Nova knjiga, necitana, nema posvete. Hitlerov Mein Kampf - Albreht Koschorke Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2019 Broj strana: 138 Format: 17 cm Povez: Broširani Albrecht Koschorke (Albreht Košorke, 1958), doktorirao je i položio habilitaciju iz oblasti nauke o književnosti i filozofije na Univerzitetu Ludwig-Maximilians u Minhenu. Od 2001. godine on je redovni profesor na Katedri za noviju nemačku književnost na Univerzitetu Konstanc. Kao gostujući profesor predaje na univerzitetima u Čikagu i Pretoriji. Član je Berlinsko-brandenburške akademije nauke. Objavio je veći broj radova i monografija. Među njegovim novijim knjigama su i ove: Der fiktive Staat. Konstruktionen des politischen Körpers in der Geschichte Europas (Fiktivna država. Konstrukcije političkih tela u istoriji Evrope), Frankfurt/ M.: Fischer Taschenbuch Wissenschaft 2007; Die heilige Familie und ihre Folgen. Ein Versuch (Sveta porodica i njene posledice. Pokušaj), Frankfurt/M: Fischer.; Wahrheit und Erfindung. Grundzüge einer Allgemeinen Erzähltheorie (Istina i izumevanje. Osnovi opšte teorije pripovedanja), Frankfurt/M.: Fischer 2012; Hegel und wir (Hegel i mi), Berlin: Suhrkamp 2015. Knjiga Hitlerov Mein Kampf prevedena je na portugalski, danski, turski, engleski i francuski jezik. Našem izdanju ove knjige autor je dodao jedno poglavlje iz svoje studije Istina i izumevanje. Sadržaj Uz ovaj prevod. – I KRIZNA STANJA, PREKARNI MILJEI, LIMINALNI AKTERI. – II MEIN KAMPF: Ideologija i decizija. – III PERSPEKTIVA I KONZEKVENCE. – Dodatak: KONFLIKTNI NARATIVI. – Indeks imena.

Geopoetika, 2005. 232 strane. Lepo očuvana. Ne baš svakidašnja situacija: knjiga Černobiljske jagode postala je poznata i pre no što je originalno objavljena na engleskom jeziku u Velikoj Britaniji! (Uz podrazumevajuću kampanju, knjiga je serijalizovana u londonskom Tajmsu, proglašena Knjigom Radija 4). Potom je doživela i velike tiraže u više izdanja, a zatim objavljena na nemačkom jeziku. Maternji jezik Vesne Goldsvorti osvaja treće mesto. Doduše, i srpski mediji su pokazali zanimanje, pa i nestrpljenje za knjigu pre no što je i ovde objavljena. Sada nam je ostalo „samo“ da je pročitamo. A šta je zapravo ova knjiga? Nije lako odgovoriti na to pitanje, što i jeste draž. Povod za pisanje bio je duboko intiman, a čin hrabar. Trebalo je da bude intimna istorija jedne, zapravo dve, porodice (jedne srpske i jedne britanske), a proširilo se i na istoriju dva grada, dve kulture. Beograd i London se odavno ovako nisu sastali. Černobiljske jagode su i gorke i slatke. Šarmantno, inteligentno i duhovito špartaju različitim žanrovima: od dnevničkog, preko memoarskog do beletrističkog. Spaja ih jednostavan, blag a britak, bolan a poetičan jezik – i originala i prevoda. U ovom slučaju, prestaje da bude važno sa kog je na koji jezik ova knjiga prevođena. Očito je da joj se to dogodilo više puta ukrug. Veća pohvala jeziku teško da je moguća.

ČERNOBILJSKE JAGODE Vesna Goldsvorti Str 231 Povez mek Stanje knjige dobro O knjizi Ne baš svakidašnja situacija: knjiga Černobiljske jagode postala je poznata i pre no što je originalno objavljena na engleskom jeziku u Velikoj Britaniji! (Uz podrazumevajuću kampanju, knjiga je serijalizovana u londonskom Tajmsu, proglašena Knjigom Radija 4). Potom je doživela i velike tiraže u više izdanja, a zatim objavljena na nemačkom jeziku. Maternji jezik Vesne Goldsvorti osvaja treće mesto. Doduše, i srpski mediji su pokazali zanimanje, pa i nestrpljenje za knjigu pre no što je i ovde objavljena. Sada nam je ostalo „samo“ da je pročitamo. A šta je zapravo ova knjiga? Nije lako odgovoriti na to pitanje, što i jeste draž. Povod za pisanje bio je duboko intiman, a čin hrabar. Trebalo je da bude intimna istorija jedne, zapravo dve, porodice (jedne srpske i jedne britanske), a proširilo se i na istoriju dva grada, dve kulture. Beograd i London se odavno ovako nisu sastali. Černobiljske jagode su i gorke i slatke. Šarmantno, inteligentno i duhovito špartaju različitim žanrovima: od dnevničkog, preko memoarskog do beletrističkog. Spaja ih jednostavan, blag a britak, bolan a poetičan jezik – i originala i prevoda. U ovom slučaju, prestaje da bude važno sa kog je na koji jezik ova knjiga prevođena. Očito je da joj se to dogodilo više puta ukrug. Veća pohvala jeziku teško da je moguća.

Autor - osoba Crnjanski, Miloš Naslov Embahade / Miloš Crnjanski ; [priredio Borislav Radović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1984 Fizički opis 4 knj. (485; 424 str.) ; 22 cm Drugi autori - osoba Radović, Borislav Napomene Deo 1-3 štampani zajedno. Embahade jesu svojevrsno četvorotomno memoarsko delo Miloša Crnjanskog, u kojem na zanimljiv način opisuje događaje iz vremena svoje diplomatske službe. Prvi put su objavljene 1983. godine. Embahada predstavljaju različita memoarska sećanja Crnjanskog na diplomatsku službu i prate period od 1928. do 1945. godine. Za naslov je odabrao špansku reč koja znači poslanstvo (ambasada). Njihovo pisanje je započeo 1943. godine u Londonu, dok je pomagao Milanu Stojadinoviću u pisanju njegovih memoara „Ni rat ni pakt“, a pisao ih je do pred smrt, odnosno gotovo tri decenije. Najavu objavljivanja dao je 1951. godine u Amerikanskom Srbobranu. Pored klasičnog pripovedanja o događajima, Crnjanski unosi i elemente opisa ličnosti sa kojima se susretao. Ovi spisi su poslužili Crnjanskom da se obračuna sa mnogima koje je, recimo, optuživao za propast države i vojske u Aprilskom ratu 1941. godine, pa tako kralja Petra II Karađorđevića naziva Dezerterović. Crnjanski za života nije stigao niti da dovrši, niti da objavi ove spise, tako da su oni ostali u rukopisima. O Embahadama je rekao: Slučajno je da te moje knjige govore o našoj diplomatiji. U stvari, to su moje beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet. Nego prosto uspomene jednog očevica, pisca. O dobu, koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota, a koje će se uskoro činiti neshvatljivo i davno prošlo, neverovatno, kao što se mom naraštaju činilo doba Obrenovića. Prvo izdanje Embahada u četiri toma, pojavilo se 1983. godine u izdanju Nolita, a priređivač je bio Borislav Radović, koji je pregledao, uredio i objavio rukopise. Kritičko izdanje Embahada na preko 700 strana, priredila je 2010. godine Nada Mirkov-Bogdanović, a objavili su Zadužbina Miloša Crnjanskog i Pravoslavni bogoslovski fakultet Univerziteta u Beogradu Sadržaj Prvi deo Prvi deo govori o vremenu koje je Crnjanski proveo u Berlinu, u predvečerje postojanja Vajmarske republike. To je period između 1928. i 1929. godine, koji je proveo uz Živojina Balugdžića, poslanika Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Berlinu. Drugi deo Drugi deo prati uspon nacizma i odnose Trećeg rajha sa Kraljevinom Jugoslavijom, između 1935. i 1938. godine. Tadašnji jugoslovenski poslanik u Berlinu je bio Aleksandar Cincar-Marković. Treći deo Treći deo se odnosi na vreme koje je Crnjanski proveo u poslanstvu u Rimu, od 1938. do 6. aprila 1941. godine. Četvrti deo Četvrti i poslednji deo govori o angažovanju Miloša Crnjanskog u Vladu Kraljevine Jugoslavije u egzilu. Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označen kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku. R e f e r e n c e U Berlinu Balugdžija Hitler Balugdžija i Hitler Susret u Berlinu Stjepan Radić Nemačke reparacije Naša politika prema Nemačkoj SSSR Drugi put u Berlinu Godina 1935. Godina 1936. Olimpijada u Berlinu Godina 1937. Poseta Milana Stojadinovića Londonu Diplomatske igre za vreme građanskog rata u Španiji Srojadinovićev konkordat Komentar uz dnevnik grofa Ćana Godina 1938. Stojadinović i naša politika prema Italiji Sastanak u Veneciji Čehoslovačka Antisemitski talas u Italiji Pad Stojadina Sastanak grofa Ćana i Cincar-Markovića u Veneciji Poseta kneza Pavla Berlinu Odlazak u Portugal i London General Simović u Londonu Kako se pisalo o Srbiji Kneginja Julija u Londonu Čerčil o Srbiji Englezi o Hrvatima NOVA EVROPA Rebeka Vest – Crno jagnje i sivi soko! Engleski uticaji na kralja Aleksandra Hitlerov program ekspanzije 1937. Anglo-nemački odnosi 1938. Nemački ekonomski `Drang nach Osten` Albanija Konkordat Hrvatski memorandum Čerčil o Stojadinoviću u svojim memoarima Sastanak kneza Pavla sa Hitlerom 4. marta 1941. Hitlerovi razgovori za ručkom Memoari kralja Petra II MG62 (N)

