Unbekannt Anton Mayer Wir Hören Musik Berlin Dt. Buch-Gemeinschaft 1939 KNJIGA SE PRODAJE U STANJU KOJE JE PRIKAZANO NA SLIKAMA !!! ________________________________________________________ Stanje vrlo dobro-prihvatljivo, knjiga je pogodna za čitanje, ima manje znakove korišćenja ili starenja, požuteli listovi. Delo je kompletno, bez nedostajućih strana. polovno sa vidljivim znacima korišćenja

SVET U KAPI ROSE antologija klasične kineske poezije , priredio Dragoslav Andrić , Rad Beograd 1975, drugo izdanje. Antologija stare kineske poezije komparativno prevođene sa 4 jezika (engleski, francuski, ruski i nemački) sa kratkim pregledom istorije Kine kao i kineske književnosti, sa beleškama o pesnicima i pesmama, sa kolor reprodukcijama kineksog slikarstva sadržaj: JEZIK, PESNIŠTVO i TRADICIJA, Vreme začeto rečju, Oči u oči s davninom, Tragom razvejanih poruka, Odjeci s kraja sveta, Vidik iza sklopljenih očiju, Svet u kapi rose, Paviljon žutog ždrala, Pokošeni osmesi, Ušančeno sećanje, tvrd povez, format 13 x 19,5 cm , zlatotisak,ilustrovano u boji,ćirilica, 485 strana. Stanje Vrlo dobro.

SVET U KAPI ROSE antologija klasične kineske poezije , priredio Dragoslav Andrić , Rad Beograd 1975, drugo izdanje. Antologija stare kineske poezije komparativno prevođene sa 4 jezika (engleski, francuski, ruski i nemački) sa kratkim pregledom istorije Kine kao i kineske književnosti, sa beleškama o pesnicima i pesmama, sa kolor reprodukcijama kineksog slikarstva sadržaj: JEZIK, PESNIŠTVO i TRADICIJA, Vreme začeto rečju, Oči u oči s davninom, Tragom razvejanih poruka, Odjeci s kraja sveta, Vidik iza sklopljenih očiju, Svet u kapi rose, Paviljon žutog ždrala, Pokošeni osmesi, Ušančeno sećanje, tvrd povez, format 13 x 19,5 cm , zlatotisak,ilustrovano u boji,ćirilica, 485 strana. Stanje Vrlo dobro.

Geopoetika, 2005. 232 strane. Lepo očuvana. Ne baš svakidašnja situacija: knjiga Černobiljske jagode postala je poznata i pre no što je originalno objavljena na engleskom jeziku u Velikoj Britaniji! (Uz podrazumevajuću kampanju, knjiga je serijalizovana u londonskom Tajmsu, proglašena Knjigom Radija 4). Potom je doživela i velike tiraže u više izdanja, a zatim objavljena na nemačkom jeziku. Maternji jezik Vesne Goldsvorti osvaja treće mesto. Doduše, i srpski mediji su pokazali zanimanje, pa i nestrpljenje za knjigu pre no što je i ovde objavljena. Sada nam je ostalo „samo“ da je pročitamo. A šta je zapravo ova knjiga? Nije lako odgovoriti na to pitanje, što i jeste draž. Povod za pisanje bio je duboko intiman, a čin hrabar. Trebalo je da bude intimna istorija jedne, zapravo dve, porodice (jedne srpske i jedne britanske), a proširilo se i na istoriju dva grada, dve kulture. Beograd i London se odavno ovako nisu sastali. Černobiljske jagode su i gorke i slatke. Šarmantno, inteligentno i duhovito špartaju različitim žanrovima: od dnevničkog, preko memoarskog do beletrističkog. Spaja ih jednostavan, blag a britak, bolan a poetičan jezik – i originala i prevoda. U ovom slučaju, prestaje da bude važno sa kog je na koji jezik ova knjiga prevođena. Očito je da joj se to dogodilo više puta ukrug. Veća pohvala jeziku teško da je moguća.

z3 Prevod: Kolja Micevic Ilustracije: Zenevjev Lamarsan Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije.

Polovna knjiga, odlično očuvana. Posveta autora na pedlistu. Izdavač: OR - Beograd, 1998. god. Broširan povez, 21 cm. 341 str. Srpska poezija u Rumuniji 1945 - 1996. Beleška o piscu: Slavomir Gvozdenović, rođen je 1953. godine u Belobreški (Rumunija). Diplomirao srpski jezik i jugoslovenske književnosti na Univerzitetu u Bukureštu. Član Saveza pisaca Rumunije i počasni član Udruženja književnika Srbije. Član je Udruženja književnika Srpske. Suosnivač je Vukove zadužbine. Za člana saradnika Matice Srpske izabran je 1995. Piše poeziju na srpskom jeziku. Glavni je i odgovorni urednik srpskog časopisa `Književni život` koji izlazi u Temišvaru. Srpski je poslanik u Parlamentu Rumunije. Prevodi srpsku i rumunsku poeziju. Dobitnik je više značajnih književnih nagrada u Rumuniji i Jugoslaviji: `Borskog grumena` na Međunarodnom susretu balkanskih književnika u Boru 1988; Specijalne povelje žirija nagrade `Branko Miljković` za knjigu Podvlačenje crte, 1989; `Šušnjar` Udruženja književnika Srpske 1995. za knjigu U kući sa ognjem i ledom; Nagrade Temišvarske podružnice Saveza pisaca Rumunije 1995. za knjigu Reč i svetlost; Nagrade SPC iz Crvenke na 4. jugoslovenskom festivalu poezije za decu 1997. Dobitnik je i Nacionalne nagrade Saveza pisaca Rumunije za knjigu pesama I. Objavio je sledeće knjige pesama: Krila i pomalo vatre (Kriterion, Bukurešt 1975), Pesme pred zoru (Fakla, Temišvar 1977), Odbrana krila (Kriterion, Bukurešt 1978), Lirika (Kriterion, Bukurešt 1981), Vedro otvaranje kamena (Kriterion, Bukurešt 1983), Vedro otvaranje kamena (Kartea romaneaska, Bukurešt 1985; na rumunski jezik preveo Lučijan Aleksiu), Junačenje rečima (Kriterion, Bukurešt 1986; Knjiga pesama za decu), Udžbenik o vidarevoj kući (Kriterion, Bukurešt 1988), Podvlačenje crte (Prosveta, Beograd 1988. izbor), Beli sunčani krug (Fakla, Temišvar 1989; na rumunski jezik preveo Lučijan Aleksiu), Kamen za plakanje (Kriterion, Bukurešt 1990), Srpska molitva u Temišvaru (Svetovi, Novi Sad 1991), Reč i svetlost (Hestija, Temišvar 1994), U kući sa ognjem i ledom (Prosveta, Beograd 1995), Rađanje pretka (Prometej, Novi Sad; Petar Kočić, Banja Luka; Hestija, Temišvar 1997), I. (Hestija, Temišvar 1999). Sačinio je više Antologija srpskih pisaca iz Rumunije: U plavom krugu zvezda: srpska poezija u Rumuniji 1945-1990 (Dnevnik, Novi Sad 1990), Naša poezcja u dijaspori (Sarajevski dani poezije 1991; antologija; autor izbora iz srpske poezije u Rumuniji), Iz dečje sobe: izbor iz srpske književnosti u Rumuniji (Kadinjača, Užice 1993; priređivač zajedno sa Dragoljubom Zorićem), Glineni golub: živi srpski pesnici u Rumuniji (antologija na rumunskom jeziku; Persona, Bukurešt 1998; priređivač zajedno sa Lučijanom Aleksiuom), U plavom krugu zvezda: srpska posleratna poezija u Rumuniji do 1996 (drugo, dopunjeno izdanje, OR, Beograd 1998). Preveo s rumunskog na srpski jezik: Lučijan Aleksiu, Četiri jahača apokalipse (Sanba, Beograd, 1998); Jon Skorobete, Geometrija snega (Vasa Pelagić, Banja Luka, 1998; zajedno sa Ljubinkom Stankov Perinac). Preveo sa srpskog na rumunski jezik zajedno sa Lučijanom Aleksiuom: Živka Komlenac: Kad zidovi krenu (Hestija, 1995); Goran Đorđević: Rasuta zemlja (Hestija, 1998); Antologija srpske poezije: Srpski sever (Hestija, 1999) - autor Draško Ređep. Poezija mu je prevođena na rumunski, engleski, ruski, nemački, francuski, italijanski, ukrajinski i slovački jezik.

Odlično očuvano, retko s omotom. Naslov Fuck you : iz američke underground poezije / [izbor i prevod s engleskog Vojislav Despotov] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1991 Izdanje 4. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Četvrti talas, 1991 (Bačka Palanka : `Branko Bajić`) Fizički opis 85 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Despotov, Vojislav Zbirka Edicija Dead poets society ; knj. 1 Sadržaj Sadržaj identičan sa sadržajem 3. izd. iz 1989. godine. ISBN (Broš.) Napomene Tiraž 1500. Predgovor / V. Despotov: str. 5-8. Čarls Bukovski Ted Berigen Frenk O`Hara Lenor Kendel Džon Viners Aram Bojadžijen Edvard Dorn Ed Sanders Edvard Fild Filip Vejlen Maks Finstin Bob Kaumfan Lorens Ferlingeti Džek Spajser Tuli Kapferberg Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. MG91 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Priredila: Marija Kleut Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 — Beč, 7. februar 1864) je bio srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika.[1] Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka.[2] `Rođen u vrijeme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vrijeme junačko`.[3] Stekao je i nekoliko počasnih doktorata.[4] Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Nekadašnja zgrada Velike škole u Beogradu, danas Vukov i Dositejev muzej. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda.[5] Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti.[6] Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`.[7] Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba.[8] Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Vukov grob ispred Saborne crkve u Beogradu Korice Srpskog rječnika iz 1818. Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Izgled slova ђ je prihvatio od Lukijana Mušickog, џ je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ћ iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Njima je dodao jedno iz latinice: Ј ј I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sljedeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Izgled Vuka St. Karadžića u vreme rada na zakoniku i slanja čuvenog pisma „od pet tabaka“ knezu Milošu (ulje na platnu Dimitrija Lektarija 1832, Narodni muzej u Beogradu) Vuk Karadžić, litografija Jozefa Krihubera. Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanje pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista.[9] Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijalnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je staroslovenski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ [a] Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobjeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lignvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pjesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobjede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena djela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Djelo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „ SVJEDODžBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod `Novog zavjeta` na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović ” [10] Sakupljanje narodnih umotvorina Značke učesnika radne akcije izgradnja Vukovog puta od Vukove kuće do manastira Tronoše Spomenik Vuku na ulasku u selo Jalovik Spomenik Vuku u Valjevu Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853. u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad Bista Vuka Karadžića ispred škole u Beogradu Bista Vuka Karadžića u Kladovu U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se očitovalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vukov spomenik u Beogradu Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. (Karadžić, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII, Prosveta, Beograd 1972.) Nagrade Vukov spomenik u dvorištu Narodne biblioteke u Nišu Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana Berlinske, Bečke, Petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu..., odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja i Ruske akademije nauka. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba

232 str GeoPoetika Ne baš svakidašnja situacija: knjiga Černobiljske jagode postala je poznata i pre no što je originalno objavljena na engleskom jeziku u Velikoj Britaniji! (Uz podrazumevajuću kampanju, knjiga je serijalizovana u londonskom Tajmsu, proglašena Knjigom Radija 4). Potom je doživela i velike tiraže u više izdanja, a zatim objavljena na nemačkom jeziku. Maternji jezik Vesne Goldsvorti osvaja treće mesto. Doduše, i srpski mediji su pokazali zanimanje, pa i nestrpljenje za knjigu pre no što je i ovde objavljena. Sada nam je ostalo „samo“ da je pročitamo. A šta je zapravo ova knjiga? Nije lako odgovoriti na to pitanje, što i jeste draž. Povod za pisanje bio je duboko intiman, a čin hrabar. Trebalo je da bude intimna istorija jedne, zapravo dve, porodice (jedne srpske i jedne britanske), a proširilo se i na istoriju dva grada, dve kulture. Beograd i London se odavno ovako nisu sastali. Černobiljske jagode su i gorke i slatke. Šarmantno, inteligentno i duhovito špartaju različitim žanrovima: od dnevničkog, preko memoarskog do beletrističkog. Spaja ih jednostavan, blag a britak, bolan a poetičan jezik – i originala i prevoda. U ovom slučaju, prestaje da bude važno sa kog je na koji jezik ova knjiga prevođena. Očito je da joj se to dogodilo više puta ukrug. Veća pohvala jeziku teško da je moguća. Vladislav Bajac Izuzetno... Ako je poslednjih godina bilo knjige poštenijih, smirenijih i toliko dirljivih sećanja, onda mora da sam je propustio. Endru Tejlor, TLS Kakvo dostignuće! Knjiga drugačija od ostalih, napisana sa milosrđem i snagom – mnogo više od sećanja. Dervla Marfi Fantastično dobro napisano... Nadam se da će jagode iz Černobilja uskoro zauzeti svoje mesto pokraj teheranskih Lolita i kabulskih knjižara. Tim Džuda, Observer Vesna (Bjelogrlić) Goldsvorti je rođena u Beogradu 1961. godine. Diplomirala je na beogradskom Filološkom fakultetu, a od 1986. živi u Velikoj Britaniji, gde je doktorirala i gde danas radi kao redovni profesor engleske književnosti i kreativnog pisanja na univerzitetima u Ekseteru i Istočnoj Angliji. Autor je studije Izmišljanje Ruritanije (1998, Geopoetika, 2000), memoarsko-autobiografske knjige Černobiljske jagode (2005, Geopoetika, 2005), zbirke pesama Solunski anđeo (2011), i romana Gorski (2015, Geopoetika, 2015) i Gospodin Ka (2018, prvo izdanje na srpskom, Geopoetika 2017). Njene knjige prevedene su na dvadesetak svetskih jezika i stekle su status bestselera u nizu evropskih zemalja. Solunski anđeo, dobitnik nagrade „Robert Krošou`, bio je knjiga godine londonskog Tajmsa. Černobiljske jagode su serijalizovane u Tajmsu i na Bi-Bi-Siju, a roman Gorski, takođe serijalizovan na Bi-Bi-Siju, bio je u užem izboru za književnu nagradu Bejlis. Izabran je za knjigu godine britanskog knjižarskog lanca Voterstouns i za specijalnu preporuku za čitanje njujorškog Tajmsa. Њ02

