Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Serbi: narod i rasa - nova vulgata „Ovo delo, pored ostalog, staje u odbranu istorije kao nauke, gde se ona ponovo stavlja na prvo mesto među naukama, te joj se kao takvoj vraća smisao istine kakav je ona imala u antičko vreme. Ovde se radi o jednom potpunom oslobađanju istorije, od robovanja političkim ciljevima pojedinih nacija...“ – Iz predgovora Jovan Ilić Deretić (ćirilica: Јован Илић Деретић; Donji Orahovac, 18. januar 1939. – Beograd, 6. juni 2021.), srpski pseudohistoričar[1] i publicista[2], zastupnik pseudonaučne teze o alternativnoj historiji Srba.[3] Po struci je bio inženjer, međutim najpoznatiji je po nizu nenaučnih, pseudohistorijskih teza i teorija zavere koje je propagirao u svojim delima. Biografija Rođen je 18. januara[2][4] 1939[2] ili 1937. godine[4] u Orovcu, opštini Trebinje u Kraljevini Jugoslaviji (današnja Republika Srpska, BiH).[2] Studirao je na Prirodno-matematičkom fakultetu 1961-62. godine, a 1963. godine je napustio Jugoslaviju i otišao prvo u Francusku gde je studirao 1964-66. godine na Tehničkom koledžu u Parizu, a potom je 1967-70. godine studirao istoriju u Lionu[2]. Stekao je počasni doktorat (LLD) u SAD[2]. Radio je u periodu između 1966. i 1997. u tehničkoj struci - inženjering u raznim firmama u Francuskoj i Americi, a poslednjih šest godina u Čikagu. Više godina je bio urednik Američkog Srbobrana[2]. Do 1997. godine živeo je u Čikagu kada se preselio u Beograd. Pored srpskog i engleskog jezika govori francuski i ruski, a služi se nemačkim, italijanskim, latinskim i starogrčkim.[2] Glavni predmet njegovog istraživanja jeste srpska antička istorija, koju zvanična istoriografija ne poznaje. Njegovi tekstovi govore o navodnom postojanju srpske antičke istorije od 2000. godine p. n. e, pa do 7. veka, kada su po zvaničnoj istoriji, Srbi došli na Balkan zajedno sa drugim slovenskim narodima. Pojavio se na skupu „Metodološki problem porekla Albanaca“ 21. juna 2007. godine u organizaciji SANU[5] Trinaest radova sa ovog skupa, među kojima i rad Jovana I. Deretića (Arbanasi, od Kavkaza do Srbije), objavljeni su u knjizi Albanci - Lažni Iliri, Pešić i sinovi, ISBN 978-86-7540-084-4.[5][6] Učestvovao je i na tri međunarodna kongresa u Sankt Peterburgu, na kojima je predstavio svoje radove: Prvi međunarodni kongres Akademije fundamentalnih nauka, održan je od 12. do 14. maja 2008. godine na kom je Deretić predstavio svoj rad „Doćirilovska pismenost“, i predstavio je srpsko-rusko (rašansko) pismo, zvano srbica;[7] Drugi kongres Instituta za staroslovenske i staroazijske civilizacije je održan od 12. do 14. maja 2009. godine, i tu je Deretić predstavio svoje izlaganje o doseljavanju Albanaca na Balkan;[8] Treći kongres Instituta za staroslovenske i staroazijske civilizacije je održan od 12. do 14. maja 2010. godine, i tu je predsedavao sekcijom o srpsko-rašanskoj kulturi.[9] Politička karijera Kasnije je bio na listi Demokratske zajednice Srbije Obrena Joksimovića.[4] U decembru 2009. godine, pokušao je da učestvuje na ponovljenim lokalnim izborima u opštini Voždovac, kao nosilac liste Pokret za Voždovac[10], ali ta lista nije ispunila neophodne uslove za učešće na izborima. Godine 2011. osnovao je udruženje građana Slobodna Srbija[11]. Deretićevo viđenje istorije Srba Deretić smatra da je istorija srpskog naroda izmenjena pod pritiskom Austrougarske i Vatikana na Berlinskom kongresu nakon čega u Srbiji počinje da se krije antička istorija srpskog naroda i srpskom narodu se nameće priča da je na Balkansko poluostrvo došao tokom Velike Seobe Slovena na Balkan. Deretić smatra da je današnja istorija o srpskom narodu napisana na osnovu odeljka Konstantina VII Porfirogenita „O narodima“. Po njemu ovaj odeljak je izmišljen i nekoliko vekova kasnije ubačen u njegovo delo „O upravljanju Carstvom“, kako bi se promenila istorija. Neke od tvrdnji o istoriji srpskog naroda koje promoviše Jovan I. Deretić su: Velike seobe Slovena na Balkan nije bilo već su Sloveni na Balkanu autohton narod koji su antički pisci drugačije nazivali. Tako da su Iliri, Tračani, Dačani idr. samo različita imena za srpski narod. Aleksandar Veliki je zapravo srpski vojskovođa Aleksandar Karanović i on je treći srpski vojskovođa koji je u svom pohodu na istok došao do Indije. Pre njega su to učinili Nino Belov i Serbo Makaridov. Ostali slovenski narodi su proistekli iz srpskog naroda. Hrvati su poreklom avarsko pleme koje je primilo srpski jezik. Srpsko pismo (srbica) je najstarije evropsko pismo iz koga su se razvila sva kasnija evropska pisma.[12] Srbi su dobili Kosovsku bitku 1389. godine. Dušanovo carstvo je obuhvatalo značajno veće teritorije. Deretić o srpskom imenu Deretić navodi da je Serbon poštovan kao vrhovni bog kod Srba koji je bio prisutan svuda gde je srpski narod dosegao. Da li je sam bog dobio ime po narodu, ili narod po bogu, kako kaže, još nije otkriveno. Serbon ima i svoje dvojnike kod drugih naroda, Grka i Rimljana, ali se njegova uloga ni kod njih nije promenila, obrazlaže Deretić. Serbon je bio bog rata, ratničkog staleža kod Srba. Deretić tvrdi da je prvi koji je dao pravilan toponim o srpskom imenu bio Herodot. Herodot kaže da se na Sredozemnom moru, tačnije na istočnom delu Sredozemnog mora nalazi jedan zaliv za koji su stari Grci mislili da je jezero. Herodot to jezero naziva „serbonidos limne“ na starogrčkom jeziku, što Deretić proizvoljno tumači kao „srpsko jezero“. Drugi oblik čistog srpskog imena Deretić nalazi kod rimskog pisca Plinija i geografa Ptolemeja. Obojica, tvrdi Deretić, upotrebljavaju ime „Serbi“ narod koji Deretić definiše kao Srbe u predelu Kavkaza. Što se tiče srpskog imena na predelu evropskog kopna, Deretić Ptolemejevo pominjanje grada Serbinon na Savi, današnji Zagreb, dovodi u vezu sa navodnim starovekovnim Srbima. Na predelu antičkog Epira Deretić nalazi tri toponima o navodnom srpskom imenu, Serbijani, Serbijana i Serbijane. Na predelu antičke Grčke, tačnije u Arkadiji navodi mesto koje se naziva Serbon. Deretić smatra da je mesto dobilo ime ako ne po samom bogu Serbonu onda po hramu tog boga koji se na tom mestu navodno nalazio. Zatim u Meseniji, nalazi mesto koje se zove Serbota, u Lakoniji mesto koje se zove Serbojka. U Engleskoj, na britanskom ostrvu, Deretić tvrdi da je postojalo mesto koje se zvalo Serberijam, i to ime je navodno očuvano kroz ceo antički i srednjovekovni period sve do 15. i 16. veka kada je taj naziv promenjen u Salzberi, ističe Deretić. To su nazivi u kojima je navodno očuvano „pravilno srpsko ime“. Pored ovih, Deretić nalazi nešto izmenjena srpska imena u kojima je došlo do zamene jednog od suglasnika, pa tako za grad Sofiju koji se u antičkom zvao Serdika, Deretić tvrdi da se zvao Serbika. Inače, što se tiče pravog, odnosno izvornog naziva za Srbe, Deretić tvrdi da on glasi „Serbi“...

Ammianus Marcellinus - The Later Roman Empire (A.D. 354 - 378) Amijan Marcelin - Kasno Rimsko carstvo (AD 354 -378) Penguin, 1986. Mek povez, 506 strana, potpis bivseg vlasnika na predlistu. Pet karata na kraju je odvojeno od poveza, pa ih je neko lepio selotejpom (vidi slike). RETKO! Amijan Marcelin - Istorija Amijan Marcelin (lat: Ammianus Marcellinus, rođ. između 325.-335. god.-umro oko 400. god.) bio je rimski oficir helenskog porekla i istoričar. Njegova Istorija (Res Gestae= bukvalno Istorijski podvizi ), napisana na latinskom jeziku, iako samo delimično sačuvana, predstavlja najznamenitije delo rimske istoriografije posle Tacitovih, a ujedno je i poslednje veliko delo antičke istoriografije. Sadržaj 1 Antiohijski aristokrata 2 Carski gardista 3 Istoričar 4 Istorija 5 Literatura Antiohijski aristokrata O životu Amijana Marcelina znamo gotovo isključivo zahvaljujući autobiografskim podacima iz njegove istorije. Rodio se najverovatniji u sirijskoj metropoli Antiohiji, negde između 325. i 335. godine. Može se samo pretpostaviti da je bio iz porodice koja je pripadala gradskoj aristokratiji - kurijalima (curiales), čije interese rečito zastupa u nekoliko slučajeva. Zahvaljujući društvenom položaju i porodičnom bogatstvu, Amijan se verovatno školovao u rodnom gradu koji je u to vreme bio čuven po svojim retorskim školama i tradicijama antičke paganske učenosti. Kasnije je izgleda bio korespodent sa učiteljem besedništva Libanijem, jednim od najčuvenijih paganskih intelektualaca 4. veka. Carski gardista Kao mladić Amijan je postao član elitnog gardijskog odreda protektora (protectores domestici), iz koga su regrutovani budući oficiri, pa i carevi (Dioklecijan i Jovijan). U sastavu jedinice Amijan je 353. god bio u pratnji Ursicina, zapovednika rimske konjice na Istoku (magister equitum Orientalis) čiji se štab nalazio u Nizibisu, važnoj tvrđavi isturenoj prema Persiji. Kada je 354. sumnjičavi Konstancije II uklonio cezara Gala, svog predstavnika na Istoku i sinovca, i Ursicin je pozvan u Milano da se opravda pred carem. Prateći svog komandanta, Amijan je krenuo put Italije, a zatim u Galiju gde je u Ursicinovoj pratnji učestvovao u atentatu na uzurpatora Silvana u Kelnu 355. godine. Ursicin je sada postao zapovednik galskih vojski, ali je komanda u leto 356. poverena novopostavljenom cezaru Julijanu, koji je svojom energijom, obrazovanjem i asketizmom stekao trajnu Amijanovu naklonost. Međutim, novi rat sa Persijom je otpočeo i Ursicin je sada poslat na Istok, a Amijan Marcelin je, kao jedan od mlađih članova garde, služio kao komandantov kurir. Pošto je zahvaljujući svojoj umešnosti spasao Ursicina i njegov štab od zarobljavalja u blizini Nizibisa, Amijan je sa svojim nadređenima poslat u utvrđenu Amidu (današnji Dijarbakir u Turskoj). Grad je ubrzo opsednut i posle teške opsade od 72 dana morao se predati persijskom kralju Šapuru II. Ursicin i nekolicina njegovih ljudi, uključujući i Amijana, uspeli su ipak da se spasu i sklone u bezbednu Antiohiju. Nakon pada važnog pograničnog grada, Ursicin je smenjen, a Amijan je izgleda ostao u službi pri štabu u rodnoj Antiohiji. Znamo još da je 363. učestvovao u zlosrećnom Julijanovom pohodu na Persiju, ali nam nije poznato u kakvom svojstvu. U nauci se atraktivno, ali nedovoljno osnovano predlagalo da je mogao biti zapovednik jednog odreda koji je opsluživao opsadne sprave. Posle Julijanove smrti, vratio se u Antiohiju i povukao iz vojne službe ili je možda bio otpušten po nalogu novog cara Valentinijana I 364. godine. Istoričar Šta se dalje dešavalo sa Amijanom, znamo samo u crticama. Izgleda da je u Antiohiji počeo da prikuplja materijal iz različitih oblasti ljudskog znanja i dopunjava beleške koje je možda vodio tokom svoje vojne službe. Posetio je Egipat gde se divio kulturnom središtu Aleksandrije, ali i drevnim spomenicima Tebe. Nešto posle velikog podvodnog zemljotresa 21. jula 366. godine obišao je i Peloponez. Vratio se zatim u Antiohiju i 371. bio prisutan na suđenjima lokalnoj aristokratiji, kojoj je i sam pripadao, a koja je optužena za bavljenje magijskim obredima. Moguće je da se i sam istoričar našao na širem spisku osumnjičenih. Najzad, nešto posle 378. otputovao je u Rim, prestonicu Carstva kojoj se, kao paganin i rimski tradicionalista, neizmerno divio. U Večni grad, u kome je želeo da završi i prezentuje svoju Istoriju, stigao je preko Trakije gde je posetio jednu od pozornica fatalne bitke kod Hadrijanopolja. Iako je kao bivši gardista uživao položaj člana konjaničkog staleža (perfectissiumus), koji je na rimskoj društvenoj lestvici bio odmah ispod senatorskog, Amijan nije naišao na otvorenu dobrodošlicu među rimskim patronima umetnika i učenjaka. Sa gorčinom i sarkazmom istoričar beleži da kada je 383. u Rimu zavladala nestašica žita, gradski prefekt naredio svim strancima da napuste Grad, ali je ipak dozvolio da preko 3000 plesačica i drugih zabavljača ostane pri prebogatim domaćinstvima aristokrata. Amijan je kasnije ipak uspeo da stekne naklonost i podršku rimskih patricija, a među njima su mogli biti paganski senator Simah Mlađi i Konstancijev šurak hrišćanin Ipatije. Njegovo delo je većim delom objavljeno i steklo je poštovanje pre nego što mu je sugrađanin iz Antiohije, Libanije uputio čestitku u pismu iz 392. godine. Amijan je izgleda svoje delo završio pre 397. i verovatno je nedugo zatim i umro. Istorija Po sopstvenim rečima Amijan je sastavio istoriju Rimskog carstva od Nerve (96.-98) do velikog rimskog poraza u bici kod Hadrijanopolja 378. godine. Istorija je međutim sačuvana samo delimično, tačnije sačuvan je njen drugi deo: od početne 31 knjige do nas su stigle knjige od 14. do 31. koje opisuju period od 353. do 378. godine. Pri izboru vladavine Nerve za početak svog dela, Amijan je izgleda želeo da se nadoveže na Tacitove Istorije (68–98.). Tacit mu je bio uzor i po drugim merilima, ali se osećaju uticaji i Cicerona, Tukidida i Salustija. Izgubljene knjige su verovatno bile kompilativnog karaktera, ali bi nam danas svakako poslužile kao pouzdan izvor za događaje 3. i prve polovine 4. veka. Opis perioda u kome je sam autor živeo predstavljao je izgleda kvalitativnu i kvantitativnu polovinu Istorije. Amijan je bio vrlo posvećen idealu nepristrasnosti, ozbiljno je shvatao zadatak istoričara bez želje da sklizne u trivijalnost, vrlo je ubedljivo predstavljao dramatične trenutke poput opsade Amide kojoj je lično prisustvovao, kao i psihološke portrete vladara i drugih aktera događaja. Obično se Amijanova istorija jednostrano i uprošćeno ocenjuje kao panegirik Julijanu, što ona i jeste, ali neznatnim delom pošto i sam autor podvlači i one poteze i osobine koji nisu služili na čast poslednjem paganskom caru. Sa druge strane, Amijan je umetnuo u svoje delo i danas nama vrlo dragocene geografske-etnografske eskurse o raznim provincijama i krajevima Carstva (Istok, Trakija, Galija, Rim...) kao i o narodima koji žive na rimskim granicama (Persijanci, Huni, Alani...). Iako paganin, Amijan se u nekoliko navrata izjašnjavao vrlo povoljno i tolerantno prema hrišćanstvu, mada se, pre svega usred koncepcije dela, ne osvrće previše na prilike u hrišćanskoj crkvi i carskoj politici prema njoj. Poraz koji su Goti naneli Valensu kod Hadrijanopolja 378. godine, Amijan je izgleda smatrao upečatljivim krajem jedne epohe tako da se odlučio da sa tim događajem završi svoju istoriju. Iako Grk, Amijan je pisao svoju istoriju na latinskom, jeziku koji je dobro upoznao tokom retorskog školovanja u Antiohiji, kao i tokom službe u gardi pošto je latinski sve do početka 7. veka ostao zvanični jezik rimsko-vizantijske vojske. Izbor latinskog za jezik na kojem je pisao možda je bio diktiran Amijanovoj okrenutosti rimskoj veličini i tradicionalizmu. Amijanov latinski nije raskošan kao jezik klasične književnosti Avgustovog doba ali verovatno odražava govor period u kome je autor živeo. Što se izvora tiče, Amijan je, kao što je već spomenuto, tokom svoje vojne službe mogao voditi neku vrstu kratkog dnevnika. Docnije je, kao neobično savestan i temeljan istoričar, izgleda koristio raznoliku dokumentarnu građu, autentična carska pisma, pa čak i javne natpise. Dosta beleški napravio je zapisujući sećanja svedoka događaja od visokih dvorana, poput Julijanovog vernog komornika evnuha Euterija koga je sreo u Rimu, do anonimnih učesnika u velikim događajima, poput Valensovog gardiste koji je bio uz cara na samrti. Najzad, Amijan je dosta putovao, obilazio poprišta različitih događaja i možda o ponečemu diskutovao sa svojim savremenicima i poznanicima kao što su bili Libanije i Aurelije Viktor. Koristio je i neke danas izgubljene narativne izvore npr zbirku carskih biografija nastalu sredinom 4. veka koja se u nauci naziva Kaisergeschichte. Amijanova Istorija donela je svom autoru slavu već za života. Međutim, izgleda da je već u 5. veku dobar deo uvodnih knjiga izgubljen, verovatno zbog svog kompilatornog karaktera. Početkom 6. veka pesnik i gramatičar Priscijan spominje poimence Amijana kao svoj izvor, a nešto kasnije ga je stilski i tematski sledio Kasiodor. Nakon toga, Amijanovo delo palo je u zaborav, ali je sačuvano zahvaljujući trudu i interesovanju srednjovekovnih kaluđera. Od ukupno 16 sačuvanih rukopisa, dva najstarija su nastala u 9. veku u nemačkim benediktinskim manastirima Hersfeld i Fulda, a ostali potiču iz 14. i 15. veka. Naučnoj, pa i široj javnosti, Amijana je otkrio humanista Pođo Bračolini (1380.-1459.),`pronalazač` nekoliko Ciceronovih govora i Lukrecijevog spisa O prirodi stvari. Kako bi došao do fragmenata Amijanovog dela Bračolini je morao da potkupi jednog od monaha iz opatije Hersfeld. Danas, kada se period Pozne antike posmatra kao jedna od zanimljivijih oblasti u istoriografiji, čija se pojmovi i problemi stalno redefinišu i dopunjuju, Amijanovo delo uživa veliki ugled, pa i popularnost.

