komplet u kutiji od 4 knjige gorskog vijenca na 4 jezika srpski,ruski,engleski i nemački knjige kao nove

komplet knjiga u kutiji na 4 jezika Srpski Ruski Engleski i Nemački kao nove

Retke edicije tzv. minijatura čuveni Bokačov klasik DEKAMERON rađen u dva kompletića sa zaštitnim ilustrovanim kutijama, NEMAČI JEZIK, kožni povez , zlatotisak , izdanje iz 1972.godine. Veoma dekorativno i upečatljivo format svake knjižice 4 x 6 cm dimenzije kutije 10 x 5 x 6 cm

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Spisi iz opšte lingvistike - Ferdinand de Sosir Izdavač: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Godina izdanja: 2004 Broj strana: 339 Format: 23 cm Povez: Broširani Naziv Opšta lingvistika preuzet je iz administrativnog naziva ženevskih predavanja. Taj naziv, dat pod uticajem nemačkog izraza Allgemeine Sprachwissenschaft, bio je u čestoj upotrebi u francuskom jeziku početkom XX veka, ali on nikako nije pokrivao jedinstveni pojmovni sadržaj. Silven Oru, na osnovu pregleda dela koja su objavljena na nemačkom, engleskom i francuskom između 1870. i 1930, utvrdio je da su se pod opštom linvistikom podrazumevale ponekad čak i pet oblasti: 1. Saznanja o opštoj lingvistici i njenim rezultatima; 2. Radovi o jeziku namenjeni široj publici; 3. Enciklopedije koje zahvataju znanja o jezicima; 4. Metodološke rasprave; 5. Monografije o kategorijama kje čine ovu disciplinu. Izgleda da se Sosir lično nikada nije bavio pitanjem administrativnog naziva koji je određen za njegove kurseve: viziju svoga učenja on je prikazivao kao “filozofiju lingvistike”.

Novo, nečitano, nema posvete. Istorija filozofije od antičke Grčke do savremenog doba - Gunar Širbek Godina izdanja: 2021 Broj strana: 575 Povez: Tvrd „Pročitao sam Istoriju filozofije Širbeka i Giljea u prvom prevodu na nemački iz 1993. To je prevod 4. norveškog izdanja iz 1987. I samo te godine govore mnogo toga. Za dugotrajni uspeh ovog dela postoje dobri razlozi: ne znam za zanimljiviju i inovativniju istoriju zapadne filozofije. Sastavio ju je originalan um koji nikad ne piše u stilu pukog pregleda istorije ideja, već svaku od njih predstavlja kao proizvod međusobno povezanih procesa rešavanja problema.“Jirgen HabermasIstorija filozofije Gunara Širbeka i Nilsa Giljea je obuhvatan pregled istorije filozofskih ideja i pravaca, od vremena presokratovaca do pred kraj XX veka. Pored temeljnog opisa svih najvažnijih filozofskih pokreta i učenja, autori rasvetljavaju i mnoge činioce koji su uticali na razvoj zapadne misli, poput prirodnih nauka ili političkih ideologija kao što su liberalizam, socijalizam i fašizam. Posebna vrednost ovog pregleda nije samo kompetentan opis nekog učenja ili postavke, nego njemu prethodi vešto osvetljavavanje problematike i pitanja na koje neki filozof u datom vremenu pokušava da dâ odgovor. Time što su dovoljno prostora posvetili kontekstualizaciji, autori uspevaju da, s izvesnom lakoćom, približe široj publici i takve mislioce kao što su Spinoza i Kant. Nema sumnje da je to jedan od razloga što je ova Istorija filozofije prevedena na 17 jezika i služi kao udžbenik na mnogim univerzitetima (engleski prevod se pojavio pod imenom A History of Western Thought (izd. Routledge, 20011), a ugledni nemački izdavač Suhrkamp objavio ju je po imenom Geschichte der Philosophie (19931).Valja istaći da u ovom istorijskom pregledu filozofske misli nisu zastupljeni samo filozofi stricto sensu, nego i, primera radi, najvažniji sociolozi (Dirkem, Veber itd.), ekonomski mislioci (od Adama Smita do Kejnsa), a postoje poglavlja o Frojdu i psihoanalizi, Darvinu, razvoju humanistike (Herder, Šlajermaher, Diltaj) ili istoriografije (Viko, Ranke). Jedno poglavlje je posvećeno i staroj kineskoj i indijskoj misli. I konačno, naročito težište u ovoj knjizi zauzima uspon prirodnih nauka i politička filozofija, što je odvaja od većine poznatih istorija filozofije.

Novo, nečitano, nema posvete. Istorija filozofije : od antičke Grčke do savremenog doba - Gunar Širbek Izdavač: Karpos Godina izdanja: 2017 Broj strana: 657 Format: 21 cm Povez: Broširani „Pročitao sam Istoriju filozofije Širbeka i Giljea u prvom prevodu na nemački iz 1993. To je prevod 4. norveškog izdanja iz 1987. I samo te godine govore mnogo toga. Za dugotrajni uspeh ovog dela postoje dobri razlozi: ne znam za zanimljiviju i inovativniju istoriju zapadne filozofije. Sastavio ju je originalan um koji nikad ne piše u stilu pukog pregleda istorije ideja, već svaku od njih predstavlja kao proizvod međusobno povezanih procesa rešavanja problema.“ Jirgen Habermas Istorija filozofije Gunara Širbeka i Nilsa Giljea je obuhvatan pregled istorije filozofskih ideja i pravaca, od vremena presokratovaca do pred kraj XX veka. Pored temeljnog opisa svih najvažnijih filozofskih pokreta i učenja, autori rasvetljavaju i mnoge činioce koji su uticali na razvoj zapadne misli, poput prirodnih nauka ili političkih ideologija kao što su liberalizam, socijalizam i fašizam. Posebna vrednost ovog pregleda nije samo kompetentan opis nekog učenja ili postavke, nego njemu prethodi vešto osvetljavavanje problematike i pitanja na koje neki filozof u datom vremenu pokušava da dâ odgovor. Time što su dovoljno prostora posvetili kontekstualizaciji, autori uspevaju da, s izvesnom lakoćom, približe široj publici i takve mislioce kao što su Spinoza i Kant. Nema sumnje da je to jedan od razloga što je ova Istorija filozofije prevedena na 17 jezika i služi kao udžbenik na mnogim univerzitetima (engleski prevod se pojavio pod imenom A History of Western Thought (izd. Routledge, 20011), a ugledni nemački izdavač Suhrkamp objavio ju je po imenom Geschichte der Philosophie (19931). Valja istaći da u ovom istorijskom pregledu filozofske misli nisu zastupljeni samo filozofi stricto sensu, nego i, primera radi, najvažniji sociolozi (Dirkem, Veber itd.), ekonomski mislioci (od Adama Smita do Kejnsa), a postoje poglavlja o Frojdu i psihoanalizi, Darvinu, razvoju humanistike (Herder, Šlajermaher, Diltaj) ili istoriografije (Viko, Ranke). Jedno poglavlje je posvećeno i staroj kineskoj i indijskoj misli. I konačno, naročito težište u ovoj knjizi zauzima uspon prirodnih nauka i politička filozofija, što je odvaja od većine poznatih istorija filozofije.