Radomir Konstantinović Daj nam danasTvrdi povezIzdavač NolitO autoruРадомир Константиновић (27. март 1928 — 27. октобар 2011) био је српски и југословенски књижевник, филозоф, публициста и члан АНУБиХ.[1][2]БиографијаРођен је 27. марта 1928. године у Суботици.[3] Био је члан Литерарне редакције Радио Београда од 1949. до 1951. године. Уређивао је часопис „Младост“, „Књижевне новине“ и двонедељник „Данас“. Више година био је хонорарни сарадник Трећег програма Радио Београда.Константиновић је почео као песник, са збирком стихова „Кућа без крова“, да би се посветио роману и објавио читав низ експерименталних пројеката и модерних дела: „Дај нам данас“, „Мишоловка“, „Чисти и прљави“, „Излазак“ (НИН-ова награда 1960. године) и „Ахасвер или трактат о пивској флаши“.Примљен је у Савез књижевника Југославије 3.1.1949.године. Чланска карта носи број 47.У периоду 1956-1964 Радио Београд извео је шест Константиновићевих радио-драма које је режирао Василије Поповић (Павле Угринов). Камерна сцена „Круг 101" Народног позоришта у Београду отворена је 1962. године драмом „Саобраћајна несрећа“ у режији Арсе Јовановића. Све радио-драме превођене су и извођене на више језика. Драма „Велики Емануел“ увршћена је 1963. године у антологију светске радио-драме на немачком. По драми „Икаров лет“ 1964. године названа је антологија југословенске радио-драме такође на немачком.Осим више десетина есеја и расправа емитованих преко радија и телевизије и штампаних у листовима и часописима, објавио је збирку естетичко-филозофских расправа „Пентаграм“.Од „Пентаграма“, окренуо се есеју и тада су почеле да се назиру кључне деонице култне „Философије паланке“ коју је Константиновић у целости прочитао у емисијама Трећег програма Радио Београда пре него што је први пут штампана.Од 1966. године емитују се преко Трећег програма Радио Београда, а од 1969. штампају у часопису "Трећи програм" огледи о песницима Српске културе 20. века „Биће и језик“. За 12 година (1969—1981) Константиновић је објавио 113 есеја на више од 4000 страница.Постмодернистичко штиво „Декартова смрт“ објављено је 1998. године. У дијалогу између Декарта, Паскала и Монтења осећа се напетост између литературе и филозофије и то је основно обележје овог текста.Четири године након „Декартове смрти“, објавио је књигу под насловом „Бекет пријатељ“. Ово дело у крајње сведеној форми сачињено је од тридесетак писама које је Семјуел Бекет слао Константиновићу и Каћи Самарџић пропраћено са исто толико есејистичких напомена. Та писма су део преписке, чији је већи део уништен у току рата, када је ровињска кућа Константиновићевих обијена и опљачкана.[4]О Константиновићу Ото Бихаљи Мерин је писао: „Писци који имају свој семантичко-философски корен у грудви свог мало познатог језика или средине, теже продиру у свет; да су се књиге као "Философија паланке" и „Биће и језик“ Радета Константиновића родиле у великим језичким центрима, њихове резонанце би биле сличне онима које имају дела Бекета и Сартра."Преминуо је у Београду 27. октобра 2011. године.[5]Био је син проф. др Михаила Константиновића.Најзначајнија дела"Биће и језик“Збирке песамаКућа без крова (Ново покољење, Београд, 1951)РоманиДај нам данас (Ново покољење, Београд, 1954)Чисти и прљави (Свјетлост, Сарајево, 1958)Излазак (Српска књижевна задруга, Београд, 1960)Мишоловка (Космос, Београд, 1956)Есејистички и теоријски радовиАхасвер или трактат о пивској флаши (Просвета, Београд, 1964)Пентаграм, белешке из хотелске собе (Форум, Нови Сад, 1966)Философија паланке (Трећи програм, бр. 2, Београд, 1969)Биће и језик у искуству песника српске културе двадесетог века, осам књига (Просвета, Београд, 1983)Декартова смрт (Агенција Мир, Нови Сад, 1998)Бекет пријатељ (Откровење, Београд, 2000)Милош Црњански (Откровење, Београд, 2013) - постхумноНа маргини (University Press, Сарајево 2013) - постхумно[6]Дух уметности (University Press, Сарајево 2016) - постхумно9/6

KOV, 1992. Druga zbirka naše ugledne književnice, sa recenzijama Dragana Velikića i Milana Đorđevića. Vrlo dobro očuvano, sve se vidi na slikama. Maja Herman Sekulić (Beograd, 17. februar 1949) srpska je pesnikinja, romanopisac, esejistkinja i prevodilac.[1] Biografija U Beogradu e magistrirala 1977. godine na Odseku za opštu književnost Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, a doktorirala je 1985. godine ( generacija `86.) na Univerzitetu Prinston (Nju Džerzi, SAD). Poslednjih godina živi između Beograda i Njujorka. Član je Udruženja književnika Srbije, Srpskog književnog društva, srpskog i američkog PEN-a i Pesničkog društva Amerike (PSA). Predavala je na Prinstonu (1985—1989) i Ratgersu (1982—84), bila gost-predavač na Univerzitetima Harvardu, Kolumbiji, Ajovi od 1989. godine. Pored akademskog rada uređivala je između ostalih i časopis Night u Njujorku u periodu od 1989. do 1990. godine. Stalni je saradnik mnogih naših novina i književnih i drugih časopisa. Bibliografija Objavila je zbirke pesama, romane, kritike, eseje, prikaze, predgovore, kapitalne prevode i kritička izdanja knjiga svetskih pisaca, velikih teoretičara, Nobelovaca kao i mlađih autora, čija su imena i novi pojmovi značajno obogatili našu teoriju književnosti i kulturu. Njena dela su prevođena na više svetskih jezika. Recours au Poéme iz Pariza objavio je 2012. i 2013. godine dvojezički „Focus” o pesništvu Maje Herman Sekulić gde je bila predstavljena poemom Genealogija 20. veka i izborom pesama u francuskom prevodu Elizabete Brunaci. Sa istim prevodiocem 2015. godine izašlo je francusko izdanje Izabranih pesama „Iz puste zemlje“ na engleskom i francuskom jeziku.[2][3] Pesničke zbirke Pesme je počela da objavljuje 1981. godine, prvo u Književnim novinama. Kamerografija, ili njujorški sn(imc)i, Sfairos. 1990. ISBN 978-86-81277-53-9.. COBISS.SR 1140492 Kartografija: Severno-južni prolaz , KOV Vršac 1992. COBISS.SR 28256519 Из музеја лутања , Матица српска Нови Сад. 1997. ISBN 978-86-363-0384-9.. COBISS.SR 56882700 Iz puste zemlje/Out of the Waste Land, Paidea, 1998. Поема,ISBN 978-86-82499-53-4 COBISS.SR 61165068 objavljena na srpskom i engleskom jeziku, kao hodočašće i parodija na T. S. Eliota i kao lament nad balkanskom sudbinom, sa opremom i ilustracijama Mirka Ilića. [4] Iѕabrane pesme, Iѕbor Matju Bomijea DE LA TERRE DE DÉSOLATION / OUT OF THE WASTE LAND Traduit de l’anglais par Elizabeth Brunazzi AILLEUR(S), Paris, 2016. © Recours au Poème éditeurs pour cette édition numérique © Maja Herman Sekulić © Elizabeth Brunazzi pour cette traduction. Couverture: Sophie Cure, Illustrations et développement: studio Ultragramme Dépôt légal: Juillet 2015. : 978-2-37226-049-7 Gospa od Vinče, poema, iѕdavač Pešić i sinovi. 2017. ISBN 978-86-7540-282-4. COBISS.SR-ID 237510668 Silna Jerina/The Mighty Irina, poema iѕdavač Pešić i sinovi, 2018. Pesme iz ovih knjiga objavljene su na engleskom jeziku u uglednim američkim časopisoma kao što su Confrontation i The Paris Review, u Japanu (Printed Matter Tokyo), 1993, 1994. 1997. i uvrštene u antologije na engleskom jeziku (Out of Yugoslavia, North Dakota University, 1993) i nemačkom (Das Buch der Rånder - Lyrik, Wieser Verlag, , 1995), a 2012. I 2013. godine izašle su dvojezički na engleskom i na francuskom jeziku u Recours au Poéme. Romani Kralj svile, Narodna knjiga, Mega Hit, Beograd, 2000, 2001.COBISS.SR 102604300 In Search of the Silk King, pod pseudonimom Maya Herman (Hlibris / Random House , 2005). Prevod na engleski jezik, ujedno predstavlja i prvo elektronsko izdanje knjige srpskog autora na engleskom u svetu koje je izašlo u maju 2011. godine. [5] Slike kojih nema, Prosveta Beograd 2009. [6][7]. ISBN 978-86-07-01863-5 COBISS.SR 154608908 U potrazi za Lolitom, (novo, izmenjeno izdanje romana „Slike koje nema“) Mali Nemo, Pančevo, 2011. [8]. ISBN 978-86-7972-072-6 COBISS.SR 186611212 „Ma Belle, prva američka dama Srbije“, Službeni glasnik Beograd. 2015. ISBN 978-86-519-1965-0. Ma Belle, The First American Lady of Serbia, Translated from Serbian by Persida Bošković, Geopoetika publishing. 2016. ISBN 978-86-6145-252-9. COBISS.SR-ID 227815180 Eseji Skice za portrete, 1992. Zbirka eseja i razgovora sa kolegama i prijateljima, američkim i svetskim autorima. ISBN 978-86-367-0558-2. COBISS.SR 28091911 Književnost prestupa, Matica Srpska Novi sad, 1994. Prvobitno objavljena na engleskom jeziku u odlomcima u časopisima James Joyce Quarterly i European Studies Journal, zatim kao disertacija (The Fall of Hyperbaton: Parodic and Revisionary Stategies in Bely, Joyce and Mann, UMI, Ann Arbor, 1986,). ISBN 978-86-363-0240-8. COBISS.SR 32331788 Prozor u žadu, 1994. Knjiga putopisa, posvećena putovanjima po Tajlandu, Vijetnamu, Kambodži, Burmi. Knjiga je objavljena na engleskom jeziku pod umetničkim imenom Maya Herman: The Jade Window (1998, D.K. Book House, Bangkok/London). ISBN 978-86-07-00851-3. COBISS.SR 31904524 Дигитална галаксија, Беокњига, Београд, 2011. Књига микро есеја о доживљају света кроз нове медије. ISBN 978-86-7694-343-2. COBISS.SR 186488332 „Who was Nikola Tesla? The Genius who gave us Light“(на енглеском језику), Завод за уџбенике Београд. 2015. ISBN 978-86-17-10297-4 nevažeći ISBN. Ostale publikacije Pored knjiga za odrasle, objavila je knjigu za decu o slonu Lali, Slon Lala Tulipan, ili kako je otkriven porcelan, sa ilustracijama Bobana Đorđevića (Dečje novine) i Sibille Schwarz za englesko i nemačko izdanje, zatim na engleskom poemu za decu Lazar, the Lizard in a Blizzard (Waldo Tribune, Southampton). Napisala je predgovor za knjigu fotografija italijanskog fotografa Marka Glaviana (Black Horse Book). Pojavila se kao autor u knjizi Skin uglednog francuskog fotografa Laurent Elie Badessi-ja ( Edition Stemmle, Zurich/New York). Blisko sarađivala sa Paolom Mađelijem na dramaturgiji predstave najduže igrane predstave Harold i Mod u Beogradskom dramskom pozorištu, zatim napravila adaptaciju drame o životu čuvene engleske književnice Rebeke Vest, pod naslovom Ta žena: Rebeka Vest, koja još uvek čeka svoje izvođenje na srpskoj sceni. Prevodilački rad Radi na propagiranju naše književnosti na engleskom jezičkom području i gradi mostove razumevanja između kultura svojim izvrsnim književnim prevodima sa srpskog na engleski i sa engleskog na srpski jezik. Po pozivu iz Ohaja uredila izbor savremene jugoslovenske poezije na engleskom (Micromegas, 1985). Njeni prevodi naših pesnika uvršteni su u mnoge antologije na engleskom jeziku od kojih je najznačajniji izbor srpske poezije od početka do danas (Serbian Poetry from Beginnings to the Present, urednici Holton i Mihailovic, Yale, New Haven, 1988). Kao vrsni poznavalac anglo-američke i svetske književnosti, objavila je mnoge kritike, eseje, prikaze, predgovore, kapitalne prevode i kritička izdanja knjiga klasika kao i mlađih autora kao što je Bret Iston Elis Pravila privlačnosti, dva izdanja(BIGZ, 1989. Laguna, 2009). [9] Od 1976. godine, kada je kao student, napisala prvi predgovor i napravila izbor za knjigu pesama Jura Kaštelana (Rad, Beograd), do danas, objavila je prevode knjiga autora kao što su dva Nobelovca, Sol Belou (Čovek bez oslonca) i Patrik Vajt (Noć lupeža), teoretičara kao što su Kristofer Kodvel (Iluzija i stvarnost) i Stevan Moravski (Marksizam i estetika), ili američki pesnik Volas Stivens (Pesme našeg podneblja). Svojim značajnim prevodilačkim i kritičkim doprinosima, često je prva unosila nova imena i nove pojmove koji su značajno bogatili našu kulturu. Među takvim doprinosima nalaze se, na primer, njen predgovor i prevod seminalne knjige Harolda Bluma (Antitetička kritika), izbor, predgovor i prevod eseja Notropa Fraja (Mit i struktura) (Svjetlost, Sarajevo), kao i prevod i pogovor za knjigu Katedrala Rejmonda Karvera (Narodna knjiga, Beograd). ISBN 978-86-331-0056-4 COBISS.SR 2491148 . Stipendije i nagrade Za svoj rad dobila je više izuzetno prestižnih stipendija i nagrada (Fulbright Scholar, dva puta, Princeton University Fellowship četiri puta uzastopno, AAUW - American Association of University Women, jednom). Juna 2023. godine u Napulju joj je dodeljena velika nagrada „Devet muza za Izvrsnost u svetskoj književnosti”.[10]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Preuzevši na sebe obavezu da brine o ostarelom ocu, obolelom od Parkinsonove bolesti, junak romana dobija priliku za još jedan, poslednji pogled u njegovu dušu. Tokom zajedničkih šetnji po Zemunskom keju i malih kućnih razgovora, otac počinje da govori o delovima sopstvene prošlosti koji su njegovom sinu bili malo poznati. Iz žrtve Rezolucije Informbiroa, kako ga je sin oduvek zamišljao, otac se u njegovim očima preobražava u posleratnog komunističkog dželata, što baca novo svetlo i na dotadašnji život njihove porodice. David Albahari se u ovom romanu, možda i najintimnijem još od Mamca i Cinka, bespoštedno obračunava sa svakodnevicom jedne bolesti i s pitanjima da li se bolest i sreća mogu zaslužiti i mogu li zločini da se ponište ili da zastare. David Albahari (Peć, 15. mart 1948) srpski je pisac i akademik. Albahari uglavnom piše romane i kratke priče koje su često autobiografske. Takođe je i prevodilac sa engleskog jezika.[1] Biografija Rođen je u porodici jevrejskog porekla. David Albahari je u Zagrebu studirao englesku literaturu i jezik. Prvu zbirku kratkih priča „Porodično vreme“ je objavio 1973. godine. Postao je popularan u književnim krugovima četvrtom knjigom „Opis smrti“, za koju je dobio nagradu „Ivo Andrić“. Godine 1991. postao je predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. Godine 1994. preselio se s porodicom u Kalgari, gde i dalje živi. I dalje piše i objavljuje na srpskom jeziku. Član je van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti pri Odeljenju jezika i književnosti od 2. novembra 2006. godine..[2] David Albahari je pisac prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog gotovo tridesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. Interesantna je pojava da se među ljubiteljima knjige u Srbiji teško može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nešto uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegovog izraza stvara prilično jak otpor.[3] Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu „Porodičnog vremena“ da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca... od neprocenjive vrednosti“, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika“. Albaharijeva ostvarenja prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski... Svaka nova knjiga Davida Albaharija predstavlja za našu književnost pravi događaj jer nosi u sebi ekskluzivnost povezivanja domaće literature sa svetskom književnom baštinom.[4] Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji. U Kanadi živi od 1994. godine, a po penzionisanju namerava da se preseli u Zemun, šeta uz Dunav i igra šah.

