Tvrd povez, bez pisanja po knjizi, odlično očuvana Autor - osoba Remarque, Erich Maria, 1898-1970 = Remark, Erih Marija, 1898-1970 Naslov Crni obelisk : istorija jedne zakasnele mladosti / Erih Marija Remark ; [preveo Boško Petrović] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1983 Izdanje 6. izd. Izdavanje i proizvodnja Subotica : Minerva, 1983 (Subotica : Minerva) Fizički opis 407 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Petrović, Boško Zbirka Celokupna dela E. M. Remarka ; 8 Napomene Prevod dela: Der schwarze Obelisk / Erich Maria Remarque. Tiraž 15.000. UDK 821.112.2-31 COBISS.SR-ID 24585223 Erih Marija Remark (nem. Erich Maria Remarque; Osnabrik, 22. jun 1898 — Lokarno, 25. septembar 1970) je bio pseudonim nemačkog književnika Eriha Paula Remarka. Biografija Erih Paul Remark (nem. Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača. Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine. Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard. Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života. Rani život Remark je rođen 22. juna 1898. kao Erih Pol Remark, u porodici Petera Franca Remarka i Ane Marije (devojački Štalkneht), radničke rimokatoličke porodice u Osnabriku.[1] Nikada nije bio blizak sa ocem knjigovezcem, ali je bio blizak sa majkom i počeo je da koristi srednje ime Marija posle Prvog svetskog rata u njenu čast.[2] Remark je bio treće od četvoro dece Petra i Ane. Njegova braća i sestre bili su njegova starija sestra Erna, stariji brat Teodor Artur (koji je umro sa pet ili šest godina) i mlađa sestra Elfrid.[3] Njegovo prezime je promenjeno u Remarque kada je objavio Sve tiho na Zapadnom frontu u čast svojih francuskih predaka i da bi se odvojio od svog ranijeg romana Die Traumbude.[4] Njegov deda je promenio pravopis iz Remarque u Remark.[5] Istraživanje Remarkovog prijatelja iz detinjstva i s kojim se družio celog života Hans-Gerda Raba dokazalo je da je Remark zapravo imao francuske pretke – njegov pradeda Johan Adam Remark, koji je rođen 1789. godine, potiče iz francuske porodice u Ahenu.[6] Ovo je u suprotnosti sa neistinom – koju je ovekovečila nacistička propaganda – da je njegovo pravo prezime bilo Kramer („Remark“ napisano unazad) i da je bio Jevrej.[7][8] Vojna služba Tokom Prvog svetskog rata, Remark je regrutovan u Carsku nemačku vojsku sa 18 godina. Dana 12. juna 1917, prebačen je na Zapadni front, Drugu četu rezerve, terenskog skladišta 2. gardijske rezervne divizije u Hem-Lengletu. Dana 26. juna 1917, postavljen je u 15. rezervni pešadijski puk, 2. četu, inžinjerski vod Bete, i borio se u rovovima između Torhuta i Houtulsta. Dana 31. jula 1917, ranjen je gelerom granate u levu nogu, desnu ruku i vrat, a nakon medicinske evakuacije sa terena vraćen je u vojnu bolnicu u Nemačkoj gde je proveo ostatak rata oporavljajući se od zadobijenih rana, pre nego što je demobilisan iz vojske. Posle rata nastavio je sa učiteljskim usavršavanjem i radio je od 1. avgusta 1919. kao učitelj osnovne škole u Lohnu, u to vreme u okrugu Lingen, sada u okrugu Bentajm. Od maja 1920. radio je u Klajn Bersenu u nekadašnjem okrugu Himling, sada Emsland, a od avgusta 1920. u Nahnu, koji je od 1972. u sastavu Osnabrika. Dana 20. novembra 1920. podneo je zahtev za odsustvo sa nastave. Remark je u ovoj fazi svog života radio na više različitih poslova, uključujući bibliotekar, biznismen, novinar i urednik. Njegov prvi plaćeni posao pisanja bio je kao tehnički pisac za kompaniju Continental Rubber Company, nemačkog proizvođača guma.[9] Književna karijera Remark je svoje prve pokušaje pisanja napravio sa 16 godina. Među njima su bili eseji, pesme i počeci romana koji je kasnije završen i objavljen 1920. kao Soba iz snova (Die Traumbude). Između 1923. i 1926. takođe je napisao scenario za seriju stripova Der Contibuben, koje je nacrtao Herman Šuc, objavljenu u časopisu Echo Continental, publikaciji kompanije za gumu Continental AG.[10] Po povratku iz rata, ratni zločini zajedno sa majčinom smrću izazvali su kod njega veliku psihičku traumu i tugu. U kasnijim godinama kao profesionalni pisac, počeo je da koristi „Marija“ kao svoje srednje ime umesto „Paul“, u znak sećanja na svoju majku.[3] Kada je objavio Sve tiho na Zapadnom frontu, njegovo prezime je vraćeno na raniji pravopis – od Remark do Remarque – da bi se distancirao od svog romana Die Traumbude.[4] Dana 10. maja 1933. godine, na inicijativu nacističkog ministra propagande Jozefa Gebelsa, Remarkovo pisanje je javno proglašeno „nepatriotskim“ i zabranjeno u Nemačkoj. Primerci njegovih dela su uklonjeni iz svih biblioteka i zabranjena je prodaja ili objavljivanje bilo gde u zemlji. Nemačka je brzo tonula u totalitarno društvo, što je dovelo do masovnih hapšenja elemenata stanovništva koje novi vladajući poredak nije odobravao. Remark je napustio Nemačku da bi živeo u svojoj vili u Švajcarskoj. Remarkovo francusko poreklo kao i njegovu katoličku veru takođe su javno napali nacisti. Oni su nastavili da osuđuju njegove spise u njegovom odsustvu, proglašavajući da svako ko bi promenio pravopis svog imena sa nemačkog „Remark“ u francuski „Remarque“ ne može biti pravi Nemac. Nacisti su dalje izneli lažnu tvrdnju da Remark nije bio u aktivnoj službi tokom Prvog svetskog rata. Godine 1938, Remarku je oduzeto nemačko državljanstvo. Godine 1939, on i njegova bivša žena su se ponovo venčali da bi sprečili njenu repatrijaciju u Nemačku. Neposredno pre izbijanja Drugog svetskog rata u Evropi, iz Porto Ronka, Švajcarska, otišli su u Sjedinjene Države.[11] Postali su naturalizovani državljani Sjedinjenih Država 1947. godine.[12] Remark je nastavio da piše o nemačkom iskustvu posle Prvog svetskog rata. Njegov sledeći roman, Tri druga (Drei Kameraden), obuhvata godine Vajmarske republike, od hiperinflacije 1923. do kraja decenije. Njegov četvrti roman, Flotsam (na nemačkom pod nazivom Liebe deinen Nächsten, ili Ljubi bližnjeg svog), prvi put se pojavio u serijskoj verziji u engleskom prevodu u časopisu Collier`s 1939. Proveo je još godinu dana revidirajući tekst za njegovu knjigu objavljenu 1941. godine, na engleskom i nemačkom. Njegovo sledeće delo, roman Trijumfalna kapija, prvi put je objavljen 1945. godine na engleskom, a sledeće godine na nemačkom kao Arc de Triomphe. To je bio još jedan instant bestseler, dostigavši je svetsku prodaju od skoro pet miliona. Njegov poslednji roman je bio Senke u raju. Napisao ga je dok je živeo na lokaciji 320 Ist 57. ulica u Njujorku. Ta stambena zgrada je „igrala istaknutu ulogu u njegovom romanu“.[13] Godine 1943, nacisti su uhapsili njegovu najmlađu sestru, Elfrid Šolc koja je sa mužem i dvoje dece ostala u Nemačkoj. Posle suđenja u ozloglašenom Volksgerichtshof (Hitlerov vanustavni „narodni sud”), proglašena je krivom za „podrivanje morala” jer je izjavila da smatra da je rat izgubljen. Predsednik suda Roland Frajsler je izjavio: „Ihr Bruder ist uns leider entwischt—Sie aber werden uns nicht entwischen“ („Vaš brat je, nažalost, van našeg domašaja – vi nam, međutim, nećete pobeći“). Šolcova je obezglavljena 16. decembra 1943. godine.[14] Remark je kasnije rekao da je njegova sestra bila uključena u aktivnosti otpora protiv nacista.[15] U egzilu, Remark nije znao za sudbinu svoje sestre Elfride sve do posle rata. Njoj će posvetiti svoj roman Iskra života (Der Funke Leben) iz 1952. godine. Posveta je izostavljena u nemačkoj verziji knjige, navodno zato što su ga neki Nemci još uvek smatrali izdajnikom.[16] Lični život Remark i Polet Godard u Ronku, Švajcarska, 1961. Remarkov prvi brak je bio sa glumicom Ilse Juta Zambona 1925. godine.[17] Brak je bio buran i neveran sa obe strane. Remark i Zambona su se razveli 1930. godine, ali su 1933. zajedno pobegli u Švajcarsku.[18] Godine 1938. su se ponovo venčali, kako bi sprečili njen povratak u Nemačku, a 1939. su emigrirali u Sjedinjene Države gde su oboje postali naturalizovani državljani 1947. godine.[19] Ponovo su se razveli 20. maja 1957, ovog puta zauvek. Ilse Remark je umrla 25. juna 1975. Tokom 1930-ih, Remark je imao veze sa austrijskom glumicom Hedi Lamar, meksičkom glumicom Dolores del Rio[20] i nemačkom glumicom Marlen Ditrih.[21] Afera sa Ditrihovom počela je u septembru 1937. kada su se sreli na Lidu dok su bili u Veneciji na filmskom festivalu i trajala najmanje do 1940. održavana uglavnom putem pisama i telefonskih poziva. Izbor njihovih pisama objavljen je 2003. u knjizi „Sag mir, daß du mich liebst`“ („Reci mi da me voliš“),[22][23] i zatim u predstavi Puma iz 2011. godine.[24] Romani Utočište mašta (Die Traumbude), 1920. Gem (Gam), 1924. Na zapadu ništa novo (Im Westen nichts Neues), 1929. Povratak (Der Weg zurück), 1931. Tri ratna druga (Drei Kameraden), 1936. Ljubi bližnjeg svog (Liebe deinen Nächsten), 1941. Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe), 1946. Iskra života (Der Funke Leben), 1952. Vreme za život i vreme za smrt (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Crni obelisk (Der schwarze Obelisk), 1956. Nebo ne zna za miljenike (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Noć u Lisabonu (Die Nacht von Lissabon), 1963. Senka u raju (Schatten im Paradies), izdato posle njegove smrti, 1971. Njegove knjige su prevedene na čak 58 jezika.

