NEMAČKI I-V Kolarčev narodni univerzitet Zdenka Krstić Kolarčev narodni univerzitet Zdenka Krstić..... 1.NEMAČKI I Zdenka Krstić 2.NEMAČKI II Zdenka Krstić 3.NEMAČKI III Zdenka Krstić 4.NEMAČKI KROZ RAZGOVOR Zdenka Krstić 5. NEMAČKI U RESTORANU Dr Ema Notaroš... Kolarčev NARODNI Univerzitet....KOMPLET ...knjiga za NEMAČKI jezik...1967-1969.god.... Knjige su NOVE......GLANY stanje....NOVEEEEE Knjige su NOVE......GLANz stanje....NOVEEEEE... ------------------------------ Komplet

58790 SN ) ŠKODA radionički priručnik i katalozi delova 4 knjige 1: Škoda radionički priručnik za putnička vozila 105S ; 105L ; 120L ; 120LS ; format 21 x 29 cm , ilustrovano, srpski jezik , 234 strane, štampano u Čehoslovačkoj , 1977 godina 2: Škoda 110 R katalog rezervnih delova, višejezično : češki, engleski, francuski, nemački format 21 x 29 cm , ilustrovano, 187 strana, štampano u Čehoslovačkoj , 1974 godina 3: Škoda 100 ; 100L ; 110L ( de luxe ) katalog rezervnih delova, višejezično : češki, engleski, francuski, nemački ; format 21 x 29 cm , ilustrovano, 218 strana, štampano u Čehoslovačkoj , 1972 godina , rikna ojačna selotejp trakom 4: Škoda 105S ; 105L ; 120L ; 120LS ; katalog rezervnih delova, češki jezik : format 21 x 29 cm , ilustrovano, 160 strana, štampano u Čehoslovačkoj , 1976 godina

Ako već posedujete solidno znanje nemačkog jezika, ali želite da napredujete dalje, metoda "Nemački usavršavanje" je namenjena upravo vama! Ova metoda pruža nešto više od izučavanja svakodnevne konverzacije. Uz pomoć Assimil metode, ovladaćete finim jezičkim nijansama koje čine razliku između pasivnog i aktivnog korišćenja jezika. U okviru ovog paketa dobijate 1 CD sa mp3 formatom i 4 audi CD-a koji sadrže sve lekcije i vežbe. Snimke su interpretirane od strane nemačkih glumaca i predstavljaju dragocenu pomoć pri učenju. Ova metoda obuhvata izbor tekstova iz književnosti, novina, svakodnevnog i političkog života, značajan broj korisnih reči i izraza, nezaobilazne idiomatske izraze i jezičke obrte, neophodne strukture za produbljivanje poznavanja gramatike, sistem ponavljanja radi konsolidovanja stečenih znanja, i jedinstven stil obogaćen humorom. Nivo C1 omogućava vam da se osećate izuzetno prijatno u nemačkom jeziku i da dostignete visok nivo jezičke kompetencije.

Assimil metode Uz pomoć 100 lekcija ove metode, u mogućnosti ste da se za nekoliko meseci izražavate na nemačkom jeziku. Već više od 70 godina ASSIMIL predlaže svoj jedinstven princip Intuitivnog usvajanja. U vašim rukama su dakle svi aduti da u najboljim uslovima dovedete vaše učenje sa puno uspeha do kraja. Bez nepotrebnih sitnica, na osnovu pola sata svakodnevnog izučavanja, naučićete nemački kao što ste naučili da pričate svoj maternji jezik kao dete: svakodnevnim kontaktom sa jezikom, rečnikom i gramatikom koji se postepeno uvode, bez učenja napamet i bez obeshrabrujućih gramatičkih vežbanja. Ovakvo učenje nemačkog jezika će se odvijati u dve faze: ● Najpre ćete se zadovoljiti da ponavljate i shvatate: to je pasivna faza. ● Zatim, kada vam to budemo mi naznačili, preći ćete na aktivnu fazu, u kojoj ćete početi da formirate sopstvene rečenice i nastaviti da napredujete. Da bi ste ovako usvojili nemački jezik, biće vam potrebno oko pet meseci. Međutim, već nakon dva meseca učenja bićete u stanju da se sami snalazite. Dostići ćete nivo mogućnosti konverzacije živim, govornim i aktuelnim, odnosno svakodnevnim nemačkim jezikom. Snimci svih lekcija i vežbanja, budući da su glasove pozajmili izvorni govornici, predstavljaju dragocenu pomoć pri vašem učenju. Nemački se sastoji od jedne knjige od 100 lekcija na 708 strana i 4 audi CD-a u trajanju 3h snimaka koje interpretiraju nemački glumci.

Lepo očuvano kao na slikama 1991 Naučna knjiga Pavica Mrazović (rođena Karlavaris) bila je jugoslovenska filološkinja i naučnica u oblasti germanistike. Predavala je na Katedri za nemački jezik i književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. 1987. godine uručena joj je Zlatna Geteova medalja[1], a 1992. godine postala je i laureat Ordena za zasluge Savezne Republike Nemačke[2]. 2019. godine, jedna ulica u Novom Sadu nazvana je po njoj[3]. Biografija[уреди | уреди извор] Pavica Mrazović rođena je 29. juna 1923. godine u banatskom selu Perlez. Njen otac Ivan bio je poreklom iz mesta Kastav u blizini Rijeke, gde je radio kao školski učitelj[4]. 1919. godine, Ivan se seli u Perlez, gde dobija nameštenje kao učitelj i upravitelj škole. Ubrzo se ženi Evom Fischer sa kojom dobija troje dece. Pavičin mlađi brat Bogomil Karlavaris rođen je 1924. godine i bio je istaknuti akademski slikar. Sa deset godina, Pavica odlazi u Novi Sad gde upisuje gimnaziju i gde potom završava i Učiteljsku školu. 1944. godine udaje se za Milana Mrazovića, sa kojim dobija troje dece. Do 1961. godine radila je u nekoliko seoskih i novosadskih škola, usput se školujući kao vanredni student. Diplomirala je 1960. godine na Katedri za nemački jezik, koja je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu bila otvorena tek nekoliko godina ranije, 1954. Od 1961. radi u toj ustanovi i započinje svoje akademske aktivnosti. Doktorirala je 1972. godine, a 1978. godine postala vandredni profesor. Zvanje redovnog profesora dobila je 1982. godine, a penzionisala se 1985. godine. I nakon odlaska u penziju nastavlja da radi kao univerzitetski predavač. Od 1992. do 1999. bila je gostujući profesor na Institutu za germanistiku Univerziteta `Jožef Atila` u Segedinu u Mađarskoj. Umrla je 2003. godine u Novom Sadu. Kontrastivna gramatika nemačkog i srpskog jezika[уреди | уреди извор] Jedna od njenih najdužih i najproduktivnijih akademskih saradnji bila je sa Lajbnic institutom za nemački jezik u Manhajmu i tadašnjim direktorom te ustanove, Urlihom Engelom. Rezultat te saradnje je i prva Kontrastivna gramatika nemačkog i srpskohrvatskog jezika, o čijoj je izradi 1978. godine sklopljen sporazum između Instituta za nemački jezik iz Manhajma i Univerziteta u Novom Sadu. U projektu je učestvovalo i preko 20 germanista i slavista sa šest univerziteta na prostoru bivše Jugoslavije[5]. Nakon izdavanja Kontrastivne gramatike, Pavica je u koautorstvu sa Zorom Vukadinović izdala Gramatiku srpskohrvatskog jezika za strance, koja je nastala na osnovu rezultat kontrastivnog projekta. Monografija[уреди | уреди извор] Povodom sto godina od Pavičinog rođenja, 2022. godine objavljena je knjiga o njenom životu i delu pod nazivom „Pavica Mrazović: žena, majka i naučnica”.[6] Iste godine u njenom rodnom selu otvorena je biblioteka koja je nazvana po njoj[7]. Radovi[уреди | уреди извор] Prema navodima Đorđa Tomića[8], urednika Pavičine monografije, katalogu Narodne biblioteke Srbije nalazi se više od 200 naslova povezanih sa njenim imenom. Popis njenih naučnih radova sastavila je grupa Pavičinih kolega iz Segedina, a on se u celosti nalazi u prilogu monografije koju je uredio Đorđe Tomić. Neka od njenih najznačajnih dela su studija u koautorstvu sa V. Tojbertom pod nazivom Valenzen im Kontrast (1988), knjiga Die semanto-syntaktische Valenz der starken Verben (1985.) napisana u koautorstvu sa A. Mikićem, kao i Lexikologie der deutschen Sprache (1983, 1997), u koautorstvu sa S. Czichozki. Prof. dr Tomislav Bekić iz njenog opusa posebno izdvaja[9] Nemačko-srpskohrvatski frazeološki rečnik (1981, 1990), za koji navodi da je `kapitalno ostvarenje ne samo naše germanistike nego i naše filologije uopšte`. tags: frazeologija nemački rečnici leksikon frazeologije fraze nemačkoga srpsko-nemački srpskohrvatsko srpskohrvatski učenje jezika nemackog nemačka kolarac udžbenici ponos

STAIRCASES-Stepeništa, knjiga o različitim sistemima i modelima stepeništa, bogato ilustrovana stotinama fotografija u boji sa tekstom na 4 jezika(engleski, nemački, francuski i španski) LOFT Publications Via LAIETANA 32,4* of 92 Barcelona, 2004. Printed by Anman Grafiques del Valles, Barcelona, Spain Polutvrde korice Format: 13,5x18,5 cm 399 strana Nova i nekorišćena knjiga

ALEKSANDAR Đ. KOSTIĆ VIŠEJEZIČKI MEDICINSKI REČNIK - Lexicon medicum polyglottum: latinski rečnik, nemački rečnik, engleski rečnik, francuski rečnik, italijanski rečnik, ruski rečnik, srpski rečnik, eponimni rečnik Predgovor - Vojislav A. Kostić Izdavač - Jasen, Beograd Godina - 2009 LVI + 1706 strana 30 cm Edicija - Biblioteka Rečnici ISBN - 978-86-85337-57-4 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor VI izdanju Predgovor III izdanju Predgovor II izdanju Predgovori izdanju Napomene o međunarodnoj medicinskoj terminologiji O sklopu rečnika i o njegovoj upotrebi NAPOMENA ZA LATINSKI REČNIK MEDICINSKIH NAZIVA A - O pisanju i izgovoru medicinskih reči 1- O pisanju i izgovoru latinskih reči 2- O pisanju i izgovoru grckih reči B - Pregled najčešćih predmetaka (prefiksa) i reči sa odrednim značenjem (odrednica) upotrebljenih u medicinskim složenicama C - Pregled nastavaka (sufiksa) i osnovnih reči (osnovica) u medicnskim složenicama O TRANSKRIBOVANJU LATINSKIH, GRČKIH I STRANIH REČI NA NAŠ JEZIK LATINSKI REČNIK NEMAČKI REČNIK ENGLESKI REČNIK FRANCUSKI REČNIK ITALIJANSKI REČNIK RUSKI REČNIK SRPSKI REČNIK EPONIMNI (po autorima) REČNIK VOJISLAV A. KOSTIĆ - Biografski pogovor `Višejezički medicinski rečnik, autora prof. dr Aleksandra Kostića, je izuzetno vredno delo koje je nezamenljiva literatura u medicinskim i naučnim krugovima. Višejezički medicinski rečnik je jedinstveno autorsko ostvarenje. Na oko 1700 strana dato je oko 140.000 reči na latinskom, nemačkom, engleskom, francuskom, italijanskom, ruskom i srpskom jeziku, kao i Eponimni (po autorima) rečnik.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Višejezični