1. Kuća duhovne vatre – Sima Andrejević Igumanov – Skroman, inteligentan, duhovan, nesebičan, veran otadžbini, zaljubljenik u Prizren, dalekovid, sačinio je 1880. godine testament koji, i danas, može biti obrazac za večno trajanje. 2. Dunavski kapetan nežnog srca – Miša Anastasijević – Od ovčara, učitelja, turskog pisara, zemljoradnika, drvoseče, tegljača lađi na Dunavu, dućanskog pomoćnika, samostalnog trgovca, carinika, knjazovog poverenika – postaje jedan od najbogatijih i najhumanijih Srba XIX veka. 3. Knjiga na dukatima – Ilija Milosavljević Kolarac – Čitavog života je neumorno i pošteno radio i štedeo, posrtao i usrajao, zadojen rodoljubjem i velikom željom da sve stečeno jednoga dana testamentom ostavi otadžbini za trajno razvijanje znanja i kulture. 4.Tapija na znanje – Luka Ćelović Trebinjac – I kada je postao bogat trgovac, ostao je skroman i radan, tih i sasvim povučen. Bio je ubeđen da svako ima svoj dug prema otečestvu. Pošto je posebno cenio znanje – celokupno bogatstvo je poklonio Beogradskom univerzitetu. 5. Vitez sa perom u ruci – Sava Popović Tekelija – Plemić, prvi srpsli doktor nauka, neumorni prosvetitelj, veliki borac za nacionalna prava, esteta, patriota, poliglota, pisac, polemičar, osnivač Tekelijanuma, doživotni predsednik Matice srpske, jedan od najvećih dobrotvora. 6. Daj da bi opet imao – Đorđe Vajfert Prvi srpski o industrijalac, vlasnik rudnika i pivara, vizionar, bankar, rodoljub, pokrovitelj kulture, ljubitelj trkačkih konja, mason, strelac, kolekcionar, nosilac brojnih odlikovanja, veliki dobrotvor. On je primer, on je istorija, on je uspeh. 7. Blago u testamentu – Nikola Spasić – Opančar golubijeg srca, čovek koji je imao i obraz i čast; skroman, vredan, uporan, jedan od najvećih dobrotvora srpskog naroda. Sve što je stvorio, a njegovo bogatstvo se procenjivalo na više od deset miliona tadašnjih dolara, poklonio je svom otečestvu.„Ne moraš sve potrošiti što danas zaradiš. Ostavi nešto na stranu, nek se nađe zlu ne trebalo, niko ne zna šta nosi dan a šta noć.“ – Životni moto Nikole Spasića. 8.Vidoviti pastir iz Idvora – Mihajlo Idvorski Pupin – Fizičar koji je promenio svet i dobrotom menjao ljude. Mihajlo Pupin Idvorski je sanjao rodni Idvor i ponavljao poruke majke Olimpijade. Na vrhuncu slave, kao izumitelj epohalnih patenata koju su promenili čitavu planetu, kao dobitnik najvećih naučnih i drugih priznanja, ostao rodoljub i dobrotvor, verni hrišćanin, skroman čovek, uvek spreman da pomogne sopstvenoj domovini. *Autor – Milomir Kragović – Pisac, novinar, publicista, dugogišnji urednik knjiga u kompaniji „Novosti“. Rođen je u Raškoj. Napisao je četrdeset knjiga poezije, proze, publicistike, objavio je dvadesetak knjiga za decu. Za svoje stvaralaštvo dobio je najznačajnije književne i društvene nagrade. Njegova dela su prevedena na slovenački, nemački, engleski, rumunski i kineski jezik. Živi i piše u Zemunu.