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Ljubav u slučaju opasnosti - Danijela Krin Izdavač: Booka Godina izdanja: 2021 Broj strana: 223 Format: 20 cm Povez: Broširani Pet priča o životu pet žena povezanih prijateljstvom, rodbinskim vezama ili suparništvom. Svih pet junakinja je u zrelim godinama, kada žene već znaju šta hoće ili misle da znaju sve dok im se to ne ostvari. Iskusile su i izgubile ljubav, nezadovoljne su svojim vezama, preispituju svoj život i svoje izbore i pokušavaju da definišu ko su zapravo. Njihovi životi se razlikuju, a opet su bolno slični: svaka od njih pokušava da krene napred i da bude gospodarica vlastite sudbine. Danijela Krin istražuje strah, nadu, ambiciju, krhkost i razočaranja koja oblikuju život modernih žena, nudeći iskrene uvide o majčinstvu, odluci da se nemaju deca, slobodi, prevari i razvodu. Ljubav u slučaju opasnosti je dovitljiv i intiman kolaž onoga što znači biti žena i tragati za srećom, knjiga koja postavlja brojna pitanja ne dajući jednoznačne niti konačne odgovore. Danijela Krin je rođena 1975. godine u Noj Kalisu, u tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj. Njen prvi roman Irgendwann werden wir uns alles erzählen (2011) osvojio je prestižnu nagradu „Junger Literaturpreis“ i preveden je na mnoge jezike. Dobila je brojne književne nagrade, između ostalog „Nicolas Born Debütpreis“ 2015. za knjigu priča Muldental i Književnu nagradu Saksonije 2020. godine. Njen poslednji roman, Ljubav u slučaju opasnosti (2019), osvojio je nemačku čitalačku publiku i skoro godinu dana po objavljivanju je bio u vrhu liste nemačkih bestselera. Uz nepodeljeno odobravanje kritike, Danijela Krin je postala jedno od istaknutijih imena savremene nemačke književnosti. Živi u Lajpcigu sa svoje dve ćerke.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Spisi iz opšte lingvistike - Ferdinand de Sosir Izdavač: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Godina izdanja: 2004 Broj strana: 339 Format: 23 cm Povez: Broširani Naziv Opšta lingvistika preuzet je iz administrativnog naziva ženevskih predavanja. Taj naziv, dat pod uticajem nemačkog izraza Allgemeine Sprachwissenschaft, bio je u čestoj upotrebi u francuskom jeziku početkom XX veka, ali on nikako nije pokrivao jedinstveni pojmovni sadržaj. Silven Oru, na osnovu pregleda dela koja su objavljena na nemačkom, engleskom i francuskom između 1870. i 1930, utvrdio je da su se pod opštom linvistikom podrazumevale ponekad čak i pet oblasti: 1. Saznanja o opštoj lingvistici i njenim rezultatima; 2. Radovi o jeziku namenjeni široj publici; 3. Enciklopedije koje zahvataju znanja o jezicima; 4. Metodološke rasprave; 5. Monografije o kategorijama kje čine ovu disciplinu. Izgleda da se Sosir lično nikada nije bavio pitanjem administrativnog naziva koji je određen za njegove kurseve: viziju svoga učenja on je prikazivao kao “filozofiju lingvistike”.

z3 Prevod: Kolja Micevic Ilustracije: Zenevjev Lamarsan Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije.

Jugoslavija, 1979. Edicija: Svetovi mašte: veliki klasici bajki Tri od četiri knjige iz jedinog kod nas objavljenog celovitog izdanja bajki braće Grim u vrsnom prevodu Božidara Zeca (i Milana Tabakovića). Vrlo dobro očuvano, ponegde blago iskrzano (knjiga 2), sve se vidi na slikama. Braća Grim (nem. Brüder Grimm) su Jakob i Vilhelm Grim, koji su slavni po objavljivanju zbirka nemačkih bajki, (nem. Kinder- und Hausmärchen) („Dečje i porodične priče“) (1812), drugog sveska 1814. („1815“ na naslovnici), kao i mnogih drugih izdanja tokom života. Biografija Rani životi Jakob i Vilhelm Grim živeli su u ovoj kući u Štajnau od 1791. do 1796. Jakob Ludvig Karl Grim i Vilhelm Karl Grim rođeni su 4. januara 1785. i 24. februara 1786. godine u Hanau u pokrajini Hesen-Kasel, u okviru Svetog rimskog carstva (današnja Nemačka), od oca Filipa Vilhelma Grima, pravnika, i majke Dorotee Grim (rođena Cimer), ćerke gradskog većnika Kasela.[1] Oni su bili drugo i treće najstarije preživelo dete u porodici od devetoro dece, od kojih je troje umrlo u detinjstvu.[2][a][3] Godine 1791. porodica se preselila u seoski grad Štajnau dok je Filip tamo radio kao okružni sudija (Amtmann). Porodica je postala istaknuti članovi zajednice, živeći u velikom domu okruženom poljima. Biograf Džek Zajps piše da su braća bila srećna u Štajnau i da su „očigledno voleli život na selu“.[1] Decu su školovali kod kuće privatni učitelji, primajući stroga uputstva kao luterani, što je obojici dalo snažno versko opredeljenje.[4] Kasnije su pohađali lokalne škole.[1] Godine 1796, Filip Grim je umro od upale pluća, što je izazvalo veliko siromaštvo za veliku porodicu. Doroteja je bila prinuđena da se odrekne sluga i velike kuće, i da postane zavisna od finansijske podrške svog oca i sestre, koja je tada bila prva dama u čekanju na dvoru Vilijama I, izbornog kneza Hesena. Jakob je bio najstariji preživeli sin, primoran sa 11 godina da brzo preuzme obaveze odraslih (podeljene sa Vilhelmom) u naredne dve godine. Dva brata su tada poslušala savet svog dede, koji ih je neprestano podsticao da budu vredni.[1] Braća su napustila Štajnau i svoju porodicu 1798. da bi pohađala Friedrichsgymnasium u Kaselu, što je organizovala i platila njihova tetka. Do tada su bili bez muškog hranitelja (deda im je umro te godine), što ih je primoralo da se u potpunosti oslanjaju jedno na drugo i da postanu izuzetno bliski. Dva brata su se razlikovala po temperamentu — Jakob je bio introspektivan, a Vilhelm otvoren (iako je često patio od lošeg zdravlja) — ali su delili snažnu radnu etiku i bili su odlični u učenju. U Kaselu su postali akutno svesni svog inferiornog društvenog statusa u odnosu na „visokorođene“ studente koji su dobili više pažnje. Svaki brat je diplomirao na čelu svog razreda: Jakob 1803. i Vilhelm 1804. (izostao je iz škole zbog šarlaha).[1][5] Kasel Nakon što su maturirala u Friedrichsgymnasium, braća su pohađala Univerzitet u Marburgu. Univerzitet je bio mali sa oko 200 studenata i tu su postali veoma svesni da studenti nižeg društvenog statusa nisu ravnopravno tretirani. Oni su bili diskvalifikovani iz upisa zbog svog društvenog položaja i morali su da zatraže dispenzaciju za studiranje prava. Imućniji studenti dobijali su stipendije, ali su braća bila isključena čak i iz pomoći za školarinu. Njihovo siromaštvo ih je sprečavalo da uzmu ičešća u studentskim aktivnostima ili univerzitetskom društvenom životu. Međutim, njihov status autsajdera je išao u njihovu korist i nastavili su studije sa dodatnom energijom.[5] Inspirisani svojim profesorom prava Fridrihom fon Savinjijem, koji je u njima probudio interesovanje za istoriju i filologiju, braća su proučavala srednjovekovnu nemačku književnost.[6] Oni su delili Savinjijevu želju da vide ujedinjenje 200 nemačkih kneževina u jedinstvenu državu. Preko Savinjija i njegovog kruga prijatelja — nemačkih romantičara poput Klemensa Brentana i Ludviga Ahima fon Arnima — Grimovi su upoznati sa idejama Johana Gotfrida Herdera, koji je smatrao da nemačka književnost treba da se vrati jednostavnijim oblicima, koje je definisao kao Volkspoesie (prirodna poezija) — za razliku od Kunstpoesie (umetničke poezije).[7] Braća su se sa velikim entuzijazmom posvetila učenju, o čemu je Vilhelm pisao u svojoj autobiografiji, „žar s kojim smo učili staronemački pomogao nam je da prevaziđemo duhovnu depresiju tih dana.“[8] Jakob je i dalje bio finansijski odgovoran za svoju majku, brata i mlađu braću i sestre 1805. godine, te je prihvatio mesto u Parizu kao asistent fon Savinjija. Po povratku u Marburg bio je primoran da napusti studije kako bi izdržavao porodicu, čije je siromaštvo bilo toliko ekstremno da je hrane često bilo malo, i zaposlio se u Hesenskoj ratnoj komisiji. U pismu napisanom njegovoj tetki u to vreme, Vilhelm je pisao o njihovim okolnostima: „Nas petoro ljudi jedemo samo tri porcije i to samo jednom dnevno“.[6] Jakob se zaposlio sa punim radnim vremenom 1808. godine kada je postavljen za dvorskog bibliotekara kralja Vestfalije i postao bibliotekar u Kaselu.[2] Nakon smrti njihove majke te godine, postao je u potpunosti odgovoran za svoju mlađu braću i sestre. On je organizovao i platio studije svog brata Ludviga na umetničkoj školi i Vilhelmovu produženu posetu Haleu da bi tražio tretman za srčana i respiratorna oboljenja, nakon čega se Vilhelm pridružio Jakobu kao bibliotekar u Kaselu.[1] Na Brentanov zahtev, braća su počela da prikupljaju narodne pripovetke na letimičan način 1807. godine.[9] Prema Džeku Zajpsu, u ovom trenutku „Grimovi nisu bili u stanju da posvete svu svoju energiju svom istraživanju i nisu imali jasnu predstavu o značaju prikupljanja narodnih priča u ovoj početnoj fazi.“[1] Tokom svog zaposlenja kao bibliotekari — koji je malo plaćao, ali im je davao dovoljno vremena za istraživanje — braća su doživela produktivan period učenja, objavljivajući knjige između 1812. i 1830. godine.[10] Godine 1812, objavili su svoj prvi tom od 86 narodnih priča, Kinder- und Hausmärchen, nakon čega su ubrzo usledila dva toma nemačkih legendi i tom rane književne istorije.[2] Nastavili su da objavljuju radove o danskim i irskim narodnim pričama (kao i nordijskoj mitologiji), dok su nastavili da uređuju nemačku zbirku narodnih priča. Ova dela su postala toliko poznata da su braća dobila počasne doktorate sa univerziteta u Marburgu, Berlinu i Breslavu (danas Vroclav).[10] Getigen Jacob Grimm predaje (ilustracija Ludvig Emil Grima, oko 1830. Vilhelm se 15. maja 1825. oženio Henrijetom Doroteom (Dorčen) Vajld, ćerkom farmaceuta i prijateljicom iz detinjstva koja je braći ispričala nekoliko priča.[11] Jakob se nikada nije ženio, ali je nastavio da živi u domaćinstvu sa Vilhelmom i Doroteom.[12] Godine 1830, oba brata su zanemarena kada je postalo dostupno mesto glavnog bibliotekara, što ih je veoma razočaralo.[10] Preselili su domaćinstvo u Getingen u Kraljevini Hanover, gde su se zaposlili na Univerzitetu u Getingenu—Jakob kao profesor i glavni bibliotekar i Vilhelm kao profesor.[2] Tokom narednih sedam godina braća su nastavila da istražuju, pišu i objavljuju. Godine 1835. Jacob je objavio dobro cenjenu nemačku mitologiju (Deutsche Mythologie); Vilhelm je nastavio da uređuje i priprema treće izdanje Kinder- und Hausmärchen za objavljivanje. Dva brata su predavala germanistiku na univerzitetu, postajući veoma cenjena u novoosnovanoj disciplini.[12] Godine 1837. braća su izgubila svoja univerzitetska mesta nakon što su se pridružila ostatku Getingenske sedmorke u protestu. Tridesete godine 18. veka bile su period političkih preokreta i pobune seljaka u Nemačkoj, što je dovelo do pokreta za demokratske reforme poznatog kao Mlada Nemačka. Braća nisu bila direktno povezana sa Mladim Nemcima, ali su oni i petorica njihovih kolega reagovali protiv zahteva [Ernest Augustus, King of Hanover[|Ernesta Avgusta]], kralja Hanovera, koji je 1837. raspustio parlament Hanovera i zahtevao zakletve na vernost od državnih službenika — uključujući profesore na Univerzitetu u Getingenu. Zbog odbijanja da potpišu zakletvu, sedam profesora je otpušteno, a trojica su deportovana iz Hanovera — uključujući Jakoba, koji je otišao u Kasel. Kasnije su mu se tamo pridružili Vilhelm, Dorčen i njihovo četvoro dece.[12] Vilhelm i Jakob Grim, oko 1837. Braća su bila bez prihoda i ponovo u ekstremnim finansijskim poteškoćama 1838. godine, te su započeli ono što će postati doživotni projekat — pisanje konačnog rečnika, Nemačkog rečnika (Deutsches Wörterbuch) — čiji je prvi tom objavljen tek 1854. Braća su ponovo zavisila od prijatelja i pristalica za finansijsku pomoć i uticaj u pronalaženju zaposlenja.[12] Umetnička bajka Braća Grim su začetnici umetničke bajke kao i Šarl Pero.[13] Veze sa srpskom književnošću Braća Grim su znali i srpski jezik i deo bajki su preuzeli sa srpskog jezika. Vodili su prepisku sa Vukom Stefanovićem Karadžićem.[14]