KULTUREN DER FRUHBRONZEZEIT DAS KARPATENBECKENS UND NORDBALKANS (KULTURE RANOG BRONZANOG DOBA KARPATSKOG BASENA I SEVERNOG BALKANA) Redaktor: Nikola Tasić Izdavač: Balkanološki institut SANU, Beograd 1984. Tvrd povez, zlatotisk, zaštitni omot, 401 stranica, ilustrovano, 27x20cm Tekst na nemačkom jeziku Vrlo dobro očuvana (knjiga 5-, omot 4) g21

58811) KNEZ OD ZETE , Petar Konjović , Savez kompozitora Jugoslavije Zagreb 1965 muzička drama u 4 čina (14 slika) : tekst po tragediji `Maksim Crnojević` od Laze Kostića preradio kompozitor : potpun klavirski izvod s pevanjem za štampu spremio kompozitor note , mek povez, format 24,5 x 34 cm , tekst uporedo na srpskom i nemačkom jeziku , 422 strane

U dobrom stanju KNJIGA 1 Knjiga o sitnom : proza i dramoleti / Slobodan Šnajder ; izbor i predgovor Velimir Visković Jezik hrvatski Godina 2005 Zagreb : Prometej, 2005 (Zagreb : Kasanić) Fizički opis XV, 151 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Visković, Velimir Zbirka Literarna biblioteka Izabrana djela. kolo 1 ; sv. 1 Predgovor: str. V-XL Bibliografija: str. 151 Registar. Predmetne odrednice Šnajder, Slobodan, 1948- KNJIGA 2 Kaspariana : eseji / Slobodan Šnajder izbor Velimir Visković Vrsta građe esej Jezik hrvatski Godina 2005 Zagreb : Prometej, 2005 (Zagreb : Kasanić) Fizički opis 206 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Visković, Velimir Zbirka Literarna biblioteka Izabrana djela. kolo 1 ; sv. 2 Bibliografija: str. 205-206 Registar. KNJIGA 3 Smrtopis : drame / Slobodan Šnajder izbor Velimir Visković Vrsta građe drama Jezik hrvatski Godina 2005 Zagreb : Prometej, 2005 (Zagreb : Kasanić) Fizički opis 323 str. : autorova slika ; 22 cm Zbirka Literarna biblioteka Izabrana djela. kolo 1 ; sv. 3 Napomene Bibliografija: str. 323. KNJIGA 4 Početnica za melankolike : proze / Slobodan Šnajder izbor Velimir Visković Jezik hrvatski Godina 2006 Zagreb : Prometej, 2006 (Zagreb : Parvus) Fizički opis 269 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Visković, Velimir Zbirka Literarna biblioteka Izabrana djela. kolo 2 ; sv. 4 Napomene Bibliografija: str. 269. KNJIGA 5 Radosna apokalipsa : kritike i eseji / Slobodan Šnajder izbor Velimir Visković Vrsta građe esej Jezik hrvatski Godina 2006 Zagreb : Prometej, 2006 (Zagreb : Parvus) Fizički opis 294 str. ; 22 cm Zbirka Literarna biblioteka Izabrana djela. kolo 2 ; sv. 5 Napomene Registar. KNJIGA 6 Bosanske drame / Slobodan Šnajder Vrsta građe drama Jezik hrvatski Godina 2006 Zagreb : Prometej, 2006 (Zagreb : Parvus) Fizički opis 220 str. ; 22 cm Zbirka Literarna biblioteka Izabrana djela. ǂkolo 2 ; sv. 6 Napomene Bibliografija: str. 219-220. Slobodan Šnajder rođen je u Zagrebu 1948. godine. Studirao je i diplomirao čistu filozofiju i anglistiku. Kao urednik «zbrinuo» oko 200 naslova iz raznih područja. Od 2001. do 2004. godine bio direktor ZeKaeM-a. Duži je boravio u inostranstvu, naročito u Njemačkoj, Austriji i Francuskoj. Objavljene knjige: - Kamov, 1978. i 1987., Hrvatski Faust, 1981. i 1988., Glasi iz dubrave, 1986., Radosna apokalipsa 1988., Utjeha sjevernih mora, 1996., Knjiga o sitnom, 1996., Kardinalna greška, Opasne veze I., 1999., La dépouille du serpent, 2002., Nevjesta od vjetra, 2003., Umrijeti pod zvijezdom, Opasne veze II., 2005., Izabrana djela, 9 knjiga, Prometej, Zagreb: I. kolo 2005.; II. kolo 2006.; III. kolo 2007. Objavio je i knjige drama, knjiga proze, knjiga eseja: 505 sa crtom (Profil International, Zagreb 2007), Smrtopis (drame), 2005., Knjiga o sitnom (proza), 2005., Kaspariana (eseji), 2005., Početnica za melankolike, 2006., Bosanske drame,2006 ., Radosna apokalipsa, teatrologija 2006., San o mostu (eseji), 2007., Neka gospođica B. (drame), 2007., Faustova oklada (drame) bibliografija, biografija, 2007., “Kosti u kamenu”, časopis “Kazalište”, 37/38, 2009., Morendo, roman, Profil International, Zagreb, 2011., Doba mjedi, roman, TIM Press, Zagreb, 2015.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. Karst, novi rezultati o glacijalnoj eposi balkanskih poluostrva 2. Balkansko poluostrvo 3. Govori i clanci 4. Antropogeografski i etnografski spisi Jovan Cvijić (Loznica, 11. oktobar 1865 — Beograd, 16. januar 1927) bio je srpski naučnik, osnivač Srpskog geografskog društva, predsednik Srpske kraljevske akademije, profesor i rektor Beogradskog univerziteta, počasni doktor Univerziteta Sorbone i Karlovog univerziteta u Pragu. Od osnivanja Beogradskog univerziteta 12. oktobra 1905, postao je jedan od osam prvih redovnih profesora na Univerzitetu. Cvijić je počeo da se bavi naukom još kao student Velike škole i tada je nastao njegov rad Prilog geografskoj terminologiji našoj, a nastavio kao srednjoškolski profesor i bečki student proučavajući kraške pojave u istočnoj Srbiji, Istri i Jadranskom primorju. Na osnovu tih proučavanja napisao je više radova kao i svoju doktorsku disertaciju. Čitav život posvetio je proučavanju Srbije i Balkanskog poluostrva putujući skoro svake godine po Balkanu. Tokom života, odnosno za preko trideset godina intenzivnog naučnog rada, objavio je par stotina naučnih radova. Jedno od najvažnijih dela je „Balkansko poluostrvo“. Bavio se podjednako društvenom i fizičkom geografijom, geomorfologijom, etnografijom, geologijom, antropologijom i istorijom. Smatra se utemeljivačem srpske geografije. Jovan Cvijić je rođen 11. oktobra (29. septembra po julijanskom kalendaru) 1865. godine u Loznici u porodici Cvijića, koja je bila ogranak Spasojevića iz pivskog plemena. Otac mu se zvao Todor Cvijić. Njegova porodica je bila poreklom iz oblasti Stare Hercegovine, iz plemena Pivljana, i bavio se trgovinom.[1] Njegov otac, a naime Jovanov deda, bio je Živko Cvijić, predsednik lozničke skupštine i poznati mačvanski Obrenovićevac. Kako je bio na strani tzv. „katana“ u vreme katanske bune protivnika ustavobranitelja 1844. godine, kažnjen je šibovanjem posle uspešne akcije Tome Vučića Perišića, nakon čega je umro još mlad. Njegov otac, a pak Jovanov pradeda, Cvijo Spasojević, bio je rodonačelnik Cvijića. Cvijo je bio poznati hajdučki harambaša u tom delu Stare Hercegovine. Cvijo se borio protiv Osmanlija Prvog srpskog ustanka, a nakon njegove propasti 1813. godine, preselio se u Loznicu, gde je kod šanca i crkve sagradio kuću hercegovačkog tipa na dva sprata i otvorio dućan, započinjući trgovačku karijeru novoosnovane familije.[2] Cvijićev otac Todor (umro 1900) se u početku i sam bavio trgovinom, ali kako mu to nije išlo za rukom, zaposlio se u opštini kao pisar i delovođa. Majka Jovanova Marija (rođena Avramović), bila je iz ugledne porodice iz mesta Korenita, sela u oblasti Jadar koje se nalazi nedaleko od manastira Tronoša i Tršića, rodnog sela Vuka Karadžića. Osim Jovana, Todor i Marija imali su sina Živka i tri kćeri, Milevu, udatu za Vladimira, sarača, Nadu, udatu za Dragutina Babića okružnog blagajnika, kasnijeg načelnika ministarstva finansija, i Soku.[3] Cvijić je često govorio da je u detinjstvu na njegovo duhovno obrazovanje najviše uticala majka i uopšte majčina porodica, mirna, staložena i domaćinska, dok je o ocu i očevoj porodici pisao sa dosta manje emocija. Ipak, Cvijić je u svom naučno-istraživačkom radu o narodnoj psihologiji imao pohvalne reči za dinarski etnički tip i karakter, kome upravo i pripada njegov otac Nakon osnovne škole koju je završio u Loznici, završio je nižu gimnaziju u Loznici (prve dve godine) i gimnaziju u Šapcu (treću i četvrtu godinu), a potom se upisao i završio višu Prvu beogradsku gimnaziju,[5] u generaciji sa Miloradom Mitrovićem, Mihailom Petrovićem Alasom i drugim velikanima, o čemu je napisan roman i snimljen TV-film „Šešir profesora Koste Vujića“ Godine 1884, po završetku gimnazije, hteo je da studira medicinu, međutim loznička opština nije bila u mogućnosti da stipendira njegovo školovanje u inostranstvu. Tada mu je Vladimir Karić, njegov profesor iz šabačke gimnazije, predložio da sluša studije geografije na Velikoj školi u Beogradu. Cvijić ga je poslušao i iste godine upisao Prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. Ove studije je završio 1888. godine. Tokom svog školovanja Cvijić je bio posvećen čitanju knjiga. U gimnaziji je učio engleski, nemački i francuski jezik koji su mu tokom studija veoma koristili budući da nije postojala odgovarajuća naučna građa na srpskom. Kasnije je na stranim jezicima pisao i naučne i druge radove.[5] Školske godine 1888/89. radio je kao predavač geografije u Drugoj muškoj beogradskoj gimnaziji. Potom je 1889. upisao studije fizičke geografije i geologije na Bečkom univerzitetu kao državni pitomac. U to vreme na Bečkom Univerzitetu predavanja iz geomorfologije držao je čuveni naučnik dr Albreht Penk (nem. Albrecht Penck), geotektoniku je držao profesor Edvard Zis (tadašnji predsednik Austrijske akademije nauka), a klimatologiju Julijus fon Han. Cvijić je doktorirao 1893. godine na Univerzitetu u Beču. Njegova doktorska teza pod nazivom „Das Karstphänomen“ predstavila ga je široj javnosti i učinila poznatim u svetskim naučnim krugovima. Ovaj rad je kasnije preveden na više jezika (kod nas „Karst“, 1895) a zahvaljujući njemu Cvijić se u svetu smatra utemeljivačem karstologije. Britanski naučnik Arčibald Giki je napisao da ovo predstavlja „zastavničko delo“ nauke.....