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Od A do Š: osam vekova srpske poezije - Von A bis Z: acht Jahrhunderte serbischer Poesie - Johan Lavundi Godina izdanja: 2018 Broj strana: 848 Povez: Tvrd Veliki je teret na svoja pleća stavio autor antologije srpske poezije Od A do Š, Johan Lavundi, kada se upustio u avanturu da: 1. napravi izbor iz osamstogodišnje istorije pevanja, 2. da ne bude samo autor izbora pesnika i pesama već i prevodilac, 3. da se ne bavi isključivo poezijom u užem smislu, 4. da antologiji pored svoje osnovne uloge da i neke druge; i da, ne nabrajajući sve ostalo, konstatujemo: mnogi aspekti ovog poduhvata više su za veličanje nego za kritiku.Već po uvodnom tekstu i po pojedinim njegovim segmentima: nezahvalnost izbora, kriterijumi i estradna i fejsbuk poezija jasno je da je autor uzeo u obzir ključne teorijsko-metodoške principe koji su trebali da pomire disparatne zahteve i da omoguće neku vrstvu koherentnosti samog izbora i pratećih tekstova. Takođe, njegov izbor se prelio i zahvatio i neke pesme koje su nadišle vreme i razloge nastanka a nisu poezija u onom užem, umetničkom, smislu. I još jedan bitan aspekt ili inovaciju naš autor je načinio. O nije kao mnogi naši antologičari teorijski podastirao kontekst za nasatanak pojedinih pesama ili poema, nego je, obrnuto, pesmama otkrivao, poetički, socijalni istorijski kontekst ili, jednostavno govoreći, istorijski usud našeg naroda.Der Verfasser der Anthologie serbischer Poesie Von A bis Z, Johann Lavundi, nahm ein großes Gewicht auf seine Schulter, als er sich ins Abenteuer einließ, um: 1. eine Auswahl aus der achthundertjährigen Geschichte des Dichtens zu machen, 2. nicht nur der Verfasser der Auswahl der Dichter/innen und Gedichte, sondern auch deren Übersetzer zu sein, 3. sich nicht ausschließlich nur mit der Poesie im engerem Sinne zu beschäftigen, 4. der Anthologie, neben ihrer Grundrolle, auch manche andere Rollen zu verleihen; und, um nicht auch alles andere aufzuzählen, konstatieren wir: Viele Aspekte dieses Unternehmens sind eher eines Lobpreisens, als einer Kritik wert. Schon im Einführungstext und einigen seinen Segmenten: Die Undankbarkeit der Wahl, Kriterien und Estraden- und Facebook-Lyrik, wird es klar, dass sich der Verfasser der entscheidenden theoretisch-methodischer Prinzipien bediente, die zum Ziel hatten, die disparate Anforderungen in Einklang zu bringen und eine Art Kohärenz der Auswahl selbst und der Begleittexte zu ermöglichen. Gleichfalls übergoss sich seine Auswahl und erfasste auch einige Gedichte, die die Zeit und Gründe ihrer Entstehung überragten und dabei keine Poesie im engeren, künstlerischen Sinne waren. Und unser Verfasser brachte einen weiteren wichtigen Aspekt, oder Innovation. Er untermauerte nicht, wie viele unsere Anthologiker, theoretisch den Kontext zur Entstehung einzelner Gedichte oder Poems, sondern, umgekehrt, entdeckte er durch Gedichte den poetischen, sozialen, geschichtlichen Kontext, oder, um einfach zu sein, das historische Schicksal unseres Volkes.Simon GrabovacUpoznajući bliže Johana Lavundija i njegovu porodicu, upoznajući njegov životni put, njegovo stvaralaštvo i njegovo prevodilački rad, ja sam prepoznao njegovu sličnost sa mojim prijateljima, banatskim Nemcima, i shvatio sam da je on čovek sa dve duše. Jedna je nemačka po rođenju, a druga srpska po duhovnom životu, koje on svojim književnim i prevodilačkim radom, uporno, u poslednjih trideset godina, i uz neznatnu podršku države, bilo srpske ili nemačke, pokušava da spoji i da ih sastavi na jednom mestu. Antologija koja je pred tobom, poštovani čitaoče, je najbolji primer kako, i sa koliko ljubavi, odricanja i podviga Johan to radi. U vremenima kad je sama književnost, pogotovo poezija, potisnuta na marginu življenja i postojanja, Johanova upornost, znanje i prevodilačka veština su rezultirali ovom knjigom kao reperom za sve nove i buduće prevodioce srpske poezije na nemački jezik.Johann Lavundi, seine Familie, seinen Lebensweg, sein literarisches Werk und seine Tätigkeiten als Übersetzer kennenlernend, erkannte ich seine Ähnlichkeit mit meinen Freunden, den Banater Deutschen und begriff, dass er ein Mensch mit zwei Seelen ist. Die eine ist geburtsbedingt deutsch, die andere, vom geistigen Leben her, serbisch, wobei er in den letzten dreißig Jahren beharrlich versucht, sowohl als Schriftsteller, als auch Übersetzer, bei geringer Unterstützung des Staates, sei es der serbische, oder deutsche, die beiden in Einklang zu bringen und sie an einer Stelle zu vereinen. Die Anthologie, die vor dir, sehr geehrter Leser, liegt, ist das beste Beispiel dafür, wie und mit wie viel Liebe, Verzicht und Leistung Johann das vollbringt. In Zeiten, wo die Literatur selbst, insbesondere die Lyrik, zum Rande des Seins und Daseins verdrängt wird, resultierte aus Johanns Beharrlichkeit, Wissen und Übersetzungsgeschick dieses Buch, als Wegweiser für alle neuen und künftigen Übersetzer serbischer Lyrik ins Deutsche.Radovan Vlahović

