189 str brosiran povez nemacki jezik zadnja korica i poslednje 4 strane imaju mala ostecenja dobro stanje

HEINZ G. KONSALIK 1. Die Verdammten der Taiga 2. Der Arzt von Stalingrad 3. Der manöver im Herbst 4. Engel der Vergessenen Izdavac: Wilhelm Goldmann Verlag - Wilhelm Heyne Verlag Mek povez 333-352-344-319 str. Jezik Nemacki

Francois Riviere KAFKA (roman na Nemačkom jeziku) Izdavač - Goldmann 1992 (po romanu je snimljen film) Unutar knjige su i ilustracije iz snimljenog filma. Korice 4 ka 4+ Unutrašnjost 4+ ka 5- (odlična za čitanje)

Rolf Diter Brinkman: PESME, Oktoih 1991, tvrdi povez, str. 104. Prevod Zlatko Krasni. Očuvanost 4. Brinkmann [bri`ŋkman], Rolf Dieter, njemački književnik (Vechta, 16. IV. 1940 – London, 23. IV. 1975). Pisao pjesme i pripovijetke po ugledu na američku pop-poeziju i subkulturu; uredio vrlo zapaženu pop-antologiju ACID (1969). U poeziji ne registrira samo svoje osjećaje i opažaje, nego crpi građu iz knjiga, filmova, pop-glazbe, reklame, stripa i dr. Zbirke: To vi zovete jezik (Ihr nennt es Sprache, 1962), Piloti (Die Piloten, 1968), Na zapad (Westwärts, 1975).

READER ` S DIGEST AUSWAHLBUCHER Tvrdi povez sa zaštitnim omotom 1 C. J. Box Gaefarliche jagd 2 Kitty Ray Nells geheimer garten 3 Robert Crais Feuerengel 4 Verena C. Harksen Die westen taschen venus Izdanje na Nemačkom jeziku

Lord Aldric Jitan, noćnim morama vođen do tajanstvene grobnice, nada se da će probuditi drevno zlo koje je spavalo od pada Tristrama. Privučen nadolazećom tamom u dalekom kraljevstvu Westmarchu zagonetni nekromant Zayl, u pratnji oživljene lubanje plaćeničkog satnika Humbarta, slučajno nabasa na Jitanov plan – nesvjestan kako je njegov moćni kolega pokrenuo ove opasne događaje. Dok se paukov mjesec uzdiže, opaki demon Astrogha sprema se odaslati svoje sljedbenike na glavni grad Westmarcha. Ova izvorna priča mača, magije i bezvremenske borbe temeljena je na popularnoj i nagrađivanoj računalnoj igri tvrtke Blizzard Entertainment. Richard A. Knaak autor je dvadeset i devet fantasy romana i više od desetak priča, uključujući «The Legend of Huma» i «Empire of Blood za Dragonlance» i «The Sundering za Warcraft». Također je i pisao za popularnu «Dragonrealm» seriju i nekoliko nezavisnih djela, kao i dva romana u seriji Diablo: «Naslijeđe krvi» i «Kraljevstvo sjene». Njegovi su radovi objavljeni na nekoliko jezika, u posljednje vrijeme na ruskom, turskom, bugarskom, kineskom, češkom, njemačkom, mađarskom, hrvatskom i španjolskom. Također je adaptirao korejsku mangu «Ragnarok», koju je objavio Tokyopop.

READER ` S DIGEST AUSWAHLBUCHER 1 Lee Child In letzter sekunde 2 Adam Armstrong Der ruf des berglowen 3 Karin Fossum Stumme schreie 4 Hinrich Matthiesen Eine liebe auf sylt Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdanje na Nemačkom jeziku

Autor - osoba Bojanović, Uroš, 1991- = Bojanović, Uroš, 1991- Naslov Sam u vodi / Uroš Bojanović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2017 Izdavanje i proizvodnja Kikinda : Partizanska knjiga, 2017 (Kikinda : Mira-graf) Fizički opis 60 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Arsenić, Vladimir Zbirka ǂEdicija ǂStihija ; ǂknj. ǂ2 ISBN 978-86-6477-006-4 (broš.) Napomene Tiraž 300 Str. 57-60: Stihom u stomak / Vladimir Arsenić Na koricama beleška o autoru s njegovom slikom. Knjiga Sam u vodi svojom intrinsičnom angažovanošću podseća na rane zbirke Zvonka Karanovića, na nemački subjektivizam, na određene bit pesnike, ali i na najbolje radove novotalasnih i HC bendova. Jetki i direktni, stihovi Uroša Bojanovića udaraju pravo u stomak, ne prave kompromise i spremni su na sve. Upravo to ih i čini poezijom par excellence. Uroš Bojanović je rođen 1991. u Tesliću (BiH). Objavio je dve zbirke pesama: Ja ne mogu ništa (2007) i Iz druge sobe (2011). Takođe objavljivao i u književnim časopisima: Polja, Tema, Zarez, Agon, Knjigomat, Kritična masa, Afirmator, BKG, Ars, Libartes i Strane. Zastupljen u antologiji Meko tkivo: izbor iz nove poezije regiona. Živi i stvara u Tesliću. U izdanju Partizanske knjige: Sam u vodi. MG114

Miroslav Josić VišnjićOdbrana i propast bodroga u sedam burnih godišnjih dobaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМирослав Јосић Вишњић (Стапар код Сомбора, 15. децембар 1946 — Београд, 8. септембар 2015[1]) био је српски књижевник.Легат Мирослава Јосића Вишњића део је Градске библиотеке `Карло Бијелицки` у Сомбору[2] а део заоставштине Јосић Вишњића налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.БиографијаУ родном месту завршио је основну школу, а Учитељску школу (Препарандију) у Сомбору.[3] На Филолошком факултету у Београду апсолвирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности (тзв. Светска књижевност).[3] Дуго је хонорарно радио као лектор, коректор и технички уредник у разним издавачким кућама, листовима и часописима.[3] Био је секретар листа „Студент“, уредник часописа `Relations`.[3] Био је запослен у Српској књижевној задрузи.[4] Покренуо је библиотеку „Нови Албатрос“.[4] Први је почео приватно издавање књига (после С. Машића) у „Књижевној фабрици МЈВ и деца“.[5] Био је председник ПАНУ.Његови радови превођени су на више језика: пољски, француски, енглески, немачки, мађарски, холандски, италијански, чешки, словачки, бугарски и македонски језик. Две његове књиге објављене су на пољском, две на енглеском и једна на француском језику.[6]О његовом раду објављено је неколико стотина критичких радова (преко 3.000 страница), више тематских целина у часописима, стотине новинских чланака, а треба поменути: Докторску тезу Марка Недића, Проза и поетика М. Јосића Вишњића (2008), Књига Снежане Брајовић, Стварносне игре (2012), Магистарски рад Соње Капетанов, Лирски годови (Ране приповетке МЈВ) (2010), као и пет зборника Проза МЈВ (1979), Алфа и омега (1986), Тридесет година, пола века (1996), Венац критичких радова (2006) и Златни век Мирослава Јосића Вишњића (2006).Књижевник Михајло Пантић га је сматрао за једног од најбољих стилиста српске прозе од 1968. до данас. Пантић наводи да је Јосић Вишњић био на трагу Веља Петровића и Милоша Црњанског, са сетним, поетизованим равничарским духом приповедања.[7]Лично је био против људских и књижевних конвенција и вечито у отпору према устаљеном систему.[8]Путовао је по свету најчешће о свом трошку у Пољску, Француску, Канаду, Мађарску, Шведску, Холандију, Чешку, Румунију, Италију, Немачку, Грчку, Кину.[4]Био је ожењен Мирјаном,[4] има троје деце (Јелена, Мирослав и Павле) и шест унука.9/59/14

