Odlično Gjuro Szabo: Stari Zagreb Predgovor, bilješke i tumačenja: Franjo Buntak Glavni i odgovorni urednik: Drago Zdunić Kolor fotografije: Milan Babić, Tošo Dabac, Vilko Zuber, Milan Pavić Crno bijele fotografije: Zdenko Strižić, Tošo Dabac, Muzej grada Zagreba Izdavači: Spektar, Znanje, Zagreb Jugoslavija Tisak: ČGP DELO 1971. Ljubljana Godina izdavanja: 1971 Mjesto izdavanja: Ljubljana Format: 17×24 cm Broj stranica: 224+64 Ljudske naseobine na širem zagrebačkom području postoje već u praistoriji. U pećini Veternici na jugozapadnim obroncima Medvednice, koja je paleolitskim lovcima služila kao sklonište ili boravište, pronađeno je kameno oruđe i oružje, kao i ostaci ognjišta čovekovih predaka koji su bili savremenici krapinskog pračoveka. Starost ostataka je datirana na oko 40.000 godina.[5] Tragovi života ljudi su pronađeni i u dolini reke Save, gde je pronađeno bronzano oruđe i grobovi kulture polja sa urnama, nazvane prema načinu sahranjivanja pokojnika. Antika Za vreme Rimskog carstva na području Zagreba, tačnije na mestu današnjeg sela Šćitarjeva u blizini Velike Gorice nalazila se Andautonija, starorimsko naselje i opština. Na mestu Andautonije se pre rimskog nalazilo ilirsko naselje. Andautonija se nalazila na desnoj obali reke Save na mestu gde je rimski put Siscija—Petovio (Sisak—Ptuj) prelazila reku. Arheološkim iskopavanjima otkriveni su bedemi, nekropole, termalni kompleks s vodovodom, kanalizacijom i sistemom za zagrevanje prostorija, tragovi luke i predmeti iz svakodnevnog života stanovnika. Andautonija gubi na značenju u razdoblju od 4. do 7. veka za vreme velikih seoba naroda. Srednji vek Kontinuirana istorija grada Zagreba može se pratiti od 1094. kada je ugarski kralj Ladislav I osnovao Zagrebačku biskupiju na Kaptolu.[6][7][8] Godine 1134, izdata je pismena povelja u kojoj se pominju osnivač biskupije kralj Ladislav, prvi zagrebački biskup sa sveštenstvom. Ta je povelja prvi pismeni trag o Zagrebačkoj biskupiji. Godine 1217, dovršena je i posvećena stolna crkva, koja je teško stradala pri najezdi Tatara 1242. godine.[9] Preživelo stanovništvo potražilo je spas u šumama Medvednice. Nakon odlaska Tatara deo stanovništva se vratio na viši breg koji je od susednog biskupskog naselja bio odeljen potokom Medveščakom. Ugarski kralj Bela IV, koji se i sam povlačio pred Tatarima, u znak zahvalnosti za sigurno utočište dodelio je novom naselju — Gradecu — i njegovim stanovnicima povelju kojom im je priznao znatne samoupravne povlastice u unutrašnjem uređenju, sudstvu i privrednom životu. Gradec je tako postao slobodna kraljevska varoš izuzeta od banske i županske vlasti i direktno podređena kralju.[6][7][8] Procenjuje se da je Zagreb tada imao približno 1.000 stanovnika. Novi vek Zagreb 1689. godine Gornji grad Zagreba Zagreb se prvi put spominje kao glavni grad Hrvatske 1557. godine.[6][7] Tokom 17. i 18. veka katastrofalni požari više puta su uništavali naselje. S postupnom gradnjom kuća od opeka vremenom je ograničena razorna moć čestih velikih požara. Isusovci su 1664. godine u Zagrebu osnovali prvu štampariju.[8] Godine 1669, osnovan je Zagrebački univerzitet.[7] Tada je kralj Leopold I poveljom Kraljevskoj akademiji potvrdio pravo univerziteta. U međuvremenu su 1667. godine izbili teški i krvavi sukobi u podgrađu i na mostu preko potoka Medveščaka koji je delio dva naselja. Između suparničkih varoških i kaptolskih stanovnika često je dolazilo do sporova, nesuglasica i sukoba, najčešće zbog prava lokalnog trgovanja, koji su kočili jači razvoj Zagreba u političko i privredno središte. Sukobi su se, međutim, vremenom stišali. Godine 1742, u Zagrebu je bilo 560 kuća sa 5.600 stanovnika. Dvadeset i pet godina kasnije, 1767. Kraljevsko veće je odredilo Varaždin za svoje privremeno sedište. No, nakon velikog požara u Varaždinu 1776. godine u kojem je uništena i zgrada Kraljevskog veća, u Zagreb su se trajno preselile visoke upravne, sudske i školske ustanove, kao i znatan deo plemstva.[6][7] 19. vek Početkom 19. veka u Zagrebu je živelo 7.706 stanovnika i taj broj je bio u stalnom porastu. Godine 1834, preuređenjem stare Gradske većnice Zagreb je dobio prvo stalno pozorište[6], a 1847. u Hrvatskom saboru, hrvatski jezik je proglašen službenim čime je zamenio dotadašnji službeni jezik — latinski. Revolucionarne 1848. godine Zagreb je, kao i ostatak Evrope, bio jedno od poprišta burnih političkih događaja. Središnji gradski trg je iste godine preimenovan u Jelačićev trg. Carskim patentom 7. septembra 1850. spojeni su dotadašnji delovi Zagreba u jedinstveno naselje,[6] čime su se stvorili uslovi za ubrzan razvoj modernog srednjoevropskog grada. To je bilo doba velike gradnje, u kojem je izraslo novo urbano središte, Donji grad. Za to vreme na Trnju i Trešnjevci su nastajala neplanski građena naselja siromašnih slojeva građana, dok se na severnim šumovitim brežuljcima gradio rezidencijalni deo grada. Godine 1862, kroz grad je prošla prva železnička pruga.[6] Pruga je izgrađena kao južni krak pruge Beč—Ljubljana—Trst i spajala je Zidani Most preko Zagreba sa Siskom.[8] Sledeće godine u rad je puštena gradska plinara. 1866. u Zagrebu je osnovana Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU), današnja Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti (HAZU). Iste godine na središnjem gradskom trgu postavljen je spomenik banu Jelačiću i dovršena je pravoslavna crkva na Trgu Petra Preradovića. Godine 1867, izgrađena je zagrebačka sinagoga, a 1874. Zagreb je dobio moderan univerzitet. Godine 1874. je uvedena javna plinska rasveta, a 1878. je počeo da radi javni gradski vodovod.[6] 9. novembra Godine 1880, Zagreb je zadesio snažan zemljotres u kojem su oštećene mnoge zgrade, ali bez većih ljudskih žrtava.[10][11] Usled oštećenja nastalih u zemljotresu, otpočela je obnova stolne crkve na Kaptolu i zagrebačka katedrala je dobila današnji izgled.[9] Prva telefonska linija u Zagrebu je proradila 1881, a od 1886. se uvodi javni telefonski saobraćaj. Zagreb dobija tramvaj 1891. godine,[6] a godinu kasnije izgrađena je glavna zgrada železničke stanice — Državni kolodvor — koju je projektovao glavni inženjer ugarskih državnih železnica Ferenc Faf (mađ. Ferenz Pfaff). Godine 1895, nikla je nova zgrada Hrvatskog narodnog kazališta. Zgrada Banskih dvora iz 1809. godine Ulaz na groblje Mirogoj izgrađeno 1876. godine Trg bana Jelačića 1880. godine sa spomenikom banu Jelačiću iz 1866. godine Zgrada JAZU, danas HAZU iz 1880. godine Novi neogotički tornjevi zagrebačke katedrale izgrađeni 1880—1902. Zgrada glavne železničke stanice iz 1892. godine 20. vek Pešačka zona u Ilici „Mamutica“ u Novom Zagrebu, po zapremini najveća zgrada u Zagrebu i Hrvatskoj, i jedna od najvećih zgrada u Evropi, sagrađena 1974. godine Zgrada Kockica na Prisavlju, izgrađena 1968. godine Na prelazu u 20. vek u Zagrebu je živelo 61.002 stanovnika. Nastavljeno je veliko proširivanje grada i gradskih sadržaja u kojem centar grada dobija današnji izgled. Grad se širi na istok prema Peščenici i na zapad prema Črnomercu. Prva dva stalna bioskopa u Zagrebu otvorena su 1906. godine. Iduće godine je u rad puštena prva javna elektrana, pa počinje izgradnja električne mreže i prvih kućnih priključaka. Kasno uvođenje električne energije u Zagreb pripisuje se ugovoru između Gradskog poglavarstva i plinare koja je imala koncesije na javnu plinsku rasvetu. Takođe, iste godine osnovana je i biblioteka namenjena građanstvu i koja čini jezgro današnjih Gradskih knjižnica. Električni tramvaj je zamenio tramvaj na konjsku vuču 1910. godine. Pred kraj Prvog svetskog rata i u prvim godinama nakon njega otvoreno je više fakulteta i visokih škola, među ostalima i Medicinski fakultet (1917), Poljoprivredno-šumarski fakultet (1919), Veterinarski fakultet (1924) i dr. 1921. godine u Zagrebu je prvi puta popisano više od 100.000 stanovnika, tačnije 108.674. Nakon rata na potezu između železničke pruge i reke Save grade se radnička naselja, dok se na nižim obroncima Medvednice dovršava gradnja rezidencijalne četvrti. Do 1931. godine stanovništvo Zagreba je poraslo za 70%, što je ujedno i najveći demografski skok u istoriji grada. Godine 1926, u Zagrebu je počela raditi prva radio-stanica — Radio Zagreb. Radio Zagreb je bio jedna od prvih radio-stanica u Evropi i prva radio-stanica u ovom delu Evrope.[12] 1929. Zagreb postaje sedište novoosnovane Savske banovine, a od koje će 1939. spajanjem sa Primorskom banovinom i delovima Zetske, Vrbaske, Drinske i Dunavske banovine nastati Banovina Hrvatska. Godine 1926. dovršen je hotel Milinov, današnji Dubrovnik, a otvoren je i veliki stambeni blok u istočnom delu Donjeg grada, najveći u Zagrebu do gradnje velikih stambenih zgrada u Novom Zagrebu. Dana 10. aprila 1941. u Zagrebu je proglašena Nezavisna Država Hrvatska (NDH). Iste godine je srušena zagrebačka sinagoga. Dana 8. maja 1945. godine Zagreb je oslobođen. Bogovićeva ulica Nakon rata započinje još jedan ciklus gradnje i industrijalizacije grada, koji za to vreme kontinuirano demografski raste. Zagreb ujedno postaje i administrativno središte, prvo NR, a potom i SR Hrvatske. Godine 1950, Zagreb je i upravno-teritorijalno proširen. Gradu su pripojena mnoga dotadašnja mala samostalna naselja: Podsused, Stenjevec, Vrapče, Špansko, Mlinovi, Gračani, Šestine, Remete, Markuševec. Zagreb se na desnu obalu Save počinje širiti od 1957. godine kada počinje izgradnja prvih velikih stambenih četvrti, najpre Savskog Gaja i Zapruđa.[8] Na prostoru gde je 1953. popisano samo 2.000 stanovnika niknuo je novi deo grada u kojem danas živi više od 100.000 stanovnika. U industrijskoj zoni na Žitnjaku iste godine počinje izgradnja postrojenja Organsko-kemijske industrije (OKI). 1964. godine Zagreb je pogodila najveća prirodna katastrofa u njegovoj istoriji.[6][8] Potkraj oktobra nabujale vode Save izlile su se iz rečnog korita i poplavile približno 60 km² uže teritorije grada. Da bi se izbegle opasnosti od novih poplava, 1971. godine je dovršen sistem novih savskih nasipa i odvodni kanal Sava—Odra—Sava. Iste godine u jesen, Zagreb je za vreme Hrvatskog proleća bio poprište studentskih demonstracija. Nakon sloma pokreta početkom decembra vodeći hrvatski političari su dali ostavke i povukli se iz političkog i javnog života, mnogi učesnici pokreta i studentske vođe bili su uhapšeni, a rad Matice hrvatske je zabranjen. Događanja iz te godine dovela su do toga da je 1974. godine donesen novi jugoslovenski Ustav u kojem su ispunjeni neki od zahteva pokreta. Godine 1975, otvoren je hotel „Interkontinental“, prvi hotel visoke kategorije u Zagrebu. Sledeće godine dovršena je najveća i tada najviša poslovna zgrada u Zagrebu, popularno nazvana Zagrepčanka. Za potrebe Univerzijade održane 1987. godine izgrađeno je ili obnovljeno mnoštvo sportskih objekata. Otvoreni su, prošireni ili izgrađeni i mnogi drugi objekti i prostori — muzej Mimara, Omladinski centar, Fakultet ekonomskih znanosti, hotel Dubrovnik, nova zgrada autobuske stanice, tj. „Autobusni kolodvor“. Uređeni su Trg bana Jelačića kao i fasade mnogih zgrada u Donjem gradu. Dana 11. jula iste godine u Zagrebu je simbolično obeleženo rođenje petmilijarditog stanovnika Zemlje. U Zagrebu je 8. oktobra 1991, tri meseca nakon Brionske deklaracije, stupila na snagu ustavna odredba Hrvatskog sabora iz meseca juna iste godine, o samostalnosti Hrvatske, sa Zagrebom kao glavnim gradom. Toj odluci je dan ranije prethodilo bombardovanje Banskih dvora za koje je optuženo Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo.[6] Tokom leta 1991. u Zagrebu je bilo sporadične pucnjave oko kasarne JNA „Maršal Tito“, ali intenzivnih borbi nije bilo pa je grad pošteđen razaranja. Nakon potpisivanja Sarajevskog primirja 3. januara 1992. godine, postignut je dogovor o povlačenju JNA, čije su se jedinice povukle tokom istog meseca. U maju 1995. Zagreb je bio meta raketnog napada u kojem je poginulo 6 civila, a ranjeno ih je najmanje 175.[6] Nakon što su Hrvatsku kao samostalnu zemlju priznale mnoge države, u Zagrebu se počinju otvarati ambasade od kojih je prvu otvorila SR Nemačka. Uvođenjem nove teritorijalne organizacije u Republici Hrvatskoj formirano je 20 županija i Grad Zagreb, takođe sa statusom županije. U Zagrebu se nalazi i sedište susedne Zagrebačke županije. Zgrada Hrvatskog državnog arhiva iz 1913. godine Trg burze 1930-ih godina Zgrada Hrvatske narodne banke Oblakoder Zagrepčanka iz 1976. godine (do 2005. najviša zgrada u Zagrebu) Zgrada Hrvatske radiotelevizije iz 1984. godine Zgrada Nacionalne i sveučilišne knjižnice iz 1995. godine Stanovništvo Raniji popisi Politika Privreda Kultura

Retko Lepo očuvano Dubrovačke slike i prilike 1800-1880 - Josip Bersa (1941) Zagreb 1941, tvrdi povez, ilustracije, str. 228, latinica BERSA, Josip, pisac i arheolog (Zadar, 13. I 1862 — Zadar, 5. XII 1932). Brat je skladateljâ Blagoja i Vladimira te kipara Bruna. Osnovnu školu i klasičnu gimnaziju (do 1880) polazio je u Dubrovniku. Potom je u Grazu upisao medicinu, ali se uglavnom bavio pjesništvom. Nezadovoljan studijem, vratio se u Zadar, gdje je kraće vrijeme radio kao financijski službenik u Namjesništvu te nastavnik na gimnaziji, a zatim u Arheološkom muzeju kojemu je niz godina bio i ravnatelj. Umirovljen je 1927. na dužnosti konzervatora. Njegovo poprsje izradio je brat Bruno. — B. se bavio književnošću, kulturno-povijesnim radom i arheologijom. Javio se pjesmom Panteon u Slovincu (1884, 8). Pjesme je objavio u Dubrovniku, zabavniku (1885), Javoru (1885), Stražilovu (1885–1888, 1892), Vuku (1885), Zori (1885, 1897), Smotri (1887), Bosanskoj vili (1889, 1910), Letopisu Matice srpske (1889), Novoj Zeti (1890, 1891), Brankovoj večeri (1894), Srpskome glasu (1894), Dubrovniku, kalendaru (1897, 1898, 1900), Glasu Crnogorca (1897). U pjesmama prevladavaju ljubavni i antički motivi, ali ponekad i nota ironije i humora u ocrtavanju zadarskoga građanskog života (Sonetti zaratini). Pripovijetke je objavio u Slovincu (1884) i Smotri dalmatinskoj (1906). U knjizi proza S mora i primorja (s M. Carem) opisivao je život ribara i pomoraca. Njegov pokušaj dopune Njegoševe posvete Prahu oca Srbije uz Gorski vijenac izazvao je u svoje vrijeme polemiku (Bosanska vila, 1914 i dr.). Dubrovačke slike i prilike su anegdotično-memoarsko djelo iz kulturne, društvene i političke povijesti Dubrovnika 19. stoljeća. Uz M. Cara i P. Kasandrića bio je osnivač lista za književnost i umjetnost Vuk (Zadar 1885) te urednik Telegrama Korrespondenz-Bureau-a (Zadar 1915–1916). Kulturno-povijesnim prilozima javljao se u Stražilovu (1892), Programma ginnasiale di Zara (1895), Smotri dalmatinskoj (1895), Glasniku Matice dalmatinske (1903), Rešetarovu zborniku (1931). Izdvajaju se rasprave o Pliniju mlađemu (Le idee morali di Plinio il Giovine, Programma ginnasiale di Zara, 1895; Plinije mlagji na selu i starinski osjećaj prirode, Glasnik Matice dalmatinske, 1903), koje su objavljene i kao posebne brošure. Za službovanja u Arheološkom muzeju u Zadru napisao je mnogo članaka, ponajviše o rimskim ostacima iz sjeverne Dalmacije (Nadin, Podgrađe kod Benkovca, Nin, Skradin i dr.), koje je tiskao u domaćim i stranim časopisima: Bullettino di archeologia e storia dalmata (1899–1906, 1915; Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku 1920), La Rivista dalmatica (1899), Jahreshefte des Österreichischen archäologischen Institutes (Beč 1900), Glasnik Matice dalmatinske (1903/1904), Mittheilungen der Central-Commission zur Erforschung und Erhaltung der Baudenkmale (Beč 1905), Jahrbuch für Altertumskunde (Beč 1910), Notizie degli scavi di antichità (Rim 1923) i u Bulićevu zborniku (1924). Napisao je operna libreta za braću Vladimira (Cvijeta, 1898; Andrija Čubranović, 1900; Mozartova smrt, neizvedena) i Blagoja (Jelka, 1901). Blagoje je uglazbio više njegovih pjesama. Pjesme su mu prevedene na češki. — B. je bio zakašnjeli romantičar čiji književni rad najčešće nije prelazio kulturno-povijesne okvire. Ipak, kritičari su u njegovoj prozi Dubrovačke slike i prilike, uočili znatne književne vrijednosti. N. Ivanišin ga smatra najboljim pjesnikom i solidnim pripovjedačem časopisa Slovinac, a N. Karuc hvali posebice njegove zadarske sonete. Njegova se korespondencija čuva u Nacionalnoj i sveučilišnoj biblioteci u Zagrebu. DJELA: Pjesme. Zadar 1891. — Otrov. Zadar 1895. — S mora i primorja (zajedno s M. Carom). Zadar 1896. — Sonetti zaratini (pseud. Lorenzo Travasini). Zadar 1902. — Führer durch das k. k. Staatsmuseum in S. Donato in Zara (suautori: G. Smirich i M. Abramić). Beč 1912. — Guida storico-artistica di Zara. Catalogo del R. Museo di S. Donato. Trst 1926, Zadar 1932. — Dubrovačke slike i prilike (1800–1880). Zagreb 1941. LIT.: Marko Car: Proti smokovu listu. Vuk, 1(1885) 2, str. 11–14. — (Milan Savić): (O spevu Josipa Berse, Daniel). Letopis Matice srpske, 1889, CLVII/1, str. 173–174. — Isti: Pesme Josipa Berse. Javor, 19(1892) 1, str. 11–12. — M. J.: Čisti korove. Hrvatska, 10(1895) 16/17, str. 119; 20, str. 138–139; 11(1896) 1, str. 3–4. — Janko Ibler: S mora i primorja. Narodne novine, 62(1896) 242, str. 1–2. — Dragutin J. Ilić (Cenzor): S mora i primorja. Brankovo kolo, 2(1896) 44, str. 1397–1403. — (Silvije Strahimir Kranjčević): »S mora i primorja«. Nada, 2(1896) 20, str. 399–400; isto u Sabranim djelima, 1967, knj. 3, 146. — Josip Ljubić (Ild Bogdanov): Marko Car i Josip Bersa, »S mora i primorja«. Dubrovnik, 5(1896) 43, str. 4. — (Prikaz knjige pripovijedaka M. Cara i J. Berse »S mora i primorja«). Vienac, 28(1896) 40, str. 639. — M. Car i J. Bersa, S mora i primorja. Letopis Matice srpske, 1897, CXC/2, str. 164–165. — Milan Rešetar: Posveta Gorskog vijenca. Bosanska vila, 29(1914) 8, str. 117–118. — Dušan D. Vuksan: Ka izučavanju Njegoša. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, 1931, 11, str. 149–151. — (Nekrolozi): Narodna svijest, 14(1932) 50, str. 2; Croatia sacra, 3(1933) 6, str. 258–259; Hrvatska revija, 6(1933) 10, str. 575–584. — Antun Dobronić: Josip Bersa. Mladost, 13(1934–35) 9, str. 218. — Marko Car: Pismo uredniku. Narodna odbrana, 13(1938) 44, str. 691–692. — Milorad Pavlović (M. P.): Jedan zaboravljeni pesnik. Narodna odbrana, 13(1938) 42, str. 665–667. — A.: Dubrovačke slike i prilike (1800–1880) (predgovor). Zagreb 1941, 5–6. — Frano Alfirević: Jedna knjiga o najljepšem gradu. Hrvatska revija, 15(1942) 5, str. 285–286; isto u: Proza. Zagreb 1956. — Albert Haler: Josip Bersa. Novija dubrovačka književnost. Zagreb 1944, 285–302. — Antun Dobronić: Tragika J. Berse. Gospodarstvo, 5(1945) 3, str. 6. — Niko Karuc: Bersini »Zadarski soneti«. Glas Zadra, 5(1954) 176, str. 5–6. — Isti: Književnik Josip Bersa. Ibid., 160, str. 3. — Nikola Ivanišin: Bilješke o pjesniku Bersi. Dubrovački vjesnik, 6(1955) 232–233, str. 8. — Niko Karuc: Josip Bersa i dopuna Posvete »Gorskom vijencu«. Glas Zadra, 6(1955) 219, str. 3. — Isti.: Zadarski književnik Josip Bersa. Narodni list, 11(1960) 448, str. 5. — Nikola Ivanišin: Časopis »Slovinac« i slovinstvo u Dubrovniku. Rad JAZU, 1962, 324, str. 191–193 i 202–203. — Šime Batović: Značajan muzealac i arheolog. Slobodna Dalmacija, 40(1982) 11729, str. 3. Istorija Dubrovnika Dubrovnik storija Dubrovnika obuhvata vreme od ranog neolita do danas. Tokom starog veka, ovde se nalazio jedan manji antički lučki grad, tokom srednjeg veka grad je bio centar jedne nezavisne republike, da bi krajem novog veka postao duhovno i kulturno sedište katoličkih Srba na jadranskom primorju. Danas je to jedan od najznačajnijih kulturnih i turističkih centara jugoistočne Evrope i najjužniji grad Republike Hrvatske. Kroz svoju prošlost bio je stecište i poprište sudara mnogih svetskih strujanja i interesa. Zbog skučenog prostora njegovi brodovi su se otiskivali širom sveta, a trgovački karavani su prodirale daleko u njegovu pozadinu. Stalno okružen jačima od sebe, grad je podigao čvrste bedeme radi svoje odbrane, ali u svojoj odbrani mnogo više se koristio diplomatijom nego vojnom silom. Najranija istorija grada[uredi | uredi izvor] U zaleđini Epidaura[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Epidaur (Dalmacija) Mesto antičkog Epidaura, savremeni Cavtat Istočni Jadran bio je naseljen još početkom neolita, a najbliža okolina Dubrovnika, uključujući i same litice Raguze, bile su naseljene tokom bronzanog i gvozdenog doba.[1] Tokom starog veka, centar regije se nalazio u današnjem Cavtatu. Pre V i IV veka p. n. e., širu regiju oko današnjeg Dubrovnika i Cavtata su naseljavala ilirska plemena Plerejaca i Ardijejaca,[2][3] da bi koji vek kasnije ovde nastala grčka kolonija.[4][5] Godine 228. p. n. e. ova kolonija dolazi pod vlast Rimljana, koja se 47. godine p. n. e. pominje pod romanizovanim ilirskim imenom Epidaur („mesto iza šume” ili „breg/brdo”[6], lat. Epidaurus). Danas, Cavtat ima sačuvane brojne spomenike rimske kulture, kao što su: pozorište, rimska groblja, gradske zidine, akvedukt,[7] ostaci nekoliko palata od kojih je najpoznatija vila Banac, u kojoj je trenutno nalazi sedište moderne opštine Konavle.[8] U vreme Rimskog carstva, u okolini Epidaura su se nalazile vojna utvrđenja, a jedno od njih je bilo smešteno na litici Srđ, (brdo iznad modernog Dubrovnika).[1] Raguza je takođe, bila mesto određene važnosti za Rimljane i narode pre njih. Arheološki nalazi na Lokrumu sežu u V— VI vek p. n. e.. Područje grada Epidaura je primilo hrišćanstvo sredinom IV veka, dok je područje današnjeg Dubrovnika pokršteno tokom V veka. Dokazi za to je hrišćansko groblje u Slanome, blizu Dubrovnika. Tokom III i IV veka, na prostor Balkana provaljuju germanska plemena Gota,[9] zatim varvarski Huni[10][11] Iza ovih zadnjih, na Balkanu ostaje pustoš,[12][13] a u njihovim pohodima stradaju mnogi romanski gradovi u Dalmaciji, između ostalog i Epidaur.[14][15] Osnivanje Dubrovnika[uredi | uredi izvor] Dubrovnik okružen srpskim zemljama u 9. veku Osnivanje Dubrovnika pada u vreme kada se na opustošenim balkanskim područjima još nisu bila stišala previranja nastala provalom osvajača sa istoka, Gota, Huna i Avara. Ostaci romanskog stanovništva tada se povlači u dalmatinske primorske gradove da bi pod zaštitom Vizantije očuvali sebe i svoje municipalne tradicije. U njihovom zaleđu se naseljavaju prva slovenska plemena koja se organizuju u svoje plemenske saveze. Stara tradicija, koju sredinom X veka spominje vizantijski car Konstantin Porfirogenit, kaže da su Dubrovnik osnovale izbeglice iz porušenog rimskog grada Epidaura[16] pošto su ga početkom VII veka uništili Avari i Sloveni.[17] Nakon razaranja Epidaura, početkom VII veka, u podnožje već postojećeg utvrđenja stižu romanske izbeglice[14] koje osnivaju novi grad[18], a u njihovom zaleđu naseljavaju se srpska plemena[17] Zahumljani, Travunjani i Konavljani. Vremenom, ova srpska plemena naseljavaju i obalu, a uz taj izbeglički grad osnivaju i svoje naselje koje po dubokoj hrastovoj šumi nazivaju Dubrava. S druge strane, romansko stanovništvo svoje naselje naziva po litici (lat. Laus), koje će nizom fonetskih promena kasnije dobiti italijansko ime Raguzijum / Raguza (ital. Ragusium / Ragusa),[19][20] koje je prvi put pomenuo anonimni kosmograf iz Ravene oko 667. godine. O ovim izbeglicama iz Epidaura nema mnogo podataka. Zna se da su se pridošlice čvrsto ogradili u drvenim kućama i zidinama i tako tu započeli novi život. Ovaj maleni romanski „kastrum” u potpunosti je bio okružen slovenskim (srpskim) doseljenicima. Uski močvarni kanal koji se nalazio na mestu današnjeg Straduna (Place),[21] a koji je delio liticu od kopna i ujedno ova dva naselja, nasut je tokom X i XI veka, a kompletno naseljeno područje opasano je zidinama. Ovim je grad ujedinjen.[22] Vizantijska vlast[uredi | uredi izvor] Sveti Vlaho, zaštitnik Dubrovnika Od svog osnivanja, pa sve do XII veka, Dubrovnik je ulazio u sastav vizantijske teme Dalmacija. Međutim, bez obzira na romansku vlastelu, srpska većina je asimilovala malobrojnu romansku zajednicu, pa je za grad prevagnulo srpsko ime Dubrovnik (nasuprot romanskom Raguza). Grad se prvi put u istoriji pod ovim imenom spominje oko 850. godine, kada ga je oštetila silna oluja s mora, jer po svojoj prilici s morske strane nije bio opasan zidom. Nekoliko godina kasnije 867, grad je bio zaštićen s te strane, jer su ga uzalud opsedale saracenske lađe. Dubrovnik je zasigurno (najkasnije) do 924. godine imao svoga biskupa, što dokazuje, da je u to vreme već bio priznat kao grad, te tim imao nekakvu svoju autonomnu upravu. Godine 972, Dubrovčani odbijaju napad Mlečana, a tad nastaje i legenda o pojavljivanju Svetog Vlaha u čiju čast će održavati festivale, a njegov lik će krasiti dubrovačku zastavu. Godine 992, grad je spalio samoproklamovani bugarski (makedonski) car Samuilo. Nakon toga, grad se obnavlja i 999. postaje sedište nadbiskupije i mitropolije. Tako 1000. godine, kad je mletački dužd Petar Orseolo uzeo pod svoju vlast vizantijske gradove u severnoj Dalmaciji, da ih odbrani od Hrvata, te svojom flotom doplovio do Korčule, tamo su mu izašli u susret dubrovački građani sa nadbiskupom na čelu, da mu se poklone. Ali toga puta Mlečići ne zauzeše Dubrovnik, već on ostade pod upravom vizantijskom. Početkom XI veka, dubrovačke lađe bile su prepoznatljive širom Sredozemlja, a Dubrovčani poznati kao vešti moreplovci i trgovci. Od 1028. do 1034. dubrovačke lađe bile su u vizantijskoj floti na grčkim obalama i borile su se protiv Arapa. Krajem XI veka Dubrovnik je prešao pod vlast južnoitalskih Normana, te su dubrovačke lađe od 1081. do 1085. ratovale u normanskoj floti. Međutim, Dubrovnik se ubrzo opet vratio pod vizantijsku vlast. Utvrđenje Lovrijenac, izgrađeno u XI veku Godine 1153, arapski geograf Idrisi priča za Dubrovčane, da su vešti ratnici, da imaju mnogo brodova i da nadaleko plove. Svakako, u to vreme Dubrovnik je već bio poznat kao trgovački grad, jer je od 1169, kad je sklopio prvi (sačuvani) trgovački ugovor s italijanskim gradom Pizom, počeo sklapati ugovore i s raznim gradovima u Italiji. Pri kraju toga veka najpre ga, za vreme rata Vizantije protiv Mletaka, 1171. privremeno osvajaju Mlečani, a za vreme nemira, koji su izbili u Vizantiji nakon smrti cara Manojla I opet se zaklonio pod zaštitu napuljskih normanskih kraljeva (1185—1192). Raški župan Stefan Nemanja i brat mu humski knez Miroslav, nakon dobijanja Kotora napadaju i normanski Dubrovnik 1185. godine. Godinu dana kasnije, Dubrovčani, kao autonomna opština, priznaju vazalstvo i prema Srbiji i njenom vladaru plaćaju „srpski danak”. Godine 1189, Dubrovnik je sklopio i čuveni trgovački ugovor sa bosanskim banom Kulinom. Taj sporazum se dugo smatrao prvim dokumentom u kome se stanovnici ovog grada nazivaju Dubrovčani, dok se povelja Stefana Nemanje iz 1215. smatrala za dokument sa prvim pominjanjem imena Dubrovnik. Mletačka vlast i vazalstvo Srbiji[uredi | uredi izvor] Dubrovnik okružen Srbijom Stefana Nemanje, 12. vek Nakon pada Carigrada 1204. godine, u ruke krstaša, Dubrovčani su bili prinuđeni da od 1205. priznaju vrhovnu vlast Venecije, pod čijom vlašću ostaju sve do 1358. godine. Za ovo vreme, Dubrovčani dižu tri bezuspešne bune, ali se mletačke vlasti nisu uspeli osloboditi. Ipak, grad je zadržao potpunu autonomiju, jer su mletački gospodari dozvolili da lokalna vlastela i stanovništvo bira Veliko (lat. Consilium maius) i Malo veće (lat. Consilium minus), koje je uz kneza, imalo još 11 članova i vršilo naredbe izdane od Veća umoljenih (lat. Consilium rogatorum). Dubrovnik je samostalno birao i sve druge svoje činovnike, bana, kneževa zamenika, a sam je uređivao i svoje odnose sa susedima protiv kojih je i sam na svoju ruku ratovao. Ipak, pritisnuti susednom Srbijom, Dubrovnik je 1268. pristao na preciziranje srpskog danka u iznosa od 2000 perpera na dan Svetog Dimitrija — Mitrovdan, čime je došao i pod vazalstvo Srbije. Na čelu Dubrovačke uprave bio je i dalje knez, ali ga je slala mletačka vlada i to, na dve godine. Ona je određivala i nadbiskupa. U mletačkim ratovima grad bi učestvovao sa nekoliko oružanih lađa. Ovakva komuna je 1272. godine dobila i svoj statut, zbirku odredbi javnog i privatnog prava, što je dotad važilo, čime je označen početak kodifikacije dubrovačkog prava. Statut je kasnije dopunjavan u XIV i XV veku. Godine 1295, u Dubrovniku se desio veliki požar, koji je uništio celo predgrađe Dubravu i veliki deo grada Raguzum (Ragusium). Zbog toga, oba naselja su se spojila u jedno i više se nisu smele graditi drvene kuće. Dolazak cara Dušana u Dubrovnik. Rad Marka Murata Za ovo vreme, Dubrovnik se već ističe kao bogat trgovački grad, koji svoje lađe šalje i u Egipat i Crno More, a svoje trgovce po celoj zapadnoj polovini Balkanskog poluostrva, naročito po ostalim srpskim zemljama, tadašnjoj Bosni i Srbiji, gde su u svojim rukama imali gotovo svu trgovinu, a kasnije i tamošnje rudnike srebra. U ovo doba Dubrovnik je znatno proširio i svoje granice: 1272. samovoljno mu se pokorilo ostrvo Lastovo, a 1333. srpski kralj (kasnije car) Dušan, u znak naklonosti, darovao mu je grad Ston, poluostrvo Pelješac[23] i ostrvo Mljet,[24][25] Dušan je Dubrovčanima dao i primorje od Stona do Zatona, ali su ovu zemlju kasnije osporili bosanski vladari, koji su je zauzeli nakon raspada Srpskog carstva, pa su je Dubrovčanima predali tek 1399. godine. Uopšte, Dubrovnik je zbog granica i svoje trgovine imao dosta neprilika. Od 1252. do 1253. ratovao je s kraljem Urošem I (a to je prvi rat, što se zna, da je Dubrovnik na kopnu i na svoju ruku vodio). Ratovao je dvaput s kraljem Milutinom (1301. i 1317—1318). S druge strane, car Dušan je bio veliki prijatelj Dubrovnika, pa je grad posetio 1331, a 1350. u Dubrovnik dolazi zajedno sa caricom i sinom Urošem. Gradu je bio naklonjen i car Uroš V, koji mu je 1357. darovao nešto zemlje nad samim gradom. Pravdajući postojanje srpskog danka, hrvatski istoričari će tokom XX veka naći u plaćanju rente za ovu dobijenu zemlju od srpskih vladara, zanemarujući činjenicu da je danak i ranije isplaćivan. Život u srednjovekovnom Dubrovniku[uredi | uredi izvor] Demografija srednjeg veka[uredi | uredi izvor] Neki istoričari smatraju da se broj stanovnika grada sa predgrađima u XIII— XV veku, kretao između 5.000 i 10.000, dok je van zidina živelo preko 20.000 ljudi, što znači da je ukupan broj premašivao 30.000 stanovnika. Porast stanovništva u samom gradu i okolini narušila je epidemija kuge koja se u Dubrovniku javila 1348. godine, a čije su se posledice osjećale još godinama kasnije.