HEINZ G. KONSALIK 1. Die Verdammten der Taiga 2. Der Arzt von Stalingrad 3. Der manöver im Herbst 4. Engel der Vergessenen Izdavac: Wilhelm Goldmann Verlag - Wilhelm Heyne Verlag Mek povez 333-352-344-319 str. Jezik Nemacki

Opis Lord Aldric Jitan, noćnim morama vođen do tajanstvene grobnice, nada se da će probuditi drevno zlo koje je spavalo od pada Tristrama. Privučen nadolazećom tamom u dalekom kraljevstvu Westmarchu zagonetni nekromant Zayl, u pratnji oživljene lubanje plaćeničkog satnika Humbarta, slučajno nabasa na Jitanov plan – nesvjestan kako je njegov moćni kolega pokrenuo ove opasne događaje. Dok se paukov mjesec uzdiže, opaki demon Astrogha sprema se odaslati svoje sljedbenike na glavni grad Westmarcha. Ova izvorna priča mača, magije i bezvremenske borbe temeljena je na popularnoj i nagrađivanoj računalnoj igri tvrtke Blizzard Entertainment. Richard A. Knaak autor je dvadeset i devet fantasy romana i više od desetak priča, uključujući «The Legend of Huma» i «Empire of Blood za Dragonlance» i «The Sundering za Warcraft». Također je i pisao za popularnu «Dragonrealm» seriju i nekoliko nezavisnih djela, kao i dva romana u seriji Diablo: «Naslijeđe krvi» i «Kraljevstvo sjene». Njegovi su radovi objavljeni na nekoliko jezika, u posljednje vrijeme na ruskom, turskom, bugarskom, kineskom, češkom, njemačkom, mađarskom, hrvatskom i španjolskom. Također je adaptirao korejsku mangu «Ragnarok», koju je objavio Tokyopop.

Geopoetika, 2005. 232 strane. Lepo očuvana. Ne baš svakidašnja situacija: knjiga Černobiljske jagode postala je poznata i pre no što je originalno objavljena na engleskom jeziku u Velikoj Britaniji! (Uz podrazumevajuću kampanju, knjiga je serijalizovana u londonskom Tajmsu, proglašena Knjigom Radija 4). Potom je doživela i velike tiraže u više izdanja, a zatim objavljena na nemačkom jeziku. Maternji jezik Vesne Goldsvorti osvaja treće mesto. Doduše, i srpski mediji su pokazali zanimanje, pa i nestrpljenje za knjigu pre no što je i ovde objavljena. Sada nam je ostalo „samo“ da je pročitamo. A šta je zapravo ova knjiga? Nije lako odgovoriti na to pitanje, što i jeste draž. Povod za pisanje bio je duboko intiman, a čin hrabar. Trebalo je da bude intimna istorija jedne, zapravo dve, porodice (jedne srpske i jedne britanske), a proširilo se i na istoriju dva grada, dve kulture. Beograd i London se odavno ovako nisu sastali. Černobiljske jagode su i gorke i slatke. Šarmantno, inteligentno i duhovito špartaju različitim žanrovima: od dnevničkog, preko memoarskog do beletrističkog. Spaja ih jednostavan, blag a britak, bolan a poetičan jezik – i originala i prevoda. U ovom slučaju, prestaje da bude važno sa kog je na koji jezik ova knjiga prevođena. Očito je da joj se to dogodilo više puta ukrug. Veća pohvala jeziku teško da je moguća.

ČERNOBILJSKE JAGODE Vesna Goldsvorti Str 231 Povez mek Stanje knjige dobro O knjizi Ne baš svakidašnja situacija: knjiga Černobiljske jagode postala je poznata i pre no što je originalno objavljena na engleskom jeziku u Velikoj Britaniji! (Uz podrazumevajuću kampanju, knjiga je serijalizovana u londonskom Tajmsu, proglašena Knjigom Radija 4). Potom je doživela i velike tiraže u više izdanja, a zatim objavljena na nemačkom jeziku. Maternji jezik Vesne Goldsvorti osvaja treće mesto. Doduše, i srpski mediji su pokazali zanimanje, pa i nestrpljenje za knjigu pre no što je i ovde objavljena. Sada nam je ostalo „samo“ da je pročitamo. A šta je zapravo ova knjiga? Nije lako odgovoriti na to pitanje, što i jeste draž. Povod za pisanje bio je duboko intiman, a čin hrabar. Trebalo je da bude intimna istorija jedne, zapravo dve, porodice (jedne srpske i jedne britanske), a proširilo se i na istoriju dva grada, dve kulture. Beograd i London se odavno ovako nisu sastali. Černobiljske jagode su i gorke i slatke. Šarmantno, inteligentno i duhovito špartaju različitim žanrovima: od dnevničkog, preko memoarskog do beletrističkog. Spaja ih jednostavan, blag a britak, bolan a poetičan jezik – i originala i prevoda. U ovom slučaju, prestaje da bude važno sa kog je na koji jezik ova knjiga prevođena. Očito je da joj se to dogodilo više puta ukrug. Veća pohvala jeziku teško da je moguća.

z3 Prevod: Kolja Micevic Ilustracije: Zenevjev Lamarsan Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije.

Polovna knjiga, odlično očuvana. Posveta autora na pedlistu. Izdavač: OR - Beograd, 1998. god. Broširan povez, 21 cm. 341 str. Srpska poezija u Rumuniji 1945 - 1996. Beleška o piscu: Slavomir Gvozdenović, rođen je 1953. godine u Belobreški (Rumunija). Diplomirao srpski jezik i jugoslovenske književnosti na Univerzitetu u Bukureštu. Član Saveza pisaca Rumunije i počasni član Udruženja književnika Srbije. Član je Udruženja književnika Srpske. Suosnivač je Vukove zadužbine. Za člana saradnika Matice Srpske izabran je 1995. Piše poeziju na srpskom jeziku. Glavni je i odgovorni urednik srpskog časopisa `Književni život` koji izlazi u Temišvaru. Srpski je poslanik u Parlamentu Rumunije. Prevodi srpsku i rumunsku poeziju. Dobitnik je više značajnih književnih nagrada u Rumuniji i Jugoslaviji: `Borskog grumena` na Međunarodnom susretu balkanskih književnika u Boru 1988; Specijalne povelje žirija nagrade `Branko Miljković` za knjigu Podvlačenje crte, 1989; `Šušnjar` Udruženja književnika Srpske 1995. za knjigu U kući sa ognjem i ledom; Nagrade Temišvarske podružnice Saveza pisaca Rumunije 1995. za knjigu Reč i svetlost; Nagrade SPC iz Crvenke na 4. jugoslovenskom festivalu poezije za decu 1997. Dobitnik je i Nacionalne nagrade Saveza pisaca Rumunije za knjigu pesama I. Objavio je sledeće knjige pesama: Krila i pomalo vatre (Kriterion, Bukurešt 1975), Pesme pred zoru (Fakla, Temišvar 1977), Odbrana krila (Kriterion, Bukurešt 1978), Lirika (Kriterion, Bukurešt 1981), Vedro otvaranje kamena (Kriterion, Bukurešt 1983), Vedro otvaranje kamena (Kartea romaneaska, Bukurešt 1985; na rumunski jezik preveo Lučijan Aleksiu), Junačenje rečima (Kriterion, Bukurešt 1986; Knjiga pesama za decu), Udžbenik o vidarevoj kući (Kriterion, Bukurešt 1988), Podvlačenje crte (Prosveta, Beograd 1988. izbor), Beli sunčani krug (Fakla, Temišvar 1989; na rumunski jezik preveo Lučijan Aleksiu), Kamen za plakanje (Kriterion, Bukurešt 1990), Srpska molitva u Temišvaru (Svetovi, Novi Sad 1991), Reč i svetlost (Hestija, Temišvar 1994), U kući sa ognjem i ledom (Prosveta, Beograd 1995), Rađanje pretka (Prometej, Novi Sad; Petar Kočić, Banja Luka; Hestija, Temišvar 1997), I. (Hestija, Temišvar 1999). Sačinio je više Antologija srpskih pisaca iz Rumunije: U plavom krugu zvezda: srpska poezija u Rumuniji 1945-1990 (Dnevnik, Novi Sad 1990), Naša poezcja u dijaspori (Sarajevski dani poezije 1991; antologija; autor izbora iz srpske poezije u Rumuniji), Iz dečje sobe: izbor iz srpske književnosti u Rumuniji (Kadinjača, Užice 1993; priređivač zajedno sa Dragoljubom Zorićem), Glineni golub: živi srpski pesnici u Rumuniji (antologija na rumunskom jeziku; Persona, Bukurešt 1998; priređivač zajedno sa Lučijanom Aleksiuom), U plavom krugu zvezda: srpska posleratna poezija u Rumuniji do 1996 (drugo, dopunjeno izdanje, OR, Beograd 1998). Preveo s rumunskog na srpski jezik: Lučijan Aleksiu, Četiri jahača apokalipse (Sanba, Beograd, 1998); Jon Skorobete, Geometrija snega (Vasa Pelagić, Banja Luka, 1998; zajedno sa Ljubinkom Stankov Perinac). Preveo sa srpskog na rumunski jezik zajedno sa Lučijanom Aleksiuom: Živka Komlenac: Kad zidovi krenu (Hestija, 1995); Goran Đorđević: Rasuta zemlja (Hestija, 1998); Antologija srpske poezije: Srpski sever (Hestija, 1999) - autor Draško Ređep. Poezija mu je prevođena na rumunski, engleski, ruski, nemački, francuski, italijanski, ukrajinski i slovački jezik.

K. S. Luis Letopisi Narnije: Princ Kaspijan Izdavač: Laguna, Beograd Format: 13x20 cm Broj strana: 184 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 2006. Prevodilac: Zoran Jakšić „Pazite dobro!“, povika Edmund. „Uhvatite se za ruke i držite se zajedno. Ovo je čarolija – prepoznajem taj osećaj!“ Piter, Suzan, Edmund i Lusi sede na železničkoj stanici kada osete da čarolija opet počinje. Najednom bivaju ponovo povučeni prema zemlji Narniji. Ali mnogo toga se izmenilo otkako su poslednji put bili tu i sada je novom prestolonasledniku, princu Kaspijanu, očajnički potrebna njihova pomoć. Narnija je u opasnosti i same čarolije neće biti dovoljne da poraze Kaspijanovog strica, zlog kralja Miraza. Ovo je četvrta pustolovina uzbudljivih Letopisa Narnije. K. S. Luis Klajv Stepls Luis rođen je u Belfastu 1898. od oca Alberta Džejmsa Luisa i Flore Avguste Hamilton Luis. Njegov brat Voren Hamilton Luis rođen je 16. juna 1895. godine. Njegova majka je umrla od raka 23. avgusta na sam rođendan njegovog oca. Iste godine otac je njega i brata poslao u školu za dečake Vinjard u Engleskoj. Zbog problema sa disanjem Klaj je morao 1910. godine da napusti Kembel koledž u Belfastu. Zbog lošeg zdravstvenog stanja dobio je tutora koji ga je u kućnim uslovima podučavao latinski, grčki, italijanski i nemački jezik. Godine 1916. je dobio stipendiju za Oksford. Godinu dana kasnije se priključio savezničkim trupama u borbi protiv nemačke za vreme I svetskog rata. Devetnaesti rođendan je sačekao na frontu u Francuskoj. Ranjen je 1918. i posle nekoliko meseci otpušten iz vojske. Iako je 1929. godine izjavio da je ateista posle razgovora sa Tolkinom 1931. zaključio je da je, ipak, vernik. Godine 1957. se oženio na tajnom opštinskom venčanju sa Džoj Dejvidmen Grešam kako bi ona dobila, kao strana državljanka dozvolu za ostanak u Velikoj Britaniji. Budući da je ubrzo nakon toga Džoj dijagnosticiran rak kostiju obavili su i crkveno venčanje u bolnici u kojoj je ležala na samrtnoj postelji. Međutim, dolazi do iznenadnog zdravstvenog poboljšanja i Džoj izlazi iz bolnice. Pod uticajem Luisa i njegovih knjiga Džoj je 1948. godine iz judaizma prešla u hrišćanstvo i zatražila zvaničan razvod od prvog muža koji su je napustio. Luis je preminuo u 5.30 popodne, u petak, 22. novembra nedelju dana pre svog 65. rođendana od komplikacija na srcu i otkazivanja rada bubrega. Istog dana je preminuo i američki predsednik Džon F. Kenedi. Sahranjen je u dvorištu crkve Holy Trinity u Hedingtonu, Oksford. K.S. Luisa su još kao dete opčinjavale bajke, mitovi i drevne legende koje mu je pripovedala dadilja Irkinja. Slika fauna koji nosi pakete i kišobran po šumi pod snegom došla mu je kada je imao šesnaest godina. Međutim, tek mnogo godina kasnije, kada je već bio profesor na univerzitetu u Kembridžu, faunu su se pridružili zla kraljica i veličanstveni lav. Njihova priča postala je Lav, veštica i orman, jedna od najomiljenijih knjiga svih vremena. Sledilo je šest sledećih letopisa Narnije, a završni naslov, Poslednja bitka, štampan 1956, dobio je najveće priznanje za dostignuće u dečijoj književnosti – prestižnu Karnegijevu nagradu. MG52 (N)

232 str GeoPoetika Ne baš svakidašnja situacija: knjiga Černobiljske jagode postala je poznata i pre no što je originalno objavljena na engleskom jeziku u Velikoj Britaniji! (Uz podrazumevajuću kampanju, knjiga je serijalizovana u londonskom Tajmsu, proglašena Knjigom Radija 4). Potom je doživela i velike tiraže u više izdanja, a zatim objavljena na nemačkom jeziku. Maternji jezik Vesne Goldsvorti osvaja treće mesto. Doduše, i srpski mediji su pokazali zanimanje, pa i nestrpljenje za knjigu pre no što je i ovde objavljena. Sada nam je ostalo „samo“ da je pročitamo. A šta je zapravo ova knjiga? Nije lako odgovoriti na to pitanje, što i jeste draž. Povod za pisanje bio je duboko intiman, a čin hrabar. Trebalo je da bude intimna istorija jedne, zapravo dve, porodice (jedne srpske i jedne britanske), a proširilo se i na istoriju dva grada, dve kulture. Beograd i London se odavno ovako nisu sastali. Černobiljske jagode su i gorke i slatke. Šarmantno, inteligentno i duhovito špartaju različitim žanrovima: od dnevničkog, preko memoarskog do beletrističkog. Spaja ih jednostavan, blag a britak, bolan a poetičan jezik – i originala i prevoda. U ovom slučaju, prestaje da bude važno sa kog je na koji jezik ova knjiga prevođena. Očito je da joj se to dogodilo više puta ukrug. Veća pohvala jeziku teško da je moguća. Vladislav Bajac Izuzetno... Ako je poslednjih godina bilo knjige poštenijih, smirenijih i toliko dirljivih sećanja, onda mora da sam je propustio. Endru Tejlor, TLS Kakvo dostignuće! Knjiga drugačija od ostalih, napisana sa milosrđem i snagom – mnogo više od sećanja. Dervla Marfi Fantastično dobro napisano... Nadam se da će jagode iz Černobilja uskoro zauzeti svoje mesto pokraj teheranskih Lolita i kabulskih knjižara. Tim Džuda, Observer Vesna (Bjelogrlić) Goldsvorti je rođena u Beogradu 1961. godine. Diplomirala je na beogradskom Filološkom fakultetu, a od 1986. živi u Velikoj Britaniji, gde je doktorirala i gde danas radi kao redovni profesor engleske književnosti i kreativnog pisanja na univerzitetima u Ekseteru i Istočnoj Angliji. Autor je studije Izmišljanje Ruritanije (1998, Geopoetika, 2000), memoarsko-autobiografske knjige Černobiljske jagode (2005, Geopoetika, 2005), zbirke pesama Solunski anđeo (2011), i romana Gorski (2015, Geopoetika, 2015) i Gospodin Ka (2018, prvo izdanje na srpskom, Geopoetika 2017). Njene knjige prevedene su na dvadesetak svetskih jezika i stekle su status bestselera u nizu evropskih zemalja. Solunski anđeo, dobitnik nagrade „Robert Krošou`, bio je knjiga godine londonskog Tajmsa. Černobiljske jagode su serijalizovane u Tajmsu i na Bi-Bi-Siju, a roman Gorski, takođe serijalizovan na Bi-Bi-Siju, bio je u užem izboru za književnu nagradu Bejlis. Izabran je za knjigu godine britanskog knjižarskog lanca Voterstouns i za specijalnu preporuku za čitanje njujorškog Tajmsa. Њ02