Miroslav Josić VišnjićOdbrana i propast bodroga u sedam burnih godišnjih dobaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМирослав Јосић Вишњић (Стапар код Сомбора, 15. децембар 1946 — Београд, 8. септембар 2015[1]) био је српски књижевник.Легат Мирослава Јосића Вишњића део је Градске библиотеке `Карло Бијелицки` у Сомбору[2] а део заоставштине Јосић Вишњића налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.БиографијаУ родном месту завршио је основну школу, а Учитељску школу (Препарандију) у Сомбору.[3] На Филолошком факултету у Београду апсолвирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности (тзв. Светска књижевност).[3] Дуго је хонорарно радио као лектор, коректор и технички уредник у разним издавачким кућама, листовима и часописима.[3] Био је секретар листа „Студент“, уредник часописа `Relations`.[3] Био је запослен у Српској књижевној задрузи.[4] Покренуо је библиотеку „Нови Албатрос“.[4] Први је почео приватно издавање књига (после С. Машића) у „Књижевној фабрици МЈВ и деца“.[5] Био је председник ПАНУ.Његови радови превођени су на више језика: пољски, француски, енглески, немачки, мађарски, холандски, италијански, чешки, словачки, бугарски и македонски језик. Две његове књиге објављене су на пољском, две на енглеском и једна на француском језику.[6]О његовом раду објављено је неколико стотина критичких радова (преко 3.000 страница), више тематских целина у часописима, стотине новинских чланака, а треба поменути: Докторску тезу Марка Недића, Проза и поетика М. Јосића Вишњића (2008), Књига Снежане Брајовић, Стварносне игре (2012), Магистарски рад Соње Капетанов, Лирски годови (Ране приповетке МЈВ) (2010), као и пет зборника Проза МЈВ (1979), Алфа и омега (1986), Тридесет година, пола века (1996), Венац критичких радова (2006) и Златни век Мирослава Јосића Вишњића (2006).Књижевник Михајло Пантић га је сматрао за једног од најбољих стилиста српске прозе од 1968. до данас. Пантић наводи да је Јосић Вишњић био на трагу Веља Петровића и Милоша Црњанског, са сетним, поетизованим равничарским духом приповедања.[7]Лично је био против људских и књижевних конвенција и вечито у отпору према устаљеном систему.[8]Путовао је по свету најчешће о свом трошку у Пољску, Француску, Канаду, Мађарску, Шведску, Холандију, Чешку, Румунију, Италију, Немачку, Грчку, Кину.[4]Био је ожењен Мирјаном,[4] има троје деце (Јелена, Мирослав и Павле) и шест унука.9/89/14

Miroslav Josić VišnjićOdbrana i propast bodroga u sedam burnih godišnjih dobaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМирослав Јосић Вишњић (Стапар код Сомбора, 15. децембар 1946 — Београд, 8. септембар 2015[1]) био је српски књижевник.Легат Мирослава Јосића Вишњића део је Градске библиотеке `Карло Бијелицки` у Сомбору[2] а део заоставштине Јосић Вишњића налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.БиографијаУ родном месту завршио је основну школу, а Учитељску школу (Препарандију) у Сомбору.[3] На Филолошком факултету у Београду апсолвирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности (тзв. Светска књижевност).[3] Дуго је хонорарно радио као лектор, коректор и технички уредник у разним издавачким кућама, листовима и часописима.[3] Био је секретар листа „Студент“, уредник часописа `Relations`.[3] Био је запослен у Српској књижевној задрузи.[4] Покренуо је библиотеку „Нови Албатрос“.[4] Први је почео приватно издавање књига (после С. Машића) у „Књижевној фабрици МЈВ и деца“.[5] Био је председник ПАНУ.Његови радови превођени су на више језика: пољски, француски, енглески, немачки, мађарски, холандски, италијански, чешки, словачки, бугарски и македонски језик. Две његове књиге објављене су на пољском, две на енглеском и једна на француском језику.[6]О његовом раду објављено је неколико стотина критичких радова (преко 3.000 страница), више тематских целина у часописима, стотине новинских чланака, а треба поменути: Докторску тезу Марка Недића, Проза и поетика М. Јосића Вишњића (2008), Књига Снежане Брајовић, Стварносне игре (2012), Магистарски рад Соње Капетанов, Лирски годови (Ране приповетке МЈВ) (2010), као и пет зборника Проза МЈВ (1979), Алфа и омега (1986), Тридесет година, пола века (1996), Венац критичких радова (2006) и Златни век Мирослава Јосића Вишњића (2006).Књижевник Михајло Пантић га је сматрао за једног од најбољих стилиста српске прозе од 1968. до данас. Пантић наводи да је Јосић Вишњић био на трагу Веља Петровића и Милоша Црњанског, са сетним, поетизованим равничарским духом приповедања.[7]Лично је био против људских и књижевних конвенција и вечито у отпору према устаљеном систему.[8]Путовао је по свету најчешће о свом трошку у Пољску, Француску, Канаду, Мађарску, Шведску, Холандију, Чешку, Румунију, Италију, Немачку, Грчку, Кину.[4]Био је ожењен Мирјаном,[4] има троје деце (Јелена, Мирослав и Павле) и шест унука.9/8

Miroslav Josić VišnjićOdbrana i propast bodroga u sedam burnih godišnjih dobaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМирослав Јосић Вишњић (Стапар код Сомбора, 15. децембар 1946 — Београд, 8. септембар 2015[1]) био је српски књижевник.Легат Мирослава Јосића Вишњића део је Градске библиотеке `Карло Бијелицки` у Сомбору[2] а део заоставштине Јосић Вишњића налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.БиографијаУ родном месту завршио је основну школу, а Учитељску школу (Препарандију) у Сомбору.[3] На Филолошком факултету у Београду апсолвирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности (тзв. Светска књижевност).[3] Дуго је хонорарно радио као лектор, коректор и технички уредник у разним издавачким кућама, листовима и часописима.[3] Био је секретар листа „Студент“, уредник часописа `Relations`.[3] Био је запослен у Српској књижевној задрузи.[4] Покренуо је библиотеку „Нови Албатрос“.[4] Први је почео приватно издавање књига (после С. Машића) у „Књижевној фабрици МЈВ и деца“.[5] Био је председник ПАНУ.Његови радови превођени су на више језика: пољски, француски, енглески, немачки, мађарски, холандски, италијански, чешки, словачки, бугарски и македонски језик. Две његове књиге објављене су на пољском, две на енглеском и једна на француском језику.[6]О његовом раду објављено је неколико стотина критичких радова (преко 3.000 страница), више тематских целина у часописима, стотине новинских чланака, а треба поменути: Докторску тезу Марка Недића, Проза и поетика М. Јосића Вишњића (2008), Књига Снежане Брајовић, Стварносне игре (2012), Магистарски рад Соње Капетанов, Лирски годови (Ране приповетке МЈВ) (2010), као и пет зборника Проза МЈВ (1979), Алфа и омега (1986), Тридесет година, пола века (1996), Венац критичких радова (2006) и Златни век Мирослава Јосића Вишњића (2006).Књижевник Михајло Пантић га је сматрао за једног од најбољих стилиста српске прозе од 1968. до данас. Пантић наводи да је Јосић Вишњић био на трагу Веља Петровића и Милоша Црњанског, са сетним, поетизованим равничарским духом приповедања.[7]Лично је био против људских и књижевних конвенција и вечито у отпору према устаљеном систему.[8]Путовао је по свету најчешће о свом трошку у Пољску, Француску, Канаду, Мађарску, Шведску, Холандију, Чешку, Румунију, Италију, Немачку, Грчку, Кину.[4]Био је ожењен Мирјаном,[4] има троје деце (Јелена, Мирослав и Павле) и шест унука.9/8