7 knjiga, odlično stanje, str., tvrdi povez,24cm, š x95 1. Klasične književnosti Bliskog istoka, indijska, kineska, japanska i perzijska književnost; arapske i ostale književnosti azijskih naroda 2. Grčka (antička), rimska, bizantska, srednjovjekovna latinska, novovjekovna latinska, novogrčka i albanska književnost 3. Francuska i ostale književnosti francuskog jezičnog izraza; provansalska i rumunjska književnost 4. Talijanska, španjolska, portugalska, brazilska, katalonska, baskijska književnost i književnost na ladino jeziku; hispano-američke i retoromanske književnosti 5. Književnosti njemačkog jezičnog izraza, skandinavske književnosti; književnost na jidišu i madžarska književnost 6. Keltska, engleska i sjevernoamerička književnost; ostale književnosti engleskog jezičnog izraza i afričke književnosti 7. Češka, slovačka, poljska, lužičkosrpska, stara ruska, novija ruska, bjeloruska, ukrajinska i bugarska književnost; baltičke književnosti, armenska i gruzijska književnost; književnosti drugih kavkaskih naroda

POVIJEST SVJETSKE KNJIŽEVNOSTI komplet 1-7 Mladost, Zagreb, 1975. Tvrd povez, udžbenički format, 7 knjiga. Lepo očuvane. Listovi spolja malo požuteli od stajanja. 1. Klasične književnosti Bliskog istoka, indijska, kineska, japanska i perzijska književnost; arapske i ostale književnosti azijskih naroda 2. Grčka (antička), rimska, bizantska, srednjovjekovna latinska, novovjekovna latinska, novogrčka i albanska književnost 3. Francuska i ostale književnosti francuskog jezičnog izraza; provansalska i rumunjska književnost 4. Talijanska, španjolska, portugalska, brazilska, katalonska, baskijska književnost i književnost na ladino jeziku; hispano-američke i retoromanske književnosti 5. Književnosti njemačkog jezičnog izraza, skandinavske književnosti; književnost na jidišu i madžarska književnost 6. Keltska, engleska i sjevernoamerička književnost; ostale književnosti engleskog jezičnog izraza i afričke književnosti 7. Češka, slovačka, poljska, lužičkosrpska, stara ruska, novija ruska, bjeloruska, ukrajinska i bugarska književnost; baltičke književnosti, armenska i gruzijska književnost; književnosti drugih kavkaskih naroda k

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ SABRANA DELA 1-10 Tvrdi povez, zaštitni omot, deluju nekorišćen. Ovo delo štampano u Nolitu 1975. ovde je peta knjiga izdata 1977-e, isti izdavač, u istom stanju. 1. Srpske narodne pjesme I 2. Srpske narodne pjesme II 3. Srpske narodne pjesme III 4. Srpske narodne pjesme IV 5. Srpska istorija našeg vremena 6. Srpski rječnik 7. Crna Gora i Boka kotorska 8. Srpske narodne pripovjetke 9. Novi zavjet 10. Srpske narodne poslovice Вук Стефановић Караџић (Тршић, 6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864)[1] био је српски лингвиста, филолог, антрополог, књижевник, преводилац и академик. Стефановић Караџић је најзначајнији српски лингвиста XIX века, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика.[2] Најзначајнија је личност српске књижевности прве половине XIX века.[3] Рођен у вријеме зло и мучно, у дане када се чињаше да је скоро угашен живот српског народа. Вук је стао на снагу у вријеме јуначко.[4] Стекао је и неколико почасних доктората.[5] Имао је неколико браће и сестара који су умрли. У тадашње време се веровало, у том крају, да је то због духова и вештица. После смрти своје браће родитељи су му дали име Вук да би то име отерало духове и вештице. Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847. и 1852. За свој рад добио је неколико одликовања и других награда. Уврштен је у списак 100 најзнаменитијих Срба. Биографија Вукова спомен-кућа у Тршићу Вук Стефановић Караџић 1846. (сликар Урош Кнежевић) Спомен-плоча у Сремским Карловцима Вук Стефановић Караџић је рођен 1787. године у Тршићу близу Лознице, у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му зле силе не би наудиле. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Мајка Јегда, девојачки Зрнић, родом је из Озринића код Никшића. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића Чотрића, који је био један од ретких писмених људи у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши, који је био центар писмености у том крају. Како су га у манастиру мање учили, а више терали да чува стоку, отац га је вратио кући. На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 17 година био престар. Једно време је провео у тамошњој чувеној Карловачкој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушицки. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петрињу, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замолио за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је разочаран отишао у Јадар и почео да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове. Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове. Портрет младог Вука Стефановића Караџића 1816. Уље на платну, рад Певела Ђурковића (1772-1830). Овај портрет Вука, репродукован је на новчаницу од 10 динара. Изложен је у сталној поставци Музеја Вука и Доситеја у Београду. Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, којом се оженио. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и са радом на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“. Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору. Некадашња зграда Велике школе у Београду, данас Вуков и Доситејев музеј. Идуће године је издао другу збирку народних песама под именом „Народна сербска песнарица“. Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић. Сједињењем Магистрата и Суда београдског у пролеће 1831. године, Вук Караџић је именован 29. марта 1831. за председника те институције, што се у данашњим терминима сматра градоначелником Београда.[6] Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“ (писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868, четири године након његове смрти.[7] Вукова смрт и сахрана Вук је умро у Бечу, 7. фебруара / 26. јануара 1864. године, поподне, `у Трауновој кући, у Мароканској улици, у Ландштрасима`.[8] „Примећујући да писац најопсежније монографије о Вуку, Љубомир Стојановић, није имао при руци ниједно сведочанство савременика о Вуковој смрти, Андра Гавриловић је скренуо пажњу на два чланка Александра Сандића у којима је дат краћи опис самога догађаја. Међутим,остало је заборављено да је Сандић још једном, по трећи пут, нешто шире забележио своја сећања о томе како је Вук умро`.[9] „Када је умро — 26. јануара 1864. године — Вук Караџић био је „оплакан од целог српства и целог ученог словенског света”. На вест о смрти, Вук Врчевић писао је одмах Мини: „Ово је први пут у моме животу да Bам пишем, а колико год је велика моја част, толика је двострука моја жалост што сад морам участник бити жалости благородне душе ваше за изгубитак неумрлог вашег оца а мојега највећега пријатеља и незаборављеног благодјетеља”. „На погребу Вуковом, пише један сувременик, била је — разуме се — сва омладина, а до гроба на Санкт-Марксовом гробљу носили су Вука ови омладинци: филозоф Александар Сандић и пет медицинара: Ђура Бастић, Иса Стојшић, Александар (Шаца) Степановић, Милан Јовановић (Морски) и ја. На опелу одржао је дугачки говор Александар Сандић, дугогодишњи Вуков пријатељ и помоћник у раду, а после опела, у грчкој капели, говорио је, тада још бечки студент, Владан Ђорђевић`.[10] Говор му је том приликом одржао архимандрит Герасим Петрановић.[11] Посмртни остаци пренесени су у Београд 12. октобра 1897. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића. Почасни је грађанин хрватске престонице, града Загреба.[12] Вуков рад Реформа ћирилице и рад на граматици и речнику Главни чланак: Вукова реформа Вуков гроб испред Саборне цркве у Београду Корице Српског рјечника из 1818. Подстакнут Копитаревим саветом да напише и граматику народног језика, Вук се прихватио овог посла, за који није имао довољно стручне спреме. Угледајући се на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић Вук је успео да заврши своје дело. Његова граматика коју је назвао „Писменица сербскога језика по Говору простога народа написана“, изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа. Свестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примедбе Копитара и других научних радника, па је уз прво издање „Српског рјечника“ из 1818. објавио и друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било 26.270 речи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике је неколико година касније (1824) на немачки језик превео Јакоб Грим. Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Ранији покушаји, попут Саве Мркаља, су били несистематски и неуспели. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све знакове, који су се писала иако нису имала својих гласова. Стари правопис је подржавала Српска православна црква и део књижевника, који су у њему видела очување везе културе и писмености са исповедањем православне вере. Вук је створио нове знаке тако што је поједина слова спојио са танким полугласом (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа. Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Њима је додао једно из латинице: Ј ј И пет нових: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Избацио је следећа слова: Ѥ ѥ (је) Ѣ, ѣ (јат) І ї (и) Ѵ ѵ (и) Ѹ ѹ (у) Ѡ ѡ (о) Ѧ ѧ (мали јус) Ѫ ѫ (велики јус) Ы ы (јери, тврдо и) Ю ю (ју) Ѿ ѿ (от) Ѳ ѳ (т) Ѕ ѕ (дз) Щ щ (шћ) Ѯ ѯ (кс) Ѱ ѱ (пс) Ъ ъ (тврди полуглас) Ь ь (меки полуглас) Я я (ја) У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица“ из 1836. године. Караџић је 1839. године избацио јотовање гласова д и т у српском књижевном језику. За друго издање „Српског рјечника“ Вук је прикупљао грађу из говора становништва Црне Горе, Дубровника, Далмације и Хрватске. Ово издање је објављено у Бечу 1852. године, и у њему се нашло 47.427 речи. Ово издање Рјечника на немачки је превео Јакоб Грим. До краја свог живота Вук је радио на даљем прикупљању грађе, али га је смрт спречила да спреми и треће издање. То су тек 1898. године учинила двојица његових поштовалаца, Пера Ђорђевић и Љубомир Стојановић. Борба за увођење народног језика у књижевност Изглед Вука Ст. Караџића у време рада на законику и слања чувеног писма „од пет табака“ кнезу Милошу (уље на платну Димитрија Лектарија 1832, Народни музеј у Београду) Вук Караџић, литографија Јозефа Крихубера. Повеља (писана ћирилицом) којом је Вук проглашен почасним грађанином Загреба 1861. Током рада на граматици, речнику и издавању народних песама, Вук је почео да се бави питањем књижевног језика, који је у његово време представљао хаотичну мешавину. Стара српска књижевност развијала се на српској редакцији старословенског језика све до почетка 19. века. У 18. веку дошло је до снажног утицаја руских црквених књига на књижевни живот Срба. Елементи руског језика су све више продирали у дотадашњи црквено-књижевни језик и тако је створен вештачки руско-словенски језик, који је у Вуково време био званични језик цркве, школа и књижевности. Школовани људи учили су из књига на старом језику, уносећи у њега елементе руског и српског народног језика. На тај начин створен је славеносрпски језик, којим се писало како је ко знао. Таква несређена ситуација је била основа са које је Вук кренуо у борбу против писаца старе школе. Борба је почела Вуковом критиком романа Усамљени јуноша 1815. и Љубомир у Елисијуму 1817. Милована Видаковића. Критика је била усмерена на лоше пишчево познавање језика, који је представљао несређену мешавину именских и глаголских облика старог, словенског и народног језика. Како је Видаковић у то време био најпопуларнији српски писац, па је овакав Вуков напад изазвао буру у књижевној јавности. Поред Видаковића, у полемици су учествовали и Јоаким Вујић, Лукијан Мушицки, Павле Берић и Глиша Гершић. Црква и њени највиши представници су предњачили међу Вуковим противницима. Карловачки митрополит Стефан Стратимировић, је већ после првих Вукових књига, дејствовао преко будимских власти да се онемогући штампање књига. Стратимировић се посебно није мирио са Вуковом азбуком, због избацивања старих ћириличних слова и увођења слова Ј, сматрајући то напуштањем православља и покатоличавањем. Стефановић Караџић као део стратегије своју борбе за стандардизацију народног језика уводи аргументе који су истицали и исмевали недостатке недовољно прописаног, хибридног славеносрпског језика, који није имао званичне граматике, речника или правописа.