Radomir Konstantinović Daj nam danasTvrdi povezIzdavač NolitO autoruРадомир Константиновић (27. март 1928 — 27. октобар 2011) био је српски и југословенски књижевник, филозоф, публициста и члан АНУБиХ.[1][2]БиографијаРођен је 27. марта 1928. године у Суботици.[3] Био је члан Литерарне редакције Радио Београда од 1949. до 1951. године. Уређивао је часопис „Младост“, „Књижевне новине“ и двонедељник „Данас“. Више година био је хонорарни сарадник Трећег програма Радио Београда.Константиновић је почео као песник, са збирком стихова „Кућа без крова“, да би се посветио роману и објавио читав низ експерименталних пројеката и модерних дела: „Дај нам данас“, „Мишоловка“, „Чисти и прљави“, „Излазак“ (НИН-ова награда 1960. године) и „Ахасвер или трактат о пивској флаши“.Примљен је у Савез књижевника Југославије 3.1.1949.године. Чланска карта носи број 47.У периоду 1956-1964 Радио Београд извео је шест Константиновићевих радио-драма које је режирао Василије Поповић (Павле Угринов). Камерна сцена „Круг 101" Народног позоришта у Београду отворена је 1962. године драмом „Саобраћајна несрећа“ у режији Арсе Јовановића. Све радио-драме превођене су и извођене на више језика. Драма „Велики Емануел“ увршћена је 1963. године у антологију светске радио-драме на немачком. По драми „Икаров лет“ 1964. године названа је антологија југословенске радио-драме такође на немачком.Осим више десетина есеја и расправа емитованих преко радија и телевизије и штампаних у листовима и часописима, објавио је збирку естетичко-филозофских расправа „Пентаграм“.Од „Пентаграма“, окренуо се есеју и тада су почеле да се назиру кључне деонице култне „Философије паланке“ коју је Константиновић у целости прочитао у емисијама Трећег програма Радио Београда пре него што је први пут штампана.Од 1966. године емитују се преко Трећег програма Радио Београда, а од 1969. штампају у часопису "Трећи програм" огледи о песницима Српске културе 20. века „Биће и језик“. За 12 година (1969—1981) Константиновић је објавио 113 есеја на више од 4000 страница.Постмодернистичко штиво „Декартова смрт“ објављено је 1998. године. У дијалогу између Декарта, Паскала и Монтења осећа се напетост између литературе и филозофије и то је основно обележје овог текста.Четири године након „Декартове смрти“, објавио је књигу под насловом „Бекет пријатељ“. Ово дело у крајње сведеној форми сачињено је од тридесетак писама које је Семјуел Бекет слао Константиновићу и Каћи Самарџић пропраћено са исто толико есејистичких напомена. Та писма су део преписке, чији је већи део уништен у току рата, када је ровињска кућа Константиновићевих обијена и опљачкана.[4]О Константиновићу Ото Бихаљи Мерин је писао: „Писци који имају свој семантичко-философски корен у грудви свог мало познатог језика или средине, теже продиру у свет; да су се књиге као "Философија паланке" и „Биће и језик“ Радета Константиновића родиле у великим језичким центрима, њихове резонанце би биле сличне онима које имају дела Бекета и Сартра."Преминуо је у Београду 27. октобра 2011. године.[5]Био је син проф. др Михаила Константиновића.Најзначајнија дела"Биће и језик“Збирке песамаКућа без крова (Ново покољење, Београд, 1951)РоманиДај нам данас (Ново покољење, Београд, 1954)Чисти и прљави (Свјетлост, Сарајево, 1958)Излазак (Српска књижевна задруга, Београд, 1960)Мишоловка (Космос, Београд, 1956)Есејистички и теоријски радовиАхасвер или трактат о пивској флаши (Просвета, Београд, 1964)Пентаграм, белешке из хотелске собе (Форум, Нови Сад, 1966)Философија паланке (Трећи програм, бр. 2, Београд, 1969)Биће и језик у искуству песника српске културе двадесетог века, осам књига (Просвета, Београд, 1983)Декартова смрт (Агенција Мир, Нови Сад, 1998)Бекет пријатељ (Откровење, Београд, 2000)Милош Црњански (Откровење, Београд, 2013) - постхумноНа маргини (University Press, Сарајево 2013) - постхумно[6]Дух уметности (University Press, Сарајево 2016) - постхумно9/6

KOV, 1992. Druga zbirka naše ugledne književnice, sa recenzijama Dragana Velikića i Milana Đorđevića. Vrlo dobro očuvano, sve se vidi na slikama. Maja Herman Sekulić (Beograd, 17. februar 1949) srpska je pesnikinja, romanopisac, esejistkinja i prevodilac.[1] Biografija U Beogradu e magistrirala 1977. godine na Odseku za opštu književnost Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, a doktorirala je 1985. godine ( generacija `86.) na Univerzitetu Prinston (Nju Džerzi, SAD). Poslednjih godina živi između Beograda i Njujorka. Član je Udruženja književnika Srbije, Srpskog književnog društva, srpskog i američkog PEN-a i Pesničkog društva Amerike (PSA). Predavala je na Prinstonu (1985—1989) i Ratgersu (1982—84), bila gost-predavač na Univerzitetima Harvardu, Kolumbiji, Ajovi od 1989. godine. Pored akademskog rada uređivala je između ostalih i časopis Night u Njujorku u periodu od 1989. do 1990. godine. Stalni je saradnik mnogih naših novina i književnih i drugih časopisa. Bibliografija Objavila je zbirke pesama, romane, kritike, eseje, prikaze, predgovore, kapitalne prevode i kritička izdanja knjiga svetskih pisaca, velikih teoretičara, Nobelovaca kao i mlađih autora, čija su imena i novi pojmovi značajno obogatili našu teoriju književnosti i kulturu. Njena dela su prevođena na više svetskih jezika. Recours au Poéme iz Pariza objavio je 2012. i 2013. godine dvojezički „Focus” o pesništvu Maje Herman Sekulić gde je bila predstavljena poemom Genealogija 20. veka i izborom pesama u francuskom prevodu Elizabete Brunaci. Sa istim prevodiocem 2015. godine izašlo je francusko izdanje Izabranih pesama „Iz puste zemlje“ na engleskom i francuskom jeziku.[2][3] Pesničke zbirke Pesme je počela da objavljuje 1981. godine, prvo u Književnim novinama. Kamerografija, ili njujorški sn(imc)i, Sfairos. 1990. ISBN 978-86-81277-53-9.. COBISS.SR 1140492 Kartografija: Severno-južni prolaz , KOV Vršac 1992. COBISS.SR 28256519 Из музеја лутања , Матица српска Нови Сад. 1997. ISBN 978-86-363-0384-9.. COBISS.SR 56882700 Iz puste zemlje/Out of the Waste Land, Paidea, 1998. Поема,ISBN 978-86-82499-53-4 COBISS.SR 61165068 objavljena na srpskom i engleskom jeziku, kao hodočašće i parodija na T. S. Eliota i kao lament nad balkanskom sudbinom, sa opremom i ilustracijama Mirka Ilića. [4] Iѕabrane pesme, Iѕbor Matju Bomijea DE LA TERRE DE DÉSOLATION / OUT OF THE WASTE LAND Traduit de l’anglais par Elizabeth Brunazzi AILLEUR(S), Paris, 2016. © Recours au Poème éditeurs pour cette édition numérique © Maja Herman Sekulić © Elizabeth Brunazzi pour cette traduction. Couverture: Sophie Cure, Illustrations et développement: studio Ultragramme Dépôt légal: Juillet 2015. : 978-2-37226-049-7 Gospa od Vinče, poema, iѕdavač Pešić i sinovi. 2017. ISBN 978-86-7540-282-4. COBISS.SR-ID 237510668 Silna Jerina/The Mighty Irina, poema iѕdavač Pešić i sinovi, 2018. Pesme iz ovih knjiga objavljene su na engleskom jeziku u uglednim američkim časopisoma kao što su Confrontation i The Paris Review, u Japanu (Printed Matter Tokyo), 1993, 1994. 1997. i uvrštene u antologije na engleskom jeziku (Out of Yugoslavia, North Dakota University, 1993) i nemačkom (Das Buch der Rånder - Lyrik, Wieser Verlag, , 1995), a 2012. I 2013. godine izašle su dvojezički na engleskom i na francuskom jeziku u Recours au Poéme. Romani Kralj svile, Narodna knjiga, Mega Hit, Beograd, 2000, 2001.COBISS.SR 102604300 In Search of the Silk King, pod pseudonimom Maya Herman (Hlibris / Random House , 2005). Prevod na engleski jezik, ujedno predstavlja i prvo elektronsko izdanje knjige srpskog autora na engleskom u svetu koje je izašlo u maju 2011. godine. [5] Slike kojih nema, Prosveta Beograd 2009. [6][7]. ISBN 978-86-07-01863-5 COBISS.SR 154608908 U potrazi za Lolitom, (novo, izmenjeno izdanje romana „Slike koje nema“) Mali Nemo, Pančevo, 2011. [8]. ISBN 978-86-7972-072-6 COBISS.SR 186611212 „Ma Belle, prva američka dama Srbije“, Službeni glasnik Beograd. 2015. ISBN 978-86-519-1965-0. Ma Belle, The First American Lady of Serbia, Translated from Serbian by Persida Bošković, Geopoetika publishing. 2016. ISBN 978-86-6145-252-9. COBISS.SR-ID 227815180 Eseji Skice za portrete, 1992. Zbirka eseja i razgovora sa kolegama i prijateljima, američkim i svetskim autorima. ISBN 978-86-367-0558-2. COBISS.SR 28091911 Književnost prestupa, Matica Srpska Novi sad, 1994. Prvobitno objavljena na engleskom jeziku u odlomcima u časopisima James Joyce Quarterly i European Studies Journal, zatim kao disertacija (The Fall of Hyperbaton: Parodic and Revisionary Stategies in Bely, Joyce and Mann, UMI, Ann Arbor, 1986,). ISBN 978-86-363-0240-8. COBISS.SR 32331788 Prozor u žadu, 1994. Knjiga putopisa, posvećena putovanjima po Tajlandu, Vijetnamu, Kambodži, Burmi. Knjiga je objavljena na engleskom jeziku pod umetničkim imenom Maya Herman: The Jade Window (1998, D.K. Book House, Bangkok/London). ISBN 978-86-07-00851-3. COBISS.SR 31904524 Дигитална галаксија, Беокњига, Београд, 2011. Књига микро есеја о доживљају света кроз нове медије. ISBN 978-86-7694-343-2. COBISS.SR 186488332 „Who was Nikola Tesla? The Genius who gave us Light“(на енглеском језику), Завод за уџбенике Београд. 2015. ISBN 978-86-17-10297-4 nevažeći ISBN. Ostale publikacije Pored knjiga za odrasle, objavila je knjigu za decu o slonu Lali, Slon Lala Tulipan, ili kako je otkriven porcelan, sa ilustracijama Bobana Đorđevića (Dečje novine) i Sibille Schwarz za englesko i nemačko izdanje, zatim na engleskom poemu za decu Lazar, the Lizard in a Blizzard (Waldo Tribune, Southampton). Napisala je predgovor za knjigu fotografija italijanskog fotografa Marka Glaviana (Black Horse Book). Pojavila se kao autor u knjizi Skin uglednog francuskog fotografa Laurent Elie Badessi-ja ( Edition Stemmle, Zurich/New York). Blisko sarađivala sa Paolom Mađelijem na dramaturgiji predstave najduže igrane predstave Harold i Mod u Beogradskom dramskom pozorištu, zatim napravila adaptaciju drame o životu čuvene engleske književnice Rebeke Vest, pod naslovom Ta žena: Rebeka Vest, koja još uvek čeka svoje izvođenje na srpskoj sceni. Prevodilački rad Radi na propagiranju naše književnosti na engleskom jezičkom području i gradi mostove razumevanja između kultura svojim izvrsnim književnim prevodima sa srpskog na engleski i sa engleskog na srpski jezik. Po pozivu iz Ohaja uredila izbor savremene jugoslovenske poezije na engleskom (Micromegas, 1985). Njeni prevodi naših pesnika uvršteni su u mnoge antologije na engleskom jeziku od kojih je najznačajniji izbor srpske poezije od početka do danas (Serbian Poetry from Beginnings to the Present, urednici Holton i Mihailovic, Yale, New Haven, 1988). Kao vrsni poznavalac anglo-američke i svetske književnosti, objavila je mnoge kritike, eseje, prikaze, predgovore, kapitalne prevode i kritička izdanja knjiga klasika kao i mlađih autora kao što je Bret Iston Elis Pravila privlačnosti, dva izdanja(BIGZ, 1989. Laguna, 2009). [9] Od 1976. godine, kada je kao student, napisala prvi predgovor i napravila izbor za knjigu pesama Jura Kaštelana (Rad, Beograd), do danas, objavila je prevode knjiga autora kao što su dva Nobelovca, Sol Belou (Čovek bez oslonca) i Patrik Vajt (Noć lupeža), teoretičara kao što su Kristofer Kodvel (Iluzija i stvarnost) i Stevan Moravski (Marksizam i estetika), ili američki pesnik Volas Stivens (Pesme našeg podneblja). Svojim značajnim prevodilačkim i kritičkim doprinosima, često je prva unosila nova imena i nove pojmove koji su značajno bogatili našu kulturu. Među takvim doprinosima nalaze se, na primer, njen predgovor i prevod seminalne knjige Harolda Bluma (Antitetička kritika), izbor, predgovor i prevod eseja Notropa Fraja (Mit i struktura) (Svjetlost, Sarajevo), kao i prevod i pogovor za knjigu Katedrala Rejmonda Karvera (Narodna knjiga, Beograd). ISBN 978-86-331-0056-4 COBISS.SR 2491148 . Stipendije i nagrade Za svoj rad dobila je više izuzetno prestižnih stipendija i nagrada (Fulbright Scholar, dva puta, Princeton University Fellowship četiri puta uzastopno, AAUW - American Association of University Women, jednom). Juna 2023. godine u Napulju joj je dodeljena velika nagrada „Devet muza za Izvrsnost u svetskoj književnosti”.[10]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Preuzevši na sebe obavezu da brine o ostarelom ocu, obolelom od Parkinsonove bolesti, junak romana dobija priliku za još jedan, poslednji pogled u njegovu dušu. Tokom zajedničkih šetnji po Zemunskom keju i malih kućnih razgovora, otac počinje da govori o delovima sopstvene prošlosti koji su njegovom sinu bili malo poznati. Iz žrtve Rezolucije Informbiroa, kako ga je sin oduvek zamišljao, otac se u njegovim očima preobražava u posleratnog komunističkog dželata, što baca novo svetlo i na dotadašnji život njihove porodice. David Albahari se u ovom romanu, možda i najintimnijem još od Mamca i Cinka, bespoštedno obračunava sa svakodnevicom jedne bolesti i s pitanjima da li se bolest i sreća mogu zaslužiti i mogu li zločini da se ponište ili da zastare. David Albahari (Peć, 15. mart 1948) srpski je pisac i akademik. Albahari uglavnom piše romane i kratke priče koje su često autobiografske. Takođe je i prevodilac sa engleskog jezika.[1] Biografija Rođen je u porodici jevrejskog porekla. David Albahari je u Zagrebu studirao englesku literaturu i jezik. Prvu zbirku kratkih priča „Porodično vreme“ je objavio 1973. godine. Postao je popularan u književnim krugovima četvrtom knjigom „Opis smrti“, za koju je dobio nagradu „Ivo Andrić“. Godine 1991. postao je predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. Godine 1994. preselio se s porodicom u Kalgari, gde i dalje živi. I dalje piše i objavljuje na srpskom jeziku. Član je van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti pri Odeljenju jezika i književnosti od 2. novembra 2006. godine..[2] David Albahari je pisac prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog gotovo tridesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. Interesantna je pojava da se među ljubiteljima knjige u Srbiji teško može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nešto uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegovog izraza stvara prilično jak otpor.[3] Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu „Porodičnog vremena“ da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca... od neprocenjive vrednosti“, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika“. Albaharijeva ostvarenja prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski... Svaka nova knjiga Davida Albaharija predstavlja za našu književnost pravi događaj jer nosi u sebi ekskluzivnost povezivanja domaće literature sa svetskom književnom baštinom.[4] Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji. U Kanadi živi od 1994. godine, a po penzionisanju namerava da se preseli u Zemun, šeta uz Dunav i igra šah.

