ediciju od trideset knjiga sa Analima vremenski ispred Istorije. Iako nisu pisana tim redosledom dela redom izlažu period od smrti Avgusta (14) do smrti Domicijana (96). Istorije[uredi] U jednom od prvih poglavlja Agrikole Tacit je rekao da je želeo da priča o godinama vladavine Domicijana, Nerve i Trajana. U Istoriji je projekat modifikovan: U uvodu Tacit kaže da će se vladavinom Nerve i Trajana baviti kasnije. Umesto toga on će pokriti period koji je počeo sa građanskim ratovima godinom četvorice careva koja se završava despotizmom Flavija. Samo prve četiri knjige i 26 poglavlja pete knjige su sačuvane i pokrivaju 69. godinu i početak 70. Veruje se da je rad nastavljen do smrti Domicijana 18. septembra 96. Peta knjiga sadrži kao uvod u Titovo suzbijanje velike jevrejske pobune kratak etnografski izveštaj o antičkim Jevrejima i neprocenjiv zapis o gledištu učenih Rimljana na ove ljude. Anali[uredi] Anali su Tacitov poslednji rad koji pokrivaju period od smrti Avgusta Cezara 14. godine. Napisao je bar 16 knjiga ali one od 7. do 10. i delovi 5, 6, 11. i 16. nedostaju. Knjiga 6 se završava smrđu Tiberija i knjige 7-12 sadrže vladavine Kaligule i Klaudija. Ostatle knjige sadrže vladavinu Nerona možda do njegove smrti u junu 68. ili do kraja te godine da bi se povezale sa Istorijom. Druga polovina knjige 16 nedostaje (završava se sa događajima iz godine 66). Ne znamo da li je Tacit kompletirao rad kao ni da li je završio druge radove koje je planirao da uradi. Umro je pre nego što je mogao da završi planirane istorije Nerve i Trajana i nije sačuvan nijedan zapis o radu na Avgustu Cezaru i početku Carstva sa kojim je nameravao da završi svoj prvi rad kao istoričar. On u svojim analima, pored ostalog, pominje jedno pleme, koje neki zbog sličnosti naziva dovode u direktnu vezu sa današnjim Srbima, na čijem se čelu nalazi izvesni Zorsines. Manji radovi[uredi] Tacit je napisao i tri manja rada sa različitim temama:Agrikola biografija Gneja Julija Agrikole, Germanija monografija o zemljama i plemenima varvarskih Germana i dijalozi o umetnosti retorike. Germanija[uredi] Germanija (lat. De Originae et situ Germanorum) je etnografski rad o različitim germanskim plemenima izvan Rimskog carstva. Germanija se izdvaja u tradiciji koju su postgavili autori od Herodota do Julija Cezara. Knjiga počinje opisom zemlje, zakona i običaja kod Germana (poglavlja 1-27), zatim opisuje pojedinačna plemena počevši od onih koja su živela bliže rimskim zemljama i završava se sa onim plemenima koja su živela na krajnjim obalama Baltičkog mora sa opisom primitivnih i divljih Fena i nepoznatim plemenima iza njih. To je najoriginalniji i najvažniji spomenik germanskih tradicija.[3] Agrikola[uredi] Agrikola (lat. De vita et moribus Iulii Agricolae je napisan 98. i govori nam o životu Gneja Julija Agrikole, čuvenog rimskog generala i Tacitovog rođaka. On takođe pokriva sažeto geografiju i etnografiju antičke Britanije. Kao u Germaniji Tacit suprotstavlja slobodu domorodaca Brita tiraniji i korupciji Carstva. Knjiga takođe sadrži rečitu i oštru polemiku protiv gramežljivosti i pohlepe Rima. Dijalog[uredi] Nije pouzdano utvrđeno kada je Dilajog (lat. Dialogus de oratoribus nastao ali je verovatno napisan posle Agrikole i Germanije. Mnoge karakteristike su uzete iz drugih Tacitovih dela i to ide toliko daleko da se čak osporava da je Tacit to napisao iako je uvek u rukopisnoj tradiciji grupisano sa Agrikolom i Germanijom. Način pisanja u Dijalozima više je blizak Ciceronovim naučnim radovima - otmen ali ne i dosadan stil što je inspirisano učenjem Kvintilijana. Nedostaje neslaganje koje je tipično za Tacitove velike istorijske radove. Možda je napisan kada je Tacit bio mlad. Posveta Fabiju Justu daje datum objavljivanja ali ne i datum pisanja. Neobičan klasičan stil može verovatnije da se objasni time da su Dijalozi rad koji se bavi retorikom. Za radove u retoričkom žanru struktura jezik i stil Cicerona su bili uobičajeni modeli. Izvori Tacita[uredi] Tacit je bio u položaju da koristi zvanične izvore Rimske države kao što su: senatska akta i kolekcija odluka vlade i novosti u sudstvu i glavnom gradu. Mogao je da čita i govore nekih careva kao što su Tiberije i Klaudije. Tacit je bio podozriv istoričar koji je obraćao mnogo pažnje svojim istorijskim radovima. Mali nedostaci koji se pojavljuju u Analima bi mogli da budu zbog činjenice da je Tacit umro pre nego što ih je dovršio i stoga nije mogao da ih pročita po završetku. Pored ovih koristio je i druge istorijske i literarne izvore. Koristio ih je slobodno i nije bio jednostran već je birao između različitih izvora sa različitim tendencijama. Tacit neke od njih i direktno citira kao na primer Plinija Starijeg koji je napisao delo Germanski rat (lat. Bella Germaniae i istorijski rad koji je bio nastavak Aufidija Basusa. Tacit je mogao koristiti i neke kolekcije pisama i razne beleške. Uzeo je neke informacije iz drugih radova istorijskog žanra kao na primer Exitus illustrium virorum. Ovo je bila kolekcija knjiga onih koji su bili protivnici careva. Književni stil[uredi] Tacitova dela su poznata po svojoj na mah oštroj i zbijenoj prozi, retkoj blistavosti kao suprotnosti popustljivom stilu nekih njegovih savremenika kao što je Plutarh. Poraz rimske armije 63 koji je opisao u prvom delu Anala je jedna od retkih prilika kada se latio neke vrste blistavosti, ali i onda je radije pisao o kraju neprijateljstava sa mirnoćom nego da se služi doteranim frazama. U najvećem delu svojih spisa služi se striktnim hronološkim redom u svojoj naraciji, teško je uopštavao već je ostavljao čitaocu da on sam napravi „veću sliku“ za sebe. Bez obzira na to kada je skicirao veću sliku kao na primer u uvodnim delovima Anala kada je sumirao situaciju pri kraju vladavine Avgusta nije mu trebalo više od nekoliko fraza da uvede čitaoca u srce priče. Pristup istoriji[uredi] Tacitov istorijski stil kombinuje različite pristupe istoriji u njegov saopstveni metod. Postoje neke sličnosti sa Salustijem Krispom kao što su hronološki ispisane činjenice, moralne lekcije i doterano dovođenje u centar dramatičnih zbivanja. Njegov istorijski rad karakteriše pesimizam. Tacit sam kaže da je njegov cilj da izlaže činjenice bez emocija kao što su gorčina ili ljubav koje je u potpunosti izbacio iz svog dela. Iako je ovo najbliže što se moglo doći u pogledu neutralne tačke gledišta u antici postojale su izvesne rasprave o Tacitovoj neutralnosti odnosno ljubavi ka drugima. U svojim radovima Tacit se prvenstveno bavio odnosom snaga Rimskog Senata i Rimskih Careva. Njegovi radovi su puni priča o korupciji i tiraniji u vladajućoj klasi. Oni su potrošili njihovu dugo čuvanu kulturnu tradiciju slobode govora i samopoštovanja jer su morali da se ulizuju carevima od kojih su retki bili dobroćudni. Još jedna važna tema je uloga vojske u dolasku na vlast i ostanku na vlasti pojedinih careva. Tacit opisuje vodeću ulogu legija koje su čuvale Rimske granice kao i vojske u samom Rimu Pretorijanske garde u izboru careva. Tacitova politička karijera se odigrala uglavnom za vreme cara Domicijana tako da je iskusio tiraniju, korupciju i dekadenciju tog doba što može da objasni njegov ljute i ironične analize. On upozorava na opasnosti neograničene moći neutemeljene na principima, korupcije koja je nagrizala blagostanje carstva. Možda je ta tiranija koju je isuksio bila uzrok njegovom negativnom stavu prema carevima iz Julijevsko-Klaudijevske dinastije. Bez obzira na to slika koju je izgradio o Tiberiju u prvih šest knjiga Anala nije ni samo sumorna ni samo odobravajuća. Veliki broj naučnika smatra da je slika Tiberija u prvoj knjizi dobra da bi postala negativna u sledećim knjigama što je povezano sa intrigama Sejana. Tacit se nije ustučavao da uputi reči hvale ali i reči osude za istu osobu često objašnjavajući otvoreno njene pozitivne osobine kao i one koje zaslužuju prezrenje. Dok je opisivao život svog tasta Agrikole, izneo je stav da istoričari treba da budu umereni u oceni ljudi.[4] Zbog te njegove neutralnosti mnogi kasniji mislioci su smatrali njegove radove za odbranu carskog sistema dok su ih drugi videli kao odbacivanje istog što je dokaz da je uspeo u svom naumu da bude objektivan. Stil proze[uredi] Tacitovo umeće u pisanju je veliko. Nijedan drugi autor se ne smatra jednakim njemu izuzev možda Cicerona. Njegov stil se razlikuje kako od onog iz Srebrnog Doba tako i od onog iz Zlatnog Doba. Doduše imao je proračunatu veličanstvenost i rečitost što je umnogome mogao da zahvali činjenici da je bio obrazovan u govorništvu. Njegov stil je krajnje sažet čak epigramski. Rečenice su retko tečne ili lepe ali njihova poenta je uvek jasna. Isti stil je bio u isto vreme ismejan kao „grub, neprijatan i težak“ i nagrađivan kao „dostojanstven, kratak i jezgrovito rečit“. Njegovi istorijski radovi su kao centar interesovanja imali psihu i unutrašnje motive ličnosti, često sa ulaženjem u unutrašnjost pojedinca mada je pod znakom pitanja koliko su ta ulaženja u unutrašnjost ličnosti ispravna i ubedljiva. On je najbolji kada izražava dvoličnost, licemerstvo i udvorištvo. Na primer, on pominje Tiberijevo odbijanje titule Otac otadžbine (lat. Pater Patriae) tako što je opozivao instituciju zakona koja zabranjuje izdajničke govore ili pisanja i neosnovane optužbe koje rezultuju sudskim procesima (Anali,1.72). Na drugom mestu (Anali 4,64-66) on poredi Tiberijevu javnu deobu novčane pomoći sa njegovim neuspehom da zaustavi zloupotrebu pravde. Međutim, ova vrsta pronicanja u nešto mu je donela nagrađivanje, bio je takođe kritikovan zbog ne davanja veće slike događaja koje je opisivao. Tacit za svoj jezik i metod najviše duguje Salustiju Krispu. Amijan Marcelin je kasniji istoričar čiji rad mu se najviše probližava po stilu. Studije i shvatanje istorije[uredi] Plinije Mlađi u svom sedmom pismu Tacitu kaže: „Predviđam a moja predviđanja su obično dobra da će tvoje istorije biti besmrtne“. Tacit je zapamćen kao najveći i najslavniji rimski istoričar jednak ako ne i bolji od Tukidida najvećeg starogrčkog istoričara. Enciklopedija Britanika smatra da je Tacit zaslužio jedno od najviših mesta među ljudima od pera svih vremena. Njegov uticaj daleko prevazilazi samo istoriju. Njegovo delo se čita i zbog njegovih saveta iz morala zbog njegovog dramatičnog pripovedanja, zbog njegovog neuporedivog stila proze. Kao politički teoretičar je veoma uticajan i van polja istorije. Političke lekcije iz njegovog rada idu u dva smera. Prvi je crvenoi Tacit koji podržava republikanske ideale a drugi je crni Tacit kojeg neki vide kao lekciju iz Makjavelijeve realnepolitike. Iako je njegov rad najvredniji izvor za istoriju njegovog vremena njegova preciznost je ponekad pod znakom pitanja. Anali su bazirani na izvorima iz druge ruke čija pouzdanost je nepoznata i postoje neke očigledne manje greške kao na primer mešanje dve ćerke Marka Antonija i Oktavije Minor obe sa imenom Antonija. Istorije su pisane na osnovu dokumenata iz prve ruke i mnogo je preciznija kada je u pitanju period Flavijevaca iako je Tacitova mržnja prema Dimicijanu izgleda obojila njegov ton i izlaganje. Dr Đorđe Dera (Novi Sad, 1844 — Novi Sad, 18. mart 1917) je bio srpski filolog i profesor Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu. iografija[uredi] Potiče iz poznate novosadske porodice cincarskog porekla. Gimnaziju pohađao u Vinkovcima, Novom Sadu i Pešti. Studije prava započeo u Gracu, a završio u Pešti, gde je stekao zvanje doktora pravnih nauka 1867. godine. Zatim upisuje Bogosloviju u Sremskim Karlovcima, uveren da Srbi u Ugarskoj jedino preko crkvene jerarhije mogu napredovati.[1] Ubrzo napušta ovu ideju i počinje da radi u prosveti. Izučavao je klasičnu filologiju i bio profesor novosadske Srpske gimnazije od 1867. do 1905. godine. Predavao je starogrčki, latinski, nemački, mađarski jezik i istoriju sveta. Sa francuskog je prevodio književna dela. Na osnovu svojih iskustava sa putovanja po Evropi napisao putopise iz Italije i Rusije. Sa profesorom Blagojem Brančićem priredio je mađarsko-srpski i srpsko-mađarski rečnik (1889, 1894).[1] I nakon odlaska u penziju bio je honorarno angažovan u Gimnaziji.[2] U periodu od 1902. do 1906. godine bio je član Pozorišnog odseka Društva za Srpsko narodno pozorište.[3] Sahranjen je na Almaškom groblju u Novom Sadu.[4][5] Ulica u Novom Sadu nosi njegovo ime. Izbor iz bibliografije[uredi] Iskrice iz Svetog pisma I-II (1887, 1888) Prošlost i sadašnjost (1890) Uspomene iz Italije I-II (1892, 1893) Agrarni pokreti u starom Rimu s osobitim obzirom na današnje naše poljoprivredne prilike (1901) Kornelije Tacit, rimski velikan filozof-istorik i njegovi pogledi na svet (1911)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Delo: Diogenes, Historicka pripoviest XVIII Veka 1900 g. August Šenoa (Zagreb, 14. novembar 1838 — Zagreb, 13. decembar 1881), hrvatski (nemačko-češkog porekla) romanopisac, pripovjedač, pjesnik, kritičar i feljtonist. Biografija Otac Augusta Šenoe, Alojz Šenoa (Schönoa), Nemac iz Češke doselio se u Zagreb 1830, gde je bio upravnik poslastičarnice zagrebačke nadbiskupije. Poslastičarnica je radila u zagrebačkoj Vlaškoj ulici. Majka Terezija pl. Rabač (Rabacs) iz plemićke porodice slovačkog porekla, rodom iz Budimpešte, umrla je kada je August imao samo 8 godina. Školu i gimnaziju pohađao u Zagrebu i Pečuju, a studirao je pravo u Pragu i Zagrebu, no studije nije završio. Na studije u Pragu ga je poslao njegov mecena katolički biskup Josip Štrosmajer.[1] Bila mu je namenjena katedra profesora na Pravnoj akademiji u Zagrebu. Ali on se više posvetio izučavanju književnosti, rizikujući da ostane bez stipendije. U Češkoj je došao u dodir sa slovenskom književnošću i slovenskom omladinom, zbog čega je postao iskreni pobornik slovenske uzajamnosti. Postao je panslavista[2] i veliki neprijatelj Beča i Pešte. Tako da je prirodno što se on, mladi ilirac `Avgust` Šenoa, kao `jurista` u Zagrebu javlja 1858. godine pretplatnikom srpske ćirilične knjige `Cveće srbskih pesama`.[3] Dopisivao se sa Srbima, Miloradom Popovićem Šapčaninom, dr Jovanovićem i Jovanom Sundečićem. Iz Praga je počeo da šalje novinske dopise, a kasnije postao veliki kritičar društva kao novinar i urednik. Prve pesme objavljuje 1855. godine. Nakon uređivanja listova u Beču vraća se 1866. u Zagreb i radi u uredništvu «Pozora», a potom kao gradski beležnik i gradski senator. Bio je upravnik i dramaturg u Hrvatskom zemaljskome kazalištu (prethodnici HNK), urednik društveno-književnog časopisa «Vijenac» i potpredsjednik Matice hrvatske. Pred smrt (1879) je izdavao `Humoristički list` u kojem je pisao protiv protivnika, onih iz reda hrvatskih ultradesničara. Prevodio je mnogo s njemačkog, francuskog, poljskog, češkog i engleskog jezika. Poslednje što je napisao bila je `Kletva`. Umro je 1881. godine u 42. godini života.