[13] Вук је превео Нови завет на српски 1819. године и објавио га, после 27 година покушаја да добије благослов, под насловом Нови завјет Господа нашега Исуса Христа.[14] Поред српске цркве, највећи Вуков противник је био Јован Хаџић, оснивач и председник Матице српске и један од најобразованијих Срба тог времена. Хаџић, који је у почетку био Вуков сарадник, али су се касније разишли по питањима језика, је 1837. почео полемику са Вуком Караџићем. У спису „Ситнице језикословне“, Хаџић је дао упутства за рад будућим граматичарима. Вук је потом написао свој „Одговор на ситнице језикословне“, у ком је замерио Хаџићу на слабом познавању народног језика и непринципијелности у писању. Вуков одговор је био оштар, па је Хаџић наставио полемику написавши неколико чланака и брошура („Утук I“, „Утук II“, „Утук III“...). Полемика између Караџића и Хаџића је трајала скоро деценију, а Караџић је однео победу тек 1847. године. 1847. Година 1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, тј. да је славеносербски језик мешавина рускословенског и српског народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника: превод „Новог завјета“ са црквенословенског на српски језик, аутор:Вук расправа о језику „Рат за српски језик и правопис“, Ђуро Даничић, „Песме“,Бранка Радичевића „Горски вијенац“ [а] Петра Петровића Његоша Издавањем „Горског вијенца“, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком. Од 1814. до 1847. године Вукова побједа није била извесна. Иако је његов рад наишао на одобравање европских филолога и лингвиста, он је међу самим Србима имао жестоке противнике, који су му приговарали да њима не треба прости, говедарски језик. Сламајући противнике у полемикама и штампајући српске народне умотворине, којима се одушевљавала цијела Европа, па чак и највећи европски пјесник тога времена Нијемац Гете, Вук је својим противницима све више доказивао да нису у праву. Истовремено је добијао све више присталица међу млађим српским књижевним и културним радницима. До Вукове побједе 1847. долази управо захваљујући младом покољењу интелектуалаца. Те године су објављена горе наведена дјела којима је доказано да се на простом народном језику може писати како поезија, филозофија тако и сама Библија, чији превод не заостаје ни за једним преводом на други језик. Дјело Ђуре Даничића је докрајчило вишегодишњу Вукову полемику са његовим главним противником Јованом Хаџићем и потпуно оправдало Вукову реформу српске азбуке и правописа. Иако је Вукова реформа ове године постала стварност, требаће двадесет и једна година да се у Србији званично прихвати Вуков правопис. Његош о Вуковој редакцији српског језика Његош свједочи и потврђује своју сагласност Вуковом преводу `Новог завјета` на српски језик (прихвата Вукову редакцију српског језика)- Беч, 9. октобра 1833. г.: „ СВЈЕДОЏБА - Којом ми дољепотписани свједочимо да је познатог српског списатеља г. Вука Стефановића Караџића превод `Новог завјета` на српски језик чист и правилан и да је наша воља и жеља да се поменути превод на свијет изда на ползу језика и душевно спасеније српског народа ... Потпис :владика црногорски и брдски Петар Петровић ” [15] Сакупљање народних умотворина Значке учесника радне акције изградња Вуковог пута од Вукове куће до манастира Троноше На бележењу народних умотворина Вук је почео да ради одмах по познанству са Копитаром. Копитар је гајио велику љубав према словенским народима, интересујући се нарочито за народне песме, а немачки културни радници, који су у својој земљи сакупљали старине и изучавали народну прошлост, били су му блиски пријатељи. У Бечу је Вук 1814. штампао збирку народних песама названу „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“, у којој се нашло око 100 лирских и 6 епских песама. Ово је био први пут да се језик простог народа појавио у штампи. Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“, са око стотину лирских и 17 епских песама, које је забележио по Срему, код Мушицког у Шишатовцу, Земуну, Панчеву, Сремској Митровици и Новом Саду. У овој збирци су се нашле песме које су испевали Тешан Подруговић и Филип Вишњић. Копитар је у страним листовима писао о српској народној поезији, па чак и преводио на немачки језик. Међу заинтересованим за српски језик нашли су се Немац Јохан Волфганг Гете и браћа Грим. Нова издања народних песмама изашла су 1823. и 1824. у Лајпцигу и 1833. у Бечу. Нова издања почела су излазити у шест књига од 1841. Због великих штампарских трошкова пета и шеста књига су се појавиле тек 1862. и 1864. После великог успеха са народним песмама, Вук је почео да ради на сакупљању свих врста народних умотворина. Прва збирка приповетки „Народне српске приповијетке“ су се штампале 1821. у Бечу. У овом издању се нашло 12 приповедака и 166 загонетки. Године 1853, у Бечу је изашло ново издање приповедака, које је Вук посветио Јакобу Гриму. Вукова кћерка Мина је следеће године превела приповетке на немачки језик. Бележење народних пословица је ишло паралелно са сакупљањем песама и приповедака. Због интервенције митрополита Стратимировића, бечке власти нису дозволиле издавање збирке без дозволе будимских власти. Како је Вук у то време боравио у Црној Гори, на Цетињу је 1836. штампао „Народне српске пословице“ које је посветио владици Петру II Петровићу Његошу. После овог издања Вук је за живота објавио још једно издање пословица. Сакупљање народних обичаја Специфичан живот српског народа за време владавине Турака, изолован од савремености, учинио је да се архаична патријархална веровања и обичаји у њему дуго очували. Стога је Вук Караџић предано радио на описивању народног фолклора. „Српски рјечник“ је пружио прве богате описе обичаја и веровања народа. Тумачећи поједине речи, Вук је уносио и описе. Историографски рад Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона Поред рада на реформи српског језика и прикупљању народних умотворина, Вук Караџић се бавио и историографским радом. Као учесник Првог српског устанка, Вук је спремио огроман материјал о догађајима све до 1814, као и о владавини кнеза Милоша Обреновића. Године 1828. је објавио рад „Милош Обреновић књаз Сербији“. Од обилне грађе о Првом српском устанку, Вук је издао само један део „Правитељствујушчи совјет сербски...“, у ком је описао најважније битке из Првог српског устанка и неслогу између српских старешина. Најистакнутије вође Првог српског устанка Вук је описао у неколико историјских монографија. Ту су обухваћени Хајдук Вељко Петровић, Милоје Петровић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Хаџи Рувим и други. Коначно, Вук је познатом немачком историчару Леополду Ранкеу дао материјал о Првом српском устанку, према којој је Ранке касније написао своје дело „Српска револуција“ (нем. Die serbische Revolution). Вуков утицај Филолошки рад У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим и аустријских државних власти које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је реформисао српску ортографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда. Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање „Српског рјечника“ (1818), друго, знатно проширено (1852), те превод „Новога завјета“ (1847), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика, понајвише у фази хрватских вуковаца или младограматичара. Основна начела Караџићеве реформе се могу сажети у три тачке: изједначавање народног и књижевног језика, тј. инсистирање на фолклорним језичким облицима, за које се сматрало да су поуздан водич забележен у народним песмама и пословицама; прекид са свим старијим облицима српске књижевности и писмености и ново утемељење стандардног језика без ослона на традицију; и, новоштокавски фолклорни пуризам, што се огледало у чишћењу језика од црквенославизама који су идентификовани као рускоцрквена наплавина која не одговара гласовној и граматичкој структури српског језика. На техничком нивоу, Караџићева реформа се манифестовала у новој српској ћирилици у којој су избачени непотребни полугласници (ъ, ь), апсорбовани (упијени) графеми за љ, њ, џ које је предлагао Сава Мркаљ (Вук је готово у потпуности преузео графију „народног“ писаног идиолекта Гаврила Стефановића Венцловића, монаха у манастиру Рачи с краја 17. и почетка 18. века), те уведена графема ј из (немачке) латинице. Нови фонолошки правопис, примерен прозирном идиому какав је српски, заменио је старији творбено-морфолошки. Језички супстрат је била новоштокавска ијекавштина (источнохерцеговачко-крајишко наречје), коју је Вук Караџић стилизовао делом и према хрватским писаним дјелима (тјерати уместо ћерати, дјевојка уместо ђевојка, хоћу уместо оћу). Али, због утицаја српске грађанске класе у Војводини и Србији, та је реформа прихваћена у нешто измењеном облику: ијекавски рефлекс јата (ѣ) је замењен екавским (нпр. дете уместо дијете). Српски књижевни језик ијекавског рефлекса јата остао је у Црној Гори, Босни и Херцеговини, међу Србима и Хрватској, као и у народним говорима западне и југозападне Србије. Караџићев филолошки рад имао је истакнуте следбенике међу српском интелигенцијом, као што су: Ђуро Даничић, Стојан Новаковић, Љуба Стојановић, П. Милосављевић, Д. Петровић, Р. Маројевић, М. Ковачевић, Ј. Стојановић.[16] Нефилолошки рад Насловна страна првог броја часописа Даница, који је Вук уређивао 1826-1834. године Споменик Вуку Караџићу у Београду откривен је 7. новембра 1937. поводом 150 година од Вуковог рођења. Споменик је висок 7,25 метара и представља дело вајара Ђорђа Јовановића. Вук је поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао веома значајан допринос и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом. Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну терминологију о деловима тела од темена до стопала. Треба напоменути да се овим терминима и данас користимо, како у науци тако и у свакодневном говору. Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани, о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима. У целини посматрано, овај значајни допринос Вука Караџића није толико познат нити изучаван. (Караџић, В.: Сабрана дела, књига XVIII, Просвета, Београд 1972.) Двадесет и два европска композитора су компоновали на основу сакупљених народних песама Вука Стефановића Караџића.[17] Награде Вук је био цењен у Европи: биран је за члана берлинске, бечке, петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу и другим градовима. Одликован је од руског и хабзбуршког цара, од пруског краља, и Руске академије наука. Додељени су му Орден књаза Данила I,[18] Орден Свете Ане другог степена, Орден црвеног орла и Орден Франца Јозефа.[19] Године 1861. додељена му је титула почасног грађанина града Загреба.[20] Покренута је иницијатива да једна улица у Бечу добије његово име.[21] Одабранa дела Стефановић-Караџић, Вук (1818). Српски рјечник (1. изд.). Беч. Стефановић-Караџић, Вук (1852). Српски рјечник (2. изд.). Беч. Стефановић-Караџић, Вук (1826–1834), Даница, I-V, Беч. Stefanović-Karadžić, Vuk (1837). Montenegro und die Montenegriner: Ein Beitrag zur Kenntniss der europäischen Türkei und des serbischen Volkes. Stuttgart und Tübingen: Verlag der J. G. Cotta`schen Buchhandlung. Стефановић-Караџић, Вук (1969). „Црна Гора и Црногорци: Прилог познавању европске Турске и српског народа”. Етнографски списи: О Црној Гори. Београд: Просвета. стр. 265—354.