Miroslav Josić VišnjićOdbrana i propast bodroga u sedam burnih godišnjih dobaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМирослав Јосић Вишњић (Стапар код Сомбора, 15. децембар 1946 — Београд, 8. септембар 2015[1]) био је српски књижевник.Легат Мирослава Јосића Вишњића део је Градске библиотеке `Карло Бијелицки` у Сомбору[2] а део заоставштине Јосић Вишњића налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.БиографијаУ родном месту завршио је основну школу, а Учитељску школу (Препарандију) у Сомбору.[3] На Филолошком факултету у Београду апсолвирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности (тзв. Светска књижевност).[3] Дуго је хонорарно радио као лектор, коректор и технички уредник у разним издавачким кућама, листовима и часописима.[3] Био је секретар листа „Студент“, уредник часописа `Relations`.[3] Био је запослен у Српској књижевној задрузи.[4] Покренуо је библиотеку „Нови Албатрос“.[4] Први је почео приватно издавање књига (после С. Машића) у „Књижевној фабрици МЈВ и деца“.[5] Био је председник ПАНУ.Његови радови превођени су на више језика: пољски, француски, енглески, немачки, мађарски, холандски, италијански, чешки, словачки, бугарски и македонски језик. Две његове књиге објављене су на пољском, две на енглеском и једна на француском језику.[6]О његовом раду објављено је неколико стотина критичких радова (преко 3.000 страница), више тематских целина у часописима, стотине новинских чланака, а треба поменути: Докторску тезу Марка Недића, Проза и поетика М. Јосића Вишњића (2008), Књига Снежане Брајовић, Стварносне игре (2012), Магистарски рад Соње Капетанов, Лирски годови (Ране приповетке МЈВ) (2010), као и пет зборника Проза МЈВ (1979), Алфа и омега (1986), Тридесет година, пола века (1996), Венац критичких радова (2006) и Златни век Мирослава Јосића Вишњића (2006).Књижевник Михајло Пантић га је сматрао за једног од најбољих стилиста српске прозе од 1968. до данас. Пантић наводи да је Јосић Вишњић био на трагу Веља Петровића и Милоша Црњанског, са сетним, поетизованим равничарским духом приповедања.[7]Лично је био против људских и књижевних конвенција и вечито у отпору према устаљеном систему.[8]Путовао је по свету најчешће о свом трошку у Пољску, Француску, Канаду, Мађарску, Шведску, Холандију, Чешку, Румунију, Италију, Немачку, Грчку, Кину.[4]Био је ожењен Мирјаном,[4] има троје деце (Јелена, Мирослав и Павле) и шест унука.9/8

Miroslav Josić Višnjić Odbrana i propast bodroga u sedam burnih godišnjih doba Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Мирослав Јосић Вишњић (Стапар код Сомбора, 15. децембар 1946 — Београд, 8. септембар 2015[1]) био је српски књижевник. Легат Мирослава Јосића Вишњића део је Градске библиотеке `Карло Бијелицки` у Сомбору[2] а део заоставштине Јосић Вишњића налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. Биографија У родном месту завршио је основну школу, а Учитељску школу (Препарандију) у Сомбору.[3] На Филолошком факултету у Београду апсолвирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности (тзв. Светска књижевност).[3] Дуго је хонорарно радио као лектор, коректор и технички уредник у разним издавачким кућама, листовима и часописима.[3] Био је секретар листа „Студент“, уредник часописа `Relations`.[3] Био је запослен у Српској књижевној задрузи.[4] Покренуо је библиотеку „Нови Албатрос“.[4] Први је почео приватно издавање књига (после С. Машића) у „Књижевној фабрици МЈВ и деца“.[5] Био је председник ПАНУ. Његови радови превођени су на више језика: пољски, француски, енглески, немачки, мађарски, холандски, италијански, чешки, словачки, бугарски и македонски језик. Две његове књиге објављене су на пољском, две на енглеском и једна на француском језику.[6] О његовом раду објављено је неколико стотина критичких радова (преко 3.000 страница), више тематских целина у часописима, стотине новинских чланака, а треба поменути: Докторску тезу Марка Недића, Проза и поетика М. Јосића Вишњића (2008), Књига Снежане Брајовић, Стварносне игре (2012), Магистарски рад Соње Капетанов, Лирски годови (Ране приповетке МЈВ) (2010), као и пет зборника Проза МЈВ (1979), Алфа и омега (1986), Тридесет година, пола века (1996), Венац критичких радова (2006) и Златни век Мирослава Јосића Вишњића (2006). Књижевник Михајло Пантић га је сматрао за једног од најбољих стилиста српске прозе од 1968. до данас. Пантић наводи да је Јосић Вишњић био на трагу Веља Петровића и Милоша Црњанског, са сетним, поетизованим равничарским духом приповедања.[7] Лично је био против људских и књижевних конвенција и вечито у отпору према устаљеном систему.[8] Путовао је по свету најчешће о свом трошку у Пољску, Француску, Канаду, Мађарску, Шведску, Холандију, Чешку, Румунију, Италију, Немачку, Грчку, Кину.[4] Био је ожењен Мирјаном,[4] има троје деце (Јелена, Мирослав и Павле) и шест унука.

Miroslav Josić Višnjić Odbrana i propast bodroga u sedam burnih godišnjih doba Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Мирослав Јосић Вишњић (Стапар код Сомбора, 15. децембар 1946 — Београд, 8. септембар 2015[1]) био је српски књижевник. Легат Мирослава Јосића Вишњића део је Градске библиотеке `Карло Бијелицки` у Сомбору[2] а део заоставштине Јосић Вишњића налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. Биографија У родном месту завршио је основну школу, а Учитељску школу (Препарандију) у Сомбору.[3] На Филолошком факултету у Београду апсолвирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности (тзв. Светска књижевност).[3] Дуго је хонорарно радио као лектор, коректор и технички уредник у разним издавачким кућама, листовима и часописима.[3] Био је секретар листа „Студент“, уредник часописа `Relations`.[3] Био је запослен у Српској књижевној задрузи.[4] Покренуо је библиотеку „Нови Албатрос“.[4] Први је почео приватно издавање књига (после С. Машића) у „Књижевној фабрици МЈВ и деца“.[5] Био је председник ПАНУ. Његови радови превођени су на више језика: пољски, француски, енглески, немачки, мађарски, холандски, италијански, чешки, словачки, бугарски и македонски језик. Две његове књиге објављене су на пољском, две на енглеском и једна на француском језику.[6] О његовом раду објављено је неколико стотина критичких радова (преко 3.000 страница), више тематских целина у часописима, стотине новинских чланака, а треба поменути: Докторску тезу Марка Недића, Проза и поетика М. Јосића Вишњића (2008), Књига Снежане Брајовић, Стварносне игре (2012), Магистарски рад Соње Капетанов, Лирски годови (Ране приповетке МЈВ) (2010), као и пет зборника Проза МЈВ (1979), Алфа и омега (1986), Тридесет година, пола века (1996), Венац критичких радова (2006) и Златни век Мирослава Јосића Вишњића (2006). Књижевник Михајло Пантић га је сматрао за једног од најбољих стилиста српске прозе од 1968. до данас. Пантић наводи да је Јосић Вишњић био на трагу Веља Петровића и Милоша Црњанског, са сетним, поетизованим равничарским духом приповедања.[7] Лично је био против људских и књижевних конвенција и вечито у отпору према устаљеном систему.[8] Путовао је по свету најчешће о свом трошку у Пољску, Француску, Канаду, Мађарску, Шведску, Холандију, Чешку, Румунију, Италију, Немачку, Грчку, Кину.[4] Био је ожењен Мирјаном,[4] има троје деце (Јелена, Мирослав и Павле) и шест унука.