Dobriša Cesarić Izabrana lirikaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruДобриша Цесарић (Славонска Пожега, 10. јануар 1902 — Загреб, 18. децембар 1980) био је хрватски и југословенски песник.[2][3]БиографијаДетињство је провео у Осијеку, матурирао у Загребу, где је и студирао на Филозофском факултету.[2] Био је библиотекар Школе народног здравља у Загребу све до 1941. године, и редактор у издавачкој кући Зора до пензионисања.[3] Редован је члан Југославенске академије знаности и уметности.У књижевности се појавио као ђак песмом И ја љубим у часопису Побратим 1916. године, а прву књигу песама објавио је 1931. у властитој издавачкој кући и за то добио награду Југославенске академије знаности и уметности (ЈАЗУ) за најбољу збирку песама.[4] Потом је штампао више збирки поезије, за живота је објавио шест књига које су различити избори већ објављиваних песама, писао је критичке и мемоарске текстове.[2]Као песника сутона, вечери, јесени, бола и жудње за светлом, највише га је заоукупљало обично, свакодневно, неупадљиво људско лице из забаченог ресторана или болничке чекаонице, из загушљиве канцеларије или подстанарске собице из радничког стана или трешњевачке улице.[2]Због једноставности и јасноће, али и наративности, Цесарићева лирика је уживала велику популарност у широким читалачким круговима. Заокупљен темом субјекта у отуђеном свету, поезији је вратио естетику бола, а оријентација на човека и друштво упутила га је на социјално ангажовану књижевност.[2]Цесарић је много преводио са немачког (Гетеа, Хајнеа и Рилкеа) и руског (Пушкина, Љермонтова, Јесењина и други) језика.[3] Један је од преводилаца чувене Хајнеове песме Азра.Добитник је награде „Горанов вијенац“ 1976.[2]БиблиографијаОбјављена дела:[3]Лирика - Загреб 1931,Спасена свјетла - Загреб 1938,Изабрани стихови - Загреб 1942,Пјесме - Загреб 1951,Књига препјева - Загреб 1951,Освијетљени пут - Загреб 1953,Голи часови - Београд 1956,Изабране пјесме - Загреб 1960,Поезија - Скопје 1965,Мој пријатељу - избор, 1966,Слап, изабране пјесме - Загреб 1970,Изабране пјесме и препјеви - Сарајево 1975Свјетла за даљине, 19759/2

Claudio Magris / Klaudio Magris: NAGAĐANJA O SABLJI, Grafički zavod Hrvatske Zagreb 1990, str. 104. Italijanski roman. Očuvanost 4. Klaudio Magris (Trst, 1939), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, književni istoričar. Jedan je od najznačajnijih savremenih italijanskih pisaca. Magris je decenijama bio profesor moderne nemačke književnosti na Univerzitetu u Trstu. Napisao je čitav niz knjiga o istoriji i kulturi srednje, južne i jugoistočne Evrope. Poznati su Magrisovi radovi o Jozefu Rotu, Robertu Muzilu, Italu Zvevu, E. T. A. Hofmanu, Hermanu Heseu, Henriku Ibzenu ili Horheu Luisu Borhesu. Dugogodišnji je kolumnista italijanskog dnevnika Corriere della Sera. Najvažnije knjige proze: Nagađanja o jednoj sablji (1984), Dunav (1986), Drugo more (1991), Mikrokosmosi (1997), Naslepo (2005), Vi ćete, dakle, razumeti (2006). Najvažnije knjige eseja i književnoistorijskih studija: Habzburški mit u modernoj austrijskoj književnosti (1963), Trst: identitet granice (zajedno sa Angelom Arom 1982), Utopija i otrežnjenje (1999), Nedovršeno putovanje (2005), Priča nije završena (2006). Drama: Stadelman (1988). Proza, eseji i studije Klaudija Magrisa prevođeni su na sve veće svetske jezike. Dobio je veliki broj nagrada za književnost, od kojih su najvažnije: nagrada Strega, nagrada Erazmus, nagrada Princ od Asturije, austrijska Državna nagrada za književnost, nagrada Tomazi di Lampeduza. Roman Nagađanja o sablji je uzbudljiva i potresna priča o životu u istoriji, o sudbini grupacije belih Rusa koji posle poraza u Oktobarskoj revoluciji beže iz Rusije i doživljavaju potom gorke emigranske dane u Evropi između dva svetska rata. Njihova drama dostigla je vrhunac na kraju Drugog svetskog rata, kada na padinama Alpa nastaje kratkoveka država belih Rusa. Dramatično i uzbudljivo, potresno i neponovljivo pripovedanje o običnim i poznatim ljudima u žrvnju istorije. Priča o tome kako svaki izbor u istoriji ima nedvosmislenu cenu. Možda najbolji roman Klaudija Magrisa.

Vjera Rašković-Zec: BALKANSKI SINDROM - Starostavnici porodičnog romana, Signature Beograd 2007, str. 565. Prozna sećanja. Др Вјера Рашковић Зец, рођена је у Книну 1935. године од оца др-а Душана Рашковића, адвоката, и мајке Лукијане, рођене Лукавац, а иначе њен рођени брат је светски признати aуторитет др Јован Рашковић (1929. - 1992.), психијатар, академик, оснивач Српске демократске странке (СДС) у Хрватској. Вјера Рашковић Зец је основну школу, гимназију и Филозофски факултет завршила у Загребу и докторирала је 1979. године у Новом Саду. Радила је као средњошколски професор, затим као просветни саветник, предавач на Универзитету у Пекингу и лектор на Корнел универзитету у САД, а од 1987. године живи и ради у Бечу, најпре радећи у допунским и интегративним школама, затим у бившој средњој школи коју је за нашу децу основала ондашња матична држава, а сада је у пензији, живи и ствара у Бечу. Ауторка је преко 200 стручних радова, највише из методике наставе језика и књижевности. Још 1951. године две њене драме игране су широм ондашње матичне државе. Једна од њих је -Прољећа недопјевана- (о нацистичком погубљењу ђака у Крагујевцу 1941. године), после које је проглашена почасним грађанином Крагујевца. У Загребу је објавила 1983. године збирку приповедака -Тврда средина круха-, а четири године касније, дакле 1987. године објавила је збирку приповедака -Латице једног цвијета-. О историјској несрећи Срба из Републике Српске Крајине објавила је збирку песама „Сјене изгубљене“ у Београду 1999. године. Први роман -Дуго путовање до срца- објављен је 1968. године, затим следе романи: -Уморна птица- Загреб 1989., -Мрак-, Загреб 1990., -И оде Балкан у Јевропу-, Београд 2001. и -Балканскси синдром-, Београд 2007. године, као и роман -Тамо амо по беломе свету-, Беогрда 2010. и сада на немачком Weder hier noch dort. Očuvanost 4+.

Todor Stefanović Vilovski Moje uspomeneTvrdi povezIzdavač NolitSrpska književnost / MemoariO autoruТодор Стефановић Виловски (Земун, 25. децембар 1854 — Жомбољ, 9. јануар 1921) био је српски новинар, књижевник, историчар и политичар.БиографијаРођен је у Земуну 1854. године, од оца Јована Стефановића Виловског (1821-1902) аустријског официра, публицисте и стручњака хидролога.[1] У родном граду је завршио основну школу и започео гимназију. Породица се 1865. године преселила из Земуна у Беч. У Бечу је млади Стефановић завршио гимназију а потом и студије на тамошњем Универзитету. Њихова породична кућа у Бечу је била (нарочито недељом) стециште српских официра, књижевника, уметника, новинара, политичара. Оставио је значајну обимну мемоарску грађу у којој је живописно описао бројне савременике.[2] Умро је након Првог светског рата у Жомбољу, почетком 1921. године.Друштвени ангажманЗаједно са новинаром Стеваном Ћурчићем је покренуо у Бечу 1875. године илустровани лист "Србадију". Када су Словенци 1880. године покренули "Словенски алманах" у Бечу, уредници српског дела били су Тодор и Паја Ј. Марковић.Тодор је више пута биран за председника студентског друштва "Зора" у Бечу. За време његовог мандата између 1875-1880. године број чланова студената повећао се са 27 на преко 80. Уредник је часописа "Српска Зора" у Бечу 1880. године. Године 1905. он је у Бечу у бечком научном клубу одржао на немачком језику предавање на тему: "О Цариграду и његовом значају као културног и модерног града у средњем веку".[3] Претходно предавање одржано 3. новембра 1905. године за немачку публику имало је наслов: "Град и тврђава Београд...". Још 1893. године Стефановић је у истом бечком клубу одржао предавање о византијским женским карактерима.[4]Примљен је по својој молби у српско поданство 14. новембра 1881. године.[5] Одмах је постављен за шефа српског пресбироа. У Србији је био секретар Министарства спољних послова (1885). Редовни је члан Српског пољопривредног друштва у Београду.[6] Написао је неколико књига о историји Београда. Његов запажени публицистички рад је расправа "Цариград као центар моде у средњем веку" из 1907. године.[7] За време Балканских ратова био је он поново шеф српског прес бироа у Лондону (1913). Вратио се у Београд почетком 1916. године.Насловна страна мемоара Моје успомене: (1867-1881)БиблиографијаО прошлости Београда (Београд, 1894)Београд од 1717-1739. године по архивским изворима (Београд, 1906)Стјепан Митров Љубиша: утисци и успомене (Сремски Карловци, 1906)Моје успомене: (1867-1881) (Сремски Карловци, 1907)Стари Београд : постанак и развитак српске вароши и културне и друштвене прилике у њему: (1820-1850) (Београд, 1911)9/9

Todor Stefanović Vilovski Moje uspomeneTvrdi povezIzdavač NolitSrpska književnost / MemoariO autoruТодор Стефановић Виловски (Земун, 25. децембар 1854 — Жомбољ, 9. јануар 1921) био је српски новинар, књижевник, историчар и политичар.БиографијаРођен је у Земуну 1854. године, од оца Јована Стефановића Виловског (1821-1902) аустријског официра, публицисте и стручњака хидролога.[1] У родном граду је завршио основну школу и започео гимназију. Породица се 1865. године преселила из Земуна у Беч. У Бечу је млади Стефановић завршио гимназију а потом и студије на тамошњем Универзитету. Њихова породична кућа у Бечу је била (нарочито недељом) стециште српских официра, књижевника, уметника, новинара, политичара. Оставио је значајну обимну мемоарску грађу у којој је живописно описао бројне савременике.[2] Умро је након Првог светског рата у Жомбољу, почетком 1921. године.Друштвени ангажманЗаједно са новинаром Стеваном Ћурчићем је покренуо у Бечу 1875. године илустровани лист "Србадију". Када су Словенци 1880. године покренули "Словенски алманах" у Бечу, уредници српског дела били су Тодор и Паја Ј. Марковић.Тодор је више пута биран за председника студентског друштва "Зора" у Бечу. За време његовог мандата између 1875-1880. године број чланова студената повећао се са 27 на преко 80. Уредник је часописа "Српска Зора" у Бечу 1880. године. Године 1905. он је у Бечу у бечком научном клубу одржао на немачком језику предавање на тему: "О Цариграду и његовом значају као културног и модерног града у средњем веку".[3] Претходно предавање одржано 3. новембра 1905. године за немачку публику имало је наслов: "Град и тврђава Београд...". Још 1893. године Стефановић је у истом бечком клубу одржао предавање о византијским женским карактерима.[4]Примљен је по својој молби у српско поданство 14. новембра 1881. године.[5] Одмах је постављен за шефа српског пресбироа. У Србији је био секретар Министарства спољних послова (1885). Редовни је члан Српског пољопривредног друштва у Београду.[6] Написао је неколико књига о историји Београда. Његов запажени публицистички рад је расправа "Цариград као центар моде у средњем веку" из 1907. године.[7] За време Балканских ратова био је он поново шеф српског прес бироа у Лондону (1913). Вратио се у Београд почетком 1916. године.Насловна страна мемоара Моје успомене: (1867-1881)БиблиографијаО прошлости Београда (Београд, 1894)Београд од 1717-1739. године по архивским изворима (Београд, 1906)Стјепан Митров Љубиша: утисци и успомене (Сремски Карловци, 1906)Моје успомене: (1867-1881) (Сремски Карловци, 1907)Стари Београд : постанак и развитак српске вароши и културне и друштвене прилике у њему: (1820-1850) (Београд, 1911)9/9

Todor Stefanović Vilovski Moje uspomeneTvrdi povezIzdavač NolitO autoruТодор Стефановић Виловски (Земун, 25. децембар 1854 — Жомбољ, 9. јануар 1921) био је српски новинар, књижевник, историчар и политичар.БиографијаРођен је у Земуну 1854. године, од оца Јована Стефановића Виловског (1821-1902) аустријског официра, публицисте и стручњака хидролога.[1] У родном граду је завршио основну школу и започео гимназију. Породица се 1865. године преселила из Земуна у Беч. У Бечу је млади Стефановић завршио гимназију а потом и студије на тамошњем Универзитету. Њихова породична кућа у Бечу је била (нарочито недељом) стециште српских официра, књижевника, уметника, новинара, политичара. Оставио је значајну обимну мемоарску грађу у којој је живописно описао бројне савременике.[2] Умро је након Првог светског рата у Жомбољу, почетком 1921. године.Друштвени ангажманЗаједно са новинаром Стеваном Ћурчићем је покренуо у Бечу 1875. године илустровани лист "Србадију". Када су Словенци 1880. године покренули "Словенски алманах" у Бечу, уредници српског дела били су Тодор и Паја Ј. Марковић.Тодор је више пута биран за председника студентског друштва "Зора" у Бечу. За време његовог мандата између 1875-1880. године број чланова студената повећао се са 27 на преко 80. Уредник је часописа "Српска Зора" у Бечу 1880. године. Године 1905. он је у Бечу у бечком научном клубу одржао на немачком језику предавање на тему: "О Цариграду и његовом значају као културног и модерног града у средњем веку".[3] Претходно предавање одржано 3. новембра 1905. године за немачку публику имало је наслов: "Град и тврђава Београд...". Још 1893. године Стефановић је у истом бечком клубу одржао предавање о византијским женским карактерима.[4]Примљен је по својој молби у српско поданство 14. новембра 1881. године.[5] Одмах је постављен за шефа српског пресбироа. У Србији је био секретар Министарства спољних послова (1885). Редовни је члан Српског пољопривредног друштва у Београду.[6] Написао је неколико књига о историји Београда. Његов запажени публицистички рад је расправа "Цариград као центар моде у средњем веку" из 1907. године.[7] За време Балканских ратова био је он поново шеф српског прес бироа у Лондону (1913). Вратио се у Београд почетком 1916. године.Насловна страна мемоара Моје успомене: (1867-1881)БиблиографијаО прошлости Београда (Београд, 1894)Београд од 1717-1739. године по архивским изворима (Београд, 1906)Стјепан Митров Љубиша: утисци и успомене (Сремски Карловци, 1906)Моје успомене: (1867-1881) (Сремски Карловци, 1907)Стари Београд : постанак и развитак српске вароши и културне и друштвене прилике у њему: (1820-1850) (Београд, 1911)9/9