Autor - osoba Rilke, Rainer Maria, 1875-1926 = Rilke, Rajner Marija, 1875-1926 Naslov Priče o dragom Bogu i druge pripovetke / Rajner Marija Rilke ; izabrala i s nemačkog prevela Vera Kolaković ; pogovor napisao Josip Babić Jedinstveni naslov ǂDie ǂGeschichten vom Lieben Gott. srpski jezik Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1988 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 180 str. ; 21 cm. Drugi autori - osoba Kolaković, Vera = Kolaković, Vera Babić, Josip, 1948- = Babić, Josip, 1948- Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 51 ISBN 86-07-00346-1 (broš.) Napomene Tiraž 5.000. Prevod dela: Die Geschichten vom Lieben Gott / Rainer Maria Rilke Rana proza Rajnera Marije Rilkea: str. 173-[181]. Predmetne odrednice Rilke, Rainer Maria, 1875-1926 -- `Priče o dragom Bogu` Glavna tema priča iz ove knjige je detinjstvo, i to ne samo u „Pričama о dragom Bogu“ koje su namenjene deci i u kojima pričanje deci stoji i kao neka vrsta formalnog okvira i u većini ostalih pripovedaka, njihovih motiva i građe. U „Pričama о dragom Bogu“ čitava pripovedačeva optika je usmerena na literarno uobličavanje pobožnosti i uopšte odnosa Boga s dečjeg stanovišta. Ovakav promišljen postupak može, doduše, da posluži i kao neka vrsta alibija za propagiranje jedne nove, alternativne religioznosti, pobožnosti izvan i, po autorovom uverenju, očito i iznad uobičajene crkvene i teološke prakse, ali pobožnost je za autora očito i jedan od bitnih elemenata kako dečjeg života i sveta tako i svesti jednostavnih, prirodi bliskih ljudi i čitavih naroda. Tema religije i verovanja ima međutim, svoje korene i u duhovnoj klimi poslednje decenije XIX veka u vilhelminskoj Nemačkoj u kojoj jedan značajan sloj mladih intelektualaca oseća potrebu da prevaziđe onaj okoštali, crkveno-dogmatski odnos prema Bogu, religiji i verovanju, da nađe svoj lični modus verovanja i pobožnosti. Oseća se ovde uticaj one, na Ničeovoj filozofiji zasnovane, „filozofije života“, jedne od osnovnih kategorija nemačkog duhovnog života na prelazu veka, stava koji je u opoziciji prema hrišćanskom dogmatskom shvatanju života i uopšte metafizici i transcendentalnosti. Ovaj vitalističko-biologistički stav jedini smisao života vidi u životu samom sa svim njegovim manifestacijama. I za Rilkea će „život` obuhvatati čitav pojavni svet, uključujući ne samo ljude nego i prirodu, no on će svoju filozofiju života graditi i na religioznom iskustvu italijanske renesanse i folklornom ruskom shvatanju pobožnosti i religije. Rajner Marija Rilke rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji mu žive odvojeno i on se s majkom se seli u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. U oktobru 1886. godine, na očev zahtev, pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije naziva „početkom odvratnosti“. Plašljiv, povučen i tih, ne uspeva se prilagoditi pitomačkom vojničkom životu, premda mu u zavodu dopuštaju da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Rilkeov rad, utemeljen je pod uticajem klasičnih autora. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Prevodio je s francuskog, engleskog i italijanskog jezika. Od 1897. do 1899.godine živi u Minhenu i Berlinu; putuje u Italiju i Rusiju. Zatim živi u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se ženi vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspada. Posle toga duže živi u Parizu, putuje u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911–1912. godine živi u zamku Devin blizu Trsta. Rat provodi u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanjuje u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. Neka dela: Soneti Orfeju Nove pesme Knjiga slika Žrtva Larima Život Marijin MG9 (N)

Radomir Konstantinović Čisti i prljaviTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač Nolit BeogradGodina izdanja 1986Broj strana 382Radomir Konstantinović - Pozdrav Bori Ćosiću, Bioskop „Reks“, 1998.Biografija UrediRođen je 27. marta 1928. godine u Subotici.[2] Bio je član Literarne redakcije Radio Beograda od 1949. do 1951. godine. Uređivao je časopis „Mladost“, „Književne novine“ i dvonedeljnik „Danas“. Više godina bio je honorarni saradnik Trećeg programa Radio Beograda.Konstantinović je počeo kao pesnik, sa zbirkom stihova „Kuća bez krova“, da bi se posvetio romanu i objavio čitav niz eksperimentalnih projekata i modernih dela: „Daj nam danas“, „Mišolovka“, „Čisti i prljavi“, „Izlazak“ (NIN-ova nagrada 1960. godine) i „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“.Primljen je u Savez književnika Jugoslavije 3.1.1949.godine. Članska karta nosi broj 47.U periodu 1956-1964 Radio Beograd izveo je šest Konstantinovićevih radio-drama koje je režirao Vasilije Popović (Pavle Ugrinov). Kamerna scena „Krug 101` Narodnog pozorišta u Beogradu otvorena je 1962. godine dramom „Saobraćajna nesreća“ u režiji Arse Jovanovića. Sve radio-drame prevođene su i izvođene na više jezika. Drama „Veliki Emanuel“ uvršćena je 1963. godine u antologiju svetske radio-drame na nemačkom. Po drami „Ikarov let“ 1964. godine nazvana je antologija jugoslovenske radio-drame takođe na nemačkom.Osim više desetina eseja i rasprava emitovanih preko radija i televizije i štampanih u listovima i časopisima, objavio je zbirku estetičko-filozofskih rasprava „Pentagram“.Od „Pentagrama“, okrenuo se eseju i tada su počele da se naziru ključne deonice kultne „Filosofije palanke“ koju je Konstantinović u celosti pročitao u emisijama Trećeg programa Radio Beograda pre nego što je prvi put štampana.Od 1966. godine emituju se preko Trećeg programa Radio Beograda, a od 1969. štampaju u časopisu `Treći program` ogledi o pesnicima Srpske kulture 20. veka „Biće i jezik“. Za 12 godina (1969—1981) Konstantinović je objavio 113 eseja na više od 4000 stranica.Postmodernističko štivo „Dekartova smrt“ objavljeno je 1998. godine. U dijalogu između Dekarta, Paskala i Montenja oseća se napetost između literature i filozofije i to je osnovno obeležje ovog teksta.Četiri godine nakon „Dekartove smrti“, objavio je knjigu pod naslovom „Beket prijatelj“. Ovo delo u krajnje svedenoj formi sačinjeno je od tridesetak pisama koje je Semjuel Beket slao Konstantinoviću i Kaći Samardžić propraćeno sa isto toliko esejističkih napomena. Ta pisma su deo prepiske, čiji je veći deo uništen u toku rata, kada je rovinjska kuća Konstantinovićevih obijena i opljačkana. [3]O Konstantinoviću Oto Bihalji Merin je pisao: „Pisci koji imaju svoj semantičko-filosofski koren u grudvi svog malo poznatog jezika ili sredine, teže prodiru u svet; da su se knjige kao `Filosofija palanke` i „Biće i jezik“ Radeta Konstantinovića rodile u velikim jezičkim centrima, njihove rezonance bi bile slične onima koje imaju dela Beketa i Sartra.`Preminuo je u Beogradu 27. oktobra 2011. godine.[4]Bio je sin prof. dr Mihaila Konstantinovića.Najznačajnija dela Uredi`Biće i jezik“Zbirke pesama UrediKuća bez krova (Novo pokoljenje, Beograd, 1951)Romani UrediDaj nam danas (Novo pokoljenje, Beograd, 1954)Čisti i prljavi (Svjetlost, Sarajevo, 1958)Izlazak (Srpska književna zadruga, Beograd, 1960)Mišolovka (Kosmos, Beograd, 1956)Esejistički i teorijski radovi UrediAhasver ili traktak o pivskoj flaši (Prosveta, Beograd, 1964)Pentagram, beleške iz hotelske sobe (Forum, Novi Sad, 1966)Filosofija palanke (Treći program, br. 2, Beograd, 1969)Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka, osam knjiga (Prosveta, Beograd, 1983)Dekartova smrt (Agencija Mir, Novi Sad, 1998)Beket prijatelj (Otkrovenje, Beograd, 2000)Miloš Crnjanski (Otkrovenje, Beograd, 2013) - posthumnoNa margini (University Press, Sarajevo 2013) - posthumno[5] [6]Duh umetnosti (University Press, Sarajevo 2016) - posthumno [7] [8] [9]Radio-drame UrediSaobraćajna nesreća UrediNapisana i emitovana 1958.Uloge: Mira Stupica, Branko Pleša, Marjan LovrićReditelj: Vasilije PopovićTon-majstor: Marjan RadojčićNjenim izvođenjem pod nazivom “Svedok” otvorena je kamerna scena Narodnog pozorišta “Krug 101”. Izvođena na programu Radio Beograda i Radio Sarajeva. Izvođena na nemačkom radiju: Hamburg, Frankfurt, Minhen.Veliki Emanuel UrediNapisana 1959. Emitovana 1985.Uloge: Viktor Starčić, Sima Janićijević, Antonije Pejić, Predrag LakovićReditelj: Vasilije PopovićTekst ove radio-drame objavljen je u Antologiji moderne radio-drame “Spektakulum” u izdanju Zurkampa, uz najpoznatija ostvarenja Semjuela Beketa, Ežena Joneska, Fridriha Direnmata, Harolda Pintera.Emitovana je na bavarskom radiju.Iznenađenje UrediNapisana 1959. Emitovana 1985.Uloge: Nevenka Urbanova, Miodrag Radovanović, Slavko Simić, Jovan Milićević, Nikola SimićReditelj: Petar TeslićTekst objavljen u Letopisu Matice srpske, br.135, maj 1959. Knj. 383 sv. 5Euridika UrediNapisana 1961. Emitovana 1961.Uloge: Ljiljana Krstić, Rade MarkovićReditelj: Vasilije PopovićEmitovana na radio-programima Hamburga, Štutgarta, Minhena, Esena i Frankfurta. Dr. Hajnc Švicke, istoričar i teoretičar radio-drame pominje u svojoj knjizi “Radio drama - Istorija i dramaturgija” Euridiku kao primer dela sa radiofonskom situacijom za dva lica i zvuk.Ikarov let UrediNapisana 1962. Emitovana 1962.Uloge: Ljiljana Krstić, Slavko Simić, Marjan LovrićReditelj: Vasilije PopovićTon-majstor: Marjan RadojčićNa Festivalu jugoslovenske radio-drame, u Ljubljani 1963. emisija je dobila najveći broj nagrada: nagradu za emisiju u celini, drugu nagradu za tekst, prvu nagradu za režiju, nagradu za tonski snimak i nagradu za glumačko ostvarenje Ljiljane Krstić.Izvođena je u Nedelji jugoslovenske radio-drame na programu radio-Praga, a prikazana je i kao TV drama na Berlinskoj televiziji.Štampana je tri puta: RTV - Teorija i praksa, br.6, 1979. i Miroslav Jokić, Zvonimir Kostić, Antologija srpske radio-drame, RTS, 2004, nemački zdavač Horst Erdman Verlag uvrstio je u svoju zbirku jugoslovenskih radio-drama, a cela zbirka nosi naslov “Ikarov let”.Liptonov čaj UrediNapisana 1964. Emitovana 1964.Uloge: Nevenka Urbanova, Božidar DrnićPrva nagrada za glumačko ostvarenje 1964.Obična, oh, kokoška UrediNapisana 1966. Emitovana: 1967.Uloge: Ružica Sokić, Ljiljana Krstić, Zoran Radmilović, Milutin ButkovićReditelj: Vasilije PopovićTon-majstor: Marjan RadojčićNagrade na Festivalu jugoslovenske radio-drame: nagrada žirija, nagrada za emisiju u celini, za tonski snimak i za glumačko ostvarenje Ružice SokićTekst drame objavljen je u “Delu” jul, 1968.Štampana u knjizi Radio i TV drama - priredio Vasilije Popović, NOLIT, 1987.Filozofija palanke filosofija treci program prvo izdanje roman novi alen rob-grije natali sarot3/23