K. S. Luis Letopisi Narnije: Princ Kaspijan Izdavač: Laguna, Beograd Format: 13x20 cm Broj strana: 184 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 2006. Prevodilac: Zoran Jakšić „Pazite dobro!“, povika Edmund. „Uhvatite se za ruke i držite se zajedno. Ovo je čarolija – prepoznajem taj osećaj!“ Piter, Suzan, Edmund i Lusi sede na železničkoj stanici kada osete da čarolija opet počinje. Najednom bivaju ponovo povučeni prema zemlji Narniji. Ali mnogo toga se izmenilo otkako su poslednji put bili tu i sada je novom prestolonasledniku, princu Kaspijanu, očajnički potrebna njihova pomoć. Narnija je u opasnosti i same čarolije neće biti dovoljne da poraze Kaspijanovog strica, zlog kralja Miraza. Ovo je četvrta pustolovina uzbudljivih Letopisa Narnije. K. S. Luis Klajv Stepls Luis rođen je u Belfastu 1898. od oca Alberta Džejmsa Luisa i Flore Avguste Hamilton Luis. Njegov brat Voren Hamilton Luis rođen je 16. juna 1895. godine. Njegova majka je umrla od raka 23. avgusta na sam rođendan njegovog oca. Iste godine otac je njega i brata poslao u školu za dečake Vinjard u Engleskoj. Zbog problema sa disanjem Klaj je morao 1910. godine da napusti Kembel koledž u Belfastu. Zbog lošeg zdravstvenog stanja dobio je tutora koji ga je u kućnim uslovima podučavao latinski, grčki, italijanski i nemački jezik. Godine 1916. je dobio stipendiju za Oksford. Godinu dana kasnije se priključio savezničkim trupama u borbi protiv nemačke za vreme I svetskog rata. Devetnaesti rođendan je sačekao na frontu u Francuskoj. Ranjen je 1918. i posle nekoliko meseci otpušten iz vojske. Iako je 1929. godine izjavio da je ateista posle razgovora sa Tolkinom 1931. zaključio je da je, ipak, vernik. Godine 1957. se oženio na tajnom opštinskom venčanju sa Džoj Dejvidmen Grešam kako bi ona dobila, kao strana državljanka dozvolu za ostanak u Velikoj Britaniji. Budući da je ubrzo nakon toga Džoj dijagnosticiran rak kostiju obavili su i crkveno venčanje u bolnici u kojoj je ležala na samrtnoj postelji. Međutim, dolazi do iznenadnog zdravstvenog poboljšanja i Džoj izlazi iz bolnice. Pod uticajem Luisa i njegovih knjiga Džoj je 1948. godine iz judaizma prešla u hrišćanstvo i zatražila zvaničan razvod od prvog muža koji su je napustio. Luis je preminuo u 5.30 popodne, u petak, 22. novembra nedelju dana pre svog 65. rođendana od komplikacija na srcu i otkazivanja rada bubrega. Istog dana je preminuo i američki predsednik Džon F. Kenedi. Sahranjen je u dvorištu crkve Holy Trinity u Hedingtonu, Oksford. K.S. Luisa su još kao dete opčinjavale bajke, mitovi i drevne legende koje mu je pripovedala dadilja Irkinja. Slika fauna koji nosi pakete i kišobran po šumi pod snegom došla mu je kada je imao šesnaest godina. Međutim, tek mnogo godina kasnije, kada je već bio profesor na univerzitetu u Kembridžu, faunu su se pridružili zla kraljica i veličanstveni lav. Njihova priča postala je Lav, veštica i orman, jedna od najomiljenijih knjiga svih vremena. Sledilo je šest sledećih letopisa Narnije, a završni naslov, Poslednja bitka, štampan 1956, dobio je najveće priznanje za dostignuće u dečijoj književnosti – prestižnu Karnegijevu nagradu. MG52 (N)