Ljubomir Nenadović Izabrana delaTvrdi povezO autoruЉубомир Ненадовић (Бранковина, 14/26. септембар 1826 — Ваљево, 21. јануар/2. фебруар 1895) био је српски књижевник, дипломата и политичар.[1]БиографијаРођен је 14/26. септембра 1826. године у Бранковини код Ваљева, у породици Ненадовића.[2] Отац му је прота Матија Ненадовић, а деда кнез Алекса. Гимназију је завршио у Београду, а потом студије у Немачкој, Универзитет у Хајделбергу. Кад се вратио, био је кратко време професор Лицеја у Београду, виши чиновник министарства и дипломата. Током 1860. године био је министар просвете и по положају председник Друштва српске словесности. Неколико година је провео у Црној Гори, као гост кнеза Николе. Био је један од првих Срба који су се школовали у иностранству и започели рад на књижевности. Био је међу првих 16 редовних чланова Српске краљевске академије које је 1887. именовао краљ Милан Обреновић.[2][3]Као пензионер, живео је у Ваљеву до смрти 21. јануара/2. фебруара 1895. године, сахрањен је у порти цркве у Бранковини. Био је под старост мецена будућем сликару Драгомиру Глишићу из Ваљева.[4]По њему су назване ОШ „Љуба Ненадовић” Чукарица и ОШ „Љубомир-Љуба Ненадовић” Раниловић.Књижевни радБарељеф на надгробном споменику у БранковиниНенадовић је почео да пише још као ђак и на књижевности је радио озбиљно и без прекида. Он је имао широко филозофско образовање, доста је путовао и био упознат са савременим идејама и културом западних народа. Он је присталица рационалистичке филозофије и поштовалац Доситеја Обрадовића, на кога иначе умногоме подсећа. Као и Доситеј, и Ненадовић је више практичан дух и реформатор, који књижевност узима само као средство за популарисање напредних и слободоумних идеја. Написао је две збирке песама, шаљивих, програмских и у облику епиграма и басни. Неке од њих, као „Попара“ и „Манити глумац“, биле су веома популарне и високо цењене. Као поезија, његове песме су слабе, без заноса и праве песничке дикције. То је поука у стиху, напредне и добронамерне идеје казане ведро, духовито и интимно.Знатно су важнији Ненадовићеви путописи, пет књига, писани у облику писама. То су Писма из Швајцарске, Прва писма из Немачке, Писма из Италије, у којима највише говори о Његошу, Друга писма из Немачке и Писма о Црногорцима.[3] Сва су та писма пуна хумора, ведрине и досетљивости. „Сваки читатељ, каже он, може држати да су управо њему писана“. И писма немају више уметничке, па ни филозофске вредности, јер нису тако ни замишљена. У њима нема пластичних описа природе и дубљих филозофских запажања о народима и културама. Ненадовић избегава тај начин намерно и увек остаје само занимљив, једноставан и срдачан. Његов је циљ да поучи, да забави и разведри душу читаочеву. Писма о Црногорцима су свакојако најинтересантнија. Он је Црну Гору и Црногорце посматрао из кнежеве пратње, па је због тога његово приказивање одвећ идеалисано, али у сваком случају занимљиво. Ма колико да је Ненадовић био Европљанин и рационалиста, он је нагонски осетио високу вредност српског патријархалног морала, и у тој покрајини, у заклону од свих културних утицаја, где су народни живот и обичаји сачували најстарије облике, он је запазио многе лепе особине „чојства и образа“ нашег народа. У писмима о Црногорцима он је те особине нарочито истицао и описивао.Фотографија Ненадовића из старостиНенадовић се бавио и превођењем. Нарочито је вредан помена његов превод „Француске револуције“ од Мињеа, „дело у своје доба јако омиљено и много читано у либералним омладинским редовима“.Љубомир П. Ненадовић - Писма из Италије, 1881.Вредност Ненадовићева рада је више историјска него уметничка. Пишући лако и занимљиво, језиком необично чистим и течним, он је у своје време био веома популаран и много читан. За стварање читалачке публике и уобличавање савременог књижевног језика његова је заслуга несумњива.Ненадовић је био један од првих српских планинара. Издавао је и уређивао лист Шумадинка,[1] у којем је 1850. објавио чланак „Један дан из путовања мог по Србији 1845. године“. Осим на планинске врхове Србије и Црне Горе, попео се и на многе друге европске планине и о њима је писао у својим главним делима: Писма из Италије, Писма из Немачке, Писма из Швајцарске.Види јошВајат Љубе Ненадовића у БранковиниБиблиотека „Љубомир Ненадовић" ВаљевоЉубини даниУлица чика Љубина (Београд)Улица Љубе Ненадовића (Обреновац)Гласоноша (лист)9/3

Ljubomir Nenadović Izabrana delaTvrdi povezO autoruЉубомир Ненадовић (Бранковина, 14/26. септембар 1826 — Ваљево, 21. јануар/2. фебруар 1895) био је српски књижевник, дипломата и политичар.[1]БиографијаРођен је 14/26. септембра 1826. године у Бранковини код Ваљева, у породици Ненадовића.[2] Отац му је прота Матија Ненадовић, а деда кнез Алекса. Гимназију је завршио у Београду, а потом студије у Немачкој, Универзитет у Хајделбергу. Кад се вратио, био је кратко време професор Лицеја у Београду, виши чиновник министарства и дипломата. Током 1860. године био је министар просвете и по положају председник Друштва српске словесности. Неколико година је провео у Црној Гори, као гост кнеза Николе. Био је један од првих Срба који су се школовали у иностранству и започели рад на књижевности. Био је међу првих 16 редовних чланова Српске краљевске академије које је 1887. именовао краљ Милан Обреновић.[2][3]Као пензионер, живео је у Ваљеву до смрти 21. јануара/2. фебруара 1895. године, сахрањен је у порти цркве у Бранковини. Био је под старост мецена будућем сликару Драгомиру Глишићу из Ваљева.[4]По њему су назване ОШ „Љуба Ненадовић” Чукарица и ОШ „Љубомир-Љуба Ненадовић” Раниловић.Књижевни радБарељеф на надгробном споменику у БранковиниНенадовић је почео да пише још као ђак и на књижевности је радио озбиљно и без прекида. Он је имао широко филозофско образовање, доста је путовао и био упознат са савременим идејама и културом западних народа. Он је присталица рационалистичке филозофије и поштовалац Доситеја Обрадовића, на кога иначе умногоме подсећа. Као и Доситеј, и Ненадовић је више практичан дух и реформатор, који књижевност узима само као средство за популарисање напредних и слободоумних идеја. Написао је две збирке песама, шаљивих, програмских и у облику епиграма и басни. Неке од њих, као „Попара“ и „Манити глумац“, биле су веома популарне и високо цењене. Као поезија, његове песме су слабе, без заноса и праве песничке дикције. То је поука у стиху, напредне и добронамерне идеје казане ведро, духовито и интимно.Знатно су важнији Ненадовићеви путописи, пет књига, писани у облику писама. То су Писма из Швајцарске, Прва писма из Немачке, Писма из Италије, у којима највише говори о Његошу, Друга писма из Немачке и Писма о Црногорцима.[3] Сва су та писма пуна хумора, ведрине и досетљивости. „Сваки читатељ, каже он, може држати да су управо њему писана“. И писма немају више уметничке, па ни филозофске вредности, јер нису тако ни замишљена. У њима нема пластичних описа природе и дубљих филозофских запажања о народима и културама. Ненадовић избегава тај начин намерно и увек остаје само занимљив, једноставан и срдачан. Његов је циљ да поучи, да забави и разведри душу читаочеву. Писма о Црногорцима су свакојако најинтересантнија. Он је Црну Гору и Црногорце посматрао из кнежеве пратње, па је због тога његово приказивање одвећ идеалисано, али у сваком случају занимљиво. Ма колико да је Ненадовић био Европљанин и рационалиста, он је нагонски осетио високу вредност српског патријархалног морала, и у тој покрајини, у заклону од свих културних утицаја, где су народни живот и обичаји сачували најстарије облике, он је запазио многе лепе особине „чојства и образа“ нашег народа. У писмима о Црногорцима он је те особине нарочито истицао и описивао.Фотографија Ненадовића из старостиНенадовић се бавио и превођењем. Нарочито је вредан помена његов превод „Француске револуције“ од Мињеа, „дело у своје доба јако омиљено и много читано у либералним омладинским редовима“.Љубомир П. Ненадовић - Писма из Италије, 1881.Вредност Ненадовићева рада је више историјска него уметничка. Пишући лако и занимљиво, језиком необично чистим и течним, он је у своје време био веома популаран и много читан. За стварање читалачке публике и уобличавање савременог књижевног језика његова је заслуга несумњива.Ненадовић је био један од првих српских планинара. Издавао је и уређивао лист Шумадинка,[1] у којем је 1850. објавио чланак „Један дан из путовања мог по Србији 1845. године“. Осим на планинске врхове Србије и Црне Горе, попео се и на многе друге европске планине и о њима је писао у својим главним делима: Писма из Италије, Писма из Немачке, Писма из Швајцарске.Види јошВајат Љубе Ненадовића у БранковиниБиблиотека „Љубомир Ненадовић" ВаљевоЉубини даниУлица чика Љубина (Београд)Улица Љубе Ненадовића (Обреновац)Гласоноша (лист)9/3