[4] Bio je oženjen od 1868. godine zagrebačkom `patricijkom` Slavom rođ. Ištvanović, sa kojom je imao sinove Branimira i Milana. Milan je postao univerzitetski profesor i pisac, koji je između ostalog napisao biografsku knjigu `Moj otac`. A Branko Šenoa je između dva svetska rata bio direktor Umetničke galerije i upravnik Zagrebačkog kazališta (pozorišta). Najuticajniji i najplodniji hrvatski pisac 19. veka, Šenoa je istinski tvorac moderne hrvatske književnosti - prvi pravi hrvatski romanopisac (delo Petra Zoranića samo uslovno možemo nazvati romanom, dok se Ilirci ni nisu oprobali na tom polju), autor opsežnoga korpusa romana, toga egzemplarnoga žanra savremene literature, inovator proze i tvorac razvijenoga urbanoga jezičkog standarda (često je naglašavana Šenoina uloga kao jezikotvorca, čoveka koji je više učinio za elastičnost i izražajnost savremenog hrvatskog jezika od legije rečnikopisaca i purističkih savetodavaca). Šenoa se oprobao u svim književnim vrstama, i velikom broju je ili zaorao prvu brazdu, ili ostavio pisanu baštinu koju su kasniji pisci nasleđivali (a neretko se i pokušavali osloboditi autorova uticaja). U javnosti se prvo pročuo kao novinar dopisima iz Praga za „Pozor“, naročito političkim člancima i feljtonima „Praški listovi“, 1862. Šenoa udara temelje modernom hrvatskom feljtonu, osigurava mu dignitet i pretvara ga u eminentno literarni žanr. U seriji feljtona Zagrebulje (`Pozor“, 1866-67; „Vijenac“, 1877, 1879-80) izražajnim stilom i razornim satiričkim diskursom komentariše aktualne, često negativne pojave u zagrebačkoj svakodnevnici: odnarođenost, nemčarenje, licemerje i konformizam. Feljtoni su imali velikog odjeka u javnosti, a javili su se i brojni podražavaoci (Rikard Jorgovanić, Kovačić), ali će tek Matoš ne samo naslediti, nego i razviti tip Šenoinog podlistka. Na Šenoinu žurnalističku fazu prirodno se nadovezuje kritičarska praksa. Uz male prekide deluje dvadesetak godina kao pozorišni kritičar dajući hrvatskom glumištu presudne poticaje. Prokomentarisao je više od sedam stotina predstava iznoseći - prvi u nas - relevantne sudove o svim bitnim činiocima pozorišnog čina (glumi, režiji, scenografiji, scenskom govoru). U manifestu „O hrvatskom kazalištu ` (`Pozor“, 1866) daje ne samo analizu stanja u hrvatskom glumištu, nego i program njegova budućeg razvitka. Izrazito antigermanski raspoložen, Šenoa traži radikalan zaokret prema klasičnoj i savremenoj francuskoj, italijanskoj i slovenačkoj, te izvornoj hrvatskoj dramskoj književnosti. Svoje će repertoarsko-teatarske zamisli pokušati provesti u delo prvo kao član pozorišnog odbora, a zatim i kao umetnički direktor i dramaturg Hrvatskoga zemaljskog kazališta. Uspeo je samo delimično: doveo je na scenu klasike (Šekspira, Molijera, Šilera, Getea) i savremene francuske autore (Sardou, Skribe), ali su ga prilike ipak prisiljavale na repertoarske kompromise s malobrojnom zagrebačkom pozorišnom publikom. Piščevo delovanje na dramskom polju je ograničeno na jedno delo - komediju iz zagrebačkog života u tri čina „Ljubica ` (`Pozor“, 1866; praizvedba 1868). U njoj tematizuje urbanu sredinu s nizom karakterističnih, no prilično šablonski oblikovanih likova. Posredi je zapravo dramatizovani feljton, zbog eksplicitnosti kritike često na rubu scenskog pamfleta. No - iako je doživela neuspjeh i kod kritike i pozorišne publike, Ljubica predstavlja prvi pokušaj da se hrvatskoj sceni prikaže savremeni zagrebački život s nizom realističnih portreta. Najveći je umetnički domet ostvario kao romanopisac. Šenoa je uveo roman u hrvatsku književnost i odgojio čitateljsku publiku kojoj je ta, u Evropi druge polovine 19. veka dominantna književna vrsta, postala omiljeno štivo. U skladu s literarnim programom koji je formulisao u kritičko-polemičkom tekstu „Naša književnost `, 1865, Šenoin je veliki romaneskni projekt usmeren na građu iz nacionalne istorije i na savremene događaje. No istorijski romani zauzimaju ipak središnje mesto u njegovom opusu. Napisao je pet istorijskih romana: „Zlatarovo zlato `,1871, „Čuvaj se senjske ruke“, 1875, „Seljačka buna“, 1877, „Diogenes“, 1878 i „Kletva“, 1880-81; nedovršeno delo. U njima tematizuje događaje iz različitih razdoblja hrvatske istorije: sukob između Stjepka Gregorijanca i Zagrepčana u 16. veku sa središnjom pričom o ljubavi između plemića i građanke (Zlatarovo zlato), važnu epizodu iz uskočke istorije početkom 17. veka (Čuvaj se senjske ruke), veliki sukob između feudalaca i seljaka u 16. veku (Seljačka buna), političke spletke u habzburškoj Hrvatskoj u 18. veku (Diogenes), događaje iz 14. veka koji su preusmerili hrvatsku istoriju (Kletva). Dela slede model istorijskog romana koji je u evropsku književnost uveo Valter Skot. Bit je toga modela u vernoj rekonstrukciji istorijskih zbivanja na osnovu istraživanja autentičnih dokumenata i istorijskih vrela. Cilj je pokazati kako su neke ideje, društvene okolnosti, raspored političkih snaga delovali u određenom vremenu i oblikovali život običnih, malih ljudi. No, uza svu sličnost, Šenou od Skotovog modela dele i neke bitne razlike: hrvatski je romanopisac delovao u drugačijoj nacionalnoj, a i evropskoj književnoj klimi (ne smemo zaboraviti da je Šenoa mlađi savremenik Dostojevskog i Flobera). Iako je istorijski roman u tadašnjoj hrvatskoj javnosti imao prvesntveno budničarsku ulogu, a sam je Šenoin književni program i bio na toj crti - valja primetiti da ga je, za razliku od treznog škotskog romansijera, strast neretko ponela u opisu situacija, što je imalo dugoročno plodotvoran učinak. Šenoa nije pisac psihološkog realizma ukotvljenog u istorijske situacije (pa ni psihologiziranja romantičarskog uklona, majstori koga su francuski i engleski pisci kao Bencamin Konstant ili Šarlota Bronte). Ni autor ni publika nisu jednostavno imali vremena ni sklonosti za prikaze interioriziranih svesti ili problematiku raskoljenoga individuuma. Čitateljstvo je tražilo rekreiranje događaja koje će osnažiti i obogatiti nacionalnu svest. Šenoa je pisac velikih gestova, crno-belih likova, patosa koji je teško podnošljiv modernom senzibilitetu. No, istovremeno, on je tvorac monumentalnih masovnih scena, vrtoglavih preloma i preskoka u radnji, živopisno ocrtanih sporednih likova, te jezične invencije koja u bujici protoka događaja ostavlja utisak vitalnosti i snage kakvu ne nalazimo kod njegovog škotskog uzora. Šenoino je romaneskno stvaralaštvo izraz vitalizma „profesora energije“ koji je lomio skučene okvire ondašnje provincijalne i provincijske Hrvatske; delo važno ne samo kao istorijski dokument, nego i živo u snazi zamaha koji sve njegove spisateljske mane (plošnost, patetiku, teatralnost) baca u senku kao nevažnu brljotinu na fresci. Šenoin model istorijskog romana izvršio je velik uticaj na hrvatsku pripovedačku prozu, i on će dominirati hrvatskim romanom sve do početka 20. veka. Mnogi su pisci oponašali njegovu strukturu i tehniku (Josip Eugen Tomić, Eugen Kumičić, Viktor Car Emin, Zagorka i dr.). Veliki je uspeh postigao i svojim „povjesticama“ - pripovedačkim delima u stihu s motivima iz istoriije (Propast Venecije, Petar Svačić, Šljivari, Anka Neretvanka, Vinko Hreljanović) ili iz narodnog predanjlja (Božja plahtica, Kameni svatovi, Kugina kuća, Postolar i vrag). Karakteriše ih lakoća izraza, gipkost stiha, naglašena ritmičnost i, često, humoristički ton. Intencija im je ista kao i kod istorijskih romana: da budu sredstvo nacionalnog obrazovanja i prava škola rodoljublja. U romanima i pripovetkama s građom iz savremenog života tematizuje konkretne socijalne, političke i etičke probleme svoga vremena: privredne i moralne odnose između sela i grada (Prosjak Luka, 1879), raspadanja zadruga i život seljaka u okolini Zagreba (Barun Ivica, 1874), moralno i materijalno propadanje plemstva (Vladimir, 1879), odlazak seljačkih sinova na školovanje u grad i njihovo uzdizanje na društvenoj lestvici ili propadanje (Prijan Lovro, 1873), nemoral i rasipništvo u građanskim krugovima (Ilijina oporuka, 1876), tragedije i zanose naših učiteljica u prosvećivanju sela (Branka, 1881). U tim delima insistira na psihološkoj i socijalnoj motivaciji pa je i fabula realizovana tako da pokazuje razvoj, karakter i motive delovanja likova. Zbog naglašene društvene kritike i analitičnosti, zbog interesa za klasne odnose i za aktualna kretanja na političkoj pozornici svoga vremena, ali i zbog načina modeliranja zbilje, njegov se stvaralački pristup već približava realističkoj paradigmi. No, i ovde treba primetiti da po svom habitusu Šenoa nije bio protagonista realističke poetike, bilo estetske provenijencije kakva je dominirala u Francuskoj, bilo etičko-religijske koja karakteriše veliki ruski roman onoga doba. Uprkos tome, njegova dela savremene tematike su počeci hrvatskog realizma, osnovi škole koju su, uz prepravke, dalje razvijali Ante Kovačić, Vjenceslav Novak, Ksaver Šandor Đalski i Milutin Cihlar Nehajev. Svi su hrvatski realisti izašli iz Šenoine kabanice, svi su razrađivali njegovu tematiku, ugledali se u njegove likove, situacije i zaplete. Slabije su mu uspele lirske pesme koje zauzimaju važnije mesto samo u prvim godinama njegovog stvaralaštva. Manje je značajan kao ljubavni, a više kao politički i socijalni pesnik. Šenoa je u mnogim pesmama izražavao pokretačke ideje svoga doba i politički program Štrosmajerovog narodnjaštva (Na Ozlju gradu, Hrvatska pjesma, Budi svoj!, U slavu J. J. Štrosmajera, Klevetnikom Hrvatske, Hrvat Bosni i dr.). treba napomenuti da je Šenoa i osnivač moderne hrvatske kajkavske dijalektalne poezije. Napisavši u manje od dvadeset godina opus od preko dvadeset dela, Šenoa je zasnovao modernu hrvatsku književnost na svim poljima. Kakav bi oblik imala ne samo hrvatska pisana reč, nego i kultura uopšte, da nije bilo Šenoe - nemoguće je i zamisliti.

Dobro očuvano kao na slikama S engleskog preveo: Danilo D. Vasiljevic 1927. Fridrih II Pruski, poznatiji kao Fridrih Veliki (nem. Friedrich II, Friedrich der Große; 24. januar 1712—17. avgust 1786) bio treći kralj Pruske (1740—1786) iz dinastije Hoencolern.[1] Svoje kraljevanje obeležio je reformom uprave i birokratskog stroja, prosvećenim pristupom vladarskim pitanjima i verskom tolerancijom, kao i vrsnim vojnim umećem, koje je iskoristio vodeći prusku vojsku u odbrani svoje kraljevine tokom Sedmogodišnjeg rata. Fridrih je bio pobornik umetnosti i filozofije, i prijatelj mnogih filozofa. Poznat je period kada je na svom dvoru ugostio filozofa Voltera. Interesovao se naročito za muziku i svirao je flautu. U blizini Potsdama, podigao je dvorac za lično uživanje: Sansusi. Njegova vladarska ideologija se može opisati kao prosvećeni apsolutizam... Thomas Babington Macaulay, prvi barun Macaulay, FRS FRSE PC (25. listopada 1800. - 28. prosinca 1859.) bio je britanski povjesničar i vigovski političar. Smatra se prvenstveno odgovornim za uvođenje zapadnog obrazovnog sustava u Indiji. Opširno je pisao kao esejist, o suvremenim i povijesnim društveno -političkim temama te kao recenzent. Njegova Povijest Engleske bila je temeljni i paradigmatičan primjer vigovske historiografije, a njezin je književni stil od objavljivanja ostao predmet hvale, uključujući i nakon široko rasprostranjene osude njezinih povijesnih prepirki koje su postale popularne u 20. stoljeću. [1] Macaulay je služio kao ratni tajnik između 1839. i 1841. i kao glavni upravitelj plaćanja između 1846. i 1848. Igrao je važnu ulogu u uvođenju engleskih i zapadnih koncepata u obrazovanje u Indiji, a svoj argument na tu temu objavio je u `Macaulay`s Minute` 1835. Podržavao je zamjenu perzijskog engleskim kao službenim jezikom, upotrebu engleskog kao medija poučavanja u svim školama i osposobljavanje Indijanaca koji govore engleski za učitelje. [1] To je dovelo do macaulayizma u Indiji i sustavnog brisanja tradicionalnog i drevnog indijskog obrazovanja i strukovnih sustava i znanosti. [2] Macaulay je podijelio svijet na civilizirane nacije i barbarstvo, a Britanija predstavlja vrhunac civilizacije. U svom zapisniku o indijskom obrazovanju iz veljače 1835. ustvrdio je: `Vjerujem da nije pretjerano reći da su svi povijesni podaci prikupljeni iz svih knjiga napisanih na sanskrtu manje vrijedni od onoga što se može naći u većini oskudnih skraćenica korištenih u pripremnim školama u Engleskoj `. [3] Bio je vjenčan s idejom napretka, posebno u smislu liberalnih sloboda. Protivio se radikalizmu dok je idealizirao povijesnu britansku kulturu i tradiciju. Macaulay je rođen u hramu Rothley [4] u Leicestershireu 25. listopada 1800., sin Zacharyja Macaulaya, škotskog gorštaka, koji je postao kolonijalni guverner i abolicionist, i Seline Mills iz Bristola, bivše učenice Hannah More. [5] Svoje prvo dijete nazvali su po njegovu ujaku Thomasu Babingtonu, zemljoposjedniku i političaru u Leicestershireu, [6] [7] koji se oženio Zacharyjevom sestrom Jean. [8] Mladi Macaulay zabilježen je kao čudo od djeteta; kao mali, gledajući kroz prozor iz svog kreveta u dimnjake lokalne tvornice, na glasu je pitao svog oca je li dim došao od paklene vatre. [9] Obrazovao se u privatnoj školi u Hertfordshireu, a potom i na Trinity Collegeu u Cambridgeu. [10] Dok je bio u Cambridgeu, Macaulay je napisao mnogo poezije i osvojio nekoliko nagrada, uključujući kancelarkovu zlatnu medalju u lipnju 1821. [11] Macaulay je 1825. u Edinburgh Reviewu objavio istaknuti esej o Miltonu. Studirao je pravo, a 1826. godine pozvan je u advokatsku komoru, no ubrzo se počeo više zanimati za političku karijeru. [12] Macaulay je 1827. u Edinburgh Reviewu objavio esej protiv ropstva u kojem osporava analizu afričkih radnika koju je sastavio pukovnik Thomas Moody, Knight, koji je bio parlamentarni povjerenik za zapadnoindijsko ropstvo. [13] [14] Macaulayev otac, Zachary Macaulay, također je osudio filozofiju Moodyja, u nizu pisama Anti-Slavery Reporteru. [13] [15] Macaulay, koji se nikada nije ženio i nije imao djece, šuškalo se da se zaljubio u Mariju Kinnaird, koja je bila bogata štićenica Richarda `Razgovora` Sharpa. [16] Macaulayjeve najjače emocionalne veze bile su njegove najmlađe sestre: Margaret, koja je umrla dok je bio u Indiji, i Hannah. Kako je Hannah odrastala, stvorio je blisku vezanost za Hanninu kćer Margaret, koju je nazvao `Baba`. [17] Macaulay je tijekom cijelog života zadržao strastveno zanimanje za zapadnu klasičnu književnost i ponosio se znanjem o starogrčkoj književnosti. Vjerojatno je imao eidetsko pamćenje. [18] Dok je bio u Indiji, čitao je svako starogrčko i rimsko djelo koje mu je bilo na raspolaganju. U svojim pismima opisuje čitanje Eneide dok je bio na odmoru u Malvernu 1851. godine, a do ljepote Virgilijeve poezije ga je ganulo do suza. Također je sam učio njemački, nizozemski i španjolski, te je ostao tečno govoriti francuski. [19] Politička karijera 1830. markiz od Lansdownea pozvao je Macaulaya da postane član parlamenta za džepni okrug Calne. Njegov djevojački govor bio je u prilog ukidanju civilnih invaliditeta Židova u Velikoj Britaniji. [11] Macaulay se proslavio nizom govora u korist parlamentarne reforme. [11] Nakon što je usvojen Zakon o velikim reformama iz 1833. godine, postao je poslanik u Leedsu. [11] U Reformi je Calneova zastupljenost smanjena s dva na jedan; Leeds nikada prije nije bio zastupljen, ali sada je imao dva člana. Iako ponosan što je pomogao u donošenju zakona o reformama, Macaulay nije prestajao biti zahvalan svom bivšem pokrovitelju, Lansdowneu, koji je ostao veliki prijatelj i politički saveznik. Macaulay je bio tajnik Odbora za kontrolu pod Lordom Grayem od 1832. do 1833. Financijska sramota njegova oca značila je da je Macaulay postao jedino sredstvo za uzdržavanje njegove obitelji i trebalo mu je više isplativo mjesto nego što je mogao imati kao zastupnik. Nakon donošenja Zakona o Vladi Indije 1833., dao je ostavku na mjesto zastupnika u Leedsu i imenovan je prvim članom zakona u Vijeću generalnog guvernera. Otišao je u Indiju 1834., a služio je u Vrhovnom vijeću Indije između 1834. i 1838. [20] U svom dobro poznatom Zapisniku o indijskom obrazovanju iz veljače 1835. [3] Macaulay je pozvao lorda Williama Bentincka, generalnog guvernera da reformira srednje obrazovanje prema utilitarističkim linijama kako bi pružio `korisno učenje`-izraz koji je Macaulayu bio sinonim za zapadnu kulturu . Nije postojala tradicija srednjeg obrazovanja na narodnim jezicima; institucije koje je tada podupirala East India Company podučavale su se ili na sanskrtu ili na perzijskom. Stoga je ustvrdio: `Moramo obrazovati ljude koji se trenutačno ne mogu obrazovati pomoću maternjeg jezika. Moramo ih naučiti stranom jeziku.