Edicija “Srbija 1914-1918”, prvo kolo 1-10 1. SRBIJA U RATU 1914-1916 2. SRPSKI RATOVI 3. 14. VELIKI RAT 4. PROKLETI SA AZINARE 5. GAVRILO PRINCIP 6. SRBIJA 1914-1918 RATNI CILjEVI 7. SRBIJA U PRVOM SVETSKOM RATU 8. RASPEĆE SRPSKOG NARODA U SREMU 1914 9. SRPSKA PISMA IZ SVETSKOG RATA 1914-1918 10. SRBI NA KORZICI Izdavač / Saizdavač: RTS, IK Prometej Nagrada: Izdavački poduhvat 2014. godine SRBIJA U RATU 1914-1916 Katarina Šturceneger Prevod: Milivoje Marković Pogovor: akademik Vladimir Stojančević Format: 15x21 Broj strana: 228 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0907-3 Knjiga je toliko veran eho viđenih i proživljenih stvari, da slobodno možemo reći da svako njeno poglavlje predstavlja dokument. Iako autorka često piše potpuno iz srca, time se ne gubi na istorijskoj verodostojnosti, baš naprotiv. Katarina Šturceneger je Švajcarkinja nemačkog porekla, koja je za vreme rata radila u Crvenom krstu, a u knjizi su sakupljena njena iskustva, propraćena sa 120 fotografija koje je snimila sama. SRPSKI RATOVI Bruno Barili Prevod: Marija Živković Fiati Pogovor: Radovan Popović Format: 15x21 Broj strana: 144 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0915-8 Pisac ovog dnevnika, osobene proze o našoj golgoti, jeste jedna neobična ličnost. U našoj nepoznat, a u njegovoj domovini Italiji istoričari književnosti i muzike tvrde da je reč o izuzetnom stvaraocu, čak najvećem u dvadesetom veku. U nas on je jedino poznat po tome što je otac znamenite slikarke Milene Pavlović Barili. U svojim reportažama i izveštajima on otkriva svoj raskošni spisateljski dar. Skreće pažnju čitalaca na narod koji se bori za pravdu i slobodu. 14. VELIKI RAT Oliver Janc Prevod: Miloš Kazimirović, dr Ira Prodanov Krajišnik, Ljiljana Bugarski Redakcija celog prevoda: Miloš Kazimirović Format: 15x21 Broj strana: 492 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0911-0 Koristeći brojne savremene izvore, ugledni profesor istorije u Berlinu Oliver Janc u sagledavanje Prvog svetskog rata unosi jednu novu perspektivu koja će promeniti dosadašnju sliku, pre svega Zapadnog fronta, u ratni prizor s puno lica, koji pored političke i ekonomske, ima i ljudsku dimenziju. Kad govori o pojedinačnim sudbinama knjiga prosto oduzima dah. Globalna slika rata bez doterivanja činjenica! PROKLETI SA AZINARE Luka Gorgolini Prevod: Ivan Dimitrijević Format: 15x21 Broj strana: 254 Pismo: ćirilica Povez: tvrd Pisac je mlad istoričar, iz Bolonje. Knjiga govori o odiseji zarobljenih austrougarskih vojnika u Prvom svetskom ratu koji su se u toku povlačenja srpske vojske preko Albanije zadesili u toj velikoj grupi ljudi. Delo zapravo prikazuje njihova stradanja, jer su po pristanku u Valonu, tada grad pod italijasnkom kontrolom, prebačeni na jedno ostrvo u Italiji (Azinara), gde su pretrpeli još jednu golgotu u vidu epidemije kolere i ostalih problema, zbog čega je to ostrvo nazvano Đavolovim. Bizarno je što je među tim zarobljenicima, po zvaničnoj evidenciji, najviše bilo Srba (4.874). Dakle, to je bio, u suštini, rat u kojem su Srbi ratovali između sebe. GAVRILO PRINCIP Dokumenti i sećanja Miloš Ković Format: 15x21 Broj strana: 1000 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0913-4 O Sarajevskom atentatu i njegovim izvršiocima napisana je dosad čitava biblioteka knjiga. Nažalost, ogroman deo te literature nije nastao u cilju objektivnosti utvrđivanja istine, nego zbog raznih političkih tendencija i ličnih računa i obračuna. Sami atentatori i njihovi najbliži saučesnici ostavili su vrlo malo dokumenata i ispovesti o sebi i svom činu. U ovoj knjizi su prvi put u ovolikom obimu sabrana najznačajnija sećanja i svedočenja njihovih savremenika, istomišljenika i saboraca, islednika i branilaca, tako da sada čine novu, kompaktnu celinu. SRBIJA 1914-1918 RATNI CILjEVI Đorđe Stanković Format: 15x21 Broj strana: 484 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0912-7 Najnoviji rad prof. dr Đorđa Stankovića, pojavljuje se kao plod višedecenijske potrage, ponuđen u jednom sintetizovanom obliku, najpre studentima istorije i kolegama po stručnom i naučnom interesoavnju, ali i široj kulturnoj javnosti. Istovremeno, to je odgovor na višestruke izazove, neophodnost da se objavljeni tekstovi dopune novim saznanjima i pogledima, ali i da se glas nauke digne protiv njene zloupotrebe, nenaučnosti iskrivljene svesti, kratkoće i nekulture pamćenja, unošenja dnevnopolitičkih potreba i nedopustivog revizionizma u tumačenju istorijskih problema i procesa. SRBIJA U PRVOM SVETSKOM RATU Ilustrovana hronologija Đorđe Đurić Format: 15x21 Broj strana: 473 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0918-9 Knjiga je napisana strogim naučnim pristupom, ali jasno i jednostavno, stilom i jezikom pristupačnim i za širu čitalačku publiku. Mnoge ocene, date u njoj, deluju sveže i originalno. Đorđe Đurić je pokazao veliko znanje i snalažljivost u ogromnom materijalu. Njegove britke a jednostavne analize i zaključci zasnovani su na izvornoj građi iz raznih institucija u zemlji i inostranstvu, te na materijalu iz ličnih kolekcija, štampe, te na istoriografskim i drugim monografijama. RASPEĆE SRPSKOG NARODA U SREMU 1914 Toša Iskruljev Predgovor: dr Slobodan Bjelica Format: 15x21 Broj strana: 392 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0914-1 Kada je završio Veliki rat, pouzdani istoričar i istraživač, Todor Toša Iskruljev, krenuo je redom po Sremu, od sela do sela, i popisivao imena svih žrtava. Ovaj njegov rad, publikovan u autorskom izdanju 1936, zarad čuvanja bratstva i jedinstva u Novoj Jugoslaviji, od 1945. nije bio poželjan jer je svedočio o teškim zločinima koje je Mađarska vojska počinila u Sremu 1914. godine. Tek se sada ispravlja velika nepravda i ovo rodoljubivo delo koje donosi podatke o brojnim našim žrtvama biće dostupno i upotpuniće podatke o tužnim i beskrajnim našim žrtvama. SRPSKA PISMA IZ SVETSKOG RATA 1914-1918 Vladislav Pandurović Format: 15x21 Broj strana: 300 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0916-5 U Beču je od početka Velikog rata postojalo cenzorsko odeljenje, sastavljeno ponajviše od penzionisanih oficira koji su kontrolisali svu prepisku ratnih zarobljenika i interniraca. Pisma su kontrolisana po jezicima: srpski, hrvatski, slovenački, češki, ukrajinski, rusinski, slovački, nemački, mađarski... ukupno 24 odeljenja. Vladislav Pandurović je kao cenzor za srpska pisma pročitao oko 30.000 pisama iz svih srpskih krajeva, uočio da u njima počiva ogromno narodno blago koje treba sačuvati. SRBI NA KORZICI Zoran Radovanović Pogovor: dr Vidoje Golubović Format: 15x21 Broj strana: 200 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0917-2 Jedan od motiva za priređivanje ove knjige je činjenica da je u Srbiji postojao svojevrsni kult saveznika u Prvom svetskom ratu. To se naročito ticalo Francuske. Ova knjiga treba da bude podsećanje na to savezništvo, na zajedničku borbu, herojstvo i slavu. Istovremeno, ona je svedočanstvo o stradanjima - više od 48.000 mrtvih na Korzici, među kojima je najviše Srba - ali o svakodnevnom životu u izbeglištvu. U tom smislu, posebno su interesantna poglavlja: Školovanje srpskih đaka u Korzici u Francuskoj 1915-1919. i „Srpski dan` u sto hiljada francuskih škola, kao i Spisak rođenih, venčanih i umrlih lica Srba-izbeglica. povez: tvrdi pismo: ćirilica jezik: srpski Izdavač / Distributer / Uvoznik: RTS TV. POL.

The Struggle for Mastery in Europe 1848 - 1918 A.J.P.Taylor 1954 tvrde korice zlatotisak 637 str odlično očuvana sa minimalnim tragovima habanja po obodu korice Borba za gospodarenje u Evropi 1848-1918 A.J.P.Tailor Borba za majstorstvo u Evropi 1848–1918 je naučna istorijska knjiga engleskog istoričara A. J. P. Tailora i bila je deo „Okfordske istorije moderne Evrope“, koju je objavio Clarendon Press u Oksfordu u oktobru 1954. U članku za Time and Tide u novembru 1942, Tejlor je napisao da „iako su bezbrojne knjige napisane o izolovanim epizodama, priča o borbi za ovladavanje Evropom nikada nije pokušana“. On je dodao: „Nemački istoričari to ne mogu da urade, jer im se borba (to je otpor nemačkoj dominaciji) čini samo pogrešnom; američki istoričari to ne mogu da urade, jer ne shvataju šta je u pitanju“. On je zaključio: „Bila bi to odlična prilika za engleskog istoričara, ako bi se mogao naći sa pravim standardima učenja i razumevanja“.[1] Međutim, Tejlor je prekinuo pisanje knjige da bi završio Kurs nemačke istorije, koji je objavljen u julu 1945. Tejlor je već znao nemački i francuski i mogao je da se snađe sa italijanskim. Odlučio je da bi učenje ruskog jezika bilo korisno za pisanje knjige, pa je i njega naučio.[2] Između 1941. i 1944. napisao je 100.000 reči; do septembra 1952. završio je 180.000 reči; do početka 1953. skoro je završio knjigu.[3] Knjiga je objavljena u oktobru 1954. Njena centralna tema je borba između velikih sila za dominaciju u Evropi između revolucija 1848. i završetka Velikog rata. Kao što je Tejlor napisao: U prirodnom stanju koje je zamišljao Hobs, nasilje je bilo jedini zakon, a život je bio `gadan, surov i kratak`. Iako pojedinci nikada nisu živeli u ovakvom prirodnom stanju, velike sile Evrope su to uvek činile... Međutim, Evropa je poznavala gotovo isto toliko mira koliko i rat; i duguje ove periode mira Balansu snaga. Nijedna država nikada nije bila dovoljno jaka da pojede sve ostalo; a međusobna ljubomora velikih sila sačuvala je čak i male države, koje se nisu mogle očuvati. Odnosi velikih sila odredili su istoriju Evrope. Ova knjiga se bavi njima u poslednje doba kada je Evropa bila centar sveta.[4] Tejlor ispituje sposobnost velikih sila da vode rat uzimajući u obzir njihovo stanovništvo, potrošnju na odbranu po glavi stanovnika, proizvodnju uglja i čelika i proizvodnu proizvodnju. On je smatrao da određivanje snage države zahteva procenu njenih ekonomskih resursa.[5] Tejlor je odbacio ideju o sudbini ili neizbežnosti: „Nijedan rat nije neizbežan dok ne izbije“.[6] Pregled sadržaja Uvod: Velike sile Evrope -- Diplomatija revolucije 1848 -- Diplomatija revolucije 1849-50 -- Kraj svetog saveza 1852-3 -- Krimski rat 1854-6 -- Kongres Pariza i njegove posledice, 1856-8 -- Italijanski rat i prekid naseljavanja Beča, 1858-61 -- Poljska kriza i kraj francusko-ruske Antante, 1861-3 -- Bizmarkovi ratovi: Poraz Austrije, 1864-6 - Izolacija Francuske, 1866-70 - Kraj francuskog primata, 1870-5 - Velika istočna kriza, 1875-8 - Bizmarkovi savezi, 1879-82 - slom `liberalnog saveza` i njegove posledice, 1882-5 -- Trijumf diplomatije: bugarska kriza, 1885-7 -- Sklapanje francusko-ruskog saveza, 1888-94 -- Neuspešna kontinentalna liga, 1894 -7 -- Era `svetske politike`, 1897-1902 -- Poslednje godine britanske izolacije: stvaranje anglo-francuske antante, 1902-5 -- Formiranje trojne antante, 1905-9 -- Godine anglo-nemačkog neprijateljstva, 1909-12 - Balkanski ratovi i posle, 1912-14 - Izbijanje rata u Evropi, 1914 - Ratna diplomatija, 1914-18. Prijem Asa Brigs je napisao povoljnu recenziju u kojoj je navela da je jedna od najzanimljivijih karakteristika knjige njeno odbijanje da se nemačka tumačenja istorije uzimaju kao nominalna vrednost ili da se previše oslanja na Die Grosse Politik. Dodao je da „ponekad treba da se odmorimo i tri puta razmislimo o njegovim briljantnim epigramima; ponekad čeznemo za detaljnijim proučavanjem ekonomske i socijalne pozadine diplomatije... Ali šta god da uradimo biće pod uticajem onoga što je on uradio, jer je on ponovo otvorio devetnaesti vek, a ne zatvorio ga“.[7] Američki istoričar Gordon A. Craig pohvalio je Tejlora: „Ono što ovu studiju o evropskoj diplomatiji čini najboljom od Langerovih tomova o periodu posle 1870. godine je njegova sposobnost da jasno stavi pred čitaoce glavne događaje iz tog perioda, dok istovremeno pružajući im posredne i apsorbujuće izveštaje o politici i ambicijama pojedinačnih sila i državnika, promenljivim diplomatskim opredeljenjima i krizama i ratovima koji su ispunili period“.[8] E. H. Carr je u Times Literari Supplementu napisao da Tejlor „nije... napisao istoriju odnosa između evropskih naroda: vojne operacije i ekonomski odnosi su zanemareni. Njegov rad je diplomatska istorija u najstrožem smislu; i tako apstrakcija, iako je neophodna i vredna za specijaliste, manje se uklapa u koncepciju opšte istorije... ono što možda opravdava odvojenost diplomatije u ovom periodu je to što ona u izvesnoj meri odgovara realnosti situacije”. Međutim, Tejlorova „detaljna i prodorna analiza... bogatstvo detalja i... nepogrešiva upornost... njegova oštra kritička sposobnost i budna spremnost da ospori ortodoksna mišljenja čini sigurnim da će njegova tumačenja i nagađanja, bila prihvaćena ili ne, budući istoričari moraju uzeti u obzir“.[9] V. E. Mosse je u Engleskom istorijskom pregledu žalio zbog mešanja mišljenja i činjenica i rekao da je „njegov opšti ton pre ikonoklastičan nego autoritativan... Prečesto su stvarni bljeskovi uvida narušeni g. Tejlorovim naprezanjem nakon efekta; vreme i opet se zdrav razum i tačnost žrtvuju na oltaru urednog epigrama, pametnog paradoksa ili jednostavno nezaboravne fraze“.[10] Slično, Henri L. Roberts, u Foreign Affairs-u, požalio se da je knjiga „previše sklona da preokrene sva prethodna tumačenja“.[11] The Times Literari Supplement je 1995. godine štampao listu 100 najuticajnijih knjiga objavljenih od 1945. Sistem međunarodne represije okončan je padom Meterniha 1848. Sukobni ideali međunarodne revolucije i kolektivne bezbednosti nastali su sa Lenjinom i Vilsonom 1918. Nacionalizam, ublažen ravnotežom snaga, dominirao je Evropom u poslednjih sedamdeset godina. Oslanjajući se na obilje diplomatskih dokumenata, A. J. P. Tailor ispituje odnose velikih sila, kada je Evropa još uvek bila centar sveta. Napisana u karakteristično žustroj prozi, ovo je izazovna i originalna diplomatska istorija, koja takođe razmatra političke i ekonomske sile koje su kontinentalni rat učinile neizbežnim.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mediteranski brevijar Glas koji dolazi iz Srednje Evrope – iz kontinentalnog sveta, sa širokih hrvatsko-panonskih nizina – napisao je, evo, genijalnu knjigu o Mediteranu, nepredvidivu i blistavu, koja jednako obogaćuje kulturnu istoriografiju kao i književnost o moru s njenim hiljadugodišnjim bogatstvima, koja su ravna blagu potonulom u morske dubine. Predrag Matvejević je u isto vreme čovek s obale. Rođen u Mostaru, u Hercegovini, samo pedesetak kilometara daleko od Jadrana, očaran već u detinjstvu rekom i mediteranskim podnebljem, pitao se zašto je rub uz more ponegde tako uzak a razmak kratkotrajan ili pak zbog čega pojedini stanovnici, odmaknuvši se od morske strane, menjaju odjednom običaje i pevaju drugačije pesme. – Klaudio Magris Predrag Matvejević (Mostar, 7. oktobra 1932 — Zagreb, 2. februara 2017)[1] bio je bosanskohercegovački i hrvatski pisac, publicist, hrvatski i italijanski državljanin, član Akademije nauka i umjetnosti BiH od 2002. godine. Matvejević pripada među najprevođenije hrvatske književnike u svetu.[2] Njegovo najpoznatije delo `Mediteranski brevijar` prevedeno je na 23 jezika.[3][4] Biografija Matvejević se rodio u Mostaru 1932. godine, od oca Vsevoloda Nikolajeviča Matvejevića, ruskog porekla, rođenoga u ukrajinskoj Odesi, koji je nakon povratka iz ratnog zarobljeništva u Nemačkoj u Mostaru bio sudija 1945. godine. Prema Predragovim izjavama na HRT-u 2012, njegov otac je imao boljševička uverenja i velike simpatije prema ruskoj kulturi iako su njegov otac i brat umrli od gladi u Gulagu. Predragova majka Angelina (r. Pavić) bila je Hrvatica iz BiH, a njena strana porodice imala je bitan uticaj na njegovo rano obrazovanje u katoličkoj sredini. Nakon školovanja u rodnom Mostaru, gde je bio i partizanski kurir, započinje studije francuskog jezika i književnosti u Sarajevu koje je završio u Zagrebu. Godine 1967. doktorirao je na univerzitetu Sorbona u Parizu[1] disertacijom o angažovanom i prigodnom pesništvu. Od 1959. do 1991. godine predavao je francusku književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Zagrebu.[1] Za vreme ratnih sukoba u Hrvatskoj, kao penzioner, napustio je Zagreb i od 1991. do 1994. predavao je slovensku književnost na Trećemu pariskom univerzitetu (Nouvelle Sorbonn). Od 1994. do 2007. predavao je srpski i hrvatski jezik i srpsku i hrvatsku književnost na Rimskom Univerzitetu La Sapienza.[1] Matvejević je primio jedan počasni doktorat u Francuskoj (Perpinjan) i dva u Italiji (Đenova, Trst), a dodeljen mu je 2002. godine i počasni doktorat na Univerzitetu `Džemal Bijedić` u njegovu rodnom Mostaru. Matvejević je je jedan od najprevođenijih hrvatskih autora u svetu. Njegov `Mediteranski brevijar` preveden je na 23 jezika (samo u Italiji prodat je u više od 300.000 primeraka), a `Druga Venecija` preko 10.000 primeraka. Matvejevićevu publicistička knjigu `Jugoslavenstvo danas`, koja je bila vrlo čitana u bivšoj SFR Jugoslaviji uredili su Jovan Radulović i Rajko P. Nogo a objavio je beogradski BIGZ 1984. kao džepno izdanje u 30.000 primeraka. Bio je predsednik Hrvatskog centra PEN-a od 1980. do 1989. godine.[1] Bio je počasni doživotni potpredsednik Međunarodnog PEN kluba u Londonu od 1990. godine[1]; predsednik Naučnog veća mediteranskog laboratorija u Napulju. Bio je savetnik za politiku prema Sredozemlju u Evropskoj komisiji i član Saveta političke stranke SRP kojom je predsedavao Stipe Šuvar u Zagrebu. Matvejević je 1989. godine, zajedno sa Miloradom Pupovcem, Žarkom Puhovskim i Brankom Horvatom i uz podršku generala Koče Popovića , bio među osnivačima Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), prve nezavisne političke asocijacije u tadašnjoj SFR Jugoslaviji, koja je imala službeni slogan `Jugoslavija, ili rat!` i u Zagrebu je prethodila osnivanju nacionalnih stranaka HSLS, i HDZ. Bio je član Saveta levog časopisa Novi Plamen. Na parlamentarnim izborima u Hrvatskoj 1992. godine bio je službeni kandidat za poslanika u Hrvatskom saboru na stranačkoj listi projugoslovenske Socijalno-demokratske unije. Godine 1999. bio je, kao državljanin Italije, kandidat italijanskih komunista na izborima za parlament EU. Nosilac je odlikovanja koja su mu dodelili predsednici Republike u Francuskoj (Legija časti), Hrvatskoj (Red Danice hrvatske), Sloveniji i Italiji. Predrag Matvejević je 2020. godine dobio posthumnu francusku književnu nagradu Jean d`Ormesson za knjigu `Mediteranski brevijar`.[4] Osude i klevete Dana 10. novembra 2001. Predrag Matvejević je u zagrebačkom Jutarnjem listu objavio tekst pod nazivom Naši talibani. U tom novinarskom članku zahtevao je da neki sud `stroži od Haškoga tribunala`, poput komunističkih `sudova koji su sudili kolaborantima fašizma` presudi književnicima Dobrici Ćosiću, Matiji Bećkoviću, Momi Kaporu, Rajku Petrovu Nogu, Gojku Đogu, Ivanu Aralici, Anđelku Vuletiću i Miletu Pešordi kao `kvislinškim piscima` odgovornim za zločine počinjene u agresiji na BiH, pisao je Matvejević. Pešorda je u nedeljniku `Fokus` tvrdnje P. Matvejevića imenovao verbalnim političkim atentatom `Matvejevićev verbalni atentat na Pešordu`, (Fokus br.81., str.2., Zagreb, 29. novembar 2001). Jedini od svih pomenutih tužio je Matvejevića Općinskom sudu u Zagrebu za klevetu i započeo parnicu u martu 2003. Dana 2. 11. 2005. Matvejević je proglašen krivim za zlodelo klevete i uvrede Mileta Pešorde i osuđen je na petomesečnu uslovnu kaznu, objavu presude u Jutarnjem listu o svom trošku i da plati 5000 kuna sudskih troškova. Matvejević se nije žalio na presudu već je, s direktnom podrškom hrvatskog premijera i predsednika HDZ-a Ive Sanadera, pokrenuo međunarodnu kampanju protiv presude, koja je izazvala organizovani protest više istaknutih pisaca u Evropi. Izjavio je tada da bi žalbom priznao presudu i onog ko je presudu izrekao. Presuda je 20. decembra 2005. postala pravosnažna, a njenu zakonitost potvrdio je 23.09.2009. Vrhovni sud Hrvatske i odbio zahtev glavnog državnog odvjetnika Republike Hrvatske da poništi presudu. Veliki odjek u hrvatskoj javnosti dobili su članci `Matvejevićeva vješala za hrvatske književnike` Darka Kovačića u zagrebačkom nedeljniku `Fokus` od 11 .11.2005, i politološki esej Zdravka Tomca `Predrag Matvejević brani i zastupa velikosrpska i četnička stajališta`, objavljen u zagrebačkom nedeljniku `Fokus` 25. aprila. 2008. i analiza dr. Zvonimira Šeparovića `Kleveta je ozbiljan zločin`. Tadašnji predsednik Hrvatske Ivo Josipović imenovao je Matvejevića za predstavnika Republike Hrvatske u Međunarodnoj organizaciji frankofonih država, iznoseći tvrdnje u svom pismu Le Mondu da iako je pravosnažno osuđen, Matvejević nije počinio zločin klevete i uvrede. Zbog toga je potom Josipovića napalo udruženja hrvatskih sudija. Vladimir Gredelj (bivši predsednik udruženja hrvatskih sudija) je u kolumni u Večernjem listu nazvao takav postupak Josipovića bizarnim i sramotnim ocenivši to kao krajnje neprikladno, ujedno i uvredu Vrhovnog suda Hrvatske, Matvejevićevo imenovanje na državnu dužnost kao osobe koja je javno izjavila da ne priznaje hrvatske zakone.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PROPAST ZAPADA Nacrt za morfologiju istorije sveta OSVALD ŠPENGLER ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi.