Autor - osoba Rilke, Rainer Maria, 1875-1926 = Rilke, Rajner Marija, 1875-1926 Naslov Priče o dragom Bogu i druge pripovetke / Rajner Marija Rilke ; izabrala i s nemačkog prevela Vera Kolaković ; pogovor napisao Josip Babić Jedinstveni naslov ǂDie ǂGeschichten vom Lieben Gott. srpski jezik Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1988 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 180 str. ; 21 cm. Drugi autori - osoba Kolaković, Vera = Kolaković, Vera Babić, Josip, 1948- = Babić, Josip, 1948- Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 51 ISBN 86-07-00346-1 (broš.) Napomene Tiraž 5.000. Prevod dela: Die Geschichten vom Lieben Gott / Rainer Maria Rilke Rana proza Rajnera Marije Rilkea: str. 173-[181]. Predmetne odrednice Rilke, Rainer Maria, 1875-1926 -- `Priče o dragom Bogu` Glavna tema priča iz ove knjige je detinjstvo, i to ne samo u „Pričama о dragom Bogu“ koje su namenjene deci i u kojima pričanje deci stoji i kao neka vrsta formalnog okvira i u većini ostalih pripovedaka, njihovih motiva i građe. U „Pričama о dragom Bogu“ čitava pripovedačeva optika je usmerena na literarno uobličavanje pobožnosti i uopšte odnosa Boga s dečjeg stanovišta. Ovakav promišljen postupak može, doduše, da posluži i kao neka vrsta alibija za propagiranje jedne nove, alternativne religioznosti, pobožnosti izvan i, po autorovom uverenju, očito i iznad uobičajene crkvene i teološke prakse, ali pobožnost je za autora očito i jedan od bitnih elemenata kako dečjeg života i sveta tako i svesti jednostavnih, prirodi bliskih ljudi i čitavih naroda. Tema religije i verovanja ima međutim, svoje korene i u duhovnoj klimi poslednje decenije XIX veka u vilhelminskoj Nemačkoj u kojoj jedan značajan sloj mladih intelektualaca oseća potrebu da prevaziđe onaj okoštali, crkveno-dogmatski odnos prema Bogu, religiji i verovanju, da nađe svoj lični modus verovanja i pobožnosti. Oseća se ovde uticaj one, na Ničeovoj filozofiji zasnovane, „filozofije života“, jedne od osnovnih kategorija nemačkog duhovnog života na prelazu veka, stava koji je u opoziciji prema hrišćanskom dogmatskom shvatanju života i uopšte metafizici i transcendentalnosti. Ovaj vitalističko-biologistički stav jedini smisao života vidi u životu samom sa svim njegovim manifestacijama. I za Rilkea će „život` obuhvatati čitav pojavni svet, uključujući ne samo ljude nego i prirodu, no on će svoju filozofiju života graditi i na religioznom iskustvu italijanske renesanse i folklornom ruskom shvatanju pobožnosti i religije. Rajner Marija Rilke rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji mu žive odvojeno i on se s majkom se seli u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. U oktobru 1886. godine, na očev zahtev, pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije naziva „početkom odvratnosti“. Plašljiv, povučen i tih, ne uspeva se prilagoditi pitomačkom vojničkom životu, premda mu u zavodu dopuštaju da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Rilkeov rad, utemeljen je pod uticajem klasičnih autora. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Prevodio je s francuskog, engleskog i italijanskog jezika. Od 1897. do 1899.godine živi u Minhenu i Berlinu; putuje u Italiju i Rusiju. Zatim živi u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se ženi vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspada. Posle toga duže živi u Parizu, putuje u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911–1912. godine živi u zamku Devin blizu Trsta. Rat provodi u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanjuje u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. Neka dela: Soneti Orfeju Nove pesme Knjiga slika Žrtva Larima Život Marijin MG9 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Amerika nije ni najčitaniji ni najbolje proučen Kafkin roman. To nesumnjivo proističe iz činjenice da u tom svom prvom romanu on u svojim razmišljanjima ne ide do kraja. Daleko smo još od stroge jednostavnosti Zamka. Kafka će se kasnije odreći slikovitosti, patetike, svih onih ukrasa koji u Americi još uvek odvraćaju pažnju od bitnog. U romanu imamo traženje tona, mnoštvo likova, mešavinu stilova; on ispoljava zanatsku umešnost zbog koje mu je autor kasnije strogo sudio, ali koja ga čini i prijatnijim i bar naizgled, najpristupačnijim od svih Kafkinih dela. Sedamnaestogodišnji Karl Rosman isteran je iz roditeljskog doma i otpremljen u Ameriku zbog nesrećnog seksualnog čina sa služavkom, koja je rodila njegovo dete. Već od prvih redova romana vidno je da Kafkina Amerika nije i ne može biti stvarna Amerika Kafkinih savremenika: kip boginje slobode koja diže mač umesto baklje biće prvo što će mladi Rosman ugledati iz prekookeanskog broda kada uplovi u njujoršku luku. Čitalac je tako namah uveden u Kafkin groteskni, izobličeni svet u kojem se zlosrećni junak bori sa bremenom imaginarne ili stvarne krivice. Očekujući iskupljenje u obećanoj zemlji, Rosman pokušava da se obrazuje i da upornim trudom i radom popravi svoj položaj u društvu. Njegovi pokušaji ostaju bez uspeha. On putuje od mesta do mesta, sreće putnike i nitkove, upada u bezizlazne situacije, trpi nepravdu. Ali ma kako mračne bile neprilike u kojima će se naći junak Amerike, Kafka nikada ne gubi svoj smisao za humor, a Amerika kao svojevrsna parodija „američkog sna“ pruža nam zapanjujuće modernu i vizionarsku predstavu užurbanog masovnog društva. Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Kirling, pored Beča, 3. jun 1924) jedan je od najznačajnijih čeških pisaca jevrejskog porekla, kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[1] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felisi Bauer te najmlađoj sestri, Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt s vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kraktih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik gladovanja pripremio za štampu, ona nije odšampana do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Dvorac i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorirajući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931.), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[2] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvsrnog poznavatelja ljudske naravi.`[3] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[4][5] obrednog dželata (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonice s velikom jevrejskom populacijom.[6] Nakon što je radio kao trgovački putnik, s vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[7] Kafkina majka, Julija (1856—1934.), bila je kćerka Jakoba Lovija, bogatog trgovca biljkama iz Podjebradija,[8] koja je bila bolje obrazovana od svog supruga.[4] Kafkini su roditelji verojatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pejorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verojatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim. Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini Starog gradskog trga u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[10] Njegova braća, Georg i Heinrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[11] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[12] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[13] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje U razdoblju od 1889. do 1893., Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je s njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[3][15][16] Po završetku osnovne škole 1893., Kafka je primljen u strogu, klasično-orjentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[17][18] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[19] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[20] Maturske ispite položio je 1901. godine.[21] Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[22] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale je znatno duže što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[23] Takođe se pridružio i studenskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[24] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[25] Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[24] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[26] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[27] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalni odgoj i Iskušenje svetoga Antona na francuskom, na Kafkin predlog.[28] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[29] Uz navedene, Kafka je bio zainteresiran i za češku književnost[17][18] te dela Johana Volfganga Getea.[30] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima...