[26][27] Stanovništvo Dubrovnika u ovom periodu bilo je šaroliko i u etničkom i u ekonomskom smislu. Osnovna podela bila je na: bogatu romanizovanu vlastelu — patricije (lat. nobiles cives); brojno gradsko stanovništvo na poslovima: zanatlija, trgovaca, vojnika, brodske posade i pisara — pučane; te seljake i kmetove koji su radili za vlastelu. Većinu pučana i kmetova činili su potomci srpskih Dubravana (osnivača Dubrave), kao i slovenizirani Ragužani. Proces slovenizacije dubrovačkih Romana otpočeo je rano i provodio se postepeno. Već u XIII veku čak i kod vlastele, je upečatljivo mnogo slovenskih ličnih imena, a među vlastelom i po nekoliko porodičnih (Boleslavići, Gojislavići, Srećići, Črijevići). To dokazuje da se mala romanska oaza nije mogla oteti asimilaciji kompaktne slovenske okoline, iz koje su dolazile i neke bogatije porodice, a koje su primane čak i u ekskluzivno kolo stare dubrovačke gospode — patricije. Ipak, sve do XV veka, porodični jezik kod vlastele, je bio stari dalmatski jezik. Vlastela se dugo opirala ovoj slovenizaciji i uticaju pučana, pa su se pokušavali zatvoriti samo za sebe, kako bi očuvala svoj jezik i kulturu. Posledica toga bila je odumiranje vlastelinskih porodica, pa su tokom XIII i XIV veka morali popuštati i dozvolili sklapanje brakova sa pučanima, a tokom XV i XVI veka zamenjen je i jezik srpskim[a] nazivajući ga i linga seruiana, tako da su „još samo neki starci” govorili starim dalmatskim jezikom. Unutrašnje uređenje[uredi | uredi izvor] Dubrovnik, pogled na more i Elafitska ostrva Malo se zna o unutrašnjem uređenju Dubrovnika za vreme pre 1205. godine. U početku je Dubrovnik sigurno zavisio od vizantijskog stratega u Zadru, ali se ne zna, da li je bilo u njemu kakvih nižih vizantijskih činovnika ili vizantijske vojske. U XII veku Dubrovnik je bio autonomna opština, koja je na svoju ruku sklapala trgovačke i mirovne ugovore sa italijanskim opštinama i susednim vladarima, naročito za vreme kratkog normanskog gospodstva. Dubrovnikom je upravljao domaći knez (comes), a ne kraljev komornik (camerarius). Jedina vazalna dužnost grada je bila, da u slučaju rata daje Normanima nekoliko ratnih lađa, potpuno opremljenih. Sredinom Х veka, dubrovačka teritorija se donekle proširila i izvan samog grada, tako da je obuhvatala i Gruž, te mala ostrva od Mrkana, pred Cavtatom, do Šipana, pa su Dubrovčani morali plaćati danak susednim srpskim vladarima i za svoje vinograde izvan grada. Ekonomski izvori[uredi | uredi izvor] U borbi za održanje Dubrovnik je morao savladati mnoge ekonomske teškoće. Resursi na sopstvenoj teritoriji su bili vrlo ograničeni i nedovoljni. U stenovitom Dubrovniku je uvek nedostajalo hleba, jer nikad nije bilo dovoljno obradive i obrađene zemlje i pod ovakvim uslovima pomorstvo i trgovina su bili glavni izvori prihoda. Dubrovnik je ovom bio upućen po celom geografskom prostoru i u najstarijim hronikama se beleži da je Dubrovnik živeo „od mora” a da je Dubrovačka luka postala glavna izvozna i uvozna tačka balkanske trgovine i „vrata Balkana”. Dubrovnik stalno podiže svoje pomorstvo i svoje trgovinske veze. U svim saobraćajnim čvorovima Balkana se osnivaju trgovinske kolonije Dubrovčana, te im srpski vladari Raške i Bosne, a kasnije i Turci priznaju tim kolonijama razne trgovačke i lične povlastice. Dubrovačko pomorstvo se značajno razvija, a najveći uspone beleži tokom XV i XVI veka, kada dubrovačka mornarica broji oko 200 brodova. Tada Dubrovčani vrše prevoz i trgovinu po celom Sredozemlju, od maloazijskih i afričkih obala na istoku do atlantskih obala Flandrije, Engleske i Nizozemske na zapadu. Trgovačke ugovore Dubrovnik sklapa sa velikim silama, naročito sa Španijom, isključujući njihovo suparništvo i čuvajući svoju nezavisnost. Kulturni život[uredi | uredi izvor] Ruđer Bošković, jedan od najpoznatijih naučnih radnika iz Dubrovnika Saobraćajnim vezama i trgovačkim odnosima Dubrovnik je bio u stalnom kontaktu sa evropskim zemljama, a posebno sa italijanskim lukama i gradovima. Na taj način on prati život i dostignuća u nauci i umetnosti i brzo ih prihvata. Organizovana je nastava u osnovnim školama, a visoko obrazovanje je bilo na značajnom nivou. Bilo je dosta Dubrovčana koji su se isticali u naučnim radovima. U XVIII veku najpoznatiji je bio Ruđer Bošković, matematičar, fizičar, atomista, astronom, filozof i nadaleko poznat po svojim radovima koja su objavljivana u Parizu, Londonu, Rimu, Beču i drugim gradovima zapadne Evrope. Svi veliki umovi Dubrovnika su se ponosili svojim poreklom i rado su obavljali i diplomatske odnose svog grada u drugim gradovima gde bi boravili. Duh renesanse naišao je u Dubrovniku na snažan odjek, dajući opsežno književno stvaralaštvo tog vremena i u ovom delu Evrope. Dubrovačka književnost[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Dubrovačka književnost Naslovnica knjige „Suze sina razmetnoga” Ivana Gundulića Dubrovačka književnost obuhvata celokupnu književnost stvorenu na tlu Dubrovačke republike, a mnogi smatraju da ona doseže najviše domete književnosti humanizma i renesanse među Južnim Slovenima. Značajna dela Dubrovčana pisana su na latinskom jeziku, ali je značajnija književnost ona napisana na srpskom narodnom jeziku koja započinje u XV veku i produžava se sve do pada Republike. Tokom XVI veka Dubrovnik daje njegove najveće epske pesnike Marina Držića (1508—1567) i Ivana (Dživa) Gundulića (1589—1638) koji je počeo sa lirskim pesmama, a kasnije prešao na dramu pretežno mitološkog sadržaja. Glavno mu je delo ep „Osman” u 20 pevanja. Ovo delo je jedno od najvećih u dubrovačkoj književnosti. Dubrovčani su se ogledali i u drugim granama umetnosti, a najviše u slikarstvu. U drugoj polovini XV veka tu je bio znatan broj domaćih i stranih slikara od kojih su na naročitom glasu bili Nikola Božidarević i Mihajlo Hamzić. Formirana je i posebna Dubrovačka slikarska škola čiji se uticaj širi i po dubrovačkom zaleđu, a uticaj dopire i do južne Italije. Najveći deo njihovog stvaralaštva uništen je za vreme zemljotresa i požara koji su kasnije pogodili grad, ali su neka dela sačuvana u crkvenim zgradama grada i okoline. Ovakva mnogostranost u intenzivnom kulturnom stvaranju ostavila je duboke tragove što je uticalo na istorijsku ulogu Dubrovnika kao istaknutog žarišta kulture i civilizacije u ovom delu sveta. Dubrovačka republika[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Dubrovačka republika Usponom srpskih kneževina Huma (Zahumlja), Travunije, Raške, te Duklje i Bosne, Dubrovnik postaje grad-republika i najznačajniji trgovački centar na istočnom Jadranu. Nakon poraza Mlečana od strane Ugarske 1358. grad se razvija u samostalnu republiku, koja će postojati sve do 1806. godine kada će je zauzeti Napoleonove snage i 1808. pripojiti novostvorenim Ilirskim provincijama. Ugarska vlast[uredi | uredi izvor] Grb Dubrovačke republike, sada grada Dubrovnika Rat između Ugara i Mlečana zbog Zadra okončao se 1358. time, što su Mlečani morali ustupiti Ugarskoj sve svoje posede na istočnoj obali Jadranskoga mora, od Kvarnera do Drača uključujući i Dubrovnik. Odnosi između Dubrovnika i kralja Ludoviga I, regulisani su Višegradskim ugovorom od 27. maja 1358. u kome je dužnost Dubrovnika bila da mu plaća godišnji danak (500 dukata) i da u svečane dane ističe njegovu zastavu (otud je i nastao današnji grb Dubrovnika). Za slučaj rata morali su ga pomagati na moru, dok se kralj u njihove unutrašnje poslove nije mešao. Tako Dubrovnik pored srpskog vazalstva, prihvata i ugarsko, pod kojim će biti sve do ugarske propasti 1526. godine. Međutim, i pored vazalnih obaveza, grad je bio skoro potpuno nezavisan,[29][30] te je u to vreme i proživeo svoje, u ekonomskom pogledu, najsjajnije doba, kada su njegovi agilni trgovci u znatnoj meri posredovali pri trgovačkom saobraćaju između istočne i zapadne Evrope. U to vreme Dubrovnik je dobio svoj sadašnji izgled, jer su tada većim delom podignuti gradski bedemi i neke znamenitije zgrade (kneževski dvor, kula Minčeta, franjevački i dominikanski samostan itd.), a 1438. dovedena je voda sa Šumeta. Ali, za to vreme Dubrovnik je imao, sa svojim neposrednim susedima, više neprilika negoli ikad: 1359—1362. ratovao je s gospodarom Trebinja, knezom Vojislavom i Kotoranima, a 1370—1371. sa novim gospodarom Trebinja, županom Nikolom Altomanovićem. Kada je 1378. Kraljevina Bosna osvojila Trebinje i Konavle i tako postala jedini njegov sused, Dubrovnik je nastojao da proširi svoje granice na tu stranu. Godine 1399, uspeo je da dobije primorje od Stona do Zatona, ali je zato imao mnoge nevolje zbog Konavala. Godine 1391, kupio ih je, ali ih je dobio tek 1419—1427, a onda je morao zbog njih i ratovati, 1430—1432. protiv bosanskog vojvode Radoslava Pavlovića, a 1451—1454. i sa hercegom Stefanom Vukčićem Kosačom. To su bili poslednji ratovi, koje je Dubrovnik uopšte vodio. Turci su 1466. godine osvojili Hercegovinu, ali su zastali pred dubrovačkim granicama, jer su Dubrovčani već bili sebi osigurali zaštitu turskih sultana. Prilikom samog kraja ugarskog doba Dubrovnik su zadesile dve velike nesreće: 1520. vrlo jak zemljotres, a 1527. nova velika kuga. Vazalstvo prema Osmanlijama[uredi | uredi izvor] U unutrašnjem uređenju nastala je promena u toliko, što je mletačkog kneza zamenio domaći. Njega su, posle kratkog vremena, birali svakog meseca, a imao je isto tako malu vlast, kao i u mletačko doba. Posle Kosovske bitke Dubrovnik je stupio u odnose s Turcima, te je 1397. dobio ferman sultana Bajazita, da sme slobodno trgovati po celom Osmanskom carstvu.[31] Posle pada Srbije 1459. Dubrovnik se obavezao, da će srpski danak plaćati turskom sultanu, kao nasledniku ove bivše carevine. Zauzvrat, Osmanlije Dubrovčanima takođe garantuju slobodu trgovanja po celom Osmanskom carstvu. Taj danak (harač) u početku iznosio 1.500 zlatnih dukata, da bi vremenom bio podignut do 15.000 dukata, ali je 1481. sveden na 12.500, te je tako ostalo sve do Srpskog ustanka 1804, kada su Dubrovčani posljednji put platili harač Istanbulu. To je bila jedina realna veza između Dubrovnika i turske carevine i ako se posle ugarske propasti od 1526. smatralo da je Dubrovnik pod zaštitom i vrhovnom vlašću (vazalstvom) Turske. Ovo vazalstvo je definitivno ukinuto Bečkim kongresom 1815. godine. Karta Dubrovačke republike iz 1678. U svemu drugom Dubrovnik je bio nezavisan. Grad je mogao ući u odnose sa bilo kojom državom, a brodovi Dubrovnika plovili su pod dubrovačkom zastavom. Osmanlije Dubrovačkoj republici daju posebna prava u trgovanju, što dubrovačku trgovinu još više veže u Osmansko carstvo. Dubrovnik je deo jadranske trgovine predao u vlast Osmanskog carstva, a trgovci iz Dubrovnika plaćali su određeni porez u lukama. Dubrovački trgovci su takođe snabdevali osmanske kolonije, a imali su i svoje kolonije (u Carigradu, Solunu, Jedrenu (Drinopolje), Beogradu, Prizrenu, Sofiji, Bukureštu, Sarajevu, te Veneciji, Ankoni (Jakin), Firenci, Sirakuzi, Mesini, Palermu, Aleksandriji i Kairu),[32] što im je davalo posebne privilegije u carstvu. Dubrovački trgovački brodovi mogli su slobodno uploviti u Crno more, što je bilo zabranjeno svim neosmanskim brodovima. Plaćali su neke obaveze manje od drugih trgovaca, a Dubrovnik je istovremeno uživao osmansku diplomatsku podršku u trgovini sa Mlečanima. Za gotovo 300 godina koje je Dubrovnik bio pod turskom vrhovnom vlašću, on je ponajviše živeo u miru, vešto održavajući neutralnost u ratovima između Turaka i hrišćana. Ali je opet bio u velikoj opasnosti za vreme Velikog bečkog rata 1683—1699, jer je Mletačka republika, dubrovački konkurent i neprijatelj, bila sa svih strana opkolila njegovo područje, kao što su 1602—1606. pomagali ustanak na ostrvu Lastovu. Zato se Dubrovnik 1684. vratio pod vrhovnu vlast nemačkog cara kao i ugarskog kralja, a u Karlovačkom miru 1699. postigao je, da ga sa severa i s juga uski komad turske zemlje odeli od mletačkog područja. Posljednja veća opasnost za grad iz ovog vremena zapretila je 1711, kada su Crnogorci, kao saveznici ruskog cara Petra Velikog, provalili u Konavle, za vreme Prvog rusko-turskog rata 1768—1774. zbog jedne ruske lađe, koju je Dubrovnik, kao saveznik Turaka zaplenio u Đenovi. Došlo je gotovo do rata između Rusije i Dubrovnika. Sukob se završio 1775. „mirom u Livornu”. Crtež Dubrovnika pre 1667. Pod turskom zaštitom Dubrovnik je stalno razvijao svoju trgovinu, a njihovi poklisari su poklonima i dankom, kupovali dodatne privilegije. Izvor svoga bogaćena bio je u činjenici da su samo dubrovački trgovci mogli da se slobodno kreću po unutrašnjosti Osmanskog carstva. Grad uskoro osetio posledice otkrića Amerike i novih trgovačkih pomorskih puteva oko Afrike, koji su malo pomalo prevagu u trgovini prenosili s obala Sredozemnog mora na obale Atlantskog okeana. Političko i ekonomsko propadanje Turske tokom XVII veka donelo je takođe, nazadovanje dubrovačke trgovine po Turskoj. Tako je Dubrovnik već prešao najjaču fazu svoga ekonomskoga napretka, kad se 6. aprila 1667. godine, desio veliki zemljotres, koji ga je napola porušio, upropastio nekoliko hiljada ljudi u njemu i naneo mu veliku materijalnu štetu. Posle zemljotresa, stanje u gradu je postalo toliko očajno, da grad nije mogao ni da plaća godišnji harač Porti, pa mu je zato 1678. zapretila velika opasnost od Turaka. Grad se ipak spasao, zahvaljujući najviše držanju novog dubrovačkog poklisara Nikolice Bunića. Zbog pogibije mnoge vlastele za vreme zemljotresa, primljeno je onda među vlastelu i 10 uglednijih građanskih porodica, ali i to je bio jedan od uzroka unutrašnjeg propadanja, jer su nastala trvenja među starom i novom vlastelom. Kraj republike[uredi | uredi izvor] Nakon sloma Mletačke republike 1797. dalmatinski obalni pojas i Boka Kotorska dolaze pod jurisdikciju Habzburške monarhije, a Dubrovnik ostaje između.[29] Pojavom Napoleona s jedne strane i slabost Turske sa druge, Dubrovačka republika više nije bila sigurna u novom sastavu suseda.[33] Kad je Austrija 1806. predala Dalmaciju i Boku Napoleonu, Rusi sa Crnogorcima su preoteli Boku od Francuza. Stoga je Napoleon poslao generala Loristona sa 1.200 vojnika, da iz Dalmacije, preko Dubrovnika, pređu u Boku. Stvarni razlog ove akcije je bio zauzimanje Dubrovnika obmanom i pravljenje od njega oslonca za dalje operacije u Jadranu.[traži se izvor] Tako, kad je francuska vojska 25. maja 1806. ušla u Dubrovnik, iz njega nije više izašla sve do 1815. Od tada Rusi sa srpskim saveznicima iz Hercegovine i Crne Gore su stalno napadali francuske posade u gradu. Kad je u grad stigao francuski general Ogist Marmon, on je uspeo odbaciti srpsko-ruske snage dalje od grada. Za to vreme, Francuzi su u gradu stalno nametali rekvizicije i kontribucije. Dana 31. januara 1808. godine, Marmont je, mimo znanja Napoleona (uz njegovo naknadno odobrenje), dekretom raspustio Veće umoljenih, Malo i Veliko veće i time ukinuo Dubrovačku republiku. Dubrovačka republika do 1808. Dubrovnik je zatim pripojen Napoleonovoj Kraljevini Italiji. Godine 1814, Dubrovnik je postao deo francuske Ilirije. Kada su Britanci zauzeli dubrovačka ostrva i Cavtat, neka dubrovačka vlastela se pobunila u Konavlima, i 15. novembra 1813. istakla u Cavtatu dubrovačku zastavu, pa zajedno sa Englezima opseli Dubrovnik 28. januara 1814. čime su proglasili, da je republika obnovljena i imenovali provizornu vladu. Ali su se međutim Englezima pridružili i Austrijanci pod komandom generala Milutinovića, pa kad su Francuzi 28. januara predali grad, Milutinović ga je zauzeo u ime austrijskoga cara i pored protesta dubrovačke vlastele, zaveo austrijsku administraciju, a Bečki kongres je 1815. to i potvrdio. Dubrovnik u Austrijskom carstvu[uredi | uredi izvor] Austrougarska razglednica Dubrovnika iz 1914. godine Nakon poraza Napoleonove Francuske, odlukom Bečkog kongresa 1815. godine, teritorija nekadašnje Dubrovačke republike je pripojena Austrijskom carstvu. U sastavu ove carevine Dubrovnik sa okolinom ostaje sve do njenog raspada 1918. godine. Nakon pripajanja Austrijskom carstvu, Dubrovnik je stavljen pod upravu austrijske Kraljevine Dalmacije, a u gradu je ponovo uveden italijanski kao službeni jezik. Tokom ovog perioda, delovanje Ilirskog pokreta, Ljudevita Gaja od 1835. godine, a kasnije i liberalizma 1848. godine u Dubrovniku su naišli na jak odziv. Pod ovim uticajima, tokom 1860—1861. u gradu su održane i prve demonstracije podrške ujedinjenju Dalmacije sa Hrvatskom i Slavonijom. Krajem XIX veka uticaj ilirskog pokreta je oslabljen, a do izražaja dolaze ekonomski problemi. Dalmacija tada važi za jednu od najzaostalijih provincija Austrijske carevine, jer praktično u njoj nije bilo industrije. Srpski katolički pokreti[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srbi katolici u Dubrovniku Ipak, najznačajniji pokret u gradu je nastao oživljavanjem kulturno-političkih pokreta katoličkih Srba, koje predvode srpski katolici Medo Pucić, Matija Ban, Ivan Stojanović, Ivan August Kaznačić, te Niko Pucić, Vid Vukasović Vuletić, Pero Budmani, Baltazar Bogišić, Milan Rešetar, Petar Kolendić, Luko Zore i drugi, a koji se otvoreno zalažu za tešnje veze Dubrovnika sa Kneževinom Srbijom. Nakon Revolucije 1848. godine, bojeći se narastajućeg srpskog nacionalizma[34] na ovim prostorima, Austrougarska podstiče hrvatsku nacionalnu ideologiju u Dubrovniku. Nakon Berlinskog kongresa, 1878. godine i okupacije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, podsticanje hrvatske nacionalne ideologije se prenosi i na tamošnje katolike, što dovodi do prvih sukoba između dve grupe nacionalista i u ovom gradu. Dubrovnik je među dalmatinskim gradovima bio prvi, u kome je 1867. Srpska (narodna) stranka dobila opštinu, a već 1890. Srpska stranka potpomognuta autonomaškim strankama odnosi pobedu u Dubrovniku i vladaju gradom sve do izbijanja Prvog svetskog rata.[35] Dana 1. avgusta 1909. godine u Dubrovniku se osniva Matica srpska (dubrovačka). Posle Matice srpske, koja je osnovana u Pešti 16. februara 1826. godine, ovo je najstarija književna, kulturna i naučna institucija srpskog naroda. Potreba nacionalne homogenizacije, prosvjećivanja Srba u Dubrovniku, kao i izdavanja knjiga dubrovačkih pisaca, bili su osnovni razlozi za formiranje ovakvog Društva. Književno i kulturno društvo odigralo je ogromnu ulogu u procvatu nauke i kulture Srba obe veroispovesti u Dubrovniku.[36] Pokreti katoličkih Srba, bili su podjednako na meti i austrijskog dvora i hrvatskih hegemonista. Najčešći način napada bio je kroz katolički kler. Vrhunac ove netrpeljivosti desio se 16. jula 1914, kada su pohapšeni svi viđeniji čelnici pokreta sa Ivom Vojnovićem na čelu, a već 18. jula hrvatski huligani su demolirali sve srpsko u gradu: pravoslavnu crkvu, škole, zadruge, društva, stanove, kao i sedišta skoroosnovane Matice srpske i Dom „Dušan Silni”.[37][38] Modernizacija grada[uredi | uredi izvor] Zanimljiv podatak iz ovog perioda jeste da je grad sve do kraja XIX veka bio neosvetljen. U gradu je do 1870. godine postojalo svega 45 lampiona. Nakon ove godine, broj lampiona se povećao na 150, a umesto ulja se, kao gorivo, koristio petrolej. I pored povećanog broja tih rasvetnih tela postavljenih na kamene i gvozdene stubove, rasveta je bila i oskudna i kratkotrajna, pa je već 1895. Frano Gundulić (Gondola), tadašnji opštinski načelnik, doneo odluku o uvođenju električne rasvete. Dana 1. juna 1901. na Stradunu je zasijala prva električna sijalica. Modernizacija grada u tom periodu se ogleda i u puštanju prvog električnog tramvaja u saobraćaj 22. decembra 1910, koji će biti u funkciji sve do 1970. godine. Demografija XIX veka[uredi | uredi izvor] Prema popisu stanovništva koji je Austrougarska obavila na prostoru opštine Dubrovnik, na dan 31. decembar 1890. godine[39] Dubrovačka opština je obuhvatala teritoriju veličine 36h26 km² i imala je 11.177 stanovnika od čega je njih 9.713 (ili 86,9%) govorilo srpskim jezikom.[40] Prema maternjem jeziku: Odlomak Srpski Italij. Sloven. Ruski Češki Poljski Nemački Mađar. Dubrovnik 5.823 677 19 — 48 6 263 384 Gruž-Lapad 1.028 26 — 2 4 — 22 — Brgat Gornji 222 — — — — — — — Brgat Donji 230 — — — — — — — Grbavac 195 — — — — — — — Martinovići 207 — — — — — — — Makoše 254 — — — — — — — Buići 235 — — — — — — — Petrača 186 — — — — — — — Čelopeci 211 — — — — — — — Čibača 261 12 — — — — — — Brašina 284 1 — — — — — — Zavrelje 253 — — — — — — — Soline 132 — — — — — — — Plat 200 — — — — — — — Ukupno 9.713 716 19 2 52 6 285 384 Kako je tad zabeležio Natko Nodilo: „u Dubrovniku, ako i ne od prvog početka, a ono od pamtivijeka, govorilo se srpski, govorilo - kako od pučana, tako od vlastele, kako kod kuće, tako u javnom životu i u općini, a srpski je bio i raspravni jezik.”[28] Dubrovnik u Jugoslaviji[uredi | uredi izvor] Oslobođenje[uredi | uredi izvor] Na 29. oktobar 1918. Hrvatski sabor je raskinuo sve državno-pravne veze između „kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije s jedne strane i kraljevine Ugarske i carevine Austrije s druge strane” i preneo vlast na Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba u Zagrebu. Istog dana u Dubrovniku je osnovan Mjesni odbor Narodnog vijeća za čijeg predsednika je izabran Pero Čingrija (29. oktobar 1918). Proglasom od 2. novembra Odbor je pozvao građane „da se sutra u 11 sati izjutra svečano sakupe pred općinom da iskažemo ljubav za svoj troimeni narod, zanos za slobodu zlatnu i zahvalnost onima, koji su nam je izvojštili”.[41] Na poziv Mjesnog odbora, odred srpske vojske pod komandom rezervnog kapetana Milana Đorđevića, sina Vladana Đorđevića, stigao je 13. novembra 1918. vozom u železničku stanicu u Gružu, gde mu je okupljen narod priredio svečan doček. Uveče istog dana vojska je ušla u Dubrovnik, a predsednik dubrovačke opštine održao govor, u kom je, kako piše Stjepan Roca („Almanah Jadranske straže” za 1926), „izrazio svoje veselje i oduševljenje što je poslije tolikih težnja i čekanja (srpska vojska) pobjedonosno sišla na more”.[42] Nakon toga, Dubrovnik će biti priključen novoformiranoj jugoslovenskoj državi u kojoj će ostati sve do njenog raspada 1991—1992. godine. Za sve ovo vreme, Dubrovnik je važio kao najpoznatije turističko odredište Jugoslavije. Kraljevina Jugoslavija[uredi | uredi izvor] Za vreme Kraljevine Jugoslavije, Dubrovnik je pripadao Zetskoj banovini, a vladajuća Srpska narodna stranka, koju su ranije predvodili Antun Puljezi, Antun Fabris, Baldo Gradi i dr. (svi Srbi katolici), 1919. se sjedinjuje sa Narodnom radikalnom strankom, koju u Dubrovniku vodi Stjepo Kobasica.[43] Tokom ovog perioda, osim srpskog i hrvatskog nacionalnog pokreta, među dubrovačkim katolici pojavljuje se i jugoslovenski, a u grad doseljavaju mnogi pravoslavni Srbi i katolički Hrvati iz Dalmacije, Hercegovine i Boke Kotorske. Takođe, nakon Oktobarske revolucije, grad postaje jedan od centara ruske emigracije.[traži se izvor] Dešavaju se i učestali nacionalistički sukobi unutar katoličkih organizacija i katoličkog sveštenstva,[44][45] a 1939. prevagu odnose hrvatski hegemonisti, nakon čega vođe prosrpskog katoličkog klera traže osnivanje Srpske katoličke bogoslovije u Baru.[46] Iste godine, Sporazumom Cvetković-Maček, ustanovljena je nova jedinica, Banovina Hrvatska, a njoj je priključen i Dubrovnik. Eksproprijacija za građenje puta Gruž - Ploče 1940. je pogodila prvo pravoslavno groblje, na Posatu.[47] Dubrovački četnici Milivoje Kovačević i Ivan Nino Svilokos Tokom Drugog svetskog rata, ostrva Korčula, Lastovo i Mljet, sa Konavlima su priključena fašističkoj Kraljevini Italiji, dok je grad Dubrovnik sa Pelješcem bio pod kontrolom Nezavisne Države Hrvatske. Ustaške jedinice, na čelu sa Ivom Rojnicom,[48] kreću sa organizovanim ubistvima i progonom svega srpskog, podjednako i katoličkog i pravoslavnog.[45][49] Većina pohapšenih Srba svoje živote je okončala u logoru Jadovno kod Gospića,[50] a usledili su i stravični zločini nad srpskim civilima u Hercegovini. Na širem prostoru oko Dubrovnika, značajno deluje Dubrovačka brigada Jugoslovenske vojske u otadžbini, sastavljena dobrim delom od Srba katolika.[51][52] Nakon italijanske kapitulacije 1943, te velikih četničkih i nemačkih gubitaka u međusobnim sukobima oko Trebinja (tokom 1944), partizanske snage koriste povoljan trenutak i krajem 1944. zauzimaju Trebinje, a zatim i Dubrovnik sa okolinom.[53] Ulaskom u grad, partizanske vlasti vrše odmazdu nad svim „sumnjivim elementima” (proustaškim, pročetnički i kapitalističkim simpatizerima) i streljaju nekoliko stotina Dubrovčana.[54] Hapšenja i streljanja „sumnjivih elemenata”, nastavljeno je sve do leta 1947. godine.[55] Socijalistička Jugoslavija[uredi | uredi izvor] U socijalističkoj Jugoslaviji ovaj grad postaje deo Narodne/Socijalističke Republike Hrvatske, a nove vlasti nakon 1945. doseljavaju nekoliko hiljada kolonista iz ruralnih delova zapadne Hercegovine kako bi „proletizirale grad”, jer je Dubrovnik važio za „buržujsko leglo”. Nakon Hrvatskog proljeća, ovo doseljavanje postaje organizovanije i masovnije, što značajno menja demografsku sliku opštine. To izaziva sukob starosedelaca i kolonista, koji postaje znatno vidljiviji početkom devedesetih godine XX veka. Demografske promene u opštini Dubrovnik (1857–2001). Najveći talasi hercegovačkih kolonista (Hrvata) u Dubrovnik se beleže krajem tridesetih, četrdesetih i početkom sedamdesetih godina XX veka.[56] Mnogi demografi smatraju da je po popisu iz 1991, polovina žitelja opštine Dubrovnik pripadala potomcima ovih kolonista. S druge strane, zbog progona, broj Srba se stalno smanjuje. Najgori progon Srba, obe vere, desio se za vreme Drugog svetskog rata,[57] kada su se u strahu za vlastitu egzistenciju, mnogi katolički Srbi deklarisali kao Hrvati. Napokon, posle rata i zvanično, popisne komisije Jugoslavije dobijaju zadatak da svi katolici srpsko-hrvatskog porekla, bez obzira na njihov nacionalni stav, budu popisani kao Hrvati. Nakon ovog, svaka kombinacija srpske narodnosti sa katoličkom verom se smatrala retrogradnom velikosrpskom politikom i bila bi krivično sankcionisana (kako tada, tako i danas). Zbog ovih represija, broj dubrovačkih katoličkih Srba sveden je na zanemarljiv broj u korist hrvatskih, jugoslovenskih ili regionalno izjašnjenih građana. Panorama novijeg dela Dubrovnika Dubrovnik je u ekonomskom smislu, uvek bio naslonjen na more. Osim tradicionalnih ekonomija: brodogradnje, pomorstva i trgovine, u Dubrovačkoj opštini se razvija i industrija (Gruž), kao i neprikosnoveni turizam. Godine 1979, desio se značajan događaj za kulturu Dubrovnika. Teritorija Starog grada je uključena u spisak mesta Svetske baštine Uneska kao grad muzej i najznačajnija turistička atrakcija u Jugoslaviji. Godine 1990, SR Hrvatska menja naziv u Republika Hrvatska, a sledeće godine proglašava i nezavisnost od Jugoslavije. Federalne vlasti ne priznaju ovu odluku i zadržavaju jedinice Jugoslovenske narodne armije (JNA) na delu njene teritorije, uključujući i jedan deo Dubrovačke opštine. Dubrovnik u poslednjem ratu[uredi | uredi izvor] Početkom devedesetih godina sa uvođenjem višestranačkog parlamentarizma na prostoru Jugoslavije, u Dubrovniku se formiraju nove političke partije. Njihova ideologija je raznolika, od ultranacionalističkog HDZ-a Franje Tuđmana, koji sa simpatijama gleda na ustaški pokret i NDH, do autonomaških i separatističkih ideja Pokreta za Dubrovačku republiku koji oživljavaju ideje o Dubrovačkoj republici, nalik na savremeni Monako, San Marino ili Hongkong, odbacujući nametnutu hrvatsku nacionalnu ideologiju. Paravojne jedinice HOS-a u tradicionalnoj ustaškoj uniformi u okolini Dubrovnika (1991) Na prvim održanim izborima u aprilu 1990. godine, stranka HDZ, osvaja 39% glasova u Dubrovniku, ali zbog komplikovane i sumnjive izborne procedure, u Sabor Republike Hrvatske šalje 3 od 4 moguća zastupnika iz ovog grada. Zbog ovih izbornih manjkavosti, javlja se nezadovoljstvo kod opozicije. Na sličan način, ova stranka osvaja vlast u celoj Hrvatskoj. Nove vlasti do decembra 1990. menjaju ustav, ime i simbole republike, a do januara 1991. uspevaju nezakonito naoružati i deo svoga članstva (slučaj Špegelj). U aprilu 1991. vlasti su nezakonito formirale glavninu, a do maja i kompletnu nezakonitu armiju[b][58] od 90.000 naoružanih pripadnika[traži se izvor] nazvanu Zbor narodne garde. Formiranje, smotra i paradiranje ove paravojske, bilo je propraćeno javnim tv prenosom, čime su vlasti Hrvatske otvoreno pokazale svoje ratne namere.[59] Osim ZNG na prostoru Hrvatske se osnivaju i druge prohrvatske i prosrpske paravojne formacije sa po nekoliko hiljada pripadnika. Početak sukoba[uredi | uredi izvor] Mapa delovanja jedinica JNA na području Dubrovačkog ratišta Kako Dubrovnik pre rata nije imao vojnih objekata (kasarne), hrvatske snage su za ove potrebe odlučile koristiti neke hotele u koje će kasnije smeštati i deo izbeglica. Početkom maja, hrvatska paravojska napada na jedinice JNA u susednoj Bosni i Hercegovini u Mostaru.[traži se izvor] Odlukom predsednika Tuđmana, 12. septembra 1991. Republika Hrvatska osniva Ratnu mornaricu, a dva dana kasnije ova paravojska napada i zarobljava jedan jurišni brod Jugoslovenske ratne mornarice (dok je bio na remontu).[60] Hrvatska paravojska tokom 14. i 15. septembra organizovano napada sve kasarne JNA na prostoru Hrvatske, a od 16. septembra kreće planirana blokada i luka JRM.[61] Do 22. septembra, veliki broj ratnih brodova i plovila je bio u rukama hrvatske paravojske. Krajem septembra JNA napušta najpre Korčulu, a zatim i Vis. Hrvatski ZNG borbenim provokacijama, konstantno pokušavaju rat preneti i na prostor Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Tako su jedinice JNA 18. septembra 1991. napadnute i u Posušju, 20. septembra u Livnu, a 1. oktobra izvršen je napad iz sela Ravno prema Trebinju. Dva dana nakon toga JNA kreće u protivofanzivu iz Trebinja prema ovom selu, a jugoslovenska vlada donosi odluku o opštoj mobilizaciji. Za nekoliko dana JNA iz pravca Trebinja i Crne Gore, zauzima Čilipe i Cavtat, a 24. oktobra izvršen je pomorski desant na Kupare. Mesec dana nakon toga, zauzima i Mokošicu, predgrađe Dubrovnika. Polovinom novembra, JRM se povlači sa obala srednje ka južnoj Dalmaciji i tu u okolini Dubrovnika će ostati sve do početka maja 1992. godine. Za to vreme JRM ograničava svu plovidbu prema gradu, što će kasnije biti nazvano blokada Dubrovnika. Dubrovačko ratište i blokada grada[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Blokada Dubrovnika Požar u starom jezgru grada Nakon ove ofanzive, Sabor Hrvatske i vlada Slovenije, proglašavaju nezavisnost 8. oktobra 1991. i traže međunarodno priznanje, kao i povlačenje JNA iz ovih republika. Neke vlade zemalja zapadne Evrope najavljuju priznanja, a mediji ovih zemalja, izveštavaju „o varvarskom razaranju grada od strane JNA”,[v] izostavljajući zapažanjima posmatrača UN-a, da su meta napada JNA uglavnom oni hoteli i objekti koje hrvatska paravojska koristi kao vojne (krovovi hotela, bolnica i drugih javnih ustanova, čak i onih u starom jezgu grada). Zbog ovakve medijske slike, vlade mnogih zemalja optužuju Srbiju i Crnu Goru za rat u Hrvatskoj i zahtevaju hitan prekid borbi oko Dubrovnika. Jugoslovenska strana 23. novembra u Ženevi, prihvata povlačenje vojske iz kasarni Hrvatske, a vojsku severno od Dubrovnika premešta u trebinjsku opštinu. Četiri dana kasnije, Savet bezbednosti UN-a donosi odluku o upućivanju snaga Unprofora u Hrvatsku. Borbe se obnavljaju 6. decembra, kada u gradu strada 14 lica, nakon čega se ponovo uspostavlja primirje sve do konačnog povlačenja JNA sa ovog područja. Obnavljanje Dubrovačke republike[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Dubrovačka republika (1991) Osnivačka skupština treće Dubrovačke republike Sukob hrvatskih separatista i jugoslovenskih federalista pokušali su iskoristiti dubrovački autonomisti okupljeni oko Pokreta za Dubrovačku republiku. Oni su u tome videli dobru priliku za obnovljenje svoje republike, koja bi kasnije mogla pristupiti nekoj novoj Jugoslaviji. Dubrovačka republika proglašena je 24. novembra 1991. u Cavtatu, na skupu u hotelu „Kroacija”. Skupu je prisustvovao veći broj građana iz Dubrovnika, Cavtata, Konavala, Mlina i Kupara.[62] Na ovom skupu uspostavljeno je privremeno Malo vijeće Dubrovačke republike kao organ vlasti Republike. Vijeće je imalo 12 članova, među kojima su bili Ivo Lang, Miro Bratoš, Mirko Vujačić, Blažo Zlopaša, Uglješa Jović i drugi,[63] dok je za prvog predsednika vlade (Malog vijeća) izabran javni tužilac iz Dubrovnika, Aleksandar Aco Apolonio.[64][65] Vest o proglašenju Dubrovačke republike u jednim novinama u Srbiji Cilj Pokreta za Dubrovačku republiku bio je odvajanje bivše Opštine, a sada Dubrovačke republike od Hrvatske, međunarodna zaštita i međunarodno priznanje buduće države,[66] te kasnije, njen ulazak u sastav neke nove, buduće jugoslovenske federacije sa drugim republikama bivše SFRJ koje to žele. Bilo je i ideja o formiranju prve bescarinske zone u južnoj Evropi. Nakon proglašenja Republike, očekivana podrška drugih federalnih jedinica bivše Jugoslavije, pa čak i Srbije je izostala. Srpska vlada nikad nije davala nikakve izjave u prilog vlasti samoproglašene republike, niti je uključivala Dubrovačku republiku u svoje političke diskusije.