Jugoslavija i Poljska u XX veku: međunarodni tematski zbornik radova sa konferencije Jugoslovensko-poljski odnosi u XX veku / Momčilo Pavlović, Andrzej Zaćminski, Pawel Wawryszuk Beograd 2017. Tvrd povez, ilustrovano, 529 strana + 4 strane sa fotografijama. Knjiga je nekorišćena (nova). J10 Svi radovi su na srpskom jeziku. Sadržaj: PREDGOVOR JASMINA MILANOVIĆ: Regionalna ženska udruženja — Mala Antanta žena i Jedinstvo slovenskih žena RADE RISTANOVIĆ:Jugoslovenska štampa o majskom puču u Poljskoj 1926. MILAN GULIĆ: Jugoslovenske kraljevske diplomate u Poljskoj 1919—1939 IVAN M. BECIĆ: Trgovinski odnosi Poljske i Kraljevine SHS/Jugoslavije 1919—1939 DRAGOMIR BONDŽIĆ: Prosvetna, naučna i kulturna saradnja Kraljevine SHS/Jugoslavije i Poljske između dva svetska rata TOMASZ JACEK LIS: Delatnost Lige poljsko-jugoslovenskih društava u međuratnom periodu BOJAN SIMIĆ: Poseta pukovnika Jozefa Beka Jugoslaviji maja 1936 JACEK TEBINKA: Poljska i Jugoslavija u strategiji delovanja Uprave za specijalne operacije 1940—1945. Sličnosti i razlike PIOTR ŽUREK: Poljaci u četničkim odredima Draže Mihailovića KOSTA NIKOLIĆ, NEBOJŠA STAMBOLIJA: Saradnja srpske i poljske antikomunističke emigracije u Velikoj Britaniji posle Drugog svetskog rata SLOBODAN SELINIĆ: Restitucija jugoslovenske imovine iz Poljske posle Drugog svetskog rata MOMČILO PAVLOVIĆ: Rad Društva poljsko-jugoslovenskog prijateljstva 1946—1948. ZDZISLAW BIEGANSKI: Društvo poljsko-jugoslovenskog prijateljstva 1946—1949 (1951) ANDRZEJ ZACMINSKI Politička i propagandna aktivnost jugoslovenske informbirovske emigracije u Poljskoj 1948—1956. RATOMIR MILIKIĆ: Pristupanje Jugoslavije i Poljske Savetu Evrope. Sličnosti i različitosti DRAGAN BOGETIĆ Jugoslavija i „Plan Rapacki`. Prilaz Jugoslavije i Poljske pitanju bezbednosti u Evropi LJUBODRAG DIMIĆ: Plan „Gomulka” i stavovi jugoslovenskog državnog i partijskog vrha o pitanju evropske bezbednosti 60-ih godina XX veka VLADIMIR LJ. CVETKOVIĆ: Jugoslovensko-poljski partijski odnosi u svetlu VII kongresa Saveza komunista Jugoslavije PAWEL WAWRYSZUK: Poljsko-jugoslovenski odnosi 1968. godine MICHAL JERZY ZACHARIAS: Putevi i bespuća revolucionarne misli. Slučaj Jana Vaclava Mahajskog i Milovana Đilasa SRĐAN CVETKOVIĆ: Disidenti i otpor komunističkom režimu u Srbiji (Jugoslaviji) i Poljskoj 1953-1989 JOANNA SZCZUTKOWSKA: Uticaj događaja iz 1968. u Poljskoj i Čehoslovačkoj na poljsko - jugoslovensku kulturnu saradnju MARIA EWA SZATLACH: Turistička trgovina između građana Poljske i Jugoslavije 70-ih i 80-ih godina XX veka MIHAL M. KOSMAN: Savezna Republika Nemačka i raspad Jugoslavije MILUTIN ŽIVKOVIĆ: Pobratimski gradovi Loznica i Plock 1968—1991 AGNIESZKA RYPEL: Multikulturalnost kao smisao postojanja? O nacionalnom identitetu jugoslovenskog pisca Ive Andrića DANUTA JASTRZEBSKA-GOLONKA: „Titoizam” kao kategorija vrednovanja društvenih promena. Kulturno-jezička slika Jugoslavije u poljskom prevodu romana Josipa Novakovića „Prima aprilis` TADEUSZ WOLSZA: Sa sportom na ratnoj nozi. Odnos komunističkog establišmenta u posleratnoj Poljskoj, srednjoj i istočnoj Evropi prema razvoju sporta i fizičke kulture (izabrani primeri) EWA BUJWID-KUREK: Bilateralni ugovori u odnosima Republike Poljske i postjugoslovenskih država

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cetvojezicno izdanje: Poljski Engleski Francuski Nemacki Aušvic (nem. Konzentrationslager Auschwitz) je bio najveći nacistički koncentracioni logor za masovno uništenje stanovništva. Nalazio se u južnoj Poljskoj, 50 km zapadno od Krakova i 286 km od Varšave. Ime je dobio po obližnjem gradu Osvjenćim (Aušvic na nemačkom). Nakon nemačke okupacije Poljske septembra 1939, Osvjenćim je priključen Nemačkoj i ime mu je promenjeno u Aušvic. U koncentracioni logor Aušvic ukupno je deportovano 1,3 miliona ljudi iz raznih delova Evrope. Od tog broja, ovde ih je pobijeno 1,1 milion[1][2], od toga milion Jevreja.[3] Većina žrtava je ubijena odmah po prispeću u logor u gasnim komorama Aušvica II u kojima je korišćen gas ciklon B. Ostali su umrli od sistematskog izgladnjivanja, prinudnog rada, nekontrolisanih epidemija, u egzekucijama streljanjem i u medicinskim eksperimentima. Među stradalima je i 19.000 Roma koji su ubijeni u julu 1944, i oko 83.000 Poljaka. Komandant logora Rudolf Hes je na Nirnberškom procesu svedočio da je do 2,5 miliona ljudi umrlo u Aušvicu. Do danas su sačuvani mnogi objekti logora Aušvic. Oni su zvanično pod zaštitom Državnog muzeja Aušvic-Birkenau, osnovanog 1947, koji ima i funkciju istraživačkog centra za proučavanje holokausta. UNESKO je ovaj logor 1979. proglasio delom Svetske baštine pod imenom „Aušvic-Birkenau - nemački nacistički koncentracioni logor smrti“. Godišnjica sovjetskog oslobođenja Aušvica 27. januara 1945. se u svetu obeležava kao „Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta“. Za izgradnju najvećeg koncentracionog logora na tom području, su bila tri razloga presudna: U Aušvicu je postojala poljska kasarna, znači infrastruktura je barem delimično već postojala. Dalji argument za Aušvic je bila pozicija uz železnički čvor, jer su se deportacije uglavnom odvijale uz pomoć železnice. Poslednji motiv je bio veliki i nenaseljen prostor, što je omogućavalo lakše skrivanje dešavanja unutar logora. Opis logora u Aušvicu Situacioni plan tri logora u Aušvicu u leto 1944. Kompleks se sastojao od tri glavna logora. Aušvic I, otvoren 20. maja 1940, bio je centar administracije, a u njemu je stradalo oko 70.000 ljudi, uglavnom Poljaka i sovjetskih ratnih zarobljenika. Aušvic II (Birkenau), otvoren 8. oktobra 1941, bio je logor smrti u kome je ubijeno 960.000 Jevreja, 75.000 Poljaka i 19.000 Roma. On je bio najveći od tri logora. Aušvic III (Monovic), otvoren 31. maja 1942, bio je radni logor fabrike IG boje (IG Farben). Postojalo je oko 40 pomoćnih logora pod zajedničkom upravom, od kojih su neki bili nekoliko desetina kilometara od glavnih logora, sa od nekoliko desetina do nekoliko hiljada logoraša.[4] Kao što je bio slučaj u svim nacističkim koncentracionim logorima, Aušvicom je upravljala paramilitarna grana nacističke partije, SS. Do leta 1943. logorom je komandovao Rudolf Hes, a kasnije Artur Libehenšel i Rihard Baer. Hes je posle rata tokom suđenja dao detaljan opis rada logora, a opisao ga je i u svojoj autobiografiji. Obešen je 16. aprila 1947. na ulazu u krematorijum Aušvica I. Osoblje logora su delom činili logoraši, od kojih su neki imali ulogu kapoa (većinom robijaši) i radnika u krematorijumima (zonderkomando, sonderkommando). Kapoi su održavali red u barakama. Jedinice zonderkomandoa su pripremale novopridošle za egzekuciju (skidanje odeće i oduzimanje ličnih predmeta), uklanjale zlatne zube iz vilica leševa i prenosile tela u krematorijume. Nemci bi povremeno likvidirale cele jedinice zonderkomandoa. Oko 6.000 pripadnika SS je radilo u Aušvicu. Logor smrti Birkenau - Aušvic II Avionski snimak logora Aušvic-Birkenau na vrhuncu njegove aktivnosti juna 1944. ; ulaz je desno dole, od koga železnička pruga skreće nalevo do rampe za iskrcavanje ; sleva, sa druge strane, dve zgrade sa krematorijumima (dva crna oblika u formi slova T) ; odozdo nagore: ženski logor, glavni logor sa proširenjima u izgradnji. Gore levo vidi se beli dim, koji ne dolazi iz krematorijuma V, već od lomače na otvorenom, postavljene pored krematorijuma V. Процес ликвидација је достигао такве размере да крематоријуми нису били довољни. Рампа за Јевреје (Judenrampe), gde su sa vozova istovarani logoraši do 15. maja 1944. Kreveti na sprat u logoru Aušvic II. U svakoj sekciji spavala su četiri logoraša. U jednoj od ovakvih baraka moglo je biti i do hiljadu logoraša. Ulazak u logor Aušvic. Zarobljenici su dovoženi u Aušvic-Birkenau kompozicijama vozova. Kada bi prispeli u logor, delili su ih u dve grupe; one koje bi odmah pogubili i one koje bi registrovali kao logoraše. Prvu grupu je činilo oko 75% ljudi i oni bi ubrzo bili sprovedeni u gasne komore. U njoj su bila sva deca, majke sa decom, starci i svi oni koji nisu delovali snažni na kratkoj inspekciji logorskih lekara. Pripadnici SS trupa su govorili žrtvama da ih vode na tuširanje i proces uklanjanja vaši. Gasne komore su bile prerušene u prostorije za tuširanje. Kada bi ih napunili, zatvarali bi vrata i u prostoriju ubacivali tablete cijanida kroz rupe u tavanici ili prozorčiće sa strane. Kapacitet za ubijanje i kremiranje iznosio je 20.000 žrtava dnevno. U logoru Birkenau cijanid je nastajao od tableta ciklona B. Njih su proizvodile kompanije iz Hamburga i Desaua čija je mesečna proizvodnja bila 2,75 tona. Preostali logoraši su radili kao ropski radnici u fabrikama IG boje i Krup. Od 1940. do 1945. registrovano je 405.000 ropskih radnika. Njih 340.000 nestalo je u streljanjima, prebijanjima, od izgladnelosti i od boleština. Posebne radne jedinice logoraša su kliještima čupale zlatne zube žrtava gasnih komora. Zlato je topljeno i transportovano u Nemačku. Lični predmeti logoraša su odnošeni u skladište, odakle su ih po želji pljačkali pripadnici SS.[5] Otpor logoraša Do 1943. u logoru su se pojavile organizacije logoraša. Uz njihovu pomoć pobeglo je par zarobljenika koji su nosili vesti o istrebljenju stotina hiljada mađarskih Jevreja u periodu maj-jun 1944. Dana 7. oktobra 1944, na ustanak se podiglo 250 članova jedinice zadužene za uklanjanje leševa (nem. Sonderkommando). Napali su vojnike SS improvizovanim oružjem: kamenjem, sekirama, alatom i granatama kućne izrade. Mlade Jevrejke koje su radile u fabrici municije prokrijumčarile su eksploziv u logor kojim je delimično uništen krematorijum IV. Tada se pobunjenicima pridružila ekipa logoraša iz krematorijuma II, koji su takođe savladali svoje stražare. Posle eksplozije, presekli su električnu žicu i pobegli u šumu. Većina grupe je kasnije uhvaćena i likvidirana.[6] Tokom postojanja logora u Aušvicu bekstvo je pokušalo oko 700 logoraša, od kojih je 300 to i uspelo. Uobičajena kazna za one koje bi uhvatili u bekstvu bila je smrt izgladnjivanjem. Porodice onih koji su utekli su ponekad hapšene i dovođene u Aušvic da bi odvratili ostale logoraše od pokušaja bekstva. Ako bi neko uspeo da pobegne, SS bi nasumice birao 10 logoraša iz njegovog bloka i ostavljao ih da umru bez hrane.[7] Žrtve Spomenik za žrtve Aušvica se nalazi u Aušvic-Birkenau II. Tekst je ispisan na svim jezicima žrtava. Aušvic-Birkenau je bio logor smrti u kome je pogubljeno najviše ljudi, iako je sa radom počeo najkasnije. Godine 1941. u masovnim egzekucijama u okupiranim područjima nacisti i njihovi saradnici su pobili 1,1 milion Jevreja. Godine 1942, 2,7 miliona Jevreja je stradalo u logorima operacije Rajnhart (Helmno, Sobibor, Belzec, Treblinka), koji su stvoreni za istrebljenje 3 miliona poljskih Jevreja. U Aušvicu je ubijeno oko 200.000 Jevreja te godine. Pola miliona Jevreja ubijeno je 1943. (od toga polovina u Aušvicu). Od tada, sa radom je nastavio samo logor u Aušvicu, i to kao radni logor i logor za uništenje Jevreja iz ostatka Evrope.[8] Aušvic, u funkciji logora smrti, radio je punim kapacitetom od aprila do juna 1944, kada je bio centar za uništavanje mađarskih Jevreja. Broj usmrćenih je bio toliki da su neki leševi spaljivani na lomačama na otvorenom. Evakuacija logora i oslobođenje Novembra 1944. Hajnrih Himler je naredio uništenje krematorijuma u Aušvicu. Gasne komore u Birkenauu SS je digao u vazduh januara 1945. u pokušaju da sakrije nemačke ratne zločine pred sovjetskim trupama koje su se približavale. SS komanda je 20. januara naredila da se pobiju svi preostali logoraši, ali ova naredba nije izvršena u haosu nemačkog povlačenja.[9] Nacističko osoblje je 17. januara 1945. počelo evakuaciju; blizu 60.000 logoraša naterani su na marš smrti prema logoru Loslau. Oko 20.000 logoraša iz Aušvica uspelo je da stigne do logora Bergen-Belzen u Nemačkoj, gde su ih oslobodili Britanci aprila 1945.[10] Najslabijih 7.500 ostavljeno je u logoru. Njih je oslobodila 322. streljačka divizija Crvene armije 27. januara 1945. U logoru su našli i 348.820 muških odela i 836.255 ženskih odevnih predmeta koji su pripadali žrtvama...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milena Dušanić - Geografsko-etnografski ekskursi u delu Amijana Marcelina Beograd 1986 Amijan Marcelin (lat. Ammianus Marcellinus, rođ. između 325-335. god.-umro oko 400. god.) bio je rimski oficir helenskog porekla i istoričar. Njegova Istorija (Res Gestae= bukvalno Istorijski podvizi ), napisana na latinskom jeziku, iako samo delimično sačuvana, predstavlja najznamenitije delo rimske istoriografije posle Tacitovih, a ujedno je i poslednje veliko delo antičke istoriografije. Antiohijski aristokrata O životu Amijana Marcelina znamo gotovo isključivo zahvaljujući autobiografskim podacima iz njegove istorije. Rodio se najverovatniji u sirijskoj metropoli Antiohiji, negde između 325. i 335. godine. Može se samo pretpostaviti da je bio iz porodice koja je pripadala gradskoj aristokratiji - kurijalima (curiales), čije interese rečito zastupa u nekoliko slučajeva. Zahvaljujući društvenom položaju i porodičnom bogatstvu, Amijan se verovatno školovao u rodnom gradu koji je u to vreme bio čuven po svojim retorskim školama i tradicijama antičke paganske učenosti. Kasnije je izgleda bio korespondent sa učiteljem besedništva Libanijem, jednim od najčuvenijih paganskih intelektualaca 4. veka. Carski gardista Kao mladić Amijan je postao član elitnog gardijskog odreda protektora (protectores domestici), iz koga su regrutovani budući oficiri, pa i carevi (Dioklecijan i Jovijan). U sastavu jedinice Amijan je 353. god bio u pratnji Ursicina, zapovednika rimske konjice na Istoku (magister equitum Orientalis) čiji se štab nalazio u Nizibisu, važnoj tvrđavi isturenoj prema Persiji. Kada je 354. sumnjičavi Konstancije II uklonio cezara Gala, svog predstavnika na Istoku i sinovca, i Ursicin je pozvan u Milano da se opravda pred carem. Prateći svog komandanta, Amijan je krenuo put Italije, a zatim u Galiju gde je u Ursicinovoj pratnji učestvovao u atentatu na uzurpatora Silvana u Kelnu 355. godine. Ursicin je sada postao zapovednik galskih vojski, ali je komanda u leto 356. poverena novopostavljenom cezaru Julijanu, koji je svojom energijom, obrazovanjem i asketizmom stekao trajnu Amijanovu naklonost. Međutim, novi rat sa Persijom je otpočeo i Ursicin je sada poslat na Istok, a Amijan Marcelin je, kao jedan od mlađih članova garde, služio kao komandantov kurir. Pošto je zahvaljujući svojoj umešnosti spasao Ursicina i njegov štab od zarobljavalja u blizini Nizibisa, Amijan je sa svojim nadređenima poslat u utvrđenu Amidu (današnji Dijarbakir u Turskoj). Grad je ubrzo opsednut i posle teške opsade od 72 dana morao se predati persijskom kralju Šapuru II. Ursicin i nekolicina njegovih ljudi, uključujući i Amijana, uspeli su ipak da se spasu i sklone u bezbednu Antiohiju. Nakon pada važnog pograničnog grada, Ursicin je smenjen, a Amijan je izgleda ostao u službi pri štabu u rodnoj Antiohiji. Znamo još da je 363. učestvovao u zlosrećnom Julijanovom pohodu na Persiju, ali nam nije poznato u kakvom svojstvu. U nauci se atraktivno, ali nedovoljno osnovano predlagalo da je mogao biti zapovednik jednog odreda koji je opsluživao opsadne sprave. Posle Julijanove smrti, vratio se u Antiohiju i povukao iz vojne službe ili je možda bio otpušten po nalogu novog cara Valentinijana I 364. godine. Istoričar Šta se dalje dešavalo sa Amijanom, znamo samo u crticama. Izgleda da je u Antiohiji počeo da prikuplja materijal iz različitih oblasti ljudskog znanja i dopunjava beleške koje je možda vodio tokom svoje vojne službe. Posetio je Egipat gde se divio kulturnom središtu Aleksandrije, ali i drevnim spomenicima Tebe. Nešto posle velikog podvodnog zemljotresa 21. jula 366. godine obišao je i Peloponez. Vratio se zatim u Antiohiju i 371. bio prisutan na suđenjima lokalnoj aristokratiji, kojoj je i sam pripadao, a koja je optužena za bavljenje magijskim obredima. Moguće je da se i sam istoričar našao na širem spisku osumnjičenih. Najzad, nešto posle 378. otputovao je u Rim, prestonicu Carstva kojoj se, kao paganin i rimski tradicionalista, neizmerno divio. U Večni grad, u kome je želeo da završi i prezentuje svoju Istoriju, stigao je preko Trakije gde je posetio jednu od pozornica fatalne bitke kod Hadrijanopolja. Iako je kao bivši gardista uživao položaj člana konjaničkog staleža (perfectissiumus), koji je na rimskoj društvenoj lestvici bio odmah ispod senatorskog, Amijan nije naišao na otvorenu dobrodošlicu među rimskim patronima umetnika i učenjaka. Sa gorčinom i sarkazmom istoričar beleži da kada je 383. u Rimu zavladala nestašica žita, gradski prefekt naredio svim strancima da napuste Grad, ali je ipak dozvolio da preko 3000 plesačica i drugih zabavljača ostane pri prebogatim domaćinstvima aristokrata. Amijan je kasnije ipak uspeo da stekne naklonost i podršku rimskih patricija, a među njima su mogli biti paganski senator Simah Mlađi i Konstancijev šurak hrišćanin Ipatije. Njegovo delo je većim delom objavljeno i steklo je poštovanje pre nego što mu je sugrađanin iz Antiohije, Libanije uputio čestitku u pismu iz 392. godine. Amijan je izgleda svoje delo završio pre 397. i verovatno je nedugo zatim i umro. Istorija Po sopstvenim rečima Amijan je sastavio istoriju Rimskog carstva od Nerve (96—98) do velikog rimskog poraza u bici kod Hadrijanopolja 378. godine. Istorija je međutim sačuvana samo delimično, tačnije sačuvan je njen drugi deo: od početne 31 knjige do nas su stigle knjige od 14. do 31. koje opisuju period od 353. do 378. godine. Pri izboru vladavine Nerve za početak svog dela, Amijan je izgleda želeo da se nadoveže na Tacitove Istorije (68--98.). Tacit mu je bio uzor i po drugim merilima, ali se osećaju uticaji i Cicerona, Tukidida i Salustija. Izgubljene knjige su verovatno bile kompilativnog karaktera, ali bi nam danas svakako poslužile kao pouzdan izvor za događaje 3. i prve polovine 4. veka. Opis perioda u kome je sam autor živeo predstavljao je izgleda kvalitativnu i kvantitativnu polovinu Istorije. Amijan je bio vrlo posvećen idealu nepristrasnosti, ozbiljno je shvatao zadatak istoričara bez želje da sklizne u trivijalnost, vrlo je ubedljivo predstavljao dramatične trenutke poput opsade Amide kojoj je lično prisustvovao, kao i psihološke portrete vladara i drugih aktera događaja. Obično se Amijanova istorija jednostrano i uprošćeno ocenjuje kao panegirik Julijanu, što ona i jeste, ali neznatnim delom pošto i sam autor podvlači i one poteze i osobine koji nisu služili na čast poslednjem paganskom caru. Sa druge strane, Amijan je umetnuo u svoje delo i danas nama vrlo dragocene geografske-etnografske eskurse o raznim provincijama i krajevima Carstva (Istok, Trakija, Galija, Rim...) kao i o narodima koji žive na rimskim granicama (Persijanci, Huni, Alani...). Iako paganin, Amijan se u nekoliko navrata izjašnjavao vrlo povoljno i tolerantno prema hrišćanstvu, mada se, pre svega usred koncepcije dela, ne osvrće previše na prilike u hrišćanskoj crkvi i carskoj politici prema njoj. Poraz koji su Goti naneli Valensu kod Hadrijanopolja 378. godine, Amijan je izgleda smatrao upečatljivim krajem jedne epohe tako da se odlučio da sa tim događajem završi svoju istoriju. Iako Grk, Amijan je pisao svoju istoriju na latinskom, jeziku koji je dobro upoznao tokom retorskog školovanja u Antiohiji, kao i tokom službe u gardi pošto je latinski sve do početka 7. veka ostao zvanični jezik rimsko-vizantijske vojske. Izbor latinskog za jezik na kojem je pisao možda je bio diktiran Amijanovoj okrenutosti rimskoj veličini i tradicionalizmu. Amijanov latinski nije raskošan kao jezik klasične književnosti Avgustovog doba ali verovatno odražava govor period u kome je autor živeo. Što se izvora tiče, Amijan je, kao što je već spomenuto, tokom svoje vojne službe mogao voditi neku vrstu kratkog dnevnika. Docnije je, kao neobično savestan i temeljan istoričar, izgleda koristio raznoliku dokumentarnu građu, autentična carska pisma, pa čak i javne natpise. Dosta beleški napravio je zapisujući sećanja svedoka događaja od visokih dvorana, poput Julijanovog vernog komornika evnuha Euterija koga je sreo u Rimu, do anonimnih učesnika u velikim događajima, poput Valensovog gardiste koji je bio uz cara na samrti. Najzad, Amijan je dosta putovao, obilazio poprišta različitih događaja i možda o ponečemu diskutovao sa svojim savremenicima i poznanicima kao što su bili Libanije i Aurelije Viktor. Koristio je i neke danas izgubljene narativne izvore npr zbirku carskih biografija nastalu sredinom 4. veka koja se u nauci naziva Kaisergeschichte. Amijanova Istorija donela je svom autoru slavu već za života. Međutim, izgleda da je već u 5. veku dobar deo uvodnih knjiga izgubljen, verovatno zbog svog kompilatornog karaktera. Početkom 6. veka pesnik i gramatičar Priscijan spominje poimence Amijana kao svoj izvor, a nešto kasnije ga je stilski i tematski sledio Kasiodor. Nakon toga, Amijanovo delo palo je u zaborav, ali je sačuvano zahvaljujući trudu i interesovanju srednjovekovnih kaluđera. Od ukupno 16 sačuvanih rukopisa, dva najstarija su nastala u 9. veku u nemačkim benediktinskim manastirima Hersfeld i Fulda, a ostali potiču iz 14. i 15. veka. Naučnoj, pa i široj javnosti, Amijana je otkrio humanista Pođo Bračolini (1380—1459),`pronalazač“ nekoliko Ciceronovih govora i Lukrecijevog spisa O prirodi stvari. Kako bi došao do fragmenata Amijanovog dela Bračolini je morao da potkupi jednog od monaha iz opatije Hersfeld. Danas, kada se period Pozne antike posmatra kao jedna od zanimljivijih oblasti u istoriografiji, čija se pojmovi i problemi stalno redefinišu i dopunjuju, Amijanovo delo uživa veliki ugled, pa i popularnost.