Autor - osoba Kristijane F., 1962- = Christianne F., 1962- Rik, Horst, 1941- = Rieck, Horst, 1941- Naslov Mi deca sa stanice Zoo / [ispričala] Kristijana F. ; prema magnetofonskim zapisima napisali Kaj Herman i Horst Rik ; s predgovorom Horsta E. Rihtera ; prevela s nemačkog Sanja Došlov Jedinstveni naslov Wir Kinder vom Bahnhof Zoo. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2004 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Sremski Karlovci : Kairos, 2004 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 309 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Herman, Kaj Došlov, Sanja Rihter, Horst-Eberhard Zbirka ǂBiblioteka ǂDuga ISBN 86-7128-017-9 !(karton) Napomene Prevod dela: Wir Kinder vom Bahnhof Zoo Tiraž 1.000 Beleška o autorima: str. 2 Predgovor: str. 5-11 Rečnik manje poznatih reči: str. 308-309. Predmetne odrednice Narkomanija -- Omladina -- U literaturi Kristijana F. je probala hašiš kad je imala dvanaest godina, a sa trinaest je već postala zavisna od heroina. Svakog jutra je odlazila u školu, a popodne se, kao i ostali mladi narkomani, prostituisala na stanici Zoo i tako dolazila do novca za drogu. Njena majka skoro dve godine nije znala da joj ćerka vodi dvostruki život. Kristijana detaljno i potpuno opisuje sudbinu dece, koju javnost primećuje tek kada postanu žrtve droge. Nakon burnih godina u Americi i Grčkoj autorka ponovo živi u Berlinu. U više navrata se borila protiv droge, jer praktično nijedan bivši narkoman nije siguran od recidiva. Knjiga „Mi deca sa stanice Zoo” bila je obavezan deo svake kućne biblioteke jer, osim što opisuje surovu sudbinu mlade Kristijane i njenu zavisnost od droge, ona služi kao upozorenje o prostituciji mladim generacijama, kao i čega treba da se klone. Sećam se kada mi je mama poklonila ovu knjigu i kada sam prvi put uzela da je čitam. Već drugo poglavlje ledilo mi je krv u žilama i koža mi se ježila. Odlučila sam da gledam samo slike – jer to izdanje je dolazilo sa slikama realnih likova iz knjige, i bila sam jako iznenađena. U sebi sam pomislila: ‘Pa oni su tako mali… kao ja…’ i verujem da je poklanjanje te knjige meni bio jedan od boljih roditeljskih poteza moje majke. Elem, kako sam skoro organizovala kućnu biblioteku, videla sam tu knjigu i zapitala se gde li je sada Kristijana F.? Da li je živa? Čista? Njene reči služile su kao upozorenje svim tinejdžerima o opasnostima narkomanije i zavisnosti, i prostitucije, te kako život može da ode u propast u tren oka. „Mi deca sa stanice Zoo” je izašla 1978. godine kada je u Kristijaninom životu uveliko vladao pakao, a knjiga je bila njena ispovest i nada za spasenjem. Naime, ona u knjizi otkriva da je sa 14 godina prvi put uzela heroin, a ubrzo se našla u začaranom krugu narkomanije i prostitucije na berlinskoj stanici Zoo, koja je već bila poznata kao mesto za prostituciju, posebno maloletnika. Ona je tih 70-ih šokirala ceo svet – a zapravo samo je otkrila surovu realnost. Osim što je pričala priče iz svog života u periodu od četiri godine, knjiga je poslužila kao portret Zapadnog Berlina u to vreme i brzo je prodata u milionima primeraka. Njena priča je bila toliko šokantna da skoro niko ko je čitao nije verovao da će prava Kristijan F. živeti mnogo duže. Bila je pravi bum i Kristijana je tako stekla veliku slavu. Sa slavom ide i novac, a i njena želja da svoj život potpuno sredi odvela je u Los Anđeles gde su je zvali ‘džanki princeza’, a tamo je navodno spavala sa Dejvidom Bouvijem. Pobegla je iz Nemačke, ali ne i od svojih demona, te kako je policija u Americi uhvatila sa drogom, morala je da napusti ovu zemlju. Pokušavala je da sredi svoj život i na odvikavanju upoznala čoveka sa kojim je 1996. dobila sina Filipa. Partner ju je ostavio, a dete oduzela socijalna služba. Pričalo se čak da je u jednom trenutku otela svoje dete i otišla u Amsterdam, ali da se to nije završilo kako je želela. Tri decenije kasnije, Kristijana je objavila svoje memoare ‘Kristijana F – Moj drugi život’. Njeno zdravlje je narušeno zbog hepatitisa C od kojeg je dobila 80-ih godina. Snimljen je i film po njenoj prvoj knjizi, ali njoj se nije nešto dopao. „Ali zapravo mi se film ne sviđa toliko, ne opisuje kako sam odrastala, kako su me roditelji zanemarivali. Moj otac je bio pijanac i zlostavljao je moju sestru i mene. Bio je kolerik, a moja mama nije radila ništa, više je volela svoju aferu sa drugim muškarcem i brinula o svojoj lepoti. Bila sam tako usamljena kada sam bila dete. Samo sam želela da pripadam i borila sam se sa svetom”, istakla je Kristijana u intervjuu 2013. godine. u njoj postoji kajanje što je svoju priču uopšte podelila sa svetom. „Mislim, imala sam 16 godina kada sam napisala knjigu i samo sam htela sve da izbacim iz sebe. To je bila terapija za mene. Mislili smo da će knjiga biti posebno interesantna, ali ipak samo jedna među hiljadama. Ali toliko smo pogrešili. Odjednom sam postala poznata, ali nisam mogla da shvatim šta to znači za moj život. Za javnost sam bila poznata narkomanka, kao eksponat. Svi su hteli da razgovaraju sa mnom, da me vide i da me pitaju: ‘Hoće li uspeti ili ne? Da li je već mrtva? Da li je još uvek zavisnik?’ Nisu me želeli kao komšiju ili devojku njihovog sina. Kristijana F je kul izdaleka, ali ne preblizu, nikako! Ne zanima ih ništa u vezi mene, osim što sam narkomanka. To je razlog zašto žalim što sam napisala knjigu i što je snimljen film”, istakla je ona tada. Tri njena bliska prijatelja su umrla u vreme kada je film izašao i to što je ispričala svoju priču nije joj spasilo život. „Ako ništa drugo, verovatno ga je skratilo. Ne bih imala sav taj novac od honorara, pa možda ne bih bila u prilici da kupujem heroin toliko godina posle. Možda bih se ranije očistila i danas bih bila u boljem stanju.” I te 2013. godine otkrila je da na metadonu, a da ponekad zapali i džoint. „Pijem previše alkohola. Moja jetra će me ubiti. Imam cirozu zbog hepatitisa C. Umreću uskoro, znam to. Ali nisam ništa propustila u životu. Dobro sam s tim. Dakle, ovo nije nešto što bih preporučila ikome: ovo nije najbolji život za živeti, ali to je moj život”, istakla je Kristijana 2013. godine. Njene poslednje fotografije iz javnosti su upravo iz te godine. godine kad je predstavljala knjigu „Moj drugi život“. „Nadam se da će ‘Moj drugi život’ više uplašiti ljude da ne koriste droge nego moja prva knjiga. Sasvim sam sigurna da hoće. Opisuje koliko sam bola imao u životu i već sam objasnila da verujem da ću umreti veoma ranom i bolnom smrću.“ MG103 (N)

Knjiga je u veoma dobrom stanju Vujčić-Laszowski, Ivanka, hrvatska književnica (Golubinci, Vojvodina, 29. V. 1907 – Zagreb, 4. III. 1992). Školovala se u Zagrebu, gdje je do umirovljenja 1952. radila kao knjižničarka u HNK-u. Od 1954. živjela je u Splitu, gdje je uređivala časopis Mogućnosti i biblioteku splitskoga pododbora Matice hrvatske Suvremeni pisci. U književnosti se javila 1924. u listu Omladina. U jedinoj pjesničkoj zbirci Pjesme (1939) slijedi tradiciju slobodnoga stiha. U romanu Vranjara (1949) neonaturalističkim je elementima kontrastno oslikala obitavalište ciganskih nomada i staleški uređen ruralni šokački krug. Roman Čahure (1958) označava zaokret prema psihološkom realizmu – prati sudbinu i tijek svijesti izolirana pojedinca – te se bavi skučenim prostorima malograđanskoga duha. Na Čahure se problematikom i pripovjedačkim postupkom nadovezuje roman Sjene (1966), o građanskoj obitelji koja živi pomalo izolirano u starom feudalnom zdanju u prvim danima rata, a u središtu su sebična ljubav, patološka mržnja i bolesna ljubomora među njezinim članovima. Roman Padalo je mrtvo lišće (1979), nastao proširivanjem istoimene novele iz 1955., označava povratak realističkoj tradiciji. U romanu Nad istrulim ribnjacima (1985), faulknerovski prikazujući moralno i materijalno propadanje dviju plemenitaško-građanskih obitelji, vraća se analitičkoj prozi, lirizmu i psihološkom portretiranju likova. U memoarskoj prozi Prije sedam desetljeća (1988) dokumentaristički prikazuje događaje i njihovu uzročno-posljedičnu povezanost. Prevodila je s njemačkoga, bugarskog i ruskog jezika. Ostala djela: Spašeno svjetlo (1949), Krvavi konaci (1987), Povratak (1990). Tvrdi uvez Stranica 227 Godina 1958. Naprijed - Zagreb

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Virgilije Nevistic Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa Mosta bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Biografija Branko Ćopić, bista u Herceg Novom Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Aco Šopov u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”.[6] U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[7] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[8] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[9] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[10] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[11] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[12] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.... Biblioteka Vjeverica