Radomir Konstantinović MišolovkaTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavać Nolit BeogradGodina izdanja 1986Radomir Konstantinović - Pozdrav Bori Ćosiću, Bioskop „Reks“, 1998.Biografija UrediRođen je 27. marta 1928. godine u Subotici.[2] Bio je član Literarne redakcije Radio Beograda od 1949. do 1951. godine. Uređivao je časopis „Mladost“, „Književne novine“ i dvonedeljnik „Danas“. Više godina bio je honorarni saradnik Trećeg programa Radio Beograda.Konstantinović je počeo kao pesnik, sa zbirkom stihova „Kuća bez krova“, da bi se posvetio romanu i objavio čitav niz eksperimentalnih projekata i modernih dela: „Daj nam danas“, „Mišolovka“, „Čisti i prljavi“, „Izlazak“ (NIN-ova nagrada 1960. godine) i „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“.Primljen je u Savez književnika Jugoslavije 3.1.1949.godine. Članska karta nosi broj 47.U periodu 1956-1964 Radio Beograd izveo je šest Konstantinovićevih radio-drama koje je režirao Vasilije Popović (Pavle Ugrinov). Kamerna scena „Krug 101` Narodnog pozorišta u Beogradu otvorena je 1962. godine dramom „Saobraćajna nesreća“ u režiji Arse Jovanovića. Sve radio-drame prevođene su i izvođene na više jezika. Drama „Veliki Emanuel“ uvršćena je 1963. godine u antologiju svetske radio-drame na nemačkom. Po drami „Ikarov let“ 1964. godine nazvana je antologija jugoslovenske radio-drame takođe na nemačkom.Osim više desetina eseja i rasprava emitovanih preko radija i televizije i štampanih u listovima i časopisima, objavio je zbirku estetičko-filozofskih rasprava „Pentagram“.Od „Pentagrama“, okrenuo se eseju i tada su počele da se naziru ključne deonice kultne „Filosofije palanke“ koju je Konstantinović u celosti pročitao u emisijama Trećeg programa Radio Beograda pre nego što je prvi put štampana.Od 1966. godine emituju se preko Trećeg programa Radio Beograda, a od 1969. štampaju u časopisu `Treći program` ogledi o pesnicima Srpske kulture 20. veka „Biće i jezik“. Za 12 godina (1969—1981) Konstantinović je objavio 113 eseja na više od 4000 stranica.Postmodernističko štivo „Dekartova smrt“ objavljeno je 1998. godine. U dijalogu između Dekarta, Paskala i Montenja oseća se napetost između literature i filozofije i to je osnovno obeležje ovog teksta.Četiri godine nakon „Dekartove smrti“, objavio je knjigu pod naslovom „Beket prijatelj“. Ovo delo u krajnje svedenoj formi sačinjeno je od tridesetak pisama koje je Semjuel Beket slao Konstantinoviću i Kaći Samardžić propraćeno sa isto toliko esejističkih napomena. Ta pisma su deo prepiske, čiji je veći deo uništen u toku rata, kada je rovinjska kuća Konstantinovićevih obijena i opljačkana. [3]O Konstantinoviću Oto Bihalji Merin je pisao: „Pisci koji imaju svoj semantičko-filosofski koren u grudvi svog malo poznatog jezika ili sredine, teže prodiru u svet; da su se knjige kao `Filosofija palanke` i „Biće i jezik“ Radeta Konstantinovića rodile u velikim jezičkim centrima, njihove rezonance bi bile slične onima koje imaju dela Beketa i Sartra.`Preminuo je u Beogradu 27. oktobra 2011. godine.[4]Bio je sin prof. dr Mihaila Konstantinovića.Najznačajnija dela Uredi`Biće i jezik“Zbirke pesama UrediKuća bez krova (Novo pokoljenje, Beograd, 1951)Romani UrediDaj nam danas (Novo pokoljenje, Beograd, 1954)Čisti i prljavi (Svjetlost, Sarajevo, 1958)Izlazak (Srpska književna zadruga, Beograd, 1960)Mišolovka (Kosmos, Beograd, 1956)Esejistički i teorijski radovi UrediAhasver ili traktak o pivskoj flaši (Prosveta, Beograd, 1964)Pentagram, beleške iz hotelske sobe (Forum, Novi Sad, 1966)Filosofija palanke (Treći program, br. 2, Beograd, 1969)Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka, osam knjiga (Prosveta, Beograd, 1983)Dekartova smrt (Agencija Mir, Novi Sad, 1998)Beket prijatelj (Otkrovenje, Beograd, 2000)Miloš Crnjanski (Otkrovenje, Beograd, 2013) - posthumnoNa margini (University Press, Sarajevo 2013) - posthumno[5] [6]Duh umetnosti (University Press, Sarajevo 2016) - posthumno [7] [8] [9]Radio-drame UrediSaobraćajna nesreća UrediNapisana i emitovana 1958.Uloge: Mira Stupica, Branko Pleša, Marjan LovrićReditelj: Vasilije PopovićTon-majstor: Marjan RadojčićNjenim izvođenjem pod nazivom “Svedok” otvorena je kamerna scena Narodnog pozorišta “Krug 101”. Izvođena na programu Radio Beograda i Radio Sarajeva. Izvođena na nemačkom radiju: Hamburg, Frankfurt, Minhen.Veliki Emanuel UrediNapisana 1959. Emitovana 1985.Uloge: Viktor Starčić, Sima Janićijević, Antonije Pejić, Predrag LakovićReditelj: Vasilije PopovićTekst ove radio-drame objavljen je u Antologiji moderne radio-drame “Spektakulum” u izdanju Zurkampa, uz najpoznatija ostvarenja Semjuela Beketa, Ežena Joneska, Fridriha Direnmata, Harolda Pintera.Emitovana je na bavarskom radiju.Iznenađenje UrediNapisana 1959. Emitovana 1985.Uloge: Nevenka Urbanova, Miodrag Radovanović, Slavko Simić, Jovan Milićević, Nikola SimićReditelj: Petar TeslićTekst objavljen u Letopisu Matice srpske, br.135, maj 1959. Knj. 383 sv. 5Euridika UrediNapisana 1961. Emitovana 1961.Uloge: Ljiljana Krstić, Rade MarkovićReditelj: Vasilije PopovićEmitovana na radio-programima Hamburga, Štutgarta, Minhena, Esena i Frankfurta. Dr. Hajnc Švicke, istoričar i teoretičar radio-drame pominje u svojoj knjizi “Radio drama - Istorija i dramaturgija” Euridiku kao primer dela sa radiofonskom situacijom za dva lica i zvuk.Ikarov let UrediNapisana 1962. Emitovana 1962.Uloge: Ljiljana Krstić, Slavko Simić, Marjan LovrićReditelj: Vasilije PopovićTon-majstor: Marjan RadojčićNa Festivalu jugoslovenske radio-drame, u Ljubljani 1963. emisija je dobila najveći broj nagrada: nagradu za emisiju u celini, drugu nagradu za tekst, prvu nagradu za režiju, nagradu za tonski snimak i nagradu za glumačko ostvarenje Ljiljane Krstić.Izvođena je u Nedelji jugoslovenske radio-drame na programu radio-Praga, a prikazana je i kao TV drama na Berlinskoj televiziji.Štampana je tri puta: RTV - Teorija i praksa, br.6, 1979. i Miroslav Jokić, Zvonimir Kostić, Antologija srpske radio-drame, RTS, 2004, nemački zdavač Horst Erdman Verlag uvrstio je u svoju zbirku jugoslovenskih radio-drama, a cela zbirka nosi naslov “Ikarov let”.Liptonov čaj UrediNapisana 1964. Emitovana 1964.Uloge: Nevenka Urbanova, Božidar DrnićPrva nagrada za glumačko ostvarenje 1964.Obična, oh, kokoška UrediNapisana 1966. Emitovana: 1967.Uloge: Ružica Sokić, Ljiljana Krstić, Zoran Radmilović, Milutin ButkovićReditelj: Vasilije PopovićTon-majstor: Marjan RadojčićNagrade na Festivalu jugoslovenske radio-drame: nagrada žirija, nagrada za emisiju u celini, za tonski snimak i za glumačko ostvarenje Ružice SokićTekst drame objavljen je u “Delu” jul, 1968.Štampana u knjizi Radio i TV drama - priredio Vasilije Popović, NOLIT, 1987.Filozofija palanke filosofija treci program prvo izdanje roman novi alen rob-grije natali sarot3/23

Radomir Konstantinović MišolovkaTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavać Nolit BeogradGodina izdanja 1986Radomir Konstantinović - Pozdrav Bori Ćosiću, Bioskop „Reks“, 1998.Biografija UrediRođen je 27. marta 1928. godine u Subotici.[2] Bio je član Literarne redakcije Radio Beograda od 1949. do 1951. godine. Uređivao je časopis „Mladost“, „Književne novine“ i dvonedeljnik „Danas“. Više godina bio je honorarni saradnik Trećeg programa Radio Beograda.Konstantinović je počeo kao pesnik, sa zbirkom stihova „Kuća bez krova“, da bi se posvetio romanu i objavio čitav niz eksperimentalnih projekata i modernih dela: „Daj nam danas“, „Mišolovka“, „Čisti i prljavi“, „Izlazak“ (NIN-ova nagrada 1960. godine) i „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“.Primljen je u Savez književnika Jugoslavije 3.1.1949.godine. Članska karta nosi broj 47.U periodu 1956-1964 Radio Beograd izveo je šest Konstantinovićevih radio-drama koje je režirao Vasilije Popović (Pavle Ugrinov). Kamerna scena „Krug 101` Narodnog pozorišta u Beogradu otvorena je 1962. godine dramom „Saobraćajna nesreća“ u režiji Arse Jovanovića. Sve radio-drame prevođene su i izvođene na više jezika. Drama „Veliki Emanuel“ uvršćena je 1963. godine u antologiju svetske radio-drame na nemačkom. Po drami „Ikarov let“ 1964. godine nazvana je antologija jugoslovenske radio-drame takođe na nemačkom.Osim više desetina eseja i rasprava emitovanih preko radija i televizije i štampanih u listovima i časopisima, objavio je zbirku estetičko-filozofskih rasprava „Pentagram“.Od „Pentagrama“, okrenuo se eseju i tada su počele da se naziru ključne deonice kultne „Filosofije palanke“ koju je Konstantinović u celosti pročitao u emisijama Trećeg programa Radio Beograda pre nego što je prvi put štampana.Od 1966. godine emituju se preko Trećeg programa Radio Beograda, a od 1969. štampaju u časopisu `Treći program` ogledi o pesnicima Srpske kulture 20. veka „Biće i jezik“. Za 12 godina (1969—1981) Konstantinović je objavio 113 eseja na više od 4000 stranica.Postmodernističko štivo „Dekartova smrt“ objavljeno je 1998. godine. U dijalogu između Dekarta, Paskala i Montenja oseća se napetost između literature i filozofije i to je osnovno obeležje ovog teksta.Četiri godine nakon „Dekartove smrti“, objavio je knjigu pod naslovom „Beket prijatelj“. Ovo delo u krajnje svedenoj formi sačinjeno je od tridesetak pisama koje je Semjuel Beket slao Konstantinoviću i Kaći Samardžić propraćeno sa isto toliko esejističkih napomena. Ta pisma su deo prepiske, čiji je veći deo uništen u toku rata, kada je rovinjska kuća Konstantinovićevih obijena i opljačkana. [3]O Konstantinoviću Oto Bihalji Merin je pisao: „Pisci koji imaju svoj semantičko-filosofski koren u grudvi svog malo poznatog jezika ili sredine, teže prodiru u svet; da su se knjige kao `Filosofija palanke` i „Biće i jezik“ Radeta Konstantinovića rodile u velikim jezičkim centrima, njihove rezonance bi bile slične onima koje imaju dela Beketa i Sartra.`Preminuo je u Beogradu 27. oktobra 2011. godine.[4]Bio je sin prof. dr Mihaila Konstantinovića.Najznačajnija dela Uredi`Biće i jezik“Zbirke pesama UrediKuća bez krova (Novo pokoljenje, Beograd, 1951)Romani UrediDaj nam danas (Novo pokoljenje, Beograd, 1954)Čisti i prljavi (Svjetlost, Sarajevo, 1958)Izlazak (Srpska književna zadruga, Beograd, 1960)Mišolovka (Kosmos, Beograd, 1956)Esejistički i teorijski radovi UrediAhasver ili traktak o pivskoj flaši (Prosveta, Beograd, 1964)Pentagram, beleške iz hotelske sobe (Forum, Novi Sad, 1966)Filosofija palanke (Treći program, br. 2, Beograd, 1969)Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka, osam knjiga (Prosveta, Beograd, 1983)Dekartova smrt (Agencija Mir, Novi Sad, 1998)Beket prijatelj (Otkrovenje, Beograd, 2000)Miloš Crnjanski (Otkrovenje, Beograd, 2013) - posthumnoNa margini (University Press, Sarajevo 2013) - posthumno[5] [6]Duh umetnosti (University Press, Sarajevo 2016) - posthumno [7] [8] [9]Radio-drame UrediSaobraćajna nesreća UrediNapisana i emitovana 1958.Uloge: Mira Stupica, Branko Pleša, Marjan LovrićReditelj: Vasilije PopovićTon-majstor: Marjan RadojčićNjenim izvođenjem pod nazivom “Svedok” otvorena je kamerna scena Narodnog pozorišta “Krug 101”. Izvođena na programu Radio Beograda i Radio Sarajeva. Izvođena na nemačkom radiju: Hamburg, Frankfurt, Minhen.Veliki Emanuel UrediNapisana 1959. Emitovana 1985.Uloge: Viktor Starčić, Sima Janićijević, Antonije Pejić, Predrag LakovićReditelj: Vasilije PopovićTekst ove radio-drame objavljen je u Antologiji moderne radio-drame “Spektakulum” u izdanju Zurkampa, uz najpoznatija ostvarenja Semjuela Beketa, Ežena Joneska, Fridriha Direnmata, Harolda Pintera.Emitovana je na bavarskom radiju.Iznenađenje UrediNapisana 1959. Emitovana 1985.Uloge: Nevenka Urbanova, Miodrag Radovanović, Slavko Simić, Jovan Milićević, Nikola SimićReditelj: Petar TeslićTekst objavljen u Letopisu Matice srpske, br.135, maj 1959. Knj. 383 sv. 5Euridika UrediNapisana 1961. Emitovana 1961.Uloge: Ljiljana Krstić, Rade MarkovićReditelj: Vasilije PopovićEmitovana na radio-programima Hamburga, Štutgarta, Minhena, Esena i Frankfurta. Dr. Hajnc Švicke, istoričar i teoretičar radio-drame pominje u svojoj knjizi “Radio drama - Istorija i dramaturgija” Euridiku kao primer dela sa radiofonskom situacijom za dva lica i zvuk.Ikarov let UrediNapisana 1962. Emitovana 1962.Uloge: Ljiljana Krstić, Slavko Simić, Marjan LovrićReditelj: Vasilije PopovićTon-majstor: Marjan RadojčićNa Festivalu jugoslovenske radio-drame, u Ljubljani 1963. emisija je dobila najveći broj nagrada: nagradu za emisiju u celini, drugu nagradu za tekst, prvu nagradu za režiju, nagradu za tonski snimak i nagradu za glumačko ostvarenje Ljiljane Krstić.Izvođena je u Nedelji jugoslovenske radio-drame na programu radio-Praga, a prikazana je i kao TV drama na Berlinskoj televiziji.Štampana je tri puta: RTV - Teorija i praksa, br.6, 1979. i Miroslav Jokić, Zvonimir Kostić, Antologija srpske radio-drame, RTS, 2004, nemački zdavač Horst Erdman Verlag uvrstio je u svoju zbirku jugoslovenskih radio-drama, a cela zbirka nosi naslov “Ikarov let”.Liptonov čaj UrediNapisana 1964. Emitovana 1964.Uloge: Nevenka Urbanova, Božidar DrnićPrva nagrada za glumačko ostvarenje 1964.Obična, oh, kokoška UrediNapisana 1966. Emitovana: 1967.Uloge: Ružica Sokić, Ljiljana Krstić, Zoran Radmilović, Milutin ButkovićReditelj: Vasilije PopovićTon-majstor: Marjan RadojčićNagrade na Festivalu jugoslovenske radio-drame: nagrada žirija, nagrada za emisiju u celini, za tonski snimak i za glumačko ostvarenje Ružice SokićTekst drame objavljen je u “Delu” jul, 1968.Štampana u knjizi Radio i TV drama - priredio Vasilije Popović, NOLIT, 1987.Filozofija palanke filosofija treci program prvo izdanje roman novi alen rob-grije natali sarot3/28