Naslov Nemačka ; Ata Trol / Hajnrih Hajne ; [preveo Slobodan Glumac] Jedinstveni naslov Deutschland. Atta Troll. srpski jezik Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1968 (Beograd : Kultura) Fizički opis XVI, 217 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Glumac, Slobodan Živojinović, Branimir Zbirka Srpska književna zadruga ; kolo 61, knj. 414 ISBN (Karton) Napomene Prevodi dela: Deutschland; Atta Troll Str. VII-XVI: Pogled na Hajnea / Branimir Živojinović Str. 211-214.: Pogovor / S. Glumac. Predmetne odrednice Hajne, Hajnrih, 1797-1856 Odlično očuvana knjiga. Kristijan Johan Hajnrih Hajne (nem. Christian Johann Heinrich Heine; Diseldorf, 13. decembar 1797 – Pariz, 17. februar 1856) bio je nemački pesnik aktivan u periodu prelaza od romantizma ka realizmu. Rođen je u bogatoj porodici jevrejskog bankara i trgovca. Pokušao je da se posveti, mada nerado, običnoj građanskoj karijeri, ali ne uspeva. U Diseldorfu, Hajneovom rodnom gradu, bio je snažan uticaj Francuza tako da je on posećivao francusku gimnaziju. Isto tako, to je u njemu probudilo izrazitu antipatiju prema Pruskoj. 1817. piše prve ljubavne pesme, koje su objavljene u jednom nemačkom časopisu. U Bonu započinje studije prava, filozofije i književnosti. 1821. godine se prebacuje na Univerzitet u Berlinu, pa ima priliku da sluša Hegela i mnoge druge ugledne profesore. Prve pesme i putovanja 1822. godine objavljuje prve pesme, koje se odmah izdvajaju svojim originalnim stilom balate i ironičnom odbijanju svakih iluzija. U njima se oseća veliki uticaj pisaca koje je naročito cenio, Bajrona i Fukea. 1825. godine prelazi u protestantsku veru i dobija ime Hajnrih, umesto originalnog Hari. Iste godine diplomira na Univerzitetu u Getingenu. 1826. postaje poznat, nakon objavljivanja Slika s putovanja, gde u zamišljenom dnevniku sa puta govori o fantastičnim i moralnim temama, ugledajući se na Sterna i Žan Pola. 1826. ide na kratkotrajni put u Englesku, gde su se javili njegovi interesi za aktuelna politička dešavanja, ali i gde ujedinjuje sve svoje pesme u jednu Knjigu pesama. 1827. izlazi definitivna redakcija Knjige pesama. 1828. godine putuje u Italiju, a sećanja sa ovog puta objavljuje 1836. u knjizi Firentinske noći. Francuski period Zbog krize u svojoj zemlji, Hajne odlučuje da se preseli u mnogo slobodniju Francusku, gde je započeo da se viđa i da posećuje, kako nemačke emigrante (Humbolt, Vagner), tako i mnoge francuske intelektualce, među kojima i Balzaka i Viktora Igoa. Godine 1835. objavljuje važnu studiju o istoriji filozofije i religije u Nemačkoj, a iste godine studija biva i zabranjena. U tim godinama, u kojima je boravio u Francuskoj, sarađivao je sa različitim nemačkim časopisima, a istovremeno je i pisao izveštaje na francuskom, o situaciji u Nemačkoj. Osim spomenutih dela, Hajne je objavio i mnoge satiričke spise, kao i dve satirične epske pesme Ata Trol (1843) i Nemačka, zimska bajka (1844). Nemačka, zimska bajka postaje jedna od najvažnijih knjiga u nemačkoj književnosti. Ima politički karakter i u njoj Hajne otvoreno priznaje uticaj Karla Marksa, sa kojim je bio u prijateljskim odnosima. Zbirku poezije Romanesero objavljuje 1851, gde sa dubokom filozofskom i etičkom ozbiljnošću opisuje patnje koje je podnosio zbog bolesti (atrofija mišića) i zbog koje je ležao u krevetu osam dugih godina. Delo Razni spisi iz 1854, sadrži rasprave o jevrejskoj i hrišćanskoj veri, liberalizmu i komunizmu. Ovo delo označava kraj njegove političke i književne aktivnosti. Umire u Parizu 17. februara 1856 posle dugotrajne borbe sa paralizom i atrofijom mišića. Poetika Hajne je koristio nemački jezik za sastavljanje stihova i bio je jedan od retkih koji su to umeli da rade, pa je time stekao izuzetnu slavu, kao najuspeliji u svoj generaciji posle Getea. U stihovima je postigao najveću popularnost preuzimanjem pučkog pevljivog tona nemačke narodne pesme. Hajneove pesme su toliko melodične da su ih često komponovali mnogi kompozitori. Psihološku stvarnost koju je stvorio u delima podstaknuta je nostalgičnim sećanjem na dve velike nesrećne ljubavi (prema rođakama Amali i Terezi), ali i na drugim temama (prirodi, političkim idejama, životu, savremenom društvu), pa je na taj način uspeo da u svojoj poeziji dosegne izuzetno značajne visine. Umeo je da se poigrava sa stilističkim sposobnostima, dajući svojim stihovima objektivan ton, čak i kada je izražavao lična osećanja. Originalnost Hajneove poezije ogleda se u tome što je nastojao da negira svaki sentimentalizam, što mu je dozvoljavalo da koristi predmete romantizma sa ironijom i realizmom. Prevodi na srpskom jeziku Prema književnom istoričaru Mirku Krivokapiću, Hajne je najčešće prevođen pesnik na srpski jezik ali i pesnik prevođen sa najmanje uspeha. On navodi prevod Branimira Živojinića kao najbolji na srpskom. Prve Hajneove pesme su objavljene na srpskom jeziku posle pesnikove smrti. Tako, 1861. godine, u časopisu „Danica“, dve pesme iz „Lirskog intermeca“ i jednu iz ciklusa „Mlađane patnje“ preveo je Damjan Pavlović (1840–1866). Otada počinje Hajneov uticaj na srpsku književnost. Prvu knjigu Hajneovih stihova („Lirski intermeco“) izdao je Aleksa Šantić u Mostaru, u izdanju knjižarnice Pahera i Kisića, 1897. godine. Veliki broj srpskih prevodilaca bavilo se prevođenjem Hajneovih stihova: Damjan Pavlović, Stojan Novaković, Aleksa Šantić, Jovan Jovanović-Zmaj, Jeremija Živanović, Jovan Grčić Milenko, Milorad Šapčanin, Rista Odavić, Mita Rakić, Milan Dimović, Boško Petrović, Velimir Živojinović Masuka.[4] Značajnija izdanja Hajneovih dela u Srbiji i Jugoslaviji HAJNE, Hajnrih: Ideje ili Knjiga le grand God H. Hajna; s nemačkog preveo Mita Rakić. - Beograd: V. Valožić, 1877. - 147 str.; 15 cm. HAJNE, Hajnrih: O Engleskoj / H. Hajne; s nemačkog preveo Mita Rakić. - (Beograd : 6. i.), 1879 (Beograd: Državna štamparija). - 133 str.; 16 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco: pjesme Hanriha Hajnea. Knj. 3 / (preveo) Aleksa Šantić - U Mostaru: Paher i Kisić, 1897. - 52 str.: ilustr.; 17 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco: pjesme Hajnriha Hajnea / (preveo) Aleksa Šantić; s prikazom Marka cara - 2 popunjeno ilustrovano izd. - U Mostaru: Izdavačka knjižnica Paheri Kisića, 1898. - 67 str.: ilustr.; 18 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco / H.Heine; preveo Aleksa Šantić; predgovor Marka Cara. - (3. izmenjeno izdanje). - Beograd; Sarajevo: I. Đ. Ljurđević, 1919 (Srajevo: Bosanska pošta). - 48 str.; 16 cm. - (Mala biblioteka; 199). HAJNE, Hajnrih: Florentinske noći / H (Hajnrih) Hajne; preveo Nikola Polovina - Beograd; Sarajevo: I. Đ. Đurđević, 1921 (Sarajevo: Bosanska pošta). - 110 str..; 15 cm. - (Mala biblioteka; 176-79- Predgovor / V. Živoj(i)nović: str. 4-16. HAJNE, Hajnrih: Iz Hajneove lirike (preveo) Aleksa Šantić. - Mostar: T. Dudić, 1923 (Sarajevo: „Obod“). HAJNE, Hajnrih: Devojke i žene u Šekspirovim delima | preveo s nemačkog Živ. Petrović - Beograd: Štamparija Drag. Gregorića, 1926, 122 str. HAJNE; Hajnrih:Ideje ! Hajne: prevodi sa nemačkog Nikola S. Polovina i Paulina Albala. - Beograd, 236 str. ; 20 cm. - (Savremena biblioteka) XAJHE, Hajnrih: Put po Harcu / Hajnrih Hajne; (preveli I. i D. Lisičar,tas preveo Velimir Živojinović; ilustracije Abahadin Hodžić). - Beograd. Savez novinara Jugoslavije, 1950 (Beograd: Omladina). - 133 str:: ilustr., 17 mm. -Humoristička biblioteka „Ježa HAJNE, Hajnrih: Uvod u „Don Kihota“ / Hajnrih Hajne: str. (5) -18. U: SERVANTES Saavedra, Migel de. Veleumni plemić Don Kihot od Manče. 1! Migel Be Servantes Saavedra; ilustracije Gistava Dorea, (preveo Đorđe Popović). - Beograd: Novo pokolenje, 17 52 (Beograd. Kultura). - 273 str. ILUSTR» 90 um. - Svetski pisci NAJNE, Hajnrih: Iz kritike 1publicistike: članci 1 fragment / Heimrich Heine; (preveo Nenad Jovanović). - Beograd: Kultura, 1957 (Beograd: Kultura). - 495 str; 20 cm. HAJNE, Hajnrih: ag i, Pjesme / Hajnrih Hayne, (priredio Miodrag Maksimović; rreveo Vjekoslav Majer... &t al.). - (t- \zd.). - Beograd: Rad, 1964 Hajnrih Hajne Nemačka: Ata Trol / Hajnirh Hajne; (preveo Slobodan Glumac). - Beograd: SKZ, 1968. - HMG 217 str.; 19 cm. - (Srpska književna zadruga; 414 Prevod dela: Deutschland ein Wintermarcuhen; Atta troll; ein Sommernachttraum - Pogled na Hajnea / Branimir ŽivoJonović: Pogovor / S. Glumac: str. 211-214 HAJNE, Hajnrih: Bio je divan mesec maj: izabrane ljubavne pesme / Hejnrih Hajne; izbor i prevod Branimir Živojinović. - Beograd: Vajat, 1989 ((Beograd): Prosveta). - 114 str.; 17 cm - (Traganje za Euridikom: ljubavna poezija svih naroda i vremena; traganje 7) Značajniji radovi o Hajneru u Srba i drugih južnoslovenskih naroda BAUER, Ernest: Heinrich Heine kod Hrvata i Srba, „Obzor, 23/1932, 291, s. 5[3] GAVRIN, Mira: Heine u Hrvatskoj lirici. Preradović ı Heltne, „Zbornik radova filosofskog fakulteta`, Knj. II Zagreb, 1954, s. 255-276. GRČIĆ, Jovan: Hajnrih Hajne, „Brankovo kolo“, 1904, 50, s. 1604-05. - GRČIĆ, Jovan: Florentinische Nachte u srpskom prevodu, „Brankovo kolo, 1904, 50, s. 1604-1605 GRČIĆ, Jovan: Hajne u nas, „Brankovo kolo , 1906, s. 254-255: 319; 348. DIMITRIJEVIĆJ. P.: Hajne u prevodima Mime Rakića, „Srpski književni glasnik“, HH/1908, 8, s. 600-616. ĐORĐEVIĆ, dr Miloš: „Pogovor” u: H Heine: Iz kritike i publicistike, Kultura, Beograd, 1957, s. 289-294. ŽIVOJINOVIĆ, Branimir: „Pogled na Hajnea“. Predgovor u: Hajnrih Hajne: Nemačka “ Ata Trol, SKZ; kolo LHI, Knj. 414. Beograd, 1968. s. VII-XVI. LAUER, Reinhard: Heine in Serbien. Die Bedeulung, Heinrich Haines fur die Entnjiklung, der serbischem Literator 1847-1918. -Inaugural-Dissertatton zur Etlangung des Doktorgrades an der Philosophischen Fakultat der Johan Njolfgang, Goethe-Universitat` zu Franfurt am Met, 1961. MAKSIMOVIĆ, Miodrag: „Pogovor` u: Hajnrih Hajne: Pesme, 1964, c. 97-102 MANOJLOVIĆ, Teodor: Hajnrih Hajne, Književnost, 1957. MEDENICA, Rad. Hajne, 1379-87: „Misao“, XVI / 1924, c. 1169-78, 1232-43; 130313; 1452-59; 1543-53. IR) N.(AZOR), V. (LADIMIR): „Pogovr u: Vladimir Nazor: Heineove pjesme, Knjižara Vasić, Zagreb, 1932, 5. 171-173. PETRIS, Hijacint: Vladimir Nazor ı Heinrich Hetne, „dana“, II/1932, 9, 5. 142-3. PETROVIĆ, Boško: O Hajneu, „Letopis Matice srpske“, 362/1948, s. 224-232. RUŽIĆ, Dobroslav: Hajnrih Hajne, Beograd, 1903. (Iz „Dela“, knj. HHVII / XXVIII) SABIĆA, L.: Da li je nebo papir bilo... „Nada“, Sarajevo, 1/1895, 6, s. 110-111 SAVIĆ- Rebac, Anica: Aleksa Šantić: „Iz Haneove lirike“, „Srpski knji.ževni glasnik“, H/1924, s. 472 SAMLAIMĆ, E.: Gottlieb kao prevodilac Hajnea, „Omanut“, Š/1939, 7/8, s. 98-119 SKERLIĆ, Jovan: „Hajne u srpskim prevodima“, Pisci i knjige, TU, s. 195-196 SLIJEPČEVIĆ, Pero: Ogledi, Beograd, 1934. TRIVUNAC; Miloš: O Hajneu, „Srpski književni glasnik, 1906, s. 358-363 i 441-446 HERGEŠIĆ, Ivo: „Heinrich Heine kao novelist“, Pogovor u: Heinrich Heine: Florentinske noći, Zora, Zagreb 1951. HERGBŠIC, Ivo: „Heinrich Heine“. Pogovor u: Heinrich Heine: Poezija, Zora, Gargeđ 1951, 5. 141-170 CAR, Marko: Moje simpatije, Heinrik Hajne, „Stražilovo“, VI/1893, N 35, s. 552-54: 572.76 CAR, Marko: Hajne u srpskom prevodu, „Brankovo kolo“, 1898, 2, s. 60, 1467 CAR, Marko: „Lirski intermeco“, Predgovor u: H. Neine: Lirski intermeco; preveo: Aleksa Šantić Izdanje: I. Đ. Burđević, Beograd, Beograd-Sarajevo. 1919, s. 3-11 CAR, Marko: „Predgovor“ u H. Hajne: Ideje; Beograd, 1930. ŠKREB, dr Zdenko: „Heinrich Heine“. Predgovor u: Heinrich Heine: Slike s putovanja, Kultura, Zagreb, 1954. s. 7-26 ŠKREB, dr Zdenko: „Tragovi njemačke poezije u Šenoinim stihovima“, Rad, sv. 290, s. 129-196 ŠKREB, dr Zdenko: „između romantizma i realizma. Heinrich Neine“. U: Povijest svjetske književnosti, Knjiga U „uredio: Viktor Žmegač, Liber-Mladost, Zagreb, 1974, s. 147-147 MG121