` Macaulay je tvrdio da sanskrit i perzijski nisu bili pristupačniji od engleskog govornicima indijskih narodnih jezika, a postojeći sanskrtski i perzijski tekstovi bili su od male koristi za `korisno učenje`. U jednom od manje oštrih odlomaka zapisnika napisao je: Nemam znanje ni sanskrita ni arapskog. Ali učinio sam sve što sam mogao da napravim ispravnu procjenu njihove vrijednosti. Čitao sam prijevode najslavnijih arapskih i sanskrtskih djela. Razgovarao sam i ovdje i kod kuće s muškarcima koji se odlikuju znanjem istočnjačkih jezika. Sasvim sam spreman orijentalno učenje uzeti u obzir kod samih orijentalista. Nikada među njima nisam našao nekoga tko bi mogao poreći da je jedna polica dobre europske knjižnice vrijedila cijele izvorne književnosti Indije i Arabije. [3] Ni sanskritska ni arapska poezija nisu se slagale s europskom; u drugim granama učenja razlika je bila još veća, tvrdio je: Teško da će se osporiti da je odjel književnosti u kojemu istočni pisci najviše stoje poezija. I zasigurno se nikada nisam susreo s bilo kojim orijentalistom koji se usudio ustvrditi da se arapsko i sanskritsko pjesništvo može usporediti s pjesništvom velikih europskih nacija. Ali kad pređemo s djela mašte na djela u kojima se bilježe činjenice i istražuju opća načela, superiornost Europljana postaje apsolutno nemjerljiva. Vjerujem da nije pretjerano reći da su svi povijesni podaci prikupljeni iz svih knjiga napisanih na sanskrtu manje vrijedni od onoga što se može naći u najosjetljivijim skraćenicama koje se koriste u pripremnim školama u Engleskoj. U svakoj grani fizičke ili moralne filozofije relativni položaj dva naroda je gotovo isti. [3] Dakle, od šeste godine školovanja nadalje, nastava bi trebala biti na europskom jeziku, a engleski kao medij poučavanja. Time bi se stvorila klasa angliciziranih Indijanaca koji bi služili kao kulturni posrednici između Britanaca i Indijanaca; stvaranje takve klase bilo je potrebno prije bilo kakve reforme narodnog obrazovanja: [20] [3] Osjećam ... da je nemoguće za nas, s našim ograničenim mogućnostima, pokušati obrazovati tijelo ljudi. Trenutno moramo dati sve od sebe da formiramo klasu koja bi mogla biti tumači između nas i milijuna kojima upravljamo, klasu osoba Indijaca u krvi i boji kože, ali Engleza po ukusu, mišljenju, moralu i intelektu. Ovoj klasi možemo dopustiti da usavrši narodne dijalekte u zemlji, obogati te dijalekte terminima znanosti posuđenim iz zapadne nomenklature i da ih postupno učini prikladnim sredstvima za prenošenje znanja velikoj masi stanovništva. Macaulayjeva minuta uvelike se podudarala s Bentinckovim stavovima [21] i Bentinckovim Zakonom o obrazovanju na engleskom jeziku iz 1835. godine blisko su se podudarali s Macaulayjevim preporukama (1836. škola po imenu La Martinière, koju je osnovao general bojnik Claude Martin, imala je jednu od svojih kuća nazvanu po njemu), ali su kasniji guverneri -General je zauzeo pomirljiviji pristup postojećem indijskom obrazovanju. Njegove posljednje godine u Indiji bile su posvećene stvaranju Kaznenog zakona, kao vodećeg člana Pravne komisije. Nakon indijske pobune 1857. donesen je Macaulayev kaznenopravni prijedlog. [Potreban citat] Indijski kazneni zakon 1860. godine slijedio je Zakon o kaznenom postupku 1872. i Zakon o parničnom postupku 1908. Indijski kazneni zakon nadahnuo je kolege u većini drugih britanskih kolonija, a do danas su mnogi od ovih zakona još uvijek na snazi ​​u mjestima udaljenim poput Pakistana, Singapura, Bangladeša, Šri Lanke, Nigerije i Zimbabvea, kao i u samoj Indiji. [22] To uključuje odjeljak 377 Indijskog kaznenog zakona, koji ostaje osnova za zakone koji kriminaliziraju homoseksualnost u nekoliko zemalja Commonwealta h nacije. [23] U indijskoj kulturi izraz `Macaulayeva djeca` ponekad se koristi za označavanje ljudi rođenih indijskog podrijetla koji usvajaju zapadnu kulturu kao način života ili pokazuju stavove pod utjecajem kolonijalizma (`macaulaizam`) [24] - izrazi koji se koriste omalovažavajuće i implikacija nelojalnosti prema svojoj zemlji i baštini. U neovisnoj Indiji, Macaulayjevu ideju o civilizacijskoj misiji koristili su dalitisti, osobito neoliberalist Chandra Bhan Prasad, kao `kreativno prisvajanje za osnaživanje sebe`, na temelju stajališta da je dalitsku zajednicu osnažilo Macaulayjevo osuđivanje hinduističke kulture i podrška obrazovanju u zapadnom stilu u Indiji. [25] Domenico Losurdo navodi da je `Macaulay priznao da su se engleski kolonisti u Indiji ponašali poput Spartanaca koji se suočavaju s helotima: imamo posla s` rasom suverena `ili` suverenom kastom `, koja ima apsolutnu vlast nad svojim` kmetovima `.` [26] Losurdo napomenuo da to nije izazvalo nikakve sumnje Macaulaya u pogledu prava Britanije da upravlja svojim kolonijama na autokratski način; na primjer, dok je Macaulay opisao upravu generalnog guvernera Indije Warrena Hastingsa kao toliko despotsku da se `sva nepravda bivših ugnjetača, azijskih i europskih, pojavila kao blagoslov`, on (Hastings) je zaslužio `visoko divljenje` i svrstati među `najistaknutije ljude u našoj povijesti` zbog `što su spasili Englesku i civilizaciju`. [27] Povratak u britanski javni život (1838–1857) Macaulay, Sir Francis Grant. Vrativši se u Britaniju 1838., sljedeće je godine postao poslanik Edinburga. Lord Melbourne ga je 1839. postavio za ratnog tajnika, a iste godine zakleo se u Tajnom vijeću. [28] Macaulay se 1841. pozabavio pitanjem zakona o autorskim pravima. Macaulayjev položaj, malo izmijenjen, postao je temelj zakona o autorskim pravima u svijetu engleskog govornog područja tijekom mnogih desetljeća. [29] Macaulay je tvrdio da je autorsko pravo monopol i da kao takvo ima općenito negativne učinke na društvo. [29] Nakon pada Melbourneove vlade 1841. Macaulay je više vremena posvetio književnom radu, a vratio se na dužnost generalnog upravitelja 1846. u administraciji lorda Johna Russella. Na izborima 1847. izgubio je mjesto u Edinburghu. [30] Gubitak je pripisao gnjevu vjerskih fanatika zbog svog govora u korist proširenja godišnje vladine potpore na koledž Maynooth u Irskoj, koji je mladiće školovao za katoličko svećenstvo; neki su promatrači njegov gubitak pripisali i zanemarivanju lokalnih pitanja. Godine 1849. izabran je za rektora Sveučilišta u Glasgowu, na poziciji bez administrativnih dužnosti, koju studenti često dodjeljuju ljudima političke ili književne slave. [31] Također je dobio slobodu grada. [32] Godine 1852. glasači u Edinburghu ponudili su da ga ponovno izaberu u parlament. Prihvatio je pod izričitim uvjetom da ne mora voditi kampanju i da se neće obvezati na stav o bilo kojem političkom pitanju. Izvanredno, izabran je pod tim uvjetima. [Potreban citat] Rijetko je posjećivao Dom zbog lošeg zdravlja. Njegova slabost nakon što je pretrpio srčani udar dovela ga je do odgode za nekoliko mjeseci u izlaganju zahvale glasačima u Edinburghu. Odstupio je sa svog mjesta u siječnju 1856. [33] Godine 1857. uzdignut je u vršnjake kao barun Macaulay, iz Rothleyja u okrugu Leicester [34], ali je rijetko prisustvovao Domu lordova. [33] Kasniji život (1857–1859) Sprovod Thomasa Babingtona Macaulaya, baruna Macaulaya, Sir Georgea Scharfa. Macaulay je sjedio u odboru kako bi odlučio o povijesnim temama koje će se slikati u novoj Westminsterskoj palači. [35] Potreba za prikupljanjem pouzdanih portreta značajnih ličnosti iz povijesti za ovaj projekt dovela je do osnivanja Nacionalne galerije portreta, koja je službeno osnovana 2. prosinca 1856. [36] Macaulay je bio jedan od povjerenika utemeljitelja i počašćen je jednim od samo tri poprsja iznad glavnog ulaza. U kasnijim godinama zdravlje mu je otežavalo rad. Umro je od srčanog udara 28. prosinca 1859. godine, u dobi od 59 godina, ostavljajući svoje glavno djelo, Povijest Engleske od pristupanja Jakova Drugog, nepotpunim. [37] Dana 9. siječnja 1860. pokopan je u Westminsterskoj opatiji, u Pjesničkom kutku, [38] u blizini kipa Addisona. [11] Kako nije imao djece, njegova je vršnjaka izumrla smrću. Macaulayjev nećak, Sir George Trevelyan, Bt, napisao je bestseler `Život i pisma` svog slavnog ujaka, koji je i dalje najbolji potpuni život Macaulaya [potreban citat]. Njegov je nećak bio povjesničar s Cambridgea G. M. Trevelyan. Književna djela Kao mladić komponirao je balade Ivry i Armada [39], koje je kasnije uključio u dio Lays of Ancient Rome, serije vrlo popularnih pjesama o herojskim epizodama u rimskoj povijesti, koje je počeo skladati u Indiji, a nastavio u Rimu. , konačno objavljeno 1842. [40] Najpoznatiji od njih, Horatius, tiče se herojstva Horatiusa Coclesa. Sadrži često citirane retke: [41] Tada je izgovorio hrabri Horatius, Kapetan vrata: „Za svakog čovjeka na ovoj zemlji Smrt dolazi uskoro ili kasno. I kako čovjek može bolje umrijeti Suočavajući se sa strašnim šansama, Za pepeo svojih otaca, A hramovi njegovih bogova? ` Njegovi eseji, izvorno objavljeni u Edinburgh Reviewu, prikupljeni su kao kritički i povijesni eseji 1843. Tijekom 1840 -ih Macaulay je poduzeo svoje najpoznatije djelo, Povijest Engleske od pristupanja Jakova Drugoga, objavivši prva dva sveska 1848. U početku je planirao dovesti svoju povijest do vladavine Georgea III. Nakon objavljivanja njegova prva dva sveska, nadala se da će svoje djelo dovršiti smrću kraljice Ane 1714. [43] Treći i četvrti svezak, koji povijest donose Ryswickov mir, objavljeni su 1855. Na samrti 1859. radio je na petom svesku. To je, dovodeći Povijest do smrti Williama III, pripremila za objavljivanje njegova sestra, Lady Trevelyan, nakon njegove smrti. [44] Političko pisanje Macaulayevi politički spisi poznati su po svojoj zvučnoj prozi i po svom samouvjerenom, ponekad dogmatskom, isticanju progresivnog modela britanske povijesti, prema kojem je zemlja odbacila praznovjerje, autokraciju i konfuziju kako bi stvorila uravnotežen ustav i kulturu koja gleda u budućnost sa slobodom uvjerenja i izražavanja. Ovaj model ljudskog napretka nazvan je vigovsko tumačenje povijesti. Ova se filozofija najjasnije pojavljuje u esejima koje je Macaulay napisao za Edinburgh Review i drugim publikacijama, koje su prikupljene u obliku knjiga i stalni bestseler tijekom cijelog 19. stoljeća. Ali to se odražava i u Povijesti; najuzbudljiviji odlomci u djelu su oni koji opisuju `Slavnu revoluciju` 1688. Kasniji su povjesničari kritizirali Macaulayjev pristup zbog njegove jednostranosti i popustljivosti. Karl Marx ga je nazvao `sustavnim krivotvoriteljem povijesti`. [45] Njegova tendencija da povijest vidi kao dramu navela ga je da se prema likovima čiji se stavovi suprotstavlja ponaša kao da su zlikovci, dok su likovi koje je odobravao predstavljeni kao heroji. Macaulay ulaže dosta truda, na primjer, da svog glavnog junaka Williama III oslobodi svake odgovornosti za masakr u Glencoeu. Winston Churchill posvetio je četverotomnu biografiju vojvode od Marlborougha opovrgavanju Macaulayjevih zamki na svog pretka, izražavajući nadu `da će zalijepiti oznaku `Lažljivac` za svoje otmjene kapute.` [46] Ostavština kao povjesničar Liberalni povjesničar Lord Acton četiri je puta pročitao Macaulayjevu Povijest Engleske, a kasnije se opisao kao `sirovog engleskog školarca, do vrha ispunjenog vigovskom politikom`, ali `ne samo vigizmom, već posebno Macaulayem kojim sam bio toliko pun`. Međutim, nakon što je došao pod njemački utjecaj, Acton će kasnije pronaći grešku u Macaulayu. [47] Godine 1880. Acton je klasificirao Macaulaya (s Burkeom i Gladstoneom) kao `jednog od tri najveća liberala`. [48] 1883. savjetovao je Mary Gladstone: [T] eseji su doista blistavi i površni. Nije bio iznad književne kritike; njegovi indijski članci neće držati vodu; i njegove dvije najpoznatije recenzije, o Baconu i Rankeu, pokazuju njegovu nesposobnost. Eseji su samo ugodno čitanje i ključ do polovice predrasuda našeg doba. Povijest (s jednim ili dva govora) je divna. Nije znao ništa respektabilno prije sedamnaestog stoljeća, nije znao ništa o stranoj povijesti, o religiji, filozofiji, znanosti ili umjetnosti. Njegov izvještaj o raspravama Ranke je bacio u sjenu, njegov izvještaj o diplomatskim poslovima, od strane Kloppa. On je, uvjeren sam, grubo, u osnovi nepravedan. Pročitajte ga stoga kako biste saznali kako to da većina nesimpatičnih kritičara može smatrati da je on gotovo najveći engleski pisac ... [49] 1885. Acton je ustvrdio da: Kvalitetu poučavanja nikada ne smijemo ocjenjivati ​​prema kvaliteti Učitelja niti dopustiti da mrlje zaklanjaju sunce. To bi bilo nepravedno i lišilo bi nas gotovo svega što je veliko i dobro na ovom svijetu. Dopustite mi da vas podsjetim na Macaulaya. On je za mene ostao jedan od najvećih od svih pisaca i majstora, iako mislim da je krajnje nizak, preziran i odvratan iz određenih razloga koje znate. [50] Godine 1888. Acton je napisao da je Macaulay `učinio više od bilo kojeg pisca u svjetskoj književnosti za propagiranje liberalne vjere, te da nije bio samo najveći, već i najreprezentativniji Englez koji je tada živio`. [51] W. S. Gilbert opisao je Macaulayjevu duhovitost, `koja je pisala o kraljici Ani` kao dio općenite pjesme pukovnika Calverleyja u činu I u libretu operete Patience iz 1881. godine. (Ova je rečenica možda bila šala o pukovnikovom pseudo-intelektualnom hvalisanju, jer je većina obrazovanih Viktorijaca znala da Macaulay nije pisao o kraljici Ani; Povijest obuhvaća samo smrt Williama III 1702., koju je naslijedio Anne.) The Whig Interpretation of History (1931) Herberta Butterfielda napao je vigovsku povijest. Nizozemski povjesničar Pieter Geyl, koji je pisao 1955., smatrao je Macaulayjeve eseje `isključivo i netolerantno engleskim`. [52] 7. veljače 1954. lord Moran, liječnik premijera, Sir Winston Churchill, zabilježio je u svom dnevniku: Randolph, koji za Longmanova piše život pokojnog lorda Derbyja, doveo je na ručak mladića tog imena. Njegov je govor zainteresirao P. M. ... Macaulay, nastavio je Longman, sada se ne čita; nije bilo potražnje za njegovim knjigama. P.M. progunđao da mu je jako žao čuti ovo. Macaulay je imao veliki utjecaj u svojim mladim danima. [53] George Richard Potter, profesor i voditelj Odsjeka za povijest Sveučilišta u Sheffieldu od 1931. do 1965., tvrdio je: `U doba dugih pisama ... Macaulay se drži s najboljima`. [54] Međutim, Potter je također tvrdio: Čini se da unatoč svim svojim jezičnim sposobnostima nikada nije pokušao ući u simpatičan mentalni kontakt sa klasičnim svijetom ili s Europom svog doba. Bila je to izoliranost koja je bila neosvojiva ... Međutim, ako je njegov pogled bio otočan, to je zasigurno bio prije britanski nego engleski. [55] S obzirom na Macaulayjevu odlučnost da fizički pregleda mjesta spomenuta u svojoj Povijesti, Potter je rekao: Velik dio uspjeha slavnog trećeg poglavlja Povijesti za koje se može reći da je uveo proučavanje društvene povijesti, pa čak i ... lokalne povijesti, posljedica je intenzivnog lokalnog znanja stečenog na licu mjesta. Kao rezultat toga, to je izvrsna, živa slika Velike Britanije u drugoj polovici sedamnaestog stoljeća ... Nijedan opis reljefa Londonderryja u velikoj povijesti Engleske nije postojao prije 1850. godine; nakon njegova posjeta tamo i pripovijetke napisane oko njega, nije bilo potrebno ništa drugo ... Škotska je u potpunosti došla na svoje i od tada do sada bilo je uobičajeno da je engleska povijest neshvatljiva bez Škotske. [56] Potter je primijetio da je Macaulay imao mnogo kritičara, od kojih su neki iznijeli neke istaknute stavke o nedostatku Macaulayjeve povijesti, ali je dodao: `Ozbiljnost i minutaža kritike kojoj je podvrgnuta Povijest Engleske mjera je njene trajnosti Vrijedan je svake unce praha i metka ispaljenog na nju. ` Potter je zaključio da ga je `u dugom nizu engleskog povijesnog pisanja od Clarendona do Trevelyana samo Gibbon nadmašio u sigurnosti ugleda i sigurnosti besmrtnosti`. [57] Piers Brendon je napisao da je Macaulay `jedini britanski rival Gibonnu.` [58] 1972. JR Western je napisao da: `Unatoč svojoj starosti i mrljama, Macaulayjevu Povijest Engleske još uvijek treba zamijeniti cjelovita moderna povijest razdoblje. `[59] 1974. JP Kenyon izjavio je sljedeće:` Kao što je često slučaj, Macaulay je imao potpuno točno. `[60] W. A. ​​Speck je 1980. napisao da je razlog zašto Macaulayjeva Povijest Engleske `još uvijek izaziva poštovanje to što se temelji na ogromnom broju istraživanja`. [61] Speck je tvrdio: Macaulayjeva reputacija povjesničara nikada se nije u potpunosti oporavila od osude koju je implicitno doživjela u razornom napadu Herberta Butterfielda na The Whig interpretaciju povijesti. Iako nikada nije naveden po imenu, nema sumnje da je Macaulay odgovorio na optužbe podignute protiv povjesničara vigova, posebno da proučavaju prošlost s obzirom na sadašnjost, klasni ljudi u prošlosti kao oni koji su pospješili napredak i oni koji su ometali i prosudite ih prema tome. [62] Prema Specku: [Macaulay prečesto] poriče da prošlost ima svoju valjanost, tretirajući je samo kao uvod u svoju dob. To je posebno uočljivo u trećem poglavlju njegove Povijesti Engleske, kada uvijek iznova uspoređuje zaostalost 1685. s napretkom postignutim do 1848. Ne samo da to zlouporabljava prošlost, već ga dovodi i do pretjerivanja razlika. [62 ] S druge strane, Speck je također napisao da se Macaulay `potrudio predstaviti vrline čak i skitnice, te je naslikao vrline bradavice i sve to`, [63] te da `nikada nije bio kriv za potiskivanje ili iskrivljavanje dokaza podržati prijedlog za koji je znao da je neistinit `. [64] Speck je zaključio: Ono što je zapravo zapanjujuće jest koliko je njegova Povijest Engleske barem preživjela kasnija istraživanja. Iako se često odbacuje kao netočan, teško je odrediti odlomak u kojem je kategorički u zabludi ... njegov prikaz događaja iznimno je dobro stajao ... Njegovo tumačenje Slavne revolucije također ostaje bitno polazište za svako rasprava o toj epizodi ... Ono što nije preživjelo, ili je postalo prigušeno, je Macaulayjevo uvjerenje u napredak. To je bilo dominantno vjerovanje u doba Velike izložbe. No, Auschwitz i Hirošima uništili su zahtjev ovog stoljeća za moralnom superiornošću nad svojim prethodnicima, dok iscrpljenost prirodnih resursa izaziva ozbiljne sumnje u nastavak čak i materijalnog napretka u sljedećem. [64] 1981. J. W. Burrow je tvrdio da je Macaulayjeva Povijest Engleske: ... nije samo stranački; presuda, poput Firthove, da je Macaulay uvijek bio vigovski političar teško bi mogla biti neprikladnija. Naravno da je Macaulay mislio da su Whigi sedamnaestog stoljeća bili ispravni u svojim temeljnim idejama, ali junak Povijesti bio je William, koji, kako Macaulay kaže, zasigurno nije bio Whig ... Ako je to bio whiggism samo tako, do sredine devetnaestog stoljeća, u najopsežnijem i uključivom smislu, koje zahtijeva samo prihvaćanje parlamentarne vlade i osjećaj ozbiljnosti presedana. Butterfield s pravom kaže da je u devetnaestom stoljeću vigovsko viđenje povijesti postalo englesko. Glavni agent te transformacije bio je zasigurno Macaulay, naravno potpomognut sve manjom relevantnošću sukoba iz sedamnaestog stoljeća za suvremenu politiku, budući da je moć krune dodatno slabila, a građanski invaliditet katolika i neistomišljenika uklonjen je zakonodavstvom. Povijest je mnogo više od potvrde stranke; to je pokušaj da se ubaci pogled na politiku, pragmatičan, pošten, u biti burkeanski, informiran visokim, čak i uzdrmanim osjećajem vrijednosti javnog života, ali potpuno svjestan njegovih međusobnih odnosa sa širim napretkom društva; ona utjelovljuje ono što je Hallam samo ustvrdio, osjećaj privilegiranog posjedovanja Engleza svoje povijesti, kao i epskog dostojanstva vlade putem rasprave. Ako je ovo bio sektaški, teško da je, u bilo kojem korisnom suvremenom smislu, polemički vig; više je poput sektaštva engleskog respektabilnosti. [65] 1982. Gertrude Himmelfarb je napisala: [Većina] profesionalnih povjesničara odavno je odustalo od čitanja Macaulaya, jer su odustali od pisanja povijesti kakvu je on napisao i razmišljanja o povijesti kao on. Ipak, bilo je vrijeme kada je Macaulay čitao bilo tko s pretenzijom na uzgoj. [66] Himmelfarb također žali kako je `povijest povijesti tužno svjedočanstvo o kulturnoj regresiji našeg doba`. [67] U romanu Marathon Man i njegovoj filmskoj adaptaciji protagonist je dobio ime `Thomas Babington` po Macaulayu. [68] 2008. Walter Olson zalagao se za prevlast Macaulaya kao britanskog klasičnog liberala...

Jovan Cvijic - Geomorfologija Morphologie Terrestre Knjiga prva Drzavna stamparija Kraljevina SHS, Beograd, 1924. Tvrd povez (naknadni), 588 strana. Knjiga je rashod nekadasnjeg Geoloskog zavoda Filozofskog fakulteta, sto ce reci da je pecatirana na nekoliko mesta. RETKO! Jovan Cvijić (Loznica, 11. oktobar 1865 — Beograd, 16. januar 1927) bio je srpski geograf, naučnik, univerzitetski profesor i akademik. Osnivač je Srpskog geografskog društva, predsednik Srpske kraljevske akademije, profesor i rektor Beogradskog univerziteta, počasni doktor Univerziteta Sorbone i Karlovog univerziteta u Pragu. Od osnivanja Beogradskog univerziteta 12. oktobra 1905, postao je jedan od osam prvih redovnih profesora na Univerzitetu. Cvijić je počeo da se bavi naukom još kao student Velike škole i tada je nastao njegov rad Prilog geografskoj terminologiji našoj, a nastavio kao srednjoškolski profesor i bečki student proučavajući kraške pojave u istočnoj Srbiji, Istri i Jadranskom primorju. Na osnovu tih proučavanja napisao je više radova kao i svoju doktorsku disertaciju. Čitav život posvetio je proučavanju Srbije i Balkanskog poluostrva putujući skoro svake godine po Balkanu. Tokom života, odnosno za preko trideset godina intenzivnog naučnog rada, objavio je nekoliko stotina naučnih radova. Jedno od najvažnijih dela je „Balkansko poluostrvo“. Bavio se podjednako društvenom i fizičkom geografijom, geomorfologijom, etnografijom, geologijom, antropologijom i istorijom. Smatra se utemeljivačem srpske geografije. Biografija Jovan Cvijić je rođen 11. oktobra (29. septembra po julijanskom kalendaru) 1865. godine u Loznici u porodici Cvijića, koja je bila ogranak Spasojevića iz pivskog plemena. Otac mu se zvao Todor Cvijić. Njegova porodica je bila poreklom iz oblasti Stare Hercegovine, iz plemena Pivljana, i bavio se trgovinom.[1] Njegov otac, a naime Jovanov deda, bio je Živko Cvijić, predsednik lozničke skupštine i poznati mačvanski Obrenovićevac. Kako je bio na strani tzv. „katana“ u vreme katanske bune protivnika ustavobranitelja 1844. godine, kažnjen je šibanjem posle uspešne akcije Tome Vučića Perišića, nakon čega je umro još mlad. Njegov otac, a pak Jovanov pradeda, Cvijo Spasojević, bio je rodonačelnik Cvijića. Cvijo je bio poznati hajdučki harambaša u tom delu Stare Hercegovine. Cvijo se borio protiv Osmanlija Prvog srpskog ustanka, a nakon njegove propasti 1813. godine, preselio se u Loznicu, gde je kod šanca i crkve sagradio kuću hercegovačkog tipa na dva sprata i otvorio dućan, započinjući trgovačku karijeru novoosnovane familije.[2] Cvijićev otac Todor (umro 1900) se u početku i sam bavio trgovinom, ali kako mu to nije išlo za rukom, zaposlio se u opštini kao pisar i delovođa. Majka Jovanova Marija (rođena Avramović), bila je iz ugledne porodice iz mesta Korenita, sela u oblasti Jadar koje se nalazi nedaleko od manastira Tronoša i Tršića, rodnog sela Vuka Karadžića. Osim Jovana, Todor i Marija imali su sina Živka i tri kćeri, Milevu, udatu za Vladimira, sarača, Nadu, udatu za Dragutina Babića okružnog blagajnika, kasnijeg načelnika ministarstva finansija, i Soku.[3][4] Cvijić je često govorio da je u detinjstvu na njegovo duhovno obrazovanje najviše uticala majka i uopšte majčina porodica, mirna, staložena i domaćinska, dok je o ocu i očevoj porodici pisao sa dosta manje emocija. Ipak, Cvijić je u svom naučno-istraživačkom radu o narodnoj psihologiji imao pohvalne reči za dinarski etnički tip i karakter, kome upravo i pripada njegov otac.[5] Obrazovanje Tabla na zgradi u kojoj je živeo Jovan Cvijić, Beograd Nakon osnovne škole koju je završio u Loznici, završio je nižu gimnaziju u Loznici (prve dve godine) i gimnaziju u Šapcu (treću i četvrtu godinu), a potom se upisao i završio višu Prvu beogradsku gimnaziju,[6] u generaciji sa Miloradom Mitrovićem, Mihailom Petrovićem Alasom i drugim velikanima, o čemu je napisan roman i snimljen TV-film „Šešir profesora Koste Vujića“. Dom Jovana Cvijića u Beogradu Godine 1884, po završetku gimnazije, hteo je da studira medicinu, međutim loznička opština nije bila u mogućnosti da stipendira njegovo školovanje u inostranstvu. Tada mu je Vladimir Karić, njegov profesor iz šabačke gimnazije, predložio da sluša studije geografije na Velikoj školi u Beogradu. Cvijić ga je poslušao i iste godine upisao Prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. Ove studije je završio 1888. godine. Nameštaj iz Cvijićeve kuće, prikazan na izložbi u Galeriji SANU Tokom svog školovanja Cvijić je bio posvećen čitanju knjiga. U gimnaziji je učio engleski, nemački i francuski jezik koji su mu tokom studija veoma koristili budući da nije postojala odgovarajuća naučna građa na srpskom. Kasnije je na stranim jezicima pisao i naučne i druge radove.[6] Školske godine 1888/89. radio je kao predavač geografije u Drugoj muškoj beogradskoj gimnaziji. Potom je 1889. upisao studije fizičke geografije i geologije na Bečkom univerzitetu kao državni pitomac. U to vreme na Bečkom Univerzitetu predavanja iz geomorfologije držao je čuveni naučnik dr Albreht Penk (nem. Albrecht Penck), geotektoniku je držao profesor Edvard Zis (tadašnji predsednik Austrijske akademije nauka), a klimatologiju Julijus fon Han. Cvijić je doktorirao 1893. godine na Univerzitetu u Beču. Njegova doktorska teza pod nazivom „Das Karstphänomen“ predstavila ga je široj javnosti i učinila poznatim u svetskim naučnim krugovima. Ovaj rad je kasnije preveden na više jezika (kod nas „Karst“, 1895) a zahvaljujući njemu Cvijić se u svetu smatra utemeljivačem karstologije. Britanski naučnik Arčibald Giki je napisao da ovo predstavlja „zastavničko delo“ nauke.[6] Istraživački rad Knjiga „Geomorfologija“ Jovana Cvijića iz 1924. Jovan Cvijić je svoja prva i najznačajnija terenska istraživanja obavljao na početku karijere, radeći na terenu krševitih predela istočne Srbije. Posmatrajući karst na Kučaju i Prekonošku pećinu, došao je na ideju za svoju doktorsku disertaciju koju je na studijama u Beču odbranio 1892. godine, a svečano je promovisan 22. januara 1893. Cvijić se, pored toga, bavio i geologijom (geomorfologijom, tektonikom, paleogeografijom i neotektonikom). Njegova monografija o karstu (krasu) izazvala je veoma pozitivne reakcije u evropskim naučnim krugovima, a pristupna akademska beseda o strukturi i podeli planina Balkanskog poluostrva na osnovu geološko-tektonske građe proslavila ga je kao prvog južnoslovenskog geotektoničara. Pre Cvijića, karstom Srbije su se bavili i drugi istraživači ali u znatno manjem obimu i po pravilu ne karstom kao osnovnom temom. To su bili: Oto fon Pirh (nem. Otto von Pirch) — 1830, Ami Bue (nem. Ami Boué) — 1840. i Feliks Filip Kanic (nem. Felix Philipp Kanitz), Milan Đ. Milićević, Jovan Žujović, Vladimir Karić. Zapisi njihovih istraživanja bili su, pre svega, deskriptivnog karaktera i sa opštim zaključcima. Još jedan značajan pomak u nauci Cvijić je načinio dok je posmatrao okolinu Midžora, vrha Stare planine i planinu Rilu (Bugarska), gde je prepoznao tragove glacijacije u vidu 102 gorska oka, planinska jezera. Do tada se smatralo da ovaj region nije bio zahvaćen glacijacijom, pa je ovo Cvijićevo otkriće napravilo prekretnicu u izučavanju glacijacije po pitanju rasprostranjenja.[7] Zahvaljujući svojim istraživanjima Cvijić je još jednom napravio pomak u svetskoj nauci i to svojim antropogeografskim pregledom u delu „Balkansko poluostrvo 1918“, 1922-I, 1931-II na osnovu svojih proučavanja balkanskih psiholoških tipova. Istraživačkim radom, Cvijić se bavio oko 38 godina pri čemu je išao na mnogobrojne ekspedicije po Balkanskom poluostrvu, Južnim Karpatima i Maloj Aziji, čiji su rezultat bila brojna naučna dela. Dvotomna „Geomorfologija“ Jovana Cvijića koja daje geomorfološki prikaz terena na Balkanskom poluostrvu ni danas nije izgubila na aktuelnosti i predstavlja izvanrednu polaznu osnovu u savremenim istraživanjima. Naučni radovi Balkansko poluostrvo, područje Cvijićevog interesovanja i brojnih istraživanja. „ Treba se navići i o problemu, poslu, profesiji dugo, kadšto i neprekidno misliti, dok se nađu rešenja. Ima svetlih časova, naročito svetlih noći, koje se retko javljaju; u njima se nađe rešenje pitanja, ili se smisle planovi naučnog rada. To doba duhovne lucidnosti i kreativnosti valja upotrebiti, a ne po onoj običnoj ljudskoj, još više orijentalnoj tromosti misliti na odmor. To mahom ni organizmu ne škodi, ali i ako škodi, organizam je zato da se čestito utroši.[8] ” Cvijić se naukom počeo baviti još kao student Velike škole i tada je nastao njegov rad Prilog geografskoj terminologiji našoj, a nastavio kao srednjoškolski profesor i bečki student proučavajući kraške pojave u istočnoj Srbiji, Istri i Jadranskom primorju. Na osnovu tih proučavanja napisao je više radova kao i svoju doktorsku disertaciju. Čitav život posvetio je proučavanju Srbije i Balkanskog poluostrva putujući skoro svake godine po Balkanu. Prvi njegovi objavljeni radovi: 1889. „Ka poznavanju krša Istočne Srbije“; 1891. „Prekonoška pećina“; 1893. „Geografska ispitivanja oblasti Kučaja“; 1893. „Pećine i podzemna hidrografija u Istočnoj Srbiji“; 1895. „Karst, geografska monografija“; 1896. „Izvori, tresave i vodopadi u Istočnoj Srbiji“. Sva ova dela bavila su se problematikom u Istočnoj Srbiji. Grob Jovana Cvijića i njegove žene Ljubice u Beogradu. Kao zreo i iskusan naučnik napisao je: 1922. „Đerdapske terase“; 1925. „Karst i čovek“; 1925. „Karst i srpske narodne pripovetke“. Tokom života, odnosno za preko trideset godina intenzivnog naučnog rada, objavio je par stotina naučnih radova. Jedno od najvažnijih dela je „Balkansko poluostrvo“. Umro je u 62. godini 16. januara 1927. u Beogradu a sahranjen je na Novom groblju. Svoje imanje zaveštao je i ostavio Srpskom geografskom društvu.[9] Udova Ljubica je umrla 7. februara 1941.[10] Redovni profesor Prvih osam redovnih profesora Beogradskog univerziteta, 1905. godine: Sede sleva Jovan Žujović, Sima Lozanić, Jovan Cvijić, Mihailo Petrović Alas; stoje sleva Andra Stevanović, Dragoljub Pavlović, Milić Radovanović i Ljubomir Jovanović. Nakon povratka iz Beča, marta 1893, postao je redovni profesor Filozofskog fakulteta Velike škole u Beogradu. U početku je predavao fizičku geografiju i etnografiju, a zatim samo geografiju. Putujući kao student, i kasnije kao profesor, po skoro svim krajevima Balkanskog poluostrva, rano je razvio svoje interesovanje za narodni način života i kulturu. Stoga na odseku za geografiju organizuje proučavanje antropogeografije i etnografije kao sporedne predmete.[5] Nakon ukidanja Velike škole, a od osnivanja Beogradskog univerziteta 12. oktobra 1905, Jovan Cvijić je postao jedan od osam prvih redovnih profesora na Univerzitetu.[6] Ravnopravno pored Cvijića našli su se: Jovan Žujović, Sima Lozanić, Mihailo Petrović Alas, Andra Stevanović, Dragoljub Pavlović, Milić Radovanović i Ljubomir Jovanović. Ovih osam profesora su potom birali druge kolege u zvanje redovnih profesora. Cvijić je odigrao važnu i aktivnu ulogu u reformama školstva pomažući u osnivanju posebne katedre za etnologiju na kojoj je prvi predavač bio njegov najstariji đak i saradnik Jovan Erdeljanović, a potom i Tihomir Đorđević, dok je Cvijić ostao nosilac nastave na geografiji. Presudno je uticao na otvaranje pet novih fakulteta: Medicinskog, Poljoprivrednog i Bogoslovnog u Beogradu, Filozofskog u Skoplju i Pravnog u Subotici.[6] Cvijićev osvrt na školstvo u Srbiji Cvijić je smatrao da ondašnje školstvo, tj. gimnazijsko obrazovanje treba da traje sedam a ne osam godina. Smatrao je da mladići treba što ranije da se uključe u život i samostalan rad. „ Gimnazija formira inteligenciju i karakter, možda više, snažnije, i u nekim pravcima dublje, nego univerzitet; ona je od velikog uticaja na duh i moralnu vrednost budućih intelektualnih naraštaja. Pored univerziteta, od nje najviše zavisi kakva će se moralna i duhovna atmosfera razviti u državi, kakav će tim dobiti njena civilizacija, i naposletku da li će se usporavati ili ometati razvijanje velikih ličnosti, u kojima se do najvećeg stepena izražavaju osobine jednog naroda.[11] ” Objavio je pet detaljnih uputstava za terenska istraživanja stanovništva i naselja kako bi podstakao i usmerio saradnike u njihovom naučnom radu. Cvijić je brojne informacije o nastavi i nauci objavio u članku „O naučnom radu i našem Univerzitetu“, objavljenom 1907. godine. Antropogeografska škola Srpski opanci — deo srpske narodne nošnje Ženska vlaška nošnja iz Makedonije Jovan Cvijić se smatra osnivačem i pokretačem antropogeografsko-etnološke škole u Srbiji, koja čini polaznu osnovu najvećeg dela istraživačkih radova u jugoslovenskim društvenim naukama 20. veka.[12] U svojim antropogeografskim istraživanjima Cvijić je izučavao migracije, seoska i gradska naselja, tipove kuća, materijalnu kulturu stanovništva u zonama pod različitim uticajima civilizacija, psihološke tipove i varijetete, narodnu nošnju i pokućstvo. Preko trideset godina je vršio istraživanja, posebno po prostoru Balkanskog poluostrva, koja su rezultovala u brojnim radovima i utemeljenjem „antropogeografske škole“. Putovao je pod vrlo nepovoljnim društvenim i političkim prilikama, izlažući se mnogim neprijatnim, pa i po život opasnim situacijama, posebno u zemljama koje su još uvek do Prvog svetskog rata bile pod vlašću tadašnje Turske i Austrougarske. Na ovim putovanjima na kojima se neposredno upoznavao sa uslovima života stanovništva Balkanskog poluostrva razvila se njegova želja da se bavi etnografskim i političko-etnografskim, a kasnije i psiho-socijalnim pitanjima. Sam Cvijić je govorio da je malo poznavao život u Bugarskoj, Bosni i Hercegovini i Makedoniji sve do perioda 1896—1898, kada je na svojim putovanjima po tim zemljama video koliko se tamo teško živelo.[5] Do tog trenutka, kako sam kaže, nije se mnogo interesovao za folklor, etnologiju i nacionalnu politiku. Od tada, međutim, počeo se aktivno se baviti ovim pitanjima. U Cvijiću, kao sjajnom organizatoru brojnih i studioznih putovanja na kojima je zalazio i u najnepristupačnije i najopasnije predele, pojavile su se sklonosti ka empirijskim istraživanjima. Ova istraživanja on je kasnije umeo da podrži na širokim naučnim osnovama.[5] Godine 1896. Cvijić je objavio „Uputstva za proučavanje sela u Srbiji i ostalim srpskim zemljama“ koja su kasnije korigovana i prilagođena specifičnim uslovima u drugim balkanskim oblastima gde su potom i primenjena. Na osnovu ovih uputstava u Srbiji se razvio širok pokret za istraživanje narodnog života, što je omogućilo stvaranje prvih metodološki i sistematski sakupljenih podataka iz etnologije. Istraživanje su sprovodili, osim Cvijićevih studenata i saradnika, i mnogi intelektualci amateri, najčešće seoski učitelji i sveštenici. Ovaj zajednički i obiman naučni napor predstavlja jedinstvenu i značajnu pojavu u međunarodnom naučnom životu. Cvijićeva teza o uticaju klime i reljefa na građu (morfologiju) čoveka je osnova u njegovom naučnom pristupu u izučavanju antropogeografije, gde on praktično među prvima naglašava da je čovek ekosenzibilno biće.[13] Kad se radi o formiranju antropoloških tipova, Cvijić u primarne faktore ubraja socijalnu strukturu, odnosno zanimanje, endogamiju i egzogamiju i migracije. Posebno je naglašavao delovanje geografske sredine na etnopsihološke karakteristike stanovništva. Osnovnu koncepciju ovakvog stava dao je u radu „Antropogeografski problemi Balkanskog poluostrva“ iz 1902. Kasnije, pod uticajem Cvijićevog rada, prim. dr Milorad Dragić, nekadašnji Cvijićev učenik, razradio je temu etnopsiholoških istraživanja u radu „Uputstva za ispitivanje naselja i psihičkih osobina“ iz 1911,[14] nakon čega je Cvijić proširio svoju tezu u Balkanskom poluostrvu i južnoslovenskim zemljama.[5][15] Ovaj rad je najpre objavljen na francuskom, a potom 1922. godine, znatno proširen, štampan je i na srpskom jeziku. Iznenadno interesovanje Cvijića za antropogeografska i etnografska istraživanja je jedan od najvećih poteza u njegovoj naučnoj karijeri. Cvijićevo zalaganje i naučno-istraživačke sposobnosti doprinele su prikupljanju relevantnih podataka koje je koristio tokom pregovora oko formiranja političkih granica nove države nakon Prvog svetskog rata. Doprinos određivanju političkih granica Kraljevine SHS Jugoslovenska delegacija na Konferenciji mira u Versaju 1919. Cvijić sedi za stočićem Nakon Prvog svetskog rata Cvijić je doprineo određivanju političkih granica nove jugoslovenske države koristeći svoja naučna istraživanja kao argument u pregovorima. Koristio je istraživanja iz područja demografije i antropogeografije. Prikupljena znanja koristio je da tačno omeđi prostore etničkog prostiranja južnoslovenskih naroda. Znameniti francuski geograf Pol Vidal de la Blanš (franc. Paul Vidal de La Blache) pozvao je profesora Cvijića u Pariz gde je 1917. i početkom 1919. na Sorboni držao predavanja o balkanskim zemljama i narodima.[16] Krajem 1918. godine tadašnja srpska vlada ga je imenovala prvim stručnjakom za etnografske granice, a početkom 1919. postavljen je za predsednika teritorijalne sekcije u okviru državne delegacije na Mirovnoj konferenciji u Parizu gde su, zahvaljujući njegovom zalaganju kao etnogeografa (izradio je etnogeografske karte jugoslovenskih zemalja 1918—1919) i zalaganju Mihajla Pupina, tada priznatog, uglednog naučnika i politički uticajnog čoveka, određene granice nove države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tada je dogovoreno da novoj državi pripadnu Banat, Baranja, Dalmacija i Bledski trougao (Bled, Bohinj i Triglav).[6] Nije želeo da se bavi politikom i o tome je dao izjavu u „Politici” decembra 1923. godine.[17] Akademik Portret Jovana Cvijića, ulje na platnu, Uroš Predić. Cvijić je postao naučnik svetskog glasa i dobio je brojna priznanja. Bio je član osam akademija nauka, šesnaest geografskih i prirodnjačkih društava i primio je 10 odlikovanja. Bio je: Počasni doktor Sorbone[18] i Karlovog univerziteta u Pragu. Dopisni član Srpske kraljevske akademije od 5. februara 1896, a redovni član postao je 4. februara 1899. Godine. Predsednik Srpske kraljevske akademije od 12. aprila 1921. Na ovom položaju bio je do svoje smrti 1927. godine. Bio je dva puta rektor Beogradskog univerziteta (1906/07 i 1919/20). Takođe je bio: Dopisni član Akademije nauka Sovjetskog Saveza. Dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Dopisni član Učenog društva Parnasos (Atina). Počasni član mnogih geografskih, etnografskih, prirodnjačkih i drugih društava širom sveta (Petrograd, Budimpešta, Bukurešt itd.). Nosilac engleske, francuske i američke medalje za naučne radove (Američko geografsko društvo mu je dodelilo zlatnu medalju za izuzetan naučni doprinos u oblasti geografije balkanskih zemalja i proučavanje karata).[5] Kritika Geografsko poreklo stanovništva Kraljevine Srbije krajem 19. i početkom 20. veka Sovjetski etnolog Sergej Tokarev je u osvrtu na Cvijićeva etnografska istraživanja u Makedoniji priznao ovom naučniku „tačnu objektivnost i naučnu dobronamernu savest“.[19] Cvijić je bio jedan od prvih naučnika u Srbiji koji je u svojim radovima izneo tezu o posebnom makedonskom narodu. Na geografskoj i etnografskoj karti 1913. označio ih je u skladu s tim posebnom bojom.[19] To je podstaklo Tokareva da pozitivno oceni Cvijićev doprinos u rešavanju pitanja narodnosti makedonskih Slovena: „On je jedan od prvih takvim načinom priznao makedonskom narodu pravo na nacionalnu samostalnost i to je neosporno velika zasluga srpskog naučnika“.[19] Međutim, Cvijić ovu tezu nije zastupao kada je branio ratne ciljeve Srbije u ratovima 1912—1918.[20] Džordž Vajt u svojoj knjizi iz 2000. tvrdi da je toku borbe za Makedoniju Cvijić nizom publikacija i etno-geografskih mapa uticao na međunarodno javno mnjenje da su Makedonci, odnosno makedonski Sloveni, zapravo „južni Srbi”.[21] Navodno je proglašavanje makedonskog jezika dijalektom srpsko-hrvatskog igralo ključnu ulogu u podršci srpskim pretenzijama na ovu oblast.[22] On kaže da je između 1906. i 1918. izradio seriju mapa kojima su teritorijalnim pretenzije Srbije na Vardarsku Makedoniju pravdane proglašavanjem Makedonaca za etno-lingvističku grupu Srba.[22] Cvijićeve etnografske mape objavljene 1906, 1909. i 1913. godine međusobno se razlikuju i pratile su spoljno-političke potrebe srpske države.[21] Kaže da je na mapi iz 1909. značajno smanjeno prisustvo Albanaca na Kosovu i zapadnoj Makedoniji u odnosu na prethodnu iz 1906. Na mapi iz 1913. prisustvo tzv. „Srbo-Hrvata” je znatno pomereno ka jugu u odnosu na prethodnu iz 1909. godine. Na istoj mapi, prisustvo Albanaca je „dramatično redukovano”, čak i u severnoj Albaniji.[22] Na mapi iz 1918. godine, koja je trebalo da utiče na odluke mirovne konferencije u Parizu, Srbi i Makedonci grupisani u jednu kategoriju, čime je Cvijić dao legitimitet srpskoj kontroli nad Makedonijom.[22] Nasleđe Geografski zavod i Srpsko geografsko društvo Jovan Cvijić je osnovao Geografski zavod Filozofskog fakulteta 1893. godine, prvu takvu ustanovu na Balkanu, i bio njegov upravnik od osnivanja do 1927. godine. Zajedno sa grupom geografa i prirodnjaka osnovao je Srpsko geografsko društvo 1910. u Beogradu.[23] Bio je njegov predsednik od osnivanja do svoje smrti. Godine 1912. pokrenuo je časopis „Glasnik Srpskog geografskog društva“ koji još uvek postoji. Jednom nedeljno držao je seminar za pripadnike srodnih nauka na koji su dolazili i nastavnici beogradskih gimnazija. Geografski institut U Beogradu 1947. godine Srpska akademija nauka i umetnosti osnovala je geografski institut koji od 1961. godine nosi naziv „Jovan Cvijić“. Institut je osnovan u cilju unapređivanja geografske nauke, povećanja broja kvalitetnih naučnih kadrova za rad u struci ili na Univerzitetu. Nekoliko osnovnih škola i ulica u Srbiji takođe nosi ime Jovana Cvijića (Osnovna škola „Dr Jovan Cvijić“ Smederevo, OŠ „Jovan Cvijić” Sirča i druge).[24] Njegovi učenici su nastavili njegov rad, a šestorica njegovih asistenata su kasnije postali akademici: Pavle Vujević, Borivoje Ž. Milojević, Vojislav S. Radovanović, Petar S. Jovanović, Atanasije Urošević i Milisav Lutovac. Memorijalni muzej U Beogradu se nalazi Memorijalni muzej Jovana Cvijića u njegovoj porodičnoj kući (ulica Jelene Ćetković br. 5).[25] Ova kuća je napravljena 1905. godine i od 1963. je pod zaštitom države (proglašena je za spomenik kulture). Kuća je jedinstvena po svojoj unutrašnjoj dekoraciji za koju je zaslužan Dragutin Inkiostri Medenjak,[26] koji se smatra jednim od začetnika nacionalne dekorativne umetnosti.[27] Cvijić je, shodno njemu samom, delio entuzijazam ondašnje inteligencije za potrebom stvaranja nacionalnog stila koji bi se zasnivao na balkanskim folklornim elementima. Danas se u kući nalazi legat Jovana Cvijića koji ima 1.476 predmeta među kojima se nalaze rukopisi, prepiske, beležnice, fotografije, geografske karte, atlasi, knjige, umetničke slike, lični predmeti i dr. U muzeju se povremeno organizuju prigodna predavanja. Drugo Njegov život je naročito proučavao geograf Milorad Vasović koji je 1994. godine objavio knjigu „Jovan Cvijić — naučnik, javni radnik, državnik“.[28] Cvijićev opis klime Šumadije bio je jedna od inspiracija književniku Miloradu Paviću za pisanje romana Predeo slikan čajem.[29] Novčanica od 500 dinara sa likom Cvijića Spomenik u dvorištu kuće Jovana Cvijića Po starom Zakonu o odlikovanjima jedna od medalja nosi ime Jovana Cvijića, koji se tako našao u društvu drugih srpskih velikana kao što su Vuk Karadžić, Nikola Tesla, Miloš Obilić, a od 17. septembra 2004, Narodna Banka Srbije pustila je u opticaj novčanicu od 500 dinara sa likom Jovana Cvijića, a potom i novu seriju 4. juna 2007. U organizaciji Srpske akademije nauka i umetnosti održan je 21. i 22. novembra 2002. naučni skup „Društveno-politička delatnost Jovana Cvijića“. Cvijićevo ime danas nose i jedna vrsta šafrana i vrh na planini Rudnik (Srbija) koji se zove Cvijićev vrh (1132m).[30][31] Povodom 150 godina od njegovog rođenja oktobra 2015. godine održana je međunarodna naučna konferencija u Beogradu u organizaciji SANU, Geografskog instituta i Muzeja grada Beograda.[32] Odabrana dela Geografska ispitivanja u oblasti Kučaja u istočnoj Srbiji, 1893; Das Karstphänomen, 1893, Beč; Karst, 1895; Struktura i podela planina Balkanskog poluostrva, 1902; Die Tektonik der Balkanhalbinsel mit besonderer Berückichtigung der neueren Fortschritte in der Kenntnis der Geologie von Bulgarien, Serbien und Mazedonien, 1904, Beč; Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije I-III, 1906—1911; Grundlinien der Geographie und Geologie von Mazedonien und Alt-Serbien. Nebst Beobachtungen in Thrazien, Thessalien, Epirus und Nordalbanien, 1908, Gotha; Jezerska plastika Šumadije, 1909; Geomorfologija I-II, 1924, 1926. Balkansko poluostrvo i Južnoslovenske zemlje (1. deo) Balkansko poluostrvo i Južnoslovenske zemlje (2. deo) O iseljavanju bosanskih muhamedanaca Aneksija Bosne i Hercegovine i srpsko pitanje Jovan Cvijić o nacionalnom radu Jovan Cvijić: Psihičke osobine Južnih Slovena

Prvo izdanje, retko u ponudi! Potpis prehodnog vlasnika na najavnoj strani (v. sliku), korektno antikvarno stanje, bez pečata, pisanja. U ovoj knjizi je prvi put objavljena čuvena pesma `Veče na školju`. Autor - osoba Šantić, Aleksa, 1868-1924 = Šantić, Aleksa, 1868-1924 Naslov Pjesme / Aleksa Šantić Omotni naslov Pjesme Alekse Šantića Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1911 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1911 (Beograd : Štamparija Save Radenkovića i brata) Fizički opis 154, [4] str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; 135 ISBN (Karton) „Veče na školju“ Alekse Šantića pesma je socijalne tematike. U njoj su u nekoliko slika prikazane muke osiromašenih, izrabljivanih ljudi s kojima je Šantić duboko suosećao. Prikaz socijalne nepravde jedna je od glavnih tema Šantićevih pesama, a to je ideja i ove pesme. Pesnik koristi motive svakodnevnih, radničkih ljudi kako bi pokazao patnju svoga naroda. Tako i ovde za glavni motiv ima ubogi puk, a sudeći po mestu radnje, koji nam se otkriva već u naslovu, naslućujemo da su to ribari i umorni seljaci koji preživljavaju teškim mukama svog fizičkog rada. Mesto radnje već je u prvoj strofi definisano kao ostrvo i to ono kamenito, što vidimo u stihu gde se spominju crne hridi (manje ostrvo, morski greben). Tema i ideja pesme Na prvi, pogled tema dela Veče na školju[2] izgleda vrlo jednostavno, ali je zapravo izuzetno kompleksna. Osnovna ideja pesme jeste opis prirode, onako kako je vidi pesnik, ali je tema zapravo mnogo šira i kompleksnija. Veče na školju nosi pesničku ideju o ukletosti čovekove sudbine i emociju neverice. U originalu prenosimo tumačenje pesme: Pesma Veče na školju sadrži dvostruku ideju i dvostruku emociju: ideju i emociju pesnikovu i ideju i emociju ubogog puka. Pesnik je hteo da naslika bedu ubogog puka i njegovo obraćanje Bogu koji mu ne može pomoći. Ubogi puk ište od Boga (izlaz iz muka); puka. Pesnik oseća nesreću ubogog puka, više nego i sam puk, jer zna da je Bog ``mrtav``. Motivi Pesma je oslonjena na dva značajna motiva: to je motiv sa mora, i socijalni motiv. Po ovome vidimo da je Šantić imao za cilj da opeva socijalnu tematiku, on je sa svojom inspiracijom i svojom poetskom mišlju hteo da iskaže osećanja bespomoćnog pokornog i ubogog seljaka. Slika tih siromašnih seljaka koji uzalud pružaju ruke ka Bogu i slika ravnodušnosti tog Boga prema njihovim molbama, uokvirena slikom veličanstvene lepote prirode koja vrši svoje harmonijsko smenjivanje dana i noći i ne znajući i ne mareći ni za ljude ni za njihove patnje-ta slika izražava jedno osećanje duboke apatije pred ukletošću čovekove sudbine. Poruka Osnovna poruka ove pesme je tragična pozicija ubogog puka, siromašnih seljaka, koji celog života rade i nepravedno ostaju nenagrađeni za taj rad. Ovde je veoma bitno kako pesnik vidi Boga i Njegovu prirodu. Živković kaže da je Bog ravnodušan prema patnjama ljudi, a kako izgleda to je i osnovna ideja pesme. Ubogi puk moli a Bog ćuti ne odgovarajući na njihove molitve. On ih ne čuje ili ne želi da ih čuje, pa je zbog toga Bog u ovoj pesmi, ne samo nemilostiv nego pre svega i iznad svega, nepravedan. Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 – Mostar, 2. februar 1924) bio je srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva. Biografija Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar. Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Osmanskog carstva“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović. Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod. Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika. Aleksa Šantić u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Godine 1902, otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno pobolevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata“. Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo 1913. godine kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Mostara. U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora. Za vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošlošću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost. Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine: Svu muku tvoju, napor crna roba poješće silni pri gozbi i piru, a tebi samo, ko psu u sindžiru, baciće mrve... O, sram i grdoba! Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i kukavno doba“. Šantić je dosta pisao i ljubavnu poeziju, ali ona je kod njega uglavnom setna i odiše čežnjom. Takva je, na primer i pesma Jedna suza: I kobna miso morit me stade: što moja nisi i što smiraj dana ne nosi meni zvijezde, no jade? Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te, I sve te gledam kroz suzu što lije, Gdje bereš slatke, raspukle granate.[a] Aleksa Šantić, srpski pesnik. Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908), „Mi znamo sudbu“ (1907), „Boka“ (1906), „Pod krstom“ (1906), „Kovač“ (1905). Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. Umro je od tuberkuloze u Mostaru 2. februara 1924. Po njemu se nazvane škole u Banja Luci, Kaluđerici, Gajdobri, Stepanovićevu i Ravnom Topolovcu. Srpski kulturni pokret Zajedno sa Svetozarom Ćorovićem i Jovanom Dučićem, Šantić je bio sledbenik romantizma Vojislava Ilića i među najznačajnijim vođama kulturnog i nacionalnog pokreta hercegovačkih Srba. Šantić i Ćorović su nameravali da osnuju časopis za srpsku decu pod nazivom „Hercegovče“, ne samo za srpsku decu iz Hercegovine, već i za svu srpsku decu. Šantić je bio jedan od zapaženih članova srpskog kulturnog društva Prosvjeta. Himnu društva napisao je Šantić. Šantić je predsedavao Srpskim pevačkim društvom „Gusle“ osnovanim 1888. godine. U ovom društvu Šantić je bio ne samo predsednik, već i glavni pevač hora, kompozitor i predavač. Časopis za književnost „Zora“ izlazio je pod pokroviteljstvom „Gusle“. Šantić je postao glavni urednik ovog časopisa „Zora“ (Zora; 1896–1901) u izdanju Srpskog kulturnog društva u Mostaru, jednog od najvažnijih društava koja su se borila za očuvanje srpske kulturne autonomije i nacionalnih prava. „Zora“ je postala jedan od najboljih srpskih časopisa o književnosti. Časopis Zora okupio je srpske intelektualce koji su težili poboljšanju obrazovanja srpskog stanovništva neophodnog za postizanje ekonomskog i političkog napretka. Šantić je 1903. bio među osnivačima Srpskog gimnastičkog društva „Obilić“. U tom svojstvu došao je u fokus života ovog regiona koji je, svojom kulturnom i nacionalnom svešću, tvrdoglavo protivio nemačkom Kulturtrageru. U proleće 1909. godine, zbog bosanske krize izazvane aneksijom Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, Šantić je morao da pobegne u Italiju zajedno sa Nikolom Kašikovićem i Ćorovićem. Porodica Šantić je 1910. godine kupila ladanjsku kuću u selu Borci, nadomak Konjica, od austrougarskog barona Benka koji ju je sagradio 1902. godine. Proizvod njegove patriotske inspiracije tokom balkanskih ratova 1912–1913 je knjiga „Na starim ognjištima“ (1913). Šantić je pripadao pesnicima koji su napisali čitave zbirke pesama slaveći pobede Vojske Kraljevine Srbije tokom balkanskih ratova, uključujući `Na obali Drača` , koja veliča oslobođenje drevnog grada koji je nekada bio deo srpskog Carstva pod kraljem Milutinom. Dana 3. februara 1914. Šantić je postao član Srpske kraljevske akademije (presedan savremene Srpske akademije nauka i umetnosti). Tokom Prvog svetskog rata Austrijanci su ga uzeli za taoca, ali je preživeo rat. Šantić se preselio iz Mostara u Borce kod Konjica 1914. godine kada je sumnjivo gradsko srpsko stanovništvo Mostara evakuisano iz grada. Austrijski guverner u Sarajevu zabranio je 13. novembra 1914. Šantićevu zbirku pesama `Pjesme` objavljenu 1911. Šantić je bio plodan pesnik i pisac. Napisao je skoro 800 pesama, sedam pozorišnih predstava i nešto proze. Mnogi spisi su bili visokokvalitetni i imali su za cilj da kritikuju ustanovu ili da zastupaju različita socijalna i kulturna pitanja. Na njega je snažno uticao Hajnrih Hajne, čija je dela prevodio. Njegovi prijatelji i vršnjaci na polju kulture bili su Svetozar Ćorović, Jovan Dučić i Milan Rakić. Jedna od njegovih sestara, Radojka (Persa) udala se za Svetozara Ćorovića. Istoričar književnosti i kritičar Eugen Štampar verovao je da je Šantić pripadao grupi srpskih pesnika koji su pokušavali da privuku bosanske muslimane ka srpskom nacionalizmu. Nasleđe Aleksa Šantić je selo u Srbiji nazvano po ovom pesniku. Slikan je i na konvertibilnim markama u Bosni i Hercegovini. 1920. godine Sokolski savez u Mostaru dobio je ime po Šantiću. Skupština opštine Mostar 1969. godine ustanovila je Nagradu za književnost „Aleksa Šantić“ u čast centinela njegovog rođenja. Bista Alekse Šantića postavljena je u parku Kalemegdan u Beogradu, Srbija. Osamdesetih godina prošlog veka u njegovo sećanje snimljen je film pod nazivom Moj brat Aleksa. Dela Izdato za vreme Šantićevog života: Pjesme, Mostar, 1891 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga I Mostar Štamparija Vladimira M. Radovića. 1891. Pjesme, Mostar, 1895 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga II Mostar. Štamparija Vladimira M. Radovića. 1895. Pjesme, Mostar, 1901, Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1901. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907, Štampa Demokratska štamparija. 1907. Pjesme, Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv. 150. Pjesme, Beograd, 1911, Štamparija Save Radenkovića i brata. 1911. Srpska književna zadruga. knj. 135. Hasanaginica, 1911, Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277. Štamparija `Natošević`. 1911. Na starim ognjištima, Mostar, 1913. Pjesme. Mostar. Knjižara Trifka Dudića. 1913. Na starim ognjištima, Beograd, 1914 Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 1914. Pesme, Zagreb, 1918 (Podatak o godini izdavanja prema `Istoriji nove srpske književnosti Jovana Skerlića`) Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). Zagreb. `Književni jug`. (Bez godine, 1918), Hrvatski štamparski zavod Hasanaginica, Beograd — Sarajevo 1919 Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 211. Pozdrav Vojvodi Stepi Stepanoviću, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Vidov-danu, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Hrvatska tiskara T. P. Na starim ognjištima, Sarajevo, 1920 Pesme. Treće popunjeno izdanje. Sarajevo. Prosveta. 1914. Radnička štamparija Pod maglom, Beograd — Sarajevo 1920 Slika iz gornje Hercegovine. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga 150. Pesme, Beograd 1924, Izdavačka knjižarnica Gece Kona. 1924. Prevodilački radovi Lirski intermeco, Mostar, 1897 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Mostar. Knjižarnica Paher i Kisić 1897. Lirski intermeco, Mostar, 1898 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Drugo popunjeno, popravljeno i ilustrovano izdanje. Mostar. Izdanje knjižarnice Paher i Kisić 1898. Iz njemačke lirike, Mostar, 1910 Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. Mostar. 1910. Mala biblioteka, knj. XXXVI, sv. 178-185. Lirski intermeco, Beograd - Sarajevo 1919 Preveo Aleksa Šantić. S predgovorom Marka Cara. Beograd — Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 199. Pesme roba, Svatopluk Čeh, Sarajevo 1919 Prepevao Aleksa Šantić. Sarajevo. Uredništvo `Zvona`. 1919. Viljem Tel. Beograd, 1922 Pozorišna igra u 5 činova. Johan Hristof Fridrih fon Šiler. S nemačkog preveo Aleksa Šantić. Beograd. 1922. Srpska književna zadruga, knj. 167. Iz Hajneove lirike, Mostar, 1923 Knjižarnica Trifka Dudića. 1923. MG43 (N)

Франц Верфел: МАТУРСКА ПРОСЛАВА Издавач: НАРОДНА КЊИЖНИЦА, Београд, 193?.год. Меки повез, 192 стране, ћирилица. Очуваност приказана на фотографијама. РЕЂЕ У ПОНУДИ. `Франц Верфел је био аустријски/чешки писац, драматург и песник, чија се каријера протеже од Првог светског рата, преко међуратног периода, до Другог светског рата. Првенствено је познат као аутор `Четрдесет дана Муса Дага`, романа заснованог на догађајима који су се дешавали током геноцида Јермена 1915.год. и по `Песми за Бернадету`, роману о животу католичке светице св. Бернадете од Лурда, по којем је снимљен истоимени филм...... `Preko Pirineja između Francuske i Španije danas vodi lepo obeležena, mada strma staza, koja se sa južne strane zvanično zove Ruta Walter Benjamin, a sa severne Chemin de Walter Benjamin. Ona podseća na nemačkog književnika, filozofa i prevodioca jevrejskog porekla Valtera Benjamina, koji je 26. septembra 1940. godine ovim putem bežao od nacista koji su hteli da ga ubiju.... Istim pravcem kojim je pored Benjamina pošlo neznano mnogo begunaca, nešto ranije uspešno je prošla grupa koja se sastojala od dvojice njegovih kolega, pisaca, mnogo slavnijih od njega, i njihovih neobičnih, nadasve čudnih supruga, a s njima i jedan tridesettrogodišnji mladić. Bili su to Hajnrih Man, stariji brat nobelovca Tomasa Mana, i njegova žena Neli; Tomasov sin, istoričar Golo Man, i književnik Franc Verfel sa svojom suprugom Almom. Alma je pre njega bila udata za kompozitora Gustava Malera, zatim za arhitektu i tvorca Bauhausa Valtera Gropijusa, u međuvremenu je povremeno bila ljubavnica slikara Oskara Kokoške, verovatno i mnogih drugih, inače najslavnija `fatalna žena` druge polovine XX veka. Imala je tek sedamnaest godina kad se u nju zaljubio slikar Gustav Klimt. Verfel je bio Jevrejin, ostali su imali druge svoje razloge da se plaše smrti u nacističkim koncentracionim logorima. Da li su nepotrebno rizikovali bežeći na tako opasan način? Njihov ispisnik, poznati pesnik i libretista Fric Lener-Beda (Fritz Löhner-Beda) u to vreme već je bio u Aušvicu. Hajnrih Man je tada imao 71, Verfel 55, Lener-Beda 59 godina. Lener-Beda nije pobegao na vreme, jer je pored ostalog pisao tekstove za operete Franca Lehara, na primer za Zemlju smeška i Havajski cvet, koje je Hitler lično voleo. Nadao se da će Lehar, koga je firer povremenu pozivao na čaj, uložiti koju dobru reč za njega, jer je Lehar bio oženjen Jevrejkom koju je Hitler proglasio `počasnom arijevkom`. Međutim, Lener-Beda je u Aušvicu pretučen na smrt 4. decembra 1942. godine, u okviru logora morao je da radi fizički za hemijsku fabriku IG Farben. Jedan od civilnih direktora je prolazio pored njega i pitao esesovce: `Zašto ta čivutska svinja ne radi brže?`, a drugi je dodao: `Ako više ne mogu da rade, neka crknu u gasnoj komori!` Franc Verfel je imao najviše razloga da se plaši, jer se Gestapo već zainteresovao za njega ne samo kao za Jevrejina. On je svoju slavu utemeljio politički neutralnim delom Verdi – roman opere, ali je već 1933. godine napisao roman o genocidu koji su Turci izvršili nad Jermenima pod naslovom Četrdeset dana Musa Daga. Musa Dag je planina u Turskoj. Mnogi čitaoci su tu knjigu shvatili kao predskazanje genocida koji će nacisti izvršiti nad Jevrejima. Hajnrih Man je bio bučan čovek, boem, jurio je žene, danas bi ga zvali švalerom, za razliku od njega Verfel je bio omanji, stidljiv i nespretan čovek. Energična i preduzimljiva bila je njegova žena Alma, jedanaest godina starija od njega. Verfelovi i Manovi su se slučajno sreli u Marseju, pa je ona postala promoter cele male grupe izbeglica i zbog toga zaslužuje posebno pažnju. ALMA MALER VERFEL: Rođena kao Alma Margarita Marija Šindler. Od oca slikara i majke pevačice odrasla je u čudnoj porodičnoj situaciji, koju je jednom prilikom analizirao i sam Zigmund Frojd. Njena majka je održavala polujavne ljubavne veze sa drugim muškarcima i za vreme svog braka, tako da se za Alminu sestru nije tačno znalo ni ko joj je otac. To, međutim, u Beču secesije, nije smetalo da se Šindlerovi smatraju uglednom porodicom, pogotovu što ih je štitio prestolonaslednik Rudolf Habzburški. Prvu burnu ljubavnu vezu Alma je započela sa svojim učiteljem klavira i kompozicije Aleksandrom fon Zemlinskim. Njegov plemićki predikat je bio izmišljen, on je bio jevrejskog porekla. Alma je ubrzo shvatila da Zemlinski neće postići veću karijeru, pa je bacila oko na već slavnog kompozitora i direktora Bečke opere Gustava Malera i udala se za njega. Pokušavala je da komponuje, da i sama bude umetnik, htela je da se zabavlja u Beču, ali Maler je želeo mir da bi radio. Teško je zamisliti dva različitija karaktera. Uskoro je počela da ga vara sa mladim arhitektom Valterom Gropijusom. Maler je zatekao njegova ljubavna pisma, pa su zatražili pomoć Zigmunda Frojda, koji je konstatovao da ona u Maleru vidi oca. Mnogo kasnije će Alma u Verfelu videti sina, što bi u slučaju njene biografije moglo da potvrdi psihoanalitičke teorije. Ta čudna žena je otvoreno koketirala sa fašizmom, govorila je o sebi da je antisemita, u njenom salonu tridesetih godina pojavljivali su se Hitlerovi sledbenici, među njima i general Edmund Glajze fon Horstenau, koji će za vreme rata postati predstavnik Hitlerove vojske pri ustaškom režimu u Hrvatskoj, ali uprkos tome rado je održavala seksualne veze sa Jevrejima. Njen prvi ljubavnik Zemlinski, prvi zakoniti muž Maler i treći zakoniti muž Verfel bili su Jevreji, a govorila je o njima kao o `svojim malim Čivutima`. PESMA O BERNADETI: Verfelovi i Manovi su u Marseju, koji nacisti još nisu tako strogo kontrolisali kao Pariz i veći deo okupirane zemlje, razmatrali kako da se dokopaju Amerike preko Španije i Portugala. U svojoj tek 1960. godine objavljenoj autobiografiji Alma je detaljno opisala sve te pokušaje. Imali su američke vize iz 1938. godine koje su istekle; imali su čehoslovačke pasoše, jer je konzul Čehoslovačke hteo svima da pomogne, ali Nemci su to saznali i uhapsili ga; dobili su portugalsku dozvolu za putovanje u Ameriku, ali nekako je trebalo da se dospe u tu zemlju; kupili su od falsifikatora čak i litvanske pasoše, koje niko više nije priznavao; vozikali su se taksijem na sve strane i na to potrošili čitavo bogatstvo, spavali u raznim skupim i jevtinim hotelima. Franc Verfel je svake noći plakao. Tako su stigli u slavno mesto hodočašća Bogorodici, u Lurd (Lourdes) i odseli u hotelu `Vatikan`. U Lurdu se četrnaestogodišnjoj kćerki osiromašenog mlinara Bernadeti Subiru, (Bernadette Soubirou) 1858. pored jednog potočića koji je izvirao iz pećine, javila dama u belom, a devojčica je u njoj prepoznala Bogorodicu. To priviđenje joj se pokazalo ukupno osam puta. Bernadeta se posle zaredila i umrla sa 35 godina, ali se pročulo da je voda iz tog izvora čudotvorna. Krenuli su hodočasnici. Sujeverni Verfel položio je zakletvu da će napisati knjigu o Bernadeti ako uspe živ da stigne u Ameriku – reč je održao, napisao je već sledeće godine roman Pesma o Bernadeti, posvećen devojčici Manon Gropijus, Alminoj kćerki sa Valterom Gropijusom, koju je Verfel kao očuh nežno negovao sve do njene smrti 1935. godine. Roman je odmah postao bestseler, po njemu je snimljen film. Hodočašće u Lurd se isplatilo, garantovalo Maleru i Almi udoban život u željenoj Americi. PREKO PIRINEJA DO MORA: U Francuskoj su, međutim, trošili na vožnje taksijem po jugu Francuske da bi zavarali svoje tragove, na podmićivanje francuskih činovnika. Američki konzul nije hteo da im produži vize za SAD. Plaćali su razne krijumčare sa nesuvislim idejama kako da se prokrijumčare preko granice. Najzad im je u pomoć priskočio mladi američki novinar Varijan Makej Fraj (Varian Mackey Fry). Fraj je u Americi osnovao Emergency resue comitte, koji je sebi stavio u zadatak da spasava pre svega intelektualce koji su bežali od nacizma i omogući im odlazak preko okeana. Vašington mu je stavio na raspolaganje 200 viza, ali pokazalo se da je to nedovoljno. Kao saradnike je pridobio Luizu i Hansa Fitko (Fittko). Toj maloj grupi uspelo je da spasu preko 2200 lica, predstavnika intelektualne elite. Ostalim nesrećnicima nisu se bavili. Bio je problem razlikovati iskrene pomagače od beskrupuloznih krijumčara. Kad danas čitamo o toj dobro dokumentovanoj situaciji prosto da ne poverujemo da se toliko sličnoga posle više od 75 godina ponavlja pred našim očima. Fraj je Malerovima obećao da će lično prebaciti dvanaest njihovih kofera u Lisabon, ali pošto za njih nije uspeo da pribavi legalna dokumenta, uputio ih je da pokušaju da pređu Pirineje kozjim stazama, preko stena, kroz divljinu. Neka samo krenu uzbrdo dok ne stignu do vrha, odande će sagledati more do koga treba da se spuste, tako će stići u Španiju. Petorka se složila, nije više znala šta bi drugo. Porodica Man se u potpunosti podredila Alminim naredbama. Hajnrih je bio star i nemoćan, mladi Golo nezainteresovan, nije učestvovao u diskusijama kako da se spasu, nego samo čitao, a Hajnrihova supruga Neli bila je blago rečeno prosta, neobrazovana žena koja je samo slušala. PLAVI ANĐEO: Hajnrih Man se po svemu razlikovao od svog četiri godina mlađeg i daleko slavnijeg brata Tomasa, koji je već 1929. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Hajnrih je bio izraziti levičar i boem, njegovo društvo bile su barske dame, dok se konzervativni Tomas oženio bogatom bankarskom kćerkom i kao otac šestoro zakonite dece vešto krio svoju homoseksualnost. U trenutku kada će Hajnrih sa ostalim društvom krenuti na opasno bekstvo preko visokih planina, Tomas je već odavno u Americi, profesor na univerzitetu Pringston. Hajnrih je svoj najveći uspeh postigao romanom Profesor Unrat kojim je kritikovao nemačko malograđanstvo, smatrano je da je pravo ogledalo mentaliteta tadašnjeg društva kome je Tomas pripadao. Pošto se razveo od češke glumice Marije Kanove, Hajnrih se nastanio u Berlinu i zaljubio u Neli. Neli, rođena 1898. godine kao Emi Johana Vestfal (Emy Johanna Westphal) bila je vanbračno dete služavke, nikad nije saznala ko joj je otac. U Berlinu se zaposlila kao radnica, a zatim kao `dama za animiranje` u noćnim barovima `Bajadera` i `Kakadu`, gde ju je Hajnrih pronašao 1929. godine, bio je sedamnaest godina stariji od nje. Došao je na ideju da se po njegovom bestseleru Profesor Unrat snimi film i da ona, iako bez ikakvog glumačkog iskustva, dobije glavnu žensku ulogu, u čemu, srećom, nije uspeo, jer je režiju preuzeo Jozef fon Šternberg, koji je već snimio nekoliko uspešnih filmova u Holivudu. Šternberg je ulogu Lole u filmu kome je dao naslov `Plavi anđeo` dodelio tada još nepoznatoj glumici Marleni Ditrih. Knjigu snimanja je napisao poznati dramski pisac Karl Cukmajer (Carl Zuckmayer) sa kojim će se Manovi i Verfelovi ponovo sresti u Holivudu, njemu sve ispričati, a Cukmajer će zabeležiti da bez Alme niko od njih ne bi ostao živ. Za razliku od Alme Maler Verfel i Neli Man, koje su, svaka na svoj način, bile u najmanju ruku, mogu da koristim nekada omiljeni pojam `radodajke`, da ne kažem baš prostitutke, iako iz različitih društvenih krugova, Marlena Ditrih je poticala iz stroge pruske porodice, otac joj je bio policijski oficir u carskoj Nemačkoj, genijalno je odigrala devojku iz varijetea, s tom ulogom započela svetsku karijeru. U vreme kada Malerovi i Manovi počinju da se penju preko Pirineja odavno je u Americi, ali takođe i antifašistički borac koji na samom frontu posećuje i ohrabruje vojnike. ULAZAK U ŠPANIJU: Manovi i Verfelovi strepeli su kakav će biti njihov susret sa španskim graničarima, sa gvardijom civil, tom opasnom paravojnom formacijom poznatom po crnim, trorogim šeširima. Da li će ih pustiti u zemlju uprkos njihovim neurednim pasošima bez važećih viza ili odmah vratiti u Francusku? Ili još gore... Možda su znali da je Frankova Španija ubila svog najvećeg pesnika Federika Garsiju Lorku. Bar da su imali sveže američke vize, ali nisu, ta velika zemlja bila je veoma rezervisana u pogledu prijema izbeglica, bez obzira kakva im je sudbina pretila u porobljenoj Evropi. Baš kao i danas. Neli Man se iznenada setila da je sutra petak, trinaesti septembar, i molila da se put odloži bar za jedan dan, jedva su je nagovorili da ne pravi probleme. Fina Alma, koja je animirala tolike velikane, prezirala je Neli, devojku iz običnih noćnih barova, i to je stalno dolazilo do izražaja. Valjalo je da se krene. Ustali su ujutro u pet, doručka još nije bilo, dobili su samo po šolju čaja. Po njih je došao simpatični Amerikanac Fraj, obećao je da će sa njihovim prtljagom sve biti u redu, a to im je bilo vrlo važno, u njemu su se nalazile Malerove partiture, tri partiture Bruknerovih simfonija, Verfelovi rukopisi i još mnogo toga jedinstvenog i dragocenog. Sa Frajem je došao ćutljivi mladić, krijumčar, koji je krenuo ispred njih. Čudnu petorku do početka strmog uspona doveo je taj nepoznati mladić čije ime nikad nisu saznali, pokazao im pravac u kome treba da krenu i nestao. Starac Hajnrih, Franc bolestan od srca, ravnodušni mladić Golo i dve hrabre, toliko različite, ali fizički snažne žene ostali su sami. Krenuli su neobeleženim putem preko Pirineja, trebalo je da pređu vrh visok samo 550 metara nadmorske visine, ali put do cilja, malog mesta Portbou na španskoj obali, bio je dugačak nešto preko sedamnaest kilometara. Iako su Man i Verfel kao pisci ranije bili obdareni da vide i opišu lepote prirode, uveren sam da nisu zapazili da usred toplog septembra, bogate jeseni, prolaze kroz krš prema mediteranskom raju na zemlji, sigurno o tome ni reči nisu prozborili, kao što u današnje vreme ljudi koji preko mora beže od zla u nadi da će stići negde – bilo gde – gde je dobro, ne vide blistavost plavetnila mora ili noću zvezdano nebo, nego samo strepe da li će živi stići do sigurnosti ili se utopiti. JAKUBOVSKI I PUKOVNIK: Franc Verfel je ubrzo zastao. Rekao je da više ne može, da će da legne na zemlju i umre, neka ga ostave. Prefinjena dama iz bečkih salona, Alma, nije to dozvolila, vikala je na njega, gurala ga, vukla, nosila, ali kad se sve dobro završilo on je postao ironičan prema svojim slabostima, odmah je u Americi napisao i pozorišni tekst Jakubovski i pukovnik sa podnaslovom `komedija o jednoj tragediji`, koja je ubrzo ekranizovana sa Denijem Kejom i Kurtom Jirgensom u glavnim ulogama. Ko zna da li će bar jedan od miliona izbeglica koji danas beže iz svoje domovine, pa stignu u obećane zemlje – Nemačku, Francusku, mimo Trampa možda baš i u Ameriku – imati snage da napišu `komediju` o svojoj realnoj tragediji? Alma je imala snage da do vrha izgura `svog malog Čivutina`, vukla je i veliku tašnu s novcem i nakitom. Neli je bila fizička radnica pre nego što je postala dama koja `animira` gospodu i udala se za veselog starca, ona je još uvek snažna i navikla na napore, pa je bez reči pomagala Hajnrihu Manu. Golo se lako penjao, niko nije zapisao da li je pomagao svom stricu. Golo se ranije prijavio kao dobrovoljac, hteo je da se bori u francuskoj armiji protiv Nemačke, ali su ga internirali kao `građanina iz neprijateljske države`, iako je imao čehoslovački pasoš. Koliko se zna, bio je ćutljiv, ali se i on pokoravao Almi. Po vrelom septembarskom danu penjali su se preko dva sata i izranjavili se na oštrim stenama, hvatali se za korenje da bi se popeli još koji metar, vrh im se činio mnogo višim od pet stotina metara nadmorske visine, himalajskim, a ne pirinejskim grebenom, ali su najzad stigli, dole je bljesnulo plavetnilo mora, ugledali su i špansku graničnu karaulu. Ali, spuštati se niz krševitu strminu nije ništa lakše nego penjati se. Najzad su sa ranjenim, krvavim nogama, izgrebanim rukama, iscrpljeni kao nikada u životu stigli do barake u kojoj je bio samo jedan jedini vojnik, Katalonac po rođenju, sa kojim ni na jednom jeziku nisu uspeli da se sporazumeju, ali mu je Alma džepove napunila kutijama cigareta, što ga je očigledno odobrovoljilo pa je smešeći se mahnuo rukom da krenu za njim. Sad su bar hodali po normalnom putu, ali su ubrzo zaprepašćeno shvatili da ih nije pustio da idu dalje prema moru, nego zaobilazno, na zvanični prelaz na granici Španije sa Francuskom. Španski šef ispostave ih je milostivo pogledao, pregledao njihova dokumenta i rekao da mogu da produže dalje, pečate da su stigli u Španiju, doduše, nije hteo da im udari. To je bio neobičan izuzetak, imali su sreće uprkos tome što je bio petak 13. septembar. Najzad su stigli u malu luku Portbou i prijavili se u policijskoj stanici, tu su opet dugo proveravali njihova dokumenta, oni su sa strepnjom sedeli na klupi ispred zgrade drhteći od umora i straha kako će sve proći, samo je Golo mirno čitao knjigu kao da ga se sve to ne tiče. Pasoši su im vraćeni, sada sa urednim pečatom da su ušli u Španiju, i mogli su da se ispavaju u hotelu, pa da krenu dalje vozom i stignu u Portugal. Amerikanac im je predao sve kofere. Ukrcali su se na grčki brod `Nea Helas`. Kad su već bili na pučini, objavljen je rat Grčkoj, da su kasnili bar nekoliko dana taj brod im ne bi stajao na raspolaganju. Srećno su prešli okean. U svojoj autobiografiji Alma se samo požalila da bi hranu na brodu `trebalo zaboraviti`. U Njujork su stigli 13. oktobra. PRAVO NA ŽIVOT: Franc Verfel je umro od srca avgusta 1945. na Beverli Hilsu, bogat i slavljen. Za urnu sa Francovim pepelom Alma se nije brinula, ona je jednog dana kao paket stigla u Austrijsko društvo za literaturu u bečkoj ulici Herengase, koje nije znalo šta će s njom, ali se jermenska zajednica zahvalna za knjigu o Četrdeset dana Musa Daga pobrinula za počasni grob. Alma je živela do decembra 1964. U svojim salonima u Njujorku i Los Anđelesu ugošćavala je američku kulturnu elitu i umetnike iz Evrope, Leonarda Bernstejna, Igora Stravinskog, Riharda Štrausa, Cukmajera i mnoge druge.` (Време 1362)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! To je bilo otkrivanje Zapada da je Jali, krunski princ Karastre, pobegao od oca. Vođen od strane Renaud d`Ecouen-a koji služi kao vozač i komornik, on će istražiti nizine Marseja i Londona, male kanjone Okforda, plesnu dvoranu hotela Claridge i noći Pariza Ali otkriće ovog briljantnog i okrutnog svijeta je, za kneza Jalija, samo instrument još jednog vitalnijeg otkrivenja, onoga o samom sebi. Sa živim Budom, blještavom hronikom Zapada kakva se nudi azijskom izgledu, Pol Morand je nastavio da prati perzijska pisma Moneskuieua, suvremeni apartman, potaknut napornim ritmom dvadesetih godina. Paul Morand (13. mart 1888. - 24. jul 1976.) bio je francuski pisac čije su kratke priče i novele pohvaljene zbog njihovog stila, duhovitosti i opisne moći. Njegov najproduktivniji književni period bio je međuratni period 1920-ih i 1930-ih. Mnogo su se divili gornjim slojevima društva i umetničkoj avangardi koja ga je učinila kultnim favoritom. On je kategorisan kao rani modernist i imagist. Morand je diplomirao na Pariškom institutu za političke studije, pripremajući ga za diplomatsku karijeru, a takođe je pohađao i Okford Universiti. Član gornje klase i oženjen bogatstvom, držao je razne diplomatske dužnosti i mnogo putovao. On je bio tipičan za one iz njegove društvene grupe koji su uživali u životima privilegija i prava, držeći se neizbježnosti i poželjnosti klasne distinkcije. Morand je prihvatio refleksivno pridržavanje rasnih, etničkih i antisemitskih ideologija. Njegovi intelektualni uticaji su pisanje Friedricha Nietzschea, Osvalda Spenglera i autora rasprave o superiornosti bijele rase, Joseph Arthur de Gobineau. Tokom Drugog svetskog rata, on je obećao vernost francuskom režimu Višija i postao funkcioner vlade i nacistički saradnik. Radio je kao Vichijev ambasador u Rumuniji i Švajcarskoj tokom Drugog svetskog rata. Bio je pokrovitelj i inspirativna figura za književni pokret Hussards, koji se suprotstavljao egzistencijalizmu. Morand je podneo četiri ponude za prijem u prestižni Academie francaise i konačno je prihvaćen 1968. godine, zbog protesta Charlesa de Gaullea. Izvorni materijal pokazuje da je Morand rođen u Rusiji za francuske roditelje koji su se kasnije preselili u Pariz. Morandov otac, Eugene Morand bio je dramski pisac i slikar. Stariji Morand bio je kustos u Louvreu i bio je direktor Ecole des Arts Decoratifs. Dom Morand je bio mesto okupljanja društvene elite i onih koji se ističu u umetnosti i književnosti. Jules Massenet, kompozitor popularnih opera tog doba, vajar Auguste Rodin i pisac Oscar Vilde bili su gosti. Kao mlad, Morand je upoznao takve luminente kao glumica Sarah Bernhardt i pesnik Stephane Mallarme. Višeslojni pisac i diplomata Jean Giraudouk bio je njegov učitelj i postao je doživotni prijatelj. Njegov otac se udružio sa onima koji su verovali u nevinost Alfreda Dreifusa, ali je zadržao politiku zabrane Jevreja iz kuće Morand. [1] [2] Morand, čovek od fin de siecle senzibiliteta, verovao je u kredo `umetnosti radi umetnosti`. Bio je ukorenjen sa dubokim pesimizmom, pod uticajem opreznog saveta njegovog oca da `bude uvek nepovjerljiv`. Bio je intelektualni zagovornik Friedricha Nietzschea, a Osvald Spengler se zalagao za vjerovanje filozofa u dekadenciju i pad civilizacije. Za Moranda, klasne razlike su govorile o prirodnom poretku civilizovanog društva i on je pristao na teorije zasnovane na superiornosti / inferiornosti rase. On je bio pod uticajem pisanja Joseph Arthur de Gobineau, aristokrata, koji je predstavio svoj slučaj za superiornost bijele rase u eseju napisanom 1853, `Esej o nejednakosti ljudskih rasa`. [1] [3] Morand je poslan na studije na Okford Universiti. Godine 1913. imenovan je za atašea kulture u francuskoj ambasadi u Londonu. Njegov boravak u Engleskoj doveo ga je do upoznavanja s istaknutim članovima britanskog društva i aristokracije. [1] [2] Morand je često večerao u hotelu `Ritz` u društvu Marsela Prousta i njegove poverljive princeze Helen Soutzo. Princeza, rođena Helene Chrissoveloni, bila je ćerka istaknutog grčkog trgovačkog bankara. U vreme kada je napravila Morandovo poznanstvo, bila je udata za aristokrata grčko-rumunske ekstrakcije, princa Dimitrija Soutza. Morand i princeza Soutzo imali su produženu romantičnu vezu; razvela se od muža 1924. godine i oženila Moranda 1927. [4] Prvi svetski rat Morand je kratko radio u vojsci pre izbijanja Prvog svetskog rata, ali je uspeo da izbegne aktivnu službu u neprijateljstvima i bio je dodeljen rezervnom sastavu. Pažljiv, aktivan sportista, nije uspeo da ispita medicinski pregled kao nesposoban za službu. Mnogi su ovaj izuzetak pripisali intervenciji i uticaju njegove ljubavnice, princeze Elene Su (u (rođena Chrissoveloni, 5. februara 1879. u Galajiju - 26. februara 1975. u Parizu), tadašnje supruge rumunskog generala i vojnog atašea Princa Dimitrija Sutua (grčki: Soutzos, rumunski: Sutu ili Sutzu). [5] Njegovo bogatstvo omogućilo je Morandu da putuje i uživa u svojim interesima za brze automobile, fine konje i žene. Tokom ratnih godina, Morandov život u privilegiji je i dalje bio neprekidan. On je posećivao pozorišta, prisustvovao i davao raskošne zabave i večerao u najboljim restoranima. Godine 1914. do 1918. godine provodile su se naizmenično u Engleskoj, Rimu, Madridu i Parizu. Morand je kultivisao Dada i avangardne umetničke pokrete. Godine 1917. upoznao je Jeana Cocteaua na premijeri Cocteau-ovog baleta `Parade`, čija je muzička partitura komponovao Erik Satie i njegov produkcijski dizajn koji je izveo Pablo Picasso. [1] [2] On je pisao o svojim političkim simpatijama tokom Prvog svetskog rata u časopisu koji je čuvao za godine 1916-1917, koji se pojavio u tomu koji nije objavljen do 1948. Morand, kao i njegov sunarodnik, francuski političar Joseph Caillauk, bio je posvećen sprovođenju pomirljivog odnosa. sa Nemcima - u suštini pregovaranjem o odvojenom miru. [1] Intervar period Njegov posleratni život se nastavio mnogo kao što je imao. Tradicija `subotnjih večera` uspostavljena je sa Cocteauom i njegovim krugom, okupljajući se u novom modnom džez miljeu pariškog kabarea `Le Boeuf sur le Toit`. [1] Morand i koktejk Koko Šanel su putovali u istim društvenim krugovima i on je postao njena prijateljica i poverenica. [6] Godine 1925. Morand je postavljen u francusku legaciju u Bangkoku, Tajland. On je koristio ovu poruku kao skakačku tačku za veliko putovanje. Dokumentovao je svoje percepcije, filtrirane kroz način razmišljanja privilegovanog Evropljana koji je živio do punog života. On je omalovažavao kulture zemalja kroz koje ga je putovao. Imao je jake teorije o rasi, tvrdeći da svet postaje `faulo polu-kaste`. On je ismijavao demokraciju, zalažući se da je Evropa u njegovim očima postala nemoćna, `egoistična, demokratska, podeljena.