Његово право име је Георгије. Отац Ђуре Јакшића, Дионисије (рођен 1806) био је свештеник. Мајка Христина (рођена 1812), била је из свештеничке породице. Осим прворођеног Ђуре, Дионисије и Христина имали су још осморо деце (Максим, Лазар, Мартин, Александар, Јован, Венијамин, Стефанида и Јулијана), од којих је двоје умрло у раном детињству. Ђура је основну школу похађао у родној Црњи, Хацфелду (данашњи Жомбољ) и Сегедину. Три разреда гимназије завршио је у Сегедину. Како је био осредњи ђак, отац је желео да Ђура изучи трговачки занат, те га је слао у Хацфелд на школовање током распуста и у Кикинду у трговачку радњу, али је Ђура сваки пут бежао кући. После завршене гимназије, отишао је у Темишвар (данас Румунија) да учи цртање код Словака Агоста Дунајског. Године 1846. умрла му је мајка Христина. Мотив седморо сирочади, појављује се касније у Ђурином стваралаштву.[1] Уочи револуционарне 1847. године био је студент уметничке академије италијанског сликара Ђакома Марастонија у Пешти, где је био најбољи ученик, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти.[2] Вративши се у родни крај, продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика. MATICA SRPSKA odlično očuvana kao nova ROOM.4

Novo! Izdavač: Futura publikacije - Novi Sad, 2014. god. Broširan povez, 20,5 cm. 200 str. Od svih romana koje je Aleksander Lernet - Holenija napisao, ovo je onaj koji je uzvitlao najveću prašinu. Njegov vremenski okvir čini pretpočetak Drugog svetskog rata, blickrig na Poljsku. Ovaj roman je najpre izlazio u nastavcima pod naslovom Die blaue Stunde (Sutonji čas), a kad je odštampan pod nazivom Mars im Widder (Mars u ovnu) dospeo je na Gebelsov Indeks štetnog štiva pa je ceo tiraž od 15000 primeraka bio povučen (ne i spaljen, kao većina drugih knjiga s ovog Indeksa). Uništila ga je međutim saveznička bomba koja je pred kraj rata pala na skladište u kome se nalazio. Razlog dolaska na Indeks da se naslutiti u sledećem: s jedne strane, glavni junak, konjički poručnik Valmoden, jako je daleko od poželjne i primerne slike nemačkog ratnog oficira, s druge strane, sam blickrig slikan je u brutalnom svetlu agresije, pri čemu se politički momenat apsolutno nigde ne pominje. Perspektiva glavnog junaka potpuno je apolitična. Najzad, jedna poduža alegorijska slika data na latinskom jeziku Vulgate, a koja predstavlja modifikovani deo teksta Apokalipse (Otkrovenja Jovana bogoslova) na prikriveni način predskazala je i neslavno povlačenje iste vojske koje će faktički uslediti 4-5 godina kasnije. Ipak Lernet-Holenija je relativno neoštećen prošao nacionalsocijalističku vladavinu bez obzira na ovu zabranu.

Knjiga je u veoma dobrom stanju Vujčić-Laszowski, Ivanka, hrvatska književnica (Golubinci, Vojvodina, 29. V. 1907 – Zagreb, 4. III. 1992). Školovala se u Zagrebu, gdje je do umirovljenja 1952. radila kao knjižničarka u HNK-u. Od 1954. živjela je u Splitu, gdje je uređivala časopis Mogućnosti i biblioteku splitskoga pododbora Matice hrvatske Suvremeni pisci. U književnosti se javila 1924. u listu Omladina. U jedinoj pjesničkoj zbirci Pjesme (1939) slijedi tradiciju slobodnoga stiha. U romanu Vranjara (1949) neonaturalističkim je elementima kontrastno oslikala obitavalište ciganskih nomada i staleški uređen ruralni šokački krug. Roman Čahure (1958) označava zaokret prema psihološkom realizmu – prati sudbinu i tijek svijesti izolirana pojedinca – te se bavi skučenim prostorima malograđanskoga duha. Na Čahure se problematikom i pripovjedačkim postupkom nadovezuje roman Sjene (1966), o građanskoj obitelji koja živi pomalo izolirano u starom feudalnom zdanju u prvim danima rata, a u središtu su sebična ljubav, patološka mržnja i bolesna ljubomora među njezinim članovima. Roman Padalo je mrtvo lišće (1979), nastao proširivanjem istoimene novele iz 1955., označava povratak realističkoj tradiciji. U romanu Nad istrulim ribnjacima (1985), faulknerovski prikazujući moralno i materijalno propadanje dviju plemenitaško-građanskih obitelji, vraća se analitičkoj prozi, lirizmu i psihološkom portretiranju likova. U memoarskoj prozi Prije sedam desetljeća (1988) dokumentaristički prikazuje događaje i njihovu uzročno-posljedičnu povezanost. Prevodila je s njemačkoga, bugarskog i ruskog jezika. Ostala djela: Spašeno svjetlo (1949), Krvavi konaci (1987), Povratak (1990). Tvrdi uvez Stranica 227 Godina 1958. Naprijed - Zagreb

Narodna knjiga, Politika, 2006. Nova, potpuno nekorišćena, ali usled lošeg kvaliteta štampe ne izgleda tako. Sjajne priče velikog Josića Višnjića, za zabavu i pouku. Miroslav Josić Višnjić (Stapar kod Sombora, 15. decembar 1946 — Beograd, 8. septembar 2015[1]) bio je srpski književnik. Legat Miroslava Josića Višnjića deo je Gradske biblioteke `Karlo Bijelicki` u Somboru[2] a deo zaostavštine Josić Višnjića nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Biografija U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a Učiteljsku školu (Preparandiju) u Somboru.[3] Na Filološkom fakultetu u Beogradu apsolvirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti (tzv. Svetska književnost).[3] Dugo je honorarno radio kao lektor, korektor i tehnički urednik u raznim izdavačkim kućama, listovima i časopisima.[3] Bio je sekretar lista „Student“, urednik časopisa `Relations`.[3] Bio je zaposlen u Srpskoj književnoj zadruzi.[4] Pokrenuo je biblioteku „Novi Albatros“.[4] Prvi je počeo privatno izdavanje knjiga (posle S. Mašića) u „Književnoj fabrici MJV i deca“.[5] Bio je predsednik PANU. Njegovi radovi prevođeni su na više jezika: poljski, francuski, engleski, nemački, mađarski, holandski, italijanski, češki, slovački, bugarski i makedonski jezik. Dve njegove knjige objavljene su na poljskom, dve na engleskom i jedna na francuskom jeziku.[6] O njegovom radu objavljeno je nekoliko stotina kritičkih radova (preko 3.000 stranica), više tematskih celina u časopisima, stotine novinskih članaka, a treba pomenuti: Doktorsku tezu Marka Nedića, Proza i poetika M. Josića Višnjića (2008), Knjiga Snežane Brajović, Stvarnosne igre (2012), Magistarski rad Sonje Kapetanov, Lirski godovi (Rane pripovetke MJV) (2010), kao i pet zbornika Proza MJV (1979), Alfa i omega (1986), Trideset godina, pola veka (1996), Venac kritičkih radova (2006) i Zlatni vek Miroslava Josića Višnjića (2006). Književnik Mihajlo Pantić ga je smatrao za jednog od najboljih stilista srpske proze od 1968. do danas. Pantić navodi da je Josić Višnjić bio na tragu Velja Petrovića i Miloša Crnjanskog, sa setnim, poetizovanim ravničarskim duhom pripovedanja.[7] Lično je bio protiv ljudskih i književnih konvencija i večito u otporu prema ustaljenom sistemu.[8] Putovao je po svetu najčešće o svom trošku u Poljsku, Francusku, Kanadu, Mađarsku, Švedsku, Holandiju, Češku, Rumuniju, Italiju, Nemačku, Grčku, Kinu.[4] Bio je oženjen Mirjanom,[4] ima troje dece (Jelena, Miroslav i Pavle) i šest unuka. Nagrade Dobitnik je velikog broja književnih nagrada među kojima su: Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu Lepa Jelena, 1969. Nagrada lista „Mladost”, za roman Češka škola, 1972. NIN-ova, za knjigu Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, 1990.[3] Borbina nagrada, , za roman Pristup u kap i seme, 1992. Nagrada „Borisav Stanković”, za roman Pristup u kap i seme, 1993. Nagrada „Stanislav Vinaver”, za roman Pristup u kap i seme, 1993. Andrićeva nagrada, za knjigu Novi godovi, 1998.[3] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 2003. Nagrada „Todor Manojlović”, 2004. Nagrada „Račanska povelja”, 2006. Nagrada „Veljkova golubica”, 2007. Nagrada „Jovan Skerlić”, za roman Stablo Marijino, 2010. Nagrada „Svetozar Ćorović”, za knjigu pripovedaka Đurđevdan i drugi datumi, 2015. Oktobarska nagrada (Beograda i Sombora) Nagrada „Ljubiša Jocić” Dela Njegove pripovetke štampane su u tridesetak antologija i izbora u zemlji i inostranstvu. `Izabrana dela objavljena su 1995. u sedam knjiga, a u trećem milenijumu objavljena su mu Dela u pet knjiga. Sve njegove priče štampane su u jednom tomu (880 strana) pod naslovom Sabrane pripovetke (2007) Lepa Jelena, knjiga pripovedaka, (1969, 1980, 1995, 2007) Dvanaest godova, knjiga pripovedaka, (1977, 1995, 2007) Kvartet, knjiga pripovedaka, (1994, 1995, 2007) Novi godovi, knjiga pripovedaka, (1998, 2007) O dudu i grobu, knjiga pripovedaka, (2005, 2007) Priče iz trapa, knjiga pripovedaka, (2006, 2007) Đurđevdan i drugi datumi, knjiga pripovedaka, 2015) Roman o smrti Galerije, novela, (1970, 1974, 1975, 1995) Češka škola, roman, (1971, 1980, 1994, 1995) Pristup u svetlost, roman, (1975, 1980, 1983, 1993, 1995, 2002) Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, roman, (1990, 1991, 1995, 1997, 2002) Pristup u kap i seme, roman, (1992, 1995, 1998, 2002) Svetovno trojstvo, roman, (1996, 2002) Pristup u počinak, roman, (1999, 2002) Roman bez romana, roman, (2004) Dok nas smrt ne rastavi, roman, (2004) Stablo Marijino, roman, (2008) Baron iz šaraga, roman, (2013) TBC (2002) Moje burne godine (1993, 1995, 2005) Đerdan od divana (2005) Osim sveta, pesme za decu, (1978) U drugom krugu, knjiga tekstova, (1995) Pisma srpskim piscima, knjiga tekstova, (2007) Margina, knjiga tekstova, (2010) Miloš, Crnjanski, knjiga tekstova, (2013) Dok srce kuca, knjiga tekstova, (2015) Ratna pošta, prepiska iz vremena bombardovanja (2002; drugo izdanje 2009, sa komentarima) Spomen-broj lista „Golub“, izbor za reprint, (1977) Rečima po platnu sveta, knjiga o slikaru Petru Konjoviću (1978, 1998) Optužujem, knjiga o rušenju 713 grobova u rodnom selu, (2009, sa 100 fotografija) Pisac protiv Agencije, polemička knjiga (1997) Sudanija, polemička knjiga (2002) Azbučnik prideva u srpskoj prozi 20. veka, izbor iz srpske književnosti (1991, 1995, 2007) Antologiju srpskih pripovedača 19. i 20. veka, izbor iz srpske književnosti (1999) i drugo. ZAVEŠTANjE, pesme + BIBLIOGRAFIJA MJV (oktobar 2010) CD dela MJV u 50 numerisanih primeraka (2013) Pripovetke, romani, pesme, zapisi, prevodi, tv-film Pogledaj me, nevernice, radio drame, tumačenja, album i arhiva Najlepše pripovetke M. Josića Višnjića, u izboru i sa predgovorom Milosava Tešića (2002) Češalj, monodrama Radio Beograd emitovao je njegove drame Služba oca Radoslava (1971, režija Darko Tatić) i Odbrana i propast Bodroga (1991, režija Boda Marković) Televizija Beograd više puta prikazala je njegov TV film Pogledaj me, nevernice (1974, režija Srđan Karanović)