[67] Jedina otvorena podrška vlastima republike stigla je od Srpske radikalne stranke i njenog lidera Vojislava Šešelja,[68] kao i od lidera Srba u Bosni i Hercegovini Radovana Karadžića. Delovanje Malog vijeća na teritorijama dubrovačke opštine pod kontrolom JNA bilo je simbolično, jer je stvarna policijska i sudska vlast bila u rukama jugoslovenske vojske.[69] Ipak, značaj delovanja ovih vlasti leži u njihovom pokušaju normalizacije civilnog života na ovim teritorijama. Dubrovnik (1992—danas)[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Hrvatska agresija na Hercegovinu (1992—1996) Na inicijativu Nemačke, evropske zemlje priznaju Hrvatsku i Sloveniju 15. januara 1992. godine. Početkom aprila, JNA kreće sa povlačenjem svih svojih jedinica sa Dubrovačkog ratišta. Sa ovim povlačenjem, raspušta se i Malo vijeće, čime se samoproglašena Republika faktički gasi. Zajedno sa vojskom iz ovog područja se povlači i nekoliko hiljada izbeglica, mahom simpatizera Republike. Prilikom povlačenja vojske kroz Hercegovinu, kolona je napadnuta na više mesta. U Mostaru je 7. aprila izveden teroristički napad, nakon čega se rat rasplamsava i u ovoj regiji. Sredinom maja, JNA se kompletno povlači i iz BiH. Sa povlačenjem JNA, vojne snage Republike Hrvatske pod komandom generala Janka Bobetka, 7. juna 1992. godine pokreću vojnu agresiju na susednu Bosnu i Hercegovinu, pod kodnim nazivom Operacija Šakal (hrv. Operacija Čagalj).[70][71] Nakon ove uspešne ofanzive, Hrvatska vojska nastavlja agresiju, te krajem oktobra, iz dubrovačke opštine izvodi još jednu ofanzivu (Operacija Vlaštica) u pravcu Trebinja. Hrvatski državni zvaničnici na dodeli odlikovanja ustaškom komandantu Ivu Rojnici 1993. u Argentini Zainteresovanost stranih medija za ratna dešavanja oko Dubrovnika, ovaj put su izostala, kao i za dešavanja koja su usledila. Kako stranka HDZ nikad nije skrivala svoje simpatije prema NDH, tako je vlada Hrvatske tokom devedesetih, rehabilitovala ustaše, a mnogi bivši ustaški komandanti, uključujući i najviše ratne zločince, predsednik Tuđman je odlikovao najvišim državnim ordenjem. Jedan od njih bio je i ozloglašeni ratni zločinac i vođa dubrovačkih ustaša Ivo Rojnica, koji se nakon 1945, iako na smrt osuđen zbog ratnih zločina, skrasio u Argentini. Predsednik Tuđman je septembra 1993. imenovao Rojnicu za ambasadora u Argentini. Godinu dana kasnije ga je lišio te dužnosti, ali ga je odlikovao ordenom kneza Branimira.[72] Maja 2002. godine na periferiji Dubrovnika otvoren je most koji nosi naziv po kontroverznom predsedniku Hrvatske — Most Franje Tuđmana. Zbog narastajućeg hrvatskog šovinizma, kao i zbog ekonomskog nazadovanja grada,[traži se izvor] tokom prve decenije XXI veka u Dubrovniku ponovo oživljavaju autonomističke ideje. U gradu i županiji (koja pokriva predratnu dubrovačku opštinu) deluje nekoliko stranaka koje se zalažu za ove ideje,[73][74] a podršku imaju i od izbeglih simpatizera za obnavljanje republike.[75] Vidi još[uredi | uredi izvor] Dubrovnik Dubrovačka republika Dubrovačka republika (1991) Dubrovački bedem arhitektura književnost dubrovačka dvorci palate zgrade kuće građevine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 — Beograd, 20. oktobar 1992) bio je učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, filozof, pesnik nadrealista, general-pukovnik JNA, diplomata i društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Biografija Detinjstvo, školovanje i rana mladost Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra (1869—1932), bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković (1875—1963). Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković.[1] Imao je jednog brata, Nikolu, i pet sestara — Maru, Jelisavetu, Kseniju, Tatjanu i Oliveru.[2] Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj, od 1912. do 1921. godine, gde je stekao osnovno obrazovanje u školi jednog Dominikanskog samostana, u okolini Lozane. Tu je naučio francuski jezik, da svira klavir, a pevao je i u horu kao solista, i kao osnovac proputovao Švajcarsku pevajući solo arije na misama u crkvama.[3] Po povratku u novostvorenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, Popović se upisao u beogradsku Treću mušku gimnaziju, u kojoj je maturirao 1926. godine, a kao odličan učenik bio je oslobođen polaganja usmenih ispita. U međuvremenu, sve aktivnije se bavi boksom i plivanjem. Po završetku gimnazije, otišao je na odsluženje vojnog roka. Završio je Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika.[4][5] Posle završetka služenja vojske, ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira najpre pravne nauke, a potom i filozofiju i diplomira 1931. godine. Tamo se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa.[6][7] Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. U vreme studija, intenzivno je posećivao psihijatrijsku bolnicu „Sveta Ana” u Parizu, s obzirom da se dosta interesovao za psihoanalizu i delo Zigmunda Frojda. Tada je napisao i tekst „Zapisi iz ludnice”. Akademsku 1931/1932. godinu, Koča Popović proveo je u Nemačkoj, u Frankfurtu, na produženim studijama psihoanalize i filozofije.[8] Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Tokom studija u Parizu, 1929/1930. godine, aktivno se uključio u studentski društveno-politički život i učestvovao u demonstracijama protiv fašističkih organizacija. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen.[9] Španski građanski rat Glavni članci: Španski građanski rat i Jugoslovenski Španci Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke — bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Glavni članci: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije i Ustanak u Srbiji 1941. Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore u činu artiljerijskog poručnika. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno–Prozor i Kupres–Šujica–Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda, jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant Južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice–Sarajevo–Banjaluka–Karlovac–Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata (NOR), bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Razglednice Koče Popovića; nalaze se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća (SIV) i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija (OUN). Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Zajedno sa Petrom Stambolićem, predsednikom SIV-a i ambasadorom u SAD Veljkom Mićunovićem je bio član delegacije Jugoslavije na sahrani Džona F. Kenedija, 25. novembra 1963. godine.[10] Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine, posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala, i otišao u penziju. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića.[11] Privatni život, pozne godine i smrt Bio je u braku sa Veronikom Vjerom Bakotić (1912—2005)[12] i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović (1911—2000), prvoborcem iz Banja Luke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu, iako je dosta vremena provodio i u Dubrovniku, u kom je poslednji put boravio leta 1991. godine.[13] Nakon što je imao moždani udar, prebačen je na Vojnomedicinsku akademiju (VMA), gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Poslednja želja mu je bila da na odru bude sam.[14][15][16] Poslednja volja Koče Popovića Svoju poslednju volju, Koča Popović je napisao šesnaest godina pre svoje smrti, 26. septembra 1976. godine. U njoj je istakao da kada umre „želi da bude spaljen, bez ikakvih ceremonija i povorke, oproštajnih govora, venaca i drugih počasti” koje bi mu inače sledovale. Svojom poslednjom voljom je želeo „da sačuva samopoštovanje, kao čovek; smatrajući to najvišom obavezom prema ljudima i vrednostima na kojima je počivala snaga i veličina naše Revolucije.”[13] Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime.[17] Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988.

Koca Popovic - Beleske uz ratovanje Dnevnik, beleske, dokumenti BIGZ, Beograd, 1988. Tvrd povez, 318 strana, ilustrovano. RETKO! Konstantin (Koča) Popović (Beograd, 14. mart 1908. – Beograd, 20. oktobar 1992.), školovani oficir i filozof, istaknuti nadrealistički pesnik, književnik, partizanski vojskovođa, jugoslovenski diplomata, junak socijalističkog rada, narodni heroj Jugoslavije i potpredsednik Jugoslavije. Koča je bio poručnik Španske republikanske armije, a potom komandant čuvene Prve proleterske brigade (kasnije Prve proleterske divizije) tokom Narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije. Nakon rata je bio načelnik Generalštaba JNA, šef jugoslovenske diplomatije, te potpredsjednik SFRJ. Sedamdesetih godina povlači se iz političkoga i javnog života usled čistke `liberala` u Srbiji. Sadržaj 1 Biografija 1.1 Nadrealistički period 1.2 Španski građanski rat 1.3 Sukob na književnoj ljevici 1.4 Narodnooslobodilačka borba 1.5 Razdoblje SFRJ 1.6 Raspad SFRJ 2 Književni rad 3 Odlikovanja 4 Izvori 5 Literatura 6 Povezano 7 Vanjske veze Biografija Konstantin Popović je rođen 14. marta 1908. godine u Beogradu, u bogatoj trgovačkoj porodici, od oca Aleksandra i majke Ruže, rođene Zdravković.[1] U svojoj četvrtoj godini života, 1912. godine, sa roditeljima se odselio u Švajcarsku, gde su neko vreme živeli. Tamo je Popović učio da svira na klaviru, a bio je i solo pevač u horu.[2] Prvo je naučio da čita i piše na francuskom jeziku, a tek kroz nekoliko godina, po dolasku u Beograd 1921. godine, učio je na srpskohrvatskom jeziku.[2] Gimnaziju je završio u Beogradu 1926. godine, a zatim je otišao na odsluženje vojnog roka. Koča Popović je završio Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine i iste godine je proizveden u čin artiljerijskog potporučnika. Nadrealistički period Glavni članak: Nadrealizam Ako postoji ritam u disharmoničnom trajanju podsvesti, on sigurno nije stalan i ravnomeran, sem ako pesnik nije šef stanice, mlinar ili časovničar. (…) Problem ritma, u svom odnosu prema sadržinskom oslobođenju poezije, postavlja se tako tek u nadrealističkoj poeziji, a do sada je pravilna versifikacija istorijski bila potpuno opravdana, i oslobođenje od nje bio je samo jedan formalistički trik u odsustvu sadržinskog oslobođenja, i sva postignuća slobodnog stiha kao takvog, jedna obična komedija.[3] – Koča Popović i Marko Ristić, Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog Popović posle odsluženja vojnog roka ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku gde na Sorboni studira filozofiju. Popović se za vreme studija u Parizu priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. 1929. godine Koča Popović i Vane Bor s francuskim umetnicima potpisuju protest `Čovek od ukusa` u pariskom časopisu „Revue Du Cinéma” (br. 3). Pisao je filmske kritike i za list Paris-Soir. 1930. godine u Beogradu u almanahu Nemoguće (Le Impossible) izlazi manifest nadrealizma koji su potpisali beogradski nadrealisti, uključujući i Koču. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu Nadrealizam danas i ovde. Diplomirao je filozofiju na Sorboni 1932. godine.[4] Iste godine je u Jugoslaviji unapređen u čin artiljerijskog poručnika.[2] Srpski nadrealisti su neretko dolazili pod udar zakona, jer su im aktivnosti bile usmjerene prema društvenoj revoluciji. 1932. Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. 1933. Zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti Oskar Davičo, Đorđe Jovanović i Koča Popović odlaze u zatvor u Sremsku Mitrovicu.[5] Od 1933. godine je postao član ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), nakon čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen. 1934. izlazi novi beogradski časopis „Danas”, koji je uređivao Miroslav Krleža, a među suradnicima se nalaze Marko Ristić, Koča Popović i Vane Bor. Do izbijanja rata 1941. godine aktivno se bavi publicistikom i književnošću. Nakon dolaska Hitlera na vlast, Koča Popović se sve više okretao politici. On je sredinom 1930-ih pisao da narodi ne mogu biti indiferentni prema istorijskoj dilemi fašizam-demokratija, koja ima svoj najoštriji izraz „u sudbonosnoj alternativi: rat ili mir“.[1] Španski građanski rat Glavni članci: Španski građanski rat, Narodna republikanska armija, i Španski borci Prvih dana generalske pobune, anarhisti su napravili čuda, svaki u svoje ime, kao anarhista, i sa verom u sebe koja nije odgovarala njihovim mogućnostima, ali zaista prezirući smrt.[6] – Koča u pismu Marku Ristiću Koča Popović, poručnik republikanske armije, osmatra položaj neprijatelja. Po izbijanju Španskog građanskog rata, Koča je peške otišao preko Pirineja u Španiju i svrstao se u redove Španske republikanske armije od jula 1937. godine.[2] Prvo je bio borac, zatim artiljerijski instruktor, pa komandir baterije i komandant artiljerijskog diviziona. Stekao je čin poručnika Španske republikanske armije.[2] Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke za Madrid. U Španiji je neko vreme ležao u bolnici.[6] Posle sloma Republikanske armije Španije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, februara 1939. godine prelazi u Francusku. Zbog učešća u španskom narodnooslobodilačkom ratu interniran je i mart i april 1939. godine provodi u koncentracionom logoru Sen Siprijen. Izbavljen je intervencijom svojih francuskih prijatelja. Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza iz Francuske se vratio u Jugoslaviju, gde je nastavio revolucionarnu aktivnost pod okriljem Komunističke partije Jugoslavije. Sukob na književnoj ljevici Glavni članak: Sukob na književnoj ljevici Po povratku iz Španskog građanskog rata, Koča napušta čisto nadrealističku poziciju i priklanja se konceptu `novog realizma`, po kojem je književnost sredstvo u borbi za socijalnu pravdu.[7] U vreme sukoba na književnoj ljevici, Popović će se naći među Krležinim protivnicima u `Književnim sveskama`. Koča Popović u uniformi kraljevske Jugoslovenske vojske. Inicijatori Književnih sveski bili su Đilas i Kardelj. Ožujka 1940. Broz je nakon povratka iz Moskve oštro istupio protiv sukoba na levici: `Najvažnije što treba u ovoj situaciji vidjeti i razumjeti jest da nam je pred vratima, pred nosom rat. Sada treba misliti o zbijanju partijskih redova i jačanju antifašističke fronte borbe, o spremanju za borbu.`[7] U leto 1940. u Zagrebu izlazi zbornik Književne sveske kojim se KPJ obračunava s pečatovskom skupinom intelektualaca. U zbornik je uvršten i Kočin tekst `Ratni ciljevi Dijalektičkog Antibarbarusa`, kojim kritikuje Krležin `Dijalektički antibarbarus`. Popović svoj esej započinje sasvim različitom intonacijom od ostalih. Iako zastupa partijsku liniju, Popovićev tekst se razlikuje po tome što ne pokušava obezvrediti Krležino književno delo. »U Krleži se imalo što izgubiti«, uprkos »činjenici da Krleža nije nikada bio marksist«. Njemu »Krležino delo vredi beskrajno više od svih argumenata kojima ga Krleža brani«.[8] Za razliku od dominantnog ideološkog diskursa koji samouvereno presuđuje, Popović ironizira svoje protivnike, ali i vlastitu poziciju. On ocenjuje da se Krležina metoda u Dijalektičkom antibarbarusu zasniva na »kreteniziranju tuđih izlaganja«: uzme se jedan pasus, rastvori na rečenice, one u riječi, riječi u slova, pa se sve to prevrće i miješa dok pisac ne ispadne glupan.[7] Potom osporava Krležinu tezu da je posrijedi čisto literarni sukob. Koča ne misli da su posrijedi pitanja literature jer glavni suradnici Pečata nisu književnici, već teoretičari i ideolozi. Prema Popovićevoj ocjeni, svojevremeno je časopis Danas mogao biti jednim od sektora lijeve knjige, Pečat to više nije: »pečatovština se suprotstavlja tom razvoju samo prividno iznutra; ustvari ona se suprotstavlja levoj knjizi spolja, i kao tuđa njoj, i kao tuđe oruđe.«[7] Popović zaključuje kako više nije dovoljno da se lijevo opredjeljenje »manifestuje kroz pisanje i samo i jedino njim«, upozoravajući Pečatove suradnike da su »tuđe oruđe« i da napuštaju »veliku zajedničku borbu«.[8] Krajem 1940. godine Koča je ponovo uhapšen i mučen u zatvoru. U zatvoru na Adi Ciganliji je ležao šest meseci, a na slobodu je pušten početkom marta 1941. godine.[2] Koča se, navodno, u zatvoru nedostojno držao pred klasnim neprijateljem, zbog čega je isključen iz KPJ februara ili marta 1941.[9] Prema Đilasu, Koča je posle `kraćeg batinanja odao Rankovićevo ime`. Prema Koči: `Đilas se slabije držao na robiji. Nepošteno je mene oklevetao iako je znao da nisam odao autora nacrta proglasa (Đilas je autor) i niko zbog mene nije uhapšen.`[9] Narodnooslobodilačka borba Glavni članci: Ustanak u Srbiji, Narodnooslobodilačka borba, Prva proleterska brigada, Prva proleterska divizija, i Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije Neprekidno sam se divio spokojnoj hrabrosti proletera. Efikasnost bez nemira i užurbanosti, samouverenje bez hvalisavosti, odlučnost i upornost u izvršavanju zadataka, bez vike, jedna stalna pribranost i u najtežim situacijama. Sve se to ispoljavalo i izbijalo u neprekidnim borbama sa neprijateljem. Manje smo se odmarali — bili tvrđi i svežiji; slabije se hranili —- bili žilaviji; slabije naoružani — ubojitiji; bez motorizacije — brži. Skuplja je bila svaka naša smrt, naše je disanje imalo drukčiju, posebnu vrednost. Kao da su se sve naše muke, napori i teškoće zgušnjavali u ubojit prkos, kao da su se preokretali u našu prednost.[10] Smotra Prve proleterske brigade 7. novembra 1942. godine u Bosanskom Petrovcu. »Koča neće da napada kada ne očekuje uspeh. To je njegovo osnovno opredeljenje... Borci su to znali i cenili.«[11] Miloš Vuksanović, jedan od boraca Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji, Popović nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore. Zarobljen je kod Ivanjice nakon aprilskog sloma 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Sa partizanima je od izbijanja ustanka u Srbiji jula 1941. godine. Ponovo primljen u Partiju avgusta ili septembra 1941.[9] Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je postao komandant Posavskog odreda. Pod njegovom komandom vođene brojne ustaničke borbe i izvojevane mnoge pobede u okupiranoj Srbiji u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba i glavnine partizanskih snaga iz Užičke republike za Sandžak, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske brigade, prve regularne jedinice Narodnooslobodilačke vojske, u Rudom 21. decembra 1941. godine, Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom `Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade`. Početkom 1942. godine, pod Kočinom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, i izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu i izvojevala mnoge blistave pobede: Livno avgust 1942. Jajce septembar 1942. Teslić, januar 1943. Gornji Vakuf, mart 1943. Nevesinje, mart 1943. Kalinovik, mart 1943. Foča, maj 1943. Sutjeska, jun 1943. Vlasenica, jun 1943. Zvornik, juli 1943. 1. novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno-Prozor i Kupres-Šujica-Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. »Uredan, napet, promišljeno kontrolisan osetljivim i disciplinovanim umom i snagom volje, Popović je bio intelektualac, vojnik izvanredne darovitosti, što je možda bilo i tuđe njegovoj unutrašnjoj prirodi. Poticao je iz imućne beogradske porodice i rado se odvojio od svog domaćeg porekla posle studija filozofije na Univerzitetu u Parizu, gde se kretao u nadrealističkim krugovima, u levičarskom svetu pesnika, književnika i umetnika. Bilingvalan, govorio je sarkastičnim uglađenim francuskim jezikom i u njegova mentalna utvrđenja nije se moglo prodreti. Njegove sarkastične primedbe bile su kao udarac mačem. Respektujući protivnika, uvek je bio na oprezi.«[12] William Deakin, član britanske vojne misije pri NOVJ Tokom bitke na Sutjesci, Koča je našao slabu tačku u nemačkom obruču i doprineo spašavanju partizanske glavnine.[12] 9. i 10. juna 1943. godine njegova Prva proleterska divizija je, uz velike gubitke, probila obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, te 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ. Peko Dapčević je rekao Titu da moraju za Kočom, jer ako ne pođu odmah, probijaće se istim putem pod težim uslovima.[9] Iako je ostalima omogućio izlaz iz krajnje teške pozicije, Koča je posle proboja kritikovan, jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Govorilo se da je Prva proleterska `pobegla` i ostavila druge jedinice i Vrhovnog komandanta. Vrhovni komandant nije usvojio predlog da se pohvali Prva proleterska koja je izvršila prodor. S druge strane, komandant 369. divizije smenio je komandanta borbene grupe majora Henea, čije je jedinice razbio Koča.[12] Vrhovni komandant Tito je, 10. avgusta 1943. godine, svojim najvišim komandantima dodelio oficirske činove. Kosta Nađ, Peko Dapčević i Koča Popović su tada postali pukovnici, a desetak dana kasnije generali. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa NOVJ i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. 1. novembra 1943. godine je, zbog posebnih zasluga na ratištu, unapređen u čin general-lajtnanta. Koča Popović ponovo u Srbiji, 1. 9. 1944. Konstantin Popović je jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO Srbije. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućom bitkom za njeno oslobođenje. I pored njegove ključne uloge u borbama za oslobođenje Srbije, neki ga smatraju odgovornim za savezničko bombardovanje nemačkih položaja u Leskovcu, koje je izazvalo ogromne civilne žrtve.[13] Neko vreme bio je komandant južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i: general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar Armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba Armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice-Sarajevo-Banjaluka-Karlovac-Zagreb. Tokom Narodnooslobodilačke borbe, uvek je bio član najviših političkih predstavništava nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Razdoblje SFRJ Glavni članci: SFRJ, Pokret nesvrstanih, i Čistka liberala u Srbiji „Naša generacija nije mogla da uradi više, mi smo uradili maksimum.“[1] Nakon rata, bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Nakon rezolucije Informbiroa i pogibije dotadašnjeg načelnika generalštaba Arsa Jovanovića, Koča Popović je 1948. postao načelnik Generalštaba JNA sa činom general-lajtnanta, a kasnije i general-pukovnika. Kao Načelnik Generalštaba poduzeo je pregovore sa zapadnim silama oko modernizacije vojske tokom sukoba sa SSSR-om.[14] Imao je značajnu ulogu u američkom naoružavanju Jugoslavije. Otišao je u Vašington, Pentagon, razgovarao sa američkim generalima, šefom CIA... Posredno je vezao Jugoslaviju za NATO pakt, Balkanskim paktom sa Grčkom i Turskom, radi osiguranja od sovjetske intervencije.[9] Koča Popović na čelu jugoslovenske delegacije na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija. 23. decembra 1951. godine, objeležavana je desetogodišnjica formiranja Prve proleterske brigade. Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ dijeljeni su ordeni. Među 282 nova nosioca ordena Narodnog heroja nije bilo Koče Popovića. Preživeli pripadnici Prve proleterske brigade dočekali su Vrhovnog komandanta ispred Doma Garde u Topčideru povicima: „Koču za heroja! Koču za heroja!“. Tada je Tito, opominjući okupljene, rekao: `Ako drug Koča nije proglašen za narodnog heroja, to ne znači da neće...`[15] Koča je na položaju Načelnika Generalštaba JNA ostao do 27. januara 1953. kada je svoju dužnost prepustio još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. 27. aprila 1953. je preveden u rezervu. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. 27. novembra 1953. godine dodeljen mu je Orden narodnog heroja. »Koča je bio čovek izvan serije, imao je krug ljudi sa kojima je bio blizak, bio je neobično duhovit čovek, čovek opasne ironije, prezirao je glupost i nije je opraštao, uvek je bio u stanju da, na neki način, to stavi do znanja, naročito ako mu se činilo da je njegov sagovornik još i pretenciozan.«[1] Latinka Perović o Koči Popoviću Od januara 1953. do 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća i sekretar za inostrane poslove SFRJ. U tom periodu Jugoslavija je izgradila svoju spoljnu politiku aktivne miroljubive koegzistencije i postala vodilja međunarodne saradnje i politike nesvrstanosti.[10] Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija. Svojom zapaženom aktivnošću u UN-u i zalaganjem za principe miroljubive koegzistencije značajno je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu.[10] Koča Popović, šef diplomatije, prima odlikovanje od Haile Selasija. Koča se zalagao za iskorake u pogledu demokratije.[9] Posle uklanjanja Rankovića na Brionskom plenumu, Koča je 1966. prihvatio dužnost potpredsednika Republike, postavši simbol opšte liberalizacije društvenog života i slabljenja ideoloških stega.[10] Kako je video da je funkcija formalna, i da nema nekog uticaja, povukao se već naredne 1967. godine.[1] Za člana Centralnog komiteta SKJ biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Desetom Kongresu izabran je za člana stalnog dela konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije od 1966. do 1982. godine. Koča se definitivno povukao iz politike 1972. godine, nakon čistke `liberala` u Srbiji. On je podržavao politiku koju je vodilo tadašnje uže partijsko rukovodstvo Srbije, takozvani liberali.[9] Proskribovanim liberalima (Latinka Perović, Marko Nikezić, Mirko Tepavac) je pružio veliku podršku. Oni su bili izloženi žestokoj kampanji kao antititoisti, sovjetofobi, i slično. Koča je zajedno sa njima dao ostavku na sve funkcije[1], čime se faktički razišao sa Titom.[9] 1973. godine na Tjentištu se obeležavala 30. godišnjica bitke na Sutjesci, čemu su prisustvovale mnoge zvanice iz zemlje i inostranstva. Koča nije bio pozvan, zbog svog političkog istupanja na strani smenjenog srpskog rukovodstva.[16] Koča je došao svojim `spačekom`, smestio se u vojne šatore sa bivšim borcima, i otišao sledećeg jutra.[9] Koča ja iskazao poslednju počast Vrhovnom komandantu Titu na sahrani, kao jedan od odabranih saradnika koji su nosili njegov kovčeg.[10] Ubrzo nakon Titove smrti izbile su demonstracije na Kosovu 1981. godine, koje su pratila masovna hapšenja i suđenja Albancima. Koča je smatrao da je sloboda drugih neodvojiva od sopstvene slobode i govorio da Albanci mogu biti državljani Jugoslavije, ali ne mogu biti srpski podanici.[1] Za života bio dva puta oženjen, najpre sa Verom Bakotić, a posle rata sa Lepom Perović, provoborkinjom iz Banjaluke. Dece nije imao. Raspad SFRJ Glavni članak: Raspad SFRJ Ja sam protiv svakog nacionalizma, jer je nacionalizam najniži oblik društvene svesti. Bosnu pokušavaju da raščereče, raščupaju. Bosna je veoma važna tačka za budućnost Jugoslavije.[17] Grob Koče Popovića u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Koča Popović je, u dubokoj starosti, ponovo izašao u javnost uoči raspada SFRJ, kako bi delovao na ublaženje i mirno rešenje jugoslovenske krize. Koča je Jugoslaviju razumevao kosmopolitski, a sve te nacionalne borbe za njega su bile `sitne plemenske borbe` (Perović).[1] Nakon Miloševićevog neuspelog `mitinga istine` u Sloveniji, Koča je kritikovao anti-slovenačko pisanje beogradske Politike rečima: Nečija jednonacionalna “istina”, samim tim što je takva, ne može biti istina. Ona suzbija razboritost slobodnih građana. – [18] Konstantin Popović je smatrao da “politika koja nas je bacila u nacionalistička razračunavanja nije uvezeno zlo, već je ona naše ogledalo i naša najrazornija žica”.[18] On je govorio da se paralele između Miloševića i Tuđmana “prepoznaju po tome što veruju u silu i propagandu, a neistomišljenike teško podnose.”[18] Koča je pred rat bez iluzija govorio: “U ovom trenutku ne vidim ni jedan uverljiv razlog da verujem u miran rasplet.` Dopuštao je mogućnost da hrvatski i srpski nacionalistički lideri dođu do kompromisa, ali ne na račun trećih, tj. “da Bosna plati ceh”. Jasno je uviđao da glavni centri moći sve više zavise od `rastućih i uveliko naoružanih proustaških i pročetničkih, na sve spremnih agresivaca, čije je usmerenje u biti fašističko.”[18] Do kraja života živeo je u Beogradu, gde je i umro 20. oktobra 1992. godine. Poslednja želja mu je bila da na odru, ispred krematorijuma, bude sam, da pored njegovog kovčega izostane defile hipokrita.[15] Svoju imovinu, koja se sastojala od spisa, beležaka, dokumenata, fotografija, radne sobe, velike biblioteke i kolekcije gramofonskih ploča, zaveštao je kao legat Arhivu Beograda.[19] Od 2005. godine, Kočin legat dostupan je istraživačima. Književni rad Korice knjige `Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog` (1931), značajno delo srpskog nadrealizma. Koča Popović je objavio mnoštvo nadrealističkih spisa i članaka između dva rata, među kojima: Odlomci ulice Prodana sudbina, 1930. Pohvala osrednjosti, 1930. U tom periodu je sa Markom Ristićem objavio jedno od najznačajnijih programskih spisa srpskog nadrealizma: Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog, 1931. U međuratnom periodu je takođe pisao protiv rastućeg fašizma: Uloga fašizma u savremenom društvenom zbivanju, `Naša stvarnost`, novembra-decembar 1936. U vreme sukoba na književnoj ljevici piše odgovor na Krležin Dijalektički antibarbarus: Ratni ciljevi dijalektičkog antibarbarusa, 1940. Nakon drugog svetskog rata, napisao je više knjiga ratne tematike, među kojima su najznačajnije: Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade, 1946. Revision du Marxisme-Leninisme au sujet de la guerre de liberation en Yougoslavie, 1949. Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije, 1949. Beleške uz ratovanje, 1988. Odlikovanja Odlikovan je brojnim visokim jugoslovenskim i stranim odlikovanjima: Ordenom slobode, Ordenom ratne zastave, Ordenom partizanske zvezde sa zlatnim vencem (dva puta), Ordenom za hrabrost, Ordenom narodnog oslobođenja prvog reda i Ordenom Suvorova prvog i drugog reda. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. godine, a Ordenom narodnog heroja odlikovan je 27. novembra 1953. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eng. Jezik! Retko !!! Contents - Power - Confrontation - Rebellion Nakon pobjede partizana koja je 1944. godine dala komunistima kontrolu nad Jugoslavijom, Đilas je postao jedan od Titovih najbližih suradnika. Desetljeće kasnije izbačen je iz CK i zatvoren devet godina. Njegov unutarnji izvještaj o revoluciji koja je pošla po zlu je bolna, strastvena knjiga gorkih istina. Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) bio je crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti - đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime.[1] Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema.[2] Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Policijski snimak Milovana Đilasa u sremskomitrovačkoj kaznionici 1933. Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Ivo Lola Ribar i Milovan Đilas Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori.[3] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906—1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914—1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921—1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871—1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice.[4][5][6] Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva.[7] Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“.[8] Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas.[9] U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Tabla na zgradi u Palmotićevoj ulici u kojoj je stanovao Milovan Đilas Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča[10] U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948—2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921—1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava.[11] U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju,[12] pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta...