Knjaževac SKZ, 1991. Sa predgovorom Marka Nedića. Drugo izdanje. Odlično očuvana. Ninova nagrada 1990. Osnovna specifičnost novog Josićevog romana je u izboru književne teme, vremenu u koje je ona postavljena i u proznom postupku kojim je ostvarena. Priču za svoj roman Miroslav Josić Višnjić je pronašao u prošlosti srpskog naroda u Vojvodini u vreme revolucionarnih događaja 1848. i 1849. godine (…) Književna građa prethodnih Josićevih knjiga zasnovana je na činjenicama iz svakodnevnog života mladih ljudi današnjeg vremena, dok su u novom romanu književni likovi postavljeni u određenu istorijsku situaciju koja je zahtevala od njih ponašanje usklađeno sa odgovarajućim istorijskim kontekstom. Ali autor se ni u ovom slučaju nije odrekao svog dominantnog narativnog postupka, postupka lirizacije proznog jezika i stila, pa njegov novi roman predstavlja veoma neobičan i izuzetno uspešan spoj modernog proznog prosedea i klasične književne teme iz nacionalne prošlosti (…) Roman je podeljen u trideset tri poglavlja, uz prolog i epilog koji ga uokviruju u vremenskom, kompozicionom, pa samim tim i u semantičkom smislu. Marko Nedić (Moderna narativna vizija istorijskog pamćenja) Miroslav Josić Višnjić (Stapar kod Sombora, 15. decembar 1946 — Beograd, 8. septembar 2015[1]) bio je srpski književnik. Legat Miroslava Josića Višnjića deo je Gradske biblioteke `Karlo Bijelicki` u Somboru[2] a deo zaostavštine Josić Višnjića nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Biografija U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a Učiteljsku školu (Preparandiju) u Somboru.[3] Na Filološkom fakultetu u Beogradu apsolvirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti (tzv. Svetska književnost).[3] Dugo je honorarno radio kao lektor, korektor i tehnički urednik u raznim izdavačkim kućama, listovima i časopisima.[3] Bio je sekretar lista „Student“, urednik časopisa `Relations`.[3] Bio je zaposlen u Srpskoj književnoj zadruzi.[4] Pokrenuo je biblioteku „Novi Albatros“.[4] Prvi je počeo privatno izdavanje knjiga (posle S. Mašića) u „Književnoj fabrici MJV i deca“.[5] Bio je predsednik PANU. Njegovi radovi prevođeni su na više jezika: poljski, francuski, engleski, nemački, mađarski, holandski, italijanski, češki, slovački, bugarski i makedonski jezik. Dve njegove knjige objavljene su na poljskom, dve na engleskom i jedna na francuskom jeziku.[6] O njegovom radu objavljeno je nekoliko stotina kritičkih radova (preko 3.000 stranica), više tematskih celina u časopisima, stotine novinskih članaka, a treba pomenuti: Doktorsku tezu Marka Nedića, Proza i poetika M. Josića Višnjića (2008), Knjiga Snežane Brajović, Stvarnosne igre (2012), Magistarski rad Sonje Kapetanov, Lirski godovi (Rane pripovetke MJV) (2010), kao i pet zbornika Proza MJV (1979), Alfa i omega (1986), Trideset godina, pola veka (1996), Venac kritičkih radova (2006) i Zlatni vek Miroslava Josića Višnjića (2006). Književnik Mihajlo Pantić ga je smatrao za jednog od najboljih stilista srpske proze od 1968. do danas. Pantić navodi da je Josić Višnjić bio na tragu Velja Petrovića i Miloša Crnjanskog, sa setnim, poetizovanim ravničarskim duhom pripovedanja.[7] Lično je bio protiv ljudskih i književnih konvencija i večito u otporu prema ustaljenom sistemu.[8] Putovao je po svetu najčešće o svom trošku u Poljsku, Francusku, Kanadu, Mađarsku, Švedsku, Holandiju, Češku, Rumuniju, Italiju, Nemačku, Grčku, Kinu.[4] Bio je oženjen Mirjanom,[4] ima troje dece (Jelena, Miroslav i Pavle) i šest unuka. Nagrade Dobitnik je velikog broja književnih nagrada među kojima su: Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu Lepa Jelena, 1969. Nagrada lista „Mladost”, za roman Češka škola, 1972. NIN-ova, za knjigu Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, 1990.[3] Borbina nagrada, , za roman Pristup u kap i seme, 1992. Nagrada „Borisav Stanković”, za roman Pristup u kap i seme, 1993. Nagrada „Stanislav Vinaver”, za roman Pristup u kap i seme, 1993. Andrićeva nagrada, za knjigu Novi godovi, 1998.[3] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 2003. Nagrada „Todor Manojlović”, 2004. Nagrada „Račanska povelja”, 2006. Nagrada „Veljkova golubica”, 2007. Nagrada „Jovan Skerlić”, za roman Stablo Marijino, 2010. Nagrada „Svetozar Ćorović”, za knjigu pripovedaka Đurđevdan i drugi datumi, 2015. Oktobarska nagrada (Beograda i Sombora) Nagrada „Ljubiša Jocić” Dela Njegove pripovetke štampane su u tridesetak antologija i izbora u zemlji i inostranstvu. `Izabrana dela objavljena su 1995. u sedam knjiga, a u trećem milenijumu objavljena su mu Dela u pet knjiga. Sve njegove priče štampane su u jednom tomu (880 strana) pod naslovom Sabrane pripovetke (2007) Lepa Jelena, knjiga pripovedaka, (1969, 1980, 1995, 2007) Dvanaest godova, knjiga pripovedaka, (1977, 1995, 2007) Kvartet, knjiga pripovedaka, (1994, 1995, 2007) Novi godovi, knjiga pripovedaka, (1998, 2007) O dudu i grobu, knjiga pripovedaka, (2005, 2007) Priče iz trapa, knjiga pripovedaka, (2006, 2007) Đurđevdan i drugi datumi, knjiga pripovedaka, 2015) Roman o smrti Galerije, novela, (1970, 1974, 1975, 1995) Češka škola, roman, (1971, 1980, 1994, 1995) Pristup u svetlost, roman, (1975, 1980, 1983, 1993, 1995, 2002) Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, roman, (1990, 1991, 1995, 1997, 2002) Pristup u kap i seme, roman, (1992, 1995, 1998, 2002) Svetovno trojstvo, roman, (1996, 2002) Pristup u počinak, roman, (1999, 2002) Roman bez romana, roman, (2004) Dok nas smrt ne rastavi, roman, (2004) Stablo Marijino, roman, (2008) Baron iz šaraga, roman, (2013) TBC (2002) Moje burne godine (1993, 1995, 2005) Đerdan od divana (2005) Osim sveta, pesme za decu, (1978) U drugom krugu, knjiga tekstova, (1995) Pisma srpskim piscima, knjiga tekstova, (2007) Margina, knjiga tekstova, (2010) Miloš, Crnjanski, knjiga tekstova, (2013) Dok srce kuca, knjiga tekstova, (2015) Ratna pošta, prepiska iz vremena bombardovanja (2002; drugo izdanje 2009, sa komentarima) Spomen-broj lista „Golub“, izbor za reprint, (1977) Rečima po platnu sveta, knjiga o slikaru Petru Konjoviću (1978, 1998) Optužujem, knjiga o rušenju 713 grobova u rodnom selu, (2009, sa 100 fotografija) Pisac protiv Agencije, polemička knjiga (1997) Sudanija, polemička knjiga (2002) Azbučnik prideva u srpskoj prozi 20. veka, izbor iz srpske književnosti (1991, 1995, 2007) Antologiju srpskih pripovedača 19. i 20. veka, izbor iz srpske književnosti (1999) i drugo. ZAVEŠTANjE, pesme + BIBLIOGRAFIJA MJV (oktobar 2010) CD dela MJV u 50 numerisanih primeraka (2013) Pripovetke, romani, pesme, zapisi, prevodi, tv-film Pogledaj me, nevernice, radio drame, tumačenja, album i arhiva Najlepše pripovetke M. Josića Višnjića, u izboru i sa predgovorom Milosava Tešića (2002) Češalj, monodrama Radio Beograd emitovao je njegove drame Služba oca Radoslava (1971, režija Darko Tatić) i Odbrana i propast Bodroga (1991, režija Boda Marković) Televizija Beograd više puta prikazala je njegov TV film Pogledaj me, nevernice (1974, režija Srđan Karanović)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ljubomir Nenadović (Brankovina, 14/26. septembar 1826 — Valjevo, 21. januar/2. februar 1895) bio je srpski književnik, diplomata i političar.[1] Biografija Rođen je 14/26. septembra 1826. godine u Brankovini kod Valjeva, u porodici Nenadovića.[2] Otac mu je prota Matija Nenadović, a deda knez Aleksa. Osnovnu školu je završio u Brankovini i Valjevu, a Gimnaziju u Beogradu. Studirao je prvo na beogradskom Liceju, a potom u Pragu i Nemačkoj, u Berlinu i na Univerzitetu u Hajdelbergu.[3] Kad se vratio 1848. godine, bio je kratko vreme profesor Liceja u Beogradu, viši činovnik ministarstva i diplomata. Tokom 1860. godine bio je ministar prosvete i po položaju predsednik Društva srpske slovesnosti. Nekoliko godina je proveo u Crnoj Gori, kao gost kneza Nikole. Na svoj zahtev penzionisan je 1868. godine, a penziju je provodio najčešće ili u Valjevu ili u nemačkim banjama u Visbadenu i Homburgu. Puno je radio na razvoju kulturnog života u Valjevu, a zaposlio se i u jednom valjevskom lokalnom listu i maloj štampariji.[4] Bio je jedan od prvih Srba koji su se školovali u inostranstvu i započeli rad na književnosti. Bio je među prvih 16 redovnih članova Srpske kraljevske akademije koje je 1887. imenovao kralj Milan Obrenović.[2][5] Godine 1892. Narodna skupština mu je dodelila dodatnu, državnu penziju u iznosu od 4000 dinara. Naredne godine Književničko-umetnička zajednica u Beogradu je organizovala veliku proslavu pola veka Nenadovićevog književnog rada.[4] Kao penzioner, živeo je u Valjevu do smrti 21. januara/2. februara 1895. godine, sahranjen je po svojoj želji u porti crkve u Brankovini. Bio je pod starost mecena budućem slikaru Dragomiru Glišiću iz Valjeva.[6] Po njemu su nazvane OŠ „Ljuba Nenadović” Čukarica i OŠ „Ljubomir-Ljuba Nenadović” Ranilović. Nenadović je počeo da piše još kao đak i na književnosti je radio ozbiljno i bez prekida. Njegove prve pesme su objavljene 1843. godine u časopisu Podunavka.[3] On je imao široko filozofsko obrazovanje, dosta je putovao i bio upoznat sa savremenim idejama i kulturom zapadnih naroda. On je pristalica racionalističke filozofije i poštovalac Dositeja Obradovića, na koga inače umnogome podseća. Kao i Dositej, i Nenadović je više praktičan duh i reformator, koji književnost uzima samo kao sredstvo za popularisanje naprednih i slobodoumnih ideja. Napisao je dve zbirke pesama, šaljivih, programskih i u obliku epigrama i basni. Neke od njih, kao „Popara“ i „Maniti glumac“, bile su veoma popularne i visoko cenjene. Kao poezija, njegove pesme su slabe, bez zanosa i prave pesničke dikcije. To je pouka u stihu, napredne i dobronamerne ideje kazane vedro, duhovito i intimno. Znatno su važniji Nenadovićevi putopisi, pet knjiga, pisani u obliku pisama. To su Pisma iz Švajcarske, Prva pisma iz Nemačke, Pisma iz Italije, u kojima najviše govori o Njegošu, Druga pisma iz Nemačke i Pisma o Crnogorcima.[5] Sva su ta pisma puna humora, vedrine i dosetljivosti. „Svaki čitatelj, kaže on, može držati da su upravo njemu pisana“. I pisma nemaju više umetničke, pa ni filozofske vrednosti, jer nisu tako ni zamišljena. U njima nema plastičnih opisa prirode i dubljih filozofskih zapažanja o narodima i kulturama. Nenadović izbegava taj način namerno i uvek ostaje samo zanimljiv, jednostavan i srdačan. Njegov je cilj da pouči, da zabavi i razvedri dušu čitaočevu. Pisma o Crnogorcima su svakojako najinteresantnija. On je Crnu Goru i Crnogorce posmatrao iz kneževe pratnje, pa je zbog toga njegovo prikazivanje odveć idealisano, ali u svakom slučaju zanimljivo. Ma koliko da je Nenadović bio Evropljanin i racionalista, on je nagonski osetio visoku vrednost srpskog patrijarhalnog morala, i u toj pokrajini, u zaklonu od svih kulturnih uticaja, gde su narodni život i običaji sačuvali najstarije oblike, on je zapazio mnoge lepe osobine „čojstva i obraza“ našeg naroda. U pismima o Crnogorcima on je te osobine naročito isticao i opisivao. Kada je 1858. godine bio postavljen za sekretara Srpske agencije u Carigradu, Nenadović je to iskoristio da obiđe Grčku, Svetu Goru, Solun i Arhipelag. Ovo putovanje je inspirisalo njegov spev Dojčinović Vojin. Nenadović se bavio i prevođenjem. Naročito je vredan pomena njegov prevod „Francuske revolucije“ od Minjea, „delo u svoje doba jako omiljeno i mnogo čitano u liberalnim omladinskim redovima“. Ljubomir P. Nenadović - Pisma iz Italije, 1881. Vrednost Nenadovićeva rada je više istorijska nego umetnička. Pišući lako i zanimljivo, jezikom neobično čistim i tečnim, on je u svoje vreme bio veoma popularan i mnogo čitan. Za stvaranje čitalačke publike i uobličavanje savremenog književnog jezika njegova je zasluga nesumnjiva. Nenadović je bio jedan od prvih srpskih planinara. Izdavao je i uređivao list Šumadinka,[1] u kojem je 1850. objavio članak „Jedan dan iz putovanja mog po Srbiji 1845. godine“. Šumadinka je izlazila sa prekidima do kraja 1857. godine.