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Srpska pisma iz svetskog rata 1914-1918 - Vladislav Pandurović Godina izdanja: 2014 Broj strana: 299 Povez: Tvrd Za vreme svetskog rata došao sam krajem marta 1915. godine u Beč, u cenzuru za prepisku ratnih zarobljenika. Ova je institucija bila ogranak takozvanog „Gemeinsames Zentralnachweisbureau”-a, koji je bio uspostavljen od austrijskog Crvenog krsta radi obaveštavanja o ratnim zarobljenicima. Nu cenzursko odelenje (Wien I., Tuchlauben 8.)ovoga biroa stajalo je pod upravom jednog aktivnog oficira - isprva jednog majora, a kasnije jednog đeneralštabnog pukovnika - koji je bio podređen ratnom ministarstvu.U tom cenzurskom odelenju radili su kao cenzori penzionisani oficiri, za front nesposobni, ali kvalifikovani vojnici, zatim i civilna lica, pa i ženske. Civili su bili ponajviše dobrovoljni, besplatni cenzori, siromašniji su bili plaćeni. Oni behu mahom profesori, viši državni činovnici, učitelji itd.Cenzorsko odelenje imalo je za pojedine jezike zasebne grupe, i to, za srpski jezik, a baška za hrvatski i slovenački, za ruski i rusinski (ukrajinski),za češki, poljski, slovački, nemački, madžarski, rumunski, francuski, engleski, talijanski i druge orijentalne jezike. Osim ovih grupa je imalo 24 referata za političke i karitativne stvari, zatim 3 vojnička referata i to za Rusiju, Srbiju i Italiju. Ovi vojnički referati behu u stvari izveštajna mesta za vojničku špijunažu.U nadležnost ove cenzure padala je samo prepiska ratnih zarobljenika i interniranih lica. Korespondencija je dolazila u poštansku grupu, gde je sortirana bila po jezicima. Odavde je došla u pojedine grupe po jeziku, gde su ih cenzori čitali. Ako je pismo bilo nezamernog sadržaja, cenzor je pismo propustio, inače ga je imao predati starešini cenzora, da ga dostavi pojedinim referentima ili upravi. Docnije, kada se kod nekojih grupa primetilo de cenzori ne čitaju dosta savesno ili propuštaju pisma, koja bi zadržavati (inhibirati) trebalo, bila je organizovana jedna „hipercenzura”, koja je kontrolisala rad pojedinih cenzora.Ja sam bio isprva običan cenzor u srpskoj jezičkoj grupi. Pročitao sam nekih 25-30 hiljada srpskih pisama iz svih krajeva vasceloga Srpstva. Brzo sam zapazio da u njima leži narodno blago, koje bi sačuvati trebalo. Ovu moju ideju na žalost nisam mogao nikome poveriti, jer su u grupi sve sami Hrvati bili, čije raspoloženje prema Srbima u početku rata nije bilo baš najbolje. Da sam im predložio sistematski rad za skupljanje pisama interesantnijeg sadržaja, izložio bih se bio, da mi ideju nađu ili smešnom ili veleizdajničkom. Bio sam, dakle, isprva sam na sebe upućen. Ipak sam brzo otkrio među njima i jednog Srbina katolika, Antona Poturičića. Ovaj inteligentni čovek, poreklom od žumberačkih Srba, bio je penzionisani učitelj iz Srema. On je bio pun ljubavi prema svemu što je pravedno i plemenito. Zbog toga je bio i gonjen, pa je i zbog svojih srbofilskih načela i denunciran bio pri početku rata, te ga je mitrovački sud i osudio na zatvor u trajanju od dva meseca. On je imao jednu izvanredno dobru metodiku u nastavi računa za osnovne škole, koju je on sam izmislio. Mnogo sam ga molio da tu metodiku napiše, - nu sudbina je drukče htela. Kad je 1918. godine žurio da se vrati u svoju oslobođenu „otadžbinu” u Srem, umre na putu u Budimpešti. On je prevodio na nemečki jezik pisma zamerenog sadržaja. Te kad sam početkom aprila 1916. godine premešten bio iz srpske u hravatsku grupu za vojnog konzulenta i referenta u karitativnim stvarima austro-ugarskih vojnika zarobljenih u Italiji, onda sam od Poturičića dobijao srpska pisma na prepisivanje.Starešina cenzora u srpskoj grupi beše već od novembra 1914. godine A. fon R., Hrvat, rimokatolik, rodom iz Like. On je početkom 1915. godine organizovao jednu posebnu grupu pod imenom „Kundschafter” grupe, čiji rad je ovde u III. Poglavlju opisan. Njegov sekretar beše jedan prikriveni Čeh, Johan Prehtl, koji me je o svim važnijim stvarima te „Kundschafter” grupe tačno obaveštavao, te se delom i ovoj dvojici može zahvaliti, da je moja zbirka dopunjena mogla biti i iz godina 1916-1918.Starešina u hrvatskoj grupi beše isprva Dr. Rudolf Ban, viši činovnik p. k. ministarstva za kult i nastavu, čovek odlične spreme i lepote duha. Bio je dobar Hrvat i Slovenin, korektan u svakom pogledu. Imao je nepriliku zbog toga, što se opirao jednom bečkom univerzitetskom profesoru, koji je kao politički referent kod cenzurne uprave zahtevao od hrv. Grupe, da se na temelju hrvatske prepiske sastavi statistika o Hrvatima u kakoj meri su „sumnjivi” i na kojem teritoriju su „zaraženi” antidinastičkim osećajima. Dr. Ban se nije hteo prihvatiti toga posla, te je ustao u obranu Hrvata i to tako oštrim tonom, da su oboje morali napustiti svoja mesta. Posle njega je došao za starešinu hrvatskih cenzora Dr. Milan Hopa, bivši slovački narodni poslanik. Čovek vrlo dobrih kvaliteta i odličan Slovenin. Pored njega sam, kao vojni konzulent, upoznao sav materijal hrvatske grupe i bili smo oboje na čisto jedan s drugim te se nisam morao bojati da će mi se prepisivanje pisama i silna radoznalost zameriti.Ovde izneta srpska pisma ponajviše su takve prirode, koja su zbog svog sadržaja od cenzure zaustavljena (inhibirana) bila. Takih pisama je bilo u srpskoj grupi vanredno mnogo, nu ovde se nisu mogla sva pokupiti, jer nisu došla do mojih ruku. Taka pisma su za istoričara i političara interesantna, jer ih je pisac pisao, a da nije mogao pomišljati na to, da će mu pismo pod austrijsku cenzuru doći; a baš taka pisma otkrivaju psihu srpskog naroda. Ostala pisma, koja nisu inhibirana, od kojih isto tako ima dosta primera ovde, izneta su da se vidi kako srpski narod uopšte piše, i ona će biti od vrednosti za književnike, filologe, socijologe, pa i filozofe.U svim tim pismima ogleda se duh i duša srpskog naroda, čije poznavanje stoji u interesu svakog radnika na naučnom polju, koji se bavi pitanjima kulturne sadržine.Budući pak, da tek komparacija daje vrednost stvarima, to sam ovde izneo na uvid i nekoliko hrvatskih i slovenačkih pisama, koja smo u bečkoj cenzuri po hrvatski i slovenački politički mentalitet karakterističnima držali.U ovim pismima nije izneto ni jedno ime kad bi to piscu ma i najmanje neprijatno moglo biti. Jer političko shvaćanje pre i za vreme rata, moglo se je promeniti posle rata u promenutim prilikama, pa ne bi bilo pravo da se po koji pisac izvrgne kritici svoje sredine, ako mu je međutim nastupio u duši preobražaj u prilog naše nove države: Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.Tako isto nisu izneta ni imena kod onih pisama familijarnog sadržaja, gde se ma i najmanje pretpostavilo, da bi to pisca u njegovim osećajima uvrediti moglo.Ovde izneta pisma sva su verno i tačno prepisivana, bez ikakve preinake, doslovce onako, kako ih je pojedini pisac napisao. Baš u tome i leži originalnost ovih prepisa, jer se iz njih tačno vidi kakvim dijalektom i kakvom ortografijom piše narod pojedinih krajeva i kako je dobro primenjeno pravilo Vuka Karadžića: piši onako kako govoriš.Da se vidi kako je velika razlika između srpskih i nemačkih pisama u pogledu pravopisa, navešću za poznavaoca nemačkoga jezika jedan primer:„got zum grus und Jesus zum Schlus O Liber Vreind Mateis ich Neme di Veter in di Hand um dir ein Bar zeilen zu Schreiben aber Mit draurihe Hertzen Weil ih So ung Liglich Bin Weil ir Mir Schreiben dud das Mein Liber Man der Mesch Johan gestorben ist aber Liber Liber Vreind Matei Sei doch so gut und Schreibet Wan das er gestorben ist und Wi Lang das er grang war und was im doh gefelt hat Weil ih habe doch kein Ruh Mer dag und Naht weil ih doh So draurich ver Lasen Bin Vom Meim Man und jetz Noh von Mein Liben Kind Vrantzel der ist auh gestorben und da kan Man Sih doh Schon dengen wi es ist und wi Schwer Weil der Man in Serbin Ligt und ein Kind im Seget*) ein Kind im wugava**) ein Kind in Sarbolsch und der Man in Serbin da kan ja keine Ruh Mer Haben Dag und Naht und Liber Mateis Sei doch So gut und Schreib wan das der Hantz gestorben ist und wo das er gestorben ist ob er Schbital gelen wer O Liber Mateis Neis kan ih dir Nicht Vil Schreiben als das ih Noh got Lob ge Sund Bin und jetzt Lossen wir dih reht Schön grisen und Kisen und ich Bite dih das du Balt zu rig Mir Schreiben Dust…”Naravno, i kod srpskih seljačkih pisama nema interpunkcije, ili, ako je ima, onda se pisac ograniči samo na tačku. Da bi se pisma lakše čitati mogla, ja sam interpunkciju, gde je falila, dopunio.Srbi su pisali ponajviše ćirilicom, ali u mnogo slučajeva, zbog zabrane ćirilice, ili što su tako iskustvo imali, da im latinicom pisano pismo pre stigne, ili što su bili u zapadnim državama, - pisali su i latinicom. Tačno prema pismenu, istim pismenima je i prepis napravljen.Svi krajevi Srpstva su tu zastupani. Samo jedino iz južnih krajeva Srbije, u granicama 1913., nema ni jednog pisma, jer su maćedonska pisma zbog njihove stare slovenske ortografije ulazila u „balkansku” grupu, sa kojom nisam imao nikakve veze. Dr Vladislav Pandurović

Knjaževac Nolit, 1979. Komplet od sve tri magistralne Popine antologije, koje su izvršile veliki uticaj ne samo na našu posleratnu poeziju nego i na naše razumevanje i vrednovanje sopstvene kulture. Ponoćno sunce bez omota i sa dva-tri mala bibliotečka pečata, sve ostalo odlično očuvano. OD ZLATA JABUKA Naša narodna poezija cvetala je i sazrevala u samom srcu stoletnih noći. U toku tamnih vekova stvoren je zlatni vek naše književnosti. Naša klasika jedina i prava.Razdoblje naše literature koje iz nepojamnih daljina sjaji svojom čudesnom lepotom i koje nije prestalo i neće nikad prestati da obasjava pesničko stvaranje na ovoj šaci zemlje pod ovim nebom. Narodni pesnik kao da još čini jedno s prirodom oko sebe, još čuje kako cveće raste, keko se pile leže iz jajeta, kako se zvezde množe. U njegovoj pesmi sama zemlja i sunce srce otvore i oglase se ljudskim glasom. Njegovi ritmovi izražavaju i samu igru sunčevih zrakova i vetrova i grana. Njegovim očima i sam kamen i drvo progledaju i stasaju kako samo on, čovek-pesnik, ume da stasa. Vasile „Vasko“ Popa (Grebenac, 29. jun 1922 — Beograd, 5. januar 1991) bio je srpski pesnik, prevodilac i akademik. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba. Biografija Rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Bele Crkve kao Vasile Popa. Po etničkom poreklu je bio Rumun. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine.[1] Prve pesme objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Njegova prva zbirka pesama „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „Nepočin-polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „Gvozdeni sad“ koju nikad nije dovršio.[1] Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962). U pesničkom zborniku „Od zlata jabuka“ (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku „Urnebesnik“ (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku „Ponoćno Sunce“ (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja. Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14. 12. 1979) u Novom Sadu. Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Bio je oženjen Jovankom Singer Popa (1923—2000) zvanom „Haša“, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca.[1][2][3] Poezija Vasko Popa je učinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pesama Kora, pesnička knjiga neobične sintakse, sadržine i forme. U literarnoj atmosferi socrealističkog pevanja i pripovedanja, koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike i ideologije, pojava Kore delovala je kao radosno pesničko otkrovenje, ali još više kao šok. Radovala je one koji su stremili modernom pesničkom izrazu i njegovom oslobađanju od dogmi i recepata; porazila je one čiji horizont očekivanja ova knjiga nije zadovoljila. Tokovi poezije, međutim, neumoljivo su se kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora, stalno je išla uzlaznom linijom dalje razvijajući pesnički program iz Kore. Tako je Popa postao ne samo preteča moderne srpske poezije, nego i vodeća ličnost savremene srpske poezije, koja je obeležila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije.[4] Pesme Vaska Pope. Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji, koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna. Na prvom mestu tu je poezija Momčila Nastasijevića koja je svojom jezgrovitošću i gnomičnošću sa jedne strane, i čvrstom oslonjenošću na jezik rodnoga tla, na drugoj strani, mogla da deluje podsticajno. Drugi izvor podsticaja bilo je nadrealističko iskustvo prema kome je Popa bio vrlo selektivan: odbacio je nadrealističku bahatost izraza i forme, ali je prihvatio snoviđenja, iracionalno i humor. Treći inspirativni izvor je folklor čije će mu `od zlata jabuke` postati uzori jezika i mišljenja, izvori folklornih i arhetipskih slika, fantastičnog i groteksnog sagledavanja sveta, predmetnosti i ljudske egzistencije.[4] Poezija Vaska Pope iznenađuje predmetnostima, pojavama i pojmovima ovoga sveta koji postaju pesnička tema i predmet pevanja. Teskoban i monoton urbani život savremenog čoveka predočen je u ovoj poeziji posredstvom detalja koje taj čovek primećuje kao nešto što izmiče jednoličnosti i monotoniji nekom svojom osobenošću. Ti sitni i na oko nevažni detalji funkcionišu u ovoj poeziji kao simboli. Obične stvari, predmeti i pojave postaju poetski motivi koji će na simboličan način predočiti čovekovu situaciju i njegovu egzistenciju. Otuda obilje apokaliptičkih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje će ovu poeziju učiniti filozofskom i metafizičkom.[4] Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i gnomičan; njegovu poeziju odlikuje `leksičko bogatstvo i sintaksička strogost`. Davno je rečeno da rečima treba da bude tesno a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja reči ali ima bogatstva i svežine reči. Međutim, on tim prebogatim i izuzetno svežim rečima nije dopustio da se razbokore i razbaškare - stegnute su sintaksičkim redukcijama. Iz toga proističe značenjska nabreklost reči, bogata misaonost i socijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju. Još jedna osobenost ove poezije: iako je izraz stegnut i eliptičan, on je vrlo muzikalan.[4] Krug knjiga Krug znamenja knjiga pesama Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje: „Kora“ - 1953. „Nepočin-polje“ - 1956. „Sporedno nebo“ - 1968. „Uspravna zemlja“ - 1972. „Vučja so“ - 1975. „Kuća nasred druma“ - 1975. „Živo meso“ - 1975. „Rez“ - 1981. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama „Gvozdeni sad“, zatim nezavršena celina „Lepa varoš V“, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom „Ludi Lala“. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima „Kalem“. Godine 2002. u izdanju KOV Vršac izašla je knjiga „Rumunske i druge pesme“ gde su po prvi objavljene neke pesme iz Popine zaostavštine koje je on još u mladosti pisao. Nagrade i priznanja Vasko Popa jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, osnovane 14. decembra 1979. godine u Novom Sadu. Prvi je dobitnik „Brankove nagrade“ za poeziju, u čast pesnika Branka Radičevića. Godine 1957. Popa je dobio još jednu nagradu za poeziju, „Zmajevu nagradu“ u čast pesnika Jovana Jovanovića Zmaja. Godine 1965. dobio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Godine 1976. primio je nagradu poezije „Branka Miljkovića“. Godine 1978. sledi nagrada AVNOJ-a i 1983. godine književnu nagradu „Skender Kulenović“. [5] Godine 1995. grad Vršac osnovao je nagradu poezije po imenu „Vasko Popa“. Svake se godine dodeljuje za najbolju knjigu poezije koja se objavljuje na srpskom jeziku. Svečanost dodele nagrada održava se na dan Popinog rođendana, 29. juna.[5] Javno preduzeće Pošta Srbije izdalo je 2022. poštansku marku sa likom Vaska Pope.[6] U novembru 2022. realizovan je okrugli sto „Prevodi poezije Vaska Pope u svetskoj književnosti” u SANU i naučni skup u Matici srpskoj u Novom Sadu.[7][8][9]