Autor - osoba Popov, Čedomir, 1936-2012 = Popov, Čedomir, 1936-2012 Naslov Građanska Evropa : (1770-1871). Knj. 1, Osnovi evropske istorije XIX veka / Čedomir Popov ; [geografske karte Ljubomir Stanković] Građanska Evropa : (1770-1871). Knj. 2, Politička istorija Evrope / Čedomir Popov ; [geografske karte Ljubomir Stanković] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1989 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 548, [4] str. s tablama fotogr., [1] list s geografskom kartom : geogr. karta ; 25 cm 573 str., [10] str. s tablama, [2] presavijena lista s geogr. kartom : ilustr. ; 25 cm Zbirka Istorija Evrope ISBN 86-363-0094-0 (karton s omotom) Napomene Registri. Predmetne odrednice Evropa -- Istorija -- 1770-1871 Nekontrolisane predmetne odrednice liberalni kapitalizam / buržoaske revolucije / Francuska buržoaska revolucija / Napoleon Bonaparta / revolucija u nauci / naučna revolucija PREDGOVOR Dva toma Građanske Evrope 1770–1871. su deo zamašnog projekta Izdavačke radne organizacije Matice srpske kojim je predviđeno publikovanje više knjiga sintetički obrađene evrop¬ske istorije novog veka. Nakon Uspona Evrope Dragoljuba Živojinovića (1985), evo sada, po kronološkom redu, i Građanske Evrope, čiji bi treći tom, za razdoblje 1871–1914, u dogledno vreme takođe trebalo da ugleda sveta. Kao i moje kolege Dragoljub Živojinović i Andrej Mitrović, koji učestvuju u projektu Istorije Evrope, radu na knjizi Građanska Evropa pristupio sam s dvojakom namerom. Prvo, da, kao univerzitetski nastavnik opšte istorije, pružim našem čitaocu zainteresovanom za prošlost i njena najšira (ne samo nacionalna) istorijska iskustva, jedan relativno celovit i sveobuhvatan sintetički pregled, napisan na osnovu rezultata i metodoloških koncepcija suvremene svetske istoriografije. Drugo, da svojim i drugim jugoslovenskim studentima istorije ponudim jedno pregledno, čitko i činjenicama bogato naučno-popularno štivo, koje može poslužiti i kao priručnik za pripremanje obimnog ispitnog gradiva i za olakšavanje mukotrpnog ovladavanja zanatom istoričara. Time bi se, najzad, zamenili neki već davno, i u metodološkom i faktografskom pogledu, prevaziđeni udžbenici koji se još uvek koriste na našim univerzitetima. Period čije sam se obrade u Matičinoj Istoriji Evrope poduhvatio (1770–1914) podelio sam na dva, po trajanju nejednaka, razdoblja: duže od 1770. do 1871. i kraće od 1871. do 1914. U hronološkom određivanju prvog razdoblja, koje izlažem u ova dva toma, pošao sam, s jedne strane, od preovlađujuće marksističke opšte periodizacije istorije koju kod nas već decenijama zastupaju Branislav Đurđev i Bogo Grafenauer. S druge strane, uvažavam i metodološke postulate onih stvaralaca u savremenoj francuskoj, engleskoj i američkoj istoriografiji koji nisu zatvoreni za uticaje marksističke metodologije. Među njima najbliži su mi pogledi Francuza Žaka Godšoa, Engleza Erika Hobzboma i Amerikanca Roberta Palmera. Sva trojica gledaju na decenije od 70-ih (odnosno 80-ih) godina XVIII do sredine XIX veka, kao na razdoblje (građanskih.) revolucija. Prvi beočug kojim započinje lanac revolucionarnih događaja Godšo i Palmer vide u američkoj revoluciji (borbi američkih kolonija za nezavisnost) 1770–1783, centralni u francuskoj revoluciji 1789–1799, a završni u zbivanjima 1848-49. u Evropi. Pri tom Godšo i Palmer ovaj lanac revolucija nazivaju „atlantskom“ ili „zapadnom revolucijom“, dok ga Hobzbom definiše kao „dvojnu revoluciju“. Hobzbom, naime, izdvojeno prati duboke ekonomsko-socijalne preobražaje izazvane industrijalizacijom Evrope (industrijskom revolucijom) i političko-socijalne i idejne promene koje je dónela francuska revolucija sa svojim širokim i dugotrajnim odjecima i posledicama. Da bi što doslednije sproveo ovu koncepciju i usuglasio tokove „dvojne revolucije“, on njihov početak stavlja na 1780. isključujući time iz „lanca revolucija“ ne samo rat američkih kolonija za nezavisnost, već i sam početak industrijske revolucije u Engleskoj, koji je ipak najpraktičnije staviti na patentiranje i početak upotrebe Vatove parne mašine 1769–1776. Meni je najbliža koncepcija Zaka Godšoa koji razdoblje revolucija stavlja u vremenske okvire 1770–1850, tumačeći ga borbom za destrukciju feudalnih društveno-ekonomskih odnosno apsolutističkih političkih sistema i za izgradnju liberalnih, građanskih društava i država. Za razliku od Palmera, koji „zapadnu revoluciju“, vidi pre svega kao političku borbu za građanske slobode i demokratiju, aposolutizujući tako iskustva i ciljeve američke revolucije, Godšo u prvi plan stavlja antifeudalnu komponentu revolucija. S druge strane, on sve glavne tokove revolucija sagledava u međusobnom jedinstvu i prožimanju ne po- smatrajući ih kao paralelne procese, kako to čini Hobzbom. U ovoj knjizi ja u jednoj stvari bitno odstupam od periodizacije i osnovne koncepcije Žaka Godšoa i druge dvojice pomenutih autora. Kao svojevrsnu istorijsku celinu ja ne uzimam razdoblje 1770–1850, već 1770–1871. To činim stoga da bih jednim pogledom obuhvatio i oko jednog nosećeg istorijskog procesa kao osovine okupio ćelu Evropu, a ne samo ovaj ili onaj njen deo – atlantski, zapadni ili centralni. Ta osovina jeste građanska revolucija sa svim njenim komponentama: ekonomskim, socijalnim, političkim, idejnim i ideološkim. Pri tom mi nije bilo najvažnije da li su se u svakom kraju Evrope odigrale pobedonosne revolucionarne pobune i građanski ratovi, već da li su i u kojoj meri svuda stigle tekovine građanske revolucije, čak ako se svi njeni ciljevi i nisu ostvarili. A meni se čini da se to odigralo upravo do 1870–71, jer je baš u 50-im i 60-im godinama XIX veka došlo do likvidacije feudalizma u Habsburškoj monarhiji i Rusiji, do ubrzane dezagregacije feudalno-apsolutističkog i državnog sistema anahronične Osmanske imperije i do bržeg prodiranja moderne industrije i saobraćajnih sredstava i u centralnu, istočnu i jugoistočnu Evropu. Najzad, u ove dve decenije okončani su i ratovi za ujedinjenje Italije i Nemačke, kao što su se rasplamsali novi oslobodilački i nacionalno-revolucionarni pokreti u srednjoj i jugoistočnoj Evropi, koji takođe predstavljaju sastavne delove buržoaske revolucije. Na taj način periodizacija koju sam sproveo u ovoj knjizi, a do koje sam došao čisto empirijskim postupkom, podudarila se sa važećom marksističkom periodizacijom, koja trajanje epohe liberalnog kapitalizma vodi upravo do 70-ih godina XIX veka. O drugim postupcima i metodološkim shvatanjima koja sam primenio u ovoj knjizi čitalac će se lako obavestiti krećući se kroz njen, nadam se da mogu reći bogat i raznovrstan, sadržaj. On će oceniti i koliko je taj postupak bio uspešan, a njegov rezultat koristan i celishodan. Na kraju, osećam prijatnu dužnost da se zahvalim recenzetnima ove knjige akademiku Radovanu Samardžiću i profesoru dr Mihajlu Vojvodiću za njihove ažurno napisane i podsticajne recenzije. Zahvaljujem se, takođe, lektoru prof. dr Mariji Kleut na njenim preciznim intervencijama, kao i službenicama Vojvođanske akademije nauka i umetnosti Nevenki Nedić i Svetlani Pušković, koje su golemi tekst ove knjige, uz primerno požrtvovanje, prekucavale direktno sa rukopisa. Zahvalan sam i svim urednicima i radnicima IRO Matice srpske koji su se oko knjige trudili. U Novom Sadu, 19. novembra 1988. Autor Čedomir Popov rođen je 15. III 1936. u selu Melenci u učiteljsko-službeničkoj porodici. Osnovnu školu završio u Melencima i Kovačici, a gimnaziju u Zrenjaninu 1954. Kao pripadnik prve generacije studenata prvih novosadskih fakulteta (Filozofskog) studirao na Grupi za istoriju 1954–1958. Diplomirao februara 1959. sa srednjom ocenom 9 (devet). Godinu dana kasnije (1. februara 1960) izabran je za asistenta Filozofskog fakulteta na predmetu Opšta istorija novog veka. Na ovom fakultetu proveo je ceo radni vek prošavši kroz sva nastavnička zvanja, a 1. oktobra 2000. otišao je u penziju. Tokom ovih 40 godina bio je dve godine predsednik Saveta Fakulteta i dve godine njegov dekan (1979–1981). Četiri godine vršio je dužnost direktora Instituta za istoriju Vojvodine (1970–1974). Posle usavršavanja u Strazburu (Francuska) u školskoj 1959/60. godini počeo je intenzivan naučni rad u oblasti istorije međunarodnih odnosa. Doktorirao je juna 1970. sa tezom Stav Francuske prema Srbiji od Frankfurtskog mira 1871. do Berlinskog kongresa 1878. Baveći se kontinuirano naučnoistraživačkim radom, samostalno ili u koautorstvu objavio je 17 knjiga i preko 500 naučnih, stručnih i publicističkih radova. Priredio je osam knjiga izvorne građe. Na osnovu uspeha u naučnom radu, godine 1981. izabran je za dopisnog i 1987. za redovnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, a 1988. za člana SANU van radnog sastava. Godine 1992. postao je redovni član SANU. Predsednik Ogranka SANU u Novom Sadu i član Predsedništva i Izvršnog odbora SANU bio je od 1994. do 2000. Pored nastavničkog i naučnog rada, još od studentskih dana, obavljao je mnogo poslova na stručnom, kulturnom, uređivačkom i društvenom polju. Kao đak i student bavio se pozorišnim amaterizmom, bio je predsednik Akademskog pozorišta i urednik dramskog programa na Tribini mladih u Novom Sadu. Od 1962. do 1965. godine bio je predsednik Saveta za kulturu grada Novog Sada. U Matici srpskoj od 1970. bio je urednik Zbornika za istoriju, od 1981. do 1991. godine je obavljao posao urednika Rukopisnog odeljenja, a od 1991. do 1999. bio je potpredsednik Matice srpske. Član Upravnog odbora ove najstarije kulturne ustanove srpskognaroda bio je neprekidno od 1969. do kraja života. Od 1990. do 2012. bio je glavni urednik kapitalnog desetotomnog Matičinog projekta Srpski biografski rečnik i pod njegovim uredništvom od 2004. do 2011. objavljeno je pet tomova sa blizu 9000 biografija. U junu 2008. izabran je za predsednika Matice srpske i na toj dužnosti ostao je do kraja četvorogodišnjeg mandata. Na 126. redovnoj Skupštini Matice srpske (28. aprila 2012) izabran je za njenog počasnog predsednika. Osim u Matici bio je aktivan i u drugim ustanovama nauke i kulture. Pored ostalog, bio je predsednik Samoupravne zajednice za naučni rad Vojvodine, a od 1985. do 1989. glavni i odgovorni urednik Jugoslovenskog istorijskog časopisa. Rukovodio je mnogim naučnim projektima. Završio je rad na projektu Građanska Evropa I–III. U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti bio je jedan od najagilnijih pokretača Srpske enciklopedije i rukovodilac grupe stručnjaka koja je izradila Azbučnik Srpske enciklopedije. Od 2006. do 2008. bio je prvi predsednik njenog Uređivačkog odbora, i za to vreme je pripreman, a 2010. objavljen prvi tom Srpske enciklopedije. Učestvovao je na većem broju naučnih skupova u zemlji i inostranstvu. Bio je mentor za izradu šest doktorskih disertacija. Pored dužnosti u SANU i Matici srpskoj, bio je na funkcijama u značajnim naučnim formacijama i asocijacijama nauke i kulture: samoupravnim interesnim zajednicama, nacionalnim komitetima za balkanologiju i saradnju sa UNESCO-om i drugim. Decembra 2004. godine, na poziv odbrane, učestvovao je kao ekspert za istoriju na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu. Nosilac je značajnih priznanja kao što su Orden rada sa zlatnim vencem i Savezna nagrada „Veljko Vlahović” za „unapređenje marksističkih misli”. Ova nagrada je neka vrsta satisfakcije za negovanje „otvorene marksističke metodologije” u istoriografiji. Godine 1999. poneo je Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku, a 2008. Nagradu „Vladimir Ćorović” za najbolje istoriografsko delo u toj godini, za knjigu Velika Srbija – stvarnost i mit. Vukovu nagradu za 2010. godinu dobio je za izuzetan doprinos srpskoj kulturi, a Nagradu „Pečat vremena” (2012) za troknjižje Građanska Evropa. Primio je takođe i nekoliko plaketa i zahvalnica od ustanova i institucija sa kojima je sarađivao, kao što su: Univerzitet u Novom Sadu, Muzej Vojvodine, Patriotski savez Srbije, Savez udruženja boraca NOR-a 1941–1945. i nekoliko pohvalnica i zahvalnica studentskih organizacija i udruženja. Sigurno je da su mu sve ove nagrade bile drage, mada su mu, kako je sam rekao, draža od svih priznanja bile pozitivne ocene, sudovi i kritike koje su o njegovim radovima izricali neki od naših najistaknutijih istoričara: Radovan Samardžić, Milorad Ekmečić, Dimitrije Đorđević, Branko Petranović… Supruga mu je bila istoričar dr Jelena Popov (rođ. Šuljmanac) a sin Jovan, književni komparatista i teoretičar, profesor Univerziteta u Beogradu. Preminuo je u Novom Sadu 8. juna 2012. MG147 (N)

U dobrom stanju! Knjiga br I ima sa gornje strane tabaka malo starackih pegica nista strasno, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! 1. Presno i pečeno 2. Od meda do pepela 3. Poreklo ponašanja za trpezom 4. Goli čovek Autor: Claude Lévi-Strauss Izdavac: PROSVETA, BIGZ Izdanje: 1980 Edicija: KARIJATIDE Povez: TVRDI Strana: 374+403+406 STR. Fundamentalno delo, obima preko 2000 strana u tvrdom povezu, ilustrovano. Najznačajnije delo svetski poznatog i priznatog antropologa Klod Levi-Strosa. Strukturalizam i poreklo mitova. Povez - Tvrd Claude Levi Straus Mythologiques The Raw and the Cooked From Honey to Ashes The Origin of Table Manners The Naked Man Klod Levi-Stros, ili po engleskom izgovoru Klod Levi-Straus (franc. Claude Lévi-Strauss; Brisel, 28. novembar 1908. — Pariz, 30. oktobar 2009),[1][2][3] bio je francuski antropolog i etnolog čiji je rad bio ključan u razvoju strukturalizma i strukturalne antropologije.[4] Predavao je socijalnu antropologiju na Kolež de Fransu između 1959. i 1982. godine i bio je izabran za člana Francuske akademije 1973. Dobitnik je brojnih nagrada od univerziteta i institucija širom sveta, i uz Džejmsa Džordža Frejzera i Franca Boasa[5] naziva se ocem moderne antropologije.[6] Levi-Stros je tvrdio da „divlji” um ima istu strukturu kao „civilizovani” um i da su ljudske karakteristike svuda iste.[7][8] Ova zapažanja su kulminirala u njegovoj poznatoj knjizi Tristes Tropiques koja je učvrstila njegovu poziciju kao jedne od centralnih figura u strukturalističkoj školi mišljenja. Kao i u sociologiji, njegove ideje su dospele do mnogih oblasti humanističkih nauka, uključujući i filozofiju. Strukturalizam je bio definisan kao „potreba za osnovnim odbrascima razmišljanja u svim oblicima ljudske aktivnosti”. Detinjstvo, mladost, obrazovanje i karijera Levi-Stros je rođen u francusko-jevrejskoj porodici koja je živela u Briselu, gde je njegov otac radio kao slikar portreta.[9] Odrastao je u Parizu. Tokom Prvog svetskog rata živeo je sa svojim dedom po majci, koji je bio radnik sinagoge u Versaju.[10] U Sorboni u Parizu, Levi Stros je studirao prava i filozofiju. Nije nastavio svoje studije na pravima, ali je položio agregat na filozofiji 1931. godine. 1935. godine, posle nekoliko godina predavanja u srednjoj školi, preuzeo je poslednju ponudu da bude deo francuske kulturne misije u Brazilu u kojoj bi služio kao gostujući profesor sociologije na Univerzitetu Sao Paula dok njegova tadašnja žena, Dina, služila kao gostujući profesor etnologije. Tristes Tropiques Par je živeo i obavljao svoj antropološki posao u Brazilu od 1935. do 1939. godine. Tokom tog vremena, dok je on bio gostujući profesor sociologije, Levi-Stros je preuzeo njegov jedini etnografski terenski rad. On je pratio i Dinu, obučenog etnografa u njenom sopstvenom pravu koja je takođe bila gostujući profesor na Univerzitetu u Sao Paulu, gde su sproveli istraživanje u Mato Groso i Amazonskoj prašumi. Prvo su istraživali Guaycurü i Bororo Indijska plemena, ostajući među njima na nekoliko dana. 1938. godine vratili su se zbog druge ekspedicije, duže od godinu dana kako bi istraživali Nambikvara i Tupi-Kavahib društvo. U to vreme njegova žena je patila od infekcije oka koja ju je sprečila da završi studije, koje je on zaključio. Ovo iskustvo je učvrstilo njegov profesionalni identitet kao antropolog. Edmund Lič sugeriše, iz Levi-Strosevog ličnog izveštaja iz Tristes Tropiques, da nije mogao provesti više od nekoliko nedelja na bilo kom mestu i da nije bio u mogućnosti da lako priča sa bilo kojim od svojih informatora na njihovom maternjem jeziku, što nije karakteristično za antropološko istraživačke metode participativne interakcije sa temama da se dobije puno razumevanje kulture. 1980-ih godina objasnio je zašto je postao vegetarijanac u delu objavljenom u Italijanskim dnevnim novinama La Repubblica i ostalim objavama u posmrtnoj knjizi Nous sommes tous des cannibales (2013): „Doći će dan kada će pomisao da su, da bi nahranili sebe, ljudi iz prošlosti ustajali i masakrirali živa bića i samozadovoljno izlagali njihovo iseckano meso za prikaz, izazvati isto gađenje kao kod putnika u šesnaestom i sedamnaestom veku koji su se susretali sa kanibalskim obrocima divljih američkih primitivaca u Americi, Okeaniji i Africi”. Proterivanje Levi-Stros se vratio u Francusku 1939. godine da bi učestvovao u ratu i bio je određen kao agent za vezu sa Mažino linijom. Posle kapitulacije Francuske 1940. godine zaposlio se u Monpeljeu, ali je otpušten je zbog [[višijevska Francuska|višijevskih rasnih zakona. (Levi-Strosova porodica koja potiče iz Alzasa, bila je jevrejskog porekla.) Istim zakonima, bio je denaturalizovan (oduzeto mu je francusko državljanstvo). U to vreme, njegova prva žena i on su se razišli. Ona je ostala i radila je za Francuski pokret otpora, dok je on uspeo da pobegne iz Višijevske Francuske brodom u Martinik,[11] odakle je mogao da nastavi putovanje. 1941. godine, ponuđeno mu je mesto u Novoj školi za društvena istraživanja u Njujorku i odobren mu je ulaz u Sjedinjene Američke Države. Serija putovanja ga je dovela, kroz južnu ameriku do Portorika gde ga je Ef-Bi-Aj ispitivao posle pisama na nemačkom u njegovom prtljagu koja su probudila sumnju kod carinskih agenata. Levi-Stros je tokom rata najviše vremena proveo u Njujorku. Pored Jacques Maritain, Henri Focillon, i Roman Jakobson, bio je jedan od članova koji su osnovali Besplatnu školu naprednih studija, vrstu univerziteta u egzilu za francuske akademike. Godine rata u Njujorku su bile formativne za Levi-Strausa na nekoliko načina. Njegova veza sa Jakobsonom pomogla mu je da oblikuje teorijsko gledište (Jakobson I Levi-Stros su smatrani za dve centralne figure na kojima je bazirana strukturalistička misao).[12] Levi-Stros je takođe bio izložen Američkoj antropologiji koju je zagovarao Franc Boas, koji je predavao na univerzitetu Kolumbija. 1942. godine, dok je večerao na fakultetu u Kolumbiji, Boas je preminuo od srčanog napada u rukama Levi-Strosa.[13] Ova lična povezanost sa Boasom dala je njegovim ranim radovima uočljivu Američku sklonost koja je olakšala da ga prihvate u Sjedinjenim Američkim Državama. Nakon kratkog perioda od 1946. do 1947. godine kada je radio kao ataše za kulturu Francuske ambasade u Vašingtonu, Levi-Stros se vratio u Pariz 1948. godine. U to vreme primio je Državni doktorat od Sorbone, nakon što je podneo, u francuskoj tradiciji, i glavnu i malu doktorsku tezu. To su bile Porodica i Društveni život indijskog naroda Nambikvara (La vie familie et sociale des indiens Nambikwra) i Osnovne strukture srodstva (Les structures élémentaires de la parenté).[14]‍:234 Strukturalna antropologija Teza Osnovne strukture srodstva je objavljena sledeće godine i ubrzo je smatrana jednim od najvažnijih radova u antoroplogiji o srodstvu. Simon de Bovoar je razmotrila sa odobravanjem i videla je kao važnu izjavu o poziciji žena u ne-zapadnim kulturama. Elementarne strukture, čiji naslov potiče od Dirkemovog poznatog dela Osnovne forme religioznog života preispitale su kako ljudi organizuju svoje porodice ispitujući logičke strukture koje leže u osnovi veza, a ne njihov sadržaj. Dok su britanski antoropolozi kao što je Alfred Retklif-Braun tvrdili da je srodstvo bilo zasnovao na poticanju od zajedničkih predaka, Levi–Stros je tvrdio da je srodstvo zasnovano na rodbinstvu između dve porodice koje su formirane kada se žena iz jedne grupe udala za muškarca iz druge.[15] Krajem 40ih i početkom 50ih godina, Levi-Stros je nastavio da objavljuje i doživeo je prilično veliki profesionalni uspeh. Nakog njegovog povratka u Francusku, postao je umešan u administraciju Francuskog centra za naučna istraživanja (CNRS) i Musée de l`Homme pre nego što je konačno postao profesor petog dela École pratique des hautes études, `Nauka o religijima` gde je prethodno bio profesor Marsel Maus, koji je promenio naziv katedre u „Komparativne religije nepismenih ljudi”. Dok je Levi-Stros bio dobro poznat u akademskim krugovima, postao je i jedan od najpoznatijih francuskih intelektualaca, 1955. godine kada je u Parizu Plon objavio Tristes Tropiques. U suštini, ova knjiga je memoar koji sadrži detalje iz vremena kada je bio proteran iz Francuske tokom 1930-ih godina i o njegovim putovanjima. Levi-Stros je izvrsno kombinovao prelepu prozu, blistavu filozofsku meditaciju i etnografske analize naroda iz Amazonije da bi stvorio remek delo. Organizatori koji dodeljuju nagradu Prix Goncourt, na primer, žalili su što ne mogu da dodele nagradu Levi-Strosu zbog toga što je Tristes Tropiques dokumentarna literatura. Levi-Stros je 1959. godine imenovan za predsedavajućeg na Socijalnoj antroplogiji na College de France. Otprilike u isto vreme, objavio je Strukturalnu antropologiju, kolekciju eseja koji su pružili primere i programske izjave o strukturalizmu. U isto vreme kada je postavljao osnove za intelektualni program, započeo je seriju osnivanja kako bi ustanovio antropologiju kao disciplinu u Francuskoj, uključujući i Laboratoriju socijalne antropologije u kojoj su novi studenti mogli da uče i novi žurnal l`Homme da objavljuje rezultate istraživanja. Godine 1962., Levi-Stros objavio je za mnoge njegov najvažniji rad, La Pensée Sauvage prevedeno na engleski The Savage Mind. Naslov na francuskom se teško prevodi jer reč pensée znači u isto vreme i „misao” i ‘dan i noć”(cvet), dok sauvage ima mnoga značenja koja se razlikuju od engleskog „divljak”. Levi-Stros je predložio da engleski naslov bude Pansies for Thought pozajmljujući iz Ofelijinog govora u Šekspirovom Hamletu. Izdanja La Pensée Sauvage na francuskom uvek su štampana sa slikom divljeg cveta dan i noć na koricama. Divlja misao ne govori samo o „primitivnim” mislima, kategoriji koju su definisali prethodni antropolozi, nego i o oblicima misli koji su zajednički svim živim bićima. Prva polovina knjiga zasniva se na Levi-Strosovoj teoriji kulture i misli, dok druga polovina proširuje iskaz u teoriju istorije i društvenim promenama. Ovaj kasniji deo knjige uveo je Levi-Strosa u oštru debatu sa Žan Pol Sartr o prirodi ljudske slobode. Sa jedne strane, Sartrova filozofija egzistencije smešta ga u poziciju u kojoj su ljudska bića bila slobodna da se ponašaju kako su želela. Sa druge strane, Sartre je bio levičar koji je bio odan idejema kao što je ta da su pojednici bili ograničeni ideologijama koje su im nametnuli moćnici. Levi-Stros je predstavio svoju strukturalističku ideju delatnosti u suprotnosti Sartrovoj. Odjek ove rasprave između strukturalizma i egzistencijalizma inspirisala je radove mladih autora kao sto je Pjer Burdje. Sada, svetska poznata ličnost, Levi-Stros je tokom druge polovine 1960-ih godina radio na knjizi koja predstavlja vrhunac u njegovoj karijeri, a to je četvorotomna studija Mitologika. U njoj, on prati jedan jedini mit sa vrha Južne Amerike i sve njegove varijacije od grupe do grupe kroz centralnu Ameriku i naposletku u Arktičkom krugu i tako prati kulturnu evoluciju tog mita sa jednog kraja zapadne hemisfere do druge. On ostvaruje ovo na tipičan strukturalistički način, tako što ispitujue osnovnu strukturu veza između elemenata priče pre nego da se fokusira na sam sadržaj priče. Dok je Divlji um opisivala Levi-Strosovu sveobuhvatnu teoriju, Mitologika je produženi, četvorotomni primer analize. Bogata detaljima i ekstremno duga, ona ima manju čitalačku publiku od mnogo kraće i mnogo pristupačnije Divlji um, uprkos poziciji Levi-Strosovog najznačajnijeg dela. Levi-Stros prima Erazmovu nagradu Levi-Stros je konačno završio Mitologiku 1971. godine. 14. maja 1973. godine izabran je za člana Francuske akademije, što je najveće francusko priznanje za pisca.[16] Bio je član drugih važnih svetskih akademija, uključujući Američku akademiju umetnosti i književnosti. 1956. godine postao je strani član Kraljevske Holandske akademije nauka i umetnosti.[17] Dobio je Erazmovu nagradu 1973. godine, Meister Eckhart Prize za filozofiju 2003. godine i nekoliko počasnih doktorata sa univerziteta kao što su Oksford, Harvard, Jejl i Kolumbija. Takođe je primio Nacionalni orden Legije časti, Commandeur de l`ordre national du Mérite, i Commandeur des Arts et des Lettres. 2005. godine primio je XVII Premi Internacional Catalunya. Posle penzionisanja, nastavio je da objavljuje povremeno razmišljanja o umetnosti, muzici, filozofiji i poeziji. Pozni život i smrt Godine 2008. je postao prvi član Francuske akademije koji je doživeo stotu godinu i jedan od prvih živih autora čiji su radovi bili objavljeni u biblioteci De la Pléiade. Posle smrti Moris Druona 14. apila 2009. godine postao je dekan Akademije, kao njen najduži član. Umro je 30. oktobra 2009. godine, nekoliko nedelja pre njegovog 101. rođendana.[1] Njegova smrt je objavljena četiri dana kasnije. Francuski predsednik Nikola Sarkozi ga je opisao kao „jednog od najvećih etnologa svih vremena.”[18] Bernar Kušner, francuski ministar spoljnih poslova, rekao je da je Levi-Stros „raskinuo sa etnocentričnim pogledom na istoriju i čovečanstvo [...] U vremenu kada svi pokušavamo da pronađemo smisao globalizacije, kako bi stvorili pošteniji i humaniji svet, voleo bih da se glas Kloda Levi-Strosa rezonuje šire kroz svet”.[6] Slična izjava Levi-Strosa bila je emitovana na National Public Radio u sećanje na njega 3. novembra 2009. godine: „Danas se dešava zastrašujuće odumiranje živih vrsti, bile one biljke ili životinje, i jasno je da je rasprostranjenost ljudi postala tako velika, da su počeli da se truju međusobno. Svet u kom prestajem da postojim nije više svet koji volim”. U čitulji posvećenoj njemu u The Daily Telegraph je pisalo da je Levi-Stros „jedan od najdominantnijih poslereatnih uticaja u francuskom intelektualnom životu i jedan od vodećih predstavnika strukturalizma u društvenim naukama.”[19] Stalna sekretarka Francuske akademije Helena je rekla: ”Bio je mislilac, filozof [...] Nećemo se sresti sa njemu sličnim”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Rasprodato Prvo objavljivanje trotomne monogarfije o kralju Aleksandru Karađorđeviću nameće samom autoru Branislavu Gligorijeviću potrebu da čitaocima razjasni neke probleme s kojima se suočava tokom istraživanja i pisanja, kaoi i da ukaže na neka iskustva koja je u svom radu stekao. O kralju Aleksandru Karađorđeviću do sada se u nas nije pisalo. Verovatno ne postoji nijedna ličnost takvog značaja, koja je toliko dugo i uporno ignorisana i brisana iz pamćenja svoga naroda, ili se o njemu, bez ispitivanja stvarnih činjenica, izricani najneponovljivi sudovi, davane najteže kvalifikacije. Druga knjiga monografije obuhvata period parlamentalne vladavine u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je kao građanska država izgrađivana na demokratskim temeljima Srbije. Događaji su sami nametali sadržaj knjige. Njen pretežni deo posvećen je centralnoj temi, hrvatsko-srpskom sporu, u kojoj je zbog čestih parlamentarnih kriza i razjedinjenosti srpskih nacionalnih snaga sve veću posredničku ulogu imao kralj Aleksandar. Pisati danas o Aleksandru Karađorđeviću ne znači samo po sebi puniti jednu veliku prazninu u našoj istoriografiji. Nije reč samo o životu jednog kralja, već je u pitanju jedno burno vreme, kome je on, kao duhovni pokretač i kreator mnogih značajnih zbivanja, davao lični pečat. Komplet se sastoji od tri knjige: U evropskoj politici, Srpsko-hrvatski spor i U ratovima za nacionalno oslobođenje. Aleksandar I Karađorđević (Cetinje, 4/16. decembar 1888 — Marselj, 9. oktobar 1934) je bio regent prestolonaslednik Kraljevine Srbije (1914—1918), regent prestolonaslednik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918—1921), kralj Srba, Hrvata i Slovenaca (1921—1929) i kralj Jugoslavije (1929—1934). Bio je mlađi sin Petra I Karađorđevića i kneginje Zorke i brat Đorđa P. Karađorđevića. Aleksandar je svoju mladost proveo van Srbije, kojom je tada vladala rivalska dinastija Obrenović. Školovao se u Ženevi i Sankt Peterburgu, a u Srbiju je došao kada je njegov otac izabran za kralja Srbije posle Majskog prevrata 1903. Nakon što se njegov stariji brat Đorđe Karađorđević odrekao prestola 1909, Aleksandar je postao prestolonaslednik. Aleksandar Karađorđević je bio prvi Srbin koji je leteo avionom. Bilo je to tokom njegove posete Francuskoj 5. aprila do 27. aprila 1910 godine. Aleksandar je leteo na avionu faler broj 2.