Žarko Radaković: EMIGRACIJA - Ljubavne priče 1990 - 1995, Radio B92 Beograd 1997, str. 129. Proza. Očuvanost 4. Рођен у Новом Саду, 1947. Школовао се у Земуну (основна школа и гимназија), Београду (студије светске књижевности), Tübingenu (студије германистике, историје уметности и филозофије). Аутор романа: Tübingen (1990, Пан Душицки) (у најужем избору за НИН-ову награду), Понављања (заједно са Scottom Abbottom) (1994, Време књиге), Книфер (1994, Б92), Емиграција (1997, Б92), Поглед (2002, Стубови културе), Вампири (2008, у припреми). Превео двадесет две књиге Петера Хандкеа. Аутор низа зборника и антологија: о рецепцији књижевности Петера Хандкеа (Књижевна критика, Београд, 1986), о уметности Јулију Книферу (Stuttgart, 1990), о „радним тешкоћама у уметничком стварању“ (Распис, 1987), о „мотиву детињства и породичног живота“ (Горњи Милановац 1987), о „ходању у уметности и књижевности“ (Stuttgart/Hamburg, 1989). Од 1971-73. сарадња са уметником Ером Миливојевићем: Преформанси Medex (Битеф, Београд, 1971), Корњача (СКЦ, Београд, 1972), Лабудово језеро (Галерија у палати Албанија, Београд, 1973). Роман Ера. Сећање на „Корњачу“ (2008, у припреми). Од 1978. живи у Немачкој. Од 1986. сарадња са загребачким умеником Јулијем Книфером. Монографија Julije Knifer. Mäandar 1960-1990. (Stuttgart: Flugasche, 1990.) Крајем осамдесетих година уредник немачког часописа за књижевност и уметност Das Nachtcafé (Stutt­gart, Klett-Cotta). Од 1990. уредник на радију Deutsche Welle. Од 2006. сарадња са уметницом Нином Попс. Књига: „Петер Хандке: Губитак слике (Der Bildverlust)“ (двоструки, паралелни, превод фрагмената романа – на српскохрватски језик, и језик апстрактног сликања) (библиофилско издање, Köln, 2007). Године 2008. рад на „антологији српске прозе у рецепцији Петера Хандкеа“. (Das Schreibheft, Hessen). Од 1990. живи у Келну.

Autor - osoba Bojanović, Uroš, 1991- = Bojanović, Uroš, 1991- Naslov Sam u vodi / Uroš Bojanović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2017 Izdavanje i proizvodnja Kikinda : Partizanska knjiga, 2017 (Kikinda : Mira-graf) Fizički opis 60 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Arsenić, Vladimir Zbirka ǂEdicija ǂStihija ; ǂknj. ǂ2 ISBN 978-86-6477-006-4 (broš.) Napomene Tiraž 300 Str. 57-60: Stihom u stomak / Vladimir Arsenić Na koricama beleška o autoru s njegovom slikom. Knjiga Sam u vodi svojom intrinsičnom angažovanošću podseća na rane zbirke Zvonka Karanovića, na nemački subjektivizam, na određene bit pesnike, ali i na najbolje radove novotalasnih i HC bendova. Jetki i direktni, stihovi Uroša Bojanovića udaraju pravo u stomak, ne prave kompromise i spremni su na sve. Upravo to ih i čini poezijom par excellence. Uroš Bojanović je rođen 1991. u Tesliću (BiH). Objavio je dve zbirke pesama: Ja ne mogu ništa (2007) i Iz druge sobe (2011). Takođe objavljivao i u književnim časopisima: Polja, Tema, Zarez, Agon, Knjigomat, Kritična masa, Afirmator, BKG, Ars, Libartes i Strane. Zastupljen u antologiji Meko tkivo: izbor iz nove poezije regiona. Živi i stvara u Tesliću. U izdanju Partizanske knjige: Sam u vodi. MG114

Polovna knjiga, odlično očuvana. Posveta autora na pedlistu. Izdavač: OR - Beograd, 1998. god. Broširan povez, 21 cm. 341 str. Srpska poezija u Rumuniji 1945 - 1996. Beleška o piscu: Slavomir Gvozdenović, rođen je 1953. godine u Belobreški (Rumunija). Diplomirao srpski jezik i jugoslovenske književnosti na Univerzitetu u Bukureštu. Član Saveza pisaca Rumunije i počasni član Udruženja književnika Srbije. Član je Udruženja književnika Srpske. Suosnivač je Vukove zadužbine. Za člana saradnika Matice Srpske izabran je 1995. Piše poeziju na srpskom jeziku. Glavni je i odgovorni urednik srpskog časopisa `Književni život` koji izlazi u Temišvaru. Srpski je poslanik u Parlamentu Rumunije. Prevodi srpsku i rumunsku poeziju. Dobitnik je više značajnih književnih nagrada u Rumuniji i Jugoslaviji: `Borskog grumena` na Međunarodnom susretu balkanskih književnika u Boru 1988; Specijalne povelje žirija nagrade `Branko Miljković` za knjigu Podvlačenje crte, 1989; `Šušnjar` Udruženja književnika Srpske 1995. za knjigu U kući sa ognjem i ledom; Nagrade Temišvarske podružnice Saveza pisaca Rumunije 1995. za knjigu Reč i svetlost; Nagrade SPC iz Crvenke na 4. jugoslovenskom festivalu poezije za decu 1997. Dobitnik je i Nacionalne nagrade Saveza pisaca Rumunije za knjigu pesama I. Objavio je sledeće knjige pesama: Krila i pomalo vatre (Kriterion, Bukurešt 1975), Pesme pred zoru (Fakla, Temišvar 1977), Odbrana krila (Kriterion, Bukurešt 1978), Lirika (Kriterion, Bukurešt 1981), Vedro otvaranje kamena (Kriterion, Bukurešt 1983), Vedro otvaranje kamena (Kartea romaneaska, Bukurešt 1985; na rumunski jezik preveo Lučijan Aleksiu), Junačenje rečima (Kriterion, Bukurešt 1986; Knjiga pesama za decu), Udžbenik o vidarevoj kući (Kriterion, Bukurešt 1988), Podvlačenje crte (Prosveta, Beograd 1988. izbor), Beli sunčani krug (Fakla, Temišvar 1989; na rumunski jezik preveo Lučijan Aleksiu), Kamen za plakanje (Kriterion, Bukurešt 1990), Srpska molitva u Temišvaru (Svetovi, Novi Sad 1991), Reč i svetlost (Hestija, Temišvar 1994), U kući sa ognjem i ledom (Prosveta, Beograd 1995), Rađanje pretka (Prometej, Novi Sad; Petar Kočić, Banja Luka; Hestija, Temišvar 1997), I. (Hestija, Temišvar 1999). Sačinio je više Antologija srpskih pisaca iz Rumunije: U plavom krugu zvezda: srpska poezija u Rumuniji 1945-1990 (Dnevnik, Novi Sad 1990), Naša poezcja u dijaspori (Sarajevski dani poezije 1991; antologija; autor izbora iz srpske poezije u Rumuniji), Iz dečje sobe: izbor iz srpske književnosti u Rumuniji (Kadinjača, Užice 1993; priređivač zajedno sa Dragoljubom Zorićem), Glineni golub: živi srpski pesnici u Rumuniji (antologija na rumunskom jeziku; Persona, Bukurešt 1998; priređivač zajedno sa Lučijanom Aleksiuom), U plavom krugu zvezda: srpska posleratna poezija u Rumuniji do 1996 (drugo, dopunjeno izdanje, OR, Beograd 1998). Preveo s rumunskog na srpski jezik: Lučijan Aleksiu, Četiri jahača apokalipse (Sanba, Beograd, 1998); Jon Skorobete, Geometrija snega (Vasa Pelagić, Banja Luka, 1998; zajedno sa Ljubinkom Stankov Perinac). Preveo sa srpskog na rumunski jezik zajedno sa Lučijanom Aleksiuom: Živka Komlenac: Kad zidovi krenu (Hestija, 1995); Goran Đorđević: Rasuta zemlja (Hestija, 1998); Antologija srpske poezije: Srpski sever (Hestija, 1999) - autor Draško Ređep. Poezija mu je prevođena na rumunski, engleski, ruski, nemački, francuski, italijanski, ukrajinski i slovački jezik.