Knjiga je kao nova. Manaraga - Vladimir Sorokin Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2017 Broj strana: 207 Format: 20 cm Povez: Broširani Roman Manaraga u celini je posvećen odnosu čovečanstva prema knjizi. Posle razornih ratova sa islamistima, koji su protutnjali Evropom i promenili svet, ali ga nisu tehnološki unazadili, knjige se više ne štampaju na papiru (i ne čitaju se), nego se čuvaju u muzejima i bibliotekama. Posleratna buržoazija podlegla je novoj modi – uživanju u zabranjenom i kažnjivom spektaklu pripremanja hrane na prvim izdanjima knjiga, na retkim i skupocenim knjigama. Ako je u Sorokinovoj drami Dostoevsky-Trip književnost prikazana kao čist narkotik, kao opijum za ljude željne nesvakidašnjih, ponekad smrtonosonih doživljaja, u romanu Manaraga književnost se transformiše u duh hrane. To spremanje hrane naziva se čitanjem, a knjige na kojima se hrana priprema – drvima. Glavni junak romana, Geza Jasnodvorski, vešto spaljuje isključivo vredna drva spremajući probrana jela: jesetrinu na Idiotu, jagnjetinu na Čehovljevoj Stepi, ušećerenu orhideju na Romanu o kokainu Agejeva… Njegova putovanja prekida mučan događaj – Kuhinja, tajna organizacija book’n’grillers, šalje ga u rizičan poduhvat na Manaragu – planinu na Uralu, čiji naziv na lokalnom jeziku znači Medveđa šapa… Ispostaviće se da spaljivanje unikatnih knjiga nije najstrašnije. Gore od toga je uništavanje same ideje njihove unikatnosti… Mirjana Grbić Vladimir Sorokin, ruski romansijer, pripovedač, dramaturg i scenarista, rođen je 1955. godine u Bikovu (Podmoskovlje). Mada je stekao diplomu inženjera za naftu i gas, veoma rano je počeo da se bavi pisanjem, grafikom, slikarstvom i konceptualnom umetnošću pod uticajem ruskog andergraunda osamdesetih (ilustrovao je više od pedeset knjiga). Sorokinov književni debi (poezija) povezuje se sa 1972. godinom, posle čega, mada intenzivno piše, čitavu deceniju gotovo ništa ne objavljuje. Godine 1985. u pariskom časopisu A-Ja objavljuje izbor od šest priča i (u izdanju čuvene kuće Sintaksis Andreja Sinjavskog), roman Red. Tek marta 1992. godine ovaj roman je objavio i ruski časopis Umetnost filma. Autor je sledećih romana: Norma (1979–1983), Red (1983), Trideseta Marinina ljubav (1982–1984, prvi put objavljen 1995), Roman (1994), Srca četvorice (1994), Plavo salo (1999), trilogije Led (2002), Broov put (2004), 23.000 (2005), Dan opričnika (2006, Geopoetika 2008), Šećerni Kremlj (2008, Geopoetika 2010), Mećava (2010, Geopoetika 2012), Telurija (2014, Geopoetika 2015). Objavio je i veliki broj zbirki novela, priča i eseja: Gozba, Jutro jednog snajperiste, Moskva, Mesec dana u Dahauu, Eros Moskve, Konjska čorba, Hirošima, Nišan, Crni konj sa belim okom itd. Napisao je i veliki broj pozorišnih komada: Zemunica (1985), Ruska baka (1988), Poverenje (1989), Dismorfomanija(1990), Jubilej (1993), Hochzeitsreise (1995), Šči (1996), Dostoevsky-Trip (1997), Peljmeni (1997), Srećna Nova (1998), Kapital (2006), Zanošenje (2009). Potpisuje i veoma zapažene i nagrađivane filmske scenarije: Bezumni Fric (1994), Moskva (2001), Kopejka (2001), 4 (2004), Meta (2011), Dau (2013). Napisao je i libreto za operu Rozentalova deca na muziku Leonida Desjatnikova, koja je premijerno izvedena 2005. godine u Boljšom teatru. Na Venecijanskom bijenalu 2015. Sorokin je izveo performans u “Paviljonu Telurija”, a 2017. godine u Talinu je priredio izložbu slika i grafika. Dela Vladimira Sorokina prevedena su na engleski, francuski, nemački, italijanski, holandski, finski, švedski, poljski, srpski, estonski, japanski, korejski i druge jezike.

Radoslav Bratić Strah od zvona Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Радослав Братић (28. јун 1948. у Брестицама, код Билеће — 2. јун 2016. у Београду)[1] био је српски књижевник, драматург и уредник. Дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске од 2015. године. Његова заоставштина налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. Биографија Фотографија Радослава Братића и патријарха Павла, део његовог легата у Адлигату Радослав Братић са пријатељима Библиотека Радослава Братића, део његове заоставштине у Адлигату Радослав Братић рођен је у Брестицама код Билеће. Основну школу завршио је у Коритима (код Билеће) и у Билећи, средњу школу у Требињу, а југословенску и светску књижевност студирао је на Филолошком факултету у Београду. Био је уредник студентског часописа `Знак`, часописа `Књижевност`, листа `Књижевна реч`, и главни уредник часописа `Реласион`. Радио је као секретар и потпредсједник Удружења књижевника Србије, затим као уредник у издавачкој кући `БИГЗ`, гдје је уређивао десетак библиотека. Међу осталим књигама уредио је и сабрана дјела Слободана Јовановића, Данила Киша, комплет књига Борислава Пекића, као и едицију „Нове књиге домаћих писаца”. Покренуо је знамениту библиотеку „Разговори с писцима” и у њој објавио више књига. Приредио је и књигу Молитве и молбе Његове светости патријарха српског господина Павла. Братић је сачинио више избора из књижевности и уредио неколико тематских блокова у листовима и часописима, између осталих из књижевности Кине, Индије, Лужичких Срба, америчких црнаца. Приповијетке су му увршћене у више зборника и антологија у Југославији и свијету, а превођене су на енглески, хинди, њемачки, шведски, пољски, чешки, француски, кинески, румунски, руски и италијански језик. На сва ова наведена мјеста Братић је пропутовао и успоставио сарадњу са значајним људима. Као резултат те сарадње настало је низ дијела на енглеском, хинду и другим језицима. За дописног члана АНУРС-а изван радног састава изабран је 4. децембра 2015. године.[2] Написао је и више драма за радио и телевизију. Сам или са сарадницима, припремио је више антологија текстова из иностраних књижевности (лужичких Срба, кинеске, индијске, америчких црнаца). Као уредник у БИГЗ-у, уредио је десетак библиотека домаће и стране књижевности. Добио је бројне важне награде: листа Младост, Исидора Секулић, Андрићеву, Ћамил Сијарић, Меша Селимовић, Борбина, Кочићева награда 1999, плакета Милош Црњански, Златна повеља Цар Душан, Светозар Ћоровић и друге. Живио и радио у Београду. Умро је 2. јуна 2016. године у насељу Кумодраж, у Београду, у свом стану након дугу и тешке болести.Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[3][4] Дјела Гусле из колекција легата Радослава Братића, Адлигат Романи Смрт спаситеља „Просвета”, Београд 1973; „Народна књига”, Београд 2003; Ново издање 2006. године изашло је под насловом Смрт спасиоца; Сумња у биографију („Просвета”, Београд 1980, 1981. и џепно издање 1993); Трг соли („Народна књига”, Београд 2002) Приповјетке Књиге приповједака Слика без оца („Просвета”, Београд 1985, 1986. и џепно издање БИГЗ, 1992) Страх од звона (СКЗ, Коло број 84, Београд 1991, 1992, 1993. и БИГЗ, 2000), Зима у Херцеговини (СКЗ, Београд 1995. и 2001), књигу из поетике читања Шехерезадин љубавник („Прометеј”, Нови Сад 1996) Књигу есеја и приказа Писац и документ („Рашка школа”, Београд 2000). Антологије и избори које је приредио Радослав Братић Кинеска књижевност (заједно са Љиљаном Н. Јамагиши и Надом Саратлић), «Градац», Чачак, 1975 Књижевност лужичких Срба («Кораци», Крагујевац, 1984) Антологија приповедака америчких црнаца (заједно са Габријелом Арц, «Светлост», Крагујевац, 1984) Антологија кратке приче Индије (заједно са Габријелом Арц, «Багдала», Крушевац, 1987)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Franc Mering: KARL MARKS - Istorija njegovog života Franz Erdmann Mehring (27. veljače 1846. - 28. siječnja 1919.) bio je njemački komunistički povjesničar, književni i umjetnički kritičar, filozof i revolucionarni socijalistički političar koji je bio stariji član Spartakove lige tijekom Njemačke revolucije 1918.-1919. Biografija Rane godine Mehring je rođen 27. veljače 1846. u Schlaweu, Pomeranija, kao sin umirovljenog vojnog časnika i višeg poreznog službenika.[1] Studirao je klasičnu filologiju na Sveučilištu u Leipzigu i doktorirao 1882. s disertacijom: `Njemačka socijaldemokracija, njihova povijest i njihovo učenje`.[2] Politička karijera Mehring je radio za razne dnevne i tjedne novine i godinama je pisao vodeće članke za tjednik Die Neue Zeit. U početku je bio pristaša buržoasko-demokratskih ideala i povezao se s nacionalno-liberalnim taborom, no nakon što se upoznao s vođama radničke klase poput Augusta Bebela i Wilhelma Liebknechta Mehringa postupno je krenuo prema socijalizmu.[3] Godine 1868. Mehring se preselio u Berlin na studij i radio u uredništvu novina Die Zukunft. Od 1871. do 1874. Mehring je radio za Dopisništvo u Oldenburgu, pišući izvješća o sjednicama Reichstaga i lokalnog parlamenta. Postao je poznati parlamentarni izvjestitelj radeći za novine Frankfurter Zeitung i Die Waage, novine koje izdaje Leopold Sonnemann. S vremena na vrijeme Mehring je govorio u prilog radničkog pokreta, njegovi su stavovi u početku bili bliski Ferdinandu Lassalleu. Godine 1880. Mehring je počeo proučavati djela Karla Marxa.[4] Mehring je napustio Die Waage nakon svađe sa Sonnemannom i 1884. postao glavni urednik novina Berliner Volks-Zeitung. Istupio je protiv antisocijalističkih zakona Otta von Bismarcka, iako je u to vrijeme i sam bio blizak buržoasko-liberalnim strankama. Godine 1891. Mehring se pridružio Socijaldemokratskoj stranci Njemačke (SPD).[3] Godine 1893. Mehring je dobio pismo od Friedricha Engelsa, u kojem je potonji prvi napisao frazu Lažna svijest.[5][potreban bolji izvor] Između 1902. i 1907. Mehring je bio glavni urednik socijaldemokratskih novina Leipziger Volkszeitung.[1] Od 1906. do 1911. Mehring je predavao u partijskoj školi SPD-a, a od 1917. do 1918. bio je član pruskog parlamenta. Tijekom Prvog svjetskog rata Mehring se počeo distancirati od SPD-a, zajedno s drugim članovima koji su vjerovali da stranka napušta svoju socijalističku agendu donošenjem zakona o slanju više trupa u rat. Godine 1916. osnovana je ljevičarska marksistička revolucionarna Spartakova liga, a Mehring je bio jedan od njenih glavnih vođa uz Karla Liebknechta i Rosu Luxemburg.[1] Mehring je bio naklonjen boljševičkoj organizaciji u Rusiji i cilju Oktobarske revolucije.[1] Mehring je napisao marksističku analizu postupaka švedskog kralja Gustava Adolpha koja je odbacila službeno objašnjenje Tridesetogodišnjeg rata kao ukorijenjenog u religiji, tvrdeći umjesto toga da su ekonomski i društveni interesi različitih klasa bili stvarni poticaji za akciju. Nakon `dugih i iritantnih odgoda zbog vojne cenzure` (prema engleskom prevoditelju Edwardu Fitzgeraldu, američko izdanje iz 1935.), Mehringov Karl Marx: Priča o njegovom životu objavljen je 1918..[6] Klasična Marxova biografija, [6] bila je posvećena kolegi spartakistici Clari Zetkin. Knjiga je kasnije prevedena na mnoge jezike, uključujući ruski (1920), švedski (1921–1922), danski (1922), mađarski (1925), japanski (1930), španjolski (1932) i engleski (1935).[7] ] Smrt i ostavština Već narušenog zdravlja, Mehring je bio duboko pogođen smrću svojih drugova Rose Luxemburg i Karla Liebknechta u siječnju 1919. [1] Umro je nešto manje od dva tjedna kasnije, 28. siječnja 1919. u Berlinu u dobi od 73 godine. Njegov grob sada čini dio Memorijala socijalistima (njemački: Gedenkstätte der Sozialisten) na središnjem groblju Friedrichsfelde u Berlinu. Mehringovi dokumenti nalaze se kao fond 201 u Ruskom centru za očuvanje i istraživanje suvremenih povijesnih dokumenata (RCChIDNI) u Moskvi.[8] Ovaj je materijal također dostupan za korištenje znanstvenicima na tri koluta mikrofilma, uz dopuštenje potrebno od strane centra prije objavljivanja opsežnih ulomaka. Mehringdamm, Mehringplatz i časnička akademija NVA zrakoplovstva koja se nalazila u Kamenzu nazvani su po njemu.