Kao na slikama Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. Biografija[uredi | uredi izvor] D. H. Lorens 1906. godine. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima.[8] Književni rad[uredi | uredi izvor] Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.[12] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Romani[uredi | uredi izvor] The White Peacock (1911) The Trespasser (1912) Sons and Lovers (1913) The Rainbow (1915) Women in Love (1920) The Lost Girl (1920) Aaron`s Rod (1922) Kangaroo (1923) The Boy in the Bush (1924) The Plumed Serpent (1926) Lady Chatterley`s Lover (1928) The Escaped Cock (1929), kasnije preimenovano u The Man Who Died Zbirke priča[uredi | uredi izvor] The Prussian Officer and Other Stories (1914) jutra u meksiku meksicka jutra Tags: Meksiko indijanci knjiga knjige o indijancima putopis putopisi srednja amerika

U dobrom stanju Rat protiv rata : partizanski rat u prošlosti i budućnosti / Franjo Tuđman Jezik hrvatski Godina 1970 Izdanje 2. dopunjeno i prerađeno izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Zora, 1970 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 722 str., [8] str. s tablama : ilustr. ; 24 cm Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 673-702 Registar. Predmetne odrednice Narodnooslobodilačka borba 1941-1945 SADRŽAJ PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU ... 9 UVOD ILI ZAŠTO »RAT PROTIV RATA«? ... 13 Prva glava KAMEN SPOTICANJA 1. O nastanku i o značajkama partizanskog rata ... 23 \ 2. O dosadašnjim teorijama i prikazivanju partizanskog ratovanja ... 29 Druga glava OSLOBODILAČKI POKRETI I PARTIZANSKO RATOVANJE U STARIJOJ POVIJESTI I. ...TRAGOVIMA PRETEČA PARTIZANSKOG RATOVANJA (Iz otpora osvajačima i iz oslobodilačkih ratova starih naroda) 1. Ratovanje Skita i drugi primjeri iz najdavnijih vremena ... 49 2. Iz oslobodilačkih ratova i otpora osvajanjima rimskog imperija ... 50 — ...Otpor balkanskih i panonskih plemena ... 51 — ...Ratovanje Kelta i Germana protiv Rimljana ... 52 — ...Borba Pergama za nacionalno i socijalno oslobođenje ... 56 — ...Partizanska ratna vještina Armenaca i Parta u ratu ... 56 II. ...O PARTIZANSKOM OBILJEŽJU VJEKOVNE OSLOBODILAČKE BORBE JUŽNOSLAVENSKIH NARODA 1. ...Osnovni motiv povijesne sudbe ... 59 2. ...Otpor franačkom i bizantskom potčinjavanju ... 60 3. ...Ratovanje uskoka i »morlaka« protiv turskih i mletačkih okupatora ....63 4. ...Hajdukovanje i ustanci — trajni oblici oružanog otpora ...turskom okupatoru ....72 5. ...Prvi i drugi srpski ustanak — nacionalnooslobodilački ...partizanski rat. . ....83 6. ...Ratovanje Crnogoraca ... 94 7. ...Od spontanih buna do šireg oslobodilačkog i revolucionarnog pokreta u Bosni i Hercegovini ... 96 8. ...Borbe za nacionalno održavanje makedonskog naroda ... 104 9. ...Toplički ustanak ... 106 III. ...OSLOBODILAČKI POKRETI I PARTIZANSKO RATOVANJE OSTALIH NARODA 1. ...Oružani otpor balkanskih naroda turskom ropstvu ...i drugim ...osvajanjima . ...109 2. ...O ratovanju švicarskih gorštaka ... 113 3. ...Husitski ratovi ... 116 4. ...Oslobodilački rat nizozemskog naroda protiv španjolske ...vlasti ... 118 5. ...Partizanski rat — guerrilla — španjolskog naroda ...protiv ...Napoleona . . . ...122 6. ...Tirolski ustanak ... 128 7. ...Partizansko ratovanje na prostranstvima Rusije — Lenjin o primjeni partizanske taktike u revolucionarnoj borbi ... 132 — ...Primjeri iz starije prošlosti ... 132 — ...Partizanski rat protiv Napoleonove najezde ... 133 — ...Crveni partizani u obrani sovjetske republike od kontrarevolucije i imperijalističke intervencije ... 137 8. ...Oslobodilački rat njemačkog naroda protiv Napoleona ... 142 9. ...Oslobodilački »rat do kraja« francuskog naroda protiv pruskog okupatora 1870-1871 ... 156 10. ...Belgijski narodni rat protiv okupatora ... 163 11. ...Oslobodilački pokreti i ustanci poljskog naroda ... 167 12. ...Od spontanih ustanaka do nacionalnog političkog pokreta talijanskog naroda ... 171 13. ...Otpor, ustanci i partizanski rat irskog naroda ... 174 14. ...Još neki primjeri iz oslobodilačkih pokreta evropskih naroda ... 176 IV. ...OSLOBODILAČKI RATOVI PROTIV KOLONIJALNOG POROBLJIVANJA Od prvih osvajanja — neprekidni otpori ... 179 1. ...Rat za nezavisnost sjevernoameričkih naroda ... 180 2. ...Oslobodilačke borbe naroda Srednje i ...Južne ...Amerike ... 182 3. ...Oslobodilački pokreti azijskih naroda ... 187 4. ...Otpor naroda afričkog kontinenta — ...Burska taktika ... 192 — ...Oslobodilački ratovi naroda Maroka, Alžira i Tunisa protiv evropskih kolonizatora ... 194 V. ...PRISUTNOST I ODSUTNOST ZNAČAJKI PARTIZANSKOG RATOVANJA U ROBOVSKIM I U SELJAČKIM USTANCIMA — ...Spartakov ustanak robova ... 203 — ...Seljački ustanci i ratovi ... 206 Treća glava PARTIZANSKO RATOVANJE SASTAVNI DIO RAZVITKA OPĆE RATNE VJEŠTINE REDOVNIH ORUŽANIH SNAGA 1. ...Partizanski rat, mali rat i veliki rat ...C213 2. ...Partizanska ratna vještina u vojnama redovne oružane sile ... 217 — ...Od ratovanja starih naroda do kunktatorske strategije ... 217 — ...Vojna krajina i razvitak ratne vještine u Hrvatskoj ... 210 3. ...Primjena partizanske taktike u protupartizanskom ratu ... 237 Četvrta glava NARODNOOSLOBODILAČKI RAT I SOCIJALISTIČKA REVOLUCIJA U JUGOSLAVIJI 1941—1945. I. ...DRUŠTVENO-POLITIČKI PREDUVJETI ZA RAZVITAK OSLOBODILAČ KOG PARTIZANSKOG RATA I SOCIJALISTIČKE REVOLUCIJE U JUGOSLAVIJI ... 245 II. ...RAZVITAK ORUŽANE BORBE U OBLIKU PARTIZANSKOG RATA U VELIKI OPĆENARODNI OSLOBODILAČKI ...RAT ... 250 1. ...Poziv na oslobodilačku borbu ... 250 2. ...Razvitak vojnog ustrojstva i ratne vještine partizanskog narodnog rata . . ...251 3. ...Tijek i način vođenja narodnooslobodilačkog rata ... 262 — ...Vođenje partizanskog rata u skladu s konkretnim uvjetima ... 262 — ...Od 1941 — partizanski rat velikog opsega ... 264 — ...Sirenje narodnog partizanskog rata i izgradnja Narodnooslobođilačke vojske i njene ratne vještine 1942. godine ... 268 — ...Odsudne bitke i velike pobjede partizanskih snaga godine 1943 ... 278 — ...Strategijska inicijativa u rukama partizanskih snaga ... 288 — ...Završne operacije NOV-e za konačno oslobođenje zemlje ... 292 III. ...IZVRŠENJE SOCIJALISTIČKE REVOLUCIJE U TEČAJU PARTIZANSKOG OSLOBODILAČKOG RATA 1. ...Narodnooslobodilački pokret u interesu svih naroda Jugoslavije ... 297 2. ...Nužnost i putovi obaranja starog i stvaranja novog društvenopolitičkog i državnog poretka ... 300 Peta glava OSLOBODILAČKI PARTIZANSKI POKRETI I RATOVI OSTALIH NARODA U RAZDOBLJU DRUGOGA SVJETSKOG RATA I U DANAŠNJE DOBA 1. ...Partizanski rat u okupiranim područjima SSSR-a ... 307 2. ...Otpor poljskog naroda ... 319 3. ...Pokret otpora u Čehoslovačkoj ... 327 4. ...Nacionalnooslobodilački i građanski partizanski rat u Grčkoj ... 336 5. ...Partizanski narodnooslobodilački rat albanskog naroda ... 346 6. ...Otpor Francuske ... 349 7. ...Partizanski pokreti u Italiji ... 365 8. ...Partizansko ratovanje u pokretima otpora ostalih evropskih naroda . . . ...372 — ...Norveška ... 372 — ...Danska ... 375 — ...Nizozemska ... 376 — ...Belgija ... 377 — ...Luksemburg ... 377 — ...Bugarska ... 378 — ...Španjolska ... 380 9. ...Nacionalnooslobodilački i revolucionarni rat naroda Kine — ...Građanski i antijapanski rat ... 381 — ...Osnovni politički i vojni problemi oslobodilačkog i revolucionarnog rata Kine ... 392 10. ...Oslobodilačka borba ostalih azijskih naroda — ...Vijetnam (Indokina) ... 399 — ...Burma ... 406 — ...Filipini ... 410 — ...Indonezija ... 412 — ...Malaja ... 415 — ...Borba Kurda ... 417 — ...Arapska gerila ...protiv ...Izraela ... 420 11. ...Partizansko ratovanje u oslobodilačkim pokretima afričkih naroda — ...Etiopija ... ... 421 — ...Tunis ...* ... 422 — ...Maroko ... 423 — ...Alžir ... 423 — ...Kenija ... 425 — ...Kongo ... 428 — ...Portugalska Zapadna ...Gvineja i Kapverdski otoci ... 430 — ...Mozambik ... 430 — ...Sudan ... 431 12. ...Narodnooslobodilački partizanski ratovi američkih naroda — ...Kuba ... ... ... 432 — ...Dominikanska ...Republika ... 433 — ...Bolivija ... 433 Šesta glava OSLOBODILAČKI I PARTIZANSKI RATOVI U KULTURI I U SVJETLOSTI TEORIJA O RATU 1. ...Oslobodilački pokreti i partizanski ratovi u književnosti i umjetnosti . . . ...437 2. ...O filozofsko-etičkim teorijama o ratu ... 3. ...Etičke pretpostavke osvajačkih i oslobodilačkih partizanskih ratova ....515 Sedma glava PARTIZANSKI RAT I MEĐUNARODNO PRAVO 1. ...Dvije koncepcije o prirodi međunarodnog prava ... 531 2. ...Pojam rata uopće i partizanskog posebice u okviru razvojnih značajki međunarodnog prava ... 537 3. ...Partizanski rat u kodeksima međunarodnog ...ratnog prava ... 554 4. ...Teorije o nedopuštenosti partizanskih ratova ... 568 5. ...Agresivni rat i njegove međunarodnopravne ...posljedice za partizanski ...rat . ...578 6. ...Pravo na samoobranu kao osnova teorije o đopuštenosti partizanskog ...rata ...588 7. ...Zaključak ... 595 Osma glava RATNE DOKTRINE I STRATEGIJA I TAKTIKA PARTIZANSKOG RATOVANJA U RAZDOBLJU DRUGE SVJETSKE VOJNE I. PREDVIĐANJA I STVARNOST DRUGOGA SVJETSKOG RATA ....603 II. U ČEMU JE ZNAČENJE TEORIJE I VJEŠTINE PARTIZANSKOG RATOVANJA ... 609 III. ...OPĆA NAČELA STRATEGIJE I TAKTIKE PARTIZANSKOG RATA U SUVREMENO DOBA ... 616? Deveta glava PARTIZANSKI RAT U NUKLEARNO DOBA I. ...NUKLEARNO NAORUŽANJE I PARTIZANSKI RAT ...i 639 II. ...SUVREMENE TEORIJE O TOTALNOM I O OGRANIČENOM RATU I PARTIZANSKO RATOVANJE ... 652 III. ...ZNAČENJE VJEŠTINE PARTIZANSKOG RATOVANJA ZA RATNE DOKTRINE OSLOBODILAČKIH POKRETA I MALIH ZEMALJA ...661 BIBLIOGRAFIJA ... 673 PREGLED LIKOVNIH PRILOGA ... 700 PREGLED ZEMLJOVIDNIH SKICA ... 701 KAZALO ... 703 SADRŽAJ ... 725

U dobrom stanju! Fototipsko izdanje objavljeno povodom 150-godišnjice rođenja Jovana Jovanovića Zmaja. 1983. 230 strana velikog formata. Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) je bio jedan od najvećih liričara srpskog romantizma. Po zanimanju bio je lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Najznačajnije Zmajeve zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem) Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. godine u uglednoj plemićkoj porodici.[2] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin, a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom, pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je pradeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[2] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[3] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija kći Pavla Gavanskog bila je iz Srbobrana.[4] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine. Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarem Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[5] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[6], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[7] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima (liberalima), podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Posle prekida studija - ne završenih[8] studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[9] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[10] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tihomir Ostojić Dr Tihomir Ostojić (Potiski Sveti Nikola, 17. jul 1865 — Beč, 18. oktobar 1921) je bio profesor Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, muzikolog, književni i pozorišni kritičar, istoričar književnosti, sekretar Matice srpske i dekan Filozofskog fakulteta u Skoplju.[1] Mladost i obrazovanje Već sa 11 meseci ostao je bez oca Rade. Odrastao je sa majkom Savetom (rođ. Firićaski)[2], koja se preselila u Novi Sad, kako bi sinu obezbedila bolje obrazovanje. Osnovnu školu završio je u Potiskom Svetom Nikoli. Potom je pohađao gimnaziju u Novom Sadu, u kojoj će kasnije i predavati. Profesor mu je bio Jovan Grčić, koji ga je, prepoznavši njegov talenat za muziku, primio u svoju kuću, gde je ostao sve do mature. Tokom gimnazijskih dana bio je horovođa, čak je i komponovao, a od instrumenata je svirao klavir i violinu. Već kao gimnazijalac okušava se u književnom stvaranju. Preveo je krajem 1882. godine delo Hofnera - Svako je kovač svoje sreće.[3] Kao pitomac Tekelijanuma studirao je filozofiju (germanistiku i slavistiku) u Budimpešti. Bio je vrlo aktivan u budimpeštanskom studentskom književnom društvu „Kolo mladih Srba”. Na redovnim sednicama društva čita svoje brojne pisane radove. Potpisuje se kao dopisnik Stražilova sa pseudonimom „Tih. Radova O.”.[4]Iz studentskih dana potiču njegovi radovi iz srpske istorije i mali kritički ogledi. Profesorski ispit položio i doktorsku tezu o Dositeju Obradoviću (1894) odbranio je u Beču, kod čuvenog profesora Vatroslava Jagića.[5] Fotografija I razreda Srpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu sa razrednim starešinom Tihomirom Ostojićem (1892) Prosvetni i javni rad U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici[6], teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom.[7] Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „Mala Katavasija... ”(1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne.[8] Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu.[9] U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba?”.[10] Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju.[11] Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Intelektualni krug „Pokret” Krajem 19. veka doktor filozofije[12] Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji `Kalendara Matice srpske`. Matica srpska Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „zborove”, za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti.[5]Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine.[13] Srpsko narodno pozorište U listu Pozorište povremeno je objavljivao pozorišne kritike, što ujedno predstavlja i njegov prvi kontakt sa Srpskim narodnim pozorištem (SNP). Za člana Pozorišnog odseka Društva za SNP izabran je 1904. godine, a za predsednika 1907. godine. Kao i u slučaju Matice srpske zahtevao je korenite reforme i modernizaciju pozorišta.[13] Prvi svetski rat Po izbijanju Prvog svetskog rata našao se na udaru austrougarskih vlasti, kao i drugi istaknuti srpski intelektualci u Monarhiji. Zbog disciplinske istrage koja je povedena protiv njega u Matici, a na zahtev komesara, zbog objavljivanja slika srpske vojske u Balkanskom ratu u Matičinom kalendaru za 1914. podneo je ostavku. Ostao je bez primanja, zarađujući tako što je pisao za zagrebačke časopise i skupljao podatke za Hrvatski biografski leksikon. Interniran je zbog „širenja srpske propagande” septembra 1914. godine u logor u Baju, pa u Sekešfehervar, gde je 1916. godine oboleo od tuberkuloze. I za vreme internacije, koju je proveo bolestan i u oskudici, neumorno je pisao. Objavio je tokom rata studiju o Branku Radičeviću u Radu JAZU u Zagrebu. U Novi Sad se vraća maja 1917. teškog zdravstvenog stanja. Oporavlja se na Fruškoj gori, a potom se uključuje u političke pripreme za oslobođenje Vojvodine. Još tokom ratnih meseci vraća se na mesto sekretara Matice. Odlazak u Skoplje Pošto mu je aprila 1920. ponuđeno mesto profesora i dekana (maja 1920) novoosnovanog Filozofskog fakulteta u Skoplju Ostojić je prihvatio ovu dužnost i napustio Novi Sad. Ministar prosvete donosi maja 1920. godine odluku, da se redovnom profesoru Skopskog univerziteta Ostojiću uračunaju u penzioni staž, sve dotadašnje godine (1889—1920) kao predavača i profesora Novosadske gimnazije i sekretara Matice srpske.[14] Na funkciji se kratko zadržao, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. Kao dekan u Skoplju dobio je Orden Sv. Save III stepena za prosvetni rad. U Skoplju je tokom te godine uspešnog rada osnovao „Naučno društvo”, kojim je predsedavao.[15] Smrt Odlazi na lečenje u sanatorijum u Beču, gde je i umro 18. oktobra 1921. godine.[16] „Jedan od najvećih Srba rodoljuba u Vojvodini, ozbiljni prosvetni i naučni radnik” sahranjen je 3. novembra 1921. godine na Novom groblju u Beogradu. Bio je oženjen Jelenom, upravnicom više ženskih internata. Ona je nakon njegove smrti, od 1931. godine vodila u Somboru svoj „Veliki devojački internat”.