Peter Lauster LjubavMeki povezBestseler, preveden na četrdeset jezika! Knjiga koja je na nemačkom jeziku doživela više izdanja! Dokaz da ljubav nije neopipljiva i neuhvatljiva! Udžbenik ljubavi proslavljenog psihoterapeuta, koji je svoju karijeru usmerio na proučavanje pojma ""voleti"".Da li je seksualnost odvojiva od ljubavi i zašto je potiskuje? Da li rešeni seksualni problemi istovremeno rešavaju i sve ostale probleme? Da li je orgazam cilj ljubavi?Da li je ljubav u mladosti drugačija nego u starosti? Šta znači fatalna ljubav, i na čemu počiva uverenje da je sudbinski predodređena? Da li ljubav podrazumeva ljubomoru, i koliko ljubavi najviše možemo da doživimo u svom životu? Konačno, kako se može podstaći sposobnost za ljubav? Kako potrošačko društvo, socijalne razlike i savremeni tempo života utiču na ljubav?Peter Lauster inspirisao se otkrićem da je kod mnogih njegovih pacijenata sposobnost da vole jednostavno blokirana, sputana. S druge strane, za razliku od seksualnosti, ljubav gotovo nikada nije bila tema predavanja profesora psihologije. Posledica toga je da o ljubavi imamo niz predrasuda, takozvanih ""mitova"".Prevazići ih, znači – shvatiti suštinu ljubavi.Knjiga obiluje nizom primera iz Lausterove prakse, gde se uglavnom mladi ljudi ispovedaju, očajni zbog nemogućnosti da se zaljube, da nastave da vole, da se oslobode ljubomore i posesivnosti ili želje da, zarad svoje koristi i društvene afirmacije, promene svog partnera. Mnogi čitaoci će se prepoznati u problemima koji muče Lausterove sagovornike, pa će, podstaknuti saznanjima koja im autor sugeri?e, poku?ati da odgovore na pitanja koja ih muče potraže u – sebi.O autoru: Peter Lauster (Štutgart 1940.), nemački psiholog, autor knjiga o samopomoći, postao je poznat upravo po bestseleru LJUBAV. Ova knjiga je dostigla tiraž od milion primeraka, a u Nemačkoj je doživela 37. izdanje.Lauster je studirao psihologiju, filozofiju, umetnost i antropologiju u Tibingenu. Od 1971. godine u Kelnu se bavi psihoterapijom. Od 1981. go-dine objavljuje knjige iz oblasti psihologije i psihoterapije. Knjige su bestseleri u svetu, a samo u Nemačkoj ukupni tiraž njegovih knjiga dostigao je 4,5 miliona primeraka. 4/27

U dobrom stanju, trag presavijanja na zadnjoj korici Plemeniti đak / John Le Carré ; s engleskog preveo Janko Paravić Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Grafički zavod Hrvatske, 1990 (Ljubljana : Ljudska pravica) Fizički opis 439 str. : ilustr. ; 18 cm Drugi autori - osoba Paravić, Janko ISBN 86-399-0253-4 Napomene Prevod dela: The Honourable Schoolboy Tiraž 3.000. Le Kare, Džon Naročito je zapažen »Plemeniti đak«, kao predivni primjer neskrivene posvete Josephu Conradu, uzoru kojeg se le Carre ne stidi priznati. John le Cerrt rođen je 1931. školovao se u Bernu i Oxfordu. predavao u Eatonu i proveo pet godina kao visoki službenik britanskog mnistarstva vanjskih postova Između ostalog bio je i britanski generalni konzul u Hamburgu Proslavio se trećom knjigom, Špijun koji se sklonio u zavjetnnu. Nakon toga usliiedli su Rat u ogledalu Mali grad u Njemačkoj, Naivni i sentimantalni Ijubavnik. Svjetski poznata trilogija Dečko, dama, kralj, špijun. Plemeniti đak i Smiieyjevi Ijudi smatra se velikom epskom cjelinom Potom slijedi njegov roman o Baskom istoku Mala bubnjarica. Le Carreovi najnoviji bestselleri Sevršeni špjun i Kuća Rusija uskoro izlaze u izdanju Grafičkog zavoda Hrvatsk« Emđiranje velikih TV serija po njegovim romanima potvrdilo ja le Carreovo mjesto jednog od najpopularnijih autora današnjice.