Kao na slikama RETKO! Gotovo svaki od fragmenata koji cine Cink ima jak zavrsni iskaz, pa se ovaj kratki roman moze citati kao mozaik kratkih prica. Cink je miksovana, repovana proza, pri cemu ritmicke modulacije na relativno svedenoj narativnoj osnovi proizvode izuzetno zanimljiv efekat. Roman o ocu i o smrti oca. Priča o rečima nedovoljnim da izraze patnju i bol, život i smrt, očevu sudbinu i istoriju njegovih odnosa sa sinom. David Albahari (Peć, 15. mart 1948 — Beograd, 30. jul 2023) bio je srpski književnik, prevodilac i akademik. Uglavnom je pisao romane i kratke priče koje su često autobiografske. Prevodio je sa engleskog jezika i bio član Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] David Albahari Albahari (2011) Lični podaci Datum rođenja 15. mart 1948. Mesto rođenja Peć, NR Srbija, FNR Jugoslavija Datum smrti 30. jul 2023. (75 god.) Mesto smrti Beograd, Srbija Državljanstvo SrbijaKanada Obrazovanje Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu Porodica Deca Natan Albahari Biografija uredi Rođen je 15. marta 1948. godine u porodici jevrejskog porekla u Peći.[2] Prvu zbirku kratkih priča Porodično vreme je objavio 1973. godine. Postao je popularan u književnim krugovima četvrtom knjigom Opis smrti, za koju je dobio Andrićevu nagradu. Godine 1991. postao je predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. Godine 1994. preselio se s porodicom u Kalgari. Bio je član je van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti pri Odeljenju jezika i književnosti od 2. novembra 2006. godine.[3] Pisac je prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog pedesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. Interesantna je pojava da se među ljubiteljima knjige u Srbiji teško može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nešto uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegovog izraza stvara prilično jak otpor.[4] Potpisana knjiga autora Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu Porodičnog vremena da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca... od neprocenjive vrednosti”, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika”. Albaharijeva ostvarenja prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski itd. Svaka nova knjiga Davida Albaharija predstavlja za našu književnost pravi događaj jer nosi u sebi ekskluzivnost povezivanja domaće literature sa svetskom književnom baštinom.[5] Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji. U Kanadi je živeo od 1994.[6] U Srbiju se vratio 2012. Preminuo je 30. jula 2023. posle duže borbe s Parkinsonovom bolešću.[7][8] Nagrade uredi Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Dobročinitelj”, 1971. David Albahari, Eks Libris - „Propuštena prilika” Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Jahiel, 1930”, 1972. Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Moj deda, kantor u N.”, 1973. Andrićeva nagrada, za zbirku priča Opis smrti, 1982. Nagrada „Branko Ćopić”, za zbirku priča Pelerina, 1994. Nagrada „Stanislav Vinaver”, za zbirku priča Pelerina, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Mamac, 1996.[9] Balkanika (književna nagrada), za roman Mamac, 1997. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Mamac, 1998. Nagrada grada Beograda „Despot Stefan Lazarević”, za roman Pijavice, 2005. Nagrada „Zlatni suncokret”, za zbirku priča Svake noći u drugom gradu, 2008.[traži se izvor] Nagrada „Milovan Vidaković”, 2013. Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Životinjsko carstvo, 2014. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za roman Životinjsko carstvo, 2015. Nagrada „Todor Manojlović”, 2015. Nagrada „Veljkova golubica”, 2016. Prva nagrada na festivalu „Друга приказна” (Druga priča), Skoplje, Makedonija, 29. jul 2016.[10] Međunarodna nagrada za književnost „Aleksandar Tišma”, za roman Danas je sreda, 2022.[11] Dela uredi Zbirke priča Romani Knjige eseja Porodično vreme (1973) Obične priče (1978) Opis smrti (1982) Fras u šupi (1984) Jednostavnost (1988) Pelerina (1993) Izabrane priče (1994) Neobične priče (1999) Drugi jezik (2003) Senke (2006) Svake noći u drugom gradu (2008) 21 priča o sreći (2017) Sudija Dimitrijević (1978) Cink (1988) Kratka knjiga (1993) Snežni čovek (1995) Mamac (1996) Mrak (1997, 2008) Gec i Majer (1998) Svetski putnik (2001) Pijavice (2006) Ludvig (2007) Brat (2008) Ćerka (2010) Kontrolni punkt (2011) Životinjsko carstvo (2015) Prepisivanje sveta (1997) Teret (2004) Dijaspora i druge stvari (2008) Prvo first edition

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecena, nista strasno, sve ostalo uredno! Aleksandra Marinjina SMRT I MALO LJUBAVI Prevod: Danica Ilić Romani Aleksandre Marinjine, ruske Agate Kristi, najuspešniji izvozni artikal ruske književnosti posle Tolstoja, prvi put na srpskom jeziku. Ponikla u porodici pravnika (otac je radio kao detektiv, majka kao profesorka prava), Aleksandra Marinjina je provela dvadeset godina u ruskom Ministarstvu unutrašnjih poslova. To iskustvo joj je pomoglo da uverljivo uobliči svoje junake sa obe strane zakona, pre svega detektivku Anastasiju Kamensku, koja je zadobila ogromne simpatije u Rusiji i inostranstvu. O svojim romanima Marinjina kaže: “Godinama sam se bavila kriminalom, i zaključila sam da zločin uopšte nije zanimljiv i da ne može ni da bude. Zato moje knjige ne govore o kriminalu, već o ljudima, njihovim sudbinama, dušama, mislima koje ih motivišu, vode u njihovom delovanju, čak i kad to što čine jeste zločin.” Aleksandra Marinina (engl. Alexandra Marinina), pravo ime Marina Anatoljevna Aleksejeva (rođena 16. juna 1957) je najprodavanija ruska pisateljica detektivskih priča.[1] Biografija Rođena je u Lavovu, u Ukrajini, u porodici pravnika. Živela je u Lenjingradu do 1971. godine i od tada živi u Moskvi. Diplomirala je pravo na moskovskom državnom univerzitetu Lomonosov 1979. godine.[1] Od 1979. do 1998. radila je u istraživačkim i obrazovnim jedinicama ministarstva unutrašnjih poslova Ruske Federacije.[1] Proučavala je ličnost kriminalaca sa anomalijama mentaliteta i zločinaca koji su počinili ponovljena nasilna krivična dela, doktorirajući 1986. Odustala je od policije u februaru 1998. kako bi se svo vreme posvetila pisanju. Pre otkaza, u policiji imala je čin potpukovnika.[2] Marinina je počela da piše 1991. godine, kada je zajedno sa kolegom Aleksandrom Gorkinom napisala detektivsku priču koja je objavljena u časopisu Militsiya. U decembru 1992. godine završila je svoj prvi roman Utočište okolnosti koji je, takođe, objavljen 1993. u časopisu Militsiya.[3] Napisala je preko trideset romana, objavljena u preko sedamnaest miliona primeraka i prevedena na preko dvadeset jezika. Većina njenih romana ima zajedničkog glavnog lika, Anastiju Kamenskaju. Televizijska serija Kamenskaja, koja je napravljena na osnovu Aleksandrinih romana, prikazan je na nacionalnoj ruskoj televiziji, kao i u Letoniji, Litvaniji, Ukrajini, Poljskoj, Nemačkoj i Francuskoj.[4] Marinina je dobila nekoliko nagrada. Godine 1995. primila je nagradu Ministarstva unutrašnjih poslova Rusije za najbolju knjigu o radu ruske policije, za knjige Smrt zbog smrti i Igre u gostima. Bila je prepoznata kao pisac godine na moskovskom međunarodnom sajmu knjiga 1998. godine zasnovanoj na prodaji knjiga 1997, a od magazina Ogoniok dobila je nagradu za uspeh godine 1998.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gorki talog iskustva Gorki talog iskustva je knjiga Kišovih razgovora i svedočenja. U ovoj knjizi veliki pisac govori o svojim knjigama, o svom životu, o svom iskustvu, o prijateljima, o politici i sudbini, o najvećim izazovima pred kojima su se nalazili njegovi savremenici. Razgovori Danila Kiša jesu neka od najuzbudljivijih svedočenja o našoj književnosti i društvu novijeg vremena. Uzbudljiv, strastan i pronicljiv sagovornik, Kiš je u razgovorima i kazivanjima oblikovao čitavo jedno poglavlje svoje literature. Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [6] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!Sa gornje strane tabaka, bila malkice pokvasena, nista strasno. Sve ostalo uredno! The Encyclopedia of the Dead Danilo Kiš Michael Henry Heim (Translator) To je knjiga o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se povlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije. Danilo Kiš (1985) Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [6] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! To je knjiga o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se povlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije. Danilo Kiš (1985) Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [6] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