Priredio mr.ing. Vojislav lalić-Petrić kao NOVA sa potpisom/posvetom Neveke Petrić namenjene Vasi Peštercu predsedniku udruženja pisaca Srbije Nevenka Petrić (Maslovare, 11. mart 1927 — Beograd, 27. decembar 2015) Po završetku osnovne škole pošla je u srednju Žensku građansku školu u Banjaluci, ali s obzirom da je Drugi svetski rat u Jugoslaviji počeo 6. aprila 1941. godine, sve škole su prestale sa radom do oslobođenja 1945.[1] godine, pa je prekinuto i Nevenkino školovanje. Posle napada fašističke Nemačke na Jugoslaviju, njene slobodoljubive snage počele su dizati ustanak protiv okupatora, pa je tako i Nevenkina cela porodica odmah 1941. godine stupila u prve redove, a sa njima i Nevenka, koja je tada imala 14 godina. Narodnooslobodilačka borba 1941—1945. U Narodnooslobodilačkoj borbi Jugoslavije (1941—1945), protiv nemačke okupacije i njihovih sledbenika, Neveka Petrić bila je borac, a vrlo brzo postaje omladinski rukovodilac u četi, bataljonu, odredu, a nešto kasnije i na okrugu Banjaluke, a potom i celoj centralnoj Bosni. Radila je na osnivanju omladinske antifašističke organizacije, kako na slobodnoj, tako i na neoslobođenoj teritoriji i to i na terenu i u vojsci, pošto su, posle izvesnog vremena, pored dva postojeća odreda, banjalučkog i prnjavorskog, osnivani i novi na području centralne Bosne – vlašićki, travnički, uzlomački, dobojski, derventski, tešanjski i drugi, a znatno kasnije i srednjobosanske brigade: Četrnaesta, Osamnaesta i Devetnaesta. Nevenka Petric, 1945. godine Na prvoj okružnoj konferenciji antifašističke omladine za okrug Banjaluku, Nevenka je izabrana za prvog predsednika omladine (USAOJ-a - Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije) za okrug Banja Luku, a nešto kasnije na Okružnoj konferenciji omladine cele centralne Bosne, održanoj u Tesliću, septembra 1944. godine, takođe je izabrana za predsednika omladine (USAOJ-a) za celu centralnu Bosnu. Tako je Nevenka Perić bila aktivno politički angažovana, kako među omladinom na terenu celog okruga centralne Bosne, tako i u svim vojnim odredima koju su tokom rata osnivani na području centralne Bosne: banjalučkom, uzlomačkom, motajničkom, prnjavorskom, vlašićkom, srbačkom, teslićko-tešanjskom i drugim, koji su tokom rata osnivani. Kako je u proleće 1944. godine, 2, 3. i 4. maja održan Drugi kongres USAOJ-a u Drvaru, Nevenka Petrić je bila veoma angažovana u pripremama i predvodila je delegate antifašističke omladine toga kraja koji su bili izabrani za ovaj kongres. Posle oslobođenja Odmah po oslobođenju u proleće 1945. godine, Neveka Perić je raspoređena na rad u oslobođenoj Banjaluci, 22.04.1945. godine i postavljenja je za prvog predsednika omladine grada Banjaluke, u kome je uskoro izabrana za predsednika Okružnog odbora USAOJ-a za okrug Banjaluku. U 1949. postavljena je za organizacionog sekretara, a od 1950. godine izabrana je za predsednika Oblasnog komiteta Narodne omladine za Bosansku krajinu. Sa te dužnosti upućena je u Višu političku školu u Beograd (1951—1953), koju je završila sa odličnim uspehom (10). 1954.godine vraća se u Banjaluku i postavljena je za načelnika za zdravlje i socijalnu politiku u Skupštini grada Banjaluke. 1956. godine prelazi na rad u Beograd gde je postavljena za načelnika za zdravlje i socijalnu politiku u centralnoj beogradskoj opštini – Stari Grad u Beogradu. Zatim je izabrana na Skupštini predstavnika žena svih republika i pokrajina Jugoslavije, održanoj u Zagrebu, 2, 3 i 4 maja 1961. godine, za sekretara Konferencije za društvenu aktivnost žena Jugoslavije. Na toj funkciji je bila dva mandata od po četiri godine i intezivno se bavila i poslovima na međunarodnom planu. U ovom periodu radila je i na poslovima u oblasti nauke i obrazovanja, takođe na nivou Federacije. U 1967. godini izabrana je za potpredsednika Saveta za planiranje porodice Jugoslavije, a naredne godine za predsednika, sa mandatom od četiri godine. Na istu dužnost je ponovo izabrana za još jedan četverogodišnji predsednički mandat. U svojstvu predsednika Saveta za planiranje porodice Jugoslavije, obavljala je izborne funkcije i na evropskom i na internacionalnom nivou u oblasti obrazovanja u domenu planiranja porodice. Bila je predstavnik Jugoslavije u toj međunarodnoj organizaciji u Londonu. U tom svojstvu izabrana je za predsednika Evropskog komiteta za obrazovanje Međunarodne federacije za planiranje porodice i za člana odgovarajućeg komiteta na internacionalnom nivou u svojstvu predstavnika Evrope. Takođe je bila član Centralnog Savjeta Međunarodne federacije za planiranje porodice (IPPF – International Planed Parenthood Federation), u svojstvu predstavnika Evrope. Bila je 10 godina direktor međunarodnog kursa UN na temu „Humanization of Relations Beatween Sexes and Responsible Parenthood“ („Humani odnosi među polovima i odgovorno roditeljstvo“), osnovanom pri Rektoratu Univerziteta u Sarajevu, od 1982 – 1992. godine. Učesnici na ovim kursevima bili su iz zemalja u razvoju sa svih kontinenata, a birali su ih i slali na kurseve odgovarajuće ustanove vlada određenih zemalja. Nevenka Petrić bila je i ekspert Ujedninjenih nacija – Fonda UN za populaciona pitanja, u periodu od 1982 – 1992. godine. U tom svojstvu povremeno je bila uključena u realizaciju pojedinih naučno-istraživaćkih projekata u Indiji, Indoneziji, Grčkoj, Rumuniji... Bibliografija Objavila je trinaest knjiga, od toga i jednu trilogiju „I zvijezde smo dosezali“ (1, 2. i 3.), a izdata je biobibliografija objavljenih radova Nevenke Petrić tokom pedeset godina: „Nevenka Petrić: Bibliografija 1945—1995.“ (sa ukupno 893 objavljena rada u navedenom periodu), zatim 1997. godine štampana je knjiga „Sto pedeset godina moje porodice 1855—2005.“, koju je izdao NIP „Radnička štampa“, Beograd, 2006. godine (479 str.). Među objavljenim knjigama je i doktorska disertacija - Dr Nevenka Petrić: „Čovjekove slobode, rađanje, samoupravljanje“ – sa akcentom na ustavnom ljudskom pravu na planiranje porodice u Jugoslaviji, 1987. god. (tiraž 1.500 primeraka). Među objavljenim knjigama su i tri na engleskom jeziku: a) Nevenka Petrić: „The Human Right to Free Choice on Childbirth in the Social Federal Republic of Yugoslavia“, tiraž 500, (1945) - knjiga je prvo objavljena na engleskom jeziku i bila jedan od osnovnih materijala za državnu delegaciju, a zatim i na srpskom: „Pravo čoveka da slobodno odlučuje o rađanju u Socijaliskičkoj Federativnoj Jugoslaviji“ objavljena je u istom tiražu. Ova knjiga poslužila je i kao osnovni materijal za pripreme delegacije Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) za Svetski kongres žena, održan u okviru delovanja Ujedinjenih nacija. Nevenka Petrić bila je član te delegacije na Svetskom kongresu žena, održanom u Meksiku 1975. godine. b) Nevenka Petrić: „The Integration of the contens on humanization of relations between the sexes and responsible parenthood into curricula of pedagogic and psychological disciplines for traning of pedagogues, psychologists and teachers“, 1980. tiraž 500. c) Nevenka Petrić: „Children in Yugoslav Socialist Self-Management Society“, 1980, tiraž 500. Objavljena je 21 knjiga u kojima je Nevenka Petrić koautor (12 na srpskom, 1 na makedonskom i 8 na engleskom) i brojne studije i članci na srpskom i stranim jezicima. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, 1963. godine, kao vanredni student. Dr. Nevenka Petrić na jednom od mnogobrojnih stručih izlaganja vezanih za planiranje porodice i vaspitanje mladih Doktorirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu na temu, „Čovjekove slobode, rađanje, samoupravljanje“. Knjiga na navedenu temu objavljena je u Sarajevu, „Svijetlost“, 1981. godine, 474 str, tiraž 1500. Nevenka Petrić je autor i četiri zbirke pesama: „Tražih tračak sunca pogledom“, Beograd, 1993, 57 strana, autorsko izdanje; „Zapis na vetru“, Beograd, 1994, 65 strana, autorsko izdanje; „Prolećni akordi“, Beograd, 1994, 79 strana, autorsko izdanje; „Kap rose na cvetku“, Beograd, 1996, 224 strana, izdavač DIK Književne novine – ENCIKLOPEDIJA, Beograd, Kneza Miloša broj 82, tel 011/658-441. U društvenom angažovanju Nevenka Petrić je: Član Udruženja pisaca Srbije i potpredsednik Saveza književnika Jugoslavije; Kao učesnik Narodnooslobodilačkog rata Jugoslavije, od 1941. do 1945. godine, nosilac je „Spomenice 1941“ i drugih odlikovanja i društvenih priznanja; Član je Komisije za međunarodnu saradnju Republičkog odbora SUBNOR-a Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata 1941-1945 Srbije; Svetska federacija boraca, Pariz, imenovala je Nevenku Petrić za člana svoje Komisije za međunarodnu saradnju; Republički odbor SUBNOR-a Srbije delegirao je Nevenku Petrić za svog predstavnika u Svetskoj federaciji boraca.

Milovan Vitezović Misli Srpski Tvrdi povez Milovan Vitezović sjajni poznavalac i one najskrivenije istorije srpskog naroda, suvereno to demonstrirajući u svojim književnim delima, u knjizi Misli srpski, odlučio je da ostvari još nešto na polzu svog naroda. U svojim kraćim istorijskim esejima ona se bavi najznačajnijim pojmovima, događajima, kao i ličnostima iz srpske ali i istorije Balkana. Objavljujući svoj lični brevijar iz srpske istorije, Vitezović čitaocu, ne samo kroz poznate podatke, već i neverovatne anegdote, daje jednu literarnu, ali i istorijski veoma ubedljivu povest o svetu i veku na ovom balkanskom prostoru. Zato su Vitezovićevi tekstovi za čitaoca izuzetan podsticaj da se još jednom osvrne na istoriju srpskog naroda, ali još više i da, na osnovu svega toga, promišlja budućnost svog naroda. Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи Текстови за позоришна извођења Диско Тесно доба Усклађивао луд збуњеног Добро дошли.. Сценарија за филм Ванбрачна путовања Бранислав Нушић Снови, живот, смрт Филипа Филиповића Лајање на звезде Шешир професора Косте Вујића

Autor - osoba Žugić, Tomislav, 1934- = Žugić, Tomislav, 1934- Milić, Miodrag, 1920- = Milić, Miodrag, 1920- Naslov Jugosloveni u koncentracionom logoru Aušvic : 1941-1945 / Tomislav Žugić, Miodrag Milić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1989 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Institut za savremenu istoriju, 1989 (Beograd : Kultura) Fizički opis 350 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂStradanja i otpori ; 4 ISBN (tvrdi povez sa omotom) Napomene Tiraž 1.000 Ex libris: Legat porodice Petrović, poklonio dr Vladimir Petrović, viši naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju: ISI: DC VP 191/4 Izvori i literatura: str.167-172 Spisak jugoslovena zatočenika: str.173-348. Predmetne odrednice Drugi svetski rat, 1939-1945 -- Koncentracioni logori -- Aušvic PREDGOVOR Monografija o najvećem nemačkom logoru smrti Aušvicu (Osvjenćimu) u kojem su za vreme njegovog postojanja u toku drugog svetskog rata stradali brojni pripadnici raznih naroda, posebno Poljaci, Rusi, Jugosloveni, Francuzi itd., napisana je uglavnom na osnovu sećanja preživelih logoraša i literature, jer pisane izvore o svojim zločinima nacisti nisu ostavljali. Ta činjenica određuje i karakter ove monografije. Pisan pretežno istorijskom metodom, tekst je u osnovi naučnog karaktera i zahvaljujući autorima dobili smo pregledno, objektivno i pre svega potresno štivo o stradanju ljudskog roda. Monografija sadrži uvod i dva dela koja čine jedinstvenu celinu. U uvodnom delu dat je sažet tekst o fašizmu i o logorima u drugom svetskom ratu. U prvom delu, autor Tomislav Žugić, detaljno i precizno opisan je nastanak logora (Aušvic, I, II i III) i Uprave logora koja se sastojala od Komandanta i Političkog odjela, odeljenja zapošljavanja, administracije, lekara garnizona i uprave odeljenja. Iz ove monografije saznaju se brojni podaci o logoru, načinu upravljanja, promenama u upravljanju. Osim toga, u posebnim poglavljima, potresno je obrađeno: Dovođenje logoraša; Transport Jugoslovena; Život u logoru; Robovski rad; Medicinski opiti nad živim ljudima – vivo eksperimenti; Komercijalizacija Osvenćimske fabrike smrti, život, rad i stradanja logoraša, koji za naciste nisu bili ljudi već brojevi sa kojima su radili šta su hteli. Posebno su potresna kazivanja o postupcima prema obolelim i nemoćnim, o njihovom uništavanju bez milosti. Ništa manje nisu potresni ni primeri vivo eksperimenata kojima su pronalazili metode za masovne zločine. Tako je Aušvic, što se s pravom U drugom delu, autor Miodrag Milić, pod naslovom: Otpor iza žica, plastičnim i jasnim stilom obrađene su predforme otpora; Ilegalne organizacije; Dokumentovanje zločina; Jugoslovenski internirci; Politički rad; Organizovanje pomoći, Logorska bolnica; Saznavanje vesti; Kulturni život; Prkos i Otpor; Sabotažne akcije; Pobune i bekstva; Pripreme za ustanak i Zaključak. Nosilac i realizator svih poslova na izučavanju i obradi tema iz područja Jugosloveni u nacifašističkim logorima u vreme drugog svetskog rata je Institut za savremenu istoriju, koji je sa svoje strane autorima obezbedio materijalne i druge uslove za realizaciju ovog naučnog zadatka. Pored istraživanja relevantne istorijske građe u našoj zemlji autori su pregledali dokumentaciju muzeja Aušvic u Osvjenćimu i arhivu Komisije za utvrđivanje zločina okupatora u Poljskoj, koja se čuva u Varšavi. Pored toga izvršena su i dopunska prikupljanja pre svega memoarske građe, radi popuna postojećih praznina odnosno bližeg rasvetljavanja pojedinih događaja. Kao mnoge druge radove slične vrste i ovaj su pratili određeni problemi i poteškoće. Osnovnu teškoću predstavljao je nedostatak pisanih dokumenata kao izvora prvoga reda, jer Aušvic spada među one logore o kojima je sačuvan veoma oskudan fond arhivske građe. Ta okolnost je autore neizbežno usmerila u prvom redu na literaturu i memoarsku građu. Poznato je, međutim, da sećanja učesnika događaja nisu uvek pouzdan oslonac, pogotovu kada se prikupljaju posle duže vremenske distance. S druge strane, kada je reč o literaturi, uvek se mora računati i na određenu dozu autorskog subjektivizma pa se sve napisano ne može uzimati kao apsolutna istina. Oprezniji i kritički pristup ovim izvorima neminovno je prouzrokovao i nešto duži rad na monografiji o KL Aušvic. Uprkos pomenutih i drugih teškoća, autori su prikazali upečatljivu i potresnu sliku logora Aušvic, u kojem su izvršeni najveći zločini u istoriji čovečanstva. To, međutim, ni u kom slučaju ne znači da je monografijom u potpunosti i do kraja osvetljen ovaj logorski kolos. Stoga se očekuje da će ona istovremeno biti podsticaj nastajanju novih publikacija i priloga, koji će otkrivati i zasad nepoznate detalje i činjenice o aušvickom Holokaustu. U radu na prikupljanju građe za monografiju o koncentracionom logoru Aušvic autori su u svim naučnim i specijalizovanim ustanovama i institucijama nailazili na veliku predusretljivost njihovog osoblja. Ovo se posebno odnosi na Istorijski arhiv Beograda, Arhiv SFRJ i Muzej revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije, kao i na arhiv Muzeja Aušvic u Osvjenćimu i arhiv Glavne komisije za utvrđivanje zločina okupatora u Poljskoj, koji se nalazi u Varšavi. Za konačno oblikovanje teksta monografije od izuzetne koristi su bile primedbe i opaske članova redakcionog odbora, posebno bivših zatočenika logora Aušvic, a u stručnom pogledu – recenzenata dr Petra Kačavende i dr Dušana Lukača. Odgovarajući doprinos izradi ove monografije, naročito u razrešavanju organizaciono-tehničkih pitanja, pružili su dr Nikola Živković, rukovodilac projekta o fašističkim zatvorima i koncentracionim logorima i Sonja Božanović, viši stručni saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu. Urednik. MG12 (N)

Odlično KNJIGA O DR RAJSU, IRO PROSVETA, BEOGRAD 1984. Родолф Арчибалд Рајс (нем. Rudolph Archibald Reiss; Хаузах, Баден, 8. јул 1875 — Београд, 8. август 1929) био је швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.[1] Живот и каријера[уреди | уреди извор] Рођен је 8. јула 1875. године као осмо дете, од укупно десет, Фердинанда Рајса, земљопоседника, и Паулине Забине Ане Габријеле, у месту Хехцберг (данас део Хаузаха), у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску, у романски кантон Во.[1] Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и бива изабран за асистента за фотографију, а потом је постао признати доцент за ту област, на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.[1] Године 1912, за време Првог Балканског рата, био је репортер у Солуну. Никола Цоловић описује Рајса као великог љубитеља српске шљивовице.[2] Ангажовање у Србији[уреди | уреди извор] Кућа „Добро поље“ Арчибалда Рајса у Топчидеру, Београд Урна Арчибалда Рајса у капели на Кајмакчалану. Споменик Арчибалду Рајсу у Топчидерском парку, у Београду. Споменик Рајсу у мачванском селу Прњавор. На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом.[3] Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Gazette). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.[4] Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.[1] Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу. Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу, као и изостанком подршке,[5] повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ (Топчидер) у Београду, где је и умро.[6] Један од амфитеатара на Криминалистичко-полицијском универзитету у Београду носи његово име.[7] У септембру 1928. године Рајс је намеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за Политику изјавио је: „ Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“. Рајс даље објашњава како је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта: „Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа.[8] ” Преминуо је 8. августа 1929. године у 4.30 сати, у Београду.[9] Узрок смрти била је мождана кап као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром, Миланом Капетановићем који га је по неким сведочењима опсовао.[10] У три сата поподне, 9. августа 1929. године, тело др Рајса било је пренесено аутомобилом у Општу државну болницу, где је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади његово срце ради преноса на Кајмакчалан. Секцију је извршио проф. др Милован Миловановић. Потом су посмртни остаци Рајса пренесени у Официрски дом, где су били и изложени на почасном катафалку, све до сахране, која је обављена 10. августа 1929. године, у поподневним часовима, на топчидерском гробљу. Сахрањен је са војним почастима и по православном обреду, крај своје миљенице мале Наде Фавра. Чинодејствовао је обавио карловачки владика Иринеј са 15 свештеника. На спроводу су узели учешћа поред изасланика краља Александра I Карађорђевића, представника Владе, представника грађанских и војничких власти, огромног броја народа, разних културних и хуманих организација, и велики број ратника, другова са фронта Арчибалда Рајса. По завршетку опела приступило се опроштајним говорима.[1] По сопственој жељи његово извађено срце однесено је у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни (која је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату) је писало:(погледај слику урне десно) „Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана Златно срце спава, Пријатељ Срба из најтежих дана, Јунак Правде, Истине и Права, Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“ Дела[уреди | уреди извор] Имао је многе запажене радове у својој струци: Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства.[11] У току и после рата објавио је бројне ратне и политичке публикације, од којих су неке од великог значаја за историју Србије.[12] Аутор је колекције од 10 хиљада фотографија, ту колекцију је донео Ерик Сапин из Лозане у Београд ради дешифровања догађаја и места на њима.[13] Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом Шта сам видео и проживео у великим данима(1928). Пре тога, 1924. године објављује Писма са српско-македонског фронта (1916—1918). Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!“, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes!. Ова књига је завршена 1. јуна 1928. године, а 2004. године је штампана у великом тиражу и дељена бесплатно. Заслуге за ово су имале фондација „Др Арчибалд Рајс“ из Београда и Шабачко-ваљевска епархија.[14] Током 2014. објављена је и књига „Др Арчибалд Рајс - Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта - необјављени текстови на српском језику“.[15] О њему је 2014. године снимљен документарни филм „Чујте Срби!: Арчибалд Рајс у Србији 1914-2014“.[16] Постоји роман „Шифра Рајс” чији је аутор Лазар Јовановић.[17] Признања[уреди | уреди извор] Спомен-чесма у Крупњу Гроб Арчибалда Рајса на Топчидерском гробљу у Београду. Др Арчибалд Рајс је 1926. године постао почасни грађанин града Крупња. Такође 1926. године југословенски министар и генерал Душан Трифуновић Рајса прогласио почасним капетаном I класе пешадије Војске Краљевине СХС.[18] Неколико улица у Србији (Београд, Крушевац, Нови Сад, Зајечар) и Републици Српској (Бања Лука), носи његово име. У новембру 2013. одато му је признање у French Forensic Science Hall удружења Fame of the Association Québécoise de Criminalistique.[19] У порти цркве Вазнесења господњег у Крупњу 1994. године подигнута је спомен-чесма њему у част. У Обреновцу је постављена бронзана плоча са његовим ликом на зиду некадашњег хотела Антоновић.[20] Широм Србије (Београд, Прњавор) и Републике Српске откривена су спомен-обележја у знак признања Српског народа делу Арчибалда Рајса Кућа др Арчибалда Рајса, у којој је он живо до смрти, а налази се у Београду, у Булевару војводе Мишића 73, код Цареве ћуприје. Проглашена је за непокретно културно добро као споменик културе.[21] Носилац је неколико Српских одликовања и медаља за заслуге у Првом светском рату. Од 1.децембра 2003. основна школа Стјепан Стево Филиповић која се налази у београдском насељу Карабурма промијенила је назив у Др Арчибалд Рајс[22] Школи за криминалистику у оквиру Факултета за право, криминалистику и јавну управу Универзитета у Лозани (UNIL), 27. маја 2016. поводом 100 година од успостављања сталног дипломатског представништва Србије у Швајцарској предана је биста др Арчибалда Рајса. Биста је дар Републике Србије и Удружења српско-швајцарског пријатељства „Др Арчибалд Рајс“.[23] Библиографија[уреди | уреди извор] Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства Шта сам видео и проживео у великим данима(1928). Писма са српско-македонског фронта (1916—1918). Чујте Срби!, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes! Švajcarac na Kajmakčalanu - Knjiga o dr Rajsu. Zdenko Levental. Izdavač: Prosveta, Beograd 1984 Arčibald Rajs / Knjiga o Arčibaldu Rajsu