Knjaževac SKZ, 1991. Sa predgovorom Marka Nedića. Drugo izdanje. Odlično očuvana. Ninova nagrada 1990. Osnovna specifičnost novog Josićevog romana je u izboru književne teme, vremenu u koje je ona postavljena i u proznom postupku kojim je ostvarena. Priču za svoj roman Miroslav Josić Višnjić je pronašao u prošlosti srpskog naroda u Vojvodini u vreme revolucionarnih događaja 1848. i 1849. godine (…) Književna građa prethodnih Josićevih knjiga zasnovana je na činjenicama iz svakodnevnog života mladih ljudi današnjeg vremena, dok su u novom romanu književni likovi postavljeni u određenu istorijsku situaciju koja je zahtevala od njih ponašanje usklađeno sa odgovarajućim istorijskim kontekstom. Ali autor se ni u ovom slučaju nije odrekao svog dominantnog narativnog postupka, postupka lirizacije proznog jezika i stila, pa njegov novi roman predstavlja veoma neobičan i izuzetno uspešan spoj modernog proznog prosedea i klasične književne teme iz nacionalne prošlosti (…) Roman je podeljen u trideset tri poglavlja, uz prolog i epilog koji ga uokviruju u vremenskom, kompozicionom, pa samim tim i u semantičkom smislu. Marko Nedić (Moderna narativna vizija istorijskog pamćenja) Miroslav Josić Višnjić (Stapar kod Sombora, 15. decembar 1946 — Beograd, 8. septembar 2015[1]) bio je srpski književnik. Legat Miroslava Josića Višnjića deo je Gradske biblioteke `Karlo Bijelicki` u Somboru[2] a deo zaostavštine Josić Višnjića nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Biografija U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a Učiteljsku školu (Preparandiju) u Somboru.[3] Na Filološkom fakultetu u Beogradu apsolvirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti (tzv. Svetska književnost).[3] Dugo je honorarno radio kao lektor, korektor i tehnički urednik u raznim izdavačkim kućama, listovima i časopisima.[3] Bio je sekretar lista „Student“, urednik časopisa `Relations`.[3] Bio je zaposlen u Srpskoj književnoj zadruzi.[4] Pokrenuo je biblioteku „Novi Albatros“.[4] Prvi je počeo privatno izdavanje knjiga (posle S. Mašića) u „Književnoj fabrici MJV i deca“.[5] Bio je predsednik PANU. Njegovi radovi prevođeni su na više jezika: poljski, francuski, engleski, nemački, mađarski, holandski, italijanski, češki, slovački, bugarski i makedonski jezik. Dve njegove knjige objavljene su na poljskom, dve na engleskom i jedna na francuskom jeziku.[6] O njegovom radu objavljeno je nekoliko stotina kritičkih radova (preko 3.000 stranica), više tematskih celina u časopisima, stotine novinskih članaka, a treba pomenuti: Doktorsku tezu Marka Nedića, Proza i poetika M. Josića Višnjića (2008), Knjiga Snežane Brajović, Stvarnosne igre (2012), Magistarski rad Sonje Kapetanov, Lirski godovi (Rane pripovetke MJV) (2010), kao i pet zbornika Proza MJV (1979), Alfa i omega (1986), Trideset godina, pola veka (1996), Venac kritičkih radova (2006) i Zlatni vek Miroslava Josića Višnjića (2006). Književnik Mihajlo Pantić ga je smatrao za jednog od najboljih stilista srpske proze od 1968. do danas. Pantić navodi da je Josić Višnjić bio na tragu Velja Petrovića i Miloša Crnjanskog, sa setnim, poetizovanim ravničarskim duhom pripovedanja.[7] Lično je bio protiv ljudskih i književnih konvencija i večito u otporu prema ustaljenom sistemu.[8] Putovao je po svetu najčešće o svom trošku u Poljsku, Francusku, Kanadu, Mađarsku, Švedsku, Holandiju, Češku, Rumuniju, Italiju, Nemačku, Grčku, Kinu.[4] Bio je oženjen Mirjanom,[4] ima troje dece (Jelena, Miroslav i Pavle) i šest unuka. Nagrade Dobitnik je velikog broja književnih nagrada među kojima su: Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu Lepa Jelena, 1969. Nagrada lista „Mladost”, za roman Češka škola, 1972. NIN-ova, za knjigu Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, 1990.[3] Borbina nagrada, , za roman Pristup u kap i seme, 1992. Nagrada „Borisav Stanković”, za roman Pristup u kap i seme, 1993. Nagrada „Stanislav Vinaver”, za roman Pristup u kap i seme, 1993. Andrićeva nagrada, za knjigu Novi godovi, 1998.[3] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 2003. Nagrada „Todor Manojlović”, 2004. Nagrada „Račanska povelja”, 2006. Nagrada „Veljkova golubica”, 2007. Nagrada „Jovan Skerlić”, za roman Stablo Marijino, 2010. Nagrada „Svetozar Ćorović”, za knjigu pripovedaka Đurđevdan i drugi datumi, 2015. Oktobarska nagrada (Beograda i Sombora) Nagrada „Ljubiša Jocić” Dela Njegove pripovetke štampane su u tridesetak antologija i izbora u zemlji i inostranstvu. `Izabrana dela objavljena su 1995. u sedam knjiga, a u trećem milenijumu objavljena su mu Dela u pet knjiga. Sve njegove priče štampane su u jednom tomu (880 strana) pod naslovom Sabrane pripovetke (2007) Lepa Jelena, knjiga pripovedaka, (1969, 1980, 1995, 2007) Dvanaest godova, knjiga pripovedaka, (1977, 1995, 2007) Kvartet, knjiga pripovedaka, (1994, 1995, 2007) Novi godovi, knjiga pripovedaka, (1998, 2007) O dudu i grobu, knjiga pripovedaka, (2005, 2007) Priče iz trapa, knjiga pripovedaka, (2006, 2007) Đurđevdan i drugi datumi, knjiga pripovedaka, 2015) Roman o smrti Galerije, novela, (1970, 1974, 1975, 1995) Češka škola, roman, (1971, 1980, 1994, 1995) Pristup u svetlost, roman, (1975, 1980, 1983, 1993, 1995, 2002) Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, roman, (1990, 1991, 1995, 1997, 2002) Pristup u kap i seme, roman, (1992, 1995, 1998, 2002) Svetovno trojstvo, roman, (1996, 2002) Pristup u počinak, roman, (1999, 2002) Roman bez romana, roman, (2004) Dok nas smrt ne rastavi, roman, (2004) Stablo Marijino, roman, (2008) Baron iz šaraga, roman, (2013) TBC (2002) Moje burne godine (1993, 1995, 2005) Đerdan od divana (2005) Osim sveta, pesme za decu, (1978) U drugom krugu, knjiga tekstova, (1995) Pisma srpskim piscima, knjiga tekstova, (2007) Margina, knjiga tekstova, (2010) Miloš, Crnjanski, knjiga tekstova, (2013) Dok srce kuca, knjiga tekstova, (2015) Ratna pošta, prepiska iz vremena bombardovanja (2002; drugo izdanje 2009, sa komentarima) Spomen-broj lista „Golub“, izbor za reprint, (1977) Rečima po platnu sveta, knjiga o slikaru Petru Konjoviću (1978, 1998) Optužujem, knjiga o rušenju 713 grobova u rodnom selu, (2009, sa 100 fotografija) Pisac protiv Agencije, polemička knjiga (1997) Sudanija, polemička knjiga (2002) Azbučnik prideva u srpskoj prozi 20. veka, izbor iz srpske književnosti (1991, 1995, 2007) Antologiju srpskih pripovedača 19. i 20. veka, izbor iz srpske književnosti (1999) i drugo. ZAVEŠTANjE, pesme + BIBLIOGRAFIJA MJV (oktobar 2010) CD dela MJV u 50 numerisanih primeraka (2013) Pripovetke, romani, pesme, zapisi, prevodi, tv-film Pogledaj me, nevernice, radio drame, tumačenja, album i arhiva Najlepše pripovetke M. Josića Višnjića, u izboru i sa predgovorom Milosava Tešića (2002) Češalj, monodrama Radio Beograd emitovao je njegove drame Služba oca Radoslava (1971, režija Darko Tatić) i Odbrana i propast Bodroga (1991, režija Boda Marković) Televizija Beograd više puta prikazala je njegov TV film Pogledaj me, nevernice (1974, režija Srđan Karanović)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ljubomir Nenadović (Brankovina, 14/26. septembar 1826 — Valjevo, 21. januar/2. februar 1895) bio je srpski književnik, diplomata i političar.[1] Biografija Rođen je 14/26. septembra 1826. godine u Brankovini kod Valjeva, u porodici Nenadovića.[2] Otac mu je prota Matija Nenadović, a deda knez Aleksa. Osnovnu školu je završio u Brankovini i Valjevu, a Gimnaziju u Beogradu. Studirao je prvo na beogradskom Liceju, a potom u Pragu i Nemačkoj, u Berlinu i na Univerzitetu u Hajdelbergu.[3] Kad se vratio 1848. godine, bio je kratko vreme profesor Liceja u Beogradu, viši činovnik ministarstva i diplomata. Tokom 1860. godine bio je ministar prosvete i po položaju predsednik Društva srpske slovesnosti. Nekoliko godina je proveo u Crnoj Gori, kao gost kneza Nikole. Na svoj zahtev penzionisan je 1868. godine, a penziju je provodio najčešće ili u Valjevu ili u nemačkim banjama u Visbadenu i Homburgu. Puno je radio na razvoju kulturnog života u Valjevu, a zaposlio se i u jednom valjevskom lokalnom listu i maloj štampariji.[4] Bio je jedan od prvih Srba koji su se školovali u inostranstvu i započeli rad na književnosti. Bio je među prvih 16 redovnih članova Srpske kraljevske akademije koje je 1887. imenovao kralj Milan Obrenović.[2][5] Godine 1892. Narodna skupština mu je dodelila dodatnu, državnu penziju u iznosu od 4000 dinara. Naredne godine Književničko-umetnička zajednica u Beogradu je organizovala veliku proslavu pola veka Nenadovićevog književnog rada.[4] Kao penzioner, živeo je u Valjevu do smrti 21. januara/2. februara 1895. godine, sahranjen je po svojoj želji u porti crkve u Brankovini. Bio je pod starost mecena budućem slikaru Dragomiru Glišiću iz Valjeva.[6] Po njemu su nazvane OŠ „Ljuba Nenadović” Čukarica i OŠ „Ljubomir-Ljuba Nenadović” Ranilović. Nenadović je počeo da piše još kao đak i na književnosti je radio ozbiljno i bez prekida. Njegove prve pesme su objavljene 1843. godine u časopisu Podunavka.[3] On je imao široko filozofsko obrazovanje, dosta je putovao i bio upoznat sa savremenim idejama i kulturom zapadnih naroda. On je pristalica racionalističke filozofije i poštovalac Dositeja Obradovića, na koga inače umnogome podseća. Kao i Dositej, i Nenadović je više praktičan duh i reformator, koji književnost uzima samo kao sredstvo za popularisanje naprednih i slobodoumnih ideja. Napisao je dve zbirke pesama, šaljivih, programskih i u obliku epigrama i basni. Neke od njih, kao „Popara“ i „Maniti glumac“, bile su veoma popularne i visoko cenjene. Kao poezija, njegove pesme su slabe, bez zanosa i prave pesničke dikcije. To je pouka u stihu, napredne i dobronamerne ideje kazane vedro, duhovito i intimno. Znatno su važniji Nenadovićevi putopisi, pet knjiga, pisani u obliku pisama. To su Pisma iz Švajcarske, Prva pisma iz Nemačke, Pisma iz Italije, u kojima najviše govori o Njegošu, Druga pisma iz Nemačke i Pisma o Crnogorcima.[5] Sva su ta pisma puna humora, vedrine i dosetljivosti. „Svaki čitatelj, kaže on, može držati da su upravo njemu pisana“. I pisma nemaju više umetničke, pa ni filozofske vrednosti, jer nisu tako ni zamišljena. U njima nema plastičnih opisa prirode i dubljih filozofskih zapažanja o narodima i kulturama. Nenadović izbegava taj način namerno i uvek ostaje samo zanimljiv, jednostavan i srdačan. Njegov je cilj da pouči, da zabavi i razvedri dušu čitaočevu. Pisma o Crnogorcima su svakojako najinteresantnija. On je Crnu Goru i Crnogorce posmatrao iz kneževe pratnje, pa je zbog toga njegovo prikazivanje odveć idealisano, ali u svakom slučaju zanimljivo. Ma koliko da je Nenadović bio Evropljanin i racionalista, on je nagonski osetio visoku vrednost srpskog patrijarhalnog morala, i u toj pokrajini, u zaklonu od svih kulturnih uticaja, gde su narodni život i običaji sačuvali najstarije oblike, on je zapazio mnoge lepe osobine „čojstva i obraza“ našeg naroda. U pismima o Crnogorcima on je te osobine naročito isticao i opisivao. Kada je 1858. godine bio postavljen za sekretara Srpske agencije u Carigradu, Nenadović je to iskoristio da obiđe Grčku, Svetu Goru, Solun i Arhipelag. Ovo putovanje je inspirisalo njegov spev Dojčinović Vojin. Nenadović se bavio i prevođenjem. Naročito je vredan pomena njegov prevod „Francuske revolucije“ od Minjea, „delo u svoje doba jako omiljeno i mnogo čitano u liberalnim omladinskim redovima“. Ljubomir P. Nenadović - Pisma iz Italije, 1881. Vrednost Nenadovićeva rada je više istorijska nego umetnička. Pišući lako i zanimljivo, jezikom neobično čistim i tečnim, on je u svoje vreme bio veoma popularan i mnogo čitan. Za stvaranje čitalačke publike i uobličavanje savremenog književnog jezika njegova je zasluga nesumnjiva. Nenadović je bio jedan od prvih srpskih planinara. Izdavao je i uređivao list Šumadinka,[1] u kojem je 1850. objavio članak „Jedan dan iz putovanja mog po Srbiji 1845. godine“. Šumadinka je izlazila sa prekidima do kraja 1857. godine.[3] Osim na planinske vrhove Srbije i Crne Gore, popeo se i na mnoge druge evropske planine i o njima je pisao u svojim glavnim delima: Pisma iz Italije, Pisma iz Nemačke, Pisma iz Švajcarske.

Autor - osoba Eliot, Thomas Stearns, 1888-1965 = Eliot, Tomas Sterns, 1888-1965 Naslov Izabrane pesme / T.S.Eliot ; [izbor Mirko Magarašević ; prevod Isidora Sekulić...et al.] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1977 Fizički opis 128 str. ; 13 cm Drugi autori - osoba Magarašević, Mirko, 1946- = Magarašević, Mirko, 1946- Sekulić, Isidora, 1877-1958 = Sekulić, Isidora, 1877-1958 Zbirka Reč i misao ; ǂkoloǂ13, 316 Napomene Str. 117-125: Eliot-veličina pesničke univerzalnosti / Mirko Magarašević. Predmetne odrednice Bodler, Šarl, 1821-1867 Poezija -- Muzika Poezija – Tradicija Tomas Sterns Eliot (engl. T. S. Eliot; Sent Luis, 26. septembar 1888 – London, 4. januar 1965), bio je engleski pisac američkog porekla, jedan od najpoznatijih evropskih pesnika 20. veka, dobitnik mnogih nagrada, među njima Nobelove 1948. i Geteove 1954. Nosilac 16 počasnih doktorata. Eliot je rođen u Sent Luisu. Studirao je na Harvardu, Sorboni i na Oksfordu. Do kraja svog života ostao je u Engleskoj. Bio je pesnik, kritičar, izdavač, i više godina urednik vrlo uticajnog književnog časopisa Criterion. Od pojave poeme Pusta zemlja i nekih kritičarskih tekstova Eliot počinje da vrši snažan uticaj na englesku i američku poeziju. Eliot je takođe pisao i drame u stihu. Važnije knjige: Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943). Mladost i obrazovanja Rođen je u istaknutoj porodici u Sent Luisu u Misuriju. Njegov otac, Henri Vejr Eliot bio je uspešan biznismen. Njegova majka, Šarlot Šamp Sterns, je pisala poeziju i radila kao socijalna radnica. Eliot je bio najmlađi od šestoro dece. Ime je dobio po dedi. Porodica i prijatelji su ga zvali Tom. Eliot je od 1898. do 1905. pohađao akademiju Smit, školu za dečake, gde je učio latinski, grčki, francuski i nemački. Od ranog detinjstva pokazivao je izvanrednu nadarenost za pisanje poezije. Prvobitno je pisao pod uticajem Omara Kajama. Nakon završetka akdemije, od 1906. je pohađao univerzitet Harvard i diplomirao nakon tri godine, umesto uobičajenih četiri. Kasnije je radio kao asistent na univerzitetu. Počeo je objavljivati svoje pesme u univerzitetskom časopisu, a kasnije je postao i njegov urednik. U to vreme je počeo da čita o simbolističkom pokretu u književnosti i prvi se put upoznao sa imenima poput Remboa i Verlena. Tokom studija je prijateljevao s Konradom Aikenom. Od 1910. do 1911. je živeo u Parizu i na Sorboni slušao predavanja o filozofiji i jeziku. Između ostalih slušao je predavanja Anrija Bergsona i Alen-Furnijea. 1911. se vratio na Harvard da bi doktorirao filozofiju. Proučavao je budizam, hinduizam i indijsku kulturu. Da bi mogao da čita religijske tekstove, naučio je sanskrit. Godine 1914. je dobio stipendiju za Merton koledž na Oksfordu. Pre toga je posetio nemački grad Marburg, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata je otišao u London te se vratio u Oksford. Početkom 1915. je upoznao Vivijen Haj-Vud. Venčali su se 26. juna iste godine. Nakon kratke posete rodbini u SAD vratio se u London gde je počeo raditi kao predavač na Londonskom univerzitetu. Njegov prijatelj, filozof Bertrand Rasel, pokazivao je interesovanje za Vivijen te je moguće da su njih dvoje imali aferu. Nakon što je napustio Merton, Eliot je radio kao učitelj u školi Hajgejt, a kasnije na kraljevskoj gimnaziji u Haj Vikombu. Godine 1917. prihvatio je položaj u Lojdsovoj banci. U avgustu 1920. godine je u Parizu u društvu Vindama Luisa sreo Džejmsa Džojsa s kojim je ubrzo postao dobar prijatelj. 1925. je počeo raditi za izdavačku kuću Faber and Gwyer (kasnije poznatiju kao Faber and Faber), gde je proveo ostatak karijere, stekavši vremenom položaj direktora. Kasniji život u Engleskoj Dana 29. juna 1927. godine je prešao na anglikanizam, a u novembru iste godine postao državljanin Ujedinjenog Kraljevstva. Harvard mu je ponudio posao profesora za akademsku godinu 1932/33. koju je prihvatio i otišao u SAD, ostavivši suprugu samu u Engleskoj. Tada je već bio svestan njenih psihičkih problema. Fizičko stanje joj se takođe pogoršavalo tako da su je mučile glavobolja, nesanica, iscrpljenost i visoka temperatura. Uz sve to, psihička bolest je sve više napredovala, pa je za vreme Eliotovog boravka u Americi morala biti smeštena u bolnici u Nortumerlendu gde je naposletku i umrla 1947. Eliot je nije posećivao, ali su sve vreme zvanično bili u braku. Od 1946. do 1957. godine je živeo s prijateljem Džonom Dejvijem Hajvardom koji je prikupljao i arhivirao njegove radove. Eliotov drugi brak je bio srećan, ali je kratko trajao. 1957. je oženio Esmu Valeri Flečer. Za razliku od prve supruge, Eliot je Valeri dobro poznavao jer mu je od 1949. radila kao sekretarica u izdavačkoj firmi Faber and Faber. Njihov brak je bio tajan, a venčanju su prisustvovali samo roditelji mlade. Valeri je bila 37 godina mlađa od njega. Umro je 4. januara 1965. godine u Londonu od plućnog emfizema... MG56 (N)