Branko Ćopić Orlovi rano lete Tvrdi povez Edicija Lastavica Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”.[6] U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[7] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[8] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[9] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[10] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[11] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[12] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[13] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Tomas Sterns Eliot (engl. T. S. Eliot; Sent Luis, 26. septembar 1888 — London, 4. januar 1965), bio je engleski pisac američkog porekla, jedan od najpoznatijih evropskih pesnika 20. veka, dobitnik mnogih nagrada, među njima Nobelove 1948. i Geteove 1954. Nosilac 16 počasnih doktorata. Eliot je rođen u Sent Luisu. Studirao je na Harvardu, Sorboni i na Oksfordu.[1] Do kraja svog života ostao je u Engleskoj. Bio je pesnik, kritičar, izdavač, i više godina urednik vrlo uticajnog književnog časopisa Criterion. Od pojave poeme Pusta zemlja i nekih kritičarskih tekstova Eliot počinje da vrši snažan uticaj na englesku i američku poeziju. Eliot je takođe pisao i drame u stihu. Važnije knjige: Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943). Mladost i obrazovanja Rođen je u istaknutoj porodici u Sent Luisu u Misuriju. Njegov otac, Henri Vejr Eliot bio je uspešan biznismen. Njegova majka, Šarlot Šamp Sterns, je pisala poeziju i radila kao socijalna radnica. Eliot je bio najmlađi od šestoro dece. Ime je dobio po dedi. Porodica i prijatelji su ga zvali Tom. Eliot je od 1898. do 1905. pohađao akademiju Smit, školu za dečake, gde je učio latinski, grčki, francuski i nemački. Od ranog detinjstva pokazivao je izvanrednu nadarenost za pisanje poezije. Prvobitno je pisao pod uticajem Omara Kajama. Nakon završetka akdemije, od 1906. je pohađao univerzitet Harvard i diplomirao nakon tri godine, umesto uobičajenih četiri.[2] Kasnije je radio kao asistent na univerzitetu. Počeo je objavljivati svoje pesme u univerzitetskom časopisu, a kasnije je postao i njegov urednik. U to vreme je počeo da čita o simbolističkom pokretu u književnosti i prvi se put upoznao sa imenima poput Remboa i Verlena. Tokom studija je prijateljevao s Konradom Aikenom. Od 1910. do 1911. je živeo u Parizu i na Sorboni slušao predavanja o filozofiji i jeziku. Između ostalih slušao je predavanja Anrija Bergsona i Alen-Furnijea. 1911. se vratio na Harvard da bi doktorirao filozofiju. Proučavao je budizam, hinduizam i indijsku kulturu. Da bi mogao da čita religijske tekstove, naučio je sanskrit. Godine 1914. je dobio stipendiju za Merton koledž na Oksfordu. Pre toga je posetio nemački grad Marburg, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata je otišao u London te se vratio u Oksford. Početkom 1915. je upoznao Vivijen Haj-Vud. Venčali su se 26. juna iste godine.[1] Nakon kratke posete rodbini u SAD vratio se u London gde je počeo raditi kao predavač na Londonskom univerzitetu. Njegov prijatelj, filozof Bertrand Rasel, pokazivao je interesovanje za Vivijen te je moguće da su njih dvoje imali aferu. Nakon što je napustio Merton, Eliot je radio kao učitelj u školi Hajgejt, a kasnije na kraljevskoj gimnaziji u Haj Vikombu. Godine 1917. prihvatio je položaj u Lojdsovoj banci. U avgustu 1920. godine je u Parizu u društvu Vindama Luisa sreo Džejmsa Džojsa s kojim je ubrzo postao dobar prijatelj. 1925. je počeo raditi za izdavačku kuću Faber and Gwyer (kasnije poznatiju kao Faber and Faber), gde je proveo ostatak karijere, stekavši vremenom položaj direktora. Kasniji život u Engleskoj Dana 29. juna 1927. godine je prešao na anglikanizam, a u novembru iste godine postao državljanin Ujedinjenog Kraljevstva. Harvard mu je ponudio posao profesora za akademsku godinu 1932/33. koju je prihvatio i otišao u SAD, ostavivši suprugu samu u Engleskoj. Tada je već bio svestan njenih psihičkih problema. Fizičko stanje joj se takođe pogoršavalo tako da su je mučile glavobolja, nesanica, iscrpljenost i visoka temperatura. Uz sve to, psihička bolest je sve više napredovala, pa je za vreme Eliotovog boravka u Americi morala biti smeštena u bolnici u Nortumerlendu gde je naposletku i umrla 1947. Eliot je nije posećivao, ali su sve vreme zvanično bili u braku. Od 1946. do 1957. godine je živeo s prijateljem Džonom Dejvijem Hajvardom koji je prikupljao i arhivirao njegove radove. Eliotov drugi brak je bio srećan, ali je kratko trajao. 1957. je oženio Esmu Valeri Flečer. Za razliku od prve supruge, Eliot je Valeri dobro poznavao jer mu je od 1949. radila kao sekretarica u izdavačkoj firmi Faber and Faber. Njihov brak je bio tajan, a venčanju su prisustvovali samo roditelji mlade. Valeri je bila 37 godina mlađa od njega. Umro je 4. januara 1965. godine u Londonu od plućnog emfizema...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Tomas Sterns Eliot (engl. T. S. Eliot; Sent Luis, 26. septembar 1888 — London, 4. januar 1965), bio je engleski pisac američkog porekla, jedan od najpoznatijih evropskih pesnika 20. veka, dobitnik mnogih nagrada, među njima Nobelove 1948. i Geteove 1954. Nosilac 16 počasnih doktorata. Eliot je rođen u Sent Luisu. Studirao je na Harvardu, Sorboni i na Oksfordu.[1] Do kraja svog života ostao je u Engleskoj. Bio je pesnik, kritičar, izdavač, i više godina urednik vrlo uticajnog književnog časopisa Criterion. Od pojave poeme Pusta zemlja i nekih kritičarskih tekstova Eliot počinje da vrši snažan uticaj na englesku i američku poeziju. Eliot je takođe pisao i drame u stihu. Važnije knjige: Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943). Mladost i obrazovanja Rođen je u istaknutoj porodici u Sent Luisu u Misuriju. Njegov otac, Henri Vejr Eliot bio je uspešan biznismen. Njegova majka, Šarlot Šamp Sterns, je pisala poeziju i radila kao socijalna radnica. Eliot je bio najmlađi od šestoro dece. Ime je dobio po dedi. Porodica i prijatelji su ga zvali Tom. Eliot je od 1898. do 1905. pohađao akademiju Smit, školu za dečake, gde je učio latinski, grčki, francuski i nemački. Od ranog detinjstva pokazivao je izvanrednu nadarenost za pisanje poezije. Prvobitno je pisao pod uticajem Omara Kajama. Nakon završetka akdemije, od 1906. je pohađao univerzitet Harvard i diplomirao nakon tri godine, umesto uobičajenih četiri.[2] Kasnije je radio kao asistent na univerzitetu. Počeo je objavljivati svoje pesme u univerzitetskom časopisu, a kasnije je postao i njegov urednik. U to vreme je počeo da čita o simbolističkom pokretu u književnosti i prvi se put upoznao sa imenima poput Remboa i Verlena. Tokom studija je prijateljevao s Konradom Aikenom. Od 1910. do 1911. je živeo u Parizu i na Sorboni slušao predavanja o filozofiji i jeziku. Između ostalih slušao je predavanja Anrija Bergsona i Alen-Furnijea. 1911. se vratio na Harvard da bi doktorirao filozofiju. Proučavao je budizam, hinduizam i indijsku kulturu. Da bi mogao da čita religijske tekstove, naučio je sanskrit. Godine 1914. je dobio stipendiju za Merton koledž na Oksfordu. Pre toga je posetio nemački grad Marburg, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata je otišao u London te se vratio u Oksford. Početkom 1915. je upoznao Vivijen Haj-Vud. Venčali su se 26. juna iste godine.[1] Nakon kratke posete rodbini u SAD vratio se u London gde je počeo raditi kao predavač na Londonskom univerzitetu. Njegov prijatelj, filozof Bertrand Rasel, pokazivao je interesovanje za Vivijen te je moguće da su njih dvoje imali aferu. Nakon što je napustio Merton, Eliot je radio kao učitelj u školi Hajgejt, a kasnije na kraljevskoj gimnaziji u Haj Vikombu. Godine 1917. prihvatio je položaj u Lojdsovoj banci. U avgustu 1920. godine je u Parizu u društvu Vindama Luisa sreo Džejmsa Džojsa s kojim je ubrzo postao dobar prijatelj. 1925. je počeo raditi za izdavačku kuću Faber and Gwyer (kasnije poznatiju kao Faber and Faber), gde je proveo ostatak karijere, stekavši vremenom položaj direktora. Kasniji život u Engleskoj Dana 29. juna 1927. godine je prešao na anglikanizam, a u novembru iste godine postao državljanin Ujedinjenog Kraljevstva. Harvard mu je ponudio posao profesora za akademsku godinu 1932/33. koju je prihvatio i otišao u SAD, ostavivši suprugu samu u Engleskoj. Tada je već bio svestan njenih psihičkih problema. Fizičko stanje joj se takođe pogoršavalo tako da su je mučile glavobolja, nesanica, iscrpljenost i visoka temperatura. Uz sve to, psihička bolest je sve više napredovala, pa je za vreme Eliotovog boravka u Americi morala biti smeštena u bolnici u Nortumerlendu gde je naposletku i umrla 1947. Eliot je nije posećivao, ali su sve vreme zvanično bili u braku. Od 1946. do 1957. godine je živeo s prijateljem Džonom Dejvijem Hajvardom koji je prikupljao i arhivirao njegove radove. Eliotov drugi brak je bio srećan, ali je kratko trajao. 1957. je oženio Esmu Valeri Flečer. Za razliku od prve supruge, Eliot je Valeri dobro poznavao jer mu je od 1949. radila kao sekretarica u izdavačkoj firmi Faber and Faber. Njihov brak je bio tajan, a venčanju su prisustvovali samo roditelji mlade. Valeri je bila 37 godina mlađa od njega. Umro je 4. januara 1965. godine u Londonu od plućnog emfizema...