Mek povez, prljava spolja, ali ima potpis autora!, 4+ inace Nolit - Biblioteka Savremena poezija 1957 Miodrag Pavlović (Novi Sad, 28. novembar 1928 – Tutlingen, 17. avgust 2014) bio je srpski književnik, pesnik i esejista, akademik SANU i dugogodišnji urednik Prosvete. Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika posleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je redovni član Evropske akademije za poeziju. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1978, a redovni član 1985. godine. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu. Najznačajnija dela Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja. Poezija 87 pesama, Novo pokolenje, Beograd, 1952. Stub sećanja, Novo pokolenje, Beograd, 1953. Oktave, Nolit, Beograd, 1957. Mleko iskoni, Prosveta, Beograd, 1963. 87 pesama (izbor poezije), Nolit, Beograd, 1963. Velika Skitija, Svjetlost, Sarajevo, 1969. Nova Skitija, izd. časopisa „Književnost“, Beograd, 1970. Hododarje, Nolit, Beograd, 1971. Svetli i tamni praznici, Matica srpska, Novi Sad, 1971. Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1972. Zavetine, Rad, Beograd, 1976. Karike, Svetlost, Kragujevac, 1977. Pevanja na Viru, Slovo ljubve, Beograd, 1977. Bekstva po Srbiji, Slovo ljubve, Beograd, 1979. 87 pesama, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979 (treće izdanje). Izabrane pesme, Rad, Beograd, 1979. Vidovnica, Narodna knjiga, Beograd, 1979. Poezija I i Poezija II, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1981. Divno čudo, Nolit, Beograd, 1982. Zlatna zavada, Gradina, Niš, 1982. Sledstvo, SKZ, Beograd, 1985. Poezija, Prosveta, Beograd, 1986. Svetogorski dani i noći, Jedinstvo, Priština, 1987. Odbrana našeg grada, Smederevska pesnička jesen, Naš glas, Smederevo, 1989. Ulazak u Kremonu, Nolit, Beograd, 1989. Knjiga staroslovna, SKZ, Beograd, 1989; 1991 (drugo izdanje). Bezazlenstva, Milić Rakić, Valjevo, 1989. On, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1989. Divno čudo, NIRO „Književne novine“, Beograd, 1989 (drugo izdanje). Cosmologia profanata, Grafos, Beograd, 1990. Esej o čoveku, KOV, Vršac, 1992. Pesme o detinjstvu i ratovima, SKZ, Beograd, 1992. Knjiga horizonta, Prosveta, Beograd, 1993. Nebo u pećini, Krajinski književni krug, Negotin, 1993. Međustepenik, KOV, Vršac, 1994. Ulazak u Kremonu, GNB „Žarko Zrenjanin“ i Zenit“, Zrenjanin, 1995 (drugo izdanje). Bekstva po Srbiji i Sledstva, „Valjevska štamparija“, Valjevo, 1995. Nebo u pećini, Disovo proleće, Čačak, 1996 (drugo izdanje). Izabrane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1996. Novo ime kletve, SKC, Beograd, 1996. Posvećenje pesme (izbor iz poezije), Prosveta, Niš, 1996. Izabrane pesme, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1996 (drugo izdanje). Srbija do kraja veka (izabrane pesme), Zadužbina Desanke Maksimović, Narodna biblioteka Srbije i SKZ, Beograd, 1996. Proza Most bez obala, Matica srpska, Novi Sad, 1956, 1982. Bitni ljudi, Prosveta, Beograd, 1995. Eseji Rokovi poezije, SKZ, Beograd, 1958. Osam pesnika, Prosveta, Beograd, 1964. Dnevnik pene, Slovo ljubve, Beograd, 1972. Poezija i kultura, Nolit, Beograd, 1974. Poetika modernog, Grafos, Beograd, 1978. (Nagrada „Đorđe Jovanović”) Ništitelji i svadbari, BIGZ, Beograd, 1979. Nove slikarske godine Miće Popovića, „Merkur“, Apatin, 1979. Eseji o srpskim pesnicima i Poetika modernog, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1981. (pogovor Nikole Miloševića). Prirodni oblik i lik, Nolit, Beograd, 1984. Slikarstvo Mladena Srbinovića, SANU, Beograd, 1985. Obredno i govorno delo, Prosveta, Beograd, 1986. Poetika žrtvenog obreda, Nolit, Beograd, 1987. (Nolitova nagrada) Govor o ničem, Gradina, Niš, 1987. Hram i preobraženje, Sfairos, Beograd, 1989. Čitanje zamišljenog, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990. Eseji o srpskim pesnicima, SKZ, Beograd, 1992. Ogledi o narodnoj i staroj srpskoj poeziji, SKZ, Beograd, 1993. Poetika žrtvenog obreda, SKC, Beograd, 1996 (drugo izdanje). Drame Igre bezimenih, Prosveta, Beograd, 1963. Koraci u podzemlju, Matica srpska, Novi Sad, 1991. Putopisi Kina – oko na putu, izd. časopisa „Gradina“, Niš, 1982, SKC, Beograd, 1995 (drugo izdanje). Putevi do hrama, Prosveta, Niš, 1991. Otvaraju se hilandarske dveri, Prosveta, Beograd, 1997. Antologije Antologija moderne engleske poezije (sa Sv. Brkićem), Nolit, Beograd, 1957. i 1975. Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka, SKZ, Beograd, 1964, 1984. (sa novim predgovorom), 1994 (sedmo izdanje). Pesništvo evropskog romantizma, Prosveta, Beograd, 1969, 1979. Antologija lirske narodne poezije, Vuk Karadžić, Beograd, 1982.; drugo izdanje „Književne novine“, Beograd, 1989. Boj na Kosovu, Narodne pesme, Prosveta, Niš, 1989. Predgovori Radomir Prodanović: Glas, SKZ, Beograd, 1962. (sa Svetozarom Brkićem) Velimir Živojinović Massuka: Pesme. Izbor i predgovor. Prosveta, Beograd, 1965. Poezija od Vojislava do Bojića, Nolit, Beograd, 1966. Isidora Sekulić: Eseji I, Prosveta, Svjetlost, Naprijed, Beograd, Sarajevo, Zagreb, 1967. Vladislav Petković-Dis: Utopljene duše, Prosveta, Beograd, 1968. Jovan Jovanović-Zmaj: Pevanija, Prosveta, Beograd, 1968. Stanislav Vinaver: Evropska noć i druge pesme, SKZ, Beograd, 1973. Sima Pandurović: Pesme, Rad, Beograd, 1975. Jovan Sterija Popović: Pesme, Rad, Beograd, 1976. Petre Andreevski: Pesme, Narodna knjiga, Beograd, 1977. Despot Stefan Lazarević: Slova i natpisi, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Rober Marto: Na Kirkinom ostrvu, Gradina, Niš, 1984. Šarl Bodler: Odabrana proza, Nolit, Beograd, 1957. Aleksandar Blok: Ni snovi ni java, SKZ, Beograd, 1959. Moris Blanšo: Eseji, Nolit, Beograd, 1960. Vilijem Fokner: Rekvijem za iskušenicu, SKZ, Beograd, 1960. Petrus Borel, esej. Predgovor knjizi Petrus Borel: Šampaver, Prosveta, Beograd, 1962. Horhe Luis Borhes: Maštarije, Nolit, Beograd, 1963. Sen-Džon Pers, predgovor knjizi Morekazi od Sen-Džon Persa, Prosveta, Beograd, 1963. Od kamena do sveta, predgovor knjizi Vaska Pope Nepočin polje. Prosveta, Beograd, 1963. Vlada Urošević: Usnuli grad, Slovo ljubve, Beograd, 1977. Jovan Jovanović Zmaj: Đulići Đulići uveoci, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979. Petar Petrović Njegoš: Luča mikrokozma, Rad, Beograd, 1979. Ljubomir Simović: Hleb i so, SKZ, Beograd, 1987. Matija Bećković: Kaža, SKZ, Beograd, 1988. Đorđe Sp. Radojičić: Staro srpsko pesništvo, Bagdala, Kruševac, 1988. T. S. Eliot: Pusta zemlja, Prosveta, Niš, 1988. Knjige o poeziji Miodraga Pavlovića Radoman Kordić: Govor s dna, Vuk Karadžić, Beograd, 1976. Časlav