Dobro očuvano kao na slikama Herman Hese (nem. Hermann Hesse; Kalv, 2. jul 1877 — Montanjola, 9. avgust 1962) bio je nemački pisac, pesnik i slikar.[1] Njegova najpoznatija dela su Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf), Sidarta (nem. Siddhartha) i Igra staklenih perli (nem. Das Glassperlenspiel) u kojima su uočljivi njegovo zanimanje za egzistencijalne, duhovne i mistične teme i veliki uticaj budističke i hinduističke filozofije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1946. godine. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u gradu Kalvu, Virtemberg, 1877. godine. Njegovi roditelji služili su u Indiji Bazelskoj misiji, protestantskom misionarskom društvu. Hermanova majka, Marija Gundert, rođena je tokom jedne takve misije u Indiji, 1842. godine. Opisujući svoje detinjstvo ostavila je zabelešku da nije bilo naročito lepo. Roditelji su je ostavili u Evropi kada je imala samo četiri godine da bi se vratili u Indiju. Godine 1922. je emigrirao u Švajcarsku, a 1923. je postao švajcarski državljanin. Kao antimilitarista i pacifista, jako se usprotivio Prvom svetskom ratu. Njegova osećanja koja se tiču rata izražavao je u mnogim svojim knjigama. Za vreme Drugog svetskog rata, našao se se u čudnim okolnostima. Nemački ministar propagande, Jozef Gebels, u početku je štitio njegove knjige, i kao rezultat Hese je mogao da objavljuje svoja dela. Međutim, kada je zahtevao da određeni delovi njegovog romana Narcis i Zlatousti (nem. Narziss und Goldmund) koji se tiču pogroma ostanu nedirnuti, našao se na nacističkoj crnoj listi. Ipak, uspeo je da izbegne Drugi svetski rat i skrasio se u Švajcarskoj. Kao i mnogi njegovi likovi, Hese je u toku svog života imao mnogo problema sa ženama. Njegov prvi brak sa Marijom Bernuli, sa kojom je imao troje dece, završio se tragično, tako što je njegova žena mentalno obolela. Njegov drugi brak sa pevačicom Rut Venger, trajao je veoma kratko, a najveći deo vremena proveli su odvojeni jedno od drugog. To je dovelo do duboke emotivne krize, Hese se povukao u sebe i izbegavao socijalne kontakte, što je opisao u svom romanu Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf). Ipak, njegov treći brak sa Ninon Dolbin Auslender (1895—1966), trajao je do kraja njegovog života. Svoju treću ženu spomenuo je u knjizi Putovanje na istok (nem. Die Morgenlandfahrt). Hese je u svom kasnijem životu razvio određenu dozu konzervativizma. U Igri staklenim perlama (nem. Das Glasperlenspiel), jedan od likova proglašava svu muziku posle Johana Sebastijana Baha veštačkom i lošom, proglašavajući Ludviga van Betovena za ekstremni primer lošeg ukusa u muzici. Inače, Igra staklenih perli, sa svojim idealizovanim srednjovekovnim stilom bila je izuzetno popularna knjiga u ratom razrušenoj Nemačkoj 1945. godine. Hese je umro u snu u Montanjoli 9. avgusta 1962. godine u svojoj 85. godini. Religiozna gledišta[uredi | uredi izvor] Kao što se ogleda u Demijanu i drugim delima, on je verovao da „za različite ljude postoje različiti putevi do Boga“;[2] ali uprkos uticaju koji je crpeo iz hinduističke i budističke filozofije, on je izjavio o svojim roditeljima: „njihovo hrišćanstvo, ono koje nije propovedano nego življeno, bilo je najjača od sila koja me uobličila i oblikovala`.[3][4] Uticaj[uredi | uredi izvor] Statua u Kalvu U svoje vreme, Hese je bio popularan i uticajan autor na nemačkom govornom području; svetska slava stigla je tek kasnije. Prvi veliki roman Hesea, Peter Kamenzind, sa oduševljenjem su primili mladi Nemci koji su želeli drugačiji i „prirodniji“ način života u ovom vremenu velikog ekonomskog i tehnološkog napretka u zemlji (videti takođe Vandervogel pokret).[5] Demijan je imao snažan i trajan uticaj na generaciju koja se vraća kući iz Prvog svetskog rata.[6] Slično, Igra staklenih perli, sa svojim disciplinovanim intelektualnim svetom Kastalije i moćima meditacije i humanosti, zaokupila je čežnju Nemaca za novim poretkom usred haosa slomljene nacije nakon gubitaka u Drugom svetskom ratu.[7] Pedesetih godina prošlog veka, Heseova popularnost je počela da opada, dok su književni kritičari i intelektualci skrenuli pažnju na druge teme. Godine 1955, prodaja Heseovih knjiga njegovog izdavača Šurkampa dostigla je najniži nivo u istoriji. Međutim, nakon Heseove smrti 1962. godine, posthumno objavljeni spisi, uključujući pisma i ranije nepoznata dela proze, doprineli su novom nivou razumevanja i uvažavanja njegovih dela.[8] U vreme Heseove smrti 1962, njegova dela su još uvek bila relativno malo čitana u Sjedinjenim Državama, uprkos njegovom statusu nobelovca. Memorijal objavljen u Njujork Tajmsu otišao je toliko daleko da je tvrdio da su Heseova dela uglavnom „nedostupna” američkim čitaocima. Situacija se promenila sredinom 1960-ih, kada su Heseova dela iznenada postala bestseleri u Sjedinjenim Državama.[9] Oživljavanje popularnosti Heseovih dela je zaslužno za njihovu povezanost sa nekim od popularnih tema kontrakulturnog (ili hipi) pokreta iz 1960-ih. Konkretno, tema traganja za prosvetljenjem u delima Sidarta, Putovanje na istok i Narcis i Zlatousti je rezonirala su kon onih koji su zastupali kontrakulturne ideale. Sekvence „magijskog teatra” u Stepenvolfu su neki protumačili kao psihodeliju izazvanu drogom, iako nema dokaza da je Hese ikada uzimao psihodelične droge ili preporučivao njihovu upotrebu.[10] U velikoj meri, procvat Hesea u Sjedinjenim Državama može se pratiti do entuzijastičnih pisanja dve uticajne ličnosti kontrakulture: Kolina Vilsona i Timotija Lirija.[11] Iz Sjedinjenih Država, Heseova renesansa se proširila na druge delove sveta, pa čak i nazad u Nemačku: više od 800.000 primeraka prodato je na nemačkom govornom području od 1972. do 1973. U periodu od samo nekoliko godina, Hese je postao najčitaniji i najprevođeniji evropski pisac 20. veka.[9] Hese je bio posebno popularan među mladim čitaocima, što tendencija koja se nastavlja i danas.[12] Heseov Sidarta je jedan od najpopularnijih zapadnih romana smeštenih u Indiju. Autorizovani prevod Sidarte objavljen je na malajalamskom jeziku 1990. godine, jeziku koji je okruživao Heseovog dedu, Hermana Gunderta, tokom većeg dela njegovog života. Osnovano je i indijsko društvo Herman Hese. Ono ima za cilj da ostvari autentične prevode Sidarte na svim indijskim jezicima i već su pripremljeni prevodi Sidarte na sanskrit,[13] malajalam[14] i hindi.[15] Jedan trajni spomenik Heseovoj trajnoj popularnosti u Sjedinjenim Državama je Magični Teatar u San Francisku. Pozivajući se na „Čarobno pozorište samo za lude“ iz Stepenvolfa (neka vrsta duhovnog i pomalo košmarnog kabarea u kojem su učestvovali neki od likova, uključujući Harija Halera), Magično pozorište je osnovano 1967. da bi izvodilo dela novih dramskih pisaca. Osnovano zaslugom Džona Lajona, Magični teatar je godinama ispunjavao tu misiju, uključujući svetske premijere mnogih predstava Sama Šeparda. Širom Nemačke mnoge škole nose njegovo ime. Herman-Hese-Literaturprajs je književna nagrada povezana sa gradom Karlsrue koja se dodeljuje od 1957. godine.[16] Od 1990. godine[17] nagrada Kalv Herman Hese se dodeljuje svake dve godine naizmenično jednom književnom časopisu na nemačkom jeziku i prevodiocu Heseovog dela.[18] Međunarodno Hermann Heseovo društvo (nem. Internationale Hermann-Hesse-Gesellschaft) osnovano je 2002. godine na 125. rođendan Hesea i počela je da dodeljuje svoju nagradu Herman Hesse 2017. godine.[19] Bend Stepenvolf dobio je ime po Heseovom romanu.[20] Bibliografija[uredi | uredi izvor] 1904. Peter Kamencind (nem. Peter Camenzind) 1906. Pod točkom (nem. Unterm Rad) 1910. Gertruda (nem. Gertrud) 1914. Rozalda (nem. Rosshalde) 1915. Knulp (nem. Knulp) 1919. Demijan (nem. Demian) 1919. Klajn i Vagner (nem. Klein und Wagner) 1919. Čudne vesti sa Druge Zvezde (kratke priče) (nem. Märchen) 1920. Klingsorovo poslednje leto (nem. Klingsors letzer Sommer) 1920. Tumaranja (nem. Wanderung: Aufzeichnungen) 1922. Sidarta (nem. Siddhartha) 1927. Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf) 1928. Kriza: Stranice iz dnevnika (nem. Krisis: Ein Stück Tagebuch) 1930. Narcis i Zlatousti (nem. Narziss ung Goldmund) 1932. Putovanje na istok (nem. Die Morgenlandfahrt) 1937. Autobiografski eseji (nem. Gedenkblätter) 1942. Poeme (nem. Die Gedichte) 1943. Igra staklenih perli (nem. Das Glassperlenspiel) 1946. Ako se rat nastavi… (eseji) (nem. Krieg und Frieden) 1976. Moja vera: Eseji o životu i umetnosti (nem. My belief: Essays on Life and Art) 1995. Završene bajke Hermana Hesea (nem. The complete Fairy Tales of Herman Hesse) Reference[uredi | uredi izvor] ^ „Herman Hese: Heroj je onaj ko ima hrabrosti za svoju sudbinu” (Buka.com). 02. 07. 2016. Arhivirano iz originala 26. 09. 2017. g. Pristupljeno 26. 09. 2017. ^ „The Religious Affiliation of Nobel Prize-winning author Hermann Hesse”, Adherents, Arhivirano iz originala 14. 7. 2007. g.. ^ Hesse, Hermann (1951), Gesammelte Werke [Collected Works] (na jeziku: nemački), Suhrkamp Verlag, str. 378, „Von ihnen bin ich erzogen, von ihnen habe ich die Bibel und Lehre vererbt bekommen, Ihr nicht gepredigtes, sondern gelebtes Christentum ist unter den Mächten, die mich erzogen und geformt haben, die stärkste gewesen [I have been educated by them; I have inherited the Bible and doctrine from them; their Christianity, not preached, but lived, has been the strongest among the powers that educated and formed me]”. Another translation: `Not the preached, but their practiced Christianity, among the powers that shaped and molded me, has been the strongest`. ^ Hilbert, Mathias (2005), Hermann Hesse und sein Elternhaus – Zwischen Rebellion und Liebe: Eine biographische Spurensuche [Hermann Hesse and his Parents’ House – Between Rebellion and Love: A biographical search] (na jeziku: nemački), Calwer Verlag, str. 226. ^ Prinz, str. 139–42 ^ Zeller, str. 90 ^ Zeller, str. 186 ^ Zeller, str. 180–81 ^ Vrati se na: a b Zeller, str. 185 ^ Zeller, str. 189 ^ Zeller, str. 188 ^ Zeller, str. 186 ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Sanskrit Translation by L. Sulochana Devi. Trivandrum, Hermann Hesse Society of India, 2008 [1][mrtva veza] ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Malaylam Translation by R. Raman Nair. Trivandrum, CSIS, 1993 ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Hindi Translation by Prabakaran, hebbar Illath. Trivandrum, Hermann Hesse Society of India, 2012 [2][mrtva veza] ^ Hermann-Hesse-Preis 2003 Arhivirano 9 mart 2013 na sajtu Wayback Machine. karlsruhe.de ^ „The winners of the Calw Hermann Hesse Prize”. Arhivirano iz originala 27. 01. 2022. g. Pristupljeno 27. 01. 2023. ^ Calw Hermann Hesse Prize Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. januar 2022). Hermann-hesse.de (18 September 2012). Retrieved 23 September 2012. ^ Adolf Muschg erster Preisträger des neu ausgelobten Preis der Internationalen Hermann Hesse Gesellschaft Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jun 2019) (in German) ^ Binder, Antje (7. 10. 2016). „5 bands whose names you probably didn`t know were inspired by literature”. dw.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-04. Literatura[uredi | uredi izvor] Freedman, Ralph, Hermann Hesse: Pilgrim of Crisis: A Biography, Pantheon Books, NY 1978 Prinz, Alois, Und jedem Anfang wohnt ein Zauber inne. Die Lebensgeschichte des Hermann Hesse, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main. 2006. ISBN 9783518457429.. Zeller, Bernhard: Hermann Hesse, Rowohlt Taschenbuch Verlag, Reinbek bei Hamburg. 2005. ISBN 978-3-499-50676-5.. Montalbán, Manuel Vázquez, Scenes from World Literature and Portraits of Greatest Authors, illustrated by Willi Glasauer, Círculo de Lectores, Barcelona, Spain, 1988. Igra staklenim perlama staklenih perli sidarta demijan ...