Separat Posebno štampani tekst iz Radovi 1973 / 1974 Zadar Sažetak Franz Petter rodio se 1788. u Waidhofenu u Austriji. Otac mu bijaše trgovac u Grazu. Po želji oca Petter je ušao u sjemenište, ali nije želio postati svećenik, pa je postao trgovac. Točnije, vodio je korespondenciju svoga oca na stranim jezicima, jer je zarana naučio prilično francuski i talijanski. Kad mu je umro otac, Petter je najprije putovao po Italiji, a kad mu poslovi krenuše stramputicama natjecao se da dobije mjesto profesora njemačkog jezika u Padovi, ali nije uspio jer nikad nije studirao na sveučilištu. Tako se dogodilo da je Franz Petter postao prvi profesor njemačkog jezika u Dubrovniku 1823.godine. Ni to mjesto nije mu bilo lako dobiti. On nikad nije studirao pa je natječaju priložio samo neke priručnike o krasnopisu i knjigovodstvu koje je napisao. Sklon pisanju Petter je još 1818. napisao jedan idilički napis o Splitu i Morlacima u povodu boravka Franje I. u Splitu svibnja 1812. Možda je to bio razlog zašto je Petter dobio službu baš u Dalmaciji, u Dubrovniku 1823., a kasnije u Splitu. Dalmatinci istorija hrvatske dalmacije .. Dalmacija (Dalmatia, lat.; Dalmazia, tal.) je povijesno geografska regija na istočnoj obali Jadrana, odnosno u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini (Neum). Grb Dalmacije Prvi put se spominje u I. stoljeću kao naziv za područje između Krke i Cetine koje je nastavalo ilirsko pleme Delmata, odnosno kao sinonim za Ilirik, kako su širi prostor postojbine raznih ilirskih plemena nazivali Rimljani. Iako se prostorni opseg Dalmacije u prošlosti znatno mijenjao, taj se pojam održao od antičkog doba do danas. Suvremeni pojam Dalmacije u Hrvatskoj odnosi se na područje od otoka Paga i Tribanj (Mandalina) na zapadu gdje graniči s Hrvatskim primorjem i rijeke Zrmanje na sjeveru do Konavala, odnosno rta Oštro na jugu. Tako izdvojena cjelina identična je s političkim pojmom južno hrvatsko primorje ili Južna Hrvatska kojim se želi zamijeniti povijesni termin Dalmacija koji odgovara prostoru funkcionalnog okupljanja oko splitskog makroregionalnog središta triju regionalnih centara: Zadra, Šibenika i Dubrovnika. Dalmacija je izdužen primorski pojas, oko 400 km dužine i do 70 km širine u središnjem dijelu. U prostranijem sjeverozapadnom dijelu omeđen je planinskim nizovima Velebita, Dinare i Kamešnice, dok je prema jugoistoku prirodna međa manje izrazita i nalazi se u neposrednom zaleđu priobalnog pojasa. Prostire se na površini od oko 11 960 km2 ili na oko 21% površine Hrvatske, a tu je 2001. živjelo oko 855 000 stanovnika, ili 20% populacije Hrvatske. Prosječna gustoća naseljenosti je niža od prosjeka za Hrvatsku - 71,5 st./km2 (Hrvatska: 78 st./km2). Sadržaj 1 Reljef i klima 2 Vode 3 Tla 4 Vegetacija 5 Povijest 6 Privreda 7 Promet 8 Stanovništvo i naseljenost 9 Povezano 10 Vanjske veze Reljef i klima[uredi | uredi kod] Biokovo Split Brela Prevladava krški reljef, a klima je većinom sredozemna (mediteranska), odnosno submediteranska s pripadajućom vegetacijom. Primorski karakter regije ojačan je velikim udjelom otočnog pojasa. U dalmatinskom akvatoriju, bez paške otočne skupine, nalazi se 926 otoka, otočića, hridi i grebena ili 78% njihovog broja u Hrvatskoj. Zapremaju oko 1770 km2 (58% površine svih hrvatskih otoka, odnosno 15% površine Dalmacije). Po postanku i građi otoci su dio susjednog dinarskog kopna (nepotopljeni dijelovi reljefnih uzvišenja). Sjevernodalmatinski otoci su brojniji, a, osim Paga, i manji. Izduženi su i pružaju se paralelno s obalom i planinskim nizom u zaleđu, u smjeru sjeverozapad - jugoistok (tzv. dalmatinski tip obale). Izraziti primjeri takva tipa obale jesu Pag, Ugljan, Pašman, Dugi otok, Kornat i Žirje. Otvorena kopnena obala ok rta Ploče kod Rogoznice odvaja ih od srednjodalmatinskih otoka, koji su veći i pružaju se u smjeru zapad - istok (hvarska skupina). To su Hvar, Brač, Korčula, Vis, Lastovo i Čiovo. Sjeverozapadno od Visa nalaze se pučinski otočići Jabuka i Brusnik, koji su vulkanskog porijekla. Najjužniji otoci - Mljet i Elafitski otoci te poluotok Pelješac pružaju se dinarskim smjerom, sjeverozapad - jugoistok. U reljefu većih otoka ističu se vapnenačka uzvišenja i niži dijelovi, udubljenja, građena od manje propusnih dolomita. Niži dijelovi ponegdje su zamočvareni (blata na Pagu, blatine na Mljetu itd.), dok su na rubovima udolina djelovanjem abrazije stvorena slikovita žala. Kopneni obalni pojas Dalmacije dug je oko 1200 km, što je gotovo 2/3 hrvatske kopnene obale. Najnepovoljniji je južni dio velebitskog primorja i priobalje oko rta Ploče, kod Rogoznice, koje karakterizira strma i krševita obala te slabija povezanost sa zaleđem. Najvećom vrijednošću ističe se priobalje između Trogira i ušća Neretve, s kaštelanskom flišnom zonom i šljunkovitim podbiokovskim žalama. Južno od Dubrovnika obala je otvorena prema pučini i time dolazi pod najveći utjecaj abrazije. U zaleđu priobalnog planinskog niza srednje Dalmacije, između rijeke Krke i donjeg toka Neretve, pruža se oko 150 km dug krški pojas Dalmatinske zagore. Sjeverozapadno od Krke na Zagoru se nastavljaju Ravni kotari i krško pobrđe Bukovice. Vode[uredi | uredi kod] Prevladavajuća krška podlga odražava se u bogatoj i složenoj cirkulaciji voda te razmjernom siromaštvu površinskih tokova. Od većih rijeka ističu se Cetina (105 km), Krka (75 km]], Zrmanja (64 km) i Neretva (218 km, od čega 20 km u Hrvatskoj). U Dalmaciji se nalaze dva od tri najveća prirodna jezera u Hrvatskoj: Vransko jezero kod Biograda (Vrana) - 20 km2 Prokljansko jezero u donjem toku Krke, kod Šibenika - 11,5 km2 Od većih jezera još se ističu Peručko jezero na rijeci Cetini, najveća akumulacija u Hrvatskoj (13 km2) te dva krška jezera - Modro i Crveno jezero kraj Imotskog, te Baćinska jezera (skupina od 5 jezera, međusobno povezanih) kod Ploča i aluvijalno jezero Kuti kod Opuzena. Tla[uredi | uredi kod] U Dalmaciji prevladavaju tla koja su se razvila pod dominantnim utjecajem litološkog sastava podloge. Najtipičniji predstavnik takve skupine tala je crvenica (terra rossa), nastala kao rezutlat otapanja karbonatne osnove, vapnenaca i dolomita. U Ravnim kotarima i oko Kaštelanskog zaljeva nalazimo smeđa tla, a u delti Neretve prevladavaju aluvijalna tla, odnosno mlađi riječni nanosi sa slabo izraženim pedološkim karakteristikama. Vegetacija[uredi | uredi kod] Na svim pučinskim otocima i cijelom dužinom kopnenog priobalja, gotovo o Zadra na sjeverozapadu, proteže se eumediteransko područje zimzelene vegetacije (hrast crnika, alepski bor, dalmatinski crni bor). U kopnenoj unutrašnjosti nalazimo hrast medunac s bjelograbom i crnograbom. Na visinama većim od 1000 m javlja se bukva, koju na još višim dijelovima zamjenjuje klekovina. Prisutni su razni degradacijski vegetacijski stadiji, kao rezultat ranog doseljavanja i tisućljetnog iskorištavanja ograničenih gospodarskih potencijala krške prirodne osnove: makija- teško prohodne, guste i visoke šikare garig - niske i svijetle šikare kamenjar - obrasao niskim polugrmovima i zeljastim biljkama. Povijest[uredi | uredi kod] Zastava Dalmacije Dalmatia (rimska provincja) - Dalmacija (država) Tema Dalmacija (Bizant) Srednjovjekovna Hrvatska Mletačka republika Dalmacija (u narodnooslobodilačkoj borbi) Privreda[uredi | uredi kod] Najznačajnije privredne grane su brodogradnja, ribolov i mediteranske poljoprivredne kulture, te posebice turizam tokom ljetnjih mjeseci. Promet[uredi | uredi kod] Stanovništvo i naseljenost[uredi | uredi kod] Dalmacija pokazuje stalni porast stanovništva unatoč naglašenom iseljavanju, posebice na prijelazu 19. u 20. stoljeće, i kasnije sve do danas. Međutim, to je ublažavano razmjerno visokom stopom prirodnog priraštaja, pa je održana ravnoteža rasta. Posljednjih desetljeća stopa rasta je povećana. Uzrok tome je gospodarsko oživljavanje s naglaskom na pomorsko, industrijsko i turističko gospodarstvo.

Božidar V. Nedeljković : RADNA ORGANIZACIJA ZA PROIZVODNJU ČARAPA I TRIKOTAŽE INEX PARTIZANKA , R. O. Inex-Partizanka Beograd 1987, str. 206. Privredna monografija. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Božidar V. Nedeljković (Prokuplje, 1923. — Beograd, 2004)[1] bio je srpski reditelj, filmski scenarista, pedagog, novinar, istoričar i pisac. Najpoznatiji je po stručnim monografijama Savremeno novinarstvo kod nas i u svetu, Savremena filmska umetnost i Filmski scenario. Uradio je i veći broj knjiga i brošura iz privredne istorije. Biografija Sin kovača i ratnika iz Prvog svetskog rata Velimira Nedeljkovića, Božidar je u rodnom Prokuplju je završio osnovnu, a u Aleksincu srednju školu, kao istaknut učenik. U Drugom svetskom ratu, borio se protiv trupa nemačkog generala Lera, kad su se 1944. povlačile iz Grčke; u tim borbama je i ranjen. Posle rata, studirao je književnost, na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali poslednja dva ispita nije položio, tako da nije diplomirao. Radio je za „Zvezda film“ kao režiser Filmskih novosti, žurnala koji su se prikazivali u bioskopima širom Jugoslavije pre glavnog filma, sa vestima o aktuelnim događajima. Njegova supruga, Radmila B. Petrović-Nedeljković (1926-2008), takođe se u Drugom svetskom ratu borila protiv nacista. Posle rata, pohađala je filmsku školu, u nameri da postane glumica, ali joj to nije uspelo, već je postala asistent režije i spiker u dokumentarnim filmovima. Udala se za Božidara V. Nedeljkovića; imali su jedno dete, sina Aleksandra (univerzitetski profesor, dr Aleksandar B. Nedeljković, doajen naše naučne fantastike). Božidar V. Nedeljković je od 1950. radio i kao novinar, u beogradskom dnevnom listu Glas naroda, u Vlajkovićevoj ulici, iza tadašnje Savezne skupštine. Napisao je dvadesetak dokumentarnih knjiga i brošura.[2] Mahom su to bile monografije o privrednim preduzećima, gde je prikazan istorijat firme ili fabrike, na primer pre rata, kao privatne, i posle rata, kao nacionalizovane, državne. Objavljivao je i druge radove. Vrhunac njegovog spisateljskog rada bile su dve knjige, Savremeno novinarstvo u svetu i kod nas (1964) i Savremena filmska umetnost (1965), gde nastoji da sažeto prenese na mlađe generacije znanja i iskustva iz te dve oblasti – istoriju, teoriju i praksu žurnalistike i filmske umetnosti. Po svedočenju sina Aleksandra, supruga Radmila davala je savete, ispravke i dopune ovih knjiga, kao nepotpisani savetnik, u nekim vidovima skoro i koautor.[3] Božidar V. Nedeljković sahranjen je na beogradskom groblju Lešće 19. aprila 2004. Bibliografija knjiga i brošura Umetnost, mediji, kultura Savremeno novinarstvo kod nas i u svetu, Naš glas, Smederevo 1964. Takođe kao: Savremeno novinarstvo u svetu i kod nas, Novinska ustanova `Požarevac`, Požarevac, 1966. Savremena filmska umetnost, Novinska ustanova `Požarevac`, Požarevac, 1965; Savremena štampa, Beograd, 1968. Hrišćanka, Savremena štampa, Beograd, 1968. (roman) Filmski scenario, Prosveta, Novi Sad, 1971. Žene pesnici Srbije, Prosveta, Beograd, 1971; Proces produkt inženjering, Beograd, 1990. Saga o Terazijskoj fontani, autorsko izdanje, Beograd, 1998. (istoriografija) Privredna i društvena istorija Zbornik socijalističkih zanatskih preduzeća Beograda i Zemuna : 1945–1955, Džepna knjiga, Beograd, 1955 Industriska hronika : Beograd. Knj. 1, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1956. Zbornik industriskih preduzeća Beograda i Zemuna : 1945–1955, Džepna knjiga, Beograd, 1956. Zbornik industriskih preduzeća Svetozareva–Paraćina, Ćuprije i Kruševca : 1945–1955. Knj. 1, Stožer, Beograd, 1956 Industriska hronika : Beograd. Knj. 2, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1957 Zbornik građevinskih preduzeća NR Srbije. Knj. 1, Beograd, Export press, Beograd, 1957. Industrija : Beograd. [Deo] III, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1958 Industrija Pančevo. (Knj. 1), Nedeljne informativne novine, Beograd, 1959 Privreda Kragujevca, Narodna knjiga, Beograd, 1959. Radničko samoupravljanje u privrednim preduzećima FNRJ : primeri i iskustva, Progres, Novi Sad, 1960; 1961. (srpski, francuski, engleski jezik) Četiri decenije `Teleoptika`, Radnički savet `Teleoptika`, Beograd, 1962. Trideset godina `Dekor`–a u privredi Jugoslavije : sa kulturnom istorijom građevinskih zanata, Dekor, Šabac, 1975 Trideset godina rada mlinsko–pekarske industrije Beograd, Mlinsko-pekarska industrija, Beograd, 1976. Prehrambeni kombinat `Žitostig` Požarevac, Institut za ekonomiku industrije, Beograd, 1978. Prehrambeni kombinat `Žitomlin` Svetozarevo, PK `Žitomlin`, Jagodina, 1981. Svetozarevo, pređašnja Jagodina, `Dragan Srnić`, Šabac; autor, Beograd,1982. Dva izdanja iste godine. Fabrika hartije, Fabrika hartije, Beograd, 1986. Radna organizacija za medicinsko snabdevanje Vetprom : 1946–1986, Radna organizacija za medicinsko snabdevanje Vetprom, Beograd, 1986. Radna organizacija za proizvodnju čarapa i trikotaže `Inex–Partizanka`, Inex–Partizanka, Beograd, 1987. Proces, produkt inžinjering : dvadeset godina postojanja i rada : 1968–1988, Radna organizacija za integralni inženjering Proces-produkt inženjering, Beograd, 1988. Dva izdanja iste godine.

Porodicni Arhiv Raskovica POSEBNA IZDANJA Narodna biblioteka samo papir na koricama ima fleke kao na slici, unutra je veoma dobro ocuvano Опис рукописа Народне библиотеке / Светозар Матић ; са прилогом Породични архив Рашковића описао М. Костић Београд : Научна књига, 1952 (Београд : Штампарија и књиговезница Српске академије наука) VII, 301 стр., [1] пресавијен лист : илустр. ; 24 cm Посебна издања / Српска академија наука ; књ. 191. Одељење литературе и језика ; књ. 3 Osnovana je 1832. godine u knjižari Gligorija Vozarovića. Inicijalni fond činili su pokloni Vozarevića i drugih srpskih kulturnih poslenika. Za dan osnivanja uzima se 28. februar 1832. godine kada je Dimitrije Davidović poslao pismo knezu Milošu o uređenju biblioteke.[1] U novembru iste godine Knez Miloš je naredio da se jedan primerak od svake štampane knjige ustupi biblioteci. Tako je ustanovljena institucija obaveznog primerka. Od 2002. godine Narodna biblioteka Srbije kao svoj dan slavi upravo 28. februar.[1] Po istraživanju Dejana Ristića, objavljenom u knjizi „Kuća nesagorivih reči”, biblioteka je osnovana 12. jula 1838. u Kragujevcu, a naredne godine preseljena u Beograd.[2] Uspon u radu Narodne biblioteke nastao je 1853. godine kada je ukazom kneza Aleksandra uvedeno zvanje državnog bibliotekara u rangu profesora Velike škole.[1] U vreme kada je bibliotekar bio Janko Šafarik (1861–1869), biblioteka je preseljena u Kapetan-Mišino zdanje[1] i tu je u levom prizemnom krilu, dočekala Prvi svetski rat.[3][4] Početkom Prvog svetskog rata jedan deo vrednijih, posebno starih rukopisnih knjiga, je evakuisan iz biblioteke i spakovan u voz. Preostale knjige i arhiva postale su ratni plen Nemačke i Bugarske (gde su odnete)[5][6], a deo je ostao i propao. Nestala su u ratnom metežu pored knjiga i tri najvažnija stara srpska rukopisa: `Nikoljsko jevanđelje`, `Zbornik popa Dragolja` i `Prizrenski prepis Dušanovog zakonika`.[7] Jedan deo knjiga je nestao i kasnije vraćen, dok postoje knjige koje do sada nisu vraćene.[8][9] U Prvom svetskom ratu biblioteka je ostala bez svojih prostorija, pa je 1920. godine za njene potrebe otkupljena fabrika i „Kartonaža Milana Vape“, na Kosančićevom vencu.[1] Za nju je plaćeno 3.200.000 dinara, a rad je otpočeo početkom 1922. godine.[10] Te godine biblioteka je imala 300.000 knjiga, 1.195 starih rukopisa, 2.500 pisama, 300 inkunabula.[6] Prostor je bio nedovoljan i vlažan, većina izdavača nije slala svoja izdanja na registrovanje, ni primerak dela.[11] Zgrada biblioteke na Kosančićevom vencu pogođena je 6. aprila 1941. godine prilikom nemačkog bombardovanja Beograda i veliki deo knjižnog fonda je tada uništen.[12][13] Uništen je knjižni fond od oko 500.000 svezaka, kao i zbirka od 1424 ćirilična rukopisa i povelje (12–17. vek), kartografska i grafička zbirka od 1500 brojeva, zbirke od 4.000 naslova časopisa i 1800 naslova novina, zatim značajna i nedovoljno proučena zbirka turskih dokumenata o Srbiji, inkunabule i stare štampane knjige i celokupna prepiska značajnih ličnosti iz kulture i političke istorije Srbije i Jugoslavije (Lukijan Mušicki, Vuk Karadžić, Đura Daničić, Pavel Šafarik[14]). Osim toga nestali su svi inventari i katalozi.[3] Iz stare zbirke rukopisa sačuvao se samo jedan rukopis koji je u tom trenutku bio van biblioteke.[15] Neki od rukopisa koje se čuvaju ili su čuvani u Narodnoj biblioteci su: Letopis Popa Dukljanina (beogradski rukopis), Nikoljsko jevanđelje, Minhenski psaltir, Ćirilični Rampacetov bukvar, iz 1597. godine i drugi. Najstariji rukopis je Beogradski parimejnik iz 13. veka.[15] U aprilu 1946. godine biblioteka dobija zgradu nekadašnjeg hotela „Srpska kruna“ na kraju Knez-Mihailove ulice,[3] u toj zgradi se nalazi Biblioteka grada Beograda. Posle Drugog svetskog rata fond Narodne biblioteke je značajno dopunjen poklonima i legatima, među darodavcima su bili Milan Rakić, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović, Tihomir Đorđević, Ljubica i Danica Janković, Ljubomir Micić, Ljubica Cuca Sokić i drugi.[16] Kamen temeljac za izgradnju nove namenske zgrade Narodne biblioteke Srbije svečano je postavljeno 20. oktobra 1966. godine, a radovi na zdanju površine 24.000 metara kvadratnih završeni su šest godina kasnije 1972. godine. Preseljenje u novu zgradu započelo je maja 1972. godine. Nova namenska zgrada Narodne biblioteke na Vračaru svečano je otvorena 6. april 1973. godine.[17] Zgradu je projektovao arhitekta Ivo Kurtović[18] i ubraja se u spomenike kulture. Prvi strani državnik koji je posetio novo zdanje nacionalne biblioteke bio je kancelar SR Nemačke Vili Brant koji je bio u službenoj poseti SFR Jugoslaviji od 15. do 19. aprila 1973. godine, a tom prilikom poklonio je biblioteci nekoliko knjiga. Poznati francuski književnik Andre Malro biblioteci je poklonio 1975. godine rukopis svog dela „Glava opsidijana` Sve do 2002. godine 6. april je obeležavan kao Dan biblioteke, a od te godine to je 28. februar, datum kada je 1832. godine osnovana Narodna biblioteka. Od 2013. godine 28. februar je i Nacionalni dan knjige. Od 2002. godine je 6. april Dan sećanja na stradanje biblioteke u Aprilskom ratu. Enterijer zgrade obnavljan je više od 3 godine i svečano pušten u rad 24. maja 2011. godine.[19] Radovi su kasnili, jer je planirano da se biblioteka pusti u rad 6. aprila te godine.[20] Radovi su trajali od oktobra 2007. do maja 2011. godine i za njih je država izdvojila 4,3 miliona evra.[21] Tom prilikom je obnovljeno 6000 m² prostora, dok preostalih 18000 m² u kojima su depoi sa knjigama nije obnovljeno.[22] Tokom 2014. završeno je obnavljanje trezora Odeljenja za arheografiju i fototeku u kom se čuvaju rukopisi i stare štampane knjige na 150 m² prostora.[23] Planirano je da se dogradi još jedan podzemni depo sa 4 nivoa.[24] Čitanost knjiga do 1914. godine[uredi | uredi izvor] Godišnji izveštaji Narodne biblioteke Srbije o čitanosti knjiga su dragoceni izvori podataka. Prvi je objavljen 1895. godine u Godišnjaku Srpske kraljevske akademije. U njima se govori o broju čitalaca iz godine u godinu, ali i o njihovoj socijalnoj strukturi. Na osnovu tih podataka je moguće rekonstruisati društvenu pripadnost čitalaca, kao i dati prikaz kulturnih potreba. U posebnim rubrikama su razvrstavane knjige po žanrovima, naučna, zabavna literatura i to je omogućavalo da se prati čitanost domaće literature u odnosu na inostranu. Popisi rađeni neposredno pred Prvi svetski rat omogućavaju da se stekne slika o popularnosti pojedinih pisaca i dela. U periodu od 1895-1900. Biblioteku je posećivao mali broj čitalaca. Godine 1898. bilo je 794 čitaoca, a 1900. je Biblioteka bila zatvorena tri meseca preko leta i tada je zabeležen pad u broju posetioca. Najviše su dolazili đaci i studenti koji su za potrebe svog obrazovanja i školovanja uzimali literaturu. Tri puta manje su Biblioteku posećivali njihovi profesori. Takođe je naučna literatura preovladavala u odnosu na zabavnu. Od 1901. godine Narodna biblioteka počela je da pravi detaljnije godišnje izveštaje. Promenila se i struktura traženih publikacija. Od 9.923 reversa traženo je 16.497 knjiga, a to je bilo za 5.000 knjiga više nego prethodnih godina. Takođe se za trećinu smanjio broj tražene naučne literature. Od 1902. godine razrađenije su statistike. Čitalačke potrebe građanstva su se menjale i iz godine u godinu se povećavao broj traženih knjiga. Te 1902. godine čitale su se srpske knjige (13.038), nemačke (2.319), francuske (1.583). Ruske knjige u to vreme nisu bile naročito popularne što govori podatak o čitanju 470 pozajmljenih knjiga. Ali najčitanije knjige su bile Tolstojeve (423 reversa), Viktora Igoa (409), Gi de Mopasana (134), Aleksandra Dime oca i Aleksandra Dime sina. Šekspir je takođe pozajmljivan (199), Bajron, Turgenjev itd. [25] Saradnja[uredi | uredi izvor] Biblioteka je 26. aprila 2012. potpisala Protokol o saradnji sa Narodnom i univerzitetskom bibliotekom Republike Srpske, što predstavlja garanciju očuvanja jedinstvenog srpskog duhovnog i kulturnog prostora.[26] Protokolom je utvrđeno da će dve biblioteke jedna drugoj poklanjati sve publikacije, te da će zajedno učestvovati na nacionalnim i međunarodnim projektima.[26]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Staracke pegice na bocnim stranama tabaka, sve ostalo uredno! Fototipsko izdanje iz 1890 Knjiga `Stara Srbija i Makedonija` autora Spiridona Gopčevića predstavlja detaljan opis stanovništva i običaja tog područja koje obuhvata teritoriju od Skoplja do Soluna, od Prištine do Verije. Autor nam donosi putopisne beleške, razgovore sa lokalnim stanovništvom, ispovesti Srba i Cincara, kao i druge zanimljive detalje o životu i kulturi srpskog naroda u tom području. Drugi deo knjige se bavi srpsko-bugarskim sporom o Makedoniji i Staroj Srbiji, gde je izložena istorija njihovog suparništva, jezik Makedonaca i Staro-Srbijanaca, običaji, način života, narodne pesme i druge karakteristike ovog prostora. Autor takođe analizira procese islamizacije, pojelinjenja, bugarizacije i albanizacije u regionu. Spiridon Gopčević, pseudonim Leo Brener (nem. Leo Brenner; 9. jul[1] 1855, Trst – 1928) bio je srpski istoričar, astronom, ratni izveštač, poliglota i pisac. Poreklo Potiče iz srpske porodice (obitelji - po Dositeju) iz Trsta, koja se onamo doselila iz Herceg-Novog u vreme kada je taj grad bio duhovni centar Srba. Bili su iz bokeljskog mesta Podi.[2] Gopčević je porodica `crnogorska` koja je od strane `venecijanaca` u 17. veku na stepen grofstva `uzvišena`. Tu se kod tršćanskog milionera, grofa Gopčevića u Trstu u gostima rado bavio i veliki Njegoš, njegov srodnik.[3] Novosadski časopis `Danica` je objavio Njegoševu pesmu pod nazivom `Pirovanje`, za koju stoji u napomeni da je nastala `U Trijestu, 7. dekembrija 1850. kod g. Spiridona Gopčevića`.[4] Spiro je rođen je u leto 1855. godine u `Gopčevića palati` na Velikom kanalu u Trstu.[5] Otac Spiridon bio je `prvi` trgovac (velikokupac[6])u Trstu, a majka Lujza rodom Emanova bila je Bečlijka. Bez oca je mali Spiridon ostao kad mu je bilo šest godina, a bez majke u osamnaestoj. Otac imenjak `prvi pritežilac lađa` i veliki trgovac austrijski - propao je tokom jednog velikog špekulantskog poduhvata. On je nakon finansijskog sloma iz 1856. godine, kada su mu tokom rata stradale 32 lađe sa kupljenom hranom (žitom) u Azovskom moru[7], poludeo i u bečkom sanatorijumu izvršio samoubistvo. Mladi Špiro je završio gimnaziju u Melku, a u Beču trgovačku školu i konzervatorijum. Zatim se za svoju dušu privatno školovao - `odao istorijskim, geografskim, militarskim (vojnim) i nautičkim (vojno-pomorskim) studijama`. Afinitet pokazuje i prema lingvistici; navodno je učio 28 jezika, od kojih je taj poliglota govorio 13. Između 1872-1892. godine putovao je neprekidno; prošao je celu Evropu, Severnu Ameriku, Malu Aziju, bio u Siriji, Palestini, Misiru, Sibiriji itd. Veliki neumorni avanturist duha i tela bio je po mnogo čemu neprevaziđen. Godine 1892. živeo je on u Celju u Štajerskoj; bio je to mali predah pred pohod u Dalmaciju.[8] Astronom Život je u mladosti proveo burno kao ratni izveštač i novinar sa Balkanskih ratišta. U braku će dobiti novi polet ka drugačijim aktivnostima. Bio je oženjen austrijskom plemkinjom Fani Manora Plasković iz Moravske, te uz podršku njene porodice otvara 1893. godine privatnu (`zvezdarnicu`) opservatoriju, na ostrvu Mali Lošinj (po Dositeju: ostrvu Malom Lošinju) koju naziva po njoj Manora.[9] Lošinj je izabran za lokaciju zbog izvanrednih klimatskih odlika koje uslovljavaju posebno vedro nebo nad tim ostrvskim mestom, što pogoduje opservaciji. Gopčević je bio upravnik te zvezdarnice u periodu 1893-1909. godine. Imala je ta ustanova najveći teleskop na Balkanu, koji se sačuvao. Pod pseudonimom „Leo Brener“ objavljuje mnoštvo opažanja Merkura, Venere, Marsa, Jupitera te Saturna. Kao priznanje za obiman posao jedan krater na Mesecu dobija ime po njemu Leo Brener. Špiro je propagirao astronomiju i tom cilju izdavao i svoj list sa tom tematikom `Astronomische Rundschau`. Stvaralaštvo Spiridon je bio izuzetno plodan pisac, koji je za kratko vreme ispisao obimno i interesantno štivo. Prvo delo mu je objavljeno u Lajpcigu 1877. godine i to na nemačkom jeziku: `Montenegro und die Montenegriner`. Knjigu je posvetio Darinki, udovici crnogorskog kneza Danila.[10] U tom spisu je inače kritikovao crnogorskog vladara kneza Nikolu Petrovića, sa kojim je bio u sukobu. Ubrzo je objavio istoriju crnogorsko-turskog ratovanja 1876-1878. godine. Posle bavljenja u Crnoj Gori, veliki avanturista je slično prošao među Albancima pa Bugarima. Nakon dolaska u sukob sa vladajućim krugovima tih zemalja, Gopčević bi ih pisanjem razobličavao. Usledila su zatim druga u dobroj meri intrigantna dela o Albancima i Bugarima, poput: `Oberalbanien und seine Liga` (Lajpcig 1881) i `Bulgarien und Ostrumelien` (Lajpcig 1886). U Beču je 1889-1890. godine izdavao jedan časopis i jedan dnevni list (Wiener Tagespost).[5] Za petnaest godina Gopčević je objavio dvadeset opsežnih dela i brošura (poput `Istina o Makedoniji`[11] iz 1890), jedan roman (`Beata`), šest novela, 250 `militantnih i maritimskih` članaka, 30 naučnih radova, 85 beletrističnih članaka, te 1350 političkih i rasprava u čak 76 raznih časopisa.[12] Ostali rad Etnografska karta „Stara Srbija i Makedonija“. Nakon `razlaza` sa Bugarima, zbog pisanja o bugarskim zločinima u Pirotu, Spiridon se najzad okreće svom srpskom rodu. Od tada on je sa strašću kakva se retko sreće, ispisao mnogo sjajnih stranica braneći srpstvo, naročito u Makedoniji. Između ostalog rad Spiridona Gopčevića po Južnoj Srbiji i Makedoniji tek sada dolazi do izražaja te mu se pridaje veliki značaj, u kojem detaljno opisuje stanovništvo tog područja od Skoplja do Soluna, te od Prištine do Verije, običaje srpskog naroda u tom području, razgovore sa lokalnim stanovništvom, ispovesti Srba i Cincara te islamizaciju, pojelinjenje, bugarizaciju i albanizaciju istih, a pre svega uz pomoć Sionskih `ćeri, organizaciju, koja je finansirana s`polja, te otvaranje bugarskih gimnazija za opismenjavanje srpskog stanovništva, odricanje od slavljenja krsnih slava i sl. Najznačajnije delo iz ove tematike je `Stara Srbija i Makedonija`. Napisao je i knjigu `Crna Gora i Crnogorci`, koju je žestoko kritikovao Bernhard Švarc zbog navodne pristrasnosti na štetu Crnogoraca. Iako u Trstu, Spiridonu je uvek bilo blisko Srpstvo, Crna Gora i Srbija, njegova je porodica bila veliki dobrotvor srpskog naroda, te ga je pomagala u ustancima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Inok Sava, monah Sava ili Sava Dečanac (oko 1530. - posle 1597.), bio je srpski jeromonah, pisac i putnik koji je 1597. godine objavio prvi srpski bukvar.[1] Sačuvani fragmenti bukvara čuvaju se u Narodnoj biblioteci Srbije, u Zbirci retke knjige.[2] Prva srpska knjiga koja je objavljena na ćirilici bio je Bukvar, koji je štampan u štampariji Giovanni Antonio Rampazeto Pres u Veneciji u dva izdanja 1597. godine, a sastavio ga je Inok Sava pod pokroviteljstvom Stefana Paštrovića. Biografija Inok Sava bio je savremenik štampara Ivana Fjodorova koji je 1574. objavio ruski Bukvar u Lavovu, Carska Rusija, i još jedno izdanje četiri godine kasnije (1578) u Ostrogu, Kraljevina Poljska.[3] Štampanje je kasno stiglo u Zetu (Crna Gora), prve štampane knjige - Cetinjski oktoih - pojavile su se 1494. godine, 55 godina nakon što je Johan Gutenberg 1439. godine štampao Bibliju na svojoj novo osmišljenoj, mehaničkoj štamparskoj mašini. Nakon oslobađanja srpskih zemljalja započeta je obnova pismenosti i kulture, izgradnja i obnova crkava i manastira za bogosluženje i obrazovanji, kao i nabavka knjiga za te potrebe. Većina dostupnih rukopisnih primeraka knjiga bila je puna grešaka prepisivača. Jeromonah Stefan Paštrović došao je na ideju da se rukopisi isprave i štampaju u knjigama poput onih koje postoje u severnoj Veneciji. Nameravao je da svog rođaka Inoka Savu, monaha u Visokim Dečanima pošalje na tu misiju. O Inoku Savi znamo malo, osim da je rođen u Paštrovićima i da je bio vezan sa Visoke Dečane kao putujući monah, sakupljač milostinje. Takvog monaha su obično nazivali inok, što znači putnik. Inok Sava je bio dobro obrazovan i upoznat sa delom Ivana Fjodorova. Takođe je imao sreću da se obrazuje na Fjodorovom primeru. [4] Na prvoj stranici bukvara nalazi se srpska azbuka, zatim samoglasnici, zatim slogovi, nazivi svih slova itd. Inok Sava potiče iz vremena kada je vrlo malo evropskih zemalja i kultura posedovalo sopstvena nastavna sredstva za škole. Nastavni bukvar najviše fascinira svojim nastavnim metodama jer je prvi u Evropi primenio princip fonetskog čitanja. Međutim, on je ostao zapostavljen i pomalo zaboravljen. U međuvremenu, Srbi su učili uglavnom iz uvezenih knjiga, bilo objavljenih u carskoj Rusiji, bilo sa teritorija Svetog rimskog carstva, kako se nekada zvalo Austrijsko carstvo. Ovi srpski primeri zasnivali su se na staroslovenskom i slavensko-srpskom, zajedničkom jeziku svih južnoslovenskih naroda Balkana. Do 19. veka bukvar Inoka Save bio je poznat samo nekolicini akademika u to vreme. Nije iznenađujuće jer je doba prosvetiteljstva pokrenulo nove primere poput Bukvara Gavrila Stefanovića Venclovića iz 1717. godine; Pervoe učenie (Za početnike) Zaharije Orfelin, 1767; Pervoe učenie Teofana Prokopoviča doneto je iz Rusije u Srbiju 1724. godine, pod pokroviteljstvom Mojsije Petrovića iz Karlovačke mitropolije; Bukvar Jozefa Kurzbocka, štampano u Beču 1770; Bukvar Teodora Jankovića Mirijevskog, 1776. i noviji. Godine 1893. ruski konzul u Skadru, Krilov, izdao je prvo izdanje, štampano u Veneciji 20. maja 1597. godine, kao poklon srpskoj novinarki Okici Gluščević, koja je u to vreme prevodila Lav Tolstojev `Rat i mir`. Kasnije, 1921. godine, Milorad Dimitrijević, beogradski inženjer, kupio je drugo izdanje, objavljeno 25. maja 1597. godine u Dubrovniku, gde je bio na putovanju. Oba izdanja, prvo i drugo, predstavljena su Narodnoj biblioteci Srbije. Prvo izdanje koje se sastojalo od samo dva lista papira, od kojih danas imamo samo jedan primerak, spaljeno je u nemačkom bombardovanju Beograda i Narodne biblioteke 6. aprila 1941, a drugo izdanje, na četiri lista, srećom je sačuvano.

Odlično stanje 21. SS-DIVIZIJA SKENDERBEG Pavle Dželetović Ivanov Beograd, 1987. Mek povez, format 20cm Latinica, 278 strana Ilustrovano 21. СС брдска дивизија „Скендербег” (1. албанска) (њем. 21. Waffen-SS Gebirgsdivision der SS „Skanderbeg“ (albanische Nr.1)) била је њемачка брдска пјешадијска дивизија Вафен-СС, оружаног крила Нацистичке партије. 21. СС брдска дивизија „Скендербег” (1. албанска) 21. Waffen-SS Gebirgsdivision der SS „Skanderbeg“ (albanische Nr.1) SS Skanderbeg volunteer sleeve patch.png Ознака припадности 21. СС брдској дивизији „Скендербег” (1. албанска) Постојање 1. мај 1944 — 1. новембар 1944.; 6 месеци Земља Трећи рајх Огранак Вафен-СС Тип Брдска пјешадија Улога Антипартизанске операције Величина дивизија Дио 21. брдски армијски корпус Гарнизон (сједиште) Призрен Надимак Скендербег Ангажовање Други свјетски рат у Југославији: Операција Ендлих Операција Фалкенауге Операција Драуфгенгер Косовска операција 1944. Команданти Командант Аугуст Шмитхубер Инсигније Симбол идентификације албански двоглави орао Језгро дивизије је образовано око албанских батаљона који су накратко водили борбу у источној Босни против партизана у саставу 13. СС брдске дивизије „Ханџар” (1. хрватска). Сачињена углавном од Албанаца са претежно њемачким (рајхсдочјери и фолксдојчери) официрима и подофицирима, назив је добила по албанском националном хероју Ђурђу Кастриоту Скендербегу, који је предводио отпор албанских племена османским освајачима и исламизацији. Скендербег никада није достигао бројност дивизије, имајући у највећем броју 6.000—6.500 војника што је снага бригаде. У мају 1944. године, припадници дивизије су ухапсили 281 Јевреја у Приштини и предали их Нијемцима, који су их транспортовали у концентрациони логор Берген-Белзен, гдје су многи убијени. Сама дивизија је била познатија по овој акцији и по убијању, силовању и пљачкању у претежно српским областима, него по учешћу у борбеним дејствима за њемачке ратне циљеве. Једина значајна војна акција десила се током њемачке антипартизанске офанзиве у окупираној Црној Гори у јуну и јулу 1944. године. Након тих дејстава дивизије, њени припадници су распоређени као стражари у рудницима хрома на Косову, која су убрзо заузели партизани, што је довело до великог дезертерства. Ојачана припадницима Кригсмарина (њемачка морнарица) и са мање од 500 Албанаца у својим редовима, Скендербег се распушта 1. новембра 1944. године. Преостали припадници укључени су у састав 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”. Након рата, дивизиони командант СС-бригадефирер и генерал-мајор Вафен-СС Аугуст Шмитхубер осуђен је 1947. у Београду на смрт за почињене ратне злочине и затим погубљен. Историја Уреди Позадина Уреди Велики муфтија Јерусалима, Мухамед Амин ел Хусеини, поздравља припадника 13. СС дивизије нацистичким поздравом у новембру 1943. године.[1] Дивизија је бројала отприлике 1.000 Албанаца са простора Косова и Санџака, који су касније чинили језгро дивизије Скендербег. Пет мјесеци прије избијања Другог свјетског рата, тачније 7. априла 1939. године, Краљевина Италија је извршила инвазију на Краљевину Албанију. Земља је заузета за пет дана и италијански краљ Виторио Емануеле III прихватио је круну коју му је понудио Парламент Албаније. Краљевска албанска војска придружена је Краљевској италијанској војсци и именован је вицекраљ који је управљао земљом као протекторатом.[2] Након инвазије Сила Осовине на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године, италијанска Албанија проширила је своју територију на дијелове Вардарске и Моравске бановине.[3] Албанци који су живјели у овим областима дочекали су окупацију са одушевљењем.[4] Неки од њих су чак истицали да су Албанци „Аријевци илирског насљеђа”.[5] Иако званично под италијанском влашћу, Албанци су добили контролу над регионом и охрабривани су да отварају школе на албанском језику,[6] које је забранила југословенска власт.[7] Италијани су дозволили Албанцима да истичу албанску заставу.[6] Краљевска италијанска војска је протјерала већину Срба који су населили Косово и Метохију током међуратног периода.[8] Албанци су искористили измјењене околности, напали су своје српске сусједе и спалили домове чак 30.000 српских породица.[6] Албанија је остала под италијанском окупацијом све до њене предаје Савезницима у септембру 1943. године.[9] У августу исте године, суочена са непосредном пропашћу италијанских ратних напора, Њемачка је распоредила 2. оклопну армију на Балкан како би преузела области које је раније окупирала Италија. Једна од италијанских области које је њемачке преузела била је Албанија, гдје је распоређен 21. брдски армијски корпус 2. оклопне армије под командом генералоберста Лотара Рендулића. Генерални опуномоћеник Вермахта и специјални представник Хајнриха Химлера, СС-бригадефирер и генерал-мајор Вафен-СС и полиције Јозеф Фицтум, налазили су се у албанској пријестоници Тирани. Нијемци су преузели контролу над свим албанским снагама које су сарађивале са Италијанима прије њихове капитулације, укључујући Бали Комбетар, антикомунистичку и националистичку милицију. Нијемци су ојачали албанску војску и жандармерију, али убрзо су схватили да су те снаге непоуздане.[10] Исте године, одређени број Албанаца са простора Косова, Метохије и Новопазараског санџака регрутован је у 13. СС брдску дивизију „Ханџар” (1. хрватска), Вафен-СС дивизија сачињена претежно од босанских муслимана и Хрвата са већинским њемачким официрским кадром. За око шест мјесеци ова дивизија је укључивала око 1.000 Албанаца са простора Косова, Метохије и Санџака, а који су се налазили у 1. батаљону 2. пука (I/2), која је касније постао 1. батаљон 28. пука (I/28).[11] Дивизија је касније регрутовала још 500 мушкараца са простора Санџака.[12] Образовање албанске Вафен-СС дивизије била је Фицтумова идеја, којој се у почетку супротстављао њемачки високи чиновник Министарства иностраних послова Херман Нојбахер и шеф Рајхсзихерхајтсхауптамт СС-обергрупенфирер и генерал полиције Ернст Калтенбрунер, који је вршио утицај на Химлера да је укине. Ипак, албанска влада је подржала идеју; суочен са све већим потешкоћама, Химлер је убзо промијенио мишљење, а фебруара 1944. године идеја је добила одобрење од Адолфа Хитлера.[13] Стварање Уреди У фебруару 1944. године, Хитлер је одобрио оснивање албанске Вафен-СС дивизије која би дјеловала само на простору Косова[7] и сврха дивизије била је само заштита Албанаца, али је остала под њемачком контролом.[13] Била је једна од три муслиманске Вафен-СС дивизије на простору Балкана, док су остале двије биле 13. СС брдска дивизија „Ханџар” (1. хрватска) и 23. СС брдска дивизија „Кама” (2. хрватска).[14] Химлеров циљ био је да прошири регрутовање Вафен-СС на Балкану и оснивање по два корпуса са по двије дивизије, са једним корпусом који ће дјеловати на простору Босне и Херцеговине у Независној Држави Хрватској, док би други дјеловао на простору Албаније. Ти корпуси би требало да буду спојени са 7. СС добровољачком брдском дивизијом „Принц Еуген” и заједно би чинили балканску Вафен-СС брдску армију од пет дивизија.[15] Дивизија је добила назив по албанском националном хероју Ђурђу Кастриоту Скендербегу, који је предводио албанска племена у 15. вијеку у борби против Османлија и исламизације. У марту 1944. године, Бедри Пејани, предсједник Друге призренске лиге, организације која је основана након италијанске предаје са циљем остварења интереса Албанаца, предложио је Хитлеру да се оснује јединица од 120.000—150.000 албанских добровољаца која би се борила против југословенских и албанских партизана. Пејани је затражио од њемачког вођства опрему и залихе за Албанце како би се борили против комунистичких побуна, а затражио је и проширење граница Албаније на штету Територије под војном управом у Србији и Краљевине Црне Горе.[10] Ови захтјеви нису испуњени, али у априлу 1944. године Химлер је наредио оснивање нове албанске добровољачке дивизије,[9] која је касније добила име по албанском националном хероју Ђурђу Кастриоту Скендербегу.[16] До тога тренутка, Нијемци и неки припадници албанске квислиншке власти вјеровали су да би се око 50.000 мушкараца са простора Албаније могло регрутовати у СС.[17] СС је у почетку предвиђала да ће албанска СС дивизија бројати 10.000—12.000 људи.[13] Химлер је у Албанцима муслиманима видио могући извор људства у њемачком рату са југословенским партизанима,[9] који су се суочили са озбиљним потешкоћама у регрутовању Албанаца у своје редове.[18] Нијемци су увидјели да су Албанци са простора окупиране Југославије спремнији на сарадњу, него Албанци из саме Албаније. То се дешавало углавном због страха од повратка југословенске власти.[7] Квалитет већине регрута био је лош, а само 6.000 је сматрано погодним за обуку.[9] Регрути који су примљени су спојени заједно са око 1.500 бивших заробљеника Југословенске војске, елементима пропале албанске војске и жандармерије, добровољцима из предратне и ратне Албаније и регрутима који су потицали из породица са више од два сина.[13] Ангажовање албанског цивилног становништва спровођено је у тијесној сарадњи са албанском марионетском владом.[19] Дана 17. априла 1944. године, албански батаљон 13. СС брдске дивизије пребачено је жељезницом непосредно из борби у Босни на Косово како би образовали дио Скендербег дивизије. Шеф регрутовања у Вафен-СС, СС-обергрупенфирер Готлоб Бергер, извијестио је Химлеру да су Албанци „... били тужни због одласка”.[20] Сам Химлер је очекивао „велику корист” од јединице, с обзиром да су се Албанци који су били у саставу Ханџар дивизије показали као „високо мотивисани и дисциплиновани” у борби против југословенских партизана.[19] Дана 23. маја, Фицтум је извијестио о неуспјеху албанских јединица у операцији против партизана, те да је распустио четири албанска батаљона у саставу Вермахта. Описао је већину албанских официра војске и жандармерије као „потпуно корумпираним, неупотребљивим, недисциплинованим”.[10] Операције Уреди Дивизија је основана као 21. СС брдска дивизија „Скендербег” (1. албанска)[21] 1. маја 1944. године[22] у саставу 21. брдског армијског корпуса. Већина или чак сви дивизиони официри, подофицири и специјалисти били су Нијемци,[23] углавном из 7. и 13. СС дивизије, што је знатно ослабило те јединице.[24] Дивизиони артиљеријски пук основан је од 1. албанског артиљеријског пука.[22] Дивизија је стављена под команду СС-штандартенфирера Аугуста Шмидхубера,[25] који је у јуну унапријеђен у СС-оберфирера. Јачина дивизије се процјењује на од 6.000[26] до 6.500[27] људи. Припадници дивизије су полагали вјерску заклетву над Кураном, обећавајући „џихад против кафира”.[28] Дивизија је на почетку била опремљена заробљеним италијанским тенком M15/42, који се показао као непоуздан.[29] Гарнизон се налазио у Призрену.[30] Дивизија је била опремљена са заробљеним италијанским тенковима M15/42, али они су се показали као непоуздани На самом почетку је постало познато да је већини Албанаца муслимана у дивизији циљ био борба са Србима православцима, који су постали мета бројних звјерстава.[9] Како би зауставили злочине, Нијемци су морали разоружати батаљоне дивизије у Пећи и Призрену и ухапсити албанске официре, а један командни официр је чак послат у затвор у Њемачку. Дана 14. маја 1944. године,[31] припадници дивизије су упали у јеврејске домове у Приштини, ухапсивши 281 Јеврејина које су предали Нијемцима, а који су их послали у концентрациони логор Берген-Белзен, гдје је већина убијена.[32] Дивизија је касније била укључена у масакр над албанским партизанима.[33] Уопштено, била је познатија по убиствима, силовањима и пљачкама, претежно у српским подручјима,[13] и по хапшењу Јевреја, него по учествовању у борбеним акцијама у сврху њемачког ратног циља. Осим неселективног убијања Срба, дивизија је била одговорна за протјеривање преко 10.000 српских породица са Косова, када су стигли нови албански досељеници из сиромашних подручја сјеверне Албаније.[34] Долазак ових Албанаца охрабривале су и италијанске власти, а процјењује се да се чак 72.000 Албанаца доселило на Косово током рата.[6] Између 28. маја и 5. јула 1944. године, дивизија је ухапсила укупно 510 Јевреја, комуниста и осталих антифашиста, које је предала Нијемцима. Такође је вршила одмазде вјешањима сумњивих саботера.[19] У јуну 1944. године, Скендербег је спроводио велике маневре на терену у источној Црној Гори.[35] У Андријевици, дивизија је извршила масакр над више од 400 српских цивила.[36] Дивизија је заједно са 7. СС дивизијом „Принц Еуген” починила масакр над 428 српских цивила у селу Велика код Плава.[37] Учествовала је у операцијама Ендлих (Коначно) и Фалкенауге (Соколово око)[24] у јуну и јулу, као и у операцији Драуфгангер (Дрзник), током којих је дивизија била главна сила коју су користили Нијемци.[38] Ове операција су за циљ имале уништавање јаких партизанских снага на подручју Ђаковице, Пећи и Мокре Горе.[24] Према Нојбахеру, дивизија је била безбрижно посвећена борби у раним фазама њене обуке и лоше се показала.[13] Између 18. и 27. августа, дивизија се борила са партизанима у околини Дебра, али није успјела заузети град.[39] Крајем августа 1944, Нијемци су донијели одлуку да се дивизија може користити само за основне стражарске дужности.[40] Неки припадници су били задужени за чување рудника хрома на Косову, прије него што су то подручје заузели партизани. У предстојећим сукобима, један од пукова дивизије изгубио је више од 1.000 припадника, а многи Албаци су дезертирали,[26] неки након што су српски партизани напали подручје сјевероисточно од Гусиња.[13] Група армија Е тврдила је да учинак дивизије „апсолутно нема војне вриједности”.[26] Дана 1. септембра 1944. године, снаге дивизије у Тетову и Гостивару су се побуниле, убијајући своје њемачке официре и подофицире.[41] У то вријеме, дивизије је бројала нешто мање од 7.000 људи, што је од једне трећине првобитно предвиђене снаге.[17] За два мјесеца од почетно распоређивања дивизије, 3.500 људи је дезертирало из јединице. Химлер је у дивизију довео 3.000—4.000 припадника Кригсмарине из Грчке да би надокнадио изгубљену бројност, али то није много утицало на борбену способност дивизије.[42] Од почетка октобра 1944, снага дивизије је спала на око 4.900, мање од 1.500 који су били спремни за борбу. Јединица је била ослабљена оштећењем опреме и оружања, као и недостатком њемачког војног особља за обуку нових регрута, што се показало чињеницом да је током љета и јесени за борбу био спреман само један батаљон.[19] Шмидхубера су његови војници презирали, а Фицтум то објашњава тиме што нису успјели осигурати ефикасне сигурносне снаге омаловажавајући албанску културу и војни углед.[43] Мање упознати припадници Вермахта су касније изјавили да је главни проблем везан за поузданост дивизије, био јер Нијемци нису блиско сарађивали са Албанцима на мјесном нивоу.[44] Средином октобра, дивизија је учествовала у тешким борбама у околини Ђаковице.[24] Јединица је пружала помоћ Вермахту у повлачењу са Косова, покривајући бокове снага у повлачењу.[45] У то вријеме, дезертери су знатно ослабили јединицу, а 86 официра и 467 подофицира остало је заједно са снагама од 899 мушкараца, од чега су половина били Албанци.[46] Дана 24. октобра, генералоберст Александер Лер, командант Групе армије Е, наредио је да се сви Албанци у јединици разоружају и пусте.[17] Дивизија је 1. новембра 1944. године распуштена.[26] У исто вријеме, косовски Албанци су отпочели борбу са партизанима када су сазнали да област неће бити у саставу Албаније послије рата, упркос ранијим партизанским обећањима. Због тога је на Косово послато 30.000 партизана који су сурово угушили побуну.[16] Између 3.000 и 25.000 Албанаца је убијено током гушења побуне.[47][а] Посљедице Уреди Преостале њемачке снаге и бивше морнаричко особље реорганизовани су као пуковска кампфгрупа Скендербег под командом СС-оберштрумбанфирера Алфреда Графа. Јединица се повукла са простора Косова средином новембра заједно са остатком њемачких снага у тој области.[17] Многи Срби и Црногорци су се затим осветили косовским Албанцима, нарочито сарадницима и бившим припадницима дивизије.[49] Када је кампфгрупа Скендербег стигла до Љубовије на ријеци Дрини, стављена је под команду 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”,[50] која је обезбјеђивала прелазак ријеке у том подручју. Кампфгрупa је држала Зворник и Дрињачу током прве половине децембра 1944. као дио љубовијског мостобрана. Касније се повукла преко Дрине и борила се на сјеверу према Брчком на ријеци Сави, гдје је ослободила снаге Вермахта које су држале град.[51] Крајем децембра, батерија самохотке кампфгрупе била је присутна на Сремском фронту у Винковцима.[52] Остатак јединице био је распоређен у Бијељини.[52] У јануару 1945. године,[53] шачица морнаричког особља која је преживјела[46] пребачена је у 32. СС добровољачку гренадирску дивизију „30. јануар”,[26] а остаци бивше дивизије реорганизовани су као 2. батаљон 14. СС добровољачког брдског пјешадијског пука 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”. Дана 21. јануара 1945. године Шмидхубер је унапријеђен у СС-бригадефирера и генерал-мајора Вафен-СС и постављен у команду 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”.[53] Након рата, проглашен је кривим за ратне злочине и објешен је.[54] У фебруару 1945, батаљон је потпуно распуштен, а преостало људство додјељено је њемачком полицијском пуку у близини Загреба.[17][б] Сама дивизија је сматрана војним неуспјехом;[56] нити један припадник дивизије није одликован Гвозденим крстом током служења у њој.[57] Све у свему, дивизија је била познатија по злочинима које је починила, него по доприносу њемачким ратним циљевима. Њену улогу у депортовању Јевреја са простора Косова испитао је албански историчар Шабан Синани, који тврди да та јединица није учествовала у било каквој депортацији у име Нијемаца.[58] Током рата на Косову и Метохији (1998—1999), амерички журналиста Крис Хеџес тврдио је да су неки од припадника Ослободилачке војске Косова били непосредни потомци неких припадника дивизије и да је то идеолошки утицало на њих.[59] Малком је оспорио ову тврдњу.[60] Ознаке Уреди Ознака за припадности дивизији био је албански двоглави орао.[61] Упркос свом краткотрајном постојању, овратник са приказом козе на врху шљема био је направљен за дивизију, али не постоје докази да је икада кориштен. Постоје фотографије са одређеним машинским тканим манжетним појасом са натписом Скендербег,[26] али он је додјељен 14. СС добровољачком брдском пуку 7. СС дивизије у јесен 1944, а не за ову дивизију.[62] Припадници кадровског особља фотографисани су како носе штитник за руку са приказом црног албанског двоглавог орла на црвеном пољу.[26] Многи припадници дивизије исламске вјероисповијести носили су традиционалне сиве капе, умјесто стандардне СС капе.[9] Остали су носили традиционалне албанске капе зване кече.[39] Састав дивизије Уреди Главне јединице у саставу дивизије биле су:[22] 50. Вафен-СС брдски пјешадијски пук (1. албански) (1, 2. и 3. батаљони) 51. Вафен-СС брдкси пјешадијски пук (2. албански) (1, 2. и 3. батаљони) 21. СС извиђачки батаљон (четири чете) 21. СС добровољачки противтенковски батаљон (три чете) 21. СС брдски артиљеријски пук (четири батаљона) 21. СС добровољачки пионирски батаљон (три чете) 21. СС замјенски батаљон 21. СС добровољачки сигналскии батаљон (три чете) 21. СС брдски одред подршке Напомене Уреди ^ Поједини албански извор број мртвих процјењују на између 36.000 и 47.000, али према Малкому, такве тврдње у у великој мјери претјеране.[48] ^ Према Џорџу Х. Штејну, припадници 2. батаљона борили су се са 7. СС дивизија до фебруара 1945. године, када је послати на сјевер како би бранили Одра-Ниса границу.[55]