Miroslav Josić VišnjićOdbrana i propast bodroga u sedam burnih godišnjih dobaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМирослав Јосић Вишњић (Стапар код Сомбора, 15. децембар 1946 — Београд, 8. септембар 2015[1]) био је српски књижевник.Легат Мирослава Јосића Вишњића део је Градске библиотеке `Карло Бијелицки` у Сомбору[2] а део заоставштине Јосић Вишњића налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.БиографијаУ родном месту завршио је основну школу, а Учитељску школу (Препарандију) у Сомбору.[3] На Филолошком факултету у Београду апсолвирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности (тзв. Светска књижевност).[3] Дуго је хонорарно радио као лектор, коректор и технички уредник у разним издавачким кућама, листовима и часописима.[3] Био је секретар листа „Студент“, уредник часописа `Relations`.[3] Био је запослен у Српској књижевној задрузи.[4] Покренуо је библиотеку „Нови Албатрос“.[4] Први је почео приватно издавање књига (после С. Машића) у „Књижевној фабрици МЈВ и деца“.[5] Био је председник ПАНУ.Његови радови превођени су на више језика: пољски, француски, енглески, немачки, мађарски, холандски, италијански, чешки, словачки, бугарски и македонски језик. Две његове књиге објављене су на пољском, две на енглеском и једна на француском језику.[6]О његовом раду објављено је неколико стотина критичких радова (преко 3.000 страница), више тематских целина у часописима, стотине новинских чланака, а треба поменути: Докторску тезу Марка Недића, Проза и поетика М. Јосића Вишњића (2008), Књига Снежане Брајовић, Стварносне игре (2012), Магистарски рад Соње Капетанов, Лирски годови (Ране приповетке МЈВ) (2010), као и пет зборника Проза МЈВ (1979), Алфа и омега (1986), Тридесет година, пола века (1996), Венац критичких радова (2006) и Златни век Мирослава Јосића Вишњића (2006).Књижевник Михајло Пантић га је сматрао за једног од најбољих стилиста српске прозе од 1968. до данас. Пантић наводи да је Јосић Вишњић био на трагу Веља Петровића и Милоша Црњанског, са сетним, поетизованим равничарским духом приповедања.[7]Лично је био против људских и књижевних конвенција и вечито у отпору према устаљеном систему.[8]Путовао је по свету најчешће о свом трошку у Пољску, Француску, Канаду, Мађарску, Шведску, Холандију, Чешку, Румунију, Италију, Немачку, Грчку, Кину.[4]Био је ожењен Мирјаном,[4] има троје деце (Јелена, Мирослав и Павле) и шест унука.9/59/14

Miroslav Josić VišnjićOdbrana i propast bodroga u sedam burnih godišnjih dobaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМирослав Јосић Вишњић (Стапар код Сомбора, 15. децембар 1946 — Београд, 8. септембар 2015[1]) био је српски књижевник.Легат Мирослава Јосића Вишњића део је Градске библиотеке `Карло Бијелицки` у Сомбору[2] а део заоставштине Јосић Вишњића налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.БиографијаУ родном месту завршио је основну школу, а Учитељску школу (Препарандију) у Сомбору.[3] На Филолошком факултету у Београду апсолвирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности (тзв. Светска књижевност).[3] Дуго је хонорарно радио као лектор, коректор и технички уредник у разним издавачким кућама, листовима и часописима.[3] Био је секретар листа „Студент“, уредник часописа `Relations`.[3] Био је запослен у Српској књижевној задрузи.[4] Покренуо је библиотеку „Нови Албатрос“.[4] Први је почео приватно издавање књига (после С. Машића) у „Књижевној фабрици МЈВ и деца“.[5] Био је председник ПАНУ.Његови радови превођени су на више језика: пољски, француски, енглески, немачки, мађарски, холандски, италијански, чешки, словачки, бугарски и македонски језик. Две његове књиге објављене су на пољском, две на енглеском и једна на француском језику.[6]О његовом раду објављено је неколико стотина критичких радова (преко 3.000 страница), више тематских целина у часописима, стотине новинских чланака, а треба поменути: Докторску тезу Марка Недића, Проза и поетика М. Јосића Вишњића (2008), Књига Снежане Брајовић, Стварносне игре (2012), Магистарски рад Соње Капетанов, Лирски годови (Ране приповетке МЈВ) (2010), као и пет зборника Проза МЈВ (1979), Алфа и омега (1986), Тридесет година, пола века (1996), Венац критичких радова (2006) и Златни век Мирослава Јосића Вишњића (2006).Књижевник Михајло Пантић га је сматрао за једног од најбољих стилиста српске прозе од 1968. до данас. Пантић наводи да је Јосић Вишњић био на трагу Веља Петровића и Милоша Црњанског, са сетним, поетизованим равничарским духом приповедања.[7]Лично је био против људских и књижевних конвенција и вечито у отпору према устаљеном систему.[8]Путовао је по свету најчешће о свом трошку у Пољску, Француску, Канаду, Мађарску, Шведску, Холандију, Чешку, Румунију, Италију, Немачку, Грчку, Кину.[4]Био је ожењен Мирјаном,[4] има троје деце (Јелена, Мирослав и Павле) и шест унука.9/89/14

Miroslav Josić VišnjićOdbrana i propast bodroga u sedam burnih godišnjih dobaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМирослав Јосић Вишњић (Стапар код Сомбора, 15. децембар 1946 — Београд, 8. септембар 2015[1]) био је српски књижевник.Легат Мирослава Јосића Вишњића део је Градске библиотеке `Карло Бијелицки` у Сомбору[2] а део заоставштине Јосић Вишњића налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.БиографијаУ родном месту завршио је основну школу, а Учитељску школу (Препарандију) у Сомбору.[3] На Филолошком факултету у Београду апсолвирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности (тзв. Светска књижевност).[3] Дуго је хонорарно радио као лектор, коректор и технички уредник у разним издавачким кућама, листовима и часописима.[3] Био је секретар листа „Студент“, уредник часописа `Relations`.[3] Био је запослен у Српској књижевној задрузи.[4] Покренуо је библиотеку „Нови Албатрос“.[4] Први је почео приватно издавање књига (после С. Машића) у „Књижевној фабрици МЈВ и деца“.[5] Био је председник ПАНУ.Његови радови превођени су на више језика: пољски, француски, енглески, немачки, мађарски, холандски, италијански, чешки, словачки, бугарски и македонски језик. Две његове књиге објављене су на пољском, две на енглеском и једна на француском језику.[6]О његовом раду објављено је неколико стотина критичких радова (преко 3.000 страница), више тематских целина у часописима, стотине новинских чланака, а треба поменути: Докторску тезу Марка Недића, Проза и поетика М. Јосића Вишњића (2008), Књига Снежане Брајовић, Стварносне игре (2012), Магистарски рад Соње Капетанов, Лирски годови (Ране приповетке МЈВ) (2010), као и пет зборника Проза МЈВ (1979), Алфа и омега (1986), Тридесет година, пола века (1996), Венац критичких радова (2006) и Златни век Мирослава Јосића Вишњића (2006).Књижевник Михајло Пантић га је сматрао за једног од најбољих стилиста српске прозе од 1968. до данас. Пантић наводи да је Јосић Вишњић био на трагу Веља Петровића и Милоша Црњанског, са сетним, поетизованим равничарским духом приповедања.[7]Лично је био против људских и књижевних конвенција и вечито у отпору према устаљеном систему.[8]Путовао је по свету најчешће о свом трошку у Пољску, Француску, Канаду, Мађарску, Шведску, Холандију, Чешку, Румунију, Италију, Немачку, Грчку, Кину.[4]Био је ожењен Мирјаном,[4] има троје деце (Јелена, Мирослав и Павле) и шест унука.9/8

Miroslav Josić VišnjićOdbrana i propast bodroga u sedam burnih godišnjih dobaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМирослав Јосић Вишњић (Стапар код Сомбора, 15. децембар 1946 — Београд, 8. септембар 2015[1]) био је српски књижевник.Легат Мирослава Јосића Вишњића део је Градске библиотеке `Карло Бијелицки` у Сомбору[2] а део заоставштине Јосић Вишњића налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.БиографијаУ родном месту завршио је основну школу, а Учитељску школу (Препарандију) у Сомбору.[3] На Филолошком факултету у Београду апсолвирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности (тзв. Светска књижевност).[3] Дуго је хонорарно радио као лектор, коректор и технички уредник у разним издавачким кућама, листовима и часописима.[3] Био је секретар листа „Студент“, уредник часописа `Relations`.[3] Био је запослен у Српској књижевној задрузи.[4] Покренуо је библиотеку „Нови Албатрос“.[4] Први је почео приватно издавање књига (после С. Машића) у „Књижевној фабрици МЈВ и деца“.[5] Био је председник ПАНУ.Његови радови превођени су на више језика: пољски, француски, енглески, немачки, мађарски, холандски, италијански, чешки, словачки, бугарски и македонски језик. Две његове књиге објављене су на пољском, две на енглеском и једна на француском језику.[6]О његовом раду објављено је неколико стотина критичких радова (преко 3.000 страница), више тематских целина у часописима, стотине новинских чланака, а треба поменути: Докторску тезу Марка Недића, Проза и поетика М. Јосића Вишњића (2008), Књига Снежане Брајовић, Стварносне игре (2012), Магистарски рад Соње Капетанов, Лирски годови (Ране приповетке МЈВ) (2010), као и пет зборника Проза МЈВ (1979), Алфа и омега (1986), Тридесет година, пола века (1996), Венац критичких радова (2006) и Златни век Мирослава Јосића Вишњића (2006).Књижевник Михајло Пантић га је сматрао за једног од најбољих стилиста српске прозе од 1968. до данас. Пантић наводи да је Јосић Вишњић био на трагу Веља Петровића и Милоша Црњанског, са сетним, поетизованим равничарским духом приповедања.[7]Лично је био против људских и књижевних конвенција и вечито у отпору према устаљеном систему.[8]Путовао је по свету најчешће о свом трошку у Пољску, Француску, Канаду, Мађарску, Шведску, Холандију, Чешку, Румунију, Италију, Немачку, Грчку, Кину.[4]Био је ожењен Мирјаном,[4] има троје деце (Јелена, Мирослав и Павле) и шест унука.9/8