Đorđević: Miodrag Pavlović pesnik humanističke etike, Svetlost, Kragujevac, 1974. Bogdan A. Popović: Epski rasponi Miodraga Pavlovića, Grafos, Beograd, 1985. Zlata Kocić: Rtanjska svetila, Prosveta, Niš, 1996. Časlav Đorđević: Pesnikovo svevideće oko, Prosveta, Beograd, 1997. Temati u časopisima posvećeni kritičko-teorijskom radu Miodraga Pavlovića Savremenik, br. 6, 1981. sa prilozima Ljiljane Šop, Nenada Ljubinkovića, Slavka Gordića, Predraga Protića i Mirka Magaraševića. Gradina, br. 5, 1988. Antropološka mislenica Miodraga Pavlovića sa prilozima Sretena Petrovića, Vladete Jerotića, Bojana Jovanovića, Dejana Ajdačića, Novaka Kilibarde i Časlava Đorđevića. Raskovnik, jesen–zima 1988. Uz 60-godišnjicu Miodraga Pavlovića, Narodno stvaralaštvo – tema i nadahnuće, sa prilozima Dragana Kočiševića, Ljubomira Simovića, Časlava Đorđevića, Zorana Gluščevića, Bogdana A. Popovića, Nenada Ljubinkovića, Snežane Samardžije, Ljubinka Radenkovića i Žarka Trebješanina. Braničevo, br. 1–2, 1990. Mitotvorstvo i mitorušilaštvo sa prilozima Radomana Kordića, Miroslava Lukića i Aleksandra M. Petrovića. Književnost, 5–6-7, 1992. sa prilozima Draška Ređepa, Pavla Zorića i Vojina Matića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ahmet Muminović (Gornji Vakuf, 1945 - Sarajevo, 24. januar 2019)[1] bio je jugoslovenski i bosanskohercegovački ilustrator, crtač stripova i novinar. Biografija Naslovna strana stripa Valter brani Sarajevo Ahmeta Muminovića u izdanju `Agarthi Comics ` iz Sarajeva. Rođen je 1945. godine u Gornjem Vakufu. Slikanjem, ilustrovanjem i crtanjem stripova bavio se od djetinjstva. Gimnaziju je završio u Bugojnu, a studije istorije u Sarajevu. Prvu samostalnu izložbu imao je kao gimnazijalac, drugu kao student, a prvi strip je objavio 1968. u Malim novinama.[2] Jedan je od pokretača lista Preporod u kojem je 1970. ostvario i prvo zaposlenje. Godine 1972. počinje da radi kao likovni i tehnički urednik Malih novina, gdje ostaje sve do rata 1992.[3] Bio je najproduktivniji crtač stripova i slikovnica u Bosni i Hercegovini. Objavljivao je u Švedskoj, Finskoj, Francuskoj, Španiji, Turskoj i Kini. Tokom rata je bio angažovan kao ratni novinar, uređivao je list koji je, na inicijativu vojnih vlasti sam pokrenuo Ratni glas–Republika BiH. Pred kraj 1995., u Istanbulu priređuje veliku izložbu slika, sa koje sav prihod upućuje u humanitarne svrhe. Poslije rata radi kao glavni urednik i direktor dječije i omladinske štampe, Malih novina i Vesele sveske. U dnevnom listu Avaz godinama radi veoma zapaženu rubriku, posebno u dijaspori, Znamenja Bosne i Hercegovine.[4] Prvi strip koji je uradio zvao se Nikolino. Radnja ovog stripa dešavala se krajem 17. vijeka. Glavni likovi bili su dubrovčanin Nikolino i njegov prijatelj i vodič turčin Emir. Dve epizode ovog stripa objavljene su u Malim Novinama a narednih sedam je objavljeno u formi dnevnih kaiševa u Oslobođenju.[5] U časopisu Islamske zajednice Preporod počinje da radi 1970. kao grafički urednik. Zbog ovog mu je otkazana saradnja sa Malim novinama i njegovi stripovi više nisu objavljivani u SR BiH. Muminović je svoju saradnju ponudio Politikinom Zabavniku. Naknadno je 1972. ponovo od strane tadašnjeg urednika Alekse Mikića pozvan na saradnju sa Malim novinama, ali je uslov bio da prekine saradnju sa Preporodom. Zbog veza sa Islamskom zajednicom Muminović je i privođen od strane milicije jer se sumnjalo da ima veze sa Mladim muslimanima, čijim pripadnicima su počela suđenja.[6] Uradio je i desetak epizoda stripovanih biografija od po četiri table (Njegoš, Gubec, Karadžić, Ruđer Bošković...) za Politikin Zabavnik (1971). Njegov naredni strip bio je Tom protiv rasturača droge koji je objavljen u Večernjim novostima. Uslijedili su aranžmani sa novosadskim Dnevnikom gdje je radio na stripovima Lun, kralj ponoći i Veliki Blek (četiri epizode).[7] Često mu je u radu na stripovima pomagala i njegova supruga Zekira Muminović. Još od rane mladosti, datira njihova ljubav i profesionalna saradnja. Ahmet bi skicirao i crtao, a gospođa Muminović bi bojila tušem i finalizirala. U Strip zabavniku dugo je izlazila serija pod nazivom Moja domovina koja je govorila o zanimljivostima iz SFRJ. Na sličan način, sa po tri slike u kaišu obradio je i stare zanate, koji su bili objavljivani u tadašnjoj reviji SAM. Tu seriju su kasnije preuzeli izdavači iz SR Njemačke. Za Male novine Muminović je nacrtao nekoliko epizoda stripa Kurir Rade, gdje je opisao sudbinu jednog dječaka u ratu na veoma realistički način. Muminović je za ovaj strip bio i scenarista.[8] Sredinom sedamdesetih Ahmet i Zekira našli su se pred velikim izazovom. Dobili su narudžbu za strip Otpisani koji bi trebao da bude poput istoimene serije koja je tada emitovana. Strip je trebalo da se završi u kratkom roku dok je serija još emitovana. „ Jedini sam ja mogao zajedno sa suprugom napraviti 500 strana za godinu dana. Svaki dan sam pored svog posla znao nacrtati najmanje jednu stranu. To nisu mogli drugi. Zato sam potpisao ugovor na tadašnjih 11 miliona dinara, a za te pare mogao se kupiti stan na Marijin Dvoru[9] ” Strip Otpisani objavljen je u 15 sveski. Muminović je bio autor i jednog od najuspješnijih stripova bivše Jugoslavije - Valter brani Sarajevo. Ovaj strip, Muminović, je nacrtao sredinom osamdesetih u tri sveske. Strip se temeljio na istoimenom filmu režisera Hajrudina Krvavca. Strip je svoju premijeru imao na Beogradskom sajmu knjige, gdje su ga primjetili izdavači iz Kine koji su odmah otkupili prava za ovaj strip. Sa ovim stripom je napravljen i presedan u Kini, naime ovo je bio prvi strip objavljen na kineskom jeziku koji je imao `oblačiće` sa dijalozima.[10] Strip je prodan u tiražu od 8 miliona primjeraka.[11] Preminuo je u Sarajevu, a sahranjen je, 24. januara 2019. na groblju Vlakovo.