Odlično stanje Ima malu posvetu Zagreb 1979 Staklenih perli Đinđuva đinđuvama hesse Herman Hese (nem. Hermann Hesse; Kalv, 2. jul 1877 — Montanjola, 9. avgust 1962) bio je nemački pisac, pesnik i slikar.[1] Njegova najpoznatija dela su Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf), Sidarta (nem. Siddhartha) i Igra staklenih perli (nem. Das Glassperlenspiel) u kojima su uočljivi njegovo zanimanje za egzistencijalne, duhovne i mistične teme i veliki uticaj budističke i hinduističke filozofije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1946. godine. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u gradu Kalvu, Virtemberg, 1877. godine. Njegovi roditelji služili su u Indiji Bazelskoj misiji, protestantskom misionarskom društvu. Hermanova majka, Marija Gundert, rođena je tokom jedne takve misije u Indiji, 1842. godine. Opisujući svoje detinjstvo ostavila je zabelešku da nije bilo naročito lepo. Roditelji su je ostavili u Evropi kada je imala samo četiri godine da bi se vratili u Indiju. Godine 1922. je emigrirao u Švajcarsku, a 1923. je postao švajcarski državljanin. Kao antimilitarista i pacifista, jako se usprotivio Prvom svetskom ratu. Njegova osećanja koja se tiču rata izražavao je u mnogim svojim knjigama. Za vreme Drugog svetskog rata, našao se se u čudnim okolnostima. Nemački ministar propagande, Jozef Gebels, u početku je štitio njegove knjige, i kao rezultat Hese je mogao da objavljuje svoja dela. Međutim, kada je zahtevao da određeni delovi njegovog romana Narcis i Zlatousti (nem. Narziss und Goldmund) koji se tiču pogroma ostanu nedirnuti, našao se na nacističkoj crnoj listi. Ipak, uspeo je da izbegne Drugi svetski rat i skrasio se u Švajcarskoj. Kao i mnogi njegovi likovi, Hese je u toku svog života imao mnogo problema sa ženama. Njegov prvi brak sa Marijom Bernuli, sa kojom je imao troje dece, završio se tragično, tako što je njegova žena mentalno obolela. Njegov drugi brak sa pevačicom Rut Venger, trajao je veoma kratko, a najveći deo vremena proveli su odvojeni jedno od drugog. To je dovelo do duboke emotivne krize, Hese se povukao u sebe i izbegavao socijalne kontakte, što je opisao u svom romanu Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf). Ipak, njegov treći brak sa Ninon Dolbin Auslender (1895—1966), trajao je do kraja njegovog života. Svoju treću ženu spomenuo je u knjizi Putovanje na istok (nem. Die Morgenlandfahrt). Hese je u svom kasnijem životu razvio određenu dozu konzervativizma. U Igri staklenim perlama (nem. Das Glasperlenspiel), jedan od likova proglašava svu muziku posle Johana Sebastijana Baha veštačkom i lošom, proglašavajući Ludviga van Betovena za ekstremni primer lošeg ukusa u muzici. Inače, Igra staklenih perli, sa svojim idealizovanim srednjovekovnim stilom bila je izuzetno popularna knjiga u ratom razrušenoj Nemačkoj 1945. godine. Hese je umro u snu u Montanjoli 9. avgusta 1962. godine u svojoj 85. godini. Religiozna gledišta[uredi | uredi izvor] Kao što se ogleda u Demijanu i drugim delima, on je verovao da „za različite ljude postoje različiti putevi do Boga“;[2] ali uprkos uticaju koji je crpeo iz hinduističke i budističke filozofije, on je izjavio o svojim roditeljima: „njihovo hrišćanstvo, ono koje nije propovedano nego življeno, bilo je najjača od sila koja me uobličila i oblikovala`.[3][4] Uticaj[uredi | uredi izvor] Statua u Kalvu U svoje vreme, Hese je bio popularan i uticajan autor na nemačkom govornom području; svetska slava stigla je tek kasnije. Prvi veliki roman Hesea, Peter Kamenzind, sa oduševljenjem su primili mladi Nemci koji su želeli drugačiji i „prirodniji“ način života u ovom vremenu velikog ekonomskog i tehnološkog napretka u zemlji (videti takođe Vandervogel pokret).[5] Demijan je imao snažan i trajan uticaj na generaciju koja se vraća kući iz Prvog svetskog rata.[6] Slično, Igra staklenih perli, sa svojim disciplinovanim intelektualnim svetom Kastalije i moćima meditacije i humanosti, zaokupila je čežnju Nemaca za novim poretkom usred haosa slomljene nacije nakon gubitaka u Drugom svetskom ratu.[7] Pedesetih godina prošlog veka, Heseova popularnost je počela da opada, dok su književni kritičari i intelektualci skrenuli pažnju na druge teme. Godine 1955, prodaja Heseovih knjiga njegovog izdavača Šurkampa dostigla je najniži nivo u istoriji. Međutim, nakon Heseove smrti 1962. godine, posthumno objavljeni spisi, uključujući pisma i ranije nepoznata dela proze, doprineli su novom nivou razumevanja i uvažavanja njegovih dela.[8] U vreme Heseove smrti 1962, njegova dela su još uvek bila relativno malo čitana u Sjedinjenim Državama, uprkos njegovom statusu nobelovca. Memorijal objavljen u Njujork Tajmsu otišao je toliko daleko da je tvrdio da su Heseova dela uglavnom „nedostupna” američkim čitaocima. Situacija se promenila sredinom 1960-ih, kada su Heseova dela iznenada postala bestseleri u Sjedinjenim Državama.[9] Oživljavanje popularnosti Heseovih dela je zaslužno za njihovu povezanost sa nekim od popularnih tema kontrakulturnog (ili hipi) pokreta iz 1960-ih. Konkretno, tema traganja za prosvetljenjem u delima Sidarta, Putovanje na istok i Narcis i Zlatousti je rezonirala su kon onih koji su zastupali kontrakulturne ideale. Sekvence „magijskog teatra” u Stepenvolfu su neki protumačili kao psihodeliju izazvanu drogom, iako nema dokaza da je Hese ikada uzimao psihodelične droge ili preporučivao njihovu upotrebu.[10] U velikoj meri, procvat Hesea u Sjedinjenim Državama može se pratiti do entuzijastičnih pisanja dve uticajne ličnosti kontrakulture: Kolina Vilsona i Timotija Lirija.[11] Iz Sjedinjenih Država, Heseova renesansa se proširila na druge delove sveta, pa čak i nazad u Nemačku: više od 800.000 primeraka prodato je na nemačkom govornom području od 1972. do 1973. U periodu od samo nekoliko godina, Hese je postao najčitaniji i najprevođeniji evropski pisac 20. veka.[9] Hese je bio posebno popularan među mladim čitaocima, što tendencija koja se nastavlja i danas.[12] Heseov Sidarta je jedan od najpopularnijih zapadnih romana smeštenih u Indiju. Autorizovani prevod Sidarte objavljen je na malajalamskom jeziku 1990. godine, jeziku koji je okruživao Heseovog dedu, Hermana Gunderta, tokom većeg dela njegovog života. Osnovano je i indijsko društvo Herman Hese. Ono ima za cilj da ostvari autentične prevode Sidarte na svim indijskim jezicima i već su pripremljeni prevodi Sidarte na sanskrit,[13] malajalam[14] i hindi.[15] Jedan trajni spomenik Heseovoj trajnoj popularnosti u Sjedinjenim Državama je Magični Teatar u San Francisku. Pozivajući se na „Čarobno pozorište samo za lude“ iz Stepenvolfa (neka vrsta duhovnog i pomalo košmarnog kabarea u kojem su učestvovali neki od likova, uključujući Harija Halera), Magično pozorište je osnovano 1967. da bi izvodilo dela novih dramskih pisaca. Osnovano zaslugom Džona Lajona, Magični teatar je godinama ispunjavao tu misiju, uključujući svetske premijere mnogih predstava Sama Šeparda. Širom Nemačke mnoge škole nose njegovo ime. Herman-Hese-Literaturprajs je književna nagrada povezana sa gradom Karlsrue koja se dodeljuje od 1957. godine.[16] Od 1990. godine[17] nagrada Kalv Herman Hese se dodeljuje svake dve godine naizmenično jednom književnom časopisu na nemačkom jeziku i prevodiocu Heseovog dela.[18] Međunarodno Hermann Heseovo društvo (nem. Internationale Hermann-Hesse-Gesellschaft) osnovano je 2002. godine na 125. rođendan Hesea i počela je da dodeljuje svoju nagradu Herman Hesse 2017. godine.[19] Bend Stepenvolf dobio je ime po Heseovom romanu.[20] Bibliografija[uredi | uredi izvor] 1904. Peter Kamencind (nem. Peter Camenzind) 1906. Pod točkom (nem. Unterm Rad) 1910. Gertruda (nem. Gertrud) 1914. Rozalda (nem. Rosshalde) 1915. Knulp (nem. Knulp) 1919. Demijan (nem. Demian) 1919. Klajn i Vagner (nem. Klein und Wagner) 1919. Čudne vesti sa Druge Zvezde (kratke priče) (nem. Märchen) 1920. Klingsorovo poslednje leto (nem. Klingsors letzer Sommer) 1920. Tumaranja (nem. Wanderung: Aufzeichnungen) 1922. Sidarta (nem. Siddhartha) 1927. Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf) 1928. Kriza: Stranice iz dnevnika (nem. Krisis: Ein Stück Tagebuch) 1930. Narcis i Zlatousti (nem. Narziss ung Goldmund) 1932. Putovanje na istok (nem. Die Morgenlandfahrt) 1937. Autobiografski eseji (nem. Gedenkblätter) 1942. Poeme (nem. Die Gedichte) 1943. Igra staklenih perli (nem. Das Glassperlenspiel) 1946. Ako se rat nastavi… (eseji) (nem. Krieg und Frieden) 1976. Moja vera: Eseji o životu i umetnosti (nem. My belief: Essays on Life and Art) 1995. Završene bajke Hermana Hesea (nem. The complete Fairy Tales of Herman Hesse) Reference[uredi | uredi izvor] ^ „Herman Hese: Heroj je onaj ko ima hrabrosti za svoju sudbinu” (Buka.com). 02. 07. 2016. Arhivirano iz originala 26. 09. 2017. g. Pristupljeno 26. 09. 2017. ^ „The Religious Affiliation of Nobel Prize-winning author Hermann Hesse”, Adherents, Arhivirano iz originala 14. 7. 2007. g.. ^ Hesse, Hermann (1951), Gesammelte Werke [Collected Works] (na jeziku: nemački), Suhrkamp Verlag, str. 378, „Von ihnen bin ich erzogen, von ihnen habe ich die Bibel und Lehre vererbt bekommen, Ihr nicht gepredigtes, sondern gelebtes Christentum ist unter den Mächten, die mich erzogen und geformt haben, die stärkste gewesen [I have been educated by them; I have inherited the Bible and doctrine from them; their Christianity, not preached, but lived, has been the strongest among the powers that educated and formed me]”. Another translation: `Not the preached, but their practiced Christianity, among the powers that shaped and molded me, has been the strongest`. ^ Hilbert, Mathias (2005), Hermann Hesse und sein Elternhaus – Zwischen Rebellion und Liebe: Eine biographische Spurensuche [Hermann Hesse and his Parents’ House – Between Rebellion and Love: A biographical search] (na jeziku: nemački), Calwer Verlag, str. 226. ^ Prinz, str. 139–42 ^ Zeller, str. 90 ^ Zeller, str. 186 ^ Zeller, str. 180–81 ^ Vrati se na: a b Zeller, str. 185 ^ Zeller, str. 189 ^ Zeller, str. 188 ^ Zeller, str. 186 ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Sanskrit Translation by L. Sulochana Devi. Trivandrum, Hermann Hesse Society of India, 2008 [1][mrtva veza] ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Malaylam Translation by R. Raman Nair. Trivandrum, CSIS, 1993 ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Hindi Translation by Prabakaran, hebbar Illath. Trivandrum, Hermann Hesse Society of India, 2012 [2][mrtva veza] ^ Hermann-Hesse-Preis 2003 Arhivirano 9 mart 2013 na sajtu Wayback Machine. karlsruhe.de ^ „The winners of the Calw Hermann Hesse Prize”. Arhivirano iz originala 27. 01. 2022. g. Pristupljeno 27. 01. 2023. ^ Calw Hermann Hesse Prize Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. januar 2022). Hermann-hesse.de (18 September 2012). Retrieved 23 September 2012. ^ Adolf Muschg erster Preisträger des neu ausgelobten Preis der Internationalen Hermann Hesse Gesellschaft Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jun 2019) (in German) ^ Binder, Antje (7. 10. 2016). „5 bands whose names you probably didn`t know were inspired by literature”. dw.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-04. Literatura[uredi | uredi izvor] Freedman, Ralph, Hermann Hesse: Pilgrim of Crisis: A Biography, Pantheon Books, NY 1978 Prinz, Alois, Und jedem Anfang wohnt ein Zauber inne. Die Lebensgeschichte des Hermann Hesse, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main. 2006. ISBN 9783518457429.. Zeller, Bernhard: Hermann Hesse, Rowohlt Taschenbuch Verlag, Reinbek bei Hamburg. 2005. ISBN 978-3-499-50676-5.. Montalbán, Manuel Vázquez, Scenes from World Literature and Portraits of Greatest Authors, illustrated by Willi Glasauer, Círculo de Lectores, Barcelona, Spain, 1988.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Grock (rođen kao Charles Adrien Wettach; [1] 10. siječnja 1880. – 14. srpnja 1959.) bio je švicarski klaun. Prozvan `kraljem klaunova` [2] i `najvećim europskim klaunovima`, [3] Grock je nekoć bio najplaćeniji zabavljač u Europi.[2] Biografija Rani život Grock je rođen u Loveresseu, selu u Bernskoj Juri u kantonu Bern. Rano je počeo kao izvođač, učeći glazbene i akrobatske vještine od svog oca.[4] Kad je prolazila karavana Roma, pridružio im se, naučio više instrumenata i stjecao samopouzdanje uz njih. Godine 1894. debitirao je s putujućim cirkusom Fiame Wetzel.[4] Postao je klaun, radeći prvo s drugim izvođačem po imenu Brick 1903., prihvativši ime `Grock`, a zatim je postao partner sa slavnim klaunom Antonetom (Umberto Guillaum).[5] Ovaj drugi čin razvijen je s ciljem prijelaza iz cirkusa u glazbene dvorane, koje su bile unosnije. Iako u početku nisu bili uspješni, Antonet i Grock ipak su uspjeli osigurati angažman u Londonu 1911. Usavršavajući svoje nastupe u skladu s odzivom publike, Grock je počeo dominirati nastupom, te su se na kraju razišli. Karijera i kasniji život Potpis Grocka Grock sa suprugom, Berlin 1930 Vila Grock 2007. godine Do 1913. Grockova slava se proširila, njegova se gluma razvila u mješavinu pantomime i glazbenih grešaka po kojima je sada zapamćen.[5] S izbijanjem Prvog svjetskog rata, Britaniju je učinio svojom bazom, gdje je ostao do 1924., kada se vratio u kontinentalnu Europu. Nastupao je diljem Europe i u Sjedinjenim Državama, zarađujući sve veće honorare, a kontinuirani uspjeh omogućio mu je osnivanje vlastitog cirkusa 1951., s kojim je išao na turneju do posljednjeg nastupa u Hamburgu 30. listopada 1954. [6]. Povukao se u Villu Biancu (sada nazvanu `Villa Grock`), kuću od 50 soba koju je za njega sagradio 1920-ih u Imperii u Italiji, gdje je i umro 1959. Mediji Neke od Grockovih predstava sačuvane su na filmu. Snimio je nijemi film What For? 1927., te verzije Grocka na francuskom i njemačkom jeziku 1931. Biografski film, Au revoir, M. Grock (1950.), predstavio je Grocka kao njega samog,[7] s Adrienom Osperijem i Tedom Rémyjem koji glume Grocka kao dječak, odnosno kao mladić.