[2] Postao je regent svom ocu 24. juna 1914. i kao takav bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Posle pobede u Prvom svetskom ratu, Aleksandar je postao regent nove Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca,a kralj 1921. posle očeve smrti. Vladao je autokratski zemljom u kojoj su bili izraženi socijalni i nacionalni kontrasti. Posle ubistava u Narodnoj skupštini, zaveo je Šestojanuarsku diktaturu 1929, a 1931. godine je doneo Oktroisani ustav. Grupa zaverenika iz redova ustaša i bugarskog VMRO-a ga je ubila u Marselju, 1934. godine. Nasledio ga je najstariji sin Petar, ali je zbog njegove maloletnosti zemljom do 1941. vladalo namesništvo na čijem je čelu bio Aleksandrov rođak knez Pavle. Aleksandar je rođen na Cetinju 16. decembra 1888. Njegov deda po majci bio je crnogorski kralj Nikola I Petrović, a baba kraljica Milena. Kum na krštenju bio mu je, preko izaslanika, ruski car Aleksandar III.[3] Detinjstvo je proveo u Crnoj Gori, a osnovnu školu završio u Ženevi. Dalje školovanje nastavio je u vojnoj školi u Sankt Peterburgu,[4] a potom u Beogradu,[5] po dolasku kralja Petra I na srpski presto 1903. godine. Prestolonaslednik Srbije Kraljević Aleksandar Sudbinski preokret u životu mladog princa Aleksandra nastupio je 1909, kada se njegov stariji brat, princ Đorđe odrekao prava nasledstva prestola. Đorđa su mnogi u Srbiji dugo smatrali nepodesnim da postane kralj Srbije, a među njima su bili političari kao što je Nikola Pašić i visoki oficiri poput Dragutina Dimitrijevića Apisa i Petra Živkovića, kojima nije odgovarao impulsivan Đorđev karakter i nestabilna ličnost sklona incidentima.[4] Đorđe je bio počinitelj tragičnog incidenta iz 1909. kada je šutnuo svog slugu u stomak, izazvavši njegovu smrt nekoliko dana kasnije. Ovaj incident je bio poslednja kap, zbog kog je izbio veliki skandal u srpskoj javnosti, kao i u austrougarskoj štampi, koja je intenzivno izveštavala o tome, pa je princ Đorđe bio primoran da se odrekne prava na presto. Princ Aleksandar je 1910. skoro preminuo od stomačnog tifusa i zbog toga je imao stomačne probleme do kraja svog života. Kada je Aleksandar postao prestolonaslednik, borba za vlast između Pašićevih radikala i Apisove Crne ruke je dobila i trećeg učesnika. Aleksandar je sve više smatrao sebe jedinim presudnim faktorom, pa je oko sebe okupio Belu ruku, grupu oficira predvođenih Petrom Živkovićem, Petrom Mišićem i Josif Kostićem.[6] Kao prestolonaslednik, princ Aleksandar je pristupio reorganizaciji vojske, pripremajući je za konačan obračun sa Turskom. Prestolonaslednik Aleksandar sa XVI pukom, koji je nosio ime cara Nikolaja II, u Nišu. Balkanski ratovi i Prvi svetski rat Regent Aleksandar na Solunskom frontu 1916. godine. U Prvom balkanskom ratu (1912), prestolonaslednik Aleksandar je kao formalni zapovednik Prve armije vodio pobedonosne bitke na Kumanovu i Bitolju, a potom 1913[7]. u Drugom balkanskom ratu bitku na Bregalnici. Regent Aleksandar obilazi ranjenike na Solunskom frontu 1917. godine. Aleksandar Karađorđević U Prvom svetskom ratu bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u bitkama na Ceru i Kolubari 1914, kad je srpska vojska potpuno razbila vojsku Austrougarske Monarhije. Ponovo napadnuta 1915. od Nemačke i Bugarske, Srbija je podlegla u neravnopravnoj borbi. Sa mnogim gubicima srpska vojska se, zajedno sa starim kraljem Petrom I i prestolonaslednikom Aleksandrom povukla preko Albanije na ostrvo Krf, gde je reorganizovana. Kada se kralj Petar I zbog bolesti povukao od vladarskih poslova (24. juna 1914. po novom kalendaru), prestolonaslednik Aleksandar je postao regent. Posle oporavka i popune srpska vojska je iste godine odnela veliku pobedu na Solunskom frontu, na Kajmakčalanu. Završne operacije proboja Solunskog fronta u jesen 1918, srpska vojska je izvršila pod vrhovnom komandom regenta Aleksandra, sa odličnim komandnim kadrom u koji spadaju vojvode Živojin Mišić, Stepa Stepanović i Petar Bojović. U Kragujevcu postoji Regentova kuća gde je živeo tokom 1914-1915. Tokom 1917-1919 postojala je Srpska rezervna bolnica prestolonaslednika Aleksandra. Markica sa prikazom proboja Solunskog fronta Prvodecembarsko ujedinjenje Prvodecembarsko ujedinjenje Prestolonaslednik Aleksandar sa vojnicima VI puka Posle vojničkih došli su i državnički uspesi. Narodno veće u Zagrebu je 24. novembra 1918. godine proglasilo ujedinjenje. Odluci o ujedinjenju prethodio je ultimatum dalmatinske vlade od 16. novembra 1918, po kojem je iz Splita imalo da se proglasi neposredno ujedinjenje sa Srbijom ako se u roku od pet dana to ne učini iz Zagreba. Delegacija Narodnog veća, od trideset članova, stigla je u Beograd ujutro 28. novembra 1918. Za utvrđivanje načina kako da se proglasi ujedinjenje, obrazovan je odbor od šestorice. U njega su ušli Ante Pavelić (Stariji), Svetozar Pribićević i Josip Smodlaka kao predstavnici narodnog veća, i Stojan Protić, Ljubomir Jovanović i Momčilo Ninčić, kao predstavnici Vlade Kraljevine Srbije. U odboru šestorice odlučeno je da se ujedinjenje izvrši tako što bi delegacija Narodnog veća uputila adresu regentu Aleksandru Karađorđeviću, koja bi sadržala zaključak i naputke „uputstva“ od 24. novembra. Dvočanski akt ujedinjenja izvršen je u 8 sati uveče, 1. decembra 1918. godine, u salonu kuće Krsmanovića na Terazijama u kojoj je regent Aleksandar privremeno stanovao nakon oslobođenja prestonice. Aleksandar i Marija na dan venčanja 1922. godine. Članovi delegacije Narodnog veća, stojeći u polukrugu, čekali su dolazak regenta. Regent Aleksandra se zatim pojavio u pratnji Protića, Jovanovića, Ninčića i vojvode Živojina Mišića. Potom je istupio Ante Pavelić i pročitao adresu. Regent Aleksandar je u odgovoru na Adresu izrazio zadovoljstvo odlukom zagrebačkog Narodnog veća od 24. novembra i proglasio ujedinjenje. Regent Aleksandar je odbio da za prvog predsednika Vlade postavi Nikolu Pašića, već je na to mesto ukazom postavio Stojana Protića. Na listi ministra prve Vlade Kraljevine SHS bilo je 9 Srba, 5 Hrvata, 3 Slovenca i 1 musliman. Vlada pod Protićevim predsedništvom nosila je jugoslovensko obeležje. Krajem decembra Vlada je notifikovala stvaranje nove Kraljevine, a do sredine 1919. godine usledila su međunarodna priznanja. Posle smrti kralja Petra I (16. avgusta 1921), Regent Aleksandar je postao kralj Srba, Hrvata i Slovenaca. Nije mogao prisustvovati očevoj sahrani jer je u Parizu bolovao od zapaljenja slepog creva.[8] U zemlju se vratio krajem oktobra i 6. novembra položio pred skupštinom zakletvu na ustav. Oženio se 1922. godine, princezom Marijom od Rumunije. U tom braku rođena su tri sina — Petar, Tomislav i Andrej. Politička delatnost 1918-1929. Otpor ujedinjenju i neredi Talas socijalističke revolucije se iz Rusije širio na zapadi doveo do socijalističkih pobuna 1919. u Mađarskoj i Nemačkoj. Neki od Jugoslovena koji su učestvovali u Oktobarskoj revoluciji tada su se vraćali u otadžbinu. Prevratnički duh je zahvatio deo naoružanih odmetnika u „zelenom kadru” i običnih stanovnika, naročito u Slavoniji i Banatu. Seljaci su pljačkali imanja bogatih na području Osijeka, a u istočnom Banatu došlo je do pokušaja stvaranja „sovjetske republike”.[9] Vojska Kraljevine Srbije je morala, pored zaštite predviđenih granica, zaustaviti širenje revolucije i suprotstavi se pobunama protiv ujedinjenja. Veću pretnju za granice predstavljalo je prisustvo vojske Italije u Dalmaciji i primorju, a manju upadi pripadnika VMRO-a (Vnatrešna makedonska revolucionerna organizacija) iz Bugarske u Makedoniju.[10] U delu hrvatskog stanovništva postojala je duga tradicija otpora centralističkim težnjama. Ona se spojila sa netrpeljivošću prema pravoslavnom stanovništvu. Zbog toga se ubrzo javio otpor ujedinjenju pod dinastijom Karađorđević. Deo netrpeljivih Hrvata nije želeo lako da pristane na stvaranje države u kojoj će katolici biti manjina u odnosu na pravoslavce. Među onima koji su se protivili ujedinjenju i tražili stvaranje hrvatske republike isticao se Stjepan Radić. Posle proglašenja ujedinjenja, on je govorio da je sakupio oko 200.000 potpisa protiv ujedinjenja u nameri da ih uz protest pošalje Mirovnoj konferenciji u Parizu. Nasuprot tome, pristalice ujedinjenja su stvarale sokolske legije.[11] Svađe zbog načina ujedinjenja dovele su do pobune u Zagrebu 5.12.1918. Pobunili su se hrvatskih vojnici Nacionalne garde, koju je stvorilo Narodno vijeće. Oni su na Trgu bana Jelačića tražili stvaranje republiku i podržavali S. Radića. Na naredbu Narodnog vijeća mornari su pucali na pobunjenike. Gušenje protesta pomogli su i hrvatski sokoli. U sukobu bilo je i nekoliko ubijenih. Prema zvaničnim tvrdnjama, u tom sukobu nisu učestovali Srbi, nego su na obe strane bili Hrvati. Narodno vijeće je raspustilo pobunjene odrede. Vojska je morala umiriti protestne skupove po Hrvatskoj na kojima se tražilo stvaranje republike. Deo Srba, koji je pamtio odanost velikog dela Hrvata prema Habzburgovcima, nije verovao ovom „republikanskom pokretu”. Oni su mislili da je to samo otpor kralju Srbinu kao vladaru zajedničke države.[12] Kralj Nikola i njegova vlada nisu prihvatili odluke Podgoričke skupštine. Ipak, prividno su pokušali delovati nenasilno. Nikolina vlada je izdala proglas kojim je pozivala narod da se bez oružja suprotstavi „srbijanskoj okupaciji”. Italija je pomogla pristalicama porodice Petrović-Njegoš da organizuju oružanu pobunu. Pobunjenici, koje su predvodili Nikčević i Čelebić, su poraženi na Cetinjskom polju početkom januara 1919. (Božićna pobuna).[13] Nakon vladine odluke iz decembra 1918. da se 10.000 ljudi regrutuje u žandarmeriju stvaranje jedinstvene žandarmerije u Kraljevini SHS je dovršeno donošenjem uredbe u februaru 1919. Žandarmerija je smatrana pomoćnim delom stalne vojske od koje je dobijala oružje. Istovremeno je plate dobijala od Ministarstva unutrašnjih dela. U martu 1919. stvorena je i jedinstvena vojska Kraljevine SHS. Njen pun sastav u miru je imao 140.000 vojnika. Komandnom sastavu srpske vojske je pridodato oko 500 crnogorskih oficira i oko 1.000 oficira bivše Austrougarske.[14] Država je nasledila međunarodne dugove Srbije, Crne Gore i deo dugova Austrougarske i Turske. Ujednačavanje novca je izvršeno 1920. Tada je određeno da se austrougarske krune povuku iz opticaja menjanjem 4 krune za 1 srpski dinar. Iste 1920. je Narodna banka Srbije postala Narodna banka Kraljevine SHS. Zamena preostalih kruna (kuna) za dinar je trajala do 1923.[15] Privremeno narodno predstavništvo i pitanje agrarne reforme Države većinom nastaju i nestaju u ratnim sukobima, tj. vojnom silom, a ređe demokratskim procesima. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca nije izuzetak. Ona je stvorena sporazumom Vlade Kraljevine Srbije sa Narodnim vijećem iz Zagreba, ali je u tom stvaranju presudna bila pobeda srpske vojske u ratu. Do izbora i donošenja prvog ustava vlast u Kraljevini SHS imali su kralj, tj. regent u njegovo ime, privremena vlada i Privremeno narodno predstavništvo.[16] Regent Aleksandar je sastavljanje vlade poverio 20.12.1918. Stojanu Protiću iz Narodne radikalne stranke. Potpredsednik vlade je postao Anton Korošec. Ministar spoljnih poslova bio je Ante Trumbić, a ministar unutrašnjih poslova Svetozar Pribićević. N. Pašić je očekivao da on dobije mesto predsednika vlade, ali je regent odlučio da ga pošalje u Pariz, kao vođu pregovarača na Mirovnu konferenciju. Odeljenja vlade Kraljevine SHS stvorena su u Crnoj Gori, Banatu, Bačkoj i Baranji, a regent je postavio i pokrajinske vlade u Sremu, Slavoniji, BiH, Hrvatskoj, Dalmaciji i Sloveniji.[17] Otvoreno nezadovoljstvo se ponovo javilo u proleće 1919. Dešavalo se da družine seljaka samovoljno prisvajaju delove veleposeda. Društveni nemiri, koji su nastali pod uticajem Oktobarske revolucije, ubrzali su provođenje agrarne reforme u Kraljevini SHS. Njome je trebalo umiriti seljaštvo. Već, u januaru 1919. regent Aleksandar obećao je proglasom davanje zemlje seljacima. Vlada je u februaru 1919. donela „Prethodne odredbe za primenu agrarne reforme”. Tada je napokon proglašeno ukida- nje kmetovskih odnosa, tj. ostataka feudalizma. Privremeno narodno predstavništvo (PNP) je samo upoznato sa tim odredbama. Vlada je odlučila da izvrši i naseljavanje ratnih dobrovoljaca, iz manje plodnih oblasti, na Kosmet, u Makedoniju, Vojvodinu i Slavoniju. Tamo su im besplatno deljeni zemljoposedi, obično veličine 3-8 hektara. Za naseljavanje kolonista država je većinom upotrebila državnu i opštinsku zemlju, ali manjim delom i odu zete posede odmetnutih Albanaca (kačaka) i dr. Država je koloniste besplatno prevozila, a posle naseljavanja bili su nekoliko godina oslobeđeni plaćanja poreza prema državi i lokalnoj upravi. Kolonizacija nije završena do 1938. U međuratnom periodu na Kosmet je naseljeno 10-11.000 porodica kolonista, tj. 50-60 hiljada osoba, a u Makedoniju 6-8.000 porodica, tj. 30-40.000 osoba.[18] Glavni sastavljač Privremenog narodnog predstavništva (PNP) bila je vlada i njen ministar za „Konstituantu” A. Kramer. U PNP su ušli predstavnici skupština Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore, članovi Narodnog vijeća i Jugoslovenskog odbora. PNP je održavalo sednice od marta 1919. do oktobra 1920. a na njegov rad su uticale borbe oko političkog uređenja države. U njemu se razgovaralo o izborima za Ustavotvornu skupštinu, mirovnim ugovorima, društvenim, privrednim prilikama i dr. Svađe, nedostaci radne većine, tj. kvoruma, i prekidi rada PNP doveli su do kratkotrajnosti vlada.[19] Na predlog socijaldemokratskih partija Srbije i BiH, na kongresu u Beogradu od 20. do 23.4.1919. stvorena je Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista). Ona je pristupila III internacionali (Kominterni). Kominterna je stvorena u Moskvi u martu 1919. Ona je bila središnja uprava za komunističke partije izvan Rusije, tj. Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR-a). Kominterna je određivala rukovodioce za partije koje su bile učlanjene u nju. Davala im je uputstva za rad i novac. Iz Moskve je preko partija učlanjenih u Kominternu spremano pokre tanje socijalističkih revolucija.[20] U julu 1919. SRPJ (K) je organizovala opšti štrajk kao protest protiv stranih napada na revolucije u Sovjetskom Savezu i Mađarskoj. Na II kongresu u junu 1920. SRPJ (K) je promenila ime u Komunistička partija Jugoslavije (KPJ). U to vreme, srednom 1920. iz Kominterne je preuzeto mišljenje da je federacija najbolji oblik uređenja višenacionalnih država.[21] Protićeva vlada zamenjena je u avgustu 1919. vladom Ljubomira Davidovića, a u februaru 1920. je vladu ponovo sastavio Protić. U aprilu 1920. zemlju je potresao opšti štrajk desetina hiljada radnika na železnici. Vlada je štrajk zaustavila uvođenjem vojnog suda na železnici. Od maja 1920. do donošenja Obznane u decembru 1920. predsednik vlade bio je Milenko Vesnić.[22] Agrarna reforma Predstava kralja Aleksandra na aversu novčića od 50 para iz 1925. godine Kralj Aleksandar I Karađorđević U vreme ujedinjenja, u Jugoslaviji su postojali ostaci feudalnih odnosa. U Makedoniji to su bili čifčijski odnosi, u BiH beglučko-kmetovski odnosi, u Dalmaciji kolonatski odnosi. Pored toga, postojali su kapitalistički veleposedi i u Vojvodini, Slavoniji, Hrvatskoj i Sloveniji.[23] Agrarna reforma se ostvarivala prema uredbi vlade iz februara 1919. Sprovođenje agrarne reforme bilo je povezano sa verskim i nacionalnim odnosima. Većina veleposednika u BiH, age i begovi (oko 4 hiljade), bili su muslimani, a u Vojvodini većina veleposednika bili su Nemci. Veleposednici su bile i verske organizacije. One su na oduzimanje dela zemljoposeda gledale kao na ugrožavanje ekonomske osnove za svoje delovanje. Agrarna reforma nije oduzela veleposede od banaka i imovinu verskih ustanova.[24] U prvom periodu sprovođenja agrarne reforme ukinuti su kmetovski i čivčijski odnosi u BiH, na Kosmetu i u Makedoniji. U Dalmaciji su ukinuti kolonatski odnosi. Ranijim vlasnicima obećano je obeštećenje za zemlju koja je stavljena pod sekvestar. Imovina Habzburgovaca bila je oduzeta. Zemlja oduzeta i sekvestrirana, davana je u jednogodišnji, a kasnije i višegodišnji zakup seljacima.[25] Većina nekadašnjih kmetovskih porodica koja je dobila zemlju, zahvaljujući agrarnoj reformi, bila je u BiH, tj. više od 100.000 porodica. Te su porodice oduzetu zemlju prvo privremeno dobile u zakup. Agrarna reforma je završena do sredine dvadesetih godina XX veka. Od 1925. do 1931. bogatijim seljacima je omogućeno da otkupe zemlju koja je već bila sekvestrirana, tj. uzeta od veleposednika na čuvanje do konačnog sudskog rešenja. Godine 1931. donet je Zakon o likvidiranju agrarne reforme. Nasuprot oduzimanju veleposeda, kasnije je povećan zemljišni maksimum, sa 57 na 288 hektara, koji je neko mogao posedovati. Oko dve trećine poljoprivrednih domaćinstava u Kraljevini Jugoslaviji imalo je manje od 5 hektara zemlje. Za područje Srbije iz 1912. taj procenat je bio malo manji, tj. oko 62%. Domaćinstva, sa posedima do 5 hektara, su koristila približno polovinu ukupnog poljoprivrednog zemljišta u državi. Posede veće od 20 hektara imalo je oko 3% zemljoradničkih porodica, ali su te porodice raspolagale sa oko 23% poljoprivrednog zemljišta u Jugoslaviji. Veleposedi sa više od 100 hektara zemlje postojali su uglavnom na području Vojvodine, Slavonije, Hrvatske i Slovenije.[26] Kraljevina Jugoslavija je imala i značajan broj seljaka bez zemlje ili sa veoma malo zemlje. Oni su radili kao nadničari i zakupci na tuđoj zemlji. Takvih porodica je 1931. bilo oko 470.000. Seljaci bezemljaši (najamnici) su 1931. godine činili oko 9,6% stanovništva Jugoslavije. Njihov broj u Srbiji je bio oko tri puta manji od proseka Kraljevine, osim u Vojvodini. U Vojvodini je bilo mnogo bezemljaša, najamnika, ali je na tom području još od XIX veka bio raširen kapitalistički način proizvodnje na selu. U njoj su veleposednici zapošljavali nadničare. Društveni i ekonomski položaj seoskih nadničara i bezemljaša bio je sličan položaju gradskih najamnih radnika. 150-200.000 domaćinstava u međuratnom periodu bavilo se zemljoradnjom kao dodatnim zanimanjem. Nastavilo se i sa pečalbarstvom. Sa područja Srbije do 100.000 ljudi se u godinama pred Drugi svetski rat bavilo se „pečalbarenjem” u Srbiji i izvan nje.[27] Priznanje Kraljevine SHS i određivanje granica Kraljevina SHS nije bila priznata neposredno posle stvaranja od glavnih država u Antanti. Francuska i Engleska su imale obaveze prema Italiji. Zato nisu žurile sa priznavanjem Kraljevine SHS. Prve su je priznale Grčka i Norveška u januaru 1919. Zato je na mirovnim pregovorima u Parizu, od sredine januara 1919. delegacija Kraljevine SHS zvanično gledana kao delegacija Kraljevine Srbije. Ona se morala suprostaviti težnjama Italije da dobije teritorije u Dalmaciji i željama Rumunije da dobije ceo Banat. To je dovelo i do rasprava Pašića sa političarima iz Dalmacije Trumbićem i Josipom Smodlakom. Međusobno su se optuživali za nezainteresovanost Srba za Dalmaciju, odnosno Hrvata za Banat. Da bi uticao na priznavanje nove države i umanjio sukobe svojih političara, regent Aleksandar je putovao u Pariz na Mirovnu konferenciju, a često je predsedavao i radom svojih vlada.[28] Potpisivanje mirovnog sporazuma Antante sa Nemačkom 28. juna 1919. u dvorcu Versaju u Parizu donelo je i zajedničko priznavanje Kraljevine SHS. Ona je pod tim imenom bila potpisnik sporazuma. Sporazum o miru sa Austrijom u Senžermenu 10.9.1919. godine predvideo je da se spor oko Koruške reši plebiscitarnim izjašnjavanjem njenog stanovništva. Izjašnjavanjem u oktobru 1920. stanovništvo Koruške se opredelilo da bude u Austriji. Prema miru sklopljenom u dvorcu Neiju 27.11.1919. sa Bugarskom izvršena je manja izmena granice. Bugarska je 2.600 kilometara kvadratnih predala Kraljevini SHS. U pregovorima sa Mađarskom Kraljevina SHS nije uspela da dobije i Mohač. Mir sa Mađarskom je potpisan 4.6.1920. u dvorcu Trijanonu. Prema njemu, Banat je podeljen između Kraljevine SHS i Rumunije.[29] U Rijeci su Italijani, tada većina stanovništva u gradu, predvođeni pesnikom D`Anuncijem u septembru 1919. preuzeli vlast. U novembru 1920. u Rapalu je potpisan sporazum Italije i Kraljevine SHS o razgraničenju. Italiji su pripali Istra, Zadar i nekoliko ostrva, a Rijeci je priznat status samostalne države.[30] Međunarodni položaj Kraljevine SHS Revolucija i građanski rat u Rusiji imali su veliki uticaj i na Kraljevinu SHS. Kada su boljševici zauzeli Odesu, veliki broj izbeglica krenuo je prema Kraljevini SHS. Izbegli Rusi su u velikim grupama dolazili od proleća 1919. do kraja 1921. Prema izveštajima u Kraljevinu SHS tada je došlo više od 70.000 osoba iz Rusije. Veliku većinu činili su muškarci. Ruski doseljenici su većinom imali status emigranata, a tek kasnije pojedinačno su uzimali državljanstvo nove domovine. Zato je broj Rusa popisanih kao državljani Kraljevine SHS 1921. bio mali, tj. oko 28.000. Među došljacima iz Rusije bilo je mnogo intelektualaca (lekara, naučnika, umetnika i dr). Oni su znatno uticali na kulturu i nauku u Jugoslaviji u decenijama koje su usledile. Nesreća ljudi iz Rusije, koji su morali napustiti svoju domovinu, bila je sreća za Srbe jer je obogatila njihovu nauku i kulturu.[31] Neredi koje je izazvao ratni poraz u Mađarskoj doveli su do proglašenja republike sredinom novembra 1918. U njoj je u martu 1919. došlo do socijalističke revolucije. Mađarske protivnike socijalizma pomogle su vojske Francuske, Rumunije i Čehoslovačke. Početkom avgusta 1919. revolucionari su bili poraženi. Vlast u Budimpešti krajem 1919. preuzeo je admiral Mikloš Horti. On je u martu 1920. proglašen za regenta Mađarske Kraljevine. Mađarska je mirovnim ugovorom iz Trijanona izgubila oko polovine teritorije koju je imala kao deo Austrougarske.[32] U avgustu 1920. Kraljevina SHS je sklopila ugovor o savezu sa Čehoslovačkom. U proleće 1921. u Mađarsku je došao bivši kralj Karlo Habzburški. Njegov pokušaj da ponovo postane mađarski kralj izazvao je protest Rumunije, Kraljevine SHS i Čehoslovačke. To je ubrzalo njihovo povezivanje i stvaranje Male antante.[33] Francuska je nastojala da Versajskim mirom što više oslabi Nemačku i postane najznačajnija država u Evropi. Ona nije želela nikakvu obnovu vlasti Habzburgovaca, a pogotovo ne obnovu Austro-Ugarske. Zato je podržala stvaranje Male antante. Sredinom 1921. završeno je stvaranje, preko dvojnih ugovora, saveza Čehoslovačke, Rumunije i Kraljevine SHS, poznatog kao Mala antanta. U oktobru 1921. Karlo Habzburški je ponovo posetio Mađarsku. Mobilizacija vojske u Čehoslovačkoj i Kraljevini SHS uz nespremnost Mađara za rat doveli su do njegovog trajnog odlaska iz Mađarske. Mađarskom je nastavio da upravlja M. Horti i ona je ostala kraljevina bez kralja.[34] Savez Kraljevine SHS sa Rumunijom ojačan je i brakom kralja Aleksandra sa Marijom, kćerkom rumunskog kralja Ferdinanda. Na njihovom venčanju u junu 1922. godine nije prisustvovao „glavni kum” engleski kralj Džordž V, nego ga je zamenio sin Albert. Sledeće, 1923. u septembru kraljica je rodila prestolonaslednika Petra, a posle su rođeni Tomislav i Andrej.[35] Italija je u Kraljevini SHS videla prepreku za svoje širenje na istočnoj obali Jadranskog mora. To se naročito videlo od oktobra 1922. kada je predsednik vlade postao vođa fašista Benito Musolini. On je želeo da „obnovi” vladavinu iz Rima, Italije, zemljama oko Sredozemnog mora. Vojska Italije je u martu 1922. ušla u Rijeku. Kraljevina SHS morala je sporazumom iz 1924. da prizna pripajanje grada Italiji.[36] U vreme stvaranja zajedničke južnoslovenske države, Bugari su bili nepomirljivi neprijatelji Srba. Zato 1918. nije bilo ozbiljnih pomisli da se i oni nađu u zajedničkoj državi. Na zahteve da se u Makedoniji uvede samouprava vlade iz Beograda se nisu osvrtale. Posle pobede Srbije, deo pristalica samoupravne Makedonije ili pristalica velike Bugarske je iz Makedonije otišao u Bugarsku. Oni su sa Bugarima već od 1919. ubacivani u četama „komita” u Kraljevinu SHS. Ti „Makedonstvujušči” su na jugoistoku Kraljevine SHS napadali i ubijali civile, policajce, vojnike i žandare. Tako su želeli da pokrenu borbu za autonomiju Makedonije ili njeno pripajanje Bugarskoj.[37] U takvim okolnostima, Aleksandar Stambolijski, vođa Zemljodelske stranke, stvorio je 1919. vladu u Bugarskoj. On je želeo drugačije odnose sa Srbijom. Dao je i izjavu da nije Bugarin nego Južni Sloven. A. Karađorđeviću je predlagao stvaranje jedne federativne južnoslovenske države od dve članice (Bugarska i Kraljevina SHS). A. Karađorđević i N. Pašić tada nisu želeli ozbiljno razgovarati o takvom predlogu. U aprilu 1923. potpisan je srpsko bugarski sporazum koji je predvideo pojačanu kontrolu granice da se suzbije četovanje. Nezadovoljna bugarska vojska i nacionalisti odgovorili su prevratom 9.7.1923. Stambolijski je pobegao, ali je nekoliko dana kasnije bio uhvaćen i ubijen. Njegovo obezglavljeno telo je bačeno u reku Maricu, a njegova stranka je bila progonjena. Vlast su preuzeli Aleksandar Cankov i protivsrpski nacionalisti. Od tada je u Bugarskoj podrška četama VMRO-a koje su upadale u Kraljevinu SHS postala otvorena.[38] Kraljevina SHS je morala da pojača nadgledanje granice, a kralj Aleksandar Karađorđević je pomišljao i da pošalje vojsku u Bugarsku kako bi tamo uništi komitske čete. Borbe žandarmerije i vojske protiv komita prenele su se i na civile koji su podržavali jednu od sukobljenih strana. U tom sukobu cela sela su spaljivana. Stvarane su srpske četničke jedinice i naoružani odredi civila, „narodna milicija”. Prema zvaničnim tvrdnjama u tim sukobima samo u Makedoniji izgubljene su stotine života, ali postoje osnovane tvrdnje da je ubijeno nekoliko hiljada osoba.[39] Slično se dešavalo i u borbama sa kačacima na Kosmetu. Još u oktobru 1918. došlo je do oružanog otpora srpskoj vlasti na Kosmetu. Tamo su morala da se pošalju vojna pojačanja. Sa prekidima, borbe protiv pobunjenih Albanaca trajale su i 1919. Tada je i manji broj Crnogoraca sa Albancima pokušao da pokrene pobunu na području južno od Podgorice, ali su poraženi. Upadi četa kačaka iz Albanije na Kosmet i u zapadnu Makedoniju nastavili su se i posle. Iza tih napada je bio Kosovski komitet, tj. Hasan Priština. Nerede je pojačavao spor Albanije i Kraljevine SHS oko određivanja granice.[40] Sredinom 1924. Ahmeda Zogua je sa vlasti zbacio Fan Noli, ali je i njegova vlada pomagala upade kačaka. Zato je Kraljevina SHS pomogla Ahmeda Zogua, koji se bio sklonio u Jugoslaviju. On je organizovao svoje pristalice i sa njima krajem decembra 1924. ponovo preuzeo vlast u Albaniji. Ubrzo je Zogu zaključio da mu je važnija podrška iz Italije, nego iz Beograda. Počeo je otvoreno da podržava zahteve Albanaca iz Kraljevine SHS da se pripoje Albaniji. U septembru 1928. Zogu se proglasio za kralja Albanaca.[41] Izbori 1920. i suspenzija rada KPJ Da bi se održali izbori, prvo je bilo potrebno odrediti granice, odnosno teritoriju na kojoj će se birati. Posle toga PNP je moralo da se usaglasi oko prihvatanja Nacrta zakona o izborima koji im je predala Vlada. Prema usvojenom izbornom zakonu, pravo da biraju dobili su muškarci koji su bili državljani Kraljevine SHS. Oni su morali imati dvadeset jednu godinu i šest meseci boraviti u opštini u kojoj biraju. Pravo glasa nisu imala vojna lica. Muškarci stariji od dvadeset pet godina koji su bili pismeni mogli su se prijaviti da budu birani. Državni službenik je morao dati ostavku na državnu službu ako bude izabran, tj. dobije poslaničko mesto u Ustavotvornoj skupštini. PNP je u drugoj polovini oktobra 1920. održalo poslednju sednicu. Raspisivanjem izbora za Ustavotvornu skupštinu ono je raspušteno.