[3] Osim na planinske vrhove Srbije i Crne Gore, popeo se i na mnoge druge evropske planine i o njima je pisao u svojim glavnim delima: Pisma iz Italije, Pisma iz Nemačke, Pisma iz Švajcarske.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Todor Stefanović Vilovski (Zemun, 25. decembar 1854 — Žombolj, 9. januar 1921) bio je srpski novinar, književnik, istoričar i političar. Biografija Rođen je u Zemunu 1854. godine, od oca Jovana Stefanovića Vilovskog (1821-1902) austrijskog oficira, publiciste i stručnjaka hidrologa.[1] U rodnom gradu je završio osnovnu školu i započeo gimnaziju. Porodica se 1865. godine preselila iz Zemuna u Beč. U Beču je mladi Stefanović završio gimnaziju a potom i studije na tamošnjem Univerzitetu. Njihova porodična kuća u Beču je bila (naročito nedeljom) stecište srpskih oficira, književnika, umetnika, novinara, političara. Ostavio je značajnu obimnu memoarsku građu u kojoj je živopisno opisao brojne savremenike.[2] Umro je nakon Prvog svetskog rata u Žombolju, početkom 1921. godine. Društveni angažman Zajedno sa novinarom Stevanom Ćurčićem je pokrenuo u Beču 1875. godine ilustrovani list `Srbadiju`. Kada su Slovenci 1880. godine pokrenuli `Slovenski almanah` u Beču, urednici srpskog dela bili su Todor i Paja J. Marković. Todor je više puta biran za predsednika studentskog društva `Zora` u Beču. Za vreme njegovog mandata između 1875-1880. godine broj članova studenata povećao se sa 27 na preko 80. Urednik je časopisa `Srpska Zora` u Beču 1880. godine. Godine 1905. on je u Beču u bečkom naučnom klubu održao na nemačkom jeziku predavanje na temu: `O Carigradu i njegovom značaju kao kulturnog i modernog grada u srednjem veku`.[3] Prethodno predavanje održano 3. novembra 1905. godine za nemačku publiku imalo je naslov: `Grad i tvrđava Beograd...`. Još 1893. godine Stefanović je u istom bečkom klubu održao predavanje o vizantijskim ženskim karakterima.[4] Primljen je po svojoj molbi u srpsko podanstvo 14. novembra 1881. godine.[5] Odmah je postavljen za šefa srpskog presbiroa. U Srbiji je bio sekretar Ministarstva spoljnih poslova (1885). Redovni je član Srpskog poljoprivrednog društva u Beogradu.[6] Napisao je nekoliko knjiga o istoriji Beograda. Njegov zapaženi publicistički rad je rasprava `Carigrad kao centar mode u srednjem veku` iz 1907. godine.[7] Za vreme Balkanskih ratova bio je on ponovo šef srpskog pres biroa u Londonu (1913). Vratio se u Beograd početkom 1916. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna druge knjige malo ostecena, ostalo uredno! Gustav Majrink Urednik: Dragos Kalajic Predgovori: Herman Hese Borhes Gustav Meyrink (19. siječnja 1868. – 4. prosinca 1932.) bio je pseudonim Gustava Meyera, austrijskog pisca, romanopisca, dramatičara, prevoditelja i bankara, najpoznatijeg po svom romanu Golem. Opisan je kao `najcjenjeniji pisac na njemačkom jeziku u području natprirodne fikcije` Gustav Meyrink rođen je pod imenom Gustav Meyer u Beču, Austro-Ugarska (danas Austrija) 19. siječnja 1868. Bio je izvanbračni sin baruna Karla von Varnbülera und zu Hemmingena, württemberškog ministra, i glumice Marije Wilhelmine Adelheyd Meyrink. Meyrink, unatoč izjavama nekih njegovih suvremenika, nije bio židovskog podrijetla – ta je glasina nastala zbog zabune njegove majke s Židovkom istog imena.[1] Do svoje trinaeste godine Meyrink je živio uglavnom u Münchenu, gdje je završio osnovnu školu. Zatim je kratko ostao u Hamburgu, sve dok se njegova majka nije preselila u Prag 1883. Prag Meyrink je u Pragu živio dvadeset godina i više puta ga je prikazao u svojim djelima. Godine 1889., zajedno s nećakom pjesnika Christiana Morgensterna, Meyrink je osnovao vlastitu bankovnu tvrtku pod nazivom `Meier & Morgenstern`. U Pragu se dogodio događaj koji je odigrao providonosnu ulogu u Meyrinkovu životu. Meyrink ga je opisao u autobiografskoj priči `Pilot`. Tog dana, 14. kolovoza 1892., na Veliku Gospu, Meyrink, star dvadeset i četiri godine, navodno je stajao za njegovim stolom s pištoljem na glavi, odlučan da se ubije. U tom trenutku začuo je čudan zvuk grebanja i nečija mu je ruka stavila malenu knjižicu ispod vrata. Knjižica se zvala Zagrobni život. Meyrink je bio iznenađen ovom dramatičnom slučajnošću i počeo je proučavati literaturu okultizma.[1] Studirao je teozofiju, kabalu, kršćansku sofiologiju i istočnjački misticizam. Do svoje smrti Meyrink je prakticirao jogu i druge okultne vježbe. Rezultati tih studija i praksi nalaze se u Meyrinkovim djelima, koja se gotovo uvijek bave raznim okultnim tradicijama. U to vrijeme Meyrink je također bio član Hermetičkog reda Zlatne zore u Londonu. O tome svjedoči pismo Williama Wynna Westcotta (1893.), koje je ostalo u Meyrinkovoj privatnoj arhivi.[potreban citat] Također je bio član Teozofskog društva, ali samo privremeno. Godine 1902. Meyrink je optužen za prijevaru. Optužen je za korištenje spiritualizma kako bi imao koristi od bankarskih operacija. Iako je nakon dva mjeseca pušten iz zatvora, njegova bankarska karijera je zapravo okončana. Njegova iskustva iz zatvora opisana su u njegovom najpoznatijem romanu Golem (1913–14).[2] Rani radovi Naslovnica Vrućeg vojnika i drugih priča. Tijekom 1900-ih Meyrink je počeo objavljivati ​​satirične kratke priče u časopisu Simplicissimus, potpisujući ih majčinim prezimenom. Tijekom proljeća 1903. objavljena je Meyrinkova prva knjiga The Hot Soldier and Other Stories. Otprilike u isto vrijeme preselio se u Beč. Gotovo odmah nakon njegova dolaska nova kompilacija njegovih kratkih priča, Orhideja. Čudne priče, objavljen je. Dana 8. svibnja 1905. Meyrink se oženio Philomene Bernt, koju je poznavao od 1896. 16. srpnja 1906. rodila mu se kćer Sybille Felizitas. Dana 17. siječnja 1908., dva dana prije Meyrinkovog četrdesetog rođendana, rođen je drugi sin, Harro Fortunat. Nakon toga, glavni lik drugog Meyrinkovog romana Zeleno lice dobio je isto ime. Godine 1908. objavljena je treća zbirka kratkih priča, Waxworks. Budući da je trebao novac, Meyrink je počeo raditi kao prevoditelj i postao je plodan; tijekom pet godina uspio je prevesti na njemački petnaest svezaka Charlesa Dickensa, kao i djela Rudyarda Kipliga i Lafcadija Hearna.[3] Nastavio je prevoditi sve do svoje smrti, uključujući razna okultna djela, pa čak i Egipatska knjiga mrtvih. Meyrink je također uredio niz knjiga o okultizmu. Godine 1911. Meyrink se s obitelji preselio u mali bavarski gradić Starnberg, a 1913. u Münchenu je objavljena knjiga Des deutschen Spießers Wunderhorn (Čarobni rog njemačkog filistinca). Bila je to kompilacija kratkih priča iz prethodne tri knjige i nekoliko novih; naslov je parodija na Des Knaben Wunderhorn. Mnoge od tih priča imale su satirične stilove, ismijavajući institucije kao što su vojska i crkva; Austrijski pisac Karl Kraus kasnije će opisao Meyrinkov rad kao spoj `budizma s nesklonošću prema pješaštvu`.[3] Slava Godine 1915. objavljen je prvi i najpoznatiji Meyrinkov roman Golem, iako se njegovi nacrti mogu pratiti do 1908. Roman se temelji na židovskoj legendi o rabinu koji je zarađivao za život poznatom kao golem (גולם) iz gline i animirao ga kabalističkom čarolijom, iako ove legende nemaju mnogo veze s zapletom priče. Glavni lik je Athanasius Pernath, suvremeni lapidarij iz Praga. Čitatelju je prepušteno da odluči hoće li Pernath jednostavno zapisivati ​​svoje halucinacije ili postupno postaje pravi golem. Frenschkowski opisuje Golema i kao `priču o dubokoj inicijaciji i urbanu fantaziju`.[1] Roman je postigao veliki komercijalni uspjeh. Godine 1916. objavljena je još jedna kompilacija kratkih priča Šišmiši, a ubrzo i drugi roman Zeleno lice. Sljedeće godine njegov treći roman, Walpurg je noć, napisano je. Uspjeh ovih djela doveo je do toga da Meyrink bude rangiran kao jedan od tri glavna autora natprirodne fikcije na njemačkom jeziku (zajedno s Hannsom Heinzom Ewersom i Karlom Hansom Stroblom).[4] Meyrink se protivio Prvom svjetskom ratu, zbog čega su ga njemački nacionalisti osudili; Njemački `Völkisch` novinar Albert Zimmermann (1873.-1933.) opisao je Meyrinka kao `jednog od najpametnijih i najopasnijih protivnika njemačkog nacionalističkog ideala. On će utjecati - i korumpirati - na tisuće i tisuće, baš kao što je Heine učinio`.[5] ][6] Godine 1916. Des deutschen Spießers Wunderhorn je zabranjen u Austriji.[5] Do 1920. Meyrinkovi financijski poslovi su se poboljšali tako da je kupio vilu u Starnbergu. Vila je postala poznata kao `Kuća kod posljednje lampe` prema nazivu kuće iz Golema. Tamo su on i njegova obitelj živjeli sljedećih osam godina i napisana su još dva djela – Bijeli dominikanac i Meyrinkov najduži roman Anđeo zapadnog prozora.[6] Godine 1927. Meyrink je formalno prešao na mahayana budizam.[1] Smrt Ime `Fortunat` nije donijelo mnogo sreće Meyrinkovu sinu: tijekom zime 1931. godine, na skijanju, teško je ozlijedio kičmu te je do kraja života bio prikovan za fotelju. 12. srpnja, u dobi od 24 godine, počinio je samoubojstvo – u istoj dobi kada je to namjeravao učiniti njegov otac. Meyrink je preživio sina za pola godine. Umro je 4. prosinca 1932. u Starnbergu, Bavarska, Njemačka.[2] Pokopan je na groblju Starnberg. Ugled Frenschkowski primjećuje `kao i one većine drugih njemačkih i austrijskih fantastičnih pisaca, njegove su knjige bile zabranjene tijekom nacističke ere`.[1] Kasnije je Meyrinkov rad doživio preporod; O Meyrinku se raspravljalo u posebnom izdanju francuskog časopisa L`Herne (1976.),[1] a njegovo djelo je prevedeno na francuski, ruski, portugalski, nizozemski i engleski. Poslednja knjiga objavljena je 1927, pet godina pred Majrinkovu smrt i za duhovne tragaoce verovatno je najznačajnija. Nakon što je prošao kroz razvoj opisan u prethodnim delima, u Anđelu sa zapadnog prozora Majrink otvara sasvim novi svet, prodirući u teme prave alhemije i transfiguracije. Pojavljuje se pojam reda ili bratstva i čovek više nije prepušten sam sebi, već mu se pruža pomoć bratstva. Centralna tema je istorija preobražaja poslednjeg stanovnika iskonskog božanskog mikrokosmosa. U ovoj knjizi je Majrink opisao sve korake na putu svakog tragoca, sačinivši storiju u kojoj nijedan aspekt puta koji svi treba da pređemo nije zaboravljen. Kroz Hoela Dhata, večnog čoveka, Majrink opisuje koliko je čovečanstvo uronjeno u dijalektiku: njegovo postepeno buđenje, odluku da traži i krene putem spasenja, oslobodi se niže prirode i oslobodi večnog čoveka, „onog drugog“ u sebi. Ovo izbavljenje prikazano je figurom Džona Dija, koji, odustajanjem od svega zemaljskog, vodi svoj mikrokosmos u slobodu.