-Crna knjiga komunizma, Le livre noir du commmunisme -Broširano, 15x24 cm, 850 stranica, ilustrovana fotografijama, Pariz 1997. -Crna knjiga komunizma nikad nije objavljena na srpskom jeziku, postoji jedno sarajevsko i, mislim, zagrebačko izdanje Stefan Gužvica, istorija jedne kontroverze (u čemu leži tajna uspeha `Crne knjige komunizma`)- tekst iz 2020. godine: Čak tri od četiri glavna koautora „Crne knjige komunizma“, Nicolas Werth, Jean-Louis Margolin i Karel Bartošek, javno su se ogradili od knjige nakon njenog objavljivanja (1997.), smatrajući da je glavni urednik, Stephane Courtois, bio opterećen dobacivanjem do izmišljene brojke od sto miliona žrtava komunizma i težnjom da se komunizam izjednači s nacizmom, koju su oni smatrali nenaučnom. Werth, koji je samostalno napisao skoro trećinu knjige, bio je kategoričan: „Logori smrti nisu postojali u Sovjetskom Savezu“. Polovinom devedesetih godina prošlog veka, francuski izdavač i urednik Charles Ronsac počeo je da skuplja oko sebe grupu politički angažovanih intelektualaca za svoj novi naučni projekat. Ronsac, koji je bio politički aktivan u trockističkom pokretu tridesetih pod imenom Charles Rosen, bio je blizak prijatelj Borisa Souvarinea, osnivača Francuske komunističke partije (PCF) i vođe njene Leve opozicije. Ljudi koje je okupio oko sebe za ovaj projekat takođe su imali iskustva u komunističkom pokretu. Budući glavni urednik knjige, Stéphane Courtois, bio je maoista 1968. godine; Jean-Louis Margolin bio je takođe trockista; Karel Bartošek bio je član Komunističke partije Čehoslovačke i jedan od njenih najozbiljnijih mladih istoričara, da bi nakon sovjetske invazije 1968. godine bio hapšen, proganjan i na kraju prisiljen da napusti zemlju; Jean-Louis Panné pripadao je raznim društvenim pokretima „nove levice“ sedamdesetih i bavio se mišlju Rose Luxemburg; Pierre Rigoulot, još jedan maoista, posećivao je Kinu u vreme Mao Ce-tunga kao član francuske delegacije, te aktivno sarađivao u časopisu Les Tempes modernes, koji su vodili Jean-Paul Sartre i Simone de Beauvoir. Uzevši u obzir takve biografije, ekipa koja se sakupila lako je mogla, u neko drugo vreme, da bude na jednom mestu zarad snimanja nekog filma francuskog novog talasa. Međutim, ovo su bile devedesete, a ne šezdesete. Svi su već uveliko bili bivši komunisti. Neki su i dalje sebe smatrali levičarima, a neki nisu. U svakom slučaju, Ronsacova ideja bila je da napišu „Crnu knjigu komunizma“, ogroman zbornik zločina i smrti počinjenih u ime komunizma i pod režimima koji su sebe smatrali komunističkim u dvadesetom veku. Odabir naslova nije bio slučajan: svesno je referirao na „Crnu knjigu“ nacističkih zločina nad sovjetskim Jevrejima, koju su napisali sovjetski pisci Ilja Erenburg i Vasilij Grosman na kraju Drugog svetskog rata. Već sam naslov knjige implicirao je njenu poruku: oni koji su Auschwitz stvorili moralno su ekvivalentni onima koji su ga oslobodili. Kontekst nastajanja Za razumevanje konteksta nastajanja „Crne knjige komunizma“, bitno je uzeti u obzir još jedan zajednički nazivnik njenih autora. Pored toga što su većinom bili bivši komunisti, uglavnom su bili i saradnici pariškog Instituta za socijalnu istoriju (Institut d`histoire sociale). Osnivač tog Instituta, 1935. godine, bio je upravo Boris Souvarine, vođa francuske Leve opozicije, a služio je kao arhiv Lava Trockog i trockističkog pokreta. Nakon okupacije Francuske, 1940. godine, nacisti su arhiv uništili, a Souvarine je uhapšen. Posle rata, Souvarine je napustio komunističke pozicije i postao aktivni anti-komunista. Novo političko pozicioniranje udahnulo je i novi život njegovom institutu. Godine 1954., stvoren je obnovljeni Institut za socijalnu istoriju i sovjetologiju. Finansijsku podršku pružio mu je Georges Albertini, antikomunistički nastrojen bivši socijalista, a potom kolaboracionist i antisemit, koji je za vreme okupacije regrutovao francuske dobrovoljce za borbu protiv SSSR-a na Istočnom frontu.1 Institut je od početka postao ispostava hladnoratovske propagande, deo kulturnog rata između dva bloka. Još pod rukovodstvom Souvarinea, IHS je ostvario veze sa neofašističkom organizacijom Occident i anti-PCF sindikatom Force Ouvrière koji je finansirala CIA, a postao je i mesto zapošljavanja bivših aktivista ekstremno-desničarskih grupa.2 Sedamdesetih su neki od tih aktivista, nakon što su digli ruke od neofašizma i terorističkih akata na francuskim univerzitetima, osnovali časopis Contrepoint. Pod okriljem IHS-a, kroz časopis su promovisali čari slobodnotržišne ekonomije i privatizacije.3 Kada se Souvarine penzionisao 1976. godine, Institut su preuzeli otvoreni desničari, ranije povezani sa neofašističkom grupom Ordre Nouveau, koja je 1972. bila