Autor - osoba Rilke, Rainer Maria, 1875-1926 = Rilke, Rajner Marija, 1875-1926 Naslov Devinske elegije ; Soneti posvećeni Orfeju / Rajner Marija Rilke ; [izbor, prevod i pogovor Branimir Živojinović] Jedinstveni naslov Duineser Elegien. srpski jezik Die Sonette an Orpheus. srpski jezik Vrsta građe knjiga ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1969 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 85 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Živojinović, Branimir, 1930-2007 = Živojinović, Branimir, 1930-2007 Zbirka ǂBiblioteka ǂReč i misao. ǂkolo ǂ12 ; ǂknj. ǂ290 ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: 1. Duineser Elegien; 2. Die Sonette an Orpheus / Rainer Maria Rilke Rilkeove elegije i soneti: str. 81-[84]. Rajner Marija Rilke rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji mu žive odvojeno i on se s majkom se seli u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. U oktobru 1886. godine, na očev zahtev, pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije naziva `početkom odvratnosti`. Plašljiv, povučen i tih, ne uspeva se prilagoditi pitomačkom vojničkom životu, premda mu u zavodu dopuštaju da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Rilkeov rad, utemeljen je pod uticajem klasičnih autora. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Prevodio je s francuskog, engleskog i italijanskog jezika. Od 1897. do 1899.godine živi u Minhenu i Berlinu; putuje u Italiju i Rusiju. Zatim živi u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901.godine se ženi vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspada. Posle toga duže živi u Parizu, putuje u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911-1912. godine živi u zamku Devin blizu Trsta. Rat provodi u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanjuje u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. Neka dela: Soneti Orfeju Nove pesme Knjiga slika Žrtva Larima Život Marijin MG79 (L)

Autor - osoba Weidenheim, Johannes Naslov Panonska novela : životna povest Katarine D. / Johanes Vajdenhajm ; preveo Tomislav Bekić Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1998 Izdavanje i proizvodnja Sremski Karlovci : Kulturni centar Karlovačka umetnička radionica, 1998 (Sremski Karlovci : Point press) Fizički opis 105 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Bekić, Tomislav Zbirka Edicija Krovovi sveta (Broš.) Napomene Pravo ime autora: Ladislav Johanes Šmit Beleška o piscu / T. B.: str. 105. Posveta na predlistu. JOHANES VAJDENHAJM (Johannes Weidenheim), rođen kao Ladislav Johanes Šmit (Ladislaus Johannes Schmidt) 1918. godine u Bačkoj Topoli, spada među starije ugledne predstavnike savremene nemačke književnosti, koji je kod nas gotovo nepoznat, budući da je tek prošle godine našoj čitalačkoj publici predstavlen jednom svojom pričom „Letnja svetkovina u Mareziju“, Letopis Matice srpske, knj. 458, 1996, sv. 4, str. 410–445). Pri tome je Vajdenhajmovo srazmerno zamašno pripovedačko delo, pogotovo svojom te- matikom, od posebnog interesa za nas: rođen i odrastao u Vojvodini, ovaj zanimljivi pripovedač je gotovo celo svoje književno delo vezao za podneblje Vojvodine. Jer, u svojim pripovetkama i romanima prvenstveno obrađuje životna pitanja ovog podneblja sa svojom isprepletenom i složenom nacionalnom, etničkom i verskom strukturom. Okosnicu, pak, njegovog pripovedačkog postupka, koji u sebi sadrži, u meri u kojoj je to neophodno, i element istorijskog i hronološkog, čini sudbina nemačkog življa, sagledavajući je u sklopu sudbine svih ostalih naroda u ovom prostoru, koji je tokom vremena bio određen određenim istorijskim i društvenim procesima. Lišen svake vrste resentimana, pa i bolećive sentimentalnosti, rukovodeći se prevashodno zahtevima pripovedačke umetnosti, J. Vajdenhajm se doima kao svojevrsni hroničar ovog podneblja, pri čemu njegova pripovedačka ostvarenja ponekad deluju kao svojevrsna elegija posvećena jednom nestalom svetu i načinu života. Objavio je sedam romana, među kojima „Kalemegdan“ (1948), „Susret s one strane krivice“ (Treffpunkt jenseits der Schuld, 1956) i „Povratak u Marezi“ (Heimkehr nach Maresi, 1994), kao i nekoliko zbirki pripovedaka. Kao dobar znalac srpskog jezika, J. Vajdenhajm je svojim prevodima delovao i kao posrednik naše književnosti u nemačkom kulturnom prostoru. Preveo je, između ostalih, dela Ive Andrića, Mladena Oljače, Mihaila Lalića, Eriha Koša, Miodraga Bulatovića, Radomira Smiljanića, Jare Ribnikar i dr. Danas živi u Bonu. MG115

Herman HeseRazmaranja i pismaIzbor stranih eseja o HeseuPogovorHerman Hese Biografija i hronologija stvaranjaBibliografijaTvrdi povezIzdavač Bigz / Narodna knjigaХерман Хесе (нем. Hermann Hesse; Калв, 2. јул 1877 — Монтањола, 9. август 1962) био је немачки писац, песник и сликар.[1]Његова најпознатија дела су Степски вук (нем. Der Steppenwolf), Сидарта (нем. Siddhartha) и Игра стаклених перли (нем. Das Glassperlenspiel) у којима су уочљиви његово занимање за егзистенцијалне, духовне и мистичне теме и велики утицај будистичке и хиндуистичке филозофије. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1946. године.БиографијаРођен је у граду Калву, Виртемберг, 1877. године. Његови родитељи служили су у Индији Базелској мисији, протестантском мисионарском друштву. Херманова мајка, Марија Гундерт, рођена је током једне такве мисије у Индији, 1842. године. Описујући своје детињство оставила је забелешку да није било нарочито лепо. Родитељи су је оставили у Европи када је имала само четири године да би се вратили у Индију. Године 1922. је емигрирао у Швајцарску, а 1923. је постао швајцарски држављанин. Као антимилитариста и пацифиста, јако се успротивио Првом светском рату. Његова осећања која се тичу рата изражавао је у многим својим књигама. За време Другог светског рата, нашао се се у чудним околностима. Немачки министар пропаганде, Јозеф Гебелс, у почетку је штитио његове књиге, и као резултат Хесе је могао да објављује своја дела. Међутим, када је захтевао да одређени делови његовог романа Нарцис и Златоусти (нем. Narziss und Goldmund) који се тичу погрома остану недирнути, нашао се на нацистичкој црној листи. Ипак, успео је да избегне Други светски рат и скрасио се у Швајцарској.Као и многи његови ликови, Хесе је у току свог живота имао много проблема са женама. Његов први брак са Маријом Бернули, са којом је имао троје деце, завршио се трагично, тако што је његова жена ментално оболела. Његов други брак са певачицом Рут Венгер, трајао је веома кратко, а највећи део времена провели су одвојени једно од другог. То је довело до дубоке емотивне кризе, Хесе се повукао у себе и избегавао социјалне контакте, што је описао у свом роману Степски вук (нем. Der Steppenwolf). Ипак, његов трећи брак са Нинон Долбин Ауслендер (1895—1966), трајао је до краја његовог живота. Своју трећу жену споменуо је у књизи Путовање на исток (нем. Die Morgenlandfahrt).Хесе је у свом каснијем животу развио одређену дозу конзервативизма. У Игри стакленим перлама (нем. Das Glasperlenspiel), један од ликова проглашава сву музику после Јохана Себастијана Баха вештачком и лошом, проглашавајући Лудвига ван Бетовена за екстремни пример лошег укуса у музици. Иначе, Игра стаклених перли, са својим идеализованим средњовековним стилом била је изузетно популарна књига у ратом разрушеној Немачкој 1945. године.Хесе је умро у сну у Монтањоли 9. августа 1962. године у својој 85. години.Религиозна гледиштаКао што се огледа у Демијану и другим делима, он је веровао да „за различите људе постоје различити путеви до Бога“;[2] али упркос утицају који је црпео из хиндуистичке и будистичке филозофије, он је изјавио о својим родитељима: „њихово хришћанство, оно које није проповедано него живљено, било је најјача од сила која ме уобличила и обликовала`.[3][4]УтицајСтатуа у КалвуУ своје време, Хесе је био популаран и утицајан аутор на немачком говорном подручју; светска слава стигла је тек касније. Први велики роман Хесеа, Петер Камензинд, са одушевљењем су примили млади Немци који су желели другачији и „природнији“ начин живота у овом времену великог економског и технолошког напретка у земљи (видети такође Вандервогел покрет).[5] Демијан је имао снажан и трајан утицај на генерацију која се враћа кући из Првог светског рата.[6] Слично, Игра стаклених перли, са својим дисциплинованим интелектуалним светом Касталије и моћима медитације и хуманости, заокупила је чежњу Немаца за новим поретком усред хаоса сломљене нације након губитака у Другом светском рату.[7]Педесетих година прошлог века, Хесеова популарност је почела да опада, док су књижевни критичари и интелектуалци скренули пажњу на друге теме. Године 1955, продаја Хесеових књига његовог издавача Шуркампа достигла је најнижи ниво у историји. Међутим, након Хесеове смрти 1962. године, постхумно објављени списи, укључујући писма и раније непозната дела прозе, допринели су новом нивоу разумевања и уважавања његових дела.[8]У време Хесеове смрти 1962, његова дела су још увек била релативно мало читана у Сједињеним Државама, упркос његовом статусу нобеловца. Меморијал објављен у Њујорк Тајмсу отишао је толико далеко да је тврдио да су Хесеова дела углавном „недоступна” америчким читаоцима. Ситуација се променила средином 1960-их, када су Хесеова дела изненада постала бестселери у Сједињеним Државама.[9] Оживљавање популарности Хесеових дела је заслужно за њихову повезаност са неким од популарних тема контракултурног (или хипи) покрета из 1960-их. Конкретно, тема трагања за просветљењем у делима Сидарта, Путовање на исток и Нарцис и Златоусти је резонирала су кон оних који су заступали контракултурне идеале. Секвенце „магијског театра” у Степенволфу су неки протумачили као психоделију изазвану дрогом, иако нема доказа да је Хесе икада узимао психоделичне дроге или препоручивао њихову употребу.[10] У великој мери, процват Хесеа у Сједињеним Државама може се пратити до ентузијастичних писања две утицајне личности контракултуре: Колина Вилсона и Тимотија Лирија.[11] Из Сједињених Држава, Хесеова ренесанса се проширила на друге делове света, па чак и назад у Немачку: више од 800.000 примерака продато је на немачком говорном подручју од 1972. до 1973. У периоду од само неколико година, Хесе је постао најчитанији и најпревођенији европски писац 20. века.[9] Хесе је био посебно популаран међу младим читаоцима, што тенденција која се наставља и данас.[12]Хесеов Сидарта је један од најпопуларнијих западних романа смештених у Индију. Ауторизовани превод Сидарте објављен је на малајаламском језику 1990. године, језику који је окруживао Хесеовог деду, Хермана Гундерта, током већег дела његовог живота. Основано је и индијско друштво Херман Хесе. Оно има за циљ да оствари аутентичне преводе Сидарте на свим индијским језицима и већ су припремљени преводи Сидарте на санскрит,[13] малајалам[14] и хинди.[15] Један трајни споменик Хесеовој трајној популарности у Сједињеним Државама је Магични Театар у Сан Франциску. Позивајући се на „Чаробно позориште само за луде“ из Степенволфа (нека врста духовног и помало кошмарног кабареа у којем су учествовали неки од ликова, укључујући Харија Халера), Магично позориште је основано 1967. да би изводило дела нових драмских писаца. Основано заслугом Џона Лајона, Магични театар је годинама испуњавао ту мисију, укључујући светске премијере многих представа Сама Шепарда.Широм Немачке многе школе носе његово име. Херман-Хесе-Литературпрајс је књижевна награда повезана са градом Карлсруе која се додељује од 1957. године.[16] Од 1990. године[17] награда Калв Херман Хесе се додељује сваке две године наизменично једном књижевном часопису на немачком језику и преводиоцу Хесеовог дела.[18] Међународно Херманн Хесеово друштво (нем. Internationale Hermann-Hesse-Gesellschaft) основано је 2002. године на 125. рођендан Хесеа и почела је да додељује своју награду Херман Хессе 2017. године.[19]Бенд Степенволф добио је име по Хесеовом роману.[20]4/17