Miroslav Josić VišnjićOdbrana i propast bodroga u sedam burnih godišnjih dobaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМирослав Јосић Вишњић (Стапар код Сомбора, 15. децембар 1946 — Београд, 8. септембар 2015[1]) био је српски књижевник.Легат Мирослава Јосића Вишњића део је Градске библиотеке `Карло Бијелицки` у Сомбору[2] а део заоставштине Јосић Вишњића налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.БиографијаУ родном месту завршио је основну школу, а Учитељску школу (Препарандију) у Сомбору.[3] На Филолошком факултету у Београду апсолвирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности (тзв. Светска књижевност).[3] Дуго је хонорарно радио као лектор, коректор и технички уредник у разним издавачким кућама, листовима и часописима.[3] Био је секретар листа „Студент“, уредник часописа `Relations`.[3] Био је запослен у Српској књижевној задрузи.[4] Покренуо је библиотеку „Нови Албатрос“.[4] Први је почео приватно издавање књига (после С. Машића) у „Књижевној фабрици МЈВ и деца“.[5] Био је председник ПАНУ.Његови радови превођени су на више језика: пољски, француски, енглески, немачки, мађарски, холандски, италијански, чешки, словачки, бугарски и македонски језик. Две његове књиге објављене су на пољском, две на енглеском и једна на француском језику.[6]О његовом раду објављено је неколико стотина критичких радова (преко 3.000 страница), више тематских целина у часописима, стотине новинских чланака, а треба поменути: Докторску тезу Марка Недића, Проза и поетика М. Јосића Вишњића (2008), Књига Снежане Брајовић, Стварносне игре (2012), Магистарски рад Соње Капетанов, Лирски годови (Ране приповетке МЈВ) (2010), као и пет зборника Проза МЈВ (1979), Алфа и омега (1986), Тридесет година, пола века (1996), Венац критичких радова (2006) и Златни век Мирослава Јосића Вишњића (2006).Књижевник Михајло Пантић га је сматрао за једног од најбољих стилиста српске прозе од 1968. до данас. Пантић наводи да је Јосић Вишњић био на трагу Веља Петровића и Милоша Црњанског, са сетним, поетизованим равничарским духом приповедања.[7]Лично је био против људских и књижевних конвенција и вечито у отпору према устаљеном систему.[8]Путовао је по свету најчешће о свом трошку у Пољску, Француску, Канаду, Мађарску, Шведску, Холандију, Чешку, Румунију, Италију, Немачку, Грчку, Кину.[4]Био је ожењен Мирјаном,[4] има троје деце (Јелена, Мирослав и Павле) и шест унука.9/8

Miroslav Josić Višnjić Odbrana i propast bodroga u sedam burnih godišnjih doba Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Мирослав Јосић Вишњић (Стапар код Сомбора, 15. децембар 1946 — Београд, 8. септембар 2015[1]) био је српски књижевник. Легат Мирослава Јосића Вишњића део је Градске библиотеке `Карло Бијелицки` у Сомбору[2] а део заоставштине Јосић Вишњића налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. Биографија У родном месту завршио је основну школу, а Учитељску школу (Препарандију) у Сомбору.[3] На Филолошком факултету у Београду апсолвирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности (тзв. Светска књижевност).[3] Дуго је хонорарно радио као лектор, коректор и технички уредник у разним издавачким кућама, листовима и часописима.[3] Био је секретар листа „Студент“, уредник часописа `Relations`.[3] Био је запослен у Српској књижевној задрузи.[4] Покренуо је библиотеку „Нови Албатрос“.[4] Први је почео приватно издавање књига (после С. Машића) у „Књижевној фабрици МЈВ и деца“.[5] Био је председник ПАНУ. Његови радови превођени су на више језика: пољски, француски, енглески, немачки, мађарски, холандски, италијански, чешки, словачки, бугарски и македонски језик. Две његове књиге објављене су на пољском, две на енглеском и једна на француском језику.[6] О његовом раду објављено је неколико стотина критичких радова (преко 3.000 страница), више тематских целина у часописима, стотине новинских чланака, а треба поменути: Докторску тезу Марка Недића, Проза и поетика М. Јосића Вишњића (2008), Књига Снежане Брајовић, Стварносне игре (2012), Магистарски рад Соње Капетанов, Лирски годови (Ране приповетке МЈВ) (2010), као и пет зборника Проза МЈВ (1979), Алфа и омега (1986), Тридесет година, пола века (1996), Венац критичких радова (2006) и Златни век Мирослава Јосића Вишњића (2006). Књижевник Михајло Пантић га је сматрао за једног од најбољих стилиста српске прозе од 1968. до данас. Пантић наводи да је Јосић Вишњић био на трагу Веља Петровића и Милоша Црњанског, са сетним, поетизованим равничарским духом приповедања.[7] Лично је био против људских и књижевних конвенција и вечито у отпору према устаљеном систему.[8] Путовао је по свету најчешће о свом трошку у Пољску, Француску, Канаду, Мађарску, Шведску, Холандију, Чешку, Румунију, Италију, Немачку, Грчку, Кину.[4] Био је ожењен Мирјаном,[4] има троје деце (Јелена, Мирослав и Павле) и шест унука.

Miroslav Josić Višnjić Odbrana i propast bodroga u sedam burnih godišnjih doba Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Мирослав Јосић Вишњић (Стапар код Сомбора, 15. децембар 1946 — Београд, 8. септембар 2015[1]) био је српски књижевник. Легат Мирослава Јосића Вишњића део је Градске библиотеке `Карло Бијелицки` у Сомбору[2] а део заоставштине Јосић Вишњића налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. Биографија У родном месту завршио је основну школу, а Учитељску школу (Препарандију) у Сомбору.[3] На Филолошком факултету у Београду апсолвирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности (тзв. Светска књижевност).[3] Дуго је хонорарно радио као лектор, коректор и технички уредник у разним издавачким кућама, листовима и часописима.[3] Био је секретар листа „Студент“, уредник часописа `Relations`.[3] Био је запослен у Српској књижевној задрузи.[4] Покренуо је библиотеку „Нови Албатрос“.[4] Први је почео приватно издавање књига (после С. Машића) у „Књижевној фабрици МЈВ и деца“.[5] Био је председник ПАНУ. Његови радови превођени су на више језика: пољски, француски, енглески, немачки, мађарски, холандски, италијански, чешки, словачки, бугарски и македонски језик. Две његове књиге објављене су на пољском, две на енглеском и једна на француском језику.[6] О његовом раду објављено је неколико стотина критичких радова (преко 3.000 страница), више тематских целина у часописима, стотине новинских чланака, а треба поменути: Докторску тезу Марка Недића, Проза и поетика М. Јосића Вишњића (2008), Књига Снежане Брајовић, Стварносне игре (2012), Магистарски рад Соње Капетанов, Лирски годови (Ране приповетке МЈВ) (2010), као и пет зборника Проза МЈВ (1979), Алфа и омега (1986), Тридесет година, пола века (1996), Венац критичких радова (2006) и Златни век Мирослава Јосића Вишњића (2006). Књижевник Михајло Пантић га је сматрао за једног од најбољих стилиста српске прозе од 1968. до данас. Пантић наводи да је Јосић Вишњић био на трагу Веља Петровића и Милоша Црњанског, са сетним, поетизованим равничарским духом приповедања.[7] Лично је био против људских и књижевних конвенција и вечито у отпору према устаљеном систему.[8] Путовао је по свету најчешће о свом трошку у Пољску, Француску, Канаду, Мађарску, Шведску, Холандију, Чешку, Румунију, Италију, Немачку, Грчку, Кину.[4] Био је ожењен Мирјаном,[4] има троје деце (Јелена, Мирослав и Павле) и шест унука.

Beograd : Nolit, tvrd povez sa omotom kao novo Embahade jesu svojevrsno četvorotomno memoarsko delo Miloša Crnjanskog, u kojem na zanimljiv način opisuje događaje iz vremena svoje diplomatske službe. Prvi put su objavljene 1983. godine. Embahada predstavljaju različita memoarska sećanja Crnjanskog na diplomatsku službu i prate period od 1928. do 1945. godine. Za naslov je odabrao špansku reč koja znači poslanstvo (ambasada). Njihovo pisanje je započeo 1943. godine u Londonu, dok je pomagao Milanu Stojadinoviću u pisanju njegovih memoara „Ni rat ni pakt“, a pisao ih je do pred smrt, odnosno gotovo tri decenije. Najavu objavljivanja dao je 1951. godine u Amerikanskom Srbobranu. Pored klasičnog pripovedanja o događajima, Crnjanski unosi i elemente opisa ličnosti sa kojima se susretao. Ovi spisi su poslužili Crnjanskom da se obračuna sa mnogima koje je, recimo, optuživao za propast države i vojske u Aprilskom ratu 1941. godine, pa tako kralja Petra II Karađorđevića naziva Dezerterović. Crnjanski za života nije stigao niti da dovrši, niti da objavi ove spise, tako da su oni ostali u rukopisima. O Embahadama je rekao: Slučajno je da te moje knjige govore o našoj diplomatiji. U stvari, to su moje beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet. Nego prosto uspomene jednog očevica, pisca. O dobu, koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota, a koje će se uskoro činiti neshvatljivo i davno prošlo, neverovatno, kao što se mom naraštaju činilo doba Obrenovića. Prvo izdanje Embahada u četiri toma, pojavilo se 1983. godine u izdanju Nolita, a priređivač je bio Borislav Radović, koji je pregledao, uredio i objavio rukopise. Kritičko izdanje Embahada na preko 700 strana, priredila je 2010. godine Nada Mirkov-Bogdanović, a objavili su Zadužbina Miloša Crnjanskog i Pravoslavni bogoslovski fakultet Univerziteta u Beogradu Sadržaj Prvi deo Prvi deo govori o vremenu koje je Crnjanski proveo u Berlinu, u predvečerje postojanja Vajmarske republike. To je period između 1928. i 1929. godine, koji je proveo uz Živojina Balugdžića, poslanika Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Berlinu. Drugi deo Drugi deo prati uspon nacizma i odnose Trećeg rajha sa Kraljevinom Jugoslavijom, između 1935. i 1938. godine. Tadašnji jugoslovenski poslanik u Berlinu je bio Aleksandar Cincar-Marković. Treći deo Treći deo se odnosi na vreme koje je Crnjanski proveo u poslanstvu u Rimu, od 1938. do 6. aprila 1941. godine. Četvrti deo Četvrti i poslednji deo govori o angažovanju Miloša Crnjanskog u Vladu Kraljevine Jugoslavije u egzilu. Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označen kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku. R e f e r e n c e U Berlinu Balugdžija Hitler Balugdžija i Hitler Susret u Berlinu Stjepan Radić Nemačke reparacije Naša politika prema Nemačkoj SSSR Drugi put u Berlinu Godina 1935. Godina 1936. Olimpijada u Berlinu Godina 1937. Poseta Milana Stojadinovića Londonu Diplomatske igre za vreme građanskog rata u Španiji Srojadinovićev konkordat Komentar uz dnevnik grofa Ćana Godina 1938. Stojadinović i naša politika prema Italiji Sastanak u Veneciji Čehoslovačka Antisemitski talas u Italiji Pad Stojadina Sastanak grofa Ćana i Cincar-Markovića u Veneciji Poseta kneza Pavla Berlinu Odlazak u Portugal i London General Simović u Londonu Kako se pisalo o Srbiji Kneginja Julija u Londonu Čerčil o Srbiji Englezi o Hrvatima NOVA EVROPA Rebeka Vest – Crno jagnje i sivi soko! Engleski uticaji na kralja Aleksandra Hitlerov program ekspanzije 1937. Anglo-nemački odnosi 1938. Nemački ekonomski `Drang nach Osten` Albanija Konkordat Hrvatski memorandum Čerčil o Stojadinoviću u svojim memoarima Sastanak kneza Pavla sa Hitlerom 4. marta 1941. Hitlerovi razgovori za ručkom Memoari kralja Petra II