Der Schlüssel zur wahren Quabbalah Der Quabbalist als vollkommener Herrscher im Mikro- und Makrokosmos Autor: Franz Bardon Predgovor: Otti Votavova Izdavač: Verlag Dieter Rüggeberg, Wuppertal 1978. Tvrd povez, 394 stranice, 19x13cm Tekst na nemačkom jeziku Dobro očuvano (više stranica obeleženo, vidite foto) - Ključ prave Kabale Kabalista kao savršeni vladar u mikro i makrokosmosu INHALTSVERZEICHNIS: Vorwort Einleitung Teil I - Theorie - Die Quabbalah: 1. Der Mensch als Quabbalist 2. Die Analogiegesetze 3. Die Esoterik der Buchstaben 4. Die kosmische Sprache 5. Das magisch-quabbalistische Wort (Tetragrammaton) 6. Die Mantras 7. Die Tantras 8. Die Zauberformeln 9. Die Theorie der quabbalistischen Mystik 10. Quabbalistische Magie Teil II - Praxis: Stufe I. Buchstabenmystik Stufe I. Fortsetzung Stufe II. Quabbalistische Inkantation Stufe III. Aqua vitae quabbalisticae Stufe IV. Quabbalisticae elementorum Stufe V. Die zehn quabbalistischen Schlüssel Stufe VI. Tetragrammaton. Jod He Vau He (Der quabbalistische Vierer-Schlüssel) Stufe VII. Die quabbalistische Mystik des Alphabets (Der erste Schlüssel - die einfachen Buchstaben) Teil III - Praxis - Formelmagie: Stufe VIII. Das quabbalistische Alphabet (Der Zweier-Schlüssel - Doppelbuchstaben) Stufe IX. Der Gebrauch des Dreier-Schlüssels Stufe X. Der Gebrauch des Vierer-Schlüssels Stufe X. Die Formeln der Elemente Stufe XI. Der quabbalistische Gebrauch göttlicher Namen und Wesen Stufe XII. Der Quabbalist als vollkommener Herrscher im Mikro und Makrokosmos Schlußwort II2