Branko Ćopić Gorki medTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruБранко Ћопић (Хашани, Босанска крајина, 1. јануар 1915 — Београд, 26. март 1984) био је српски и југословенски књижевник. Писао је поезију, приповетке и романе, а прославио се својим причама за децу и младе, често смештеним у време Другог светског рата у револуционарној Југославији, писаним са карактеристичним Ћопићевим хумором у виду подсмеха, сатире и ироније.Као професионални писац, Ћопић је био веома популаран и могао је да се прода у великом броју примерака. То му је омогућило да живи искључиво од својих списа, што је било реткост за тадашње југословенске писце. Међутим, квалитет његових списа довео га је до укључивања у наставни план и програм основне школе, што је значило да су неке од његових прича нашле пут у уџбеницима, а неки романи постали обавезна лектира.Почетком 1950-их писао је и сатиричне приче, критикујући друштвене и политичке аномалије и личности из тадашњег политичког живота земље, због чега је сматран дисидентом и „јеретиком“, и морао је да се објашњава партијској хијерархији.Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а Учитељску школу похађао је у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године на групи за педагогију.[1] Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности (САНУ) и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине (АНУБиХ). Извршио је самоубиство скоком са Моста братства и јединства, 26. марта 1984. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[2]БиографијаДетињство и младостЋопић је рођен 1. јануара 1915. године[3][4] у селу Хашани, код Босанске Крупе, у Босанској крајини, у западној Босни.[5][6] У исто време, његов отац Вид, као војник Аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у Српској војсци против Аустроугарске. Кад му је било четири године, умро му је отац. Ћопић је, заједно са млађим братом и сестром, остао да живи поред мајке Соје, деде Радета и стрица Ниџе.[7] Прва прочитана књига била му је Мигел Сервантес коју је, негде у трећем разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, скупа са неколико одломака из његовог романа Дон Кихот. Следеће прочитане књиге биле су Доживљаји једног вука, па Доживљаји једне корњаче.[8]Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису Венац, 1928. године. Основну школу је завршио у родном месту, а нижу гимназију у Бихаћу. Ћопић је похађао Учитељску школу у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, а завршио у Карловцу. По завршетку Учитељске школе, уписао се на Филозофски факултет у Београду, на групу за педагогију, и дипломирао 1940. године. Већ као студент, афирмисао се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике, између осталог пишући у „Политици”, где му је уредник Живко Милићевић у књижевном додатку објавио тек шесту послату приповетку — Смртно руво Соје Чубрилове (Политика, 8. 5. 1936). „Тај датум сам запамтио за читав живот”, исповедао се доцније. „Имао сам двадесет једну годину… Заредао ја онда да објављујем приче у ’Политици’, мјесечно по двије, чак и три… ”.[9][10] Признао је да се по доласку у Београд 1936. године „плашио великог града“ и да је посебно бринуо да би се могао изгубити.9/5

Joakim Vujić Izabrane drameTvrdi povezIzdavač NolitЈоаким Вујић (9. септембар(јк) /20. септембар 1772 — 8. новембар(јк) / 20. новембар 1847) био је српски књижевник, глумац, један од оснивача позоришног живота у Србији и Војводини[1] и аутор преко четрдесет различитих дела.[2]Спомен плоча Јоакиму Вујићу на Николајевској цркви у ЗемунуБиографијаКњига Јоакима Вујића са посветом кнезу Милошу (1833) била је део кнежеве библиотеке.Јоаким ВујићЈоаким Вујић се родио 19. септембра 1772. у Баји од родитеља Григорија и Јевре као једно од једанаесторо деце. Отац Гига је био сапунџија и ситни трговац.[3] Школовао се у Баји, Новом Саду, Калачи, Острогону и Пожуну, где је изучио права.[4] Овде је редовно посећивао позоришне представе. Полазећи одатле, Вујић је записао следеће: „Обиђем све моје премиле стазе, по којима сам се прохождавао, читао и моје школске материје учио, најпосле пољубим и све, а наипаче моја премила древеса са сузама оросим, грлећи и љубећи и, под којима сам седио и различие општеполезне књиге читао“.Занесен примером Доситеја Обрадовића, кога је срео у Бечу 1795. године, кренуо је на пут. Имајући на путу различитих доживљаја, Вујић је био у Карловцу и у Загребу, одакле се 7. јула 1797. вратио у родну Бају да помогне родитељима који беху пострадали. О томе је прибележио: „Мени онда, казује, да је било могуће, пак да сам онда био на онаковоме месту, гди се људи продају - ja би се онда сам био дао продати, да би само могао моје предраге родитеље од њиове, туге и печали избавити, пак њи у њиово спокојство и тишину поставити“.Јоаким Вујић је учитељевао по разним местима Угарске, а потом је кренуо на путовање. Пошао је у Трст и уз романтичан сукоб с хајдуцима, у Трст је стигао на покладе 1801. где се издржавао као домаћи учитељ. Овде је Вујић учио туђе језике и убрзо написао своју Француску граматику (Будим, 1805). У Трсту је упознао Викентија Ракића, писца и преводиоца драмских дела на српски језик, јеромонаха Саву Поповића и велетрговца Антонија Квекића.Вујић је путовао по Италији, па оставивши учитељство, према његовим записима - чија је веродостојност доведена у питање - ступио је на брод као писар. Посетио је Мореју, Архипелаг, Малу Азију, Цариград, Крим, био је и у Солуну и на афричкој обали, где је гледао хватање крокодила по Нилу, а у повратку ка Трсту његов је брод имао битку с турским морским разбојницима.Ради штампања својих списа одлази у Пешту. Намеравајући је да се настани у Србији одлази у Земун, где остаје од 1806. до 1809. У Земуну је учитељевао и писао. Овде је био осумњичен да је — прича Вујић — у револуционарној вези с Доситијем из Београда и Наполеоном Великим, те је пола године био у истражном затвору, где је урадио превод Дефоевог „Робинсона“ и још једне књижице.У јесен 1810. године у Сентандреји се оженио богатом удовицом Пелагијом Манојловић, међутим, у браку није био срећан. Исте године је објавио свој роман „Алексис и Надина“, а такође и моралну приповетку „Робинсон млађи“.Вујић је учествовао и у припремама представе Иштвана Балога „Црни Ђорђе или Заузеће Београда од Турака“ која је била изведена на мађарском језику са српским песмама 12. септембра 1812. године у пештанском Мађарском театру, у Рондели. Одушевљена публика је са овацијама испратила ову представу.[5]21. августа 1813. Вујић је за признање културног и просветног рада од цара Франца I добио признање које му је уручено у пештанској Градској управи.Дана 24. августа 1813. године, поново у Рондели на пештанској обали Дунава, на позорници Мађарског театра, Јоаким Вујић приређује прву световну и грађанску позоришну представу на српском језику: „Крешталица“[6] (нем. "Der Papagoy") од популарног немачког списатеља Аугуста Коцебуа. Прву вест о овој представи пренеле су „Новине сербске из царствујушче Вијене“ Димитрија Давидовића. По овом сценарију је 1966. снимљен филм Крешталица. 200-годишњица ове представе је свечано обележена у Крагујевцу 2013. године представом „Ноћ у кафани Титаник“.[7]После тога следиле су представе у Баји, Сегедину, Новом Саду, Земуну, Темишвару, Панчеву и Араду. Јоаким Вујић је у Пешти упознао познатог романописца Милована Видаковића и Уроша Несторовића.Дана 18. јануара 1815. у Баји је изведено Вујићево дело „Инкле и Јарика“ у три чина.У јесен 1823. Јоаким Вујић је први пут боравио у Србији.Године 1828. Јоаким Вујић је у Будиму штампао „Путешествије по Сербији“; пре тога је већ било изишло његово „Новое земљеописаније“. Дане очајања, због пропалог брака, провео је у манастиру Бездину, где је 1831 — 1832. написао и своју аутобиографију.Споменик Јоакиму Вујићу испред Књажевско-српског театра, КрагујевацПрстен са ликом Јоакима ВујићаВреме између 1835 — 1839. провео је у Србији, већином у Крагујевцу[1], где је у двору Кнеза Милоша приређивао позоришне представе. Вујић је дошао на позив Кнеза у јесен 1834. године и постављен је за директора Књажеско-србског театра са задатком да организује рад позоришта. Прве представе одржане су у време заседања Сретењске скупштине од 2. до 4. фебруара 1835. године, када су приказани Вујићеви комади уз музику коју је компоновао Јожеф Шлезингер. Вујић је у 1835. години приказао пет премијера, ито следећих драмских дела: Фернандо и Јарика, Ла Пејруз, Бедни стихотворац, Бегунац и Шнајдерски калфа. Одласком Милоша и Вујић је морао да напусти Србију. Путовао је по Молдавији, био је и у Одеси, а у једном руском манастиру сређивао је опис ових својих путовања.[8]Вујићев путопис „Путешествије по Унгарији, Валахији, Молдавији, Басарабији, Херсону и Криму“ (Београд 1845) садржи занимљива запажања, често врло корисне податке, али је писан невешто и некњижевно, сувопарно, готово само документарни.[9]Последње године свога живота Јоаким Вујић је провео у Београду у оскудици. Ипак је био живнуо видећи да се у Србији све више утврђује позориште.Умро је 8. новембра 1847. године, очекујући први повезани примерак своје нове књиге „Ирина и Филандар“. Јоаким Вујић је сахрањен у гробу Симе Милутиновића Сарајлије у близини цркве Светог Марка на старом ташмајданском гробљу у Београду. Гроб му је касније заметен. Вујићева слика је позната по нацрту који је сам приложио својој аутобиографији.[4]Забележио је разговоре са многим лицима о најразличитијим стварима. Расправљао је о питањима књижевног језика а такође и о правопису. Бранио је стари правопис и славеносербски језик9/9

Radoslav Bratić Strah od zvonaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruРадослав Братић (28. јун 1948. у Брестицама, код Билеће — 2. јун 2016. у Београду)[1] био је српски књижевник, драматург и уредник. Дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске од 2015. године.Његова заоставштина налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.БиографијаФотографија Радослава Братића и патријарха Павла, део његовог легата у АдлигатуРадослав Братић са пријатељимаБиблиотека Радослава Братића, део његове заоставштине у АдлигатуРадослав Братић рођен је у Брестицама код Билеће. Основну школу завршио је у Коритима (код Билеће) и у Билећи, средњу школу у Требињу, а југословенску и светску књижевност студирао је на Филолошком факултету у Београду. Био је уредник студентског часописа `Знак`, часописа `Књижевност`, листа `Књижевна реч`, и главни уредник часописа `Реласион`.Радио је као секретар и потпредсједник Удружења књижевника Србије, затим као уредник у издавачкој кући `БИГЗ`, гдје је уређивао десетак библиотека. Међу осталим књигама уредио је и сабрана дјела Слободана Јовановића, Данила Киша, комплет књига Борислава Пекића, као и едицију „Нове књиге домаћих писаца”. Покренуо је знамениту библиотеку „Разговори с писцима” и у њој објавио више књига. Приредио је и књигу Молитве и молбе Његове светости патријарха српског господина Павла.Братић је сачинио више избора из књижевности и уредио неколико тематских блокова у листовима и часописима, између осталих из књижевности Кине, Индије, Лужичких Срба, америчких црнаца.Приповијетке су му увршћене у више зборника и антологија у Југославији и свијету, а превођене су на енглески, хинди, њемачки, шведски, пољски, чешки, француски, кинески, румунски, руски и италијански језик. На сва ова наведена мјеста Братић је пропутовао и успоставио сарадњу са значајним људима. Као резултат те сарадње настало је низ дијела на енглеском, хинду и другим језицима.За дописног члана АНУРС-а изван радног састава изабран је 4. децембра 2015. године.[2]Написао је и више драма за радио и телевизију. Сам или са сарадницима, припремио је више антологија текстова из иностраних књижевности (лужичких Срба, кинеске, индијске, америчких црнаца). Као уредник у БИГЗ-у, уредио је десетак библиотека домаће и стране књижевности.Добио је бројне важне награде: листа Младост, Исидора Секулић, Андрићеву, Ћамил Сијарић, Меша Селимовић, Борбина, Кочићева награда 1999, плакета Милош Црњански, Златна повеља Цар Душан, Светозар Ћоровић и друге.Живио и радио у Београду. Умро је 2. јуна 2016. године у насељу Кумодраж, у Београду, у свом стану након дугу и тешке болести.Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[3][4]ДјелаГусле из колекција легата Радослава Братића, АдлигатРоманиСмрт спаситеља „Просвета”, Београд 1973; „Народна књига”, Београд 2003;Ново издање 2006. године изашло је под насловом Смрт спасиоца;Сумња у биографију („Просвета”, Београд 1980, 1981. и џепно издање 1993);Трг соли („Народна књига”, Београд 2002)ПриповјеткеКњиге приповједака Слика без оца („Просвета”, Београд 1985, 1986. и џепно издање БИГЗ, 1992)Страх од звона (СКЗ, Коло број 84, Београд 1991, 1992, 1993. и БИГЗ, 2000),Зима у Херцеговини (СКЗ, Београд 1995. и 2001), књигу из поетике читања Шехерезадин љубавник („Прометеј”, Нови Сад 1996)Књигу есеја и приказа Писац и документ („Рашка школа”, Београд 2000).Антологије и избори које је приредио Радослав БратићКинеска књижевност (заједно са Љиљаном Н. Јамагиши и Надом Саратлић), «Градац», Чачак, 1975Књижевност лужичких Срба («Кораци», Крагујевац, 1984)Антологија приповедака америчких црнаца (заједно са Габријелом Арц, «Светлост», Крагујевац, 1984)Антологија кратке приче Индије (заједно са Габријелом Арц, «Багдала», Крушевац, 1987)9/89/14