RUDOLF ARČIBALD RAJS ČUJTE SRBI Poslednje pismo Srbima Meki povez Родолф Арчибалд Рајс (нем. Rudolph Archibald Reiss; Хаузах, Баден, 8. јул 1875 — Београд, 8. август 1929) био је швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.[1] Живот и каријера Рођен је 8. јула 1875. године као осмо дете, од укупно десет, Фердинанда Рајса, земљопоседника, и Паулине Забине Ане Габријеле, у месту Хехцберг (данас део Хаузаха), у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску, у романски кантон Во.[1] Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и бива изабран за асистента за фотографију, а потом је постао признати доцент за ту област, на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.[1] Године 1912, за време Првог Балканског рата, био је репортер у Солуну. Никола Цоловић описује Рајса као великог љубитеља српске шљивовице.[2] Ангажовање у Србији Кућа „Добро поље“ Арчибалда Рајса у Топчидеру, Београд Урна Арчибалда Рајса у капели на Кајмакчалану. Споменик Арчибалду Рајсу у Топчидерском парку, у Београду. Споменик Рајсу у мачванском селу Прњавор. На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом.[3] Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Gazette). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.[4] Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.[1] Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу. Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу, као и изостанком подршке,[5] повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ (Топчидер) у Београду, где је и умро.[6] Један од амфитеатара на Криминалистичко-полицијском универзитету у Београду носи његово име.[7] У септембру 1928. године Рајс је намеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за Политику изјавио је: „ Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“. Рајс даље објашњава како је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта: „Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа.[8] ” Преминуо је 8. августа 1929. године у 4.30 сати, у Београду.[9] Узрок смрти била је мождана кап као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром, Миланом Капетановићем који га је по неким сведочењима опсовао.[10] У три сата поподне, 9. августа 1929. године, тело др Рајса било је пренесено аутомобилом у Општу државну болницу, где је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади његово срце ради преноса на Кајмакчалан. Секцију је извршио проф. др Милован Миловановић. Потом су посмртни остаци Рајса пренесени у Официрски дом, где су били и изложени на почасном катафалку, све до сахране, која је обављена 10. августа 1929. године, у поподневним часовима, на топчидерском гробљу. Сахрањен је са војним почастима и по православном обреду, крај своје миљенице мале Наде Фавра. Чинодејствовао је обавио карловачки владика Иринеј са 15 свештеника. На спроводу су узели учешћа поред изасланика краља Александра I Карађорђевића, представника Владе, представника грађанских и војничких власти, огромног броја народа, разних културних и хуманих организација, и велики број ратника, другова са фронта Арчибалда Рајса. По завршетку опела приступило се опроштајним говорима.[1] По сопственој жељи његово извађено срце однесено је у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни (која је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату) је писало:(погледај слику урне десно) „Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана Златно срце спава, Пријатељ Срба из најтежих дана, Јунак Правде, Истине и Права, Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“ Дела Имао је многе запажене радове у својој струци: Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства.[11] У току и после рата објавио је бројне ратне и политичке публикације, од којих су неке од великог значаја за историју Србије.[12] Аутор је колекције од 10 хиљада фотографија, ту колекцију је донео Ерик Сапин из Лозане у Београд ради дешифровања догађаја и места на њима.[13] Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом Шта сам видео и проживео у великим данима(1928). Пре тога, 1924. године објављује Писма са српско-македонског фронта (1916—1918). Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!“, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes!. Ова књига је завршена 1. јуна 1928. године, а 2004. године је штампана у великом тиражу и дељена бесплатно. Заслуге за ово су имале фондација „Др Арчибалд Рајс“ из Београда и Шабачко-ваљевска епархија.[14] Током 2014. објављена је и књига „Др Арчибалд Рајс - Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта - необјављени текстови на српском језику“.[15] О њему је 2014. године снимљен документарни филм „Чујте Срби!: Арчибалд Рајс у Србији 1914-2014“.[16] Постоји роман „Шифра Рајс” чији је аутор Лазар Јовановић.[17] Признања Спомен-чесма у Крупњу Гроб Арчибалда Рајса на Топчидерском гробљу у Београду. Др Арчибалд Рајс је 1926. године постао почасни грађанин града Крупња. Такође 1926. године југословенски министар и генерал Душан Трифуновић Рајса прогласио почасним капетаном I класе пешадије Војске Краљевине СХС.[18] Неколико улица у Србији (Београд, Крушевац, Нови Сад, Зајечар) и Републици Српској (Бања Лука), носи његово име. У новембру 2013. одато му је признање у French Forensic Science Hall удружења Fame of the Association Québécoise de Criminalistique.[19] У порти цркве Вазнесења господњег у Крупњу 1994. године подигнута је спомен-чесма њему у част. У Обреновцу је постављена бронзана плоча са његовим ликом на зиду некадашњег хотела Антоновић.[20] Широм Србије (Београд, Прњавор) и Републике Српске откривена су спомен-обележја у знак признања Српског народа делу Арчибалда Рајса Кућа др Арчибалда Рајса, у којој је он живо до смрти, а налази се у Београду, у Булевару војводе Мишића 73, код Цареве ћуприје. Проглашена је за непокретно културно добро као споменик културе.[21] Носилац је неколико Српских одликовања и медаља за заслуге у Првом светском рату. Од 1.децембра 2003. основна школа Стјепан Стево Филиповић која се налази у београдском насељу Карабурма промијенила је назив у Др Арчибалд Рајс[22] Школи за криминалистику у оквиру Факултета за право, криминалистику и јавну управу Универзитета у Лозани (UNIL), 27. маја 2016. поводом 100 година од успостављања сталног дипломатског представништва Србије у Швајцарској предана је биста др Арчибалда Рајса. Биста је дар Републике Србије и Удружења српско-швајцарског пријатељства „Др Арчибалд Рајс“.[23]

Jovan Rajic - Istorija slovenskih naroda Nemanjici, Mrnjavcevici i Grbljanovici, Brankovici Predgovor akademika Sima Cirkovic Zlatousti, Beograd, 2003. Tvrd povez, 638 strana. RETKO! Legalno izdanje, znatno bolje od pirata skidanih sa neta, pa stampanih po kopirnicama, kojih je Kupindo pun. Jovan Rajić (Sremski Karlovci, 21. septembar 1726 — Kovilj, 22. decembar 1801) bio je srpski kaluđer, istoričar, pisac i pedagog.[1] Biografija Jovan Rajić je bio sin Radoslava Jankovića (rođenog 1699), koji potiče iz varoši Vidina. Jovan je rođen 11. novembra 1726. godine, u Karlovcima, kao prvi sin u `domu Raje Vidinca`. Po očevom nadimku `Raja`, izveo je Jovan kasnije svoje prezime - `Rajić`.[2] U rodnom mestu je pohađao „slovensku školu“ (slovensko-latinsku) kod učitelja - sve Rusa - Emanuela Kozačinskog, Ivana Minackog i još trojice nepoznatih. Gimnaziju je on učio u Komoranu[1] kod jezuita, pa kad su ga hteli prevesti u katolicizam, istu je napustio. Prešao je u Šopron[1], u tolerantniju protestantsku gimnaziju. Nakon mature krenuo je pešice u Rusiju; željan nauke je otišao u Kijev, gde je završio rusku duhovnu akademiju.[1] Posle tri godine studiranja u Kijevu, četvrtu godinu je pohađao u Moskvi.[3] Kada se vratio u rodne Karlovce nije mogao da nađe mesto, pa se povratio u Rusiju. Odande se on spremi, te preko Carigrada dođe na Svetu Goru, radi skupljanja po manastirima istorijske građe za svoju istorijsku knjigu. Po povratku 1758. godine je dobio mesto nastavnika, prvo u bogoslovsko-učiteljskoj školi u Karlovcima[1], pa pređe u Temišvar da sprema `klirike` (buduće sveštenike).[1] Na poziv bačkog episkopa Mojseja Putnika, došao je na rad u novosadskoj bogosloviji. Docnije se zakaluđerio 1772. godine u manastiru Kovilju, i tu kao arhimandrit (1772-1801) je ostao do smrti.[1] Sahranjen je u manastirskoj crkvi Sv. arhanđela, sa leve strane, `niže prestola Majke Božije`, i tu je tek 1891. godine na prigodnoj svečanosti postavljena kamena nadgrobna ploča. Obeležje je poručeno u Novom Sadu, a za tu priliku je epitaf sastavio prof. Aleksandar Sandić iz Novog Sada.[4] Na ploči je bilo uklesano: `ovde leže kosti...učitelja bogoslovlja - braniča pravoslavlja, velikoga književnika srpskog.`[5] Lazar Tomanović je nakon posete manastiru Kovilj (1883. godine) u putopisu Na povratku s Brankove svečanosti, zapisao da je srpski narod dužan da ocu svoje istorije podigne pristojan spomenik i to što pre. Kao razlog je naveo skoru posetu stranaca manastiru, koji bi loše o nama sudili zbog naše ravnodušnosti prema svome velikanu.[6] Delo Rajić je najviše radio kao bogoslovski pisac. Napisao je „Katihizis“, više hrišćanskih istorija, obrednih knjiga i polemičkih bogoslovskih spisa.[1] Najznačajnije mu je, kapitalno delo: „Istorija raznih narodov, naipače Bolgar, Horvatov i Serbov“, Beč 1794-1795. godine. Radi istraživanja boravio je godinu dana u Rusiji, i dva meseca na Svetoj Gori. Bavio se u svetogorskim manastirima Hilandaru i Zografu, krajem leta 1758. godine. Mada je našao puno starih hrisovulja pisanih, od srpski careva i kraljeva, nisu mu ih hteli dati hilandarski monasi. U Hilandaru je tada bio `mešovit nacionalni sastav`, pored Srba, bilo je Bugara i Grka. U staroj srpskoj Nemanjićkoj zadužbini - svetinji Srbi kaluđeri su bili u manjini; vladalo je među pravoslavnom braćom, najblaže rečeno `nepoverenje`. Rajić je međutim mnogo uticao - pomogao proigumanu Hilandara, Pajsiju jeromonahu `bugarskog porekla` sa kojim se tada, a i kasnije u Karlovcima opet sreo (1861). Pajsije Hilandarac se nakon upućivanja u temu pokrenuo; uspeo je da napiše i objavi prvu staru istoriju Bugarske nacije i države.[7] U književnost više spadaju ovi njegovi radovi: „Boj zmaja s orlovi“, „Tragedija cara Uroša“, prerada s nemačkog jezika jedne srednjovekovne zbirke pripovedaka i dve zbirke prigodnih i pobožnih pesama („Vo spominaniju smerti“ i „Na gospodskija prazdniki“). Obrazovan u školi Emanuela Kozačinskog i kijevskoj duhovnoj akademiji, koja je važila kao središte pravoslavne skolastike i dogmatike, Rajić je postao najčuveniji teolog kod Srba; nazivan je srpskim Zlatoustom. Imajući poglavito na umu opasnost Srpske pravoslavne crkve u Vojvodini od unijaćenja, naročito se usavršio u pitanjima koja su isticala preimućstvo pravoslavnih dogmi nad unijatskim. U srpskoj istoriografiji je značajan kao jedan od prvih koji su se bavili istorijom sa naučnim pristupom. Istoriografski rad Rajić je originalniji i mnogo znatniji kao istoričar. Njegova istorija je vrlo obilno delo i prvi veliki i ozbiljan pokušaj da se prošlost Južnih Slovena prikaže u celini i uporedo sa istorijom okolnih naroda. Suprotno ranijim hronikama, koje počinju crkvenom istorijom i koje događaje i oblike društvenog uređenja tumače Božjim proviđenjem, njegova istorija počinje ranijom sudbinom Slovena i u prikazivanju događaja i državnih oblika oslanja se na pisana dokumenta i kritička razmatranja. Od ranijih istoričara on se obilato služi Hronikom Đorđa Brankovića, Danilovim Životima i nekim stranim istoričarima, ali mu srpski najvažniji pisani izvori nisu poznati. Čuda i kaluđerskih shvatanja ima i kod njega. Prema tome, pravog naučnog metoda u njegovoj istoriji još nema, mada ona nesumnjivo predstavlja napredak u razvitku srpske istoriografije. Iako on u izlaganju izbegava da kaže ono čime bi se, kao ispravan austrijski građanin, ogrešio o svoju podaničku vernost, on ipak uvek brani i veliča Srbe. „Istorija raznih slavenskih narodov, najpače Bolgar, Horvatov i Serbov“ Jovana Rajića, Knjiga I, Beč (1794) Naslovna strana Pribavlenije soderžašćeje Važnaja pismenaja Dokazatelstva k izjasneniju istoriji slavenskih narodov (1795) Jovana Rajića Pomenuta tragedija je prerada drame Emanuela Kozačinskog, koju je Rajić kao đak gledao i prepisivao, a u starosti preradio i udesio za igru prema svojim nazorima, sasvim u duhu i ruhu srednjovekovnih misterija i mirakula, u kojima se, u doba renesanse, na čudan način prepleće hrišćanski moral sa grčkom mitologijom. To je jedini moralitet u srpskoj književnosti. — Boj zmaja s orlovi je Rajićevo najknjiževnije delo. To je alegorijska istorijska pesma o ratu Rusije i Austrije (orlovi) protiv Turske (zmaj) 1788—1790. Pesma je prožeta rodoljubljem i hrišćanskim osećanjima i pisana dosta čistim narodnim jezikom. Odabrana dela Istorija u četiri toma:[1] Raičъ, Іoannъ (1794a). Istorія raznыhъ slavenskihъ narodovъ naipače Bolgarъ, Horvatovъ, i Serbovъ. 1. Vъ Vїennѣ: Vъ Slavenno-Serbskoй, Valahїiskoй i Vostočnыhъ яzыkovъ Privileg. Tѵpografїй. Raičъ, Іoannъ (1794b). Istorія raznыhъ slavenskihъ narodovъ naipače Bolgarъ, Horvatovъ, i Serbovъ. 2. Vъ Vїennѣ: Vъ Slavenno-Serbskoй, Valahїiskoй i Vostočnыhъ яzыkovъ Privileg. Tѵpografїй. Raičъ, Іoannъ (1794c). Istorія raznыhъ slavenskihъ narodovъ naipače Bolgarъ, Horvatovъ, i Serbovъ. 3. Vъ Vїennѣ: Vъ Slavenno-Serbskoй, Valahїiskoй i Vostočnыhъ яzыkovъ Privileg. Tѵpografїй. Raičъ, Іoannъ (1795). Istorія raznыhъ slavenskihъ narodovъ naipače Bolgarъ, Horvatovъ, i Serbovъ. 4. Vъ Vїennѣ: Vъ Slavenno-Serbskoй, Valahїiskoй i Vostočnыhъ яzыkovъ Privileg. Tѵpografїй.