Odlično stanje Ima malu posvetu Zagreb 1979 Staklenih perli Đinđuva đinđuvama hesse Herman Hese (nem. Hermann Hesse; Kalv, 2. jul 1877 — Montanjola, 9. avgust 1962) bio je nemački pisac, pesnik i slikar.[1] Njegova najpoznatija dela su Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf), Sidarta (nem. Siddhartha) i Igra staklenih perli (nem. Das Glassperlenspiel) u kojima su uočljivi njegovo zanimanje za egzistencijalne, duhovne i mistične teme i veliki uticaj budističke i hinduističke filozofije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1946. godine. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u gradu Kalvu, Virtemberg, 1877. godine. Njegovi roditelji služili su u Indiji Bazelskoj misiji, protestantskom misionarskom društvu. Hermanova majka, Marija Gundert, rođena je tokom jedne takve misije u Indiji, 1842. godine. Opisujući svoje detinjstvo ostavila je zabelešku da nije bilo naročito lepo. Roditelji su je ostavili u Evropi kada je imala samo četiri godine da bi se vratili u Indiju. Godine 1922. je emigrirao u Švajcarsku, a 1923. je postao švajcarski državljanin. Kao antimilitarista i pacifista, jako se usprotivio Prvom svetskom ratu. Njegova osećanja koja se tiču rata izražavao je u mnogim svojim knjigama. Za vreme Drugog svetskog rata, našao se se u čudnim okolnostima. Nemački ministar propagande, Jozef Gebels, u početku je štitio njegove knjige, i kao rezultat Hese je mogao da objavljuje svoja dela. Međutim, kada je zahtevao da određeni delovi njegovog romana Narcis i Zlatousti (nem. Narziss und Goldmund) koji se tiču pogroma ostanu nedirnuti, našao se na nacističkoj crnoj listi. Ipak, uspeo je da izbegne Drugi svetski rat i skrasio se u Švajcarskoj. Kao i mnogi njegovi likovi, Hese je u toku svog života imao mnogo problema sa ženama. Njegov prvi brak sa Marijom Bernuli, sa kojom je imao troje dece, završio se tragično, tako što je njegova žena mentalno obolela. Njegov drugi brak sa pevačicom Rut Venger, trajao je veoma kratko, a najveći deo vremena proveli su odvojeni jedno od drugog. To je dovelo do duboke emotivne krize, Hese se povukao u sebe i izbegavao socijalne kontakte, što je opisao u svom romanu Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf). Ipak, njegov treći brak sa Ninon Dolbin Auslender (1895—1966), trajao je do kraja njegovog života. Svoju treću ženu spomenuo je u knjizi Putovanje na istok (nem. Die Morgenlandfahrt). Hese je u svom kasnijem životu razvio određenu dozu konzervativizma. U Igri staklenim perlama (nem. Das Glasperlenspiel), jedan od likova proglašava svu muziku posle Johana Sebastijana Baha veštačkom i lošom, proglašavajući Ludviga van Betovena za ekstremni primer lošeg ukusa u muzici. Inače, Igra staklenih perli, sa svojim idealizovanim srednjovekovnim stilom bila je izuzetno popularna knjiga u ratom razrušenoj Nemačkoj 1945. godine. Hese je umro u snu u Montanjoli 9. avgusta 1962. godine u svojoj 85. godini. Religiozna gledišta[uredi | uredi izvor] Kao što se ogleda u Demijanu i drugim delima, on je verovao da „za različite ljude postoje različiti putevi do Boga“;[2] ali uprkos uticaju koji je crpeo iz hinduističke i budističke filozofije, on je izjavio o svojim roditeljima: „njihovo hrišćanstvo, ono koje nije propovedano nego življeno, bilo je najjača od sila koja me uobličila i oblikovala`.[3][4] Uticaj[uredi | uredi izvor] Statua u Kalvu U svoje vreme, Hese je bio popularan i uticajan autor na nemačkom govornom području; svetska slava stigla je tek kasnije. Prvi veliki roman Hesea, Peter Kamenzind, sa oduševljenjem su primili mladi Nemci koji su želeli drugačiji i „prirodniji“ način života u ovom vremenu velikog ekonomskog i tehnološkog napretka u zemlji (videti takođe Vandervogel pokret).[5] Demijan je imao snažan i trajan uticaj na generaciju koja se vraća kući iz Prvog svetskog rata.[6] Slično, Igra staklenih perli, sa svojim disciplinovanim intelektualnim svetom Kastalije i moćima meditacije i humanosti, zaokupila je čežnju Nemaca za novim poretkom usred haosa slomljene nacije nakon gubitaka u Drugom svetskom ratu.[7] Pedesetih godina prošlog veka, Heseova popularnost je počela da opada, dok su književni kritičari i intelektualci skrenuli pažnju na druge teme. Godine 1955, prodaja Heseovih knjiga njegovog izdavača Šurkampa dostigla je najniži nivo u istoriji. Međutim, nakon Heseove smrti 1962. godine, posthumno objavljeni spisi, uključujući pisma i ranije nepoznata dela proze, doprineli su novom nivou razumevanja i uvažavanja njegovih dela.[8] U vreme Heseove smrti 1962, njegova dela su još uvek bila relativno malo čitana u Sjedinjenim Državama, uprkos njegovom statusu nobelovca. Memorijal objavljen u Njujork Tajmsu otišao je toliko daleko da je tvrdio da su Heseova dela uglavnom „nedostupna” američkim čitaocima. Situacija se promenila sredinom 1960-ih, kada su Heseova dela iznenada postala bestseleri u Sjedinjenim Državama.[9] Oživljavanje popularnosti Heseovih dela je zaslužno za njihovu povezanost sa nekim od popularnih tema kontrakulturnog (ili hipi) pokreta iz 1960-ih. Konkretno, tema traganja za prosvetljenjem u delima Sidarta, Putovanje na istok i Narcis i Zlatousti je rezonirala su kon onih koji su zastupali kontrakulturne ideale. Sekvence „magijskog teatra” u Stepenvolfu su neki protumačili kao psihodeliju izazvanu drogom, iako nema dokaza da je Hese ikada uzimao psihodelične droge ili preporučivao njihovu upotrebu.[10] U velikoj meri, procvat Hesea u Sjedinjenim Državama može se pratiti do entuzijastičnih pisanja dve uticajne ličnosti kontrakulture: Kolina Vilsona i Timotija Lirija.[11] Iz Sjedinjenih Država, Heseova renesansa se proširila na druge delove sveta, pa čak i nazad u Nemačku: više od 800.000 primeraka prodato je na nemačkom govornom području od 1972. do 1973. U periodu od samo nekoliko godina, Hese je postao najčitaniji i najprevođeniji evropski pisac 20. veka.[9] Hese je bio posebno popularan među mladim čitaocima, što tendencija koja se nastavlja i danas.[12] Heseov Sidarta je jedan od najpopularnijih zapadnih romana smeštenih u Indiju. Autorizovani prevod Sidarte objavljen je na malajalamskom jeziku 1990. godine, jeziku koji je okruživao Heseovog dedu, Hermana Gunderta, tokom većeg dela njegovog života. Osnovano je i indijsko društvo Herman Hese. Ono ima za cilj da ostvari autentične prevode Sidarte na svim indijskim jezicima i već su pripremljeni prevodi Sidarte na sanskrit,[13] malajalam[14] i hindi.[15] Jedan trajni spomenik Heseovoj trajnoj popularnosti u Sjedinjenim Državama je Magični Teatar u San Francisku. Pozivajući se na „Čarobno pozorište samo za lude“ iz Stepenvolfa (neka vrsta duhovnog i pomalo košmarnog kabarea u kojem su učestvovali neki od likova, uključujući Harija Halera), Magično pozorište je osnovano 1967. da bi izvodilo dela novih dramskih pisaca. Osnovano zaslugom Džona Lajona, Magični teatar je godinama ispunjavao tu misiju, uključujući svetske premijere mnogih predstava Sama Šeparda. Širom Nemačke mnoge škole nose njegovo ime. Herman-Hese-Literaturprajs je književna nagrada povezana sa gradom Karlsrue koja se dodeljuje od 1957. godine.[16] Od 1990. godine[17] nagrada Kalv Herman Hese se dodeljuje svake dve godine naizmenično jednom književnom časopisu na nemačkom jeziku i prevodiocu Heseovog dela.[18] Međunarodno Hermann Heseovo društvo (nem. Internationale Hermann-Hesse-Gesellschaft) osnovano je 2002. godine na 125. rođendan Hesea i počela je da dodeljuje svoju nagradu Herman Hesse 2017. godine.[19] Bend Stepenvolf dobio je ime po Heseovom romanu.[20] Bibliografija[uredi | uredi izvor] 1904. Peter Kamencind (nem. Peter Camenzind) 1906. Pod točkom (nem. Unterm Rad) 1910. Gertruda (nem. Gertrud) 1914. Rozalda (nem. Rosshalde) 1915. Knulp (nem. Knulp) 1919. Demijan (nem. Demian) 1919. Klajn i Vagner (nem. Klein und Wagner) 1919. Čudne vesti sa Druge Zvezde (kratke priče) (nem. Märchen) 1920. Klingsorovo poslednje leto (nem. Klingsors letzer Sommer) 1920. Tumaranja (nem. Wanderung: Aufzeichnungen) 1922. Sidarta (nem. Siddhartha) 1927. Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf) 1928. Kriza: Stranice iz dnevnika (nem. Krisis: Ein Stück Tagebuch) 1930. Narcis i Zlatousti (nem. Narziss ung Goldmund) 1932. Putovanje na istok (nem. Die Morgenlandfahrt) 1937. Autobiografski eseji (nem. Gedenkblätter) 1942. Poeme (nem. Die Gedichte) 1943. Igra staklenih perli (nem. Das Glassperlenspiel) 1946. Ako se rat nastavi… (eseji) (nem. Krieg und Frieden) 1976. Moja vera: Eseji o životu i umetnosti (nem. My belief: Essays on Life and Art) 1995. Završene bajke Hermana Hesea (nem. The complete Fairy Tales of Herman Hesse) Reference[uredi | uredi izvor] ^ „Herman Hese: Heroj je onaj ko ima hrabrosti za svoju sudbinu” (Buka.com). 02. 07. 2016. Arhivirano iz originala 26. 09. 2017. g. Pristupljeno 26. 09. 2017. ^ „The Religious Affiliation of Nobel Prize-winning author Hermann Hesse”, Adherents, Arhivirano iz originala 14. 7. 2007. g.. ^ Hesse, Hermann (1951), Gesammelte Werke [Collected Works] (na jeziku: nemački), Suhrkamp Verlag, str. 378, „Von ihnen bin ich erzogen, von ihnen habe ich die Bibel und Lehre vererbt bekommen, Ihr nicht gepredigtes, sondern gelebtes Christentum ist unter den Mächten, die mich erzogen und geformt haben, die stärkste gewesen [I have been educated by them; I have inherited the Bible and doctrine from them; their Christianity, not preached, but lived, has been the strongest among the powers that educated and formed me]”. Another translation: `Not the preached, but their practiced Christianity, among the powers that shaped and molded me, has been the strongest`. ^ Hilbert, Mathias (2005), Hermann Hesse und sein Elternhaus – Zwischen Rebellion und Liebe: Eine biographische Spurensuche [Hermann Hesse and his Parents’ House – Between Rebellion and Love: A biographical search] (na jeziku: nemački), Calwer Verlag, str. 226. ^ Prinz, str. 139–42 ^ Zeller, str. 90 ^ Zeller, str. 186 ^ Zeller, str. 180–81 ^ Vrati se na: a b Zeller, str. 185 ^ Zeller, str. 189 ^ Zeller, str. 188 ^ Zeller, str. 186 ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Sanskrit Translation by L. Sulochana Devi. Trivandrum, Hermann Hesse Society of India, 2008 [1][mrtva veza] ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Malaylam Translation by R. Raman Nair. Trivandrum, CSIS, 1993 ^ Hesse, Hermann. Siddhartha. Hindi Translation by Prabakaran, hebbar Illath. Trivandrum, Hermann Hesse Society of India, 2012 [2][mrtva veza] ^ Hermann-Hesse-Preis 2003 Arhivirano 9 mart 2013 na sajtu Wayback Machine. karlsruhe.de ^ „The winners of the Calw Hermann Hesse Prize”. Arhivirano iz originala 27. 01. 2022. g. Pristupljeno 27. 01. 2023. ^ Calw Hermann Hesse Prize Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. januar 2022). Hermann-hesse.de (18 September 2012). Retrieved 23 September 2012. ^ Adolf Muschg erster Preisträger des neu ausgelobten Preis der Internationalen Hermann Hesse Gesellschaft Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jun 2019) (in German) ^ Binder, Antje (7. 10. 2016). „5 bands whose names you probably didn`t know were inspired by literature”. dw.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-04. Literatura[uredi | uredi izvor] Freedman, Ralph, Hermann Hesse: Pilgrim of Crisis: A Biography, Pantheon Books, NY 1978 Prinz, Alois, Und jedem Anfang wohnt ein Zauber inne. Die Lebensgeschichte des Hermann Hesse, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main. 2006. ISBN 9783518457429.. Zeller, Bernhard: Hermann Hesse, Rowohlt Taschenbuch Verlag, Reinbek bei Hamburg. 2005. ISBN 978-3-499-50676-5.. Montalbán, Manuel Vázquez, Scenes from World Literature and Portraits of Greatest Authors, illustrated by Willi Glasauer, Círculo de Lectores, Barcelona, Spain, 1988.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Franc Mering: KARL MARKS - Istorija njegovog života Franz Erdmann Mehring (27. veljače 1846. - 28. siječnja 1919.) bio je njemački komunistički povjesničar, književni i umjetnički kritičar, filozof i revolucionarni socijalistički političar koji je bio stariji član Spartakove lige tijekom Njemačke revolucije 1918.-1919. Biografija Rane godine Mehring je rođen 27. veljače 1846. u Schlaweu, Pomeranija, kao sin umirovljenog vojnog časnika i višeg poreznog službenika.[1] Studirao je klasičnu filologiju na Sveučilištu u Leipzigu i doktorirao 1882. s disertacijom: `Njemačka socijaldemokracija, njihova povijest i njihovo učenje`.[2] Politička karijera Mehring je radio za razne dnevne i tjedne novine i godinama je pisao vodeće članke za tjednik Die Neue Zeit. U početku je bio pristaša buržoasko-demokratskih ideala i povezao se s nacionalno-liberalnim taborom, no nakon što se upoznao s vođama radničke klase poput Augusta Bebela i Wilhelma Liebknechta Mehringa postupno je krenuo prema socijalizmu.[3] Godine 1868. Mehring se preselio u Berlin na studij i radio u uredništvu novina Die Zukunft. Od 1871. do 1874. Mehring je radio za Dopisništvo u Oldenburgu, pišući izvješća o sjednicama Reichstaga i lokalnog parlamenta. Postao je poznati parlamentarni izvjestitelj radeći za novine Frankfurter Zeitung i Die Waage, novine koje izdaje Leopold Sonnemann. S vremena na vrijeme Mehring je govorio u prilog radničkog pokreta, njegovi su stavovi u početku bili bliski Ferdinandu Lassalleu. Godine 1880. Mehring je počeo proučavati djela Karla Marxa.[4] Mehring je napustio Die Waage nakon svađe sa Sonnemannom i 1884. postao glavni urednik novina Berliner Volks-Zeitung. Istupio je protiv antisocijalističkih zakona Otta von Bismarcka, iako je u to vrijeme i sam bio blizak buržoasko-liberalnim strankama. Godine 1891. Mehring se pridružio Socijaldemokratskoj stranci Njemačke (SPD).[3] Godine 1893. Mehring je dobio pismo od Friedricha Engelsa, u kojem je potonji prvi napisao frazu Lažna svijest.[5][potreban bolji izvor] Između 1902. i 1907. Mehring je bio glavni urednik socijaldemokratskih novina Leipziger Volkszeitung.[1] Od 1906. do 1911. Mehring je predavao u partijskoj školi SPD-a, a od 1917. do 1918. bio je član pruskog parlamenta. Tijekom Prvog svjetskog rata Mehring se počeo distancirati od SPD-a, zajedno s drugim članovima koji su vjerovali da stranka napušta svoju socijalističku agendu donošenjem zakona o slanju više trupa u rat. Godine 1916. osnovana je ljevičarska marksistička revolucionarna Spartakova liga, a Mehring je bio jedan od njenih glavnih vođa uz Karla Liebknechta i Rosu Luxemburg.[1] Mehring je bio naklonjen boljševičkoj organizaciji u Rusiji i cilju Oktobarske revolucije.[1] Mehring je napisao marksističku analizu postupaka švedskog kralja Gustava Adolpha koja je odbacila službeno objašnjenje Tridesetogodišnjeg rata kao ukorijenjenog u religiji, tvrdeći umjesto toga da su ekonomski i društveni interesi različitih klasa bili stvarni poticaji za akciju. Nakon `dugih i iritantnih odgoda zbog vojne cenzure` (prema engleskom prevoditelju Edwardu Fitzgeraldu, američko izdanje iz 1935.), Mehringov Karl Marx: Priča o njegovom životu objavljen je 1918..[6] Klasična Marxova biografija, [6] bila je posvećena kolegi spartakistici Clari Zetkin. Knjiga je kasnije prevedena na mnoge jezike, uključujući ruski (1920), švedski (1921–1922), danski (1922), mađarski (1925), japanski (1930), španjolski (1932) i engleski (1935).[7] ] Smrt i ostavština Već narušenog zdravlja, Mehring je bio duboko pogođen smrću svojih drugova Rose Luxemburg i Karla Liebknechta u siječnju 1919. [1] Umro je nešto manje od dva tjedna kasnije, 28. siječnja 1919. u Berlinu u dobi od 73 godine. Njegov grob sada čini dio Memorijala socijalistima (njemački: Gedenkstätte der Sozialisten) na središnjem groblju Friedrichsfelde u Berlinu. Mehringovi dokumenti nalaze se kao fond 201 u Ruskom centru za očuvanje i istraživanje suvremenih povijesnih dokumenata (RCChIDNI) u Moskvi.[8] Ovaj je materijal također dostupan za korištenje znanstvenicima na tri koluta mikrofilma, uz dopuštenje potrebno od strane centra prije objavljivanja opsežnih ulomaka. Mehringdamm, Mehringplatz i časnička akademija NVA zrakoplovstva koja se nalazila u Kamenzu nazvani su po njemu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecena, nista strasno, sve ostalo uredno! Aleksandra Marinjina SMRT I MALO LJUBAVI Prevod: Danica Ilić Romani Aleksandre Marinjine, ruske Agate Kristi, najuspešniji izvozni artikal ruske književnosti posle Tolstoja, prvi put na srpskom jeziku. Ponikla u porodici pravnika (otac je radio kao detektiv, majka kao profesorka prava), Aleksandra Marinjina je provela dvadeset godina u ruskom Ministarstvu unutrašnjih poslova. To iskustvo joj je pomoglo da uverljivo uobliči svoje junake sa obe strane zakona, pre svega detektivku Anastasiju Kamensku, koja je zadobila ogromne simpatije u Rusiji i inostranstvu. O svojim romanima Marinjina kaže: “Godinama sam se bavila kriminalom, i zaključila sam da zločin uopšte nije zanimljiv i da ne može ni da bude. Zato moje knjige ne govore o kriminalu, već o ljudima, njihovim sudbinama, dušama, mislima koje ih motivišu, vode u njihovom delovanju, čak i kad to što čine jeste zločin.” Aleksandra Marinina (engl. Alexandra Marinina), pravo ime Marina Anatoljevna Aleksejeva (rođena 16. juna 1957) je najprodavanija ruska pisateljica detektivskih priča.[1] Biografija Rođena je u Lavovu, u Ukrajini, u porodici pravnika. Živela je u Lenjingradu do 1971. godine i od tada živi u Moskvi. Diplomirala je pravo na moskovskom državnom univerzitetu Lomonosov 1979. godine.[1] Od 1979. do 1998. radila je u istraživačkim i obrazovnim jedinicama ministarstva unutrašnjih poslova Ruske Federacije.[1] Proučavala je ličnost kriminalaca sa anomalijama mentaliteta i zločinaca koji su počinili ponovljena nasilna krivična dela, doktorirajući 1986. Odustala je od policije u februaru 1998. kako bi se svo vreme posvetila pisanju. Pre otkaza, u policiji imala je čin potpukovnika.[2] Marinina je počela da piše 1991. godine, kada je zajedno sa kolegom Aleksandrom Gorkinom napisala detektivsku priču koja je objavljena u časopisu Militsiya. U decembru 1992. godine završila je svoj prvi roman Utočište okolnosti koji je, takođe, objavljen 1993. u časopisu Militsiya.[3] Napisala je preko trideset romana, objavljena u preko sedamnaest miliona primeraka i prevedena na preko dvadeset jezika. Većina njenih romana ima zajedničkog glavnog lika, Anastiju Kamenskaju. Televizijska serija Kamenskaja, koja je napravljena na osnovu Aleksandrinih romana, prikazan je na nacionalnoj ruskoj televiziji, kao i u Letoniji, Litvaniji, Ukrajini, Poljskoj, Nemačkoj i Francuskoj.[4] Marinina je dobila nekoliko nagrada. Godine 1995. primila je nagradu Ministarstva unutrašnjih poslova Rusije za najbolju knjigu o radu ruske policije, za knjige Smrt zbog smrti i Igre u gostima. Bila je prepoznata kao pisac godine na moskovskom međunarodnom sajmu knjiga 1998. godine zasnovanoj na prodaji knjiga 1997, a od magazina Ogoniok dobila je nagradu za uspeh godine 1998.