KNJIGA JE KAO NOVA -NEKORISCENA, STANJE KNJIGE(5+)-RASPRODATO IZDANJE! ISBN:978-86-519-0614-8 Godina izdanja:Oktobar-2010. Povez:Broširani povez-Mek povez Pismo:Latinica Broj strana:608 strana Naslov:Život duha Hana Arent(autor) Prevod:Aleksandra Bajazetov-Vučen, Adriana Zaharijević(prevod) Pogovor: Daša Duhaček Izdavač:`SLužbeni Glasnik`, Alexandria press Naslov originala: The Life of the Mind / Hannah Arendt Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Filozofija uma , Mišljenje , Volja Ostali naslovi iz oblasti: Filozofija SADRŽAJ: Napomena priredivačice MIŠLJENJE Uvod I. Pojava 1. Fenomenalna priroda sveta 2. (Istinsko) biće i (puka) pojava: teorija o dva sveta 3. Preokretanje metafizičke hijerarhije: vrednost površine 4. Telo i duša; duša i duh 5. Pojava i privid. 6. Misleće ja i sopstvo: Kant 7. Stvarnost i misleće ja: kartezijanska sumnja i sensus communis 8. Nauka i zdrav razum; Kantovo podvajanje razuma i uma; istina i smisao II. Delatnosti duha u svetu pojava 9. Nevidljivost i povlačenje 10. Unutarnji rat mišljenja i zdravog razuma 11. Mišljenje i delanje: posmatrač 12. Jezik i metafora 13. Metafora i neizrecivo III. Šta nas navodi da mislimo? 14. Pretfilozofske pretpostavke grčke filozofije 15. Platonov odgovor i njegovi odjeci 16. Rimski odgovor 17. Sokratov odgovor 18. Dvoje-u-jednom IV. Gde smo kad mislimo? 19. „Tantôt je pense et tantôt je suis` (Valeri): nigde 20. Jaz izmedu prošlosti i budućnosti: nunc stans 21. Postskiptum HTENJE Uvod I. Filozofi i volja 1. Vreme i delatnosti duha 2. Volja i moderno doba 3. Glavni prigovori volji u filozofiji posle srednjeg veka 4. Problem novog 5. Sudar mišljenja i htenja: tonalitet delatnosti duha 6. Hegelovo rešenje: filozofija istorije II. Quaestio mihi factus sum. Otkrivanje unutrašnjeg čoveka 7. Moć izbora: proairesis, preteča volje 8. Apostol Pavle i nemoć volje 9. Epiktet i svemoć volje 10. Avgustin, prvi filozof volje III. Volja i razum 11. Toma Akvinski i primat razuma 12. Duns Skot i primat volje IV. Zaključak 13. Nemački idealizam i „duga pojmova` 14. Ničeovo odbacivanje volje 15. Hajdegerova volja za ne-htenjem 16. Ponor slobode i novus ordo saeclorum Napomene Pogovor priređivačice Pogovor Napomene prevoditeljki, redaktorke i urednice Indeks pojmova i imena Hana Arent (1906–1975) bila je jedan od najsjajnijih i najoriginalnijih političkih mislilaca XX veka, neuporedivi istraživač pojave totalitarizma, nasilja i zla u našem vremenu. Bez nje je nezamisliva savremena politička filozofija. Tokom celog svog života plodan esejista i filozof, filozofiju je studirala u Hajdelbergu kod Karla Jaspersa. Potom je morala da beži pred nacističkim progonom. Niz godina je predavala političku filozofiju u Njujorku i Čikagu. Ovo delo prvi put je objavljeno 1978. godine i zapravo je njeno poslednje delo, prebogato u svojoj izazovnoj analizi čovekove mentalne aktivnosti sagledanoj u dimenzijama mišljenja, volje i suđenja. Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Filozofija uma , Mišljenje , Volja Ostali naslovi iz oblasti: Filozofija 2010; Broširani povez; latinica; 20 cm; 608 str.; 978-86-519-0614-8; rasprodato izdanje * Johana Hana Arent rođena je 14. oktobra 1906. godine u Hanoveru u porodici imućnih Jevreja poreklom iz Kenigsberga (današnjeg Kalinjingrada) u istočnoj Pruskoj. U tom istom Kenigsbergu o kojem je Imanuel Kant, gotovo ne napuštajući kućni prag, napisao da je `takav grad pravo mesto za sticanje znanja o ljudima i svetu, čak i bez putovanja`, Hana Arent je provela detinjstvo. Godine 1933., posle studija u Marburgu, Frajburgu i Hajdelbergu, kod Jaspersa i Hajdegera, bila je prinuđena da napusti nacističku Nemačku. Posle bekstva u tadašnju Čehoslovačku, uz pomoć porodice koja je posedovala kuću sa ulaznim vratima na nemačkoj, a zadnjim vratima na čehoslovačkoj teritoriji, Hana Arent kratko boravi u Ženevi, a zatim u Parizu, da bi najzad 1941. godine utočište našla u Njujorku. Tačno deset godina kasnije u egzilu je napisala Izvore totalitarizma (The Origins of Totalitarianism), delo koje joj je donelo ono što će je pratiti kraja života - svetsku slavu i osporavanje. Slede Ljudska situacija (The Human Condition), Između prošlosti i budućnosti (Between Past and Future), Ajhman u Jerusalimu (Eichmann in Jerusalem), O revoluciji (On Revolution), Ljudi u mračnim vremenima (Men in Dark Times) i O nasilju (On Violence). Umrla je 4. oktobra 1975. godine, u trenutku kada je započela pisanje poslednjeg poglavlja obimne studije Život duha (Life of Mind)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice se drze na mrezicama, i tabak malo raskliman, sve ostalo uredno! 1942. Prvo izdanje! Ideološki rečnik španskog jezika nudi korisniku kompletan rečnik od više od 80.000 reči. Ali pored toga, ovaj rečnik se bavi time kako se misao pretvara u jezik, posebno se fokusirajući na značenja reči i jezičkih izraza. Dakle, azbučni deo koji sadrži definicije povezuje se sa druge dve: opštim, kojim se uspostavlja klasifikacija reči u tabelama i kategorijama, i drugim analognim delom, koji raspoređuje pojmove u grupe u kojima su povezani sa sinonimima, antonimima, i srodni pojmovi.i druge reči iz njegove leksičke porodice. Julio Casares Sánchez (Granada, 26. rujna 1877. - Madrid, 1. srpnja 1964.) bio je filolog, leksikograf, leksikolog, diplomat, violinist, španjolski prevoditelj i književni kritičar, član Kraljevske španjolske akademije i autor Rječnika ideoloških španjolski jezik.2​ Biografija Kršten u župi San Gil i Santa Ana u Granadi, gradu u kojemu je studirao. Kao violinist istaknuo se vrlo mlad, sudjelujući na koncertu u Teatru Principal sa samo devet godina. Nastavio je svoju violinsku karijeru u Madridu kod profesora Joséa del Hierra sve dok se 1896. nije pridružio Orkestru Teatro Real, instituciji koju je napustio kako bi nastavio diplomatsku karijeru. Dobio je mjesto, natječajnim ispitom, u Ministarstvu drž. Stacioniran u Parizu, naučio je japanski na Visokoj školi orijentalnih jezika; Dvije godine kasnije nastanio se u Japanu, gdje je završio studij. U mjesecu kolovozu poslan je od strane Državnog ministarstva u diplomatsko predstavništvo u Tokiju, spajajući svoj diplomatski rad s glazbenim aktivnostima (violinistički koncert u Singapuru i rad na japanskoj violinskoj glazbi). Tijekom svog boravka preko punomoćnika se oženio s Mariom Koehler Lucas, koju je upoznao tijekom studija na Konzervatoriju u Madridu, gdje je studirao klavir u kojem je stekao titulu s kvalifikacijom “virtuoznosti”. Julio, María Luisa, Cristian, Pelayo i Lorenzo će se roditi iz ovog braka. Godinama je radio u prevoditeljskom uredu, zbog poznavanja francuskog, njemačkog i drugih slavenskih jezika. Postoje dokazi da se koristio na osamnaest jezika.2​ Svoju katedru na Kraljevskoj španjolskoj akademiji preuzeo je 8. svibnja 1921. s govorom pod naslovom Novi koncept jezičnog rječnika, na koji je odgovorio Antonio Maura y Montaner. U toj je ustanovi obnašao i petnaestu dužnost trajnoga tajnika, na koju je izabran 7. prosinca 1939. i tu je ostao do svoje smrti.3​4​ 23. kolovoza 1934. predsjednik Republike (Niceto Alcalá-Zamora y Torres) imenovao ga je zamjenskim delegatom Španjolske na petnaestoj Skupštini Lige naroda u Ženevi. Nakon građanskog rata, 20. lipnja 1939., Izborni sud proglasio ga je `izravno primljenim u djelatnu službu` i učvrstio ga na mjestu glavnog prevoditelja Ureda za jezično tumačenje Ministarstva vanjskih poslova. Francisco Franco mu je dekretom iz 1944., a na prijedlog ministra vanjskih poslova Francisca Gómez-Jordane y Souse, dodijelio veliki križ Reda Isabel la Católica. Umirovljen je 10. listopada 1947. u zvanju počasnog glavnog prevoditelja jezičnog tumačenja.2 Predstavljao je Španjolsku kao poliglot u Ligi naroda iu španjolskom odjelu za kulturne odnose, postavši direktor časopisa Revue Pédagogique UN-a, sa sjedištem u Ženevi.3​ Kao književni kritičar može se navesti njegovo djelo Crítica profana (1914.), gdje je, među ostalim temama poput djela Ricarda Leóna i Romána y Azorína, osudio Valle-Inclánov plagijat. Surađivao je i u tisku popularnim člancima; Kao kuriozitet mogu se spomenuti njegove studije o japanskoj glazbi koje su objavljene u francuskom časopisu Anales de Alianza Cientifica.3​ Ideološkim rječnikom Glavni članak: Ideološki rječnik španjolskog jezika Ideološki rječnik španjolskog jezika najpriznatije je djelo Julija Casaresa, razvijano tijekom 25 godina kao minuciozno djelo klasifikacije i sustavnog popisa španjolskog leksikona i objavljeno prvi put 1942. Za razliku od konvencionalnih rječnika, rječnik ideološki omogućuje da dobijemo riječ iz njene definicije ili, drugim riječima, da dobijemo označitelj iz značenja. Nakon prvog izdanja, autor ga je temeljito revidirao u novom izdanju budući da su rukopis i njegova pedantna datoteka pretrpjeli određena oštećenja jer su ostali u tiskari tijekom Španjolskog građanskog rata. Dodao je i neologizme, tehnicizme i scijentizme.3 Procjenjuje se da je Julio Casares Ideološkim rječnikom sakupio leksikografsku tradiciju prethodnih pokušaja u tom smislu koje su započeli filolozi kao što su José Ruiz León i Eduardo Benot.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radoslav Katičić (Zagreb, 3. srpnja 1930. – Beč, 10. kolovoza 2019.) bio je hrvatski jezikoslovac i književni povjesničar. Radoslav Katičić rođen je u Zagrebu 1930. godine. Pohađao je Klasičnu gimnaziju u Zagrebu koju je završio 1949. godine.[2] Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirao je klasičnu filologiju a na istome fakultetu doktorirao je disertacijom Pitanje jedinstva indoeuropske glagolske fleksije. Prvi su mu radovi iz grčke filologije. Od 1958. godine je na Filozofskome fakultetu asistent na Katedri za indoeuropsku poredbenu gramatiku.[3] Docent je postao 1961., izvanredni profesor 1966. i redoviti 1972. godine.[3] Utemeljitelj je studija opće lingvistike i indologije na Filozofskome fakultetu u Zagrebu. Od 1961. do 1977. godine bio je pročelnik novoosnovanoga Odsjeka za opću lingvistiku i orijentalne studije.[3] Bio je jedan od autora Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika, 1967. godine. Od 1977. godine do umirovljenja profesor je slavenske filologije na Sveučilištu u Beču. Od 1978. do 1987. godine bio je predstojnik tamošnjega Instituta za slavistiku a od 1998. godine je profesor emeritus Sveučilišta u Beču.[3] Bio je član HAZU (izvanredni od 1973. i redoviti od 1986. godine), Austrijske akademije znanosti (izvanredni od 1981. i redoviti od 1989. godine - isto od 1989. predsjednik Balkanske komisije te akademije), ANUBiH, Norveške akademije te Academia Europaea i Accademia dei Lincei (Italija) te Kosovske akademije znanosti i umjetnosti. Radoslav Katičić preminuo je 10. kolovoza 2019. godine u dobi od 89 godina.[4] Pokopan je 29. kolovoza 2019. godine na zagrebačkome groblju Mirogoju.[5] Znanstvena djelatnost Katičićevi radovi se mogu, ugrubo, podijeliti na pet područja: djela iz opće lingvistike, u kojima je razvijao razne suvremene jezikoslovne pristupe poput strukturalne lingvistike i transformacijske gramatike književnojezične studije iz područja europskih i neeuropskih književnosti (starogrčke, bizantske, indijske), te arealne lingvistike izumrlih jezika (balkanski jezici) jezičnopovijesne radove u kojima je istraživao kontinuitet hrvatske pismenosti i jezičnoga izraza, od početaka na latinskom i crkvenoslavenskom (`Uz početke hrvatskih početaka`), preko djela renesansnih i baroknih pisaca kao što su Marin Držić ili Bartol Kašić, sve do modernoga standardnoga jezika (Sintaksa hrvatskoga književnoga jezika, 1986.) velika sintetska djela u kojima obrađuje civilizacijski kontinuitet hrvatske uljudbe (Litterarium studia, Na kroatističkim raskrižjima) rekonstrukcija praslavenskoga sakralnog pjesništva te slavenske pretkršćanske vjere. (Petoknjižje s podnaslovom Tragovima svetih pjesama naše pretkršćanske starine) Radoslav Katičić pripada trolistu (uz Dalibora Brozovića i Stjepana Babića) hrvatskih jezikoslovaca koji je, pod utjecajem suvremenih lingvističkih spoznaja, `srušio` sliku o povijesnim mijenama hrvatskoga jezika koju su gradili tzv. hrvatski vukovci (Tomislav Maretić, Milan Rešetar) i ocrtao novi jezičnopovijesni zemljovid, te konačno i formalnolingvistički kodificirao hrvatski standardni jezik apsorbiravši cjelokupnu hrvatsku književnu i pismenu baštinu koju je unitaristička struja među jezikoslovcima zabacivala- od Marina Držića do Miroslava Krleže. Na području slavistike je najrenomiraniji hrvatski stručnjak u međunarodnim razmjerima. Svojim velikim znanstvenim opusom i radom je pridonio i pridonosi ugledu hrvatske znanosti u Austriji, Europi i svijetu. Na taj način je promicao hrvatsku kulturu, hrvatsku književnost i komparativnu kroatistiku. Osim toga, posebnu je pozornost posvetio radu s gradišćanskim Hrvatima. Pridonio je tome da su se Hrvati iz Gradišća upoznali sa širim protežnostima svojega kulturnog identiteta i da svoje hrvatstvo doživljavaju u sklopu cjelokupnoga hrvatstva. Pri radu s njima se Katičić dosta usredotočio na jezik Hrvata iz Gradišća i na sve i dvojbe oko njega. Sve je to sročio i prikazao govornicima njemačkog jezika u krugovima međunarodne slavistike. Na Slavističkom institutu Sveučilišta u Beču utemeljio je 1982. godine gradišćanskohrvatski lektorat.[6] Za sav taj rad je dobio INA-inu nagradu 1998. godine.[7] Bio je predsjednik Vijeća za normu hrvatskoga standardnog jezika.[8] Djela Nepotpun popis: Osnovni pojmovi suvremene lingvističke teorije, (Zagreb, 1967.) A Contribution to the General Theory of Comparative Linguistics, (Haag-Paris, 1970.) Jezikoslovni ogledi, (Zagreb, 1971.) Stara indijska književnost, (Zagreb, 1973.) Članak: Liburnski otoci kod antičkih pisaca. Zbornik: Zadarsko otočje, povremena izdanja Narodnoga muzeja u Zadru, svezak 1, Zadar, 1974., 35-45. The Ancient Languages of the Balkans, 1-2, (Haag-Pariz, 1976.) Novi jezikoslovni ogledi, (Zagreb, 1984.; 2. dop. izd. 1992.) Sintaksa hrvatskoga književnog jezika, (Zagreb, 1986.; 2. izd. 1991.; 3. izd. 2002.) Dva tisućljeća pismene kulture na tlu Hrvatske, (suautor Slobodan Prosperov Novak),[9] Zagreb 1987. (2. izd. 1988.; prijevod na njem. 1987., engl. i tal. 1990.). Uz početke hrvatskih početaka, (Split, 1993.) Na ishodištu, (Zagreb, 1994.; 2. izd. 2005.) Illyricum mithologicum, (Zagreb, 1995.) Ein Ausblick auf die slawischsprachige Völkerwelt im Südosten, (Beč, 1996.) Litterarum studia: Književnost i naobrazba ranoga hrvatskog srednjovjekovlja, (Zagreb, 1998.; 2. izd. 2007.; njem. izd. Literatur- und Geistesgeschichte des kroatischen Frühmittelalters, Beč,, 1999.) Na kroatističkim raskrižjima, (Zagreb, 1999.) Die Hauswirtin am Tor, (Frankfurt na Majni, 2003.) Boristenu u pohode, (Zagreb, 2008.) Hrvatski jezik, (Zagreb, 2013.) Niz Tragovima svetih pjesama naše pretkršćanske starine (2008.-2017.) Božanski boj: Tragovima svetih pjesama naše pretkršćanske starine, (Zagreb, 2008.) Zeleni lug: Tragovima svetih pjesama naše pretkršćanske starine, (Zagreb, 2010.) Gazdarica na vratima: Tragovima svetih pjesama naše pretkršćanske starine, (Zagreb, 2011.) Vilinska vrata: I dalje tragovima svetih pjesama naše pretkršćanske starine, (Zagreb, 2014.) Naša stara vjera: Tragovima svetih pjesama naše pretkršćanske starine, (Zagreb, 2017.)

Dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata. Potpis bivšeg vlasnika u vrhu predlista. Autor - osoba Manstein, Erich von, 1887-1973 = Manštajn, Erih fon, 1887-1973 Naslov Izgubljene pobede / Manštajn ; [preveo s nemačkog Milorad Sojić] Jedinstveni naslov Verlorene Siege Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Vojnoizdavački zavod, 1968 (Beograd : Kultura) Fizički opis 686 str., 2 presavijena lista s geogr. kartama : geogr.karte ; 20 cm Drugi autori - osoba Sojić, Milorad Zbirka Vojna biblioteka. Inostrani pisci ; ǂknj. ǂ70 (Pl.) Napomene Prevod dela: Verlorene Siege Tiraž 4.000. Predmetne odrednice Manstein, Erich von, 1887-1973 Drugi svetski rat 1939-1945 -- Vojna strategija Memoari generalfeldmaršala Eriha fon Manštajna sastoje se iz tri dela. U prvom je opisan pohod nacističke vojske na Poljsku 1939. godine, u drugom na zapad godinu dana kasnije, a u trećem rat protiv Sovjetskog saveza. Erih fon Manštajn je bio jedan od najvažnijih komandanata nemačkih oklopnih jedinica tokom Drugog svetskog rata. U Prvom svetskom ratu oficir, borio se na zapadnom, istočnom i srpskom (1915–1916) frontu. U Drugom svetskom ratu učestvuje u napadu na Poljsku 1939. kao komandant štaba Rundštetove Grupe armija Jug. Fon Manštajn, zajedno sa Gerdom fon Rundštetom, je došao na ideju plana osvajanja Francuske putem ofanzive kroz Ardene. Protiv Sovjetskog Saveza je komandovao vojskom koja se kretala ka Krimu i Lenjingradu dok nije dobio komandu Grupe armija jug. Na ovoj poziciji izvojevao je velike pobede modernog ratovanja protiv brojčano i materijalno superiornih sovjetskih jedinica, uspeo je da odbije napad sveže sovjetske ofanzive posle Staljingradske bitke ali nije uspeo u oslobađanju opkoljene Šeste armije kod Staljingrada. Uspeo je da ponovno osvoji grad Harkov od Sovjeta 1943. Zbog neslušanja Hitlerovih komandi i korišćenja modernijih načina ratovanja otpušten je iz vojske 1944. godine. Feldmaršal Manštajn, krvolok sa Istočnog fronta ,Manštajnova knjiga je glorifikacija njegove vojne strategije koja je ubila milione Rusa. „Citadela“ U centru grada Rovna, 31. maja 1943. godine, desio se neobičan i veoma koban događaj za nemačku vojsku: sovjetski obaveštajac Nikolaj Kuznjecov pod lažnim imenom oberlajtant Paul Zibert je od nemačkog rajhskomesara Eriha Koha uspeo da dozna mesto i cilj buduće operacije „Citadela“. Ovaj sovjetski obaveštajac je na prevaru hteo da likvidira Eriha Koha ali je isti počeo da odaje veoma važne i poverljive informacije misleći da se radi o njegovom zemljaku iz istočne Pruske. Ne samo da je doznao najvažnije stavke „Citadele“ već je saznao da će Nemci upotrebiti novo naoružanje i ratnu opremu. O svemu je još istog dana izvestio svoju komandu Pakao Citadele Pre početka same bitke sovjetska vojska je izvela riskantnu ali veoma plodonosnu operaciju izviđanja i hvatanja zarobljenika. Zarobljeni nemački kaplar je rekao starijem vodniku Podgorbunskom koji je komandovao poduhvatom da će nemačka ofanziva početi za 2 do 3 dana. To se desilo u noći između 2. i 3. jula. Pošto se izviđanjem 5. jula saznao i tačan čas operacije sovjetska odbrana je stavljena u punu pripravnost i otpočele su pripreme za kontra-mere. Sovjetska avijacija je stavljena u punu pripravnost a neke eskadrile su i poletele. Poslednje rezerve su pristigle 2 sata pre početka nemačke ofanzive. Erih fon Manštajn – Sumnjivi generali na zapadnom frontu Manštajn je tokom zapadnog vojnog pohoda komandovao 38. armijskim korpusom i u početku je imao zadatak da kroz tijesne Ardene prebaci do 21 diviziju. Za njegov korpus rat je zapravo počeo 5. juna 1940, kada je dobio „borbeni zadatak“. Uz sve priznanje Manštajnovom umijeću, Hitleru se ovaj talentovani general ipak činio sumnjivim: „Sigurno je izuzetno pametna glava velikog operativnog dara, ali ja mu ne vjerujem“. Erih fon Manštajn (nem. Erich von Manstein; Berlin, 24. novembar 1887 – Iking, 10. jun 1973) je bio jedan od najvažnijih komandanata nemačkih oklopnih jedinica tokom Drugog svetskog rata, dobivši čin feldmaršala, iako nikad nije bio pripadnik Nacističke partije. U Prvom svetskom ratu oficir, borio se na zapadnom, istočnom i srpskom (1915–1916) frontu. U Drugom svetskom ratu učestvuje u napadu na Poljsku 1939. kao komandant štaba Rundštetove Grupe armija Jug. Fon Manštajn, zajedno sa Gerdom fon Rundštetom, je došao na ideju plana osvajanja Francuske putem ofanzive kroz Ardene. Protiv Sovjetskog Saveza je komandovao vojskom koja se kretala ka Krimu i Lenjingradu dok nije dobio komandu Grupe armija jug. Na ovoj poziciji izvojevao je velike pobede modernog ratovanja protiv brojčano i materijalno superiornih sovjetskih jedinica, uspeo je da odbije napad sveže sovjetske ofanzive posle Staljingradske bitke ali nije uspeo u oslobađanju opkoljene Šeste armije kod Staljingrada. Uspeo je da ponovno osvoji grad Harkov od Sovjeta 1943. Zbog neslušanja Hitlerovih komandi i korišćenja modernijih načina ratovanja otpušten je iz vojske 1944. godine. Godine 1949. je na britanskom vojnom sudu osuđen na 18 godina zatvora zbog ratnih zločina, međutim pušten je posle 4 godine zbog medicinskih razloga. Manštajn je posle rata negirao znanje o holokaustu, ali je u toku rata sprovodio surove mere odmazde protiv Jevreja i partizana na okupiranim teritorijama. Ratna služba 1939–1940 Poljska i Francuska Počevši rat kao načelnik štaba Grupe Armija Jug tokom Poljske kampanje, Erih fon Manštajn držao je čin general-potpukovnika. Nakon kapitulacije Poljske, bio je prebačen na zapadno bojište za akciju protiv Francuske. Protivio se početnom ratnom planu - kopiji Šlifenovog plana iz Prvog svetskog rata - i predložio svoj vlastiti (Manštajnov plan), koji je predlagao korišćenje taktike munjevitog rata kojom bi se izolovao veliki deo savezničkih snaga u Belgiji i severnoj Francuskoj te ih prisilio na predaju. Naišao je na golemi otpor kod viših nemačkih zapovednika, sve dok nije plan prezentovao direktno Adolfu Hitleru, koji je bio oduševljen i pretvorio plan (malo modifikovani) u službeni. U to je vreme „unapređen“ (zapravo maknut radi petljanja u planove) u zapovedništvo na terenu, gde je zapovedao 38. armijskim korpusom. Neverovatan uspeh njegova plana značio je kapitulaciju Francuske u rekordnom roku i njegovo unapređenje u generala i doneo mu Gvozdeni krst. 1941–1942 Barbarosa i Krim Za Operaciju Barbarosa, Manštajn je zapovedao 56. oklopnim korpusom koji je napredovao najdublje unutar teritorija Sovjetskog Saveza prva dva dana rata. Pred kraj 1941, Manštajn je postavljen za zapovednika 11. Armije koja je imala za zadatak zauzeti Krim. Snage koje su mu dane na zapovedanje – oslabljena vojska (uz pomoć jedne rumunske vojske) bez tenkova i s malo vazduhoplovstva – bila je nedovoljna da zauzme teško utvrđeni Krim (i tvrđavu Sevastopolj – tada jednu od najjačih na svetu), ali je do kraja godine ipak preuzeo kontrolu nad čitavim Krimom sa izuzetkom samog Sevastopolja. Sovjeti su pokušali protivofanzivu tokom zime - uključujući i amfibijsko iskrcavanje na tri tačke istočnog Krima – čime su privremeno zaustavili nemačko napredovanje, ali je sledeće godine Manštajn dobio pojačanje i zauzeo Sevastopolj. Za nagradu, biva unapređen u čin feldmaršala. Tada je postavljen za zapovednika Lenjingradskog bojišta. Na ovoj poziciji nije ostao dugo, ali je odbio nekoliko teških napada većih Sovjetskih snaga. 1943. Staljingrad, Harkov, Kursk Bitka za Staljingrad dovela je do katastrofe kada su nemačke snage opkoljene pred sam kraj 1942. godine. Hiter postavlja Manštajna za zapovednika snaga za deblokadu Staljingrada. Uprkos slabim snagama i neverovatnoj moći neprijatelja, Manštajn dospeva do 50 km od grada. Međutim, Hitlerova insistiranja na nenapuštanju položaja i oklevanje zapovednika 6. armije Fridriha Paulusa, dovela je do toga da je deblokada propala i grad je pao natrag u sovjetske ruke. Nemci su sada bili u opštem povlačenju, što je Manštajn – kao zapovednik Južnog bojišta – najjače osećao. Napravivši taktičko povlačenje, potom jaki protivudar, potpuno je zaustavio Sovjetsku ofanzivu u Trećoj bici za Harkov. Taj je uspeh omogućio Nemcima da se pregrupišu i lansiraju veliku ofanzivu (Bitka kod Kurska), koja je propala jer su Sovjeti dobili informacije o tome mesecima ranije i pripremili jaku odbranu. Propast ofanzive gurnula ih je natrag na povlačenje koje će trajati do vrata Berlina. 1944. Kraj rata Vodio je aktivnu i sposobnu kampanju povlačenja na južnom bojištu tokom 1944. godine. Tokom povlačenja, naneo je veće gubitke neprijatelju nego što su ih Nemci zadobili. No uprkos tomu, nemačke snage su teške poraze, a to je uveliko bila zasluga i najvećeg Manštajnova protivnika, sovjetskog maršala Georgija Žukova. Krajem 1943. i početkom 1944, nemačke snage na Istočnoj bojišnici, uglavnom one pod Manštajnovim zapovedništvom, doživljavaju dva teška poraza u Žitomirsko-berdičevskoj operaciji, te Korsunjsko-ševčenkovskoj operaciji. Te dve sovjetske ofanzive su teški porazi nemačkih trupa na Istočnom bojištu. Konačno je strategijski front Manštajnovih trupa rasečen u još jednoj velikoj sovjetskoj ofanzivi. Fon Manštajn je bio jedan od retkih generala koji se nisu bojali suprotstaviti Hitleru kada je situacija zahtevala. Više puta je ignorisao direktne naredbe i nadglasavao Firera kada je to trebalo, a ovaj je to tolerisao jer mu je Manštajn bio vrlo potreban. Međutim, Hitler je konačno izgubio strpljenje 1944. godine i otpustio ga iz vojske – za razliku od većine ostalih generala koje je otpustio, to se odigralo časno: nije otpušten, nego „penzionisan“. Posle rata Godine 1949. našao se na Britanskom vojnom sudu zbog ratnih zločina na insistiranje Sovjetskog Saveza. Glavnina optužbi svodila se na zloglasnu Komesarsku naredbu kojom je nemačko zapovedništvo preporučilo da se komunistički politički komesari (pripadnici NKVDa koje je Staljin dodelio vojnim jedinicama da osiguraju odanost i osujete moguća povlačenja) ubiju na mestu zarobljavanja bez suđenja. Činjenica je da naredba nije bila obvezujuća, a Manštajnov je štab navodno to izdao kao naredbu, što je tehnički ratni zločin. Olakšavajuća je okolnost (na što se on i pozivao tokom suđenja) da su komesari nosili naoružanje, a civilnu odeću (tj. nisu nosili uniforme), čime nisu zaštićeni ratnim pravima, već se smatraju ne-regularnom vojskom bez prava. Druga glavna optužba odnosila se na „Rajhenau naredbu“ kojom je rečeno da su partizani i Jevreji jedno te isto, te se vojnici pozivaju na to da im ne pokazuju milost. Fon Manštajn je bio jedan od manjine zapovednika koji je svojevoljno podupro tu naredbu. Njegova odbrana je bila da se ne seća da je ikada dao takvu naredbu. U odbrani je uspeo pobiti većinu optužbi, ali ne sve, pa je osuđen na 18 godina zatvora, koje su posle smanjene na 12, ali je pušten posle 4 godine zbog zdravstvenih razloga. Nakon puštanja bio je savetnik novoj Nemačkoj vojsci Bundesveru. Umro je u Ikingu u Bavarskoj, 10. juna 1973. godine. MG117 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Eng. Jezik Latinski nazivi Sedamnesto izdanje ovih knjiga! 1964. godina Ferenc Kiss Janos Szentagothai Ferenc Kiss (B. Nagyszalonta, 7. rujna 1899. – D. Budimpešta, 6. travnja 1966.) Dekan: 1941./42.-1942./43., 1945./46. Rođen je u obitelji sa sedmero djece, otac mu je bio krojač. Gimnaziju je završio u rodnom gradu iu Székelyudvarhelyju. Nakon studija medicine u Kolozsváru, diplomirao je 1913. Još kao student medicine, radio je na Institutu za deskriptivnu i regionalnu anatomiju od 1909. do 1917., najprije kao plaćeni demonstrator, zatim plaćeni pripravnik od 1. veljače 1911. kao drugi lokum docent od 1. ožujka 1912., drugi docent od 1. siječnja 1914. i konačno prvi docent od 1. travnja 1917. do 1. rujna 1917. U međuvremenu je tijekom Prvoga svjetskog rata dva puta pozvan na služenje vojnog roka, prvo u Kolozsváru, zatim u Szatmáru. Radio je kao asistent na Institutu za anatomiju u Budimpešti 1917., zatim kao viši predavač od 1919. Bio je privatni docent regionalne anatomije 1924. Njegov brak povezao ga je sa Szegedom, gdje je imenovan profesorom ordinarijem i voditeljem Instituta. anatomije i histologije 1929. Zamoljen je da se vrati u Budimpeštu 1934. gdje je od 1. kolovoza postao voditelj 1. Instituta za anatomiju. Nakon stupanja na dužnost bio je uključen u dugi sukob s kolegom iz Debrecena, Tivadarom Huzellom, oko toga kako podijeliti dva instituta za anatomiju. Ferenc Kiss vodio je i Drugi institut za anatomiju između 1946. i 1950. godine. Njegova glavna briga bila je komparativna anatomija vegetativnog živčanog sustava i provodio je osnovna istraživanja funkcionalne neuroanatomije. Njegova studija o funkcionalnoj cirkulacijskoj anatomiji zdjeličnih organa smatrana je epohom, čime je utemeljila istraživanje mikrocirkulacije u Mađarskoj. Autor je osam udžbenika. Anatomski atlas koji su izradili on i János Szentágothai objavljen je na 14 jezika. Kao rezultat brojnih putovanja, imao je opsežne međunarodne odnose. Putovao je 1912. u Frankfurt, Köln i London, zatim ponovno u Njemačku i Englesku 1920., da bi 1930. uslijedila putovanja u Francusku i Englesku. U SAD-u je proveo šest mjeseci 1947./48. Nakon dulje stanke odlazi 1963. na jednogodišnje studijsko putovanje u Englesku, SAD, SR Njemačku, Francusku i Švicarsku, ali dva mjeseca boravi iu Sovjetskom Savezu. Bio je član uredništva Acta Anatomica, Basel između 1946. i 1966., i Excerpta Medica, Amsterdam, između 1947. i 1966. Dobitnik je Prix l`allemand od Francuske akademije 1932. za članak koji je objavljen 11. godina ranije. Dobio je nagradu Fauvelle od Francuskog antropološkog društva 1934. Bio je član brojnih znanstvenih društava, npr. Društva Korányi Sándor, izabran je za počasnog člana Transilvanskog muzejskog društva i Rumunjskog medicinskog društva Kolozsvár 1932. Bio je registriran kao član Société d`Anthropologie de Paris, Association des Anatomistes (1934.-), Kraljevskog medicinskog društva (1957-) i Znanstveno društvo za nuklearnu hematologiju (1965-). Utemeljio je 1944. Udrugu slobodnih crkava, potom je postao njezin predsjednik. Nagrađen je srebrnom ocjenom Kossuthove nagrade 1952., a iste je godine proglašen doktorom medicinskih znanosti. Srebrni stupanj Reda rada dobio je 1959. i 1961. Dva puta je biran za dekana Medicinskog fakulteta u Budimpešti. (Glavna djela: Anatomisch-histologische Untersuchungen über die Erektion. U: Z. Anat. EntwickI. - Gesch. 1921.; Anatomija ljudskog tijela, svezaci 1-3 /koautor János Szentágothai/., Bp., 1951. , 34 izdanja, objavljeno na engleskom, njemačkom, ruskom i španjolskom., Systematic Anatomy. /sa koautorima/ svezaci 1-2. Bp., 1953. u 9 izdanja; Inervacija kolagenskih vlakana /koautor A. Láng/ U: Neurological Review/Ideggyógyászati Szemle 7: 73-74, 1954.; Regionalna anatomija 9. izdanje Bp., 1967.) János Szentágothai (Janos Schimert)[1] (31. listopada 1912. u Budimpešti – 8. rujna 1994. u Budimpešti) bio je mađarski anatom, neurobiolog, političar i predsjednik Mađarske akademije znanosti. Szentágothai je rođen 1912. kao drugi od šest sinova liječnika Gustava Schimerta i njegove supruge Margit Antal.[2] Szentágothai je pohađao njemačku osnovnu školu u Budimpešti i završio Abitur na Reichsdeutsche Schule. Od 1930. Szentágothai je studirao medicinu na Sveučilištu Péter Pázmány i ubrzo postao student istraživač kod profesora anatomije Mihályja Lenhosséka. Godine 1936. uspješno je završio studij i ostao na sveučilištu. Godine 1942. postao je znanstveni asistent. Za vrijeme Drugog svjetskog rata služio je kao liječnik. U znak protesta protiv njemačke okupacije Mađarske, promijenio je prezime iz Schimert u Szentágothai u znak sjećanja na mjesto podrijetla njegovih predaka s očeve strane Szentágota. Došao je u ratni zarobljenik, a kući se vratio 1946. godine. Na Medicinskom fakultetu Sveučilišta u Pečuhu postaje predstojnik Katedre za anatomiju. Njegova specijalnost postala je neuroendokrinologija i neuroanatomija. Godine 1948. izabran je za dopisnog člana Mađarske akademije znanosti. Godine 1961. utemeljio je Odjel za elektronsku mikroskopiju u istraživanju mozga. Od 1963. postaje redoviti profesor anatomije na Medicinskom sveučilištu u Budimpešti. Njegova glavna područja istraživanja bili su mali mozak i moždana kora. Osim toga, Szentágothai je istraživao leđnu moždinu i refleksne mehanizme moždanog debla. Godine 1964. izabran je za člana Leopoldine.[3] Godine 1967. liječnik je postao redoviti član Akademije znanosti, 1972. Nacionalne akademije znanosti Sjedinjenih Država, 1973. član Američke akademije znanosti i umjetnosti i 1992. Académie des sciences.[4] ] Bio je na čelu anatomije do 1977. godine, a umirovljen je 1986. godine.[2] Godine 1973. Szentágothai je postao potpredsjednik Akademije znanosti. Četiri godine kasnije postaje predsjednik i ponovno od 1980. do 1985. Odustaje od upravljanja anatomijom 1977. godine. Godine 1985. postao je zastupnik i član Predsjedničkog vijeća NR Mađarske. Na izborima 1990. postaje članom Demokratskog foruma i članom Odbora za vanjske poslove. Szentágothai je umro nekoliko tjedana nakon završetka zakonodavnog tijela 1994. obitelj Očevi preci bili su erdeljski Sasi, majčini Mađari. Mnogi od Szentágothaijevih rođaka bili su liječnici, uključujući njegovog djeda Gézu Antala, koji je bio prvi profesor urologije u Mađarskoj, i njegovog pradjeda, Sándora Lumnitzera, koji je bio poznati kirurg u Mađarskoj. Dana 7. lipnja 1938. Szentágothai je oženio Alice Biberauer. Par je imao tri kćeri: Katalin (1939.), Kláru (1941.) i Máriju Krisztinu (1951.). Sva trojica također su postali liječnici.[5] Četvorica Szentágothaijeve braće također su studirala medicinu i kasnije živjela u Sjedinjenim Državama i Njemačkoj.