Његово право име је Георгије. Отац Ђуре Јакшића, Дионисије (рођен 1806) био је свештеник. Мајка Христина (рођена 1812), била је из свештеничке породице. Осим прворођеног Ђуре, Дионисије и Христина имали су још осморо деце (Максим, Лазар, Мартин, Александар, Јован, Венијамин, Стефанида и Јулијана), од којих је двоје умрло у раном детињству. Ђура је основну школу похађао у родној Црњи, Хацфелду (данашњи Жомбољ) и Сегедину. Три разреда гимназије завршио је у Сегедину. Како је био осредњи ђак, отац је желео да Ђура изучи трговачки занат, те га је слао у Хацфелд на школовање током распуста и у Кикинду у трговачку радњу, али је Ђура сваки пут бежао кући. После завршене гимназије, отишао је у Темишвар (данас Румунија) да учи цртање код Словака Агоста Дунајског. Године 1846. умрла му је мајка Христина. Мотив седморо сирочади, појављује се касније у Ђурином стваралаштву.[1] Уочи револуционарне 1847. године био је студент уметничке академије италијанског сликара Ђакома Марастонија у Пешти, где је био најбољи ученик, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти.[2] Вративши се у родни крај, продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика. MATICA SRPSKA odlično očuvana kao nova ROOM.4

Novo! Izdavač: Futura publikacije - Novi Sad, 2014. god. Broširan povez, 20,5 cm. 200 str. Od svih romana koje je Aleksander Lernet - Holenija napisao, ovo je onaj koji je uzvitlao najveću prašinu. Njegov vremenski okvir čini pretpočetak Drugog svetskog rata, blickrig na Poljsku. Ovaj roman je najpre izlazio u nastavcima pod naslovom Die blaue Stunde (Sutonji čas), a kad je odštampan pod nazivom Mars im Widder (Mars u ovnu) dospeo je na Gebelsov Indeks štetnog štiva pa je ceo tiraž od 15000 primeraka bio povučen (ne i spaljen, kao većina drugih knjiga s ovog Indeksa). Uništila ga je međutim saveznička bomba koja je pred kraj rata pala na skladište u kome se nalazio. Razlog dolaska na Indeks da se naslutiti u sledećem: s jedne strane, glavni junak, konjički poručnik Valmoden, jako je daleko od poželjne i primerne slike nemačkog ratnog oficira, s druge strane, sam blickrig slikan je u brutalnom svetlu agresije, pri čemu se politički momenat apsolutno nigde ne pominje. Perspektiva glavnog junaka potpuno je apolitična. Najzad, jedna poduža alegorijska slika data na latinskom jeziku Vulgate, a koja predstavlja modifikovani deo teksta Apokalipse (Otkrovenja Jovana bogoslova) na prikriveni način predskazala je i neslavno povlačenje iste vojske koje će faktički uslediti 4-5 godina kasnije. Ipak Lernet-Holenija je relativno neoštećen prošao nacionalsocijalističku vladavinu bez obzira na ovu zabranu.

58460) MARS U OVNU , Aleksander Lernet Holenia , Futura Novi Sad 2014 , drama ; Od svih romana A.L-Holenia ovo je onaj koji je uzvitlao najveću prašinu. Njegov vremenski okvir čini pretpočetak Drugog svetskog rata, blickrig na Poljsku. Ovaj roman je najpre izlazio u nastavcima pod naslovom Die blaue Stunde (Sutonji čas), a kad je odštampan pod nazivom Mars im Widder (Mars u ovnu) dospeo je na Gebelsov Indeks nepoćudnog i štetnog štiva pa je ceo tiraž od 15000 primeraka bio povučen (ne i spaljen, kao većina drugih knjiga s ovog Indeksa). Uništila ga je međutim saveznička bomba koja je pred kraj rata pala na skladište u kome se nalazio. Razlog dolaska na Indeks da se naslutiti u sledećem: s jedne strane, glavni junak, konjički poručnik Valmoden, jako je daleko od poželjne i primerne slike nemačkog ratnog oficira, s druge strane, sam blickrig slikan je u brutalnom svetlu agresije, pri čemu se politički momenat apsolutno nigde ne pominje. Perspektiva glavnog junaka potpuno je apolitična. Najzad, jedna poduža alegorijska slika data na latinskom jeziku Vulgate, a koja predstavlja modifikovani deo teksta Apokalipse (Otkrovenja Jovana bogoslova) na prikriveni način predskazala je i neslavno povlačenje iste vojske koje će faktički uslediti 4-5 godina kasnije. Ipak Lernet-Holenia je relativno neoštećen prošao nacionalsocijalističku vladavinu bez obzira na ovu zabranu. mek povez, format 12,5 x 20,5 cm , latinica, 200 strana