među osnivačima Le Penovog Nacionalnog fronta.4 Tokom osamdesetih, nakon što je Institut zapao u finansijske teškoće, spašava ih Jacques Chirac, tadašnji gradonačelnik Pariza, pošto su lokalne vlasti u Francuskoj generalno zadužene za finansijsko održavanje istraživačkih instituta. Međutim, od 1984. godine, pomaže ih novoosnovani Nacionalni fond za demokratiju, neprofitna organizacija zadužena za promovisanje spoljnopolitičkih interesa SAD-a.5 Zanimljivo je i da je jedan od finansijera Instituta bio Branko Lazić, učesnik Ravnogorskog pokreta i posleratni politički emigrant.6 U ovom miljeu formirali su se neki od budućih saradnika na „Crnoj knjizi komunizma“. Pierre Rigoulet je bio saradnik Instituta i urednik njihovog časopisa Les Cahiers d’histoire sociale.7 Jean-Louis Panné radio je kao bibliotekar IHS-a i lični asistent penzionisanog Souvarinea od 1979. do 1984. godine. Inicijator celog projekta, Charles Ronsac, nikad nije bio formalno povezan sa Institutom, ali je saradnike IHS-a poznavao preko Souvarinea. Stoga ih je povezao sa Courtoisom, čije knjige je ranije objavljivao. Courtois je sa sobom u projekat uključio i uredništvo svog naučnog časopisa Communisme, u kojem su bili Nicolas Werth, Sylvain Boulouque i Karel Bartošek. Autorski raskol Ova ambiciozna knjiga od 850 strana trebala je da izađe 7. novembra 1997. godine, na osamdesetu godišnjicu Oktobarske revolucije. Predgovor je trebao da napiše François Furet, još jedan čuveni bivši komunista, poznat po kritikama revolucionarnih politika koje je iznosio u svojim knjigama o Francuskoj revoluciji. Međutim, Furet je iznenada umro 12. jula iste godine i nije uspeo da dovrši rukopis uvodnog teksta. Courtois je, kao urednik, tražio od izdavača da se objavljivanje odloži na šest meseci da bi mogao da pronađe novog uvodničara. Izdavač je to odbio, te je Courtois morao sam da napiše uvod.8 Njegova centralna hipoteza bila je jednostavna: komunizam je odgovoran za smrt sto miliona ljudi u dvadesetom veku, etički je ekvivalentan nacizmu i predstavlja najsmrtonosniju ideologiju u istoriji čovečanstva. Koautore knjige je ovakav predgovor razbesneo. Werth, koji je, kako smo već rekli, samostalno napisao skoro trećinu knjige, i Margolin, autor preko 160 strana o komunizmu u Istočnoj Aziji, pokušali su da potpuno povuku svoje doprinose. Odustali su samo zato što su im njihovi advokati rekli da je to nemoguće.9 Međutim, momentalno su se javno distancirali i od Courtoisa i od knjige. Pre svega, optužili su ga da je opsednut okruglom cifrom od sto miliona mrtvih koja je faktički netačna. Istakli su da je Courtois na svoju ruku izmislio cifre od 20 miliona mrtvih u SSSR-u i milion mrtvih u Vijetnamu, koje oni nigde ne spominju u svojim poglavljima u knjizi. Werth je bio odlučan u osudi pokušaja izjednačavanja komunizma i nacizma od strane svog urednika,10 a uskoro se oglasio i Karel Bartošek, koji se takođe distancirao od Courtoisovih zaključaka. I Bartošek i Werth dali su ostavke u uredništvu časopisa Communisme. Tako su se tri od četiri glavna autora „Crne knjige komunizma“ javno ogradila od nje još pre nego što je čak i objavljena. Nakon što je knjiga izašla iz štampe, kritike su se samo pojačale. Kretale su se od metodoloških zamerki do isticanja apsolutno smešnih početničkih grešaka. Slabosti knjige Pascal Fontaine, autor odeljka o „totalitarizmu“ na Kubi, implicirao je da je Che Guevara bio Kubanac, iako je u stvari bio Argentinac. Werth, iako ogorčen na Courtoisa i njegovo izjednačavanje komunizma i nacizma, svejedno je opravdavao kolaboraciju Rusa sa nacistima zarad „oslobođenja od boljševizma“. Ronald Aronson istakao je da, čak i ako Margolin nije naveo cifru od milion žrtava vijetnamskog komunizma koju je u uvodu izmislio Courtois, to ne menja činjenicu da nigde u svom poglavlju o komunizmu u Aziji ne spominje da su Sjedinjene Američke Države tamo odnele, po nekim procenama, čak do tri miliona ljudskih života.11 Aronsonov imenjak, Ronald G. Suny, napomenuo je i da cifra od 25 miliona žrtava nacizma koju iznosi Courtois posredno oslobađa Hitlera i nacizam krivice za Drugi svetski rat, koji je odneo između 40 i 60 miliona života.12 Istoričar J. Arch Getty, jedan od najautoritativnijih istraživača Staljinovih čistki, istakao je da se smrti od gladi, koje su inače pogađale Rusiju i Kinu vekovima pre dolaska komunizma, ne mogu računati kao „zločini komunizma“. Uprkos tome što je politika sovjetskog rukovodstva prema seljaštvu pogoršala glad tridesetih, ne postoje dokazi da je to bila stvar namere, a naročito ne po klasnoj ili nacionalnoj osnovi. „Da li se smrt od gladi izazvane glupošću i nesposobnošću jednog režima (što je slučaj sa više od polovine smrti u Courtoisovih sto miliona) mogu