U dobrom stanju! Bogdan Bogdanović (Beograd, 20. avgust 1922 — Beč, 18. jun 2010) je bio srpski arhitekta[1], graditelj[2], umetnik i filozof[2], profesor[2] Beogradskog univerziteta od 1973. godine, gradonačelnik Beograda od 1982. do 1986.[3] Poznat je po svojim smelim idejama. Značajan je neimar memorijalne arhitekture[2], spomen-obeležja podignutih u drugoj polovini 20. veka, žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu, širom SFR Jugoslavije. Najznačajniji spomenici Bogdana Bogdanovića nalaze se u Beogradu[2], Jasenovcu, Garavicama[2], Prilepu, Mostaru i Kruševcu. Pojava Bogdan Bogdanovića na arhitektonskoj sceni Srbije je podjednako značajna za arhitekturu i za skulpturu. On unosi u skulpturu arhitekturalnost, koja zamenjuje preovlađujuću figurativnost. Takođe, kompozicija arhitektonskog kompleksa kod njega postaje značajnija od kompozicije samog spomenika. Njegovi spomenici izviru iz samog pejzaža i predstavljaju arhitektonsku celinu sa prirodom i okruženjem u kojem se nalaze. Bogdanović je individualista, okrenut vanvremenskim istorijskim uzorima. Ono što je nesumnjivo i nesporno je da je Bogdanović jedan od najkolosalnijih autora sa ovih prostora, da su njegova dela bezvremena, odnosno, svevremena, da su nastala ne pod uticajem trenda ili stila, već iz dubine autorove kreativne ličnosti. Bogdanović je takođe veoma značajan kao pisac.[2] Njegovo delo na tom polju predstavlja ga kao izuzetnog esejistu, analitičara ali i kao pripovedača.[3] Značajni su njegovi brojni radovi od međunarodnog značaja o gradovima i arhitekturi sa mitologističkim i simbolističkim pogledima i o „ljudskoj unutrašnjoj arhitekturi“. Napisao je 25 knjiga i pisao tekstove koje u poslednje vreme objavljuje u raznim časopisima kao „El Pais“ i „Die Zeit“ iz oblasti arhitekture i urbanizma. Njegove knjige su stilski i žanrovski veoma različite, ali imaju jedno zajedničko u sebi: ogroman naboj duha, koncentraciju energije koju nose sobom i prenose je na čitaoce. Bogdanović je intenzivno pisao, ali je svoje knjige izdavao izvan granica Srbije, u Austriji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Češkoj. Iako je bio jedan od kulturnih stožera srpske arhitekture i kulture uopšte, Bogdanović je, kao i njegovi veliki prethodnici, u svojoj karijeri imao neprestane uspone i padove. On je bio bojkotovan od svojih kolega profesora na fakultetu, čak je bio i „isključen“ sa mesta predavača na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. U revoltu je napustio članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U periodu ratnih previranja, država mu je oduzela objekte u kojima je vodio Letnju školu arhitekture u Malom Popoviću. Nedugo zatim bio je primoran i da napusti zemlju, nakon čega se, rezigniran, nastanio u Beču kao politički emigrant. Osnovao je Seosku školu za filozofiju arhitekture u Malom Popoviću, nadomak Beograda, od milošte nazvanu „Mistrija pod orahom“. „Zelena kutija” je knjiga - kutija sa ceduljicama, beleškama iz njegovog života, posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem. Živeo je sa svojom suprugom u egzilu u Beču od 1993. godine, a od vlade Austrije je dobio nagradu za životno delo. Sahranjen je na Jevrejskom groblju u Beogradu. Njegova supruga Ksenija, koja je preminula 2017. godine, sahranjena je na istom mestu.[4][5] Ostvarenja Ulaz u Aleju streljanih rodoljuba na Novom groblju. Neka od Bogdanovićevih najznačajnijih arhitektonskih ostvarenja su:[6][7] Spomenik Jevrejskim žrtvama fašizma, Beograd 1951-1952. Stambeno naselje Hidrotehničkog instituta, Avala, Beograd, 1952-1953. Spomen-groblje žrtvama fašizma, Sremska Mitrovica, 1959-1960. Partizansko spomen-groblje, Mostar 1959-1965. Spomen-park Slobodište, Kruševac, 1960-1965. Spomenik srpskim i albanskim partizanima palima u NOB-u, Kosovska Mitrovica, 1960-1973. Spomenik palim borcima NOB-a, Prilep, 1961. Spomen-park palim borcima u oslobodilačkim ratovima 1804-1945. (1804-1815, 1876-1878, 1912, 1914-1918, 1941-1945), Knjaževac, 1961-1971. Spomenik Kameni cvet, Jasenovac, 1966. Spomen kompleks Palim borcima Revolucije, Štip, 1969-1974. Spomen-park Garavice, Bihać, 1969-1981. Spomen područje i mauzolej palih boraca, Čačak, 1970-1980. Grupni kenotafi palih boraca, Bela Crkva, 1971. Grupni kenotafi žrtava fašizma, Novi Travnik, 1971-1975. Spomen-park Revolucije, Leskovac, 1971. Spomenik streljanim rodoljubima i Romima, Arapova dolina, Leskovac, 1971. Spomenik Slobodi, Ivangrad, 1972-1977. Spomenik palim borcima za slobodu, Vlasotince, 1973-1975. Adonisov oltar, Labin, 1974. Spomen-park Dudik, Vukovar, 1978-1980. Spomen park palih boraca NOB-a, učesnika Popinske borbe, Štulac, Vrnjačka Banja, 1979-1981. Grobnica Dušana Petrovića – Šaneta, Aranđelovac, 1980. „Čuvar slobode” (Spomenik poginulim partizanima u odbrani Klisa 1943), Klis, 1987. (uništen 1996. godine) Najznačajnija dela Na srpskom jeziku Mali urbanizam (1958) Zaludna mistrija: doktrina i praktika bratstva zlatnih (crnih) brojeva (1963) Urbanističke mitologeme (1966) Urbs i logos: ogledi iz simbologije grada (1976) Povratak grifona: crtačka heuristička igra po modelu Luisa Karola propraćena uvodnim ogledom Ljerke Mifke (1978) Gradoslovar (1982) Eeji: epistoralni eseji (sa Radom Iveković, 1986) Krug na četiri ćoška (1986) Mrtvouzice: mentalne zamke staljinizma (1988) Knjiga kapitela (1990) Grad kenotaf (1993) Grad i smrt (1994, na nemačkom 1993) Ukleti neimar (2001, na nemačkom 1997) Grad i budućnost (2001, na nemačkom 1997) Glib i krv (2001) O sreći u gradovima (2007, na nemačkom 2002) Tri ratne knjige (Grad i smrt; Srpska utopija; Grad i budućnost, 2008) Platonov tajni roman: Platonov gradoslovni nauk (2008) Zelena kutija: knjiga snova (2009, na nemačkom 2007) Na nemačkom jeziku Die Stadt und der Tod, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1993. ISBN 978-3-85129-090-5. Architektur der Erinnerung. Wieser Verlag, Klagenfurt. 1994. ISBN 978-3-85129-130-8. Der verdammte Baumeister: Erinnerungen, Zsolnay Verlag, Vienne 1997/. 2002. ISBN 978-3-552-04846-1. Die Stadt und die Zukunft, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1997. ISBN 978-3-85129-201-5. Vom Glück in den Städten, Zsolnay Verlag, Vienne. 2002. ISBN 978-3-552-05178-2. Die grüne Schachtel: Buch der Träume, Zsolnay Verlag, Vienne. 2007. ISBN 978-3-552-05394-6. Memoria und Utopie in Tito-Jugoslawien. Wieser Verlag.2009. ISBN 978-3-85129-834-5.

Veliki format, bogato ilustrovano, novo! Autor - osoba Medaković, Dejan, 1922-2008 = Medaković, Dejan, 1922-2008 Naslov Srpski slikari XVIII-XX veka : likovi i dela / Dejan Medaković ; [urednici Zoran Vapa, Zoran Kolundžija] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Petrovaradin : Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture ; Novi Sad : Prometej, 2021 (Subotