DANIJELA STIL NA ISTOJ ADRESI Meki povez Džepni format Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27] Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25] Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29] Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс.[30]

DANIJELA STIL POSEBNA ISPORUKA Meki povez Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27] Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25] Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29] Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс.[30]

DANIJELA STIL ZALAZAK SUNCA U SEN TROPEU Meki povez Džepni format Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27] Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25] Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29] Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс.[30]

DANIJELA STIL DOBRA ŽENA Meki povez Džepni format Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27] Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25] Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29] Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс.[30]

DANIJELA STIL NESREĆA Meki povez Džepni format Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27] Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25] Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29] Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс.[30] Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor goblena,lutki barbika,motora za biciklu,punilica za kobasice,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika,biciklistickih pantalona,biciklistickih majica,etno predmeta,albuma,slicica,albuma za fotografije,razglednica,duboreza,brosura,knjiga,romana,filmova,serija, flasa,limenih kutija,intex,kombinezona za surf i ronjenje,steznika,lovackih sesira,ortoza,ploca,semena,znacki i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књиге чини мање реалистичним.[26] Романи често истражују свет богатих и познатих[25] те се баве озбиљним животним проблемима као што су болест, смрт, губитак, породична криза и односи. Такође, постоје наводи да су њене популарне приче засноване на догађајима из њеног живота, као што су два бивша мужа, два бивша робијаша, те други догађаји које је сакрила од јавности.[27] Упркос њеној репутацији да увек се увија у „ружичасто”, Стилова често улази у оне мање пријатне аспекте људске природе као што су инцест, самоубиство, развод, рат, па чак и холокауст.[15] Временом њено писање је еволуирало. Њене касније хероине су биле јаче и са више ауторитета, које ако не добију одређени ниво поштовања и пажње које желе од мушкарца, иду даље у нови живот.[12] У скоријим годинама, Стилова је чак и ризиковала са темама у својим књигама, те је много експериментисала и покушала да изненади своју читалачку публику. Тако на пример њена књига „Откуп” (енгл. Ransom) се фокусира више на напетост него на романсу. Радња прати три сета ликова који су у почетку неповезани, а касније њихови ликови се испреплићу.[28] „Отровне нежење” (енгл. Toxic Bachelors) се удаљава од њеног уобичајеног стила тако што се прича препричава кроз очи три главна лика, три мушкарца који имају фобију од везивања, али на крају откривају своје праве љубави.[25] Како би избегла поређења са претходним романом, Данијела Стил не пише наставке.[8] Иако су многе њене најраније књиге објављене са почетним издањима од милион примерака, до 2004. године њен издавач је смањио број књига које су првобитно штампане на 650.000 због пада броја људи који купују књиге.[29] Двадесет и два њена романа адаптирана су за телевизију,[30] а два су била номинована за награду Златни глобус. Прва је „Драгуљи” (енгл. Jewels), која говори о преживљавању жене и њене деце у Европи током Другог светског рата и каснији препород породице као једна од највећих накитничких кућа у Европи.[15] Први филмски студио који је купио права за екранизацију њених романа је Коламбија пикчерс.[30] Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor goblena,lutki barbika,motora za biciklu,punilica za kobasice,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika,biciklistickih pantalona,biciklistickih majica,etno predmeta,albuma,slicica,albuma za fotografije,razglednica,duboreza,brosura,knjiga,romana,filmova,serija, flasa,limenih kutija,intex,kombinezona za surf i ronjenje,steznika,lovackih sesira,ortoza,ploca,semena,znacki i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

LAV NIKOLAJEVIČ TOLSTOJ VASKRSENJE Knjiga 2 Tvrdi povez Dugo je Vaskrsenje bilo svođeno na ljubavnu priču između plemića i sluškinje, na priču o grehu i iskupljenju, s moralnom poentom. Ovaj roman je mnogo više od toga, traganje za istinom, priča o dubokoj duhovnoj drami pisca i junaka, nemilosrdna kritika ne samo ruskog društva Tolstojevog vremena već svakog društva i svakog vremena. Iako u tom vremenu nije tako shvaćen Vaskrsenje je knjiga koja razotkriva najtamnije uglove ljudske duše... Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja olikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Bio je esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[1] i Gandi.[2] Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7.5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[3][4] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[5] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[6] Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[7] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[8] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škoja za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[9] Tolstojevi obrazovni ekseprimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao diretna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[10] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[11] Oni su imali 13 dece, osam od kojih je preživelo detinjstvo.[12] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[11] Uprkos toga, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i Mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[11][13] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa njegovom suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad njegovim ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedski pevač Viktorija Tolstoj i Švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, je izjavio, „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, je napisao, „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[14] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscom od svih.“[14] Džejms Džojs je zapazio, „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“. Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode“. Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabukov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao je reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo, i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[15] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[16] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofkog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustava već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u „Ratu i miru“, Levin u „Ani Karenjinoj“ i u izvesnoj meri princ Nehludov Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugim fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vrenema romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[17] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep i prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[18] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[19] Uprkos svih pohvala koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[20] U svom romanu Vaskrsenje, Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je postao predani zagovarač pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela „Rat i mir“, „Ana Karenjina“. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu „Kozak“(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo „Ana Karenjina“ (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[21] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje ćkole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa „ Jasna Poljana“, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagočku aktivnost, kada objavljuje „ Azbuku“, „Novu azbuku“ i „ Rusku knjigu za čitanje“, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitnja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[21] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Janoj Ponjani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[22] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplađiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu „ Jasna Poljana“, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se, da je Tolstojeva aktivnos izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine, škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-tih godina.[21] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[21] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola inapred odrećuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tosltoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[23] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobućuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[21] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa obijašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposreeno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja.Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji prizanti su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom.[21] Smrt Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste...

Onore de Balzak Evgenija grande Tvrdi povez Biblioteka Spektar Оноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1] Биографија Породица Оноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[2] Детињство и рана младост Вендомски колеџ (гравира A. Queyroy) Портрет из 1820. године (Achille Devéria) Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[2] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[2] О Балзаку Балзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[2] Евелина Ханска Балзаков дом у улици Фортуне Портрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen) Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[2] Друштвена ангажованост Био је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа. Стил писања Прва страна Балзаковог рукописа Беатриса Из жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[3] Реализам Балзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[4][5] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[3] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот. Ликови Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[5] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[3] Дела Иако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу. Људска комедија Неколико томова Балзакових дела из 1901. године Људска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[2] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године. Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма. „Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[6] Студије нарави Студије нарави разврстане су по темама у шест група: Призори из приватног живота (Чича Горио), Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије), Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс), Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија), Призори из војничког живота (Шуани), Призори из сеоског живота (Љиљан у долу). Филозофске студије Шагринска кожа Трагање за апсолутним Аналитичке студије Аналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака Референце Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 100. ISBN 86-331-2075-5. Балзак : живот и рад / Душан З. Милачић. - Београд : Српска књижевна задруга, 1949 (Београд : Култура). - 322 стр. ; 19 cm. - (Српска књижевна задруга ; коло 45, књ. 309) Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 1, A-Ćus / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1966 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:371-372. Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 5, P-Sjöström / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1969 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:377. Изгубљене илузије / Оноре де Балзак ; [превела с француског Јелисавета Марковић]. - 3. изд. - Београд : Просвета, 1976 (Београд : Београдски графички завод). - Превод дела: Illusions perdues. - Стр: VII-XXIII: Балзак и стварност / Мишел Битор. Bešić, Miloš (2020). Metodologija društvenih nauka. стр. 329. Литература Prometej ili Život Balzакоv / André Maurois ; [sa francuskog preveo Karlo Budor]. - Zagreb : Naprijed, 1969 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 699 str. ; 21 cm. - (Biblioteka Veliki ljudi i njihova djela). - Prevod dela: Prométhée ou La vie Balzac. - Bibliografija: str. 656-[674].(COBISS) Balzak / Stefan Cvajg ; preveo s njemačkog originala Nika Milićević. - Sarajevo : Narodna prosvjeta, 1959 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 403 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Gama ; 33). - Prevod dela: Balsac. - Balzakov život i djela: pregled: str. 391-400. - pp. 401-[404]: Pogovor redaktora / Rihard Fridental.(COBISS) Из страних књижевности. 1 / Исидора Секулић ; [приредили Миодраг Павловић, Живорад Стојковић]. - Нови Сад : Матица српска, 1962 (Нови Сад : Будућност). - 527 стр, [1] лист с ауторовом сликом ; 20 cm : слика аутора. - (Сабрана дела Исидоре Секулић ; књ. 7). - Напомене / Ж. С. [Живорад Стојковић]: стр. 517-525.(COBISS) Graditelji svijeta : Balzak - Dikens - Dostojevski / Stefan Cvajg ; preveli Isak Samokovlija i Miodrag Petrović. - Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1955 (Tuzla : Grafičar). - 156 str. - Prevod dela: Drei Meister.(COBISS) Figures et messages dans La Comédie humaine / Tahsin Yücel. - Tours : Mame, 1972. - 230 str. - (Univers sémiotiques)(COBISS) Романтични Балзак / Радивоје Константиновић. - Предговор. - У: Луј Ламбер / Оноре де Балзак. - Београд : Српска књижевна задруга, - (Српска књижевна задруга ; коло 92, књ. 609). 1999. ISBN 978-86-379-0687-2.. - Стр. VII-XV.(COBISS) Од Стендала до Бекета : огледи о француском роману / Иван Димић. - Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1991 ([Нови Сад : Добра вест]). - 303 стр. - Библиографска белешка: стр. 301-302. - Садржај: Уводна белешка: радознали читалац (7—11). - I део (13—79): Стендал - сто година испред своје епохе (15—25); Балзакова нежнија страна (Евгенија Гранде) (26—33); Срећа у читању: обиље и моћ (Дима)--- (34—39); ---Нежност и хумор (Доде) (40—44); Иго - продор у тајне приповедања (45—47); Случај Сименон (48—53); Мартен ди Гар: загонетна прозирност (54—63); Интелектуална струјања : Бергсон (64—71); Поводом поетике Жила Ромена (72—79). - II део (81—299): Најдубља промена: Прустово приповедање (83—102); Смисао неких средишњих структура у `Трагању` (103—115); Прве речи Камијевог `Странца` (116—132); Камијево духовно клатно (133—145); Мишел Битор и нови роман (146—159); Психологија и време у Биторовом трагању (160—177); Маргерита Дирас: иза привида равнодушности (178—184); Натали Сарот: распад лика--- (185—199); ---Поглед и време (200—216); Ален Роб-Грије: емоција и ментални реализам (217—233); Клод Симон: фрагментарност света и трагање за обликом (234—253); ---Чаролија приповедања (254—280); Бекетов `Молоа` или загонетка непрекидног говора (281—299). Библиографска белешка (301—302).(COBISS) Le théatre de Honoré de Balzac : d`après des documents nouveaux et inédits / Douchan Z. Milatchitch. - Paris : Librairie Hachette, 1930. - 432 str.(COBISS) Посесивне категорије и конструкције у француском језику : (докторска дисертација) / Вера Д. Роглић. - Београд : [с.н.], 1990. - 228 листова.

ONORE DE BALZAK SJAJ I BEDA KURTIZANA Meki povez / Knjiga 2 Džepni format Оноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1] Биографија Породица Оноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[2] Детињство и рана младост Вендомски колеџ (гравира A. Queyroy) Портрет из 1820. године (Achille Devéria) Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[2] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[2] О Балзаку Балзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[2] Евелина Ханска Балзаков дом у улици Фортуне Портрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen) Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[2] Друштвена ангажованост Био је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа. Стил писања Прва страна Балзаковог рукописа Беатриса Из жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[3] Реализам Балзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[4][5] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[3] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот. Ликови Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[5] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[3] Дела Иако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу. Људска комедија Неколико томова Балзакових дела из 1901. године Људска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[2] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године. Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма. „Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[6] Студије нарави Студије нарави разврстане су по темама у шест група: Призори из приватног живота (Чича Горио), Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије), Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс), Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија), Призори из војничког живота (Шуани), Призори из сеоског живота (Љиљан у долу). Филозофске студије Шагринска кожа Трагање за апсолутним Аналитичке студије Аналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака Референце Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 100. ISBN 86-331-2075-5. Балзак : живот и рад / Душан З. Милачић. - Београд : Српска књижевна задруга, 1949 (Београд : Култура). - 322 стр. ; 19 cm. - (Српска књижевна задруга ; коло 45, књ. 309) Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 1, A-Ćus / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1966 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:371-372. Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 5, P-Sjöström / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1969 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:377. Изгубљене илузије / Оноре де Балзак ; [превела с француског Јелисавета Марковић]. - 3. изд. - Београд : Просвета, 1976 (Београд : Београдски графички завод). - Превод дела: Illusions perdues. - Стр: VII-XXIII: Балзак и стварност / Мишел Битор. Bešić, Miloš (2020). Metodologija društvenih nauka. стр. 329. Литература Prometej ili Život Balzакоv / André Maurois ; [sa francuskog preveo Karlo Budor]. - Zagreb : Naprijed, 1969 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 699 str. ; 21 cm. - (Biblioteka Veliki ljudi i njihova djela). - Prevod dela: Prométhée ou La vie Balzac. - Bibliografija: str. 656-[674].(COBISS) Balzak / Stefan Cvajg ; preveo s njemačkog originala Nika Milićević. - Sarajevo : Narodna prosvjeta, 1959 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 403 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Gama ; 33). - Prevod dela: Balsac. - Balzakov život i djela: pregled: str. 391-400. - pp. 401-[404]: Pogovor redaktora / Rihard Fridental.(COBISS) Из страних књижевности. 1 / Исидора Секулић ; [приредили Миодраг Павловић, Живорад Стојковић]. - Нови Сад : Матица српска, 1962 (Нови Сад : Будућност). - 527 стр, [1] лист с ауторовом сликом ; 20 cm : слика аутора. - (Сабрана дела Исидоре Секулић ; књ. 7). - Напомене / Ж. С. [Живорад Стојковић]: стр. 517-525.(COBISS) Graditelji svijeta : Balzak - Dikens - Dostojevski / Stefan Cvajg ; preveli Isak Samokovlija i Miodrag Petrović. - Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1955 (Tuzla : Grafičar). - 156 str. - Prevod dela: Drei Meister.(COBISS) Figures et messages dans La Comédie humaine / Tahsin Yücel. - Tours : Mame, 1972. - 230 str. - (Univers sémiotiques)(COBISS) Романтични Балзак / Радивоје Константиновић. - Предговор. - У: Луј Ламбер / Оноре де Балзак. - Београд : Српска књижевна задруга, - (Српска књижевна задруга ; коло 92, књ. 609). 1999. ISBN 978-86-379-0687-2.. - Стр. VII-XV.(COBISS) Од Стендала до Бекета : огледи о француском роману / Иван Димић. - Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1991 ([Нови Сад : Добра вест]). - 303 стр. - Библиографска белешка: стр. 301-302. - Садржај: Уводна белешка: радознали читалац (7—11). - I део (13—79): Стендал - сто година испред своје епохе (15—25); Балзакова нежнија страна (Евгенија Гранде) (26—33); Срећа у читању: обиље и моћ (Дима)--- (34—39); ---Нежност и хумор (Доде) (40—44); Иго - продор у тајне приповедања (45—47); Случај Сименон (48—53); Мартен ди Гар: загонетна прозирност (54—63); Интелектуална струјања : Бергсон (64—71); Поводом поетике Жила Ромена (72—79). - II део (81—299): Најдубља промена: Прустово приповедање (83—102); Смисао неких средишњих структура у `Трагању` (103—115); Прве речи Камијевог `Странца` (116—132); Камијево духовно клатно (133—145); Мишел Битор и нови роман (146—159); Психологија и време у Биторовом трагању (160—177); Маргерита Дирас: иза привида равнодушности (178—184); Натали Сарот: распад лика--- (185—199); ---Поглед и време (200—216); Ален Роб-Грије: емоција и ментални реализам (217—233); Клод Симон: фрагментарност света и трагање за обликом (234—253); ---Чаролија приповедања (254—280); Бекетов `Молоа` или загонетка непрекидног говора (281—299). Библиографска белешка (301—302).(COBISS) Le théatre de Honoré de Balzac : d`après des documents nouveaux et inédits / Douchan Z. Milatchitch. - Paris : Librairie Hachette, 1930. - 432 str.(COBISS) Посесивне категорије и конструкције у француском језику : (докторска дисертација) / Вера Д. Роглић. - Београд : [с.н.], 1990. - 228 листова.

ONODE DE BALZAK ROĐAKA BETA Meki povez Džepni format Оноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1] Биографија Породица Оноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[2] Детињство и рана младост Вендомски колеџ (гравира A. Queyroy) Портрет из 1820. године (Achille Devéria) Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[2] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[2] О Балзаку Балзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[2] Евелина Ханска Балзаков дом у улици Фортуне Портрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen) Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[2] Друштвена ангажованост Био је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа. Стил писања Прва страна Балзаковог рукописа Беатриса Из жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[3] Реализам Балзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[4][5] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[3] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот. Ликови Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[5] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[3] Дела Иако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу. Људска комедија Неколико томова Балзакових дела из 1901. године Људска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[2] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године. Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма. „Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[6] Студије нарави Студије нарави разврстане су по темама у шест група: Призори из приватног живота (Чича Горио), Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије), Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс), Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија), Призори из војничког живота (Шуани), Призори из сеоског живота (Љиљан у долу). Филозофске студије Шагринска кожа Трагање за апсолутним Аналитичке студије Аналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака Референце Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 100. ISBN 86-331-2075-5. Балзак : живот и рад / Душан З. Милачић. - Београд : Српска књижевна задруга, 1949 (Београд : Култура). - 322 стр. ; 19 cm. - (Српска књижевна задруга ; коло 45, књ. 309) Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 1, A-Ćus / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1966 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:371-372. Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 5, P-Sjöström / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1969 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:377. Изгубљене илузије / Оноре де Балзак ; [превела с француског Јелисавета Марковић]. - 3. изд. - Београд : Просвета, 1976 (Београд : Београдски графички завод). - Превод дела: Illusions perdues. - Стр: VII-XXIII: Балзак и стварност / Мишел Битор. Bešić, Miloš (2020). Metodologija društvenih nauka. стр. 329. Литература Prometej ili Život Balzакоv / André Maurois ; [sa francuskog preveo Karlo Budor]. - Zagreb : Naprijed, 1969 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 699 str. ; 21 cm. - (Biblioteka Veliki ljudi i njihova djela). - Prevod dela: Prométhée ou La vie Balzac. - Bibliografija: str. 656-[674].(COBISS) Balzak / Stefan Cvajg ; preveo s njemačkog originala Nika Milićević. - Sarajevo : Narodna prosvjeta, 1959 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 403 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Gama ; 33). - Prevod dela: Balsac. - Balzakov život i djela: pregled: str. 391-400. - pp. 401-[404]: Pogovor redaktora / Rihard Fridental.(COBISS) Из страних књижевности. 1 / Исидора Секулић ; [приредили Миодраг Павловић, Живорад Стојковић]. - Нови Сад : Матица српска, 1962 (Нови Сад : Будућност). - 527 стр, [1] лист с ауторовом сликом ; 20 cm : слика аутора. - (Сабрана дела Исидоре Секулић ; књ. 7). - Напомене / Ж. С. [Живорад Стојковић]: стр. 517-525.(COBISS) Graditelji svijeta : Balzak - Dikens - Dostojevski / Stefan Cvajg ; preveli Isak Samokovlija i Miodrag Petrović. - Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1955 (Tuzla : Grafičar). - 156 str. - Prevod dela: Drei Meister.(COBISS) Figures et messages dans La Comédie humaine / Tahsin Yücel. - Tours : Mame, 1972. - 230 str. - (Univers sémiotiques)(COBISS) Романтични Балзак / Радивоје Константиновић. - Предговор. - У: Луј Ламбер / Оноре де Балзак. - Београд : Српска књижевна задруга, - (Српска књижевна задруга ; коло 92, књ. 609). 1999. ISBN 978-86-379-0687-2.. - Стр. VII-XV.(COBISS) Од Стендала до Бекета : огледи о француском роману / Иван Димић. - Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1991 ([Нови Сад : Добра вест]). - 303 стр. - Библиографска белешка: стр. 301-302. - Садржај: Уводна белешка: радознали читалац (7—11). - I део (13—79): Стендал - сто година испред своје епохе (15—25); Балзакова нежнија страна (Евгенија Гранде) (26—33); Срећа у читању: обиље и моћ (Дима)--- (34—39); ---Нежност и хумор (Доде) (40—44); Иго - продор у тајне приповедања (45—47); Случај Сименон (48—53); Мартен ди Гар: загонетна прозирност (54—63); Интелектуална струјања : Бергсон (64—71); Поводом поетике Жила Ромена (72—79). - II део (81—299): Најдубља промена: Прустово приповедање (83—102); Смисао неких средишњих структура у `Трагању` (103—115); Прве речи Камијевог `Странца` (116—132); Камијево духовно клатно (133—145); Мишел Битор и нови роман (146—159); Психологија и време у Биторовом трагању (160—177); Маргерита Дирас: иза привида равнодушности (178—184); Натали Сарот: распад лика--- (185—199); ---Поглед и време (200—216); Ален Роб-Грије: емоција и ментални реализам (217—233); Клод Симон: фрагментарност света и трагање за обликом (234—253); ---Чаролија приповедања (254—280); Бекетов `Молоа` или загонетка непрекидног говора (281—299). Библиографска белешка (301—302).(COBISS) Le théatre de Honoré de Balzac : d`après des documents nouveaux et inédits / Douchan Z. Milatchitch. - Paris : Librairie Hachette, 1930. - 432 str.(COBISS) Посесивне категорије и конструкције у француском језику : (докторска дисертација) / Вера Д. Роглић. - Београд : [с.н.], 1990. - 228 листова.

ONORE DE BALZAK ROĐAKA BETA Tvrdi povez Prelomljena prednja korica Оноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1] Биографија Породица Оноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[2] Детињство и рана младост Вендомски колеџ (гравира A. Queyroy) Портрет из 1820. године (Achille Devéria) Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[2] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[2] О Балзаку Балзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[2] Евелина Ханска Балзаков дом у улици Фортуне Портрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen) Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[2] Друштвена ангажованост Био је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа. Стил писања Прва страна Балзаковог рукописа Беатриса Из жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[3] Реализам Балзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[4][5] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[3] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот. Ликови Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[5] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[3] Дела Иако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу. Људска комедија Неколико томова Балзакових дела из 1901. године Људска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[2] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године. Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма. „Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[6] Студије нарави Студије нарави разврстане су по темама у шест група: Призори из приватног живота (Чича Горио), Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије), Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс), Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија), Призори из војничког живота (Шуани), Призори из сеоског живота (Љиљан у долу). Филозофске студије Шагринска кожа Трагање за апсолутним Аналитичке студије Аналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака Референце Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 100. ISBN 86-331-2075-5. Балзак : живот и рад / Душан З. Милачић. - Београд : Српска књижевна задруга, 1949 (Београд : Култура). - 322 стр. ; 19 cm. - (Српска књижевна задруга ; коло 45, књ. 309) Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 1, A-Ćus / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1966 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:371-372. Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 5, P-Sjöström / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1969 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:377. Изгубљене илузије / Оноре де Балзак ; [превела с француског Јелисавета Марковић]. - 3. изд. - Београд : Просвета, 1976 (Београд : Београдски графички завод). - Превод дела: Illusions perdues. - Стр: VII-XXIII: Балзак и стварност / Мишел Битор. Bešić, Miloš (2020). Metodologija društvenih nauka. стр. 329. Литература Prometej ili Život Balzакоv / André Maurois ; [sa francuskog preveo Karlo Budor]. - Zagreb : Naprijed, 1969 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 699 str. ; 21 cm. - (Biblioteka Veliki ljudi i njihova djela). - Prevod dela: Prométhée ou La vie Balzac. - Bibliografija: str. 656-[674].(COBISS) Balzak / Stefan Cvajg ; preveo s njemačkog originala Nika Milićević. - Sarajevo : Narodna prosvjeta, 1959 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 403 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Gama ; 33). - Prevod dela: Balsac. - Balzakov život i djela: pregled: str. 391-400. - pp. 401-[404]: Pogovor redaktora / Rihard Fridental.(COBISS) Из страних књижевности. 1 / Исидора Секулић ; [приредили Миодраг Павловић, Живорад Стојковић]. - Нови Сад : Матица српска, 1962 (Нови Сад : Будућност). - 527 стр, [1] лист с ауторовом сликом ; 20 cm : слика аутора. - (Сабрана дела Исидоре Секулић ; књ. 7). - Напомене / Ж. С. [Живорад Стојковић]: стр. 517-525.(COBISS) Graditelji svijeta : Balzak - Dikens - Dostojevski / Stefan Cvajg ; preveli Isak Samokovlija i Miodrag Petrović. - Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1955 (Tuzla : Grafičar). - 156 str. - Prevod dela: Drei Meister.(COBISS) Figures et messages dans La Comédie humaine / Tahsin Yücel. - Tours : Mame, 1972. - 230 str. - (Univers sémiotiques)(COBISS) Романтични Балзак / Радивоје Константиновић. - Предговор. - У: Луј Ламбер / Оноре де Балзак. - Београд : Српска књижевна задруга, - (Српска књижевна задруга ; коло 92, књ. 609). 1999. ISBN 978-86-379-0687-2.. - Стр. VII-XV.(COBISS) Од Стендала до Бекета : огледи о француском роману / Иван Димић. - Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1991 ([Нови Сад : Добра вест]). - 303 стр. - Библиографска белешка: стр. 301-302. - Садржај: Уводна белешка: радознали читалац (7—11). - I део (13—79): Стендал - сто година испред своје епохе (15—25); Балзакова нежнија страна (Евгенија Гранде) (26—33); Срећа у читању: обиље и моћ (Дима)--- (34—39); ---Нежност и хумор (Доде) (40—44); Иго - продор у тајне приповедања (45—47); Случај Сименон (48—53); Мартен ди Гар: загонетна прозирност (54—63); Интелектуална струјања : Бергсон (64—71); Поводом поетике Жила Ромена (72—79). - II део (81—299): Најдубља промена: Прустово приповедање (83—102); Смисао неких средишњих структура у `Трагању` (103—115); Прве речи Камијевог `Странца` (116—132); Камијево духовно клатно (133—145); Мишел Битор и нови роман (146—159); Психологија и време у Биторовом трагању (160—177); Маргерита Дирас: иза привида равнодушности (178—184); Натали Сарот: распад лика--- (185—199); ---Поглед и време (200—216); Ален Роб-Грије: емоција и ментални реализам (217—233); Клод Симон: фрагментарност света и трагање за обликом (234—253); ---Чаролија приповедања (254—280); Бекетов `Молоа` или загонетка непрекидног говора (281—299). Библиографска белешка (301—302).(COBISS) Le théatre de Honoré de Balzac : d`après des documents nouveaux et inédits / Douchan Z. Milatchitch. - Paris : Librairie Hachette, 1930. - 432 str.(COBISS) Посесивне категорије и конструкције у француском језику : (докторска дисертација) / Вера Д. Роглић. - Београд : [с.н.], 1990. - 228 листова.

Lav Nikolajevič Tolstoj Kozaci Meki povez Izdavač Izdavačka organizacija Rad Edicija Reč i misao Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja olikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Bio je esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[1] i Gandi.[2] Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7.5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[3][4] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[5] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[6] Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[7] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[8] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škola za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[9] Tolstojevi obrazovni ekseprimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao diretna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[10] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život[uredi] Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[11] Oni su imali 13 dece, od kojih je osam preživelo detinjstvo.[12] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[11] Uprkos toga, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[11][13] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedska pevačica Viktorija Tolstoj i švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija[uredi] Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, izjavio je: „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, napisao je: „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[14] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscem od svih“.[14] Džejms Džojs je zapazio: „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode.“ Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabokov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[15] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[16] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofkog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustva već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u Ratu i miru, Levin u Ani Karenjinoj i u izvesnoj meri princ Nehludov Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugim fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vrenema romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[17] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep i prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[18] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[19] Uprkos svim pohvalama koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[20] U svom romanu Vaskrsenje Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je postao predani zagovarač pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost[uredi] Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela Rat i mir, Ana Karenjina. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu Kozak(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo Ana Karenjina (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog[uredi] Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[21] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje škole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa Jasna Poljana, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagošku aktivnost, kada objavljuje Azbuku, Novu azbuku i Rusku knjigu za čitanje, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitanja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[21] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Jasnoj Ponjani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[22] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplašiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu Jasna Poljana, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se da je Tolstojeva aktivnost izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-ih godina.[21] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[21] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola inapred odrećuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tosltoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[23] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobućuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[21] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa obijašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposreeno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja.Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji prizanti su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom.[21] Smrt[uredi] Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste. Dela[uredi] Tolstojev portret iz 1887. koji je naslikao Ilja Repin Romani i novele Detinjstvo (rus. Детство; 1852) Dečaštvo (rus. Отрочество; 1854) Mladost (rus. Юность; 1856) Porodična sreća (novela, 1859) Kozaci (rus. Казаки; 1863) Rat i mir (rus. Война и мир; 1865–1869) Ana Karenjina (rus. Анна Каренина; 1875–77) Smrt Ivana Iliča (rus. Смерть Ивана Ильича; 1887) Krojcerova sonata (rus. Крейцерова соната; 1889) Vaskrsenje (rus. Воскресение; 1899) Hadži - Murat (rus. Хаджи-Мурат; napisano 1896–1904, izdano 1912) Kratke priče Upad (1852) Sevastopoljske priče (rus. Севастопольские рассказы; 1855–56) Ivan glupak: Izgubljena prilika (1863) Polikuška (1863) Kavsaski zatvorenik (rus. Кавказский Пленник; 1872) Putnik: Priča jednog konja (1864, 1886) Koliko je čoveku poterbno zemlje? (rus. Много ли человеку земли нужно; 1886) Kozak i radnik (1895) Otac Sergej (rus. Отец Сергий; (1898) Komadi Carstvo mraka (rus. Власть тьмы; (tragedija, 1886) Voće prosvećenja (komedija, 1889) Živi leš (rus. Живой труп (1900) Naučna dela i polemike Ispoved (Ispovedь; 1882) U šta verujem (i pod nazivom Moja vera) (rus. В чём моя вера; 1884) What Is to Be Done? (1886) Carstvo Božje u tebi (rus. Царство Божие внутри вас; 1894) Jevanđelje u pismima (1896) Šta je umetnost? (1897) Zakoni ljubavi i nasilja; 1940

Lav Nikolajevič Tolstoj Ana Karenjina Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Лав Николајевич Толстој (рус. Лев Николаевич Толстой; Јасна Пољана, 9. септембар 1828 — Астапово, 20. новембар 1910)[1] био је гроф, руски писац сврстан у највеће руске реалисте тога доба.[2] Познат по своја два највећа дела, Ана Карењина и Рат и мир, која осликавају дубоку, психолошку и друштвену позадину Русије и њеног друштва у 19. веку.[3]Био је есејиста, познати борац за права радника, драматург, критичар и морални филозоф, а поред свега пацифиста и левичар.[2] Својим напредним идејама о ненасилном отпору је утицао на личности, које су се појавиле касније, међу којима су најпознатије Мартин Лутер Кинг[4] и Ганди.[5] Према гласању 125 познатих свјетских аутора Толстојеве књиге уврштене су у највеће књиге свих времена.[6]БиографијаТолстој у својој двадесетој години, 1848.Толстој је рођен у Јасној Пољани, породичном имању 12 km (7.5 mi) јужно од Туле, и 200 km (120 mi) јужно од Москве. Толстоји су добро позната фамилија старог руског племства, чији су преци познати још од племића по имену Индрис из Литванског царства у 1353;[7][8] прецизније, он је запамћен по узвику „из земље Цезара, од Германа“ кад је за Русе таква генерална формула означавала све типове странаца.[9] Он је био четврто од петоро деце грофа Николаја Илича Толстоја, ветерана Домовинског рата из 1812, и грофице Марије Толстој (рођена кнегиња Волконскаја). Толстојеви родитељи су умрли кад је он био веома млад, тако да су њега и његову браћу и сестре одгајили рођаци.[2] Године 1844, он је почео да студира право и оријенталне језике на Казанском универзитету. Његови учитељи су га описали са „неспособан и невољан да учи“.[10] Толстој је напустио универзитет усред својих студија, вратио се у Јасну Пољану и затим провео највећи део свог времена у Москви и Санкт Петербургу. Године 1851, након што је накупио тешке коцкарске дугове, он је отишао са својим старијим братом на Кавказ и приступио армији.[11] У то време је почео да пише.Његов преображај из аутора раскалашног и привилегованог друштва у ненасилног и духовног анархисту његовог каснијег доба је узрокован његовим искуствима у војсци. Томе су такође допринела и два путовања по Европи 1857. и 1860-61. Други који су следили истим путем су Александар Херцен, Михаил Бакуњин и Петар Кропоткин. Током своје посете из 1857. године, Толстој је присуствовао јавном погубљењу у Паризу, што је било трауматично искуство које је обележило остатак његовог живота. Он написао у писму свом пријатељу Василију Боткину: „Истина је да је држава завера намењена не само експлоатацији, него пре свега да корумпира своје грађане ... Од сада, никада нећу служити било којој влади било где.“[12] Толстојев концепт ненасиља или Ахимса је био ојачан након што је прочитао немачку верзију Тирукурала. Он је касније допринео усађивању тог концепта код Махатме Ганди путем свог Писма индусу кад је млади Ганди кореспондирао с њим тражећи савет.[13]Његово европско путовање током 1860–61 обликовало је његов политички и књижевни развој. Имао је прилику да се сретне са Виктором Игом, чије литерарне таленте је Толстој величао након читања Игове тек завршене Les Misérables. Сличне евокације сцена битки у Иговој новели и Толстојевом Рату и миру индицирају тај утицај. На Толстојеву политичку филозофију је исто тако утицала његова посета француском анархисти Пјеру Жозефу Прудону из марта 1861, који је у то време живео у егзилу у под лажним именом у Бриселу. Осим прегледа Продонове предстојеће публикације, La Guerre et la Paix (Рат и мир на француском), чији наслов је Толстој позајмио за своје ремек-дело, њих двојица су дискутовали о образовању, као што је Толстој написао у својем образовним записима: „Ако спомињем овај разговор с Прудоном, то је да бих показао да је у мом личном искуству он био једини човек који је разумео значај образовања и штампе у наше време.Испуњен ентузијазмом, Толстој се вратио у Јасну Пољану и основао 13 школа за децу руских сељака, који су управо били еманциповани од кметства 1861. Толстој је описао школске принципе у свом есеју из 1862. године „Школа у Јасној Пољани“.[14] Толстојеви образовни експерименти су били кратког века, делом због узнемиравања од стране царске тајне полиције. Међутим, као директна претеча А. С. Ниловог Самерхила, школа у Јаној Пољани[15] се може оправдано сматрати првим примером кохерентне теорије демократског образовања.Лични животДана 23. септембра 1862, Толстој је оженио Софију Андреевну Берс, пореклом Немицу, која је била 16 година млађа од њега и ћерка угледног дворског лекара Андреја Берса, a праунука грофа Петра Завадовског, првог министра образовања у царској Русији. Фамилија и пријатељи су је звали Соња, што је руски деминутив имена Софија.[16] Они су имали 13 деце, од којих је осам преживело детињство.[17]Толстојева жена Софија и њихова ћерка АлександраГроф Сергеј Лавович Толстој (10. јул 1863 – 23. децембар 1947), композитор и етномузикологГрофица Татјана Лавовна Толстој (4. октобар 1864 – 21. септембар 1950), супруга Михајла Сергевича СухотинаГроф Илија Лавович Толстој (22. мај 1866 – 11. децембар 1933), писацГроф Лав Лавович Толстој (1. јун 1869 – 18. октобар 1945), писац и вајарГрофица Марија Лавовна Толстој (1871–1906), супруга Николаја Леонидовича ОболенскогГроф Петер Лавович Толстој (1872–1873), умро у детињствуГроф Николај Лавович Толстој (1874–1875), умро у детињствуГрофица Варвара Лавовна Толстој (1875–1875), умрла у детињствуГроф Андреј Лавович Толстој (1877–1916), служио у Руско-јапанском ратуГроф Михаел Лавович Толстој (1879–1944)Гроф Алексеј Лавович Толстој (1881–1886), умро у детињствуГрофица Александра Лавовна Толстој (18. јул 1884 – 26. септембар 1979)Гроф Иван Лавович Толстој (1888–1895), умро у детињствуБрак је од самог почетка био обележен сексуалном страшћу и емоционалном неосетљивошћу имајући у виду да је Толстој, непосредно уочи њиховог брака, дао Софији своје дневнике с детаљима његове екстензивне сексуалне прошлости и чињеницом да му је једна кметкиња на његовом имању родила сина.[16] Упркос томе, њихов рани брачни живот је био срећан и пружио је Толстоју много слободе и систем подршке да напише Рат и мир и Ану Карењину при чему је Соња радила као секретарица, едитор и финансијски менаџер. Соња је ручно преписивала његове епичке радове с времена на време. Толстој је настављао да уређује Рат и мир, и биле су му потребне чисте финалне верзије да се испоруче издавачу.[16][18]Међутим, њихов каснији заједнички живот је А. Н. Вилсон описао као један од најнесрећнијих у књижевној историји. Толстојев однос са супругом је погоршан, јер су његова веровања постајала све радикалнија. Он је желео да се одрекне свог наслеђеног и зарађеног богатства, укључујући одрицање од ауторских права над ранијим радовима.Толстојева породица је напустила Русију након Руске револуције из 1905. и накнадног успостављања Совјетског Савеза, и стога његови потомци и родбина данас живе у Шведској, Немачкој, Уједињеном Краљевству, Француској и Сједињеним Државама. Међу њима је шведска певачица Викторија Толстој[19] и шведски земљопоседник Кристофер Паус, Хереста.Новеле и фикцијаЛав Толстој 1897.Толстој је један од великана руске књижевности; његови радови обухватају романе Рат и мир и Ана Карењина и новеле као што су Хаџи Мурат и Смрт Ивана Илича. Његови савременици су му одали висока признања. Фјодор Достојевски га је сматрао највећим од свих живих романописаца. Гистав Флобер, након читања и превођења Рата и мира, изјавио је: „Какав уметник и какав психолог!“ Антон Чехов, који је често посећивао Толстоја на његовом сеоском имању, написао је: „Када литература поседује Толстоја, лако је и пријатно бити писац; чак и када знате да нисте ништа постигли и још увек не остварујете ништа, то није тако страшно како би иначе било, јер Толстој постиже за све. Оно што он ради служи да оправда све наде и тежње уложене у књижевност.“ Британски песник и критичар из 19. века Матју Арнолд је сматрао да „Толстојев роман није уметничко дело, већ део живота“.[20]Каснији критичари и романописци настављају да величају Толстојеву уметност. Вирџинија Вулф га је прогласила „највећим романописцем од свих“.[20] Џејмс Џојс је запазио: „Он никад није досадан, никад глуп, никад уморан, никад педантан, никад театралан!“ Томас Ман је писао о Толстојевој наизглед безгрешној уметности: „Ретко је уметност радила тако много попут природе.“ Такве ставове су делиле и јавне фигуре попут Пруста, Фокнера и Набокова. Набоков је имао високо мишљење о Смрти Ивана Илича и Ани Карењиној; он је међутим преиспитивао репутацију Рата и мира, и оштро је критиковао Васкрсење и Кројцерову сонату.Толстојеви најранији радови, аутобиографске новеле Детињство, Дечаштво и Младост (1852–1856), говоре о сину богатог земљопоседника и његовој спорој реализацији о постојању јаза између себе и његових сељака. Иако их је касније одбацио као сентименталне, они откривају знатан део Толстојевог живота. Они задржавају свој значај као примери универзалне приче о одрастању.Толстој је служио као потпоручник у артиљеријском пуку током Кримског рата, што је описано у његовим Севастопољским причама. Његова искуства у бици помогла су у формирању његовог каснијег пацифизма и дала су му материјал за реалистичан опис страхота рата у његовом каснијем раду.[21]Његова фикција конзистентно покушава да реалистично прикаже руско друштво у којем је живео.[22] Роман Козаци (1863) описује козачки живот и људе кроз причу о руском аристократи који је заљубљен у козачку девојку. Ана Карењина (1877) садржи паралелне приче о прељубној жени заробљеној конвенцијама и лажношћу друштва и филозофског земљопоседника (сличног Толстоју), који ради уз сељаке у пољима и покушава да реформише њихове животе. Толстој не само да је користио сопствена животна искуства већ и створио ликове по сопственом имиџу, као што су Пјер Безуков и принц Андреј у Рату и миру, Левин у Ани Карењиној и у извесној мери принц Нехлудов у Васкрсењу.Моћ таме2015. у Бечком Академском позориштуРат и мир се генерално сматра једним од највећих романа икад написаних, изузетан по својој драматичној ширини и јединству. Његова огромна слика садржи 580 ликова, многи су историјски уз низ других фиктивних. Прича се креће од породичног живота до главног штаба Наполеона, од двора Александара I Павловича до бојних поља Аустерлица и Бородина. Толстојева оригинална идеја за роман је била да истражи узроке устанка декабриста, чиме се бави само у задњих неколико поглавља, из чега се може закључити да ће син Андреја Болконског постати један од декабриста. Роман истражује Толстојеву теорију историје, а посебно безначајност особа као што су Наполеон и Александар. Донекле је изненађујуће да Толстој није сматрао да је Рат и мир роман (нити је сматрао многа друга велика дела руске прозе тог времена романима). Такво гледиште постаје мање изненађујуће ако се има у виду да је Толстој био романописац реалистичке школе који је сматрао да је роман оквир за испитивање друштвених и политичких питања у животу деветнаестог века.[23] Рат и мир (који је за Толстоја заправо еп у прози) стога се није квалификовао. Толстој је сматрао да је Ана Карењина била његов први роман.[24]Након Ане Карењине, Толстој се концентрисао на хришћанске теме, и његови каснији романи као што су Смрт Ивана Илича (1886) и Шта треба урадити? развијају радикалну анархо-пацифистичку хришћанску филозофију, што је довело до његовог изопштења из Руске православне цркве 1901. године.[25] Упркос свим похвалама које је добио за Ану Карењину и Рат и мир, Толстој је одбацио та два рада током свог каснијег живота као нешто што није истинска реалност.[26]У свом роману Васкрсење Толстој покушава да изложи неправду људских закона и лицемерје институционализоване цркве. Толстој исто тако истражује и објашњава економску филозофију Џорџизма, чији је предани заговарач постао при крају свог живота.Критике и прихваћеностЕнглеска књижевница Вирџинија Вулф тврди да је Толстој највећи романописац свих времена.[27] И сам Џејмс Џојс је записао: “Он није никад досадан, нити глуп, никад уморан, педантан или театралан.“ Томас Ман је писао о Толстојевој безазлености: “Ријетко је радио као уметник, више као природњак.“ Велику репутацију су му донели дела Рат и мир, Ана Карењина.Његов књижевни рад састојао се из покушаја напада на руско друштво, које је верно сликао, а и сам му је припадао. У делу Козак (1863) описује козачки живот и љубав једног аристократе, заљубљеног у сеоску девојку. Дело Ана Карењина (1877) има за тему живот узорне мајке и супруге у атмосфери лицемерја високог племства, која разбија окове и против правила започиње живот са човеком кога воли. На сасвим другој страни је лик Љевина, сеоског властелина, који је у потрази за вером у Свевишњег и филозофским мотивима за живот. Он живи и ради са сељацима, покушавајући да спроведе реформу њиховог постојећег стања.Толстој као педагогЛав Николајевић Толстој познат је и као педагошки ентузијаста, највише познат по свом необичном раду у Јасној Пољани, којим позитивно утиче на нове педагошке концепције. Целокупан књижевни и педагошки рад посветио је разобличавању тешког друштвеног стања у Русији и указивао да се проблеми могу решити само мирним путем кроз просветитељски и васпитни рад.[28]Богата педагошка активност Толстоја може се поделити у три периода. Први период (1859—1862) обележава отварање школе у Јасној Пољани и покретање часописа Јасна Пољана, други период (1870—1876) односи се на његову издавачку педагошку активност, када објављује Азбуку, Нову азбуку и Руску књигу за читање, бави се и практичним проблемима васпитања. Трећи период односи се на његов садржајан рад до краја живота, када прелази на позиције религиозног мистицизма, па и питања васпитања третира у духу религиозног мистичког схватања света.[28]Практичан рад Толстоја почиње 1859. године, када је у Јасној Поњани отворио своју прву школу, а Русија добија прву школу за децу сељака (кметова) у Толстојевој кући. Жеља за проучавањем образовања одводи Толстоја на пут по Европи (Немачка, Енглеска, Француска), где се упознаје са организацијом школства, са историјом педагогије и најпознатијим педагозима практичарима. Обилазећи школе од којих је одређен број био отворен за сву децу, више је упознао мане него предности школског образовања. У учионицама је владао страх, ауторитет учитеља се заснивао на заплашивању, физичка кажњавања су била редовна, а градиво је било потпуно одвојено од живота и стварних потреба оних који уче.[29]На основу стечених запажања израдио је критику тих школа, чија је суштина да школа не брине о природи детета, да га жели пасивизирати, заплашити и тако њиме безбрижније владати. О томе је Толстој писао у свом педагошком часопису Јасна Пољана, који је почео да издаје 1861. године. Толстој долази до закључка да образовање мора да буде усклађено са животним искуством људи и да се развија у оквирима живота, па такав принцип примењује у раду се децом из Јасне Пољане. У овој школи, у којој је владала слобода и жеља за знањем која није наметнута, учитељи су били студенти из Москве али и сам велики Толстој. Разуме се да је Толстојева активност изазвала неповерење власти, па је после полицијске рације 1862. године школа у Јасној Пољани престала с радом, да би рад наставила тек 70-их година.[28]Педагошки погледи Толстоја јављају се као протест и оптужба против тадашњег бирократског образовног и васпитног система и против „принудне школе“, како назива школе на Западу. Његово залагање усмерено је ка школи која ће мотивисати децу за већим знањем, која ће развијати љубав према животу, односно присталица је теорије слободног васпитања.[28] Изузетно негативан став према васпитању, коме у почетку није придавао никакав животни смисао, Толстој образлаже чињеницом како државна школа унапред одређује у чему ће поучавати своје ученике и како ће поступати са децом. У његовој школи деца су у учионицама могла да седе како год желе, а часове су често имали у природи окружени дивним пејзажима. Није постојао строго одређен план рада и распоред па су деца могла да оду кући када год пожеле, али су ипак често остајала дуго тражећи још знања због начина на који су им их учитељи преносили. Личност ученика је била поштована и учитељима је увек било најважније шта деца желе да науче и шта им је потребно, а домаћих задатака није било јер су децу кметова код куће чекали тешки послови. Родитељи су у почетку били противници школе у којој учитељи не туку децу јер су сматрали да тако ништа неће научити, али су могли децу да испишу из школе ако желе. Међутим победило је задовољство које су деца осећала у школи у којој је увек владала слобода али никада анархија. Часови су се састојали од великог броја експеримената и изучавања природе на лицу места. Деца сељака су први пут учила математику, географију, цртање, певање и историју коју им је Толстој причао као бајку. Осим тога, у овој школи су успешно спајана знања из природних наука и религије, стицала су се знања о народним умотворинама и руској традицији, а нагласак је наравно био на књижевности. У овој школи учење никада није било обавеза јер је учитељ Толстој сматрао да ако је знање добро, жеља за њим ће настати природно као глад. Тако је и било. Његови ученици су увек били гладни нових сазнања и прича.[30]Бојећи се било каквог шаблона Толстој одлази у другу крајност у јаснопољанској школи. Школу је организовао без наставног плана и распореда часова, без обавезе да ученици редовно посећују наставу и без обавезе да науче лекције. Али је зато од учитеља захтевао да добрим приповедањем код деце побуђују интересовање за наставу. Његова школа била је супротстављена формалистичкој старој школи.[28]Његова теорија слободног васпитања, коју је преузео од Русоа, довела га је до одвајања васпитања и образовања, са објашњењем да је васпитање принудно утицање на другог човека и да оно квари, а не поправља човека. Непосредно пред крај свог живота напустио је овакав став и признао неодрживост теорије слободног васпитања. Њене позитивне стране су биле свакако индивидуално поступање са децом, љубав и поштовање, упознавање и развијање личности детета. Данас, после 150 година, Толстојев начин рада и списи о педагогији признати су као значајан допринос развоју образовања и рада са децом.[28]СмртВерује се да је Толстој умро од запаљења плућа у Астапову, на железничкој станици 1910. године, након што је усред зимске ноћи напустио дом.[31] Имао је 82 године. Дуго је боловао, па су бригу о њему преузеле супруга и кћерке. На место смрти одмах су дошли лекари, дајући му инјекције морфија. Полиција је покушала да ограничи приступ посмртној церемонији, али хиљаде сељака је било у колони на његовој сахрани. Неки су, додуше, знали само да је „неки аристократа преминуо“.[32] Тако се испоставило да нису довољно знали о животу и делу овог руског реалисте.ДелаТолстојев портрет из 1887. који је насликао Иља РјепинРомани и новелеДетињство (рус. Детство; 1852)Дечаштво (рус. Отрочество; 1854)Младост (рус. Юность; 1856)Породична срећа (новела, 1859)Козаци (рус. Казаки; 1863)Рат и мир (рус. Война и мир; 1865–1869)Ана Карењина (рус. Анна Каренина; 1875–77)Смрт Ивана Илича (рус. Смерть Ивана Ильича; 1887)Кројцерова соната (рус. Крейцерова соната; 1889)Васкрсење (рус. Воскресение; 1899)Хаџи - Мурат (рус. Хаджи-Мурат; написано 1896–1904, издано 1912)Кратке причеУпад (1852)Севастопољске приче (рус. Севастопольские рассказы; 1855–56)Иван глупак: Изгубљена прилика (1863)Поликушка (1863)Кавсаски заробљеник (рус. Кавказский пленник; 1872)Путник: Прича једног коња (1864, 1886)Колико је човеку потербно земље? (рус. Много ли человеку земли нужно; 1886)Козак и радник (1895)Отац Сергеј (рус. Отец Сергий; (1898)КомадиЦарство мрака (рус. Власть тьмы; (трагедија, 1886)Воће просвећења (комедија, 1889)Живи леш (рус. Живой труп (1900)Научна дела и полемикеИсповед (Исповедь; 1882)У шта верујем (и под називом Моја вера) (рус. В чём моя вера; 1884)What Is to Be Done? (1886)Царство Божје у теби (рус. Царство Божие внутри вас; 1894)Јеванђеље у писмима (1896)Шта је уметност? (1897)Закони љубави и насиља

Lav Nikolajevič Tolstoj KozaciMeki povezIzdavač Izdavačka organizacija RadEdicija Reč i misaoLav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja olikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku.Bio je esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[1] i Gandi.[2] Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina.Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7.5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[3][4] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[5] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[6] Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše.Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[7] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[8]Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme.Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škola za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[9] Tolstojevi obrazovni ekseprimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao diretna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[10] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja.Lični život[uredi]Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[11] Oni su imali 13 dece, od kojih je osam preživelo detinjstvo.[12]Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka AleksandraGrof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikologGrofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča SuhotinaGrof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisacGrof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajarGrofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča ObolenskogGrof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvuGrof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvuGrofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvuGrof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratuGrof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944)Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvuGrofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979)Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvuBrak od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[11] Uprkos toga, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[11][13]Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad ranijim radovima.Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedska pevačica Viktorija Tolstoj i švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta.Novele i fikcija[uredi]Lav Tolstoj 1897.Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, izjavio je: „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, napisao je: „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[14]Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscem od svih“.[14] Džejms Džojs je zapazio: „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode.“ Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabokov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu.Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju.Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[15]Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[16] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofkog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustva već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u Ratu i miru, Levin u Ani Karenjinoj i u izvesnoj meri princ Nehludov Vaskrsenju.Moć tame2015. u Bečkom Akademskom pozorištuRat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugim fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vrenema romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[17] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep i prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[18]Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[19] Uprkos svim pohvalama koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[20]U svom romanu Vaskrsenje Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je postao predani zagovarač pri kraju svog života.Kritike i prihvaćenost[uredi]Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela Rat i mir, Ana Karenjina.Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu Kozak(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo Ana Karenjina (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja.Tolstoj kao pedagog[uredi]Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[21]Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje škole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa Jasna Poljana, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagošku aktivnost, kada objavljuje Azbuku, Novu azbuku i Rusku knjigu za čitanje, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitanja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[21]Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Jasnoj Ponjani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[22]Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplašiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu Jasna Poljana, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se da je Tolstojeva aktivnost izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-ih godina.[21]Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[21] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola inapred odrećuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tosltoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[23]Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobućuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[21]Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa obijašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposreeno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja.Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji prizanti su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom.[21]Smrt[uredi]Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste.Dela[uredi]Tolstojev portret iz 1887. koji je naslikao Ilja RepinRomani i noveleDetinjstvo (rus. Детство; 1852)Dečaštvo (rus. Отрочество; 1854)Mladost (rus. Юность; 1856)Porodična sreća (novela, 1859)Kozaci (rus. Казаки; 1863)Rat i mir (rus. Война и мир; 1865–1869)Ana Karenjina (rus. Анна Каренина; 1875–77)Smrt Ivana Iliča (rus. Смерть Ивана Ильича; 1887)Krojcerova sonata (rus. Крейцерова соната; 1889)Vaskrsenje (rus. Воскресение; 1899)Hadži - Murat (rus. Хаджи-Мурат; napisano 1896–1904, izdano 1912)Kratke pričeUpad (1852)Sevastopoljske priče (rus. Севастопольские рассказы; 1855–56)Ivan glupak: Izgubljena prilika (1863)Polikuška (1863)Kavsaski zatvorenik (rus. Кавказский Пленник; 1872)Putnik: Priča jednog konja (1864, 1886)Koliko je čoveku poterbno zemlje? (rus. Много ли человеку земли нужно; 1886)Kozak i radnik (1895)Otac Sergej (rus. Отец Сергий; (1898)KomadiCarstvo mraka (rus. Власть тьмы; (tragedija, 1886)Voće prosvećenja (komedija, 1889)Živi leš (rus. Живой труп (1900)Naučna dela i polemikeIspoved (Ispovedь; 1882)U šta verujem (i pod nazivom Moja vera) (rus. В чём моя вера; 1884)What Is to Be Done? (1886)Carstvo Božje u tebi (rus. Царство Божие внутри вас; 1894)Jevanđelje u pismima (1896)Šta je umetnost? (1897)Zakoni ljubavi i nasilja; 194012/6

LAV NIKOLAJEVIČ TOLSTOJ ANA KARENJINA 1 Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Лав Николајевич Толстој (рус. Лев Николаевич Толстой; Јасна Пољана, 9. септембар 1828 — Астапово, 20. новембар 1910)[1] био је гроф, руски писац сврстан у највеће руске реалисте тога доба.[2] Познат по своја два највећа дела, Ана Карењина и Рат и мир, која осликавају дубоку, психолошку и друштвену позадину Русије и њеног друштва у 19. веку.[3] Био је есејиста, познати борац за права радника, драматург, критичар и морални филозоф, а поред свега пацифиста и левичар.[2] Својим напредним идејама о ненасилном отпору је утицао на личности, које су се појавиле касније, међу којима су најпознатије Мартин Лутер Кинг[4] и Ганди.[5] Према гласању 125 познатих свјетских аутора Толстојеве књиге уврштене су у највеће књиге свих времена.[6] Биографија Толстој у својој двадесетој години, 1848. Толстој је рођен у Јасној Пољани, породичном имању 12 km (7.5 mi) јужно од Туле, и 200 km (120 mi) јужно од Москве. Толстоји су добро позната фамилија старог руског племства, чији су преци познати још од племића по имену Индрис из Литванског царства у 1353;[7][8] прецизније, он је запамћен по узвику „из земље Цезара, од Германа“ кад је за Русе таква генерална формула означавала све типове странаца.[9] Он је био четврто од петоро деце грофа Николаја Илича Толстоја, ветерана Домовинског рата из 1812, и грофице Марије Толстој (рођена кнегиња Волконскаја). Толстојеви родитељи су умрли кад је он био веома млад, тако да су њега и његову браћу и сестре одгајили рођаци.[2] Године 1844, он је почео да студира право и оријенталне језике на Казанском универзитету. Његови учитељи су га описали са „неспособан и невољан да учи“.[10] Толстој је напустио универзитет усред својих студија, вратио се у Јасну Пољану и затим провео највећи део свог времена у Москви и Санкт Петербургу. Године 1851, након што је накупио тешке коцкарске дугове, он је отишао са својим старијим братом на Кавказ и приступио армији.[11] У то време је почео да пише. Његов преображај из аутора раскалашног и привилегованог друштва у ненасилног и духовног анархисту његовог каснијег доба је узрокован његовим искуствима у војсци. Томе су такође допринела и два путовања по Европи 1857. и 1860-61. Други који су следили истим путем су Александар Херцен, Михаил Бакуњин и Петар Кропоткин. Током своје посете из 1857. године, Толстој је присуствовао јавном погубљењу у Паризу, што је било трауматично искуство које је обележило остатак његовог живота. Он написао у писму свом пријатељу Василију Боткину: „Истина је да је држава завера намењена не само експлоатацији, него пре свега да корумпира своје грађане ... Од сада, никада нећу служити било којој влади било где.“[12] Толстојев концепт ненасиља или Ахимса је био ојачан након што је прочитао немачку верзију Тирукурала. Он је касније допринео усађивању тог концепта код Махатме Ганди путем свог Писма индусу кад је млади Ганди кореспондирао с њим тражећи савет.[13] Његово европско путовање током 1860–61 обликовало је његов политички и књижевни развој. Имао је прилику да се сретне са Виктором Игом, чије литерарне таленте је Толстој величао након читања Игове тек завршене Les Misérables. Сличне евокације сцена битки у Иговој новели и Толстојевом Рату и миру индицирају тај утицај. На Толстојеву политичку филозофију је исто тако утицала његова посета француском анархисти Пјеру Жозефу Прудону из марта 1861, који је у то време живео у егзилу у под лажним именом у Бриселу. Осим прегледа Продонове предстојеће публикације, La Guerre et la Paix (Рат и мир на француском), чији наслов је Толстој позајмио за своје ремек-дело, њих двојица су дискутовали о образовању, као што је Толстој написао у својем образовним записима: „Ако спомињем овај разговор с Прудоном, то је да бих показао да је у мом личном искуству он био једини човек који је разумео значај образовања и штампе у наше време. Испуњен ентузијазмом, Толстој се вратио у Јасну Пољану и основао 13 школа за децу руских сељака, који су управо били еманциповани од кметства 1861. Толстој је описао школске принципе у свом есеју из 1862. године „Школа у Јасној Пољани“.[14] Толстојеви образовни експерименти су били кратког века, делом због узнемиравања од стране царске тајне полиције. Међутим, као директна претеча А. С. Ниловог Самерхила, школа у Јаној Пољани[15] се може оправдано сматрати првим примером кохерентне теорије демократског образовања. Лични живот Дана 23. септембра 1862, Толстој је оженио Софију Андреевну Берс, пореклом Немицу, која је била 16 година млађа од њега и ћерка угледног дворског лекара Андреја Берса, a праунука грофа Петра Завадовског, првог министра образовања у царској Русији. Фамилија и пријатељи су је звали Соња, што је руски деминутив имена Софија.[16] Они су имали 13 деце, од којих је осам преживело детињство.[17] Толстојева жена Софија и њихова ћерка Александра Гроф Сергеј Лавович Толстој (10. јул 1863 – 23. децембар 1947), композитор и етномузиколог Грофица Татјана Лавовна Толстој (4. октобар 1864 – 21. септембар 1950), супруга Михајла Сергевича Сухотина Гроф Илија Лавович Толстој (22. мај 1866 – 11. децембар 1933), писац Гроф Лав Лавович Толстој (1. јун 1869 – 18. октобар 1945), писац и вајар Грофица Марија Лавовна Толстој (1871–1906), супруга Николаја Леонидовича Оболенског Гроф Петер Лавович Толстој (1872–1873), умро у детињству Гроф Николај Лавович Толстој (1874–1875), умро у детињству Грофица Варвара Лавовна Толстој (1875–1875), умрла у детињству Гроф Андреј Лавович Толстој (1877–1916), служио у Руско-јапанском рату Гроф Михаел Лавович Толстој (1879–1944) Гроф Алексеј Лавович Толстој (1881–1886), умро у детињству Грофица Александра Лавовна Толстој (18. јул 1884 – 26. септембар 1979) Гроф Иван Лавович Толстој (1888–1895), умро у детињству Брак је од самог почетка био обележен сексуалном страшћу и емоционалном неосетљивошћу имајући у виду да је Толстој, непосредно уочи њиховог брака, дао Софији своје дневнике с детаљима његове екстензивне сексуалне прошлости и чињеницом да му је једна кметкиња на његовом имању родила сина.[16] Упркос томе, њихов рани брачни живот је био срећан и пружио је Толстоју много слободе и систем подршке да напише Рат и мир и Ану Карењину при чему је Соња радила као секретарица, едитор и финансијски менаџер. Соња је ручно преписивала његове епичке радове с времена на време. Толстој је настављао да уређује Рат и мир, и биле су му потребне чисте финалне верзије да се испоруче издавачу.[16][18] Међутим, њихов каснији заједнички живот је А. Н. Вилсон описао као један од најнесрећнијих у књижевној историји. Толстојев однос са супругом је погоршан, јер су његова веровања постајала све радикалнија. Он је желео да се одрекне свог наслеђеног и зарађеног богатства, укључујући одрицање од ауторских права над ранијим радовима. Толстојева породица је напустила Русију након Руске револуције из 1905. и накнадног успостављања Совјетског Савеза, и стога његови потомци и родбина данас живе у Шведској, Немачкој, Уједињеном Краљевству, Француској и Сједињеним Државама. Међу њима је шведска певачица Викторија Толстој[19] и шведски земљопоседник Кристофер Паус, Хереста. Новеле и фикција Лав Толстој 1897. Толстој је један од великана руске књижевности; његови радови обухватају романе Рат и мир и Ана Карењина и новеле као што су Хаџи Мурат и Смрт Ивана Илича. Његови савременици су му одали висока признања. Фјодор Достојевски га је сматрао највећим од свих живих романописаца. Гистав Флобер, након читања и превођења Рата и мира, изјавио је: „Какав уметник и какав психолог!“ Антон Чехов, који је често посећивао Толстоја на његовом сеоском имању, написао је: „Када литература поседује Толстоја, лако је и пријатно бити писац; чак и када знате да нисте ништа постигли и још увек не остварујете ништа, то није тако страшно како би иначе било, јер Толстој постиже за све. Оно што он ради служи да оправда све наде и тежње уложене у књижевност.“ Британски песник и критичар из 19. века Матју Арнолд је сматрао да „Толстојев роман није уметничко дело, већ део живота“.[20] Каснији критичари и романописци настављају да величају Толстојеву уметност. Вирџинија Вулф га је прогласила „највећим романописцем од свих“.[20] Џејмс Џојс је запазио: „Он никад није досадан, никад глуп, никад уморан, никад педантан, никад театралан!“ Томас Ман је писао о Толстојевој наизглед безгрешној уметности: „Ретко је уметност радила тако много попут природе.“ Такве ставове су делиле и јавне фигуре попут Пруста, Фокнера и Набокова. Набоков је имао високо мишљење о Смрти Ивана Илича и Ани Карењиној; он је међутим преиспитивао репутацију Рата и мира, и оштро је критиковао Васкрсење и Кројцерову сонату. Толстојеви најранији радови, аутобиографске новеле Детињство, Дечаштво и Младост (1852–1856), говоре о сину богатог земљопоседника и његовој спорој реализацији о постојању јаза између себе и његових сељака. Иако их је касније одбацио као сентименталне, они откривају знатан део Толстојевог живота. Они задржавају свој значај као примери универзалне приче о одрастању. Толстој је служио као потпоручник у артиљеријском пуку током Кримског рата, што је описано у његовим Севастопољским причама. Његова искуства у бици помогла су у формирању његовог каснијег пацифизма и дала су му материјал за реалистичан опис страхота рата у његовом каснијем раду.[21] Његова фикција конзистентно покушава да реалистично прикаже руско друштво у којем је живео.[22] Роман Козаци (1863) описује козачки живот и људе кроз причу о руском аристократи који је заљубљен у козачку девојку. Ана Карењина (1877) садржи паралелне приче о прељубној жени заробљеној конвенцијама и лажношћу друштва и филозофског земљопоседника (сличног Толстоју), који ради уз сељаке у пољима и покушава да реформише њихове животе. Толстој не само да је користио сопствена животна искуства већ и створио ликове по сопственом имиџу, као што су Пјер Безуков и принц Андреј у Рату и миру, Левин у Ани Карењиној и у извесној мери принц Нехлудов у Васкрсењу. Моћ таме 2015. у Бечком Академском позоришту Рат и мир се генерално сматра једним од највећих романа икад написаних, изузетан по својој драматичној ширини и јединству. Његова огромна слика садржи 580 ликова, многи су историјски уз низ других фиктивних. Прича се креће од породичног живота до главног штаба Наполеона, од двора Александара I Павловича до бојних поља Аустерлица и Бородина. Толстојева оригинална идеја за роман је била да истражи узроке устанка декабриста, чиме се бави само у задњих неколико поглавља, из чега се може закључити да ће син Андреја Болконског постати један од декабриста. Роман истражује Толстојеву теорију историје, а посебно безначајност особа као што су Наполеон и Александар. Донекле је изненађујуће да Толстој није сматрао да је Рат и мир роман (нити је сматрао многа друга велика дела руске прозе тог времена романима). Такво гледиште постаје мање изненађујуће ако се има у виду да је Толстој био романописац реалистичке школе који је сматрао да је роман оквир за испитивање друштвених и политичких питања у животу деветнаестог века.[23] Рат и мир (који је за Толстоја заправо еп у прози) стога се није квалификовао. Толстој је сматрао да је Ана Карењина била његов први роман.[24] Након Ане Карењине, Толстој се концентрисао на хришћанске теме, и његови каснији романи као што су Смрт Ивана Илича (1886) и Шта треба урадити? развијају радикалну анархо-пацифистичку хришћанску филозофију, што је довело до његовог изопштења из Руске православне цркве 1901. године.[25] Упркос свим похвалама које је добио за Ану Карењину и Рат и мир, Толстој је одбацио та два рада током свог каснијег живота као нешто што није истинска реалност.[26] У свом роману Васкрсење Толстој покушава да изложи неправду људских закона и лицемерје институционализоване цркве. Толстој исто тако истражује и објашњава економску филозофију Џорџизма, чији је предани заговарач постао при крају свог живота. Критике и прихваћеност Енглеска књижевница Вирџинија Вулф тврди да је Толстој највећи романописац свих времена.[27] И сам Џејмс Џојс је записао: “Он није никад досадан, нити глуп, никад уморан, педантан или театралан.“ Томас Ман је писао о Толстојевој безазлености: “Ријетко је радио као уметник, више као природњак.“ Велику репутацију су му донели дела Рат и мир, Ана Карењина. Његов књижевни рад састојао се из покушаја напада на руско друштво, које је верно сликао, а и сам му је припадао. У делу Козак (1863) описује козачки живот и љубав једног аристократе, заљубљеног у сеоску девојку. Дело Ана Карењина (1877) има за тему живот узорне мајке и супруге у атмосфери лицемерја високог племства, која разбија окове и против правила започиње живот са човеком кога воли. На сасвим другој страни је лик Љевина, сеоског властелина, који је у потрази за вером у Свевишњег и филозофским мотивима за живот. Он живи и ради са сељацима, покушавајући да спроведе реформу њиховог постојећег стања. Толстој као педагог Лав Николајевић Толстој познат је и као педагошки ентузијаста, највише познат по свом необичном раду у Јасној Пољани, којим позитивно утиче на нове педагошке концепције. Целокупан књижевни и педагошки рад посветио је разобличавању тешког друштвеног стања у Русији и указивао да се проблеми могу решити само мирним путем кроз просветитељски и васпитни рад.[28] Богата педагошка активност Толстоја може се поделити у три периода. Први период (1859—1862) обележава отварање школе у Јасној Пољани и покретање часописа Јасна Пољана, други период (1870—1876) односи се на његову издавачку педагошку активност, када објављује Азбуку, Нову азбуку и Руску књигу за читање, бави се и практичним проблемима васпитања. Трећи период односи се на његов садржајан рад до краја живота, када прелази на позиције религиозног мистицизма, па и питања васпитања третира у духу религиозног мистичког схватања света.[28] Практичан рад Толстоја почиње 1859. године, када је у Јасној Поњани отворио своју прву школу, а Русија добија прву школу за децу сељака (кметова) у Толстојевој кући. Жеља за проучавањем образовања одводи Толстоја на пут по Европи (Немачка, Енглеска, Француска), где се упознаје са организацијом школства, са историјом педагогије и најпознатијим педагозима практичарима. Обилазећи школе од којих је одређен број био отворен за сву децу, више је упознао мане него предности школског образовања. У учионицама је владао страх, ауторитет учитеља се заснивао на заплашивању, физичка кажњавања су била редовна, а градиво је било потпуно одвојено од живота и стварних потреба оних који уче.[29] На основу стечених запажања израдио је критику тих школа, чија је суштина да школа не брине о природи детета, да га жели пасивизирати, заплашити и тако њиме безбрижније владати. О томе је Толстој писао у свом педагошком часопису Јасна Пољана, који је почео да издаје 1861. године. Толстој долази до закључка да образовање мора да буде усклађено са животним искуством људи и да се развија у оквирима живота, па такав принцип примењује у раду се децом из Јасне Пољане. У овој школи, у којој је владала слобода и жеља за знањем која није наметнута, учитељи су били студенти из Москве али и сам велики Толстој. Разуме се да је Толстојева активност изазвала неповерење власти, па је после полицијске рације 1862. године школа у Јасној Пољани престала с радом, да би рад наставила тек 70-их година.[28] Педагошки погледи Толстоја јављају се као протест и оптужба против тадашњег бирократског образовног и васпитног система и против „принудне школе“, како назива школе на Западу. Његово залагање усмерено је ка школи која ће мотивисати децу за већим знањем, која ће развијати љубав према животу, односно присталица је теорије слободног васпитања.[28] Изузетно негативан став према васпитању, коме у почетку није придавао никакав животни смисао, Толстој образлаже чињеницом како државна школа унапред одређује у чему ће поучавати своје ученике и како ће поступати са децом. У његовој школи деца су у учионицама могла да седе како год желе, а часове су често имали у природи окружени дивним пејзажима. Није постојао строго одређен план рада и распоред па су деца могла да оду кући када год пожеле, али су ипак често остајала дуго тражећи још знања због начина на који су им их учитељи преносили. Личност ученика је била поштована и учитељима је увек било најважније шта деца желе да науче и шта им је потребно, а домаћих задатака није било јер су децу кметова код куће чекали тешки послови. Родитељи су у почетку били противници школе у којој учитељи не туку децу јер су сматрали да тако ништа неће научити, али су могли децу да испишу из школе ако желе. Међутим победило је задовољство које су деца осећала у школи у којој је увек владала слобода али никада анархија. Часови су се састојали од великог броја експеримената и изучавања природе на лицу места. Деца сељака су први пут учила математику, географију, цртање, певање и историју коју им је Толстој причао као бајку. Осим тога, у овој школи су успешно спајана знања из природних наука и религије, стицала су се знања о народним умотворинама и руској традицији, а нагласак је наравно био на књижевности. У овој школи учење никада није било обавеза јер је учитељ Толстој сматрао да ако је знање добро, жеља за њим ће настати природно као глад. Тако је и било. Његови ученици су увек били гладни нових сазнања и прича.[30] Бојећи се било каквог шаблона Толстој одлази у другу крајност у јаснопољанској школи. Школу је организовао без наставног плана и распореда часова, без обавезе да ученици редовно посећују наставу и без обавезе да науче лекције. Али је зато од учитеља захтевао да добрим приповедањем код деце побуђују интересовање за наставу. Његова школа била је супротстављена формалистичкој старој школи.[28] Његова теорија слободног васпитања, коју је преузео од Русоа, довела га је до одвајања васпитања и образовања, са објашњењем да је васпитање принудно утицање на другог човека и да оно квари, а не поправља човека. Непосредно пред крај свог живота напустио је овакав став и признао неодрживост теорије слободног васпитања. Њене позитивне стране су биле свакако индивидуално поступање са децом, љубав и поштовање, упознавање и развијање личности детета. Данас, после 150 година, Толстојев начин рада и списи о педагогији признати су као значајан допринос развоју образовања и рада са децом.[28] Смрт Верује се да је Толстој умро од запаљења плућа у Астапову, на железничкој станици 1910. године, након што је усред зимске ноћи напустио дом.[31] Имао је 82 године. Дуго је боловао, па су бригу о њему преузеле супруга и кћерке. На место смрти одмах су дошли лекари, дајући му инјекције морфија. Полиција је покушала да ограничи приступ посмртној церемонији, али хиљаде сељака је било у колони на његовој сахрани. Неки су, додуше, знали само да је „неки аристократа преминуо“.[32] Тако се испоставило да нису довољно знали о животу и делу овог руског реалисте. Дела Толстојев портрет из 1887. који је насликао Иља Рјепин Романи и новеле Детињство (рус. Детство; 1852) Дечаштво (рус. Отрочество; 1854) Младост (рус. Юность; 1856) Породична срећа (новела, 1859) Козаци (рус. Казаки; 1863) Рат и мир (рус. Война и мир; 1865–1869) Ана Карењина (рус. Анна Каренина; 1875–77) Смрт Ивана Илича (рус. Смерть Ивана Ильича; 1887) Кројцерова соната (рус. Крейцерова соната; 1889) Васкрсење (рус. Воскресение; 1899) Хаџи - Мурат (рус. Хаджи-Мурат; написано 1896–1904, издано 1912) Кратке приче Упад (1852) Севастопољске приче (рус. Севастопольские рассказы; 1855–56) Иван глупак: Изгубљена прилика (1863) Поликушка (1863) Кавсаски заробљеник (рус. Кавказский пленник; 1872) Путник: Прича једног коња (1864, 1886) Колико је човеку потербно земље? (рус. Много ли человеку земли нужно; 1886) Козак и радник (1895) Отац Сергеј (рус. Отец Сергий; (1898) Комади Царство мрака (рус. Власть тьмы; (трагедија, 1886) Воће просвећења (комедија, 1889) Живи леш (рус. Живой труп (1900) Научна дела и полемике Исповед (Исповедь; 1882) У шта верујем (и под називом Моја вера) (рус. В чём моя вера; 1884) What Is to Be Done? (1886) Царство Божје у теби (рус. Царство Божие внутри вас; 1894) Јеванђеље у писмима (1896) Шта је уметност? (1897) Закони љубави и насиља; 1940