` Morand je kratko proveo u francuskoj kinematografiji. Tokom ovog perioda upoznao je 18-godišnju glumicu Josette Dai (kasnije `Belle` u Cocteau-ovom filmu La Belle et la Bete), koja je postala njegova ljubavnica. [1] Morand je bio angažovan da sarađuje Alekandre Arnouk na scenariju za predloženi projekat, Don Kuichotte, da glumi opernog pevača Feodora Chaliapina. Francusku verziju filma Don Kuichotte pregledao je The Nev Iork Times nakon otvaranja u Nev Iorku. Herbert L. Matthevs, koji je pisao za novine, kritikovao je Morand / Arnouk scenarij, ali ga je nazvao `divnim filmom`, koji se može pripisati talenatima režisera G. V. Pabsta i njegovog glavnog igrača Chaliapina. [7] Bilo je to vrijeme kada su mnogi bježali iz nacističke Njemačke, a dio onih u umjetnosti, od kojih su mnogi bili Jevreji, tražili su utočište u Francuskoj. Morand je vidio te prognanike kao neželjene islednike. Napisao je prikriven, antisemitski, `ksenofobični glas` pod nazivom `France la Doulce`, prepun starinskih, starinskih vokabulara. On je demonizovao ove emigrante (tj. Jevreje) kao `pirate`, bilo da su naturalizovani ili ne, nazivajući ih `ološom`. [1] U oktobru 1933. godine napisao je članak za novo sedmično izdanje koje je uredio Henri Masis, koji je imao dugogodišnji savez sa antisemitskim, političkim monarhistima, Akcijom Francaise. Morand je upozorio francusku populaciju na opasnost koja je pred nama: `U ovom trenutku, svaka zemlja osim naše ubija svoje gamadi ... Ne dozvolite da ostavimo Hitlera da se ponosi time što je jedina osoba koja preuzima moralnu rehabilitaciju Zapada.` Drugi svetski rat U avgustu 1939. Morand je poslat u London, raspoređen na odgovorno mjesto u francuskoj ambasadi. Na poziciji da se udruži sa Charlesom de Gaulleom i Slobodnim francuskim snagama, Morand je napustio svoj položaj. Preselio se u Vichi i zakleo se na vichi vladu. Takvo odstupanje bilo je u skladu sa Morandovom ideologijom i njegovim dugogodišnjim divljenjem Philippe Petainu i druženju sa kćerkom Pierrea Lavala, Comtesse de Chambrun. Međutim, postojale su dileme: kao predsjednik odbora za filmsku cenzuru Morand je moralno morao zabraniti film za koji je napisao scenario. On je podelio svoje vreme između Pariza i Višija, krećući se slobodno između okupiranih i kolaboracionističkih delova Francuske. Godine 1941. okupio se protiv hedonizma Francuza, zagovarajući vrline patriotizma, vitalnosti i [Ničeovog] `osjećaja života` koji su demonstrirali nacisti. Morand i njegova pro-nemačka žena dočekali su u svom pariškom zdanju umetnike koji su odobrili i pohvalili nacistički režim, kao što su Arno Breker, Hitlerov omiljeni vajar i Ernst Junger, čiji su romani slavili rat. Godine 1943, Višija vlada imenovala je ambasadora Moranda u Rumuniji. Njegov mandat u Bukureštu nije mu donio diplomatsko priznanje. Proveo je svoje vreme koristeći svoj položaj da bi koristio svojim interesima, i pljačkao ambasadu. Tokom vazdušnih napada na Bukurešt 1944, Morand je pobegao. Kasnije je prebačen u Bern, Švajcarska, gde su on i njegova supruga ostali nakon rata. [1] Posle Drugog svetskog rata Na kraju rata bio je optužen za saradnju sa neprijateljem, a osim što mu je ukinuta državna penzija, nije pretrpeo dalje kazne. [1] Sledeće godine proveo je živeći u Švajcarskoj, Tangiers, Hotel de Crillon, i raskošan pariški dom svoje žene. [1] Kasnijim godinama Morand je postao inspirativna figura za književnu grupu koja je zastupala njihove poglede u antisistemističkom časopisu Hussards, čiji je osnivač njegov prijatelj Roger Nimier. Morand je tražio izbore u Academie francaise 1939. i 1941. godine, a oba puta je njegova ponuda odbijena. On je pokušao da postigne ovu prestižnu razliku ponovo 1958. godine. Ovaj treći pokušaj osvetljavao je zapis o njegovim ratnim aktivnostima i izazvao organizovano protivljenje njegovom članstvu. Charles de Gaulle je stavio veto na njegovo priznanje. Morand je u konačnici dobio članstvo 1968. godine, ali mu je odbijen službeni obred koji je tradicionalno pratio ulaganje novih članova - de Gaulle je odbio da ga primi u Elizejskoj palači. Smatra se da Morand nikada nije preispitao svoj elitistički svjetonazor i političku ideologiju, odlučno zadržavajući svoje razmišljanje do kraja života. U intervjuima je dosledno pokušavao da izbegne bilo kakve reference na Drugi svetski rat. Dalje se pretpostavlja da su on i njegova supruga iskoristili svoj položaj da pokušaju da pomognu jevrejskim prijateljima, ali da je to učinjeno kako bi se dramatizovao uticaj i moć koju su imali u nacističkom režimu, a ne demonstracija njihove humanosti. Nikada nije priznao patnju koju su milioni pretrpeli u totalitarizmu. [1] nasleđe Ezra Pound, koji je tada živeo u Parizu, preveo je svoju prvu knjigu kratkih priča, pod nazivom Tendre Stocks, na engleski jezik. Marcel Proust je isporučio predgovor. Objavljivanjem dva dela poezije, Lampes a arc (Arc-Lamps) i Feuilles de temperature, (Temperature Records), on je privukao pažnju i pohvale, što je izazvalo ponovno interesovanje za njegov raniji rad. Njegova produkcija bila je plodna u međuratnom periodu 1920-ih i 1930-ih, i zaostala za vreme Drugog svetskog rata. [2] Morand je napravio četiri putovanja u Nev Iork Citi između 1925. i 1929. godine. On je prisustvovao večerima na kojima su se pojavljivali američki kulturni uglednici kao što su Carl Van Vechten, F. Scott Fitzgerald i njegova supruga Zelda, Louise Briant i njen budući muž, diplomata Villiam Bullitt. Godine 1930. Morand je objavio svoja zapažanja o Manhattan sceni u Nev Iorku. Morand objašnjava da je pisao striktno sa stanovišta stranog posetioca za stranog čitaoca; on `nije slijedio nijedan drugi način da priča o Njujorku nego da pokaže šta mi se sviđa.` [9] Pregledavši knjigu, jedan kritičar je napomenuo da Morand `nastavlja da ponavlja savremeni bromid da` Jevreji poseduju Njujork, Irci ga vode, a crnci uživaju u tome ... Italijani jedva da se mogu asimilirati. ` : `Ne mogu zamisliti ništa tužnije.` Pozorišni / zabavni okrug u Njujorku, ulica Brodveja i centralni čvor Times Skuare, sugerisali su Morandu apokaliptičnu budućnost: [9] `[Brodvej] je profanacija svega muzike, umetnosti, ljubavi, boja. Ovde imam potpunu viziju kraja sveta.` [9] Uprkos ekscentričnim rezonacijama o kulturi Njujorka, Morand je izrazio zahvalnost za grad - istovremeno otkrivajući svoje divljenje fašističkom vođstvu Benita Musolinija: `Volim Nev Iork jer je to najveći grad u univerzumu ... jedini ljudi koji su nakon rata [Prvi svjetski rat] nastavili sa izgradnjom ... osim Italije, koji ne ruše, već grade.` [9] Morand je smatran piscem kosmopolitskog senzibiliteta koji je stvorio živopisne scenarije života usred dislociranosti - i onoga što su neki vidjeli kao moralnu dezintegraciju - Evrope nakon Prvog svjetskog rata. Pisanje je bilo brze, vredno pažnje zbog svoje duhovitosti i majstorstva deskriptivnog stila. Priče su odražavale urbani užas i razočaranje koje su osećali oni vodeći životi podstaknuti intenzivnim emocijama i hedonističkim samozadovoljstvom. i zasluge, nisu li nedostaci i zasluge današnjeg svijeta ... `Navijači i entuzijasti Moranda, Cocteaua i Andrea Bretona cijenili su njegov` zlobni humor i nadrealne urbane poezije i aforističke proze `. Francuski kritičari hvalili su njegovu deskriptivnu mogućnost rečima, navodeći ih da ga kategorizuju kao `modernističkog` i `zamišljenog`. [2] [10] Godine 1945, Morand je otputovao u St. Moritz na zahtev Koko Šanel koji ga je angažovao da napiše svoje memoare. Rezultat je bio Chanelova privlačnost, tanak obim promovisan kao razgovor između autora i njegovog subjekta. Morandova književna produkcija posle Drugog svetskog rata koncentrisana je na istorijske novele. On je osmislio egzotične lokalitete i istorijske događaje kao metafore za savremenu politiku - `dekodiranje prošlosti kao veze sa sadašnjošću`. Parcele, prepune kontrarevolucionara, plemstva nepravedno viktimiziranih, isticale su kolaboracionističke heroje koji traže iskupljenje. U ovim radovima Morand je sam sebi izneo slučaj; njegove izmišljene likove koji služe kao punomoćnici za apologetsko opravdanje svoje ratne aktivnosti. `... Mnogi od Morandovih istorijskih ličnosti ... [mogu se] uporediti sa komičarima, slučajno ubačeni u dramu istorije koja se odvija ... komedija grešaka ... [likovi] samo simboli.` Parfait de Saligni pojavio se 1946. La Flagellant de Seville, 1946, crta paralele između Napoleonskih ratova i nacističke okupacije Evrope. La Folle amoureuse, Montociel: le rajah auk grandes Indes, objavljene su 1947. [11] Nisu svi kritičari bili pohvalni. Priznavajući njegovu majstorsku upotrebu jezika, oni su naveli nedostatak suštine u njegovim opažanjima i tendenciji ka generalizacijama. Rečeno je da njegovi likovi nisu u potpunosti realizovani portreti, ali su predstavljeni čitaocu kao pretjerane ličnosti, izrađene za efekat. [2] Vremenom je kritička procena Morandovog rada prošla reviziju. Iako je prepoznat za svoju tehniku, sadržaj njegovog rada je pogrešan zbog nedostatka pronicljive analize ljudi u kulturnom kontekstu, umesto da se oslanja na generalizacije i stereotipe. Njegov rad govori za `istaknuto insistiranje na jačanju predrasuda o nacionalnim karakteristikama ... To` prenosi ne samo neuspjeh humanih simpatija, već i politički pogled koji postavlja Spenglerijev kolaps zapadne civilizacije u haos. `[1] Morandovo pisanje otkrilo je njegovu `nostalgiju za autoritetom i redom` koja je, po njegovom mišljenju, bila ugrožena od strane upornih snaga demokratije. Smrt Morand je umro u Parizu 24. jula 1976. u 88. godini života.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga br 2. ima malo ostecen cosak nulte stranice, sve ostalo uredno! Knjiga I. 1902. godina Sadrzaj: - Svetisalv i Mileva - Milos Obilic - Laza i paralaza Knjiga II. 1903. godina Sadrzaj: - Nahod Simeon - Tvrdica Knjiga III. 1909. godina Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 — Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove.[1] U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka čuvenog slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku.[2] Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila `suva` - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane `latinske administracije Mađarske` 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jovan Sterija Popović Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom - Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca.[6] Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine.[7] Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842—1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I до VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture.[9] Književni rad Spomenik Jovanu Steriji Popoviću u rodnom gradu - Vršcu. Tvrdica (Kir Janja). Drugo izdanje iz 1838. godine. Detalj spomenika Jovanu Steriji Popoviću ispred Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Pozorišni plakat za `Smrt Stefana Dečanskog` 1841. Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni.[10] Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Figurina Jovana Sterije Popovića, rad Milice Ribnikar. Muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Narodno pozorište „Jovan Sterija Popović - Vršac”. Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. Naslovna strana zbirke pesama Davorje (1854) Proglas povodom 100godišnjice rođenja i 50godišnjice smrti (1906). U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravljivoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“[11], obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide.[12] Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“.[11] Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti.[13] Sterijino pozorje Glavni članak: Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sastavio: Ljubomir Petrovic Izd: 1937 g. Knjiga I - Laza i paralaza - Pokondirana tikva - Roman bez romana - Tvrdica - Zla zena - Zenidba i udadba - Prevara za novac - Volsebni magarac - Rodoljupci - Beograd nekada i sad - Epigrami Knjiga II - Svetislav i Mileva - Milos Obilic - Nahod Simeon - Smrt Stefana Decanskog - Hajduci - Lahan - Vladislav - Skenderbeg - Davorje Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 — Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove.[1] U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka čuvenog slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku.[2] Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila `suva` - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane `latinske administracije Mađarske` 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jovan Sterija Popović Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom - Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca.[6] Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine.[7] Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842—1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I до VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture.[9] Književni rad Spomenik Jovanu Steriji Popoviću u rodnom gradu - Vršcu. Tvrdica (Kir Janja). Drugo izdanje iz 1838. godine. Detalj spomenika Jovanu Steriji Popoviću ispred Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Pozorišni plakat za `Smrt Stefana Dečanskog` 1841. Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni.[10] Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Figurina Jovana Sterije Popovića, rad Milice Ribnikar. Muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Narodno pozorište „Jovan Sterija Popović - Vršac”. Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. Naslovna strana zbirke pesama Davorje (1854) Proglas povodom 100godišnjice rođenja i 50godišnjice smrti (1906). U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“[11], obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide.[12] Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“.[11] Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti.[13] Sterijino pozorje Detaljnije: Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Filmovi Sterijina dela su od 1959. do danas adaptirana u dvadesetak televizijskih filmova: Laža i paralaža (film) Kir Janja (film) Džandrljivi muž (film) Rodoljupci (film) Pokondirena tikva (film) Ljubav, ženidba i udadba (film) Zla žena (film)