[42] Na izborima za Ustavotvornu skupštinu u novembru 1920. godine učestvovale su dvadeset dve stranke. Neke od njih delovale su i u prethodnim državama, a neke su nastale u Kraljevini SHS. Od novoorganizovanih stranaka najviše uspeha na izborima imale su Demokratska stranka i Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista). Demokratska stranka je osnovana u Sarajevu sredinom februara 1919. U nju je ušao deo članova nekadašnje Samo-stalne radikalne stranke i deo Hrvatsko-srpske koalicije oko Svetozara Pribićevića. Neko vreme Demokratska stranka je bila glavni zagovornik zamisli „integralnog jugoslovenstva”.[43] Na izborima je učestvovalo oko 65% upisanih glasača, tj. više od 1,6 miliona od skoro 2,5 miliona upisanih. Najviše mesta u Ustavotvornoj skupštini, koja je ukupno imala 419 poslanika, osvojile su Demokratska stranka (92 mandata), Narodna radikalna stranka (91 mandat), Komunisti (58 mandata), Hrvatska republikanska seljačka stranka, koja se od kraja 1920. zvala Hrvatska seljačka stranka (50 mandata), Samostalna kmetijska stranka sa Savezom zemljoradnika (39), Slovenska ljudska stranka (27) i Jugoslovenska muslimanska organizacija (24).[44] Komunistička partija je na izborima dobila veliki broj glasova. Ranije, u avgustu 1920. na opštinskim izborima, bila je značajna i pobeda komunističke liste sa njenim sekretarom Filipom Filipovićem na području opštine Beograd. Vlada nije želela da komunisti upravljaju prestonicom. Zato je opštinsku upravu u Beogradu suspendovala. Štrajkovi rudara u Sloveniji i Bosni pokazali su da se društvene pobune ne smiruju. Zato je Vlada u decembru 1920. donela Obznanu. Prema toj uredbi privremeno je zabranjeno izlaženje komunističkih novina i suspendovan je rad Komunističke partije, jer su predstavljali opasnost po kapitalistički poredak i monarhiju.[45] Ipak, komunistički poslanici su pristali da polože zakletvu kralju i radili su u Narodnoj skupštini. Napustili su je u prvoj polovini juna 1921. kada je postalo izvesno kakav će ustav ona doneti. Posle toga su među komunistima ojačale nestrpljive i nasilne družine.[46] Vidovdanski ustav [ikona] Ovaj odeljak treba proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. U decembru 1920. Ustavotvorna skupština je počela sa radom. Rasprave sa najviše sukoba vođene su oko uređenja države. Vođe Demokratske i Radikalne stranke, Lj. Davidović i N. Pašić, radili su na tome da zajednička država bude monarhija unitarno uređena, sa jedinstvenom teritorijom i bez veće samostalnosti istorijskih pokrajina. Pri tome su isticali zamisao da u Kraljevini SHS živi jedan troimeni narod. Unutar Radikalne stranke, ideje S. Protića, koji se zalagao za podelu na 9 istorijskih pokrajina sa posebnim skupštinama i vladama, smatrane su za poziv da se razbije jedinstvo države.[47] Isto je gledano i na zahteve da se Hrvatskoj da poseban položaj. Vođa Hrvatske seljačke stranke S. Radić je stalno isticao „državne” tradicije Hrvatske i narodnu posebnost Hrvata. On je tražio da u zajedničkoj federalnoj, ili konfederalnoj, državi Hrvatska bude uređena kao republika. Anton Korošec i njegova Slovenska ljudska stranka su tražili da se u državi izdvoje autonomne pokrajine, na osnovu kulturnog i privrednog kriterijuma. Muslimanski predstavnici su tražili stvaranje samoupravnih oblasti, za njih, unutar Kraljevine SHS.[48] Predstavnici radikala i demokrata su za svoj nacrt ustavnog uređenja pridobili mali deo nesrba. To su bili poslanici Jugoslovenske muslimanske organizacije (JMO), Džemijeta (uglavnom Albanci i Turci) i Slovenačke kmetijske stranke. Prestavnici JMO su pristali da podrže ustav kada su im obećana mesta u vlasti uz uvođenje sudske i školske autonomije za muslimane. Ustav je izglasan 28.6.1921. Zato je nazvan Vidovdanski ustav. Za njega je glasalo 223 od 258 prisutnih poslanika. Malo Slovenaca i Hrvata je glasalo za Vidovdanski ustav (oko 20).[49] Prvim članom Vidovdanskog ustava država je proglašena za „ustavnu, parlamentarnu i naslednu monarhiju”. Trećim članom za službeni jezik je proglašen „srpsko-hrvatsko-slovenački” jezik. Ustavom je određeno da zakonodavnu vlast vrše zajedno Narodna skupština i kralj. Zakone su predlagali ministri i poslanici, u Narodnoj skupštini, a izglasavala ih je većina prisutnih poslanika u njoj. Izglasane zakone je morao potvrditi i proglasiti kralj da bi postali punovažni. Kralj je, po ustavu, sazivao i raspuštao skupštinu. On je predstavljao i zastupao državu u odnosima sa drugim državama. Kralj je bio vrhovni zapovednik vojske, a ustav je propisao opštu vojnu obavezu za stanovnike. Uz saglasnost Narodne skupštine kralj je sklapao međunarodne ugovore. Imenovao je vladu, državne činovnike i dodeljivao vojne činove. Izvršna vlast, Vlada je odgovarala kralju i Narodnoj skupštini.[50] Građanima je obećano pravo slobodnog udruživanja i sloboda štampe. Propisano je opšte, slobodno i tajno glasanje za Narodne skupštine. Obećano je pravo na privatnu svojinu, ali je istaknuto da ona ne sme štetiti opštim interesima. Država se ustavom obavezala da brine o narodnom zdravlju i opštim higijenskim uslovima. Proglašeni su besplatna lekarska pomoć, briga o invalidima i siromašnima.[51] Kraljevina je nasledila nekoliko različitih pravnih sistema koji su primenjivani. Sudovi su, prema Ustavu, proglašeni nezavisnim u odnosu na sve vlasti i određeno je da sude samo po zakonima. Sudije je postavljao kralj. On je imao i pravo da amnestira osuđenike. Redovni (opšti) sudovi bili su sreski, okružni, apelacioni, kasacioni i trgovački. Kasacioni sud je bio jedinstven za celu zemlju. Pored toga postojali su i posebni sudovi (vojni i drugi).[52] Donošenjem ustava i zakona nije izvršeno uvođenje jedinstvenog zakonodavstva i sudstva. Pored zakona Kraljevine Srbije, primenjivani su zakoni iz Austrougarske, Kraljevine Crne Gore. U porodičnim i naslednim sporovima među muslimanima određeno je da sude šerijatske sudije. Oni su bili u službi države i radili pri sreskim sudovima. Primena različitih pravnih sistema stvarala je probleme u sudstvu. U zaostalim oblastima kao što su Kosmet i Raška oblast, zatečeni su feudalni odnosi, a krvna osveta je bila garant ljudskog života i dostojanstva.[53] Država se po Vidovdanskom ustavu delila na oblasti, a oblasti na okruge. Okruzi su se delili na srezove, a srezovi na opštine. Kao upravnike oblasti kralj je imenovao velike župane. Oni su bili podređeni ministru unutrašnjih dela. Po mišljenju Vladimira Ćorovića oni „nisu imali više prava ni više ugleda od starih okružnih načelnika”. Kasnije (1922), Uredbom o podeli zemlje na oblasti određeno je da država bude podeljena na 33 oblasti. Primetna je neujednačenost u veličini tih oblasti. Kasnije zakonodavna delatnost nije donela zakone koji bi ozakonili sve principe (osnovna, polazišna pravila) sadržane u Vidovdanskom ustavu.[54] Posle usvajanja Vidovdanskog ustava, Ustavotvorna skupština je nastavila da radi kao, redovna, zakonodavna.[55] Smrt kralja Petra I Karađorđevića i zabrana Komunističke partije U januaru 1921. N. Pašić je stvorio radikalsko-demokratsku vladu. U njegovu drugu vladu iste 1921. godine bili su uključeni i predstavnici manjih stranaka, tj. JMO, Zemljoradničke i Samostalne kmetijske stranke.[56] Početkom marta 1921. u Francuskoj je umro kralj Nikola Petrović-Njegoš. Nekoliko godina posle njegove smrti prestalo je četovanje njegovih pristalica u Crnoj Gori. Sredinom avgusta 1921. u Beogradu je umro kralj Petar I. Posle njegove smrti Aleksandar je postao kralj, ali za razliku od oca on nije obavio obred krunisanja.[57] Aleksandar je imao netrpeljiv stav prema komunistima, a zbog čega je bio u lošim odnosima sa komunističkim vlastima u Rusiji. Od donošenja Obznane, deo komunista se odlučio na niz atentata na predstavnike vlasti. Kada je 29.6.1921. proglašavan ustav, komunisti su u Beogradu pokušali atentat na regenta Aleksandra. U julu 1921. Alija Alijagić i grupa „Crvena pravda” ubila je bivšeg ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića u Delnicama. Da bi se zaustavio „crveni teror”, početkom avgusta 1921. donet je Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi. Zakon je zabranio govorenje i delovanje protiv ustavom stvorenog političkog i društvenog sistema. Poništeni su mandati komunista u Narodnoj skupštini i opštinskim telima. Komunistima je zabranjeno da rade, ali su oni nastavili da rade nezakonito, tj. ilegalno. KPJ je od tada svoje kongrese održavala i van Kraljevine SHS.[58] Vođe SSSR-a videle su u Kraljevini SHS protivnika socijalizma i zemlju koja podržava carističke izbeglice iz Rusije. Kominterna je na svom kongresu 1924. zaključila o „jugoslovenskom pitanju” da u Jugoslaviji „srpska buržoazija” ostvaruje prevlast, a da su nesrbi izloženi „nacionalnom ugnjetavanju”. KPJ je preuzela mišljenja iz Kominterne. Sima Marković i deo komunista su pokušali ublažiti ili odbaciti te optužbe, ali su bili potisnuti.[59] Sredinom dvadesetih godina XX veka većina u KPJ je odbacila zamisao o nacionalnom jedinstvu Srba, Hrvata i Slovenaca, tj. o „troimenom narodu”. Na Trećem kongresu KPJ (u Beču 1926), pored optužbe da „srpska buržoazija” iskorištava druge narode, usvojeno je i mišljenje da je u Jugoslaviji vladajuća „srpska nacija”. Pored Slovenaca i Hrvata, priznato je postojanje Makedonaca kao nacije. Iz toga je zaključeno da je potrebno federativno i republikansi urediti Jugoslaviju. Na kongresu KPJ u Drezdenu 1928. KPJ je usvojila izjavu po kojoj je njen cilj da predvodi radnike i seljake u uništenju Kraljevine SHS. Po toj zamisli bi „ugnjeteni” narodi dobili nacionalnu nezavisnost, a potom bi stvorili balkansku federaciju republika.[60] Početak političkog života u zajedničkoj državi i izbori 1923. godine Da bi se u političkom životu poništili veliki gubici Srba u Prvom svetskom ratu, izborni okruzi su pravljeni prema popisu iz 1910. Zato su premoć u Skupštini imali Srbi. Politički život bio je ispunjen sukobima i nestabilnošću. Vlade su često menjane, a predsednici vlada većinom su bili iz Radikalne stranke. Samo predsednik poslednje vlade pred diktaturu nije bio Srbin. Ministri unutrašnjih i spoljnih dela samo izuzetno nisu bili Srbi. Srba je bilo najviše u državnim službama, vojsci i žandarmeriji. To je moglo biti i posledica okolnosti da su upravo Srbi najviše želeli da rade za zajedničku državu, tj. da je grade i brane.[61] Želja da se proširi sopstvena vlast i uticaj dovele su do toga da su vlade iz Beograda često donosile ili odobravale odluke lokalnih uprava u unutrašnjosti zemlje. Tako velika vlast donosila je i velika iskušenja. U lokalnoj upravi građani su često, dajući novac ili druge „poklone”, primenjivali potkupljivanje državnih službenika da bi dobili neku odluku ili obavili neki posao. Takva korupcija nije postojala samo među nižim državnim službenicima nego i unutar vlada. Iz tih razloga narod je gubio poverenje u potkupljive i nepravedne političare i vlade. Nestalnost i nedelotvornost vlada bila je posledica svađa stranaka u Narodnoj skupštini. U njoj su postojale duboke podele i stalne svađe. Njeni zakonodavni odbori ni za pet godina rada nisu uspevali da obave svoj osnovni zadatak i ujednače različito zakonodavstvo koje je nasledila Kraljevina SHS.[62] Unutar onoga za šta se govorilo da je srpski narod, postojala su određena razilaženja i sukobi. Od grupe oko Sekule Drljevića, bivšeg ministra kralja Nikole, 1922. oblikovani su se crnogorski federalisti koji su tražili više samostalnosti za Crnu Goru, na osnovu njenih državnih tradicija, ali su na rečima, prihvatali nacionalno jedinstvo sa ostalim Srbima. Glavni predstavnik muslimana JMO je isticala da su muslimani „poseban ogranak” jedinstvenog naroda. Ona je nastojala da postigne više samouprave za BiH. Pored toga, nastojala je i da sačuva sudsku autonomiju muslimana i da obezbedi „pravednu” odštetu za oduzetu feudalnu zemlju muslimanskim veleposednicima. 1922. vođa JMO postao je Mehmed Spaho.[63] U Kraljevini SHS se službeno davala prednost upotrebi imena Južna Srbija, kao zajedničkog imena za Makedoniju i Staru Srbiju (Kosmet i Raška). U službenom imenu je bila izražena misao da će slovensko stanovništvo u Makedoniji biti srbizovano. Ipak, to se nije dogodilo. Stanovništvo u Makedoniji je u velikom broju izbegavalo odazivanje u vojsku, a pokušaj da se proširi upotreba „službenog”, tj. srpskog, jezika nije dala veće rezultate. Većina u Makedoniji je koristila narodni jezik tog područja, tj. makedonski. U Makedoniji srpsku svest je imalo stanovništvo na području Kumanova, veliki deo činovništva i „kolonista”. Otpor srbizaciji je pogodovao da Makedonija postane područje na kome je deo stanovništva pružao podršku upadima pripadnika VMRO-a iz Bugarske. Da bi se suprostavila tome 1921. Kraljevina SHS je morala da uveća žandarmeriju na oko 20.000 pripadnika. Između polovine i dve trećine žandarmerije je u sledećih deset godina stalno boravio u Južnoj Srbiji, tj. Staroj Srbiji i Makedoniji.[64] Političke svađe Srba i Hrvata bila su glavno obeležje političkog života u Kraljevini SHS. Svađe sa S. Radićem i glavnim predstavnicima Hrvata bile su neprestane. Nasuprot nepomirljivim sukobima srpskih i hrvatskih političkih predstavnika, slovenački politički predstavnici uglavnom su nalazili način da sudeluju u svakoj vladi. Tako su uspevali da postignu svoj glavni cilj, tj. da obezbede autonoman položaj teritorije na kojoj su Slovenci bili većina. Uspeli su da za to područje dobiju škole na slovenačkom jeziku i upravu sa skoro potpuno slovenačkim činovništvom.[65] U decembru 1922. Pašić je sastavio radikalsku vladu bez demokrata. Drugi izbori za Skupštinu su održani marta 1923. Zemlja je bila politički podeljena i zavađena. Tokom izborne kampanje 1923. u Hrvatskoj je dolazilo do fizičkih obračuna pristalica Hrvatske republikanske seljačke stranke i Demokratske stranke. U njima su upotrebljavani noževi i pištolji. Vlasti su u nekim mestima morale da uvode policijski čas i vanredno stanje.[66] Najviše poslaničkih mesta na izborima 1923. osvojila je Radikalna stranka (107 poslanika). Druga po snazi bila je Hrvatska republikanska seljačka stranka (70 poslanika), a Demokratska stranka je bila treća. Posle izbora, Hrvatska republikanska seljačka stranka (HRSS) je sa Slovenskom ljudskom strankom (SLjS) i JMO stvorila „Federalistički blok”. Radikali su odlučili da im učine ustupke, a da bi dobili podršku za stvaranje svoje vlade. Dogovoreno je da se zamene službenici u pokrajinskim upravama, a novi postave u dogovoru sa HRSS, SLjS i JMO. Stjepan Radić je iste 1923. godine na skupštini HRSS vređao kraljevski dvor. Kada je zapretila opasnost da ga uhapse, on je pobegao u inostranstvo.[67] Nestabilnost parlamentarnog sistema Marta 1924. iz Demokratske stranke konačno se izdvojila družina oko S. Pribićevića i stvorila Samostalni demokratski klub, kasnije Samostalnu demokratsku stranku (SDS). Pribićević je privremeno pružio podršku Pašićevoj vladi. Zbog odricanja radićevaca od republikanizma i njihovog dolaska u Skupštinu, Pašić je morao da podnese ostavku vlade. Pašićevu vladu jesmenila Davidovićeva (od jula do oktobra 1924), ali ni ona nije uspela da obezbedi trajniju većinu u Narodnoj skupštini. U novembru 1924. kralj je sastavljanje vlade, ponovo, poverio Pašiću.[68] Izbori u februaru 1925. doneli su Radikalnoj stranci 143 poslanička mesta. Sa njom je sarađivala Pribićevićeva SDS koja je imala dvadeset jednog poslanika. Vođa HRSS Stjepan Radić je početkom 1925. na osnovu Zakona o zaštiti države bio uhapšen. Optužen je jer je 1924. pristupio Trećoj internacionali. Vlada je odlučila da poništi mandate članova HRSS. U martu 1925. Pavle Radić je po odobrenju S. Radića u Narodnoj skupštini dao svečanu izjavu da HRSS napušta republikanizam i prihvata Vidovdanski ustav i dinastiju Karađorđević. Zato su u martu 1925. poništeni samo mandati S. Radića i nekoliko vođa Hrvatske seljačke stranke (HSS). U junu 1925. su potvrđeni mandati ostalih poslanika HSS, a S. Radić je dobio pomilovanje od kralja. Po želji kralja, u julu 1925. došlo je do stvaranja radikalsko-radićevske vlade.[69] Početkom 1926. u samoj Radikalnoj stranci počeli su sukobi. N. Pašić je optuživan da je iznemogao i da je preterano popustljiv prema sinu Radomiru. Radomir Pašić se javljao kao učesnik u brojnim slučajevima nezakonitog bogaćenja uz zloupotrebu očevog političkog uticaja. HSS se dogovorila sa opozicijom i u Skupštini stavila na dnevni red interpelaciju o korupciji. Ministar kome je iz Skupštine upućeno takvo pitanje mogao je dva meseca da odlaže odgovor pod izgovorom da prikuplja podatke. Često se dešavalo da ministri nikada ne odgovore. Kritike i kriza zbog korupcije doveli su do Pašićeve ostavke na mesto predsednika vlade u aprilu 1926. Vladu je obrazovao Nikola Uzunović, ali je i on primoran na ostavku zbog nastavka saradnje poslanika HSS sa opozicijom. U Radikalnoj stranci pojavili su se zahtevi da se „Pašićevci”, kao leglo korupcije, potisnu iz stranke. Nekoliko meseci kasnije, u decembru 1926. umro je Nikola Pašić. U to vreme na vlasti je bila poslednja radikalsko-radićevska vlada.[70] Sukob se nastavio u januaru 1927. Tada je radikalski deo vlade preko ministarstva unutrašnjih poslova ometao rad na povećanju broja pristalica HSS na području BiH i Vojvodine. Zato se u januaru 1927. konačno raspala radikalsko-radićevska koalicija. Novu vladu radikali su stvorili u februaru 1927. podržani prvenstveno od Slovenske ljudske stranke. U aprilu 1927. morala se stvoriti nova vlada radikala i demokrata. U tu vladu Velimira Vukićevića su ušli A. Korošec i M. Spaho.[71] Izbori 1927. godine i atentat u skupštini 1928. godine Na izborima u septembru 1927. Hrvatska seljačka stranka je prvi put učestvovala kao stranka koja prihvata Vidovdanski ustav i monarhiju. Radikalna stranka je dobila 117 mandata, HSS i DS po 61 mandat. Pribićevićeva SDS je bila četvrta po snazi sa 22 mandata. Među skoro beznačajnim grupama dva mandata je dobio Hrvatski blok. Njega su stvorile manje hrvatske političke stranke u leto 1926. U njemu su bili Hrvatska stranka prava, Hrvatska federalistička stranka Ante Trumbića i Hrvatski republikanski seljački savez. U septembru 1927. u Skupštinu su izabrani Ante Trumbić i Ante Pavelić. Pavelić, predstavnik pravaša, govoreći prvi put u Skupštini izjavio je da njegov dolazak nije potvrda da on priznaje postojeće stanje, nego da će se boriti protiv njega za samostalnost Hrvatske. Koliko se netrpeljivosti i nasilnosti krilo iza te izjave tada se nije moglo naslutiti.[72] Vladu Radikalne stranke podržali su DS i SLjS. U novembru 1927. stvoren je zajednički klub poslanika HSS i SDS. Tako je stvorena Seljačko-demokratska koalicija. Lj. Davidović je ubedio demokrate da istupe iz vlade i odlučio da otpočne pregovore sa Seljačko-demokratskom koalicijom. To je dovelo do ostavke Vukićevićeve vlade u februaru 1928. Seljačko-demokratska koalicija je tražila poboljšanje položaja „prečanskih” krajeva, tj. područja severno od Dunava i zapadno od Drine, i veću samoupravu srezova i oblasti. Tražila je i promenu velikih župana u Hrvatskoj, Dalmaciji, Slavoniji i BiH. Pored toga, Seljačko-demokratska (SD) koalicija je tražila za sebe značajna mesta u vladi.[73] Početkom 1928. kralj Aleksandar Karađorđević je mandat za sastavljanje vlade ponudio Stjepanu Radiću, ali je, tada, najjača Radikalna stranka odbila da bude deo vlade ako ne dobije mesto predsednika. Zato je obnovljena Vukićevićeva koaliciona vlada.[74] Krajem maja 1928. u Beogradu su održani veliki protesti protiv vladajuće koalicije. Opozicija, tj. SD koalicija i Savez zemljoradnika, je prenela proteste i u Skupštinu. Radić je zbog „neparlamentarnih izraza” često bio isključivan sa sednica. Optužbe protiv vlade dovodile su i do fizičkih obračuna poslanika. Skupštinska policija je morala nasilno da udalji neke poslanike. Nasilničko raspoloženje je toliko poraslo da je 15.6.1928. na sednici Puniša Račić, poslanik radikala, predlagao da se usvoji „Zakon o dvoboju”. Vrhunac sukoba se dogodio 20.6.1928. Uvredama prekinuti, Puniša Račić pucao je i ubio P. Radića i Đuru Basaričeka, a S. Radić je bio smrtno ranjen.[75] Posle ubistava poslanici Seljačko-demokratske koalicije napustili su Narodnu skupštinu, tražili njeno raspuštanje i nove izbore. Stjepan Radić je umro u Zagrebu početkom avgusta 1928. Novi vođa HSS je postao Vlatko Maček. Od tada Ante Trumbić istupa sa otvorenim zahtevom za odvajanje Hrvatske od Srbije. Podržavao ga je A. Pavelić. Kralj je odbio da se raspišu izbori kako bi sprečio da „Hrvati iskorištavaju leševe u toku izborne borbe”. Predsednik vlade u takvim okolnostima postao je Anton Korošec. U njegovu vladu su ušli SLjS, JMO, radikali i jedan Hrvat iz DS. A. Korošec je atentat osudio kao postupak jedne osobe za koji se ne može optužiti poslanička grupa ili ceo narod.[76] Opozicija je 1.12.1928. organizovala proteste u Zagrebu, oni su prerasli u nasilje i krvoproliće. Demokratska stranka je izašla iz vlade, ali nikakav celovit sporazum stranaka nije mogao da se sklopi. Tako je Davidović prihvatio zahtev Vlatka Mačeka da se Skupština raspusti, ali se nije slagao sa zahtevom da se stvori šest federalnih jedinica. Koroščeva vlada krajem 1928. više nije mogla da vlada državom. Kralj je morao da razgovara sa političarima o stvaranju nove vlade. Krajem novembra 1928. Narodna skupština je održala poslednju sednicu, a Koroščeva vlada je krajem decembra 1928. podnela ostavku.[77] Kraljevo preuzimanje vođenja državne politike Šestojanuarska diktatura Detaljnije: Šestojanuarska diktatura Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Kraljevska proklamacija od 6. januara 1929.. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Zakon o kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi (1929). Kralj Aleksandar I na naslovnoj stranici Tajmsa, 11. februar 1929. godine Na planu unutrašnje politike, u Kraljevini SHS došlo je do ozbiljne državne krize izazvane zaoštrenim partijskim i međunacionalnim odnosima. I sam kralj je rušio vlade sa skupštinskom većinom, kralj je zadržavao i one koje je nisu imale. Vidovdanskim ustavom osigurana pravo da saziva i raspušta skupštinu i raspisuje izbore učinile su kralja važnim faktorom na političkoj sceni.[78] Kralj se mešao u politički život preko političara bliskih dvoru, preko kojih je stvarao svoja uporišta, naročito u Demokratskoj i Radikalnoj stranci. Aleksandar se u vojsci oslanjao na pripadnike Bele ruke, na čijem čelu su se nalazili generali Petar Živković, Josif Kostić, Dragutin Okanović, Đura Dokić i Petar Mišić.[79] 6.1.1929. „Proklamacijom narodu” kralj je izjavio da između kralja i naroda više ne sme i ne može biti posrednika. Optužio je političare da su u svojoj zaslepljenosti zloupotrebili parlamentarizam i da dovode u opasnost državu i narod. Objavljeno je da Vidovdanski ustav prestaje da važi, a Skupština se raspušta.[80] Zakoni su ostali da važe dok se nekim ukazom ne ukinu i donesu novi. Rad političkih partija i udruženja sa plemenskim i verskim obeležjem je zabranjen.[81] Istovremeno je kao zamena za ustav proglašen Zakon o kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi. Prema njemu, kralj je proglašen nosiocem sve vlasti u Kraljevini SHS. Zakon o kraljevoj vlasti je predvideo da kralj kao nosilac sve vlasti nikome ne odgovara. To je bilo uvođenje diktature. Kralj Aleksandar se nadao da će on moći da izvrši nacionalno ujedinjenje (u Jugoslovene) koje su sprečavale borbe političkih stranaka. Novu vladu poverio je dotadašnjem komandantu kraljeve garde generalu Petru Živkoviću. Da bi se istaklo narodno jedinstvo, u vladu su pored Srba uključeni i Hrvati i Slovenci.[82] Novine su bile strogo nadgledane i objavljivale su samo ono što su kralj i vlada želeli da bude objavljeno. Političari su praćeni i znalo se šta su izjavljivali na ulici, u kafani, čak i u privatnim kućama. Znalo se da političke partije i dalje postoje, iako je objavljeno da se zabranjuje njihov rad. Samo je prestalo njihovo delovanje u javnosti.[83] Većina političara je prihvatila proglašenje diktature bez otpora, ali deo političara je napustio zemlju. Pribićević je 1929. bio prisilno interniran u Brus, a zatim je napustio Kraljevinu SHS. U inostranstvu je i umro 1936. U inostranstvo je prešao i deo vođa HSS. Oni su pokušavali da skrenu pažnju međunarodne javnosti i političara na diktaturu „srpskog kralja” nad Hrvatima. Tako su se januara 1930. obratili i Društvu naroda, ali ono nije pokazalo interes za te žalbe. Zemlju je napustio i Ante Pavelić. Komunisti su pomislili da je uvođenje diktature prilika za revoluciju. Njihov pokušaj da organizuju ustanak olakšao je vlastima primenu sile. Nekoliko stotina članova KPJ i SKOJ-a (Saveza komunističke omladine Jugoslavije) ubijeno je, a u sudskim procesima mnogi su osuđeni na robiju.[84] Reakcija države na Veliku ekonomsku krizu 1929-1933. Velika ekonomska kriza je počela slomom na berzi u Njujorku u oktobru 1929. a zatim se proširila na ceo svet. Najviše je pogodila Sjedinjene Američke Države (SAD) i Nemačku. Zemlje pogođene krizom su uvele zaštitne carine za svoje proizvode. U vreme Velike ekonomske krize 1929-33. prihvaćena je zamisao Džona Majnarda Kejnza da je uvođenje monopola sprečilo da se cene na tržištu slobodno stvaraju i time pokrenulo ekonomsku krizu. Da bi se obnovila ravnoteža i zaposlenost, Kejnz je tražio uplitanje države u procese na tržištu. Država je svojim uplitanjem morala povećati zaposlenost i tražnju na tržištu. Tako je u SAD organizovanjem velikih javnih radova povećavala se proizvodnja i zaposlenost, a omogućeno je prevazilaženje krize.[85] U prvim mesecima svetske ekonomske krize njeno dejstvo nije se osetilo u Jugoslaviji. Ipak, sredinom 1930. stigla je i do Jugoslavije. Nanela je štete trgovini, bankarstvu, industriji i poljoprivredi. Uvođenjem zaštitnih carina evropske države su uticale da se vrednost robe izvezene iz Jugoslavije 1932. smanji za skoro dve trećine u odnosu na 1929. Do 1933. vrednost ukupne domaće proizvodnje u Jugoslaviji opala je na polovinu vrednosti iz 1929. Radnici koji su imali posao 1934. dobijali su manje nadnice nego u vreme kada je kriza počela. Tada se nezaposleni nisu morali javiti na biro rada. Zato nema tačnih podataka o broju onih koji su izgubili posao u Jugoslaviji tokom Velike ekonomske krize. Procenjuje se da je taj broj iznosio oko 300.000. U taj broj je spadao veliki broj „polutana” (seljaka-radnika). Drugi su prihvatali sve poslove u zamenu za stan i hranu bez novčane naknade. Prosjačenje dece, žena i muškaraca bilo je masovna pojava. Desetine hiljada skitnica su u vreme krize kao samci ili sa porodicom živeli na ulicama gradova bez ikakvog smeštaja. Samo u Beogradu je takvih bilo najmanje 6.000.[86] Država je tada pokušavala da svoju industrijsku proizvodnju zaštiti od strane konkurencije. O tome se vodilo računa pri određivanju carina. U državnim nabavkama prednost je imala domaća roba. Cene industrijskih proizvoda su zbog smanjene kupovne moći između 1929. i 1934. godine pale za skoro četvrtinu vrednosti, a cene poljoprivrednih proizvoda su istovremeno izgubile skoro polovinu vrednosti na tržištu.[87] Da bi se sprečio pad cena, došlo je do monopolističkog udruživanja industrijskih preduzeća. Uzor za to bila su udruženja koji su postojali u inostranstvu. Preduzeća koja su proizvodila istu robu sklapala su dogovore a prema njima su po jedinstvenoj ceni nudila robu ili usluge na domaćem tržištu. To nastojanje da se stekne položaj jedinog prodavca neke robe na tržištu Kraljevine Jugoslavije a tako postigne sigurnija i veća zarada izazvalo je proteste dela trgovaca i zanatlija. Država je 1934. usvojila Zakon o kartelima koji je zabranio stvaranje monopola. Došlo je do protesta industrijalaca. Zato je 1935. utvrđen postupak za odobravanje stvaranja kartela. Od tada se u Jugoslaviji stvorilo više monopolističkih udruženja.