Milijan Despotović : NEVREME NAD SUBJELOM , Književne novine 1986, str. 56. Zbirka poezije. Očuvanost 4-. Milijan Despotović (Subjel kod Kosjerića, FNRJ, 1952) je srpski publicista, književnik i pesnik. Život Studirao na Fakultetu narodne odbrane u Beogradu a književnost i bibliotekarstvo na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Živi u Požegi, urednik je Književnih novina „Svitak“ i prvog časopisa za haiku poeziju na srpskom jeziku „Paun“. Ustanovio je književne nagrade koje se redovno dodeljuju u Požegi: `Mladi Momčilo` (2001); `Momčilo Tešić` (2005); `Hadži Dragan` (2009) i `Paunovo pismo` (2013) i `Mala paprika` (2017). Piše poeziju za decu i odrasle, prozu, aforizme, književnu i likovnu kritiku. Aforizmi, savremena i haiku poezija su mu prevođeni na: italijanski, francuski, španski, engleski, nemački, mađarski, slovenački, rumunski, rusinski, poljski, bugarski, makedonski, turski, ruski, japanski i grčki jezik. Zastupljen je u više antologija savremene i haiku poezije, kod nas i u svetu. Dobitnik je više književnih nagrada, među kojima i: „Paunove nagrade” (Narodna biblioteka Užice, 1999); „Johan Volfgang Gete”, (Srpska dijaspora u Štutgartu, 2001); „Car Uroš” (Jazak, 2004); „Lazar Zuban” (Opština Požega); nagrada „Sima Cucić„ (Banatski kulturni centar Novo Miloševo, 2013; „Milutin Uskoković” (Kuršumlija, 2015); „Mala ptica” (2017), Međunarodne nagrade „Nadži naman„ (Naji Naaman), Jounieh – Lebanon (Žunje, Libanska republika), „Počasne nagrade za ukupno stvaralaštvo“ – „Honour prizes (for complete works).” Za ovu nagradu bilo je predloženo 2386 pisaca koji pišu na 27 svetskih jezika a nagrađeno je njih 60, među kojima je i Milijan Despotović jedini dobitnik ove nagrade u sezoni 2018–2019. iz Srbije koji piše na srpskom jeziku.

Lepo očuvano kao na slikama Jako retko u ponudi Sa drveta života : panorama novije Makedonske poezije Kletnikov, Eftim Vrsta građe - knjiga Izdavanje i proizvodnja - Smederevo : Smederevska pesnička jesen, 1987 Jezik - srpski Kletnikov Vlada Urošević (Skoplje, 17. oktobar 1934) srpski je književnik, prevodilac,[1] književni i likovni kritičar i bivši univerzitetski profesor iz Severne Makedonije.[2][3][4] Inostrani član Srpske akademije nauke i umetnosti postao je od 2. novembra 2006.[1] Osnovne studije završio je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Skoplju; Filološki fakultet Univerziteta u Skoplju, a doktorat je odbranio 1987. godine.[1] Bio je zaposlen na Filološkom fakultetu Univerziteta u Skoplju, redovni profesor (1988) u penziji.[1] Član je Makedonski PEN centar i Društva pisaca Makedonije.[1] Objavio je desetak zbirki poezije, četiri knjige priča, pet romana, sedam knjiga kritika i eseja, dve knjige putopisa, dve knjige iz oblasti likovnih umetnosti, desetak antologija.[4] Knjige Vlada Uroševića prevedene su na engleski, nemački, francuski, španski, poljski, ruski, srpski, bugarski i slovenački jezik.[4] Dodeljen mu je Sretenjski orden prvog reda (2024).[5] Priznanja i nagrade uredi Vlada Urošević je za svoj rad dobio sledeća priznanja i nagrade:[1] Nagrada „Braća Miladinovci“ (1967, 1973, 1986) „Grigor Prličev“ (1974, 1989) „Racinovo priznanje“ „Kiril Perčinoviќ-Tetoec“ Nagrada „Mladosti” Nagrada izdavače kuće Nolit Nagrada „Halide Edip Adivar“, turski P.E.N. centar Nagrada „ Veliko leteće pero“, Međunarodni pesnički festival „Slovenski zagrljaj“ (Varna) Vitez Reda umetnosti i književnosti, Vlada Republike Francuske Oficir Reda umetnosti i književnosti, Vlada Republike Francuske Orden „Sergej Jesenjin“, Moskovska organizacija Saveza pisaca Rusije (2013) Dela uredi Poezija uredi Jedan drugi grad (1959) Nevidelica (1962) Letnja kiša (1967) Zvezdana vaga (1973) Ronilačko zvono (1975) Snevač i praznina (1979) Kompas za san (1984) Hipnopolis (1986) Panična planeta (1989) Atlantida, ostaci (1992) Tajno zlato (2016) Lavirint (2019) Romani uredi Ukus bresaka (1964) Dvorski pesnik u napravi za letenje (1996) Divlja liga (2000) Moja rođaka Emilija (1994) Zmajeva nevesta (2011) Madžun (2018) Knjige priča uredi Znaci (1962) Lov na jednoroge (1983) Skopske priče (1988) Sedma strana kocke (2010) Tajna misija (2013) Knjige kritika i eseja uredi Savremenici (1971) Podzemna palata (1987) Astrolab (2000), Čuda i čudovišta: o fantastici u slikarstvu (2001) Izmišljeni svetovi: o nadrealizmu u slikarstvu (2003) Izbor po srodnosti (2005) Putopisi uredi Priče iz Pariza (1997) Vlada Urošević Makedonska poezija druge polovine xx veka 20. vek pesme makedonski pesnici horhe luis borhes istorija jugoslovenske knjizevnosti antologije

ANTOLOGIJA ARAPSKE NARODNE PRIČE SRPKO LEŠTARIĆ, preveo sa /a r a p s k o g!/ VREME KNJIGE B e o g r a d 1 9 9 4 A N T O L O G I J E a) Arapske naRodne pripovetke - Prevodi, srpskohrvatski b) Arapski jezik - PreVođenje ....................................................... 35 priča/ 1. Priča o kralju Kereka 2. Priča o kralju Betiru, 3. Ali Dembel u Damasku 4. Priče o kćeri kineskog kralja (1,2) 5. Priča o jerusalimskom kralju Nedžibu 6. Priča o zlatoPeroj ptici 7. Hasan i Husejn 8. Gazela devojka 9. Priča o ikoni i zlatnom kanDilu 10. Priča o kralju Sirije 11. Merjema, beduinka iz Hidžaza 12. JednoZuba i DvoZuba ........................................ Na koricama - Farhad i Širina na planini Bisutun. Minijatura iz Nizamijevog rukopisa `Hamsa` (1941) SRPKO LEŠTARIĆ (1949. Vrelo kod Uba) Orijentalistiku studirao u Beogradu i Alepu (Sirija), veći deo u periodu 1974-1994. proveo u zemljama Arapskog istoka (Mašreka) čije izvorne naRodne govore izučava... saRadnik časopisa Et-tegafa el alemiyya (Svetska kultura) koji izlazi u Kuvajtu BELEŠKA O IZVORNIKU: Izvornik je naučno izdanje s početka veka. Knjiga je namenjena vrlo uskom krugu korisnika. Ne pominje se ni u jednoj od velikih svetskih enciklopedija. Ukupno 35 /i z v o r n i h/ naRodnih pripovedaka stalo je na 272 strane arapskog teksta. Autor, znameniti nemački orijentalista Eno LITMAN (1875-1958), saKupio je ove priče kao član jedne američke arheološke ekspedicije na tlu tadašnje Velike Sirije... Broš Latinica, 317 stranica LEPO OČUVANO Bez podvlačenih stranica, Bez potpisa, Bez pečata! Č i s t o KOndicija: 1O