Stubovi kulture, 1997. Biblioteka Minut, knjiga 28. Četvrto izdanje. Ninova nagrada 1996. Jedan od najboljih naših savremenih romana. Mamac je roman o majci, toj pouzdanoj sili koja je bila stub piščeve porodice, nenametljivoj, a ipak duboko utkanoj u sve pore njegovog života. Suočavana s tragičnim gubicima, pod udarom istorijskih zbivanja koja su težila da je unište, ona je uspevala u onome što pisac nikada nije savladao – da živi život, otvorenih očiju dočekujući ono što joj on donosi. U gustom tkanju naracije pripoveda se upečatljiva priča o porodici, tragediji i gubitku, i istorijskom usudu našeg podneblja. Roman je nagrađen Ninovom nagradom, doživeo je više izdanja i preveden je na šesnaest jezika. David Albahari (Peć, 15. mart 1948) srpski je pisac i akademik. Albahari uglavnom piše romane i kratke priče koje su često autobiografske. Takođe je i prevodilac sa engleskog jezika.[1] Biografija Rođen je u porodici jevrejskog porekla. David Albahari je u Zagrebu studirao englesku literaturu i jezik. Prvu zbirku kratkih priča „Porodično vreme“ je objavio 1973. godine. Postao je popularan u književnim krugovima četvrtom knjigom „Opis smrti“, za koju je dobio nagradu „Ivo Andrić“. Godine 1991. postao je predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. Godine 1994. preselio se s porodicom u Kalgari, gde i dalje živi. I dalje piše i objavljuje na srpskom jeziku. Član je van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti pri Odeljenju jezika i književnosti od 2. novembra 2006. godine..[2] David Albahari je pisac prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog gotovo tridesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. Interesantna je pojava da se među ljubiteljima knjige u Srbiji teško može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nešto uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegovog izraza stvara prilično jak otpor.[3] Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu „Porodičnog vremena“ da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca... od neprocenjive vrednosti“, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika“. Albaharijeva ostvarenja prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski... Svaka nova knjiga Davida Albaharija predstavlja za našu književnost pravi događaj jer nosi u sebi ekskluzivnost povezivanja domaće literature sa svetskom književnom baštinom.[4] Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji. U Kanadi živi od 1994. godine, a po penzionisanju namerava da se preseli u Zemun, šeta uz Dunav i igra šah.[5] Nagrade Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Dobročinitelj”, 1971. Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Jahiel, 1930”, 1972. Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Moj deda, kantor u N.”, 1973. Andrićeva nagrada, za zbirku priča Opis smrti, 1982. Nagrada „Branko Ćopić”, za zbirku priča Pelerina, 1994. Nagrada „Stanislav Vinaver”, za zbirku priča Pelerina, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Mamac, 1996.[6] Balkanika (književna nagrada), za roman Mamac, 1997. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Mamac, 1998. Nagrada grada Beograda „Despot Stefan Lazarević”, za roman Pijavice, 2005. Nagrada „Zlatni suncokret”, za zbirku priča Svake noći u drugom gradu, 2008.[7] Nagrada „Milovan Vidaković”, 2013. Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Životinjsko carstvo, 2014. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za roman Životinjsko carstvo, 2015. Nagrada „Todor Manojlović”, 2015. Nagrada „Veljkova golubica”, 2016. Prva nagrada na festivalu „Друга приказна” (Druga priča), Skoplje, Makedonija, 29. jul 2016.[8] Međunarodna nagrada za književnost „Aleksandar Tišma”, za roman Danas je sreda, 2022.[9] Romani | Novels DANAS JE SREDA (Today is Wednesday), Čarobna knjiga, Beograd, 2017. ŽIVOTINJSKO CARSTVO (Animal Kingdom), Čarobna knjiga, Beograd, 2014. KONTROLNI PUNKT (Checkpoint), Stubovi kulture, Beograd, 2011. ĆERKA (Daughter). Stubovi kulture, Beograd, 2010. BRAT (Brother) Stubovi kulture, Beograd, 2008. LUDVIG Stubovi kulture, Beograd, 2007. PIJAVICE (Leeches) Stubovi kulture, Beograd, 2005. MARKE (Stamps) Zepter, Beograd, 2006. (Za mlade/ For teenagers) SVETSKI PUTNIK (Globetrotter) Stubovi kulture, Beograd, 2001. GEC I MAJER (Goetz and Meyer) Stubovi kulture, Beograd, 1998. MRAK (Darkness) Narodna knjiga, Beograd, 1997. MAMAC (Bait) Stubovi kulture, Beograd, 1996. Narodna knjiga, Beograd, 1997. SNEŽNI ČOVEK (Man of snow) Stubovi kulture, Beograd, 1995. Narodna knjiga, Beograd, 1997. Rad, Beograd, 2000. KRATKA KNJIGA (Short book) Stubovi kulture, Beograd, 1993. Narodna knjiga, Beograd, 1997. CINK (Tsing) Filip Višnjić, Beograd, 1988. Dereta, Beograd, 1995. Narodna knjiga, Beograd, 1997. Stubovi kulture, Beograd, 2004. SUDIJA DIMITRIJEVIĆ (Judge Dimitrijevic) Matica srpska, Novi Sad, 1978. (Novel) Narodna knjiga, Beograd, 1997. Top Priče | Stories 21 priča o sreći, Kulturtreger, Multimedijalni Institut, Zagreb, 2017. Nove male priče, Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin`, Zrenjanin, 2016. PROPUŠTENA PRILIKA (Missed opportunity)Arhipelag, Beograd, 2013. MALE PRIČE (Small stories)Čarobna knjiga, Beograd, 2013. KRAVA JE USAMLJENA ŽIVOTINJA (Cow is a Lonely Animal)Čarobna knjiga, Beograd, 2013. U POTRAZI ZA FIGURAMA, zEtna, Senta, 2012. NEMA PESMA - IZABRANE PRIČE (Mute Song - Selected Stories) Beograd, Stubovi kulture, 2009. SVAKE NOĆI U DRUGOM GRADU (Every night in another city) Srpska književna zadruga, Beograd, 2008. SENKE (Shadows) Stubovi kulture, Beograd, 2006. DRUGI JEZIK (Second language) Stubovi kulture, Beograd, 2003. NAJLEPŠE PRIČE (The best stories) Prosveta, Beograd, 2001. NEOBIČNE PRIČE (Unusual stories) Stubovi kulture, Beograd, 1999. IZABRANE PRIČE (Selected stories) Stubovi kulture, Beograd, 1994. PELERINA (Cloak) KOS, Beograd, 1993. Narodna knjiga, Beograd, 1997. JEDNOSTAVNOST (Simplicity) Rad, Beograd, 1988. Narodna knjiga, Beograd, 1997. FRAS U ŠUPI (Shock in the shed) Rad, Beograd, 1984. Narodna knjiga, Beograd, 1997. OPIS SMRTI (Description of death) Rad, Beograd, 1982. Narodna knjiga, Beograd, 1997. SKZ, Beograd, 2004. OBIČNE PRIČE (Ordinary stories) ICS, Beograd, 1978. PORODIČNO VREME (Family time) Matica srpska, Novi Sad, 1973. Narodna knjiga, Beograd, 1997. Top Eseji | Essays PROZA O PROZI: Fragmenti o kratkoj priči, Gradska biblioteka `Karlo Bijelički, Sombor, 2017. KNJIGA O MUZICI (Book of Music) - u saranji sa Žarkom Radakovićem, Stubovi kulture, Beograd, 2010. PAMTIVEK (Eternal memories), Stubovi kulture, Beograd, 2010. LJUDI, GRADOVI I ŠTOŠTA DRUGO (People, towns and much more), Dnevnik, Novi Sad, 2011. SVAŠTARA O TRAVI, Gradac, Čačak, 2008. DIJASPORA I DRUGE STVARI (Diaspora and other things) Akademska knjiga, Novi Sad, 2008. TERET (Burden) Forum pisaca, Beograd, 2004. PREPISIVANJE SVETA (Rewriting the world) KOV, Vršac, 1997. Top Drame Tri drame. Zepter, Beograd, 2013. Top Za decu | For children NI DANA BEZ ČUDA (Not a day without a miracle), Povelja, Kraljevo, 2010. EMA I JEŽ KOJI NESTAJE (Ema and the Disappearing Hedgehog) Zepter, Beograd, 2008.