[88] Početak oporavka privrede u Jugoslaviji osetio se tek od 1935. Ovo se podudarilo sa „novim ekonomskim kursom” koji je objavio Milan Stojadinović. Osnovu Stojadinovićeve ekonomske politike činilo je veće mešanje države u privredu. Mere su uvođene po uzoru na politiku zapadnih zemalja i po preporukama iz inostranstva. Tako je Društvo naroda preporučivalo organizovanje javnih radova da se umanji nezaposlenost na jugoistoku Evrope. Vlada je još 1933. donela takvu odluku, ali je do značajnijeg organizovanja javnih radova došlo tek od 1935. Prvenstveno je to bilo građenje saobraćajnica, puteva i pruga. Intervencijom vlade ostvaren je napredak i rudarstva kao i metalurgije. U železari u Zenici povećane su količine proizvedenog gvožđa i njegov kvalitet, a u borskom rudniku je počela da radi električna rafinerija. Država je postala najznačajniji kapitalista u industriji Jugoslavije. To je dovelo do toga da 1939. porezi i carine nisu bili glavni izvor prihoda Jugoslavije. Država je 1939. bila vlasnik oko 15% industrije u Jugoslaviji i od toga ostvarivala trećinu prihoda države. Oko šestinu državnih prihoda država je ostvarivala od svojih monopola. Imala je monopole na neke proizvode(duvan, so, petrolej ...). Najveće monopolske prihode je imala od duvana. Duvan je otkupljivan od privatnih proizvođača, a zatim prerađivan u državnim fabrikama.[89] Septembarski ustav Detaljnije: Septembarski ustav Otvorena diktatura nije mogla da bude trajno zadržana. Popuštajući pred zahtevima iz Zapadne Evrope, kralj je odlučio da obnovi ustavno stanje. 3.9.1931. proglašen je Septembarski (ili Oktroisani) ustav. Zakonodavnu vlast imali su kralj i Narodno predstavništvo. Ono je bilo nova ustanova, sastojalo se od Narodne skupštine i Senata. Partije se nisu mogle stvarati na verskoj, plemenskoj ili pokrajinskoj osnovi. Kralj je uglavnom imao sličan položaj u odnosu na Narodno predstavništvo kao što je imao u odnosu na Narodnu skupštinu prema Vidovdanskom ustavu. Ipak, član 116. je kralju davao pravo da u vanrednim okolnostima (rat, pobuna i slično) svojim ukazom postupa izvan ustava i zakona. Ustav je predvideo da kralj, posle ukaza, traži saglasnost od Narodnog predstavništva za ono što je učinio u vreme vanrednih okolnosti.[90] Banovine su imale banovinska veća i banovinske odbore. Njih su imenovali banovi. Narodni poslanici, članovi banovinskih veća i predsednici opština birali su polovinu Senata, a polovinu je imenovao kralj. Senatori nisu mogli da imaju manje od 40 godina. Građanski političari u Ustavu iz 1931. nisu videli obnovu ustavnog stanja nego pokušaj da se diktatura učini trajnom. Posle njegovog objavljivanja, u novembru 1931. organizovani su „izbori” za Narodnu skupštinu. Postojala je samo jedna izborna lista Petra Živkovića, a opozicione stranke nisu učestovale. Na izbore je izašlo oko 65% upisanih birača. Da bi se stvorila stranka koja će podržati kraljevo integralno jugoslovenstvo, krajem 1931. stvorena je Jugoslovenska radikalna seljačka demokratija (JRSD). Ona je 1933. preimenovana u Jugoslovenska nacionalna stranka (JNS).[91] Pokušaj svođenja srpskog naroda na stepen plemena Kralj Aleksandar u admiralskoj uniformi na Jadranu (1930), ulje na platnu, rad Ivana Vavpotiča Kralj Aleksandar i Mustafa Kemal Ataturk, prvi predsednik Republike Turske (1933) Detaljnije: Integralno jugoslovenstvo Kralj Aleksandar je bio veliki pobornik i glavni politički pokrovitelj ideologije integralnog jugoslovenstva, koja je oblikovana u vreme njegove mladosti, krajem 19. i početkom 20. veka, kada su pojedini ideolozi jugoslovenskog pokreta počeli su da napuštaju izvornu jugoslovensku, odnosno južnoslovensku ideju, koja se zasnivala na konceptu saradnje između južnoslovenskih naroda, a umesto toga su počeli da promovišu novu, integralističku tezu po kojoj Srbi i Hrvati, a zajedno sa njima i Slovenci, predstavljaju jedinstven narod, sastavljen od tri plemena: srpskog, hrvatskog i slovenačkog. Već kao prestolonaslednik (od 1909. godine), a potom i kao regent (od 1914. godine), Aleksandar se okružio pristalicama integralističkog koncepta, a nakon stvaranja Kraljevine SHS (1918), integralistička ideologija je dobila sasvim novu, državnu dimenziju. Upravo u toj ideologiji, Aleksandar je pokušao da pronađe rešenje za prevazilaženje unutrašnjih podela u novostvorenoj državi. Ključni korak ka definisanju integralnog jugoslovenstva kao zvanične državne ideologije učinjen je 1929. godine, kada je naziv države promenjen u Kraljevina Jugoslavija. Od tog trenutka, integralistička politika je sprovođena putem represivnog negiranja narodne posebnosti Srba, Hrvata i Slovenaca, a sva tri naroda (srpski, hrvatski, slovenački), zvanično su proglašeni pukim plemenima u sastavu jedinstvene jugoslovenske nacije. Takva politika je u Kraljevini Jugoslaviji intenzivno sprovođena od uvođenja Šestojanuarske diktature (1929), do Aleksandrove pogibije (1934). Nestankom kralja Aleksandra, integralistička politika je izgubila svog glavnog pokrovitelja, nakon čega je zapala u krizu, a potpuni slom je doživela u razdoblju između 1939. i 1941. godine, kada je i zvanično napuštena, čime je okončan i neslavni pokušaj svođenja srpskog naroda na stepen plemena.[92][93][94] Obnova delatnosti političkih stranaka 1932. U aprilu 1932. Živkovićevu vladu smenila je vlada Voje Marinkovića. Posle obnove ustavnog stanja, kao glavni protivnik centralizma V. Maček je isticao da zamisao da su Srbi i Hrvati jedan narod nije istinita. On je tražio podršku Velike Britanije za svoje političke stavove. Od sredine 1932. Maček je često davao izjave da je moguće otcepljenje Hrvatske i raspad Jugoslavije. Musolini se nadao da je to dobra prilika da se počne sa građanskim ratom koji će razbiti Jugoslaviju. Za to je odlučio da iskoristi ustaše koje je u Italiji (i Mađarskoj) organizovao Ante Pavelić. Sa

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. Presno i pečeno 2. Od meda do pepela 3. Poreklo ponašanja za trpezom Fundamentalno delo, obima preko 2000 strana u tvrdom povezu, ilustrovano. Najznačajnije delo svetski poznatog i priznatog antropologa Klod Levi-Strosa. Strukturalizam i poreklo mitova. Povez - Tvrd Claude Levi Straus Mythologiques The Raw and the Cooked From Honey to Ashes The Origin of Table Manners The Naked Man Klod Levi-Stros, ili po engleskom izgovoru Klod Levi-Straus (franc. Claude Lévi-Strauss; Brisel, 28. novembar 1908. — Pariz, 30. oktobar 2009),[1][2][3] bio je francuski antropolog i etnolog čiji je rad bio ključan u razvoju strukturalizma i strukturalne antropologije.[4] Predavao je socijalnu antropologiju na Kolež de Fransu između 1959. i 1982. godine i bio je izabran za člana Francuske akademije 1973. Dobitnik je brojnih nagrada od univerziteta i institucija širom sveta, i uz Džejmsa Džordža Frejzera i Franca Boasa[5] naziva se ocem moderne antropologije.[6] Levi-Stros je tvrdio da „divlji” um ima istu strukturu kao „civilizovani” um i da su ljudske karakteristike svuda iste.[7][8] Ova zapažanja su kulminirala u njegovoj poznatoj knjizi Tristes Tropiques koja je učvrstila njegovu poziciju kao jedne od centralnih figura u strukturalističkoj školi mišljenja. Kao i u sociologiji, njegove ideje su dospele do mnogih oblasti humanističkih nauka, uključujući i filozofiju. Strukturalizam je bio definisan kao „potreba za osnovnim odbrascima razmišljanja u svim oblicima ljudske aktivnosti”. Detinjstvo, mladost, obrazovanje i karijera Levi-Stros je rođen u francusko-jevrejskoj porodici koja je živela u Briselu, gde je njegov otac radio kao slikar portreta.[9] Odrastao je u Parizu. Tokom Prvog svetskog rata živeo je sa svojim dedom po majci, koji je bio radnik sinagoge u Versaju.[10] U Sorboni u Parizu, Levi Stros je studirao prava i filozofiju. Nije nastavio svoje studije na pravima, ali je položio agregat na filozofiji 1931. godine. 1935. godine, posle nekoliko godina predavanja u srednjoj školi, preuzeo je poslednju ponudu da bude deo francuske kulturne misije u Brazilu u kojoj bi služio kao gostujući profesor sociologije na Univerzitetu Sao Paula dok njegova tadašnja žena, Dina, služila kao gostujući profesor etnologije. Tristes Tropiques Par je živeo i obavljao svoj antropološki posao u Brazilu od 1935. do 1939. godine. Tokom tog vremena, dok je on bio gostujući profesor sociologije, Levi-Stros je preuzeo njegov jedini etnografski terenski rad. On je pratio i Dinu, obučenog etnografa u njenom sopstvenom pravu koja je takođe bila gostujući profesor na Univerzitetu u Sao Paulu, gde su sproveli istraživanje u Mato Groso i Amazonskoj prašumi. Prvo su istraživali Guaycurü i Bororo Indijska plemena, ostajući među njima na nekoliko dana. 1938. godine vratili su se zbog druge ekspedicije, duže od godinu dana kako bi istraživali Nambikvara i Tupi-Kavahib društvo. U to vreme njegova žena je patila od infekcije oka koja ju je sprečila da završi studije, koje je on zaključio. Ovo iskustvo je učvrstilo njegov profesionalni identitet kao antropolog. Edmund Lič sugeriše, iz Levi-Strosevog ličnog izveštaja iz Tristes Tropiques, da nije mogao provesti više od nekoliko nedelja na bilo kom mestu i da nije bio u mogućnosti da lako priča sa bilo kojim od svojih informatora na njihovom maternjem jeziku, što nije karakteristično za antropološko istraživačke metode participativne interakcije sa temama da se dobije puno razumevanje kulture. 1980-ih godina objasnio je zašto je postao vegetarijanac u delu objavljenom u Italijanskim dnevnim novinama La Repubblica i ostalim objavama u posmrtnoj knjizi Nous sommes tous des cannibales (2013): „Doći će dan kada će pomisao da su, da bi nahranili sebe, ljudi iz prošlosti ustajali i masakrirali živa bića i samozadovoljno izlagali njihovo iseckano meso za prikaz, izazvati isto gađenje kao kod putnika u šesnaestom i sedamnaestom veku koji su se susretali sa kanibalskim obrocima divljih američkih primitivaca u Americi, Okeaniji i Africi”. Proterivanje Levi-Stros se vratio u Francusku 1939. godine da bi učestvovao u ratu i bio je određen kao agent za vezu sa Mažino linijom. Posle kapitulacije Francuske 1940. godine zaposlio se u Monpeljeu, ali je otpušten je zbog [[višijevska Francuska|višijevskih rasnih zakona. (Levi-Strosova porodica koja potiče iz Alzasa, bila je jevrejskog porekla.) Istim zakonima, bio je denaturalizovan (oduzeto mu je francusko državljanstvo). U to vreme, njegova prva žena i on su se razišli. Ona je ostala i radila je za Francuski pokret otpora, dok je on uspeo da pobegne iz Višijevske Francuske brodom u Martinik,[11] odakle je mogao da nastavi putovanje. 1941. godine, ponuđeno mu je mesto u Novoj školi za društvena istraživanja u Njujorku i odobren mu je ulaz u Sjedinjene Američke Države. Serija putovanja ga je dovela, kroz južnu ameriku do Portorika gde ga je Ef-Bi-Aj ispitivao posle pisama na nemačkom u njegovom prtljagu koja su probudila sumnju kod carinskih agenata. Levi-Stros je tokom rata najviše vremena proveo u Njujorku. Pored Jacques Maritain, Henri Focillon, i Roman Jakobson, bio je jedan od članova koji su osnovali Besplatnu školu naprednih studija, vrstu univerziteta u egzilu za francuske akademike. Godine rata u Njujorku su bile formativne za Levi-Strausa na nekoliko načina. Njegova veza sa Jakobsonom pomogla mu je da oblikuje teorijsko gledište (Jakobson I Levi-Stros su smatrani za dve centralne figure na kojima je bazirana strukturalistička misao).[12] Levi-Stros je takođe bio izložen Američkoj antropologiji koju je zagovarao Franc Boas, koji je predavao na univerzitetu Kolumbija. 1942. godine, dok je večerao na fakultetu u Kolumbiji, Boas je preminuo od srčanog napada u rukama Levi-Strosa.[13] Ova lična povezanost sa Boasom dala je njegovim ranim radovima uočljivu Američku sklonost koja je olakšala da ga prihvate u Sjedinjenim Američkim Državama. Nakon kratkog perioda od 1946. do 1947. godine kada je radio kao ataše za kulturu Francuske ambasade u Vašingtonu, Levi-Stros se vratio u Pariz 1948. godine. U to vreme primio je Državni doktorat od Sorbone, nakon što je podneo, u francuskoj tradiciji, i glavnu i malu doktorsku tezu. To su bile Porodica i Društveni život indijskog naroda Nambikvara (La vie familie et sociale des indiens Nambikwra) i Osnovne strukture srodstva (Les structures élémentaires de la parenté).[14]‍:234 Strukturalna antropologija Teza Osnovne strukture srodstva je objavljena sledeće godine i ubrzo je smatrana jednim od najvažnijih radova u antoroplogiji o srodstvu. Simon de Bovoar je razmotrila sa odobravanjem i videla je kao važnu izjavu o poziciji žena u ne-zapadnim kulturama. Elementarne strukture, čiji naslov potiče od Dirkemovog poznatog dela Osnovne forme religioznog života preispitale su kako ljudi organizuju svoje porodice ispitujući logičke strukture koje leže u osnovi veza, a ne njihov sadržaj. Dok su britanski antoropolozi kao što je Alfred Retklif-Braun tvrdili da je srodstvo bilo zasnovao na poticanju od zajedničkih predaka, Levi–Stros je tvrdio da je srodstvo zasnovano na rodbinstvu između dve porodice koje su formirane kada se žena iz jedne grupe udala za muškarca iz druge.[15] Krajem 40ih i početkom 50ih godina, Levi-Stros je nastavio da objavljuje i doživeo je prilično veliki profesionalni uspeh. Nakog njegovog povratka u Francusku, postao je umešan u administraciju Francuskog centra za naučna istraživanja (CNRS) i Musée de l`Homme pre nego što je konačno postao profesor petog dela École pratique des hautes études, `Nauka o religijima` gde je prethodno bio profesor Marsel Maus, koji je promenio naziv katedre u „Komparativne religije nepismenih ljudi”. Dok je Levi-Stros bio dobro poznat u akademskim krugovima, postao je i jedan od najpoznatijih francuskih intelektualaca, 1955. godine kada je u Parizu Plon objavio Tristes Tropiques. U suštini, ova knjiga je memoar koji sadrži detalje iz vremena kada je bio proteran iz Francuske tokom 1930-ih godina i o njegovim putovanjima. Levi-Stros je izvrsno kombinovao prelepu prozu, blistavu filozofsku meditaciju i etnografske analize naroda iz Amazonije da bi stvorio remek delo. Organizatori koji dodeljuju nagradu Prix Goncourt, na primer, žalili su što ne mogu da dodele nagradu Levi-Strosu zbog toga što je Tristes Tropiques dokumentarna literatura. Levi-Stros je 1959. godine imenovan za predsedavajućeg na Socijalnoj antroplogiji na College de France. Otprilike u isto vreme, objavio je Strukturalnu antropologiju, kolekciju eseja koji su pružili primere i programske izjave o strukturalizmu. U isto vreme kada je postavljao osnove za intelektualni program, započeo je seriju osnivanja kako bi ustanovio antropologiju kao disciplinu u Francuskoj, uključujući i Laboratoriju socijalne antropologije u kojoj su novi studenti mogli da uče i novi žurnal l`Homme da objavljuje rezultate istraživanja. Godine 1962., Levi-Stros objavio je za mnoge njegov najvažniji rad, La Pensée Sauvage prevedeno na engleski The Savage Mind. Naslov na francuskom se teško prevodi jer reč pensée znači u isto vreme i „misao” i ‘dan i noć”(cvet), dok sauvage ima mnoga značenja koja se razlikuju od engleskog „divljak”. Levi-Stros je predložio da engleski naslov bude Pansies for Thought pozajmljujući iz Ofelijinog govora u Šekspirovom Hamletu. Izdanja La Pensée Sauvage na francuskom uvek su štampana sa slikom divljeg cveta dan i noć na koricama. Divlja misao ne govori samo o „primitivnim” mislima, kategoriji koju su definisali prethodni antropolozi, nego i o oblicima misli koji su zajednički svim živim bićima. Prva polovina knjiga zasniva se na Levi-Strosovoj teoriji kulture i misli, dok druga polovina proširuje iskaz u teoriju istorije i društvenim promenama. Ovaj kasniji deo knjige uveo je Levi-Strosa u oštru debatu sa Žan Pol Sartr o prirodi ljudske slobode. Sa jedne strane, Sartrova filozofija egzistencije smešta ga u poziciju u kojoj su ljudska bića bila slobodna da se ponašaju kako su želela. Sa druge strane, Sartre je bio levičar koji je bio odan idejema kao što je ta da su pojednici bili ograničeni ideologijama koje su im nametnuli moćnici. Levi-Stros je predstavio svoju strukturalističku ideju delatnosti u suprotnosti Sartrovoj. Odjek ove rasprave između strukturalizma i egzistencijalizma inspirisala je radove mladih autora kao sto je Pjer Burdje. Sada, svetska poznata ličnost, Levi-Stros je tokom druge polovine 1960-ih godina radio na knjizi koja predstavlja vrhunac u njegovoj karijeri, a to je četvorotomna studija Mitologika. U njoj, on prati jedan jedini mit sa vrha Južne Amerike i sve njegove varijacije od grupe do grupe kroz centralnu Ameriku i naposletku u Arktičkom krugu i tako prati kulturnu evoluciju tog mita sa jednog kraja zapadne hemisfere do druge. On ostvaruje ovo na tipičan strukturalistički način, tako što ispitujue osnovnu strukturu veza između elemenata priče pre nego da se fokusira na sam sadržaj priče. Dok je Divlji um opisivala Levi-Strosovu sveobuhvatnu teoriju, Mitologika je produženi, četvorotomni primer analize. Bogata detaljima i ekstremno duga, ona ima manju čitalačku publiku od mnogo kraće i mnogo pristupačnije Divlji um, uprkos poziciji Levi-Strosovog najznačajnijeg dela. Levi-Stros prima Erazmovu nagradu Levi-Stros je konačno završio Mitologiku 1971. godine. 14. maja 1973. godine izabran je za člana Francuske akademije, što je najveće francusko priznanje za pisca.[16] Bio je član drugih važnih svetskih akademija, uključujući Američku akademiju umetnosti i književnosti. 1956. godine postao je strani član Kraljevske Holandske akademije nauka i umetnosti.[17] Dobio je Erazmovu nagradu 1973. godine, Meister Eckhart Prize za filozofiju 2003. godine i nekoliko počasnih doktorata sa univerziteta kao što su Oksford, Harvard, Jejl i Kolumbija. Takođe je primio Nacionalni orden Legije časti, Commandeur de l`ordre national du Mérite, i Commandeur des Arts et des Lettres. 2005. godine primio je XVII Premi Internacional Catalunya. Posle penzionisanja, nastavio je da objavljuje povremeno razmišljanja o umetnosti, muzici, filozofiji i poeziji. Pozni život i smrt Godine 2008. je postao prvi član Francuske akademije koji je doživeo stotu godinu i jedan od prvih živih autora čiji su radovi bili objavljeni u biblioteci De la Pléiade. Posle smrti Moris Druona 14. apila 2009. godine postao je dekan Akademije, kao njen najduži član. Umro je 30. oktobra 2009. godine, nekoliko nedelja pre njegovog 101. rođendana.[1] Njegova smrt je objavljena četiri dana kasnije. Francuski predsednik Nikola Sarkozi ga je opisao kao „jednog od najvećih etnologa svih vremena.”[18] Bernar Kušner, francuski ministar spoljnih poslova, rekao je da je Levi-Stros „raskinuo sa etnocentričnim pogledom na istoriju i čovečanstvo [...] U vremenu kada svi pokušavamo da pronađemo smisao globalizacije, kako bi stvorili pošteniji i humaniji svet, voleo bih da se glas Kloda Levi-Strosa rezonuje šire kroz svet”.[6] Slična izjava Levi-Strosa bila je emitovana na National Public Radio u sećanje na njega 3. novembra 2009. godine: „Danas se dešava zastrašujuće odumiranje živih vrsti, bile one biljke ili životinje, i jasno je da je rasprostranjenost ljudi postala tako velika, da su počeli da se truju međusobno. Svet u kom prestajem da postojim nije više svet koji volim”. U čitulji posvećenoj njemu u The Daily Telegraph je pisalo da je Levi-Stros „jedan od najdominantnijih poslereatnih uticaja u francuskom intelektualnom životu i jedan od vodećih predstavnika strukturalizma u društvenim naukama.”[19] Stalna sekretarka Francuske akademije Helena je rekla: ”Bio je mislilac, filozof [...] Nećemo se sresti sa njemu sličnim”

Odlično stanje Retko u ponudi Ilustrovano Leksikografski zavod Crne Gore 1987 343 strane : ilustrovano Autor o knjizi: https://youtu.be/y-UFsmPgE9Y Црна Гора је суверена земља у југоисточној Европи која лежи на источној обали Јадранског мора.[5] Граничи се са Босном и Херцеговином на сјеверу, Србијом на истоку, Албанијом на југу и Хрватском на западу. Броји око 620 хиљада становника. Главни и највећи град је Подгорица док Цетиње има статус пријестонице.[6] Током Раног средњег вијека, три српске кнежевине постојале су на простору данашње Црне Горе: Дукља, Травунија и Рашка. Године 1042. архонт Стефан Војислав водио је побуну која је довела до независности Дукље од Византијског царства и успостављања династије Војислављевић.[7][8][9] Након двовјековне владавине Немањића, у четрнаестом и петнаестом вијеку дошло је до стварања Кнежевине Зете којом су владале династије Балшић (1356-1421) и Црнојевић (1431-1498) за чије вријеме први пут се користи садашњи назив. Након пада под османском влашћу, Црна Гора је повратила дефакто независност 1697. године под влашћу династије Петровић Његош као теократска држава прије него што је постала секуларна књажевина 1852. Де јуре независност је стекла од стране Великих сила на Берлинском конгресу 1878. након Црногорско-турског рата. Године 1910. постала је краљевина. Након Првог свјетског рата, постала је дио Југославије. Након распада Југославије, републике Србија и Црна Гора су заједно прогласиле федерацију. Након референдума о независности одржаном у мају 2006, Црна Гора је повратила независност и заједница се мирним путем расформирала. На парламентарним изборима у августу 2020, по први пут у својој историји, Црна Гора је демократски смијенила власт. Тиме, тридесетогодишња владавина Мила Ђукановића и странке на чијем је челу је окончана. Класификована од стране Свјетске банке као економија са вишим средњим приходом, Црна Гора је чланица Уједињених нација, НАТО-а, Свјетске трговинске организације, Организације за европску безбједност и сарадњу, Савјета Европе и Централноевропског уговора о слободној трговини. Црна Гора је оснивачка чланица Уније за Медитеран. У процесу је придруживања Европској унији. Закључно са 20. јануаром 2016. године Црну Гору као независну државу не признаје 14 свјетских држава. То су углавном мале и забачене државе, међутим има и изузетака попут Нигерије, Камеруна, и Танзаније.[10] Етимологија Име Црна Гора се на овим просторима први пут званично јавља 1296. године у повељи српског краља Стефана Уроша II Милутина из династије Немањића. Јавља се у облику оть Чрне Горе, у контексту области око Црмнице и врањинскога манастира, Скадарског језера.[11] Та Црна Гора је једна од бројних области у средњовјековној српској монархији која носи идентично име. Значење имена лежи у словенском топониму за велике и густе горе или мрке шумовите предијеле,[12] а овдје је изведено према томе што су у средњем вијеку Ловћен, његова предгорја и подручја староцрногорских планина били покривени густим (црногоричним) шумама. У италијанским изворима Црна Гора се први пут помиње у изворном облику 1348. као Cerna Gora, а у дубровачким изворима 1379.[13] као Cernagora. Италијански извори је такође биљеже као Montagna Negra, Montenegro или Monte Negro и отуда је име Montenegro ушло у несловенске језике. Као Montenegro спомиње се и у латинским которским споменицима 1397, а као Monte Negro 1443. и Crnagora 1458. Године 1435, у уговорима између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана помињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora.[12][14] Географија Главни чланак: Географија Црне Горе Положај Сателитски снимак Црне Горе и сусједних држава Црна Гора се налази у југоисточној Европи на Балкану. Територија Црне Горе заузима приближно 13.812 км2. Граничи се са Хрватском (14 км) на западу, Босном и Херцеговином на сјеверу (225 км), Србијом на истоку (203 км), Албанијом на југу (172 км), а од Италије је раздвојена Јадранским морем. Дужина обале је 293,5 км.[15] Крајње тачке Црне Горе су: сјевер: 43° 32` СГШ, 18° 58` ИГД — обронци планине Ковач код мјеста Моћевићи југ: 41° 52` СГШ, 19° 22` ИГД — код аде Бојане, на ушћу ријеке Бојане исток: 42° 53` СГШ, 20° 21` ИГД — код села Јабланица источно од Рожаја запад: 42° 29` СГШ, 18° 26` ИГД — код села Суторина у близини Херцег Новог[15] Црна Гора се распростире од високих врхова на граници са Србијом и Албанијом и шири се великом равницом која се простире неколико километара. Равница грубо нестаје на сјеверу, гдје се Ловћен и Орјен нагло спуштају у Боку Которску. Геологија и рељеф Боботов Кук, највиши врх планине Дурмитор, један је од симбола Црне Горе Велики крашки предио у Црној Гори углавном лежи на висинама од 1000 m изнад нивоа мора, а неки дијелови иду скоро до 1.900 m, као на примјер планина Орјен, највиши масив међу приобалним кречњачким вијенцима. Планине Црне Горе спадају у једне од најнегостољубивијих терена у Европи. Њихова просјечна надморска висина је више од 2.000 m. Највиши врх Црне Горе је Зла Колата на Проклетијама са надморском висином од 2534 m. Један од најпознатијих врхова Црне Горе је Боботов Кук на планини Дурмитор, који се налази на висини од 2523 m.[а] Планине Црне Горе спадају у терене Балканског полуострва највише измијењене ерозијом током посљедњег леденог доба. Јадранска област захвата релативно узани појас Црногорског приморја од рта Оштро до ушћа ријеке Бојане, а према унутрашњости Јадранска област се шири ка долини Бојане и Скадарској котлини, и ка долинама Мораче и Зете. На кречњачкој подлози развила се посебна врста тла-црвеница, погодна за узгој дувана, винове лозе, воћа, маслина и других култура. Поред црвенице јавља се и флишно земљиште. Јадранска област се дијели на: Бококоторски залив, Црногорско или Паштровићко приморје, Барско поље, Скадарски басен и Зетско-Бјелопавлићку равницу. Бока Которска Бококоторски залив састоји се од четири мања залива: Топланског, Тиватског, Рисанског и Которског. Топлански и Тиватски залив спаја тјеснац Кумбор, а Тиватски и Рисански тјеснац Вериге. Паштровићко приморје протеже се од Боке до Улциња. Изнад њега се издижу планине Румија и Суторман. Некадашње острво Свети Стефан пјешчаном превлаком спојено је са обалом и претворено у полуострво и туристички град-хотел. Овај дио Јадранске области располаже пјесковитим плажама Петровац, Милочер, Свети Стефан, Улцињ итд. Велика Плажа код Улциња је најдужа од плажа у Црној Гори, дуга око 13 км. Барско поље је најзначајнији жељезнички, лучки и индустријски центар. Скадарски басен представља највећу криптодепресију на Балканском полуострву. Његова највећа дубина лежи 38 m испод нивоа мора, а површина воде језера је 6 m изнад нивоа мора. Оно је уједно и највеће језеро Црне Горе. Зетско-Бјелопавлићка равница се протеже око ријека Мораче и Зете све до недалеко од Никшићког поља. Плодно тло, обиље воде, медитеранска клима учинили су да је ово најплоднији дио Црне Горе и њена житница. Фосилни глацијални рељеф Према досадашњим проучавањима поуздани глацијални трагови пронађени су на Проклетијама, Хајли, Жљебу, Дурмитору, Бјеласици, Сињајевини, Маглићу и Орјену. Између Сутјеске и Пиве постојали су Трновачки, Стабањски и Суводолски ледник. Са Сињајевине спуштао се Колашински ледник који је имао дужину од 14 km. Биоградски ледник спуштао се са Бјеласице. Био је дугачак 5 km а ширина његовог валова достизала је 3 km. Он је на месту отапања наталожио морене и формирао терминални басен у коме се данас налази Биоградско језеро. Ледени покривач током плеистоцена постојао је и на планини Орјен. Према Албрехту Пенку он се простирао на око 80 km². С обзиром на малу удаљеност од мора, Орјен је и током Плеистоцена примао велику количину падавина. Са његове кречњачке површи разилазило се 20 ледничких језика. Они су се кретали преко вртача и увала у којима се, након њиховог отапања, задржао моренски материјал. Ледници су се спуштали до 900 m на западу односно до 600 m надморске висине на истоку. Са северне стране, на јужном ободу Граховског поља, сталожен је флувиоглацијални материјал у виду огромне плавине.[16] Клима Кањон ријеке Таре На климу Црне Горе утичу велике водене површине Јадранског мора и Скадарског језера, као и дубок улазак Бока Которске у копно, планинско залеђе у близини обале (Орјен, Ловћен и Румија) и планинама Дурмитор, Бјеласица и Проклетије. У Приморју и Зетско-бјелопавлићкој равници влада средоземна клима, са топлим и сувим љетима и благим и кишовитим зимама. Током зиме са копна ка мору дува сува и хладна бура, док у јесен са мора дува југо доносећи топао ваздух из сјеверне Африке и велике количине падавина. Планина Орјен спада у најкишовитија мјеста у Европи. У тој области падне годишње 4600 mm падавина, на стрмим падинама Орјена у мјесту Црквице годишње просјечно падне око 5000 mm, што представља европски максимум падавина, а у рекордним годинама близу 7000 mm/m².