K. S. Luis Letopisi Narnije: Princ Kaspijan Izdavač: Laguna, Beograd Format: 13x20 cm Broj strana: 184 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 2006. Prevodilac: Zoran Jakšić „Pazite dobro!“, povika Edmund. „Uhvatite se za ruke i držite se zajedno. Ovo je čarolija – prepoznajem taj osećaj!“ Piter, Suzan, Edmund i Lusi sede na železničkoj stanici kada osete da čarolija opet počinje. Najednom bivaju ponovo povučeni prema zemlji Narniji. Ali mnogo toga se izmenilo otkako su poslednji put bili tu i sada je novom prestolonasledniku, princu Kaspijanu, očajnički potrebna njihova pomoć. Narnija je u opasnosti i same čarolije neće biti dovoljne da poraze Kaspijanovog strica, zlog kralja Miraza. Ovo je četvrta pustolovina uzbudljivih Letopisa Narnije. K. S. Luis Klajv Stepls Luis rođen je u Belfastu 1898. od oca Alberta Džejmsa Luisa i Flore Avguste Hamilton Luis. Njegov brat Voren Hamilton Luis rođen je 16. juna 1895. godine. Njegova majka je umrla od raka 23. avgusta na sam rođendan njegovog oca. Iste godine otac je njega i brata poslao u školu za dečake Vinjard u Engleskoj. Zbog problema sa disanjem Klaj je morao 1910. godine da napusti Kembel koledž u Belfastu. Zbog lošeg zdravstvenog stanja dobio je tutora koji ga je u kućnim uslovima podučavao latinski, grčki, italijanski i nemački jezik. Godine 1916. je dobio stipendiju za Oksford. Godinu dana kasnije se priključio savezničkim trupama u borbi protiv nemačke za vreme I svetskog rata. Devetnaesti rođendan je sačekao na frontu u Francuskoj. Ranjen je 1918. i posle nekoliko meseci otpušten iz vojske. Iako je 1929. godine izjavio da je ateista posle razgovora sa Tolkinom 1931. zaključio je da je, ipak, vernik. Godine 1957. se oženio na tajnom opštinskom venčanju sa Džoj Dejvidmen Grešam kako bi ona dobila, kao strana državljanka dozvolu za ostanak u Velikoj Britaniji. Budući da je ubrzo nakon toga Džoj dijagnosticiran rak kostiju obavili su i crkveno venčanje u bolnici u kojoj je ležala na samrtnoj postelji. Međutim, dolazi do iznenadnog zdravstvenog poboljšanja i Džoj izlazi iz bolnice. Pod uticajem Luisa i njegovih knjiga Džoj je 1948. godine iz judaizma prešla u hrišćanstvo i zatražila zvaničan razvod od prvog muža koji su je napustio. Luis je preminuo u 5.30 popodne, u petak, 22. novembra nedelju dana pre svog 65. rođendana od komplikacija na srcu i otkazivanja rada bubrega. Istog dana je preminuo i američki predsednik Džon F. Kenedi. Sahranjen je u dvorištu crkve Holy Trinity u Hedingtonu, Oksford. K.S. Luisa su još kao dete opčinjavale bajke, mitovi i drevne legende koje mu je pripovedala dadilja Irkinja. Slika fauna koji nosi pakete i kišobran po šumi pod snegom došla mu je kada je imao šesnaest godina. Međutim, tek mnogo godina kasnije, kada je već bio profesor na univerzitetu u Kembridžu, faunu su se pridružili zla kraljica i veličanstveni lav. Njihova priča postala je Lav, veštica i orman, jedna od najomiljenijih knjiga svih vremena. Sledilo je šest sledećih letopisa Narnije, a završni naslov, Poslednja bitka, štampan 1956, dobio je najveće priznanje za dostignuće u dečijoj književnosti – prestižnu Karnegijevu nagradu. MG52 (N)