izjednačiti sa namernim slanjem Jevreja u gasne komore“, pita se Getty. Grupa istoričara koje su predvodili Claude Pennetier i Serge Wolikow istakla je da knjiga potpuno simplifikuje kompleksan fenomen sa mnogo različitih manifestacija, te ostavlja utisak da ne postoji razlika između, recimo, Jánosa Kádára u Mađarskoj i Pola Pota u Kambodži, a kamoli između mnogo bliskijih, a opet toliko različitih komunističkih režima poput jugoslovenskog i rumunskog.13 Enzo Traverso je u svojoj intelektualnoj istoriji debate o „totalitarizmu“ nazvao Courtoisovo izjednačavanje komunizma i fašizma „površnim amalgamom“.14 Uprkos njenoj temeljnoj akademskoj diskreditaciji, u kojoj su učestvovali čak i sami autori knjige, „Crna knjiga komunizma“ prodana je u više miliona primeraka i prevedena na bar trideset jezika. Polemički odgovor na „Crnu knjigu komunizma“, knjiga „Vek komunizma“ („Le Siècle des communismes“), iako objavljena pre tačno dvadeset godina, dan-danas nije prevedena čak ni na engleski, a kamoli na neki drugi jezik. Iako su u sastavljanju „Veka komunizma“ učestvovali Michel Dreyfus, Donald Filtzer, Peter Holquist, Michaël Lowy, Gabor T. Rittersporn, Lewis Siegelbaum, Brigitte Studer, Lynne Viola i Serge Wolikow – tim svetski priznatih i akademski mnogo poznatijih stručnjaka za istoriju komunizma nego oni koji su pisali „Crnu knjigu“. Zašto je to tako? `Argument` za optuživanje svih `levih` Odgovor je, u francuskom kontekstu, bio jasan od početka. Francuska komunistička partija (PCF) bila je među retkim komunističkim partijama koje su preživele 1989. godinu skoro netaknute. Tokom devedesetih, na izborima je redovno osvajala po dva i više miliona glasova. Objavljivanje „Crne knjige komunizma“ u francuskom kontekstu bilo je, pre svega, napad na PCF. Jeseni te 1997. godine, kada je „Crna knjiga“ objavljena, PCF je formirala francusku vladu zajedno sa socijalistima i zelenima. Manje od nedelju dana nakon objavljivanja knjige, desnica je napala socijaliste, pozivajući se na „Crnu knjigu komunizma“, pitajući kako socijalisti mogu sebi da dozvole koaliranje sa ljudima koji se zalažu za „ubilačke režime“. Činjenica da je PCF minimum od perioda Narodnog fronta 1935. godine de facto socijaldemokratska partija (što je istakao i sam socijalistički premijer, Lionel Jospin, u svom odgovoru) bila je irelevantna. Komunizam je žigosan kao zločinačka ideologija, i to od strane stručnjaka koji su knjizi dali tobožnji naučni integritet. Ovakav pristup pokazao se kao izrazito koristan za vladajuće klase širom sveta, koje su često nudile finansijsku i medijsku podršku promovisanju „Crne knjige komunizma“. Tako je u Nemačkoj i Estoniji objavljivanje knjige bilo, u suštini, državni projekat, gde predgovore pisali tadašnji predsednici Nemačke i Estonije, Joachim Gauck i Lennart Meri. U Rusiji, nakon zvaničnog izdanja, za koje je predgovor napisao Gorbačovljev bliski saradnik Aleksandr Jakovljev, usledilo je i posebno izdanje, od sto hiljada primeraka, stranke Savez desnih snaga Borisa Njemcova, Anatolija Čubajsa i Jegora Gajdara, koje je besplatno deljeno po školama i na ulicama. Gajdar i Čubajs su, uzgred, bili arhitekti programa privatizacije u Rusiji pod Jeljcinom koji je, po procenama Jerryja F. Hougha, samo u prvih četiri godine odneo oko milion i po života, odnosno duplo više nego Staljinova „Velika čistka“ od 1936. do 1939. godine. Poslednjih godina, knjiga je postala ponovo popularna u Ukrajini, gde pruža ideološku podršku procesu „dekomunizacije“ u kojem je učestvovao i sam Courtois. Bilo bi nefer, međutim, ograničiti uspeh knjige samo na koncentrisanu propagandnu kampanju od strane država i desničarskih političkih organizacija. „Crna knjiga komunizma“ dala je lako pamtljiv broj (100 miliona), površnu jednačinu (nacizam=komunizam) i privid akademske rigoroznosti i objektivnosti idealan za sve, od kafanskih rasprava do političkih napada u parlamentima. Ponavljanje nekoliko osnovnih bombastičnih postulata, bez zalaženja u detalje knjige ili njenu naučnu rigoroznost, dovoljno je da prođe kao argument. Od njenog objavljivanja do danas, za „komunizam“ su optuživani svi čija se politička gledišta na neki način mogu okarakterisati kao „leva“, od radikalnih socijaldemokrata kao što je Jeremy Corbyn do centrista poput Zorana Milanovića. Čak i odsustvo mržnje prema drugim nacionalnostima propraćeno neoliberalnim ekonomskim politikama postalo je demonizovani „komunizam“. Iako ćete u naučnim krugovima u fusnotama retko pročitati da se neko poziva na „Le Livre noir du communisme“, bauk te knjige i dalje kruži nad svakim izbornim uspehom političara identifikovanih sa levicom poslednjih dvadeset godina. U tome leži njena pobeda i ključ njene kontinuirane popularnosti.