[17] Знатно оштрију климу имају крашка поља испод околних планинских врхова удаљена 20–80 км од мора. У централном и сјеверном дијелу Црне Горе влада планинска клима, а на крајњем сјеверу Црне Горе и континентална клима, коју осим великих дневних и годишњих амплитуда температуре карактерише и мала годишња количина падавина уз прилично равномјерну расподјелу по мјесецима. У планинским областима на сјеверу љета су релативно хладна и влажна, а зиме дуге и оштре, са честим мразевима и ниским температурама, које нагло опадају са надморском висином. Воде Место спајања Таре и Пиве Ријеке Црне Горе припадају Црноморском и Јадранском сливу. Најдужа ријека је Тара (141 км), а остале дуже ријеке су Пива, Ћехотина, Зета, Морача и Бојана. Ријека Тара протиче кроз кањон дубок 1.300 m. Једина пловна ријека је Ријека Црнојевића. Највеће језеро Црне Горе је Скадарско језеро, које је највеће језеро на Балканском полуострву. Скадарско језеро је криптодепресија. Језера у планинском дијелу Црне Горе су ледничког поријекла. Највећа и најпознатија од њих су Плавско, Биоградско, Шаско и Црно језеро. Флора и фауна У Црној Гори самоникло расте 2880 врста и подврста виших биљака (папрати и цвјетница), међу којима су 212 ендемити Балканског полуострва, а 22 врсте ендемити Црне Горе. Територија Црне Горе се може подјелити на три екорегије: илирске листопадне шуме, средоземну вегетацију на приобаљу, те још два подтипа мјешовитих шума (балканске мјешовите шуме на крајњем сјеверу и истоку и динарске мјешовите шуме у остатку земље.[18] Рис Животињски свијет Црне Горе спада у зоогеографску област Палеарктика, али се на њеној територији укрштају фауне и неких других области: Медитерана, средње Европе и предње Азије. С друге стране, данашња фауна Црне Горе представља остатак квартарне фауне која је на овом подручју била необично богата. Балканско полуострво је за вријеме леденог доба имало релативно блажу климу и било уточиште бројним биљним и животињским родовима и врстама. У вријеме квартара на овом подручју живјеле су данас изумрле врсте као: црвени алпски вук (Cuon alpinus europaeus), пећинска хијена (Crocuta spelaea), пећински медвјед (Ursus speleus), леопард (Leopardus pardus), дивљи коњ, вунасти носорог (Coelodonta antiquitatis), гигантски јелен (Megaceros giganteus), бизон (Bison priscus), дивље говече (Bos primigenius) и др. Бројне су биле и данас постојеће врсте које су из фауне Црне Горе нестале углавном у историјско вријеме, као што су рис (Lynx lynx), јелен лопатар (Dama dama), јелен (Cervus elephus), козорог (Capra ibex) и др.[19] Национални паркови Главни чланак: Национални паркови Црне Горе Црна Гора на карти Црне ГореДурмиторДурмиторПроклетијеПроклетијеСкадарско језероСкадарско језероЛовћенЛовћенБиоградска гораБиоградска гора Паркови у Црној Гори У Црној Гори постоји пет националних паркова: Име Основан Величина (ha) Слика Национални парк Дурмитор 1952. 39.000 Национални парк Биоградска гора 1952. 5.650 Национални парк Ловћен 1952. 5.650 Ловћен са Његошевим маузолејом Национални парк Скадарско језеро 1983. 40.000 Национални парк Проклетије 2009. 16.630 Историја Главни чланак: Историја Црне Горе Праисторија Праисторијски налази на тлу Црне Горе: Камено доба Бронзано доба Прелаз из бронзаног у гвоздено доба Гвоздено доба Недатирани налази Најстарији трагови људских насеобина на тлу данашње Црне Горе датирају из средњег палеолита. У пећини Црвена стијена, близу границе са Босном и Херцеговином над Требишњицом, пронађена су оруђа за рад, оружја за лов, предмети везани за сакралну употребу и накит, који се датирају у доба од прије шездесет, односно тридесет и пет хиљада година. Налази насеља из каменог доба су пронађени код Берана у Беран Кршу и Петњику, док из бронзаног доба потичу остаци утврђења у Петровићима код Црвене стијене, Заврх код Никшића и Међеђој глави код Подгорице, затим насеља из Зогањ-Ћерета код Улциња и Бједетића на Лиму, осликана пећина код Рисна и читав низ усамљених налаза. Из прелазног периода бронзаног у гвоздено доба, пронађени су махом појединачни налази, док су у гвоздено доба датиране некрополе у Мијелој на Скадарском језеру и Будви са насељем из истог доба, затим хумке у Готовуши над Ћехотином, код Берана и Црвене стијене. Поред ових налаза, треба истаћи и остатке четири утврђења (Јазаљ, Рогамске стране, Тријебач и Кабао) око ушћа Зете у Морачу, која нису датирана, као и хумке на Цијевној код Подгорице, Грбљу, у Његушима, Цетињу и Никшићу, на Савином лакту и код Црвене стијене (Бањани и Дрпе). Налази предмета сродних Старчевачкој култури на цијелој територији данашње Црне Горе, указује на континуитет људских насеља на овом простору. Антика Доклеа Током античког периода, на простору западног Балкана, живјела су илирска племена. На простору данашње Црне Горе и сјеверне Албаније, живјели су Лабеати. Они су основали град Скодру (данашњи Скадар), који је у 3. вијеку п. н. е. постао престоница простране илирске државе, на чијем челу се нашао краљ Агрон. Њихово гусарење по Јадрану, довело је до два рата са Римљанима (229—228. п. н. е. и 219. п. н. е.) у којима су Илири предвођени краљицом Теутом сузбијени, након чега се она повукла у Рисан и прихватила мир којим су Римљанима припале територије западно од Боке. Током наредних вијекова, Римљани су заузели цијели Балкан, а посљедњи отпор Илира сломљен је за вријеме Батоновог рата (6—9). Током римске владавине, на простору данашње Црне Горе, појавило се племе Доклеата, чији се главни град налазио недалеко од данашње Подгорице и звао Доклеа, од чега је у средњем вијеку настао термин Дукља, за државу насталу на том простору.[20][21] Првобитно је подручје данашње Црне Горе ушло у састав провинције Далмација, а касније, послије Диоклецијанових реформи (293), улази у састав провинције Превалитане. На њеном простору се, уз већ поменуту Доклеу, јављају градови Rhisinium, Butua и Olcinium на обалама Јадранског мора и Andabra у унутрашњости. Подјелом Римског царства 395. године, готово цијело подручје данашње Црне Горе улази у састав Источног римског царства. Током наредних вијекова, цјелокупно Балканско полуострво бива изложено варварским нападима у којима су уништене тековине Римске државе, велики број градова је порушен, укључујући и Доклеу, а локално романско становништво се одржало само у јаким приморским градовима, у којима су се склањали и избјегли Романи из унутрашњости. Средњи вијек Устанак Црногораца, слика Ђуре Јакшића Прве словенске миграције на територију данашње Црне Горе су се одвиле у 5. вијеку, а први већи талас Словена стиже у првој половини 6. вијека. Словени који су дошли у Дукљу су претходно путовали са другим Бијелим Србима из Бојке и стигли у Сервију која се налазила у византијској теми Солун. Битка на Граховцу, побједа црногорске војске над Османлијама, под вођством Мирка Петровића На простору данашње Црне Горе, развила се у раном средњем вијеку кнежевина Дукља, која је заједно са околним српским приморским кнежевинама ушла у састав прве српске државе коју је средином 9. вијека основао кнез Властимир. Након њене пропасти, послије смрти Часлава Клонимировића средином 10. вијека, Дукља наставља свој самостални развој и у њој се крајем истог вијека као владар јавља Јован Владимир. Иако се о његовој владавини релативно мало зна, његов култ у народу је и данас велики, о чему свједочи и изношење његовог крста на врх Румије, које се традиционално обавља сваке године. Извјесно је да је био ожењен Самуиловом ћерком и да је захваљујући том браку сачувао управу над Дукљом, као Самуилов вазал. Почетком 11. вијека је убијен по налогу Самуиловог братанца Јована Владислава током унутрашњих борби за власт у Самуиловом царству, које убрзо након тога пропада, а територија Дукље улази у састав Византије. Кнез Дукље и оснивач династије Војислављевића Стефан Војислав успио је 1036. године да накратко збаци византијску власт, али је ухваћен и одведен у Цариград. Свега неколико година касније, Војислав је побјегао из заробљеништва и поново збацио византијску власт у Дукљи, користећи се унутрашњим сукобима у самој Византији, али и словенским устанком Петра Дељана који је букнуо 1041. године. Током јесени 1042. године драчки стратег је напао Дукљу. Користећи се ратним лукавством, Војислав га је навукао у уске кланце недалеко од Бара и у изненадном ноћном нападу 7. октобар (данас се овај датум узима као дан војске Црне Горе) разбио византијску војску у бици код Бара. Југоисточна Европа 1090. на врхунцу дукљанске моћи Војиславова победа над Грцима Војислава средином вијека насљеђује његов син Михајло који, вођењем успјешне политике, успијева да очува самосталност Дукље односно Зете и да је око 1077. године уздигне на ранг краљевине[22], чиме Зета постаје прва српска краљевина.[23] Његов син Бодин обједињава српске земље, припајањем Рашке, Босне и Захумља, а крајем вијека у својој престоници Скадру угошћује крсташе I крсташког похода предвођене Ремоном Тулуским. Након његове смрти, око 1101. године, Зету почињу да потресају унутрашње размирице међу Војислављевићима, што доводи до њеног слабљења и губитка краљевске круне. Завршни чин владавине династије Војислављевића се одиграва током 80-их година 12. вијека, када их рашки велики жупан Стефан Немања потискује као византијске вазале из Зете и око 1186. године цјелокупну Зету ставља под своју власт, дајући је на управу свом најстаријем сину Вукану. Након Немањиног повлачења 1196. и предаје власти средњем сину Стефану, Вукан почиње да води активну политику са циљем преузимања власти у Рашкој, што му на кратко и успијева почетком 13. вијека, али по цијену ступања у вазалне односе са краљевином Угарском чији владари од тада у својој титули носе и титулу краљ Србије. Без обзира на то, он је вратио Зети краљевску титулу, тако да су и он, као и његов син и наследник Ђорђе управљали њоме са титулом краља, до почетка 40-их година 13. вијека. Међутим, током владавине Уроша I, укида се наследно управљање Зетом и другим областима краљевине Србије, а управу над областима је додјељивао сам краљ. Током овог периода, на простору Зете подижу се значајни манастири: Свети Петар у Бијелом Пољу (у коме је писано Мирослављево јеванђеље), Ђурђеви Ступови у Беранама, Морача и други, а у писаним изворима се по први пут јавља њено данашње име Црна Гора. Послије Драгутиновог збацивања Уроша 1276. године, Зетом управља његова мајка и Урошева супруга Јелена до своје смрти 1314. године. За владавине краља Милутина она представља посјед који је додељиван на управу престолонасљеднику младом краљу, али и база незадовољне властеле, тј. ослонац за будуће побуне синова престолонасљедника против својих очева на власти. Милутинов син Стефан је 1314. године подигао неуспјешну побуну против оца у Зети, а четврт вијека касније (1331), његов син Душан из Зете подиже побуну у којој збацује оца и преузима власт. Током његове владавине, српска држава се удвостручује и бива уздигнута на ранг царевине, а управа над Зетом бива додјељена породици Балшића. Бедеми Старог града у Будви, 1900 Након Душанове смрти и почетка распада Српског царства, Балшићи почињу да воде самосталну политику у односу на његовог насљедника цара Уроша. Они су се сродничким везама повезали са Мрњавчевићима и Хребељановићима, да би са почетком Османске најезде покушали да се супротставе освајачима, како оружјем, тако и уступањем приморских градова Млечанима (Скадар, Дриваст и други) 1396. године. Посљедњи Балшић, Балша III је водио дуготрајне неуспјешне ратове са Млетачком републиком да би повратио приморске градове (Први и Други скадарски рат). Пред своју смрт своје посједе предаје свом ујаку деспоту Стефану Лазаревићу који наставља борбе са Млечанима око зетског приморја. Његов насљедник Ђурађ наставља са покушајима да дипломатским путем склопи мир са Млечанима, али са првим падом деспотовине 1439. године сви његови покушаји падају у воду, а Млечани до 1443. године овладавају Доњом Зетом и цијелим приморјем. Насловна страница Цетињског октоиха — првогласника Крајем 14. вијека, као противници Балшића у Зети, јављају се Црнојевићи. Са ширењем млетачких посједа средином 15. вијека и надирањем Османлија, њихов представник Стефан постаје 1451. године млетачки вазал и од њихове стране бива признат за господара Зете. Његов син Иван покушао је да очува власт између Млечана и Османлија, али су 1479. године цјелокупну његову државу освојиле Османлије, а он је са породицом побјегао у Млетачку републику. Након смрти султана Мехмеда II, он се вратио у Црну Гору и успио да обнови своју власт у њој. Током његове владавине престоница Црне Горе пренијета је из Жабљака на Цетиње, на коме је он основао велики манастир. За владавине његовог сина (Ђурђа (1490—1496) Црна Гора ће 1496. године пасти у османске руке, а породични поседи ће још неко време остати у власништву Ђурђевог млађег брата Стефана, који се око 1499. године замонашио. Значај породице Црнојевића и њихове владавине, лежи и у чињеници да су они на Цетињу, у склопу манастира, основали прву ћириличну штампарију (Ђурађ је 1492. године купио у Венецији штампарску пресу) на овим просторима, која је 4. јануарa 1494. године одштампала своју прву књигу „Октоих” (прва словенска ћирилична штампарија је отпочела са радом 1491. у Кракову). Турска владавина Османлије су припојили Црну Гору Скадарском санџаку. Кратко вријеме Црна Гора је постојала и као посебан санџак од 1514. до 1528. и поново неко вријеме између 1597. и 1614. године. Петар II Петровић Његош У 16. вијеку Црна Гора је добила специјалну и јединствену аутономију у оквиру Османског царства, чиме су локална племена била ослобођена многих обавеза због такве аутономије. И поред свега тога, Црногорци нису прихватали османску власт, те су у 17. вијеку подизали бројне буне. Током овог периода, Црна Гора је постала теократска држава на чијем су челу биле владике Црногорске митрополије, а која је свој процват доживјела за вријеме владика из редова породице Петровић-Његош. У таквој држави, Млетачка република је имала и свог човјека са звањем гувернадура који се у њено име мијешао у црногорску политику. Племенска самосталност и анархија је била највећа сметња развијању централне власти у Црној Гори. Владавина Шћепана Малог у Црној Гори, који се представљао као збачени руски цар Петар III, је за кратко успјела раздвојити свјетовну од црквене власти, те дјелимично сузбити племенску неслогу и учврстити централну власт. Владика Петар I Петровић Његош је клетвама безуспјешно покушавао да измири црногорска племена. За вријеме његове владавине, Црногорци су 1796. поразили скадарског пашу Махмуд-пашу Бушатлију на Мартинићима и Крусима. Након пада Млетачке републике под власт Наполеонове Француске, владика Петар I је успио да од Француза преотме Боку Которску, али је она Бечким конгресом додијељена Хабзбурзима. Такође је покушао да уједини Црну Гору са устаничком Србијом, али до тога није дошло. Ипак, за вријеме његове владавине Старој Црној Гори је припојена регија Брда. Његов насљедник владика Петар II Петровић Његош је даље радио на ојачавању централне власти и 1832. године је укинуо звање гувернадура, пошто је Аустрија, која је наслиједила Млетачку републику, почела да се мијеша у унутрашње ствари Црне Горе. Владика Петар II није имао успјеха у спољној политици. Херцеговачки паша Али-паша Ризванбеговић је поразио Црногорце на Грахову 1836. године. За овај пораз, Црногорци су се осветили побједом у бици на Мљетичку 1840, али су и даље морали да плаћају харач Турцима. Петар II је морао Аустрији да преда манастире Маине и Стањевиће, а скадарски паша је 1843. преотео и острва Врањину и Лесендру. Краљ Никола I Петровић и краљица Милена у егзилу у Француској, 1916. Црна Гора се из теократске државе трансформисала у световну за вријеме владавине Данила Петровића који је 1852. проглашен за књаза Црне Горе. Кнез Данило се одмах на почетку своје световне власти суочио са могућношћу окупације Црне Горе од стране турске војске под заповједништвом Омер-паше Латаса. Црну Гору су од покоравања спасиле дипломатске акције Аустрије и Русије. Пошто су Црногорци пружали помоћ херцеговачким устаницима, Порта је поново наредила босанском везиру да нападне Црну Гору, али су Турци поражени у бици на Граховцу 1858. Послије ове битке је извршено проширење и разграничење Црне Горе са Турском, али је Црна Гора и даље остала међународно непризната држава. Кнез Данило је доношењем Даниловог законика ојачао своју власт. Убијен је у Котору 1860, а наслиједио га је синовац Никола I Петровић. Независност Црне Горе Како је Црна Гора и даље пружала помоћ херцеговачким устаницима, Порта је 1862. поново послала Омер-пашу Латаса да покори Црну Гору. Црну Гору од капитулације је поново спасила дипломатска акција Русије. Кнез Никола I је више успјеха имао у рату 1876—1878. након новог устанка у Херцеговини. За разлику од Србије, Црна Гора је имала више успјеха и однијела побједе на Вучјем долу и Фундини. Берлинским конгресом територија Црне Горе је удвостручена и призната јој је независност. Иако се краљ Никола у јавности позивао на државност Немањића, Црнојевића и Балшића, не постоји било каква директна веза између средњовјековних држава и нововјековне државе Црне Горе.[24] Послије рата услиједила је модернизација државе, што је кулминирало доношењем првог устава 1905, којим је Црна Гора дефинисана као уставна монархија, али је практично сву власт задржао кнез Никола. Овај период је обиљежио сукоб између краљевих противника окупљених у Клуб Народне странке који су се борили за ограничавање краљеве власти и безусловну унију са Србијом и мањинских краљевих присталица окупљених у Праву народну странку. Територијална проширења Црне Горе од 19. вијека до краја Другог свјетског рата Ослобођење Црне Горе од стране окупације од 1711. до 1918. године Црна Гора је као руски савезник учествовала у Руско-јапанском рату 1904—1905. Међутим, услијед велике географске удаљености, учешће Црне Горе је било само симболично, јер је тиме исказивала своју захвалност Русији због помоћи у рату против Турске. Црногорски војници су се налазили у незнатном броју у војним јединицама руске војске. Године 1910, на 50. годишњицу своје владавине, кнез Никола је Црну Гору прогласио краљевином, а себе њеним првим (и јединим) краљем. У Првом балканском рату 1912—1913. Црна Гора је била у савезу са Србијом, Грчком и Бугарском против Османског царства. И поред великих губитака на његовом ослобађању, Црна Гора је морала да препусти освојени Скадар новооснованој Албанији, али је са Србијом успоставила заједничку границу у Новопазарском санџаку и Метохији. У Првом свјетском рату Црна Гора је стала уз Србију против Централних сила. Херојске подвиге, црногорска војска је показала штитећи повлачење српске војске кроз Албанију, али је на крају и сама капитулирала 1916, а краљ Никола је напустио земљу. Године 1918, српска и друге савезничке војске ослобађају Црну Гору од окупатора. Након ослобађања, у Подгорици се окупља Подгоричка скупштина која доноси одлуку о безусловном присаједињењу Црне Горе Србији. Југословенске државе и модерна историја Главни чланци: Социјалистичка Република Црна Гора и Република Црна Гора (1992—2006) Зетска бановина у Југославији од 1929. до 1939. Због италијанског незадовољства да будућа Србија има излаз на море, ова краљевина подстиче многе бивше чиновнике краља Николе, као и противнике безусловног уједињења са Србијом, на побуну, а за њено дизање искориштени су божићни црквени сабори 7. јануара 1919. године. Како побуна није дала жељени резултат, она се претворила у хајдучију побуњеника (Зеленаша) против чиновника нове власти (Бјелаша) која је потрајала све до 1926. године. Унутар новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Црна Гора је реорганизована у Зетску област, а 1929. је проширена у Зетску бановину Краљевине Југославије. У Другом свјетском рату Краљевину Југославију су 1941. напале и раскомадале силе Осовине, а затим су 12. јула 1941. основале и марионетску Независну Државу Црну Гору под италијанским протекторатом на челу са Секулом Дрљевићем. Већ сутрадан у Црној Гори је избио Тринаестојулски устанак под вођством КПЈ. Устанак је угушен до половине августа 1941. Током рата, америчка авијација је најтеже бомбардовала Подгорицу 5. маја 1944, а британска 6. новембра исте године. Партизани су 1944. успјели да ослободе Црну Гору, која је послије рата постала једна од шест република ФНРЈ са сједиштем у поново изграђеном Титограду (данашњој Подгорици). Након Антибирократске револуције крајем 1988. и почетком 1989. на власт у Црној Гори долази група политичара окупљена око Момира Булатовића, Мила Ђукановића и Светозара Маровића, који су заступали политику Слободана Милошевића у Црној Гори. Послије увођења вишестраначја у СФРЈ, побједу на првим изборима у Црној Гори однела је Демократска партија социјалиста (реформисани Савез комуниста Црне Горе), предсједник Црне Горе је постао Момир Булатовић, док је Мило Ђукановић постао премијер. Прослава након проглашења независности Црне Горе 2006, Цетиње Послије распада СФРЈ, грађани Црне Горе су на референдуму из 1992. подржали њен останак у федерацији са Србијом. Због њене улоге у ратовима у бившој Југославији, новој држави су 1992. године биле уведене економске санкције, па је прошла и кроз период хиперинфлације 1993-1994. Ђукановић је 1996. почео да се дистанцира од политике Слободана Милошевића и дошао је у сукоб са својим партијским колегом, предсједником Црне Горе Момиром Булатовићем.[25] Обојица су се као представници ДПС кандидовали за мјесто предсједника Црне Горе на изборима 1997. на којима је тијесну побједу однио Ђукановић. Поред пораза на изборима, Булатовићева фракција је поражена и у ДПС-у, па је Булатовић основао нову странку — Социјалистичку народну партију. Црна Гора је у мањој мјери од Србије била изложена ударима НАТО пакта, током бомбардовања СРЈ. У Црној Гори је 6. новембра 1999. уведена њемачка марка као званична валута,[26] прво упоредо са југословенским динаром, а касније као једина званична валута. Послије 2000. године, Ђукановић се отворено почео залагати за независност Црне Горе.[27] Савезна Република Југославија је 2003. реорганизована у Државну заједницу Србија и Црна Гора, уз могућност да се након три године распише референдум о независности чланица. На референдуму 21. маја 2006, већина од 55,5% се изјаснила за опцију независне Црне Горе.[28] Независност Црне Горе је проглашена 3. јуна 2006. године. Дана 28. јуна 2006. Црна Гора је постала 192. чланица Уједињених нација[29], а 11. маја 2007, 47. чланица Савјета Европе.[30] Дана 5. јуна 2017. године, Црна Гора се придружила НАТО-у као његова 29. чланица.[31] У децембру 2019. отпочели су масовни протести због контраверзног Закона о слободи вјерисповјести, којим се оспоравала комплетна имовина Српске православне цркве.[32][33] Осамнаест парламентараца из редова опозиције је ухапшено прије гласања о закону.[34] Протести су настављени у Јануару 2020,[35][36] праћени са блокадама путева.[37] Током трајања протеста нападнута су црквена лица[38][39] а низ грађана је ухапшен.[40][41] Политички систем и уставно-правно уређење Главни чланци: Политички систем Црне Горе и Устав Црне Горе Плава Палата, резиденција предсједника републике на Цетињу Црна Гора је дефинисана као грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права. Важећи устав Црне Горе је донијет 22. октобра 2007. године. Предсједник Црне Горе се бира на период од 5 година путем непосредних избора. Према Уставу Црне Горе, предсједник представља државу у својој земљи и иностранству, проглашава законе, расписује парламентарне изборе, предлаже кандидате за премијера, предсједника и судије Уставног суда скупштини Црне Горе, предлаже скупштини расписивање референдума, одобрава амнестију за криминална дјела, додјељује одликовања и награде и извршава остале дужности прописане уставом. Предсједник је такође члан Врховног савјета одбране. Тренутни предсједник Црне Горе је Мило Ђукановић. Садашњу владу Црне Горе чине премијер, потпредсједници владе и министри. Дритан Абазовић је садашњи предсједник владе Црне Горе. Скупштина Црне Горе доноси све законе у Црној Гори, усваја међународне споразуме, бира премијера, министре и судије, усваја буџет и врши друге дужности прописане уставом. Скупштина може изгласати неповјерење влади простом већином. Један посланик представља око 6.000 гласача. У Скупштину се бира 81 посланик. Последњи парламентарни избори у Црној Гори одржани су 30. августа 2020. године. Тренутни предсједник Скупштине Црне Горе је Данијела Ђуровић. Државни симболи Главни чланци: Застава Црне Горе; Грб Црне Горе и Ој, свијетла мајска зоро Застава Црне Горе је црвене боје, размјера 1:2, са златним обрубом у размјери 1:20 и грбом Црне Горе у средини. Грб Црне горе је златни двоглави орао са раширеним крилима. На главама окренутим једна од друге стоји златна круна са крстом, на грудима на плавој и зеленој позадини је златни лав у покрету. Орао у канџама има два предмета, симболе духовне и свјетовне власти, један у једној, други у другој канџи. Овај грб има иначицу и на црвеној позадини. Химна Црне Горе је пјесма Ој, свијетла мајска зоро. Некадашњи премијер Душко Марковић и главни секретар НАТО-а Јенс Столтенберг на потписивању протокола о чланству Црне Горе у Северноатлантском савезу; Вашингтон, 5. јун 2017. Војска Главни чланак: Војска Црне Горе Војска Црне Горе Војска Црне Горе броји око 3100 припадника, а опрема и официрски кадар су насљеђени од Војске Србије и Црне Горе. Обавезно служење војног рока је укинуто 30. августа 2006. указом предсједника Филипа Вујановића.[42] Црна Гора је задржала цјелокупну поморску силу Србије и Црне Горе, али је она знатно смањена. У плану је ратно ваздухопловство у чијем саставу не би били млазни авиони, већ само транспортни и борбени хеликоптери. Црна Гора је чланица НАТО пакта и програма Партнерство за мир. Административна подјела Главни чланак: Општине Црне Горе Подјела Црне Горе по општинама 2012. године Црна Гора је административно подјељена на глави град (Подгорицу) у чијем саставу су двије градске општине (Голубовци и Тузи), престоницу (пријестоницу) (Цетиње) и 21. општину. Андријевица Бар Беране Бијело Поље Будва Гусиње Даниловград Жабљак Колашин Котор Мојковац Никшић Петњица Плав Плужине Пљевља Рожаје Тиват Улцињ Херцег Нови Шавник У Црној Гори постоји 1256 насеља од којих су 40 градског типа. Градови Највећи и главни град Црне Горе је Подгорица, док Цетиње има статус престонице. Други већи градови су Никшић и Пљевља. пру Извор: ? № Град Општина Популација № Град Општина Популација Подгорица Подгорица Никшић Никшић 1. Подгорица Подгорица 136.473 11. Тиват Тиват 9.467 Пљевља Пљевља Бијело Поље Бијело Поље 2. Никшић Никшић 58.212 12. Рожаје Рожаје 9.121 3. Пљевља Пљевља 21.377 13. Доброта Котор 8.169 4. Бијело Поље Бијело Поље 15.883 14. Даниловград Даниловград 5.208 5. Цетиње Цетиње 15.137 15. Тузи Подгорица 4.857 6. Бар Бар 13.719 16. Мојковац Мојковац 4.120 7. Херцег Нови Херцег Нови 12.739 17. Шкаљари Котор 4.002 8. Беране Беране 11.776 18. Игало Херцег Нови 3.754 9. Будва Будва 10.918 19. Бијела Херцег Нови 3.748 10. Улцињ Улцињ 10.828 20. Плав Плав 3.615 Становништво Главни чланак: Демографија Црне Горе Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. у Црној Гори живи 620.029 становника. У поређењу са претходним пописом становништва из 2003. године у Црној Гори данас живи 116 становника мање. Подаци о етничком, језичком и вјерском саставу који слиједе су објављени од стране Завода за статистику Црне Горе 12. јула 2011.[43] Наредни попис у Црној Гори биће одржан од 1. до 15. новембра 2023.[44] Етнички састав Етнички састав Црне Горе по општинама 2011. године Етнички састав Црне Горе по насељима 2011. године Према попису становништва из 2003. у Црној Гори је живјело 620.145 становника. Када је посљедњи попис обављен, Црна Гора је била грађанска држава. У међувремену је донесен нови устав, који за главне етничке групе признаје: Црногор