Naslov Nemačka ; Ata Trol / Hajnrih Hajne ; [preveo Slobodan Glumac] Jedinstveni naslov Deutschland. Atta Troll. srpski jezik Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1968 (Beograd : Kultura) Fizički opis XVI, 217 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Glumac, Slobodan Živojinović, Branimir Zbirka Srpska književna zadruga ; kolo 61, knj. 414 ISBN (Karton) Napomene Prevodi dela: Deutschland; Atta Troll Str. VII-XVI: Pogled na Hajnea / Branimir Živojinović Str. 211-214.: Pogovor / S. Glumac. Predmetne odrednice Hajne, Hajnrih, 1797-1856 Odlično očuvana knjiga. Kristijan Johan Hajnrih Hajne (nem. Christian Johann Heinrich Heine; Diseldorf, 13. decembar 1797 – Pariz, 17. februar 1856) bio je nemački pesnik aktivan u periodu prelaza od romantizma ka realizmu. Rođen je u bogatoj porodici jevrejskog bankara i trgovca. Pokušao je da se posveti, mada nerado, običnoj građanskoj karijeri, ali ne uspeva. U Diseldorfu, Hajneovom rodnom gradu, bio je snažan uticaj Francuza tako da je on posećivao francusku gimnaziju. Isto tako, to je u njemu probudilo izrazitu antipatiju prema Pruskoj. 1817. piše prve ljubavne pesme, koje su objavljene u jednom nemačkom časopisu. U Bonu započinje studije prava, filozofije i književnosti. 1821. godine se prebacuje na Univerzitet u Berlinu, pa ima priliku da sluša Hegela i mnoge druge ugledne profesore. Prve pesme i putovanja 1822. godine objavljuje prve pesme, koje se odmah izdvajaju svojim originalnim stilom balate i ironičnom odbijanju svakih iluzija. U njima se oseća veliki uticaj pisaca koje je naročito cenio, Bajrona i Fukea. 1825. godine prelazi u protestantsku veru i dobija ime Hajnrih, umesto originalnog Hari. Iste godine diplomira na Univerzitetu u Getingenu. 1826. postaje poznat, nakon objavljivanja Slika s putovanja, gde u zamišljenom dnevniku sa puta govori o fantastičnim i moralnim temama, ugledajući se na Sterna i Žan Pola. 1826. ide na kratkotrajni put u Englesku, gde su se javili njegovi interesi za aktuelna politička dešavanja, ali i gde ujedinjuje sve svoje pesme u jednu Knjigu pesama. 1827. izlazi definitivna redakcija Knjige pesama. 1828. godine putuje u Italiju, a sećanja sa ovog puta objavljuje 1836. u knjizi Firentinske noći. Francuski period Zbog krize u svojoj zemlji, Hajne odlučuje da se preseli u mnogo slobodniju Francusku, gde je započeo da se viđa i da posećuje, kako nemačke emigrante (Humbolt, Vagner), tako i mnoge francuske intelektualce, među kojima i Balzaka i Viktora Igoa. Godine 1835. objavljuje važnu studiju o istoriji filozofije i religije u Nemačkoj, a iste godine studija biva i zabranjena. U tim godinama, u kojima je boravio u Francuskoj, sarađivao je sa različitim nemačkim časopisima, a istovremeno je i pisao izveštaje na francuskom, o situaciji u Nemačkoj. Osim spomenutih dela, Hajne je objavio i mnoge satiričke spise, kao i dve satirične epske pesme Ata Trol (1843) i Nemačka, zimska bajka (1844). Nemačka, zimska bajka postaje jedna od najvažnijih knjiga u nemačkoj književnosti. Ima politički karakter i u njoj Hajne otvoreno priznaje uticaj Karla Marksa, sa kojim je bio u prijateljskim odnosima. Zbirku poezije Romanesero objavljuje 1851, gde sa dubokom filozofskom i etičkom ozbiljnošću opisuje patnje koje je podnosio zbog bolesti (atrofija mišića) i zbog koje je ležao u krevetu osam dugih godina. Delo Razni spisi iz 1854, sadrži rasprave o jevrejskoj i hrišćanskoj veri, liberalizmu i komunizmu. Ovo delo označava kraj njegove političke i književne aktivnosti. Umire u Parizu 17. februara 1856 posle dugotrajne borbe sa paralizom i atrofijom mišića. Poetika Hajne je koristio nemački jezik za sastavljanje stihova i bio je jedan od retkih koji su to umeli da rade, pa je time stekao izuzetnu slavu, kao najuspeliji u svoj generaciji posle Getea. U stihovima je postigao najveću popularnost preuzimanjem pučkog pevljivog tona nemačke narodne pesme. Hajneove pesme su toliko melodične da su ih često komponovali mnogi kompozitori. Psihološku stvarnost koju je stvorio u delima podstaknuta je nostalgičnim sećanjem na dve velike nesrećne ljubavi (prema rođakama Amali i Terezi), ali i na drugim temama (prirodi, političkim idejama, životu, savremenom društvu), pa je na taj način uspeo da u svojoj poeziji dosegne izuzetno značajne visine. Umeo je da se poigrava sa stilističkim sposobnostima, dajući svojim stihovima objektivan ton, čak i kada je izražavao lična osećanja. Originalnost Hajneove poezije ogleda se u tome što je nastojao da negira svaki sentimentalizam, što mu je dozvoljavalo da koristi predmete romantizma sa ironijom i realizmom. Prevodi na srpskom jeziku Prema književnom istoričaru Mirku Krivokapiću, Hajne je najčešće prevođen pesnik na srpski jezik ali i pesnik prevođen sa najmanje uspeha. On navodi prevod Branimira Živojinića kao najbolji na srpskom. Prve Hajneove pesme su objavljene na srpskom jeziku posle pesnikove smrti. Tako, 1861. godine, u časopisu „Danica“, dve pesme iz „Lirskog intermeca“ i jednu iz ciklusa „Mlađane patnje“ preveo je Damjan Pavlović (1840–1866). Otada počinje Hajneov uticaj na srpsku književnost. Prvu knjigu Hajneovih stihova („Lirski intermeco“) izdao je Aleksa Šantić u Mostaru, u izdanju knjižarnice Pahera i Kisića, 1897. godine. Veliki broj srpskih prevodilaca bavilo se prevođenjem Hajneovih stihova: Damjan Pavlović, Stojan Novaković, Aleksa Šantić, Jovan Jovanović-Zmaj, Jeremija Živanović, Jovan Grčić Milenko, Milorad Šapčanin, Rista Odavić, Mita Rakić, Milan Dimović, Boško Petrović, Velimir Živojinović Masuka.[4] Značajnija izdanja Hajneovih dela u Srbiji i Jugoslaviji HAJNE, Hajnrih: Ideje ili Knjiga le grand God H. Hajna; s nemačkog preveo Mita Rakić. - Beograd: V. Valožić, 1877. - 147 str.; 15 cm. HAJNE, Hajnrih: O Engleskoj / H. Hajne; s nemačkog preveo Mita Rakić. - (Beograd : 6. i.), 1879 (Beograd: Državna štamparija). - 133 str.; 16 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco: pjesme Hanriha Hajnea. Knj. 3 / (preveo) Aleksa Šantić - U Mostaru: Paher i Kisić, 1897. - 52 str.: ilustr.; 17 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco: pjesme Hajnriha Hajnea / (preveo) Aleksa Šantić; s prikazom Marka cara - 2 popunjeno ilustrovano izd. - U Mostaru: Izdavačka knjižnica Paheri Kisića, 1898. - 67 str.: ilustr.; 18 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco / H.Heine; preveo Aleksa Šantić; predgovor Marka Cara. - (3. izmenjeno izdanje). - Beograd; Sarajevo: I. Đ. Ljurđević, 1919 (Srajevo: Bosanska pošta). - 48 str.; 16 cm. - (Mala biblioteka; 199). HAJNE, Hajnrih: Florentinske noći / H (Hajnrih) Hajne; preveo Nikola Polovina - Beograd; Sarajevo: I. Đ. Đurđević, 1921 (Sarajevo: Bosanska pošta). - 110 str..; 15 cm. - (Mala biblioteka; 176-79- Predgovor / V. Živoj(i)nović: str. 4-16. HAJNE, Hajnrih: Iz Hajneove lirike (preveo) Aleksa Šantić. - Mostar: T. Dudić, 1923 (Sarajevo: „Obod“). HAJNE, Hajnrih: Devojke i žene u Šekspirovim delima | preveo s nemačkog Živ. Petrović - Beograd: Štamparija Drag. Gregorića, 1926, 122 str. HAJNE; Hajnrih:Ideje ! Hajne: prevodi sa nemačkog Nikola S. Polovina i Paulina Albala. - Beograd, 236 str. ; 20 cm. - (Savremena biblioteka) XAJHE, Hajnrih: Put po Harcu / Hajnrih Hajne; (preveli I. i D. Lisičar,tas preveo Velimir Živojinović; ilustracije Abahadin Hodžić). - Beograd. Savez novinara Jugoslavije, 1950 (Beograd: Omladina). - 133 str:: ilustr., 17 mm. -Humoristička biblioteka „Ježa HAJNE, Hajnrih: Uvod u „Don Kihota“ / Hajnrih Hajne: str. (5) -18. U: SERVANTES Saavedra, Migel de. Veleumni plemić Don Kihot od Manče. 1! Migel Be Servantes Saavedra; ilustracije Gistava Dorea, (preveo Đorđe Popović). - Beograd: Novo pokolenje, 17 52 (Beograd. Kultura). - 273 str. ILUSTR» 90 um. - Svetski pisci NAJNE, Hajnrih: Iz kritike 1publicistike: članci 1 fragment / Heimrich Heine; (preveo Nenad Jovanović). - Beograd: Kultura, 1957 (Beograd: Kultura). - 495 str; 20 cm. HAJNE, Hajnrih: ag i, Pjesme / Hajnrih Hayne, (priredio Miodrag Maksimović; rreveo Vjekoslav Majer... &t al.). - (t- \zd.). - Beograd: Rad, 1964 Hajnrih Hajne Nemačka: Ata Trol / Hajnirh Hajne; (preveo Slobodan Glumac). - Beograd: SKZ, 1968. - HMG 217 str.; 19 cm. - (Srpska književna zadruga; 414 Prevod dela: Deutschland ein Wintermarcuhen; Atta troll; ein Sommernachttraum - Pogled na Hajnea / Branimir ŽivoJonović: Pogovor / S. Glumac: str. 211-214 HAJNE, Hajnrih: Bio je divan mesec maj: izabrane ljubavne pesme / Hejnrih Hajne; izbor i prevod Branimir Živojinović. - Beograd: Vajat, 1989 ((Beograd): Prosveta). - 114 str.; 17 cm - (Traganje za Euridikom: ljubavna poezija svih naroda i vremena; traganje 7) Značajniji radovi o Hajneru u Srba i drugih južnoslovenskih naroda BAUER, Ernest: Heinrich Heine kod Hrvata i Srba, „Obzor, 23/1932, 291, s. 5[3] GAVRIN, Mira: Heine u Hrvatskoj lirici. Preradović ı Heltne, „Zbornik radova filosofskog fakulteta`, Knj. II Zagreb, 1954, s. 255-276. GRČIĆ, Jovan: Hajnrih Hajne, „Brankovo kolo“, 1904, 50, s. 1604-05. - GRČIĆ, Jovan: Florentinische Nachte u srpskom prevodu, „Brankovo kolo, 1904, 50, s. 1604-1605 GRČIĆ, Jovan: Hajne u nas, „Brankovo kolo , 1906, s. 254-255: 319; 348. DIMITRIJEVIĆJ. P.: Hajne u prevodima Mime Rakića, „Srpski književni glasnik“, HH/1908, 8, s. 600-616. ĐORĐEVIĆ, dr Miloš: „Pogovor” u: H Heine: Iz kritike i publicistike, Kultura, Beograd, 1957, s. 289-294. ŽIVOJINOVIĆ, Branimir: „Pogled na Hajnea“. Predgovor u: Hajnrih Hajne: Nemačka “ Ata Trol, SKZ; kolo LHI, Knj. 414. Beograd, 1968. s. VII-XVI. LAUER, Reinhard: Heine in Serbien. Die Bedeulung, Heinrich Haines fur die Entnjiklung, der serbischem Literator 1847-1918. -Inaugural-Dissertatton zur Etlangung des Doktorgrades an der Philosophischen Fakultat der Johan Njolfgang, Goethe-Universitat` zu Franfurt am Met, 1961. MAKSIMOVIĆ, Miodrag: „Pogovor` u: Hajnrih Hajne: Pesme, 1964, c. 97-102 MANOJLOVIĆ, Teodor: Hajnrih Hajne, Književnost, 1957. MEDENICA, Rad. Hajne, 1379-87: „Misao“, XVI / 1924, c. 1169-78, 1232-43; 130313; 1452-59; 1543-53. IR) N.(AZOR), V. (LADIMIR): „Pogovr u: Vladimir Nazor: Heineove pjesme, Knjižara Vasić, Zagreb, 1932, 5. 171-173. PETRIS, Hijacint: Vladimir Nazor ı Heinrich Hetne, „dana“, II/1932, 9, 5. 142-3. PETROVIĆ, Boško: O Hajneu, „Letopis Matice srpske“, 362/1948, s. 224-232. RUŽIĆ, Dobroslav: Hajnrih Hajne, Beograd, 1903. (Iz „Dela“, knj. HHVII / XXVIII) SABIĆA, L.: Da li je nebo papir bilo... „Nada“, Sarajevo, 1/1895, 6, s. 110-111 SAVIĆ- Rebac, Anica: Aleksa Šantić: „Iz Haneove lirike“, „Srpski knji.ževni glasnik“, H/1924, s. 472 SAMLAIMĆ, E.: Gottlieb kao prevodilac Hajnea, „Omanut“, Š/1939, 7/8, s. 98-119 SKERLIĆ, Jovan: „Hajne u srpskim prevodima“, Pisci i knjige, TU, s. 195-196 SLIJEPČEVIĆ, Pero: Ogledi, Beograd, 1934. TRIVUNAC; Miloš: O Hajneu, „Srpski književni glasnik, 1906, s. 358-363 i 441-446 HERGEŠIĆ, Ivo: „Heinrich Heine kao novelist“, Pogovor u: Heinrich Heine: Florentinske noći, Zora, Zagreb 1951. HERGBŠIC, Ivo: „Heinrich Heine“. Pogovor u: Heinrich Heine: Poezija, Zora, Gargeđ 1951, 5. 141-170 CAR, Marko: Moje simpatije, Heinrik Hajne, „Stražilovo“, VI/1893, N 35, s. 552-54: 572.76 CAR, Marko: Hajne u srpskom prevodu, „Brankovo kolo“, 1898, 2, s. 60, 1467 CAR, Marko: „Lirski intermeco“, Predgovor u: H. Neine: Lirski intermeco; preveo: Aleksa Šantić Izdanje: I. Đ. Burđević, Beograd, Beograd-Sarajevo. 1919, s. 3-11 CAR, Marko: „Predgovor“ u H. Hajne: Ideje; Beograd, 1930. ŠKREB, dr Zdenko: „Heinrich Heine“. Predgovor u: Heinrich Heine: Slike s putovanja, Kultura, Zagreb, 1954. s. 7-26 ŠKREB, dr Zdenko: „Tragovi njemačke poezije u Šenoinim stihovima“, Rad, sv. 290, s. 129-196 ŠKREB, dr Zdenko: „između romantizma i realizma. Heinrich Neine“. U: Povijest svjetske književnosti, Knjiga U „uredio: Viktor Žmegač, Liber-Mladost, Zagreb, 1974, s. 147-147 MG121

PRIČA O UTVARAMA: Laura Frojdentaler Naslov Priča o utvarama / Laura Frojdentaler ; prevela s nemačkog Spomenka Krajčević Jedinstveni naslov Geistergeschichte. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Štrik, 2021 (Beograd : Caligraph) Fizički opis 153 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Krajčević, Spomenka, 1949- = Krajčević, Spomenka, 1949- Marinkov, Jelena, 1993- = Marinkov, Jelena, 1993- ISBN 978-86-89597-55-4 (broš.) Da li vam se nekad učinilo da su ljudi tek utvare? I da su te utvare, koje su možda ipak samo unutrašnje projekcije, življe od osobe od krvi i mesa? An je pijanistkinja, Francuskinja koja se preselila u Beč zbog ljubavi prema Tomasu. Četvrt veka kasnije An i Tomas postaju stranci, žive odvojene živote, spavaju u različitim sobama. An počinje da se pita: da li je zajednički život tek opsena, da li je ljubav stvarna, je li povezanost samo iluzija? Postoji li ljubavnica? Kako vreme prolazi i supružnici se sve više udaljavaju, prisustvo ljubavnice-utvare postaje snažnije. Hoće li An uspeti da odagna lelujavu prikazu koja je progoni ili će možda u nepoznatoj seni prepoznati sebe?Ovo je priča o duhovima. O sanjarijama mladosti, sablastima preljube, avetima starenja. Laura Frojdentaler nas promišljeno i bez patetike uvodi u svet nevere, usamljenosti i otuđenja i nagoni da se zapitamo koliko su utvare žive u našim životima.Roman je dobio Nagradu Evropske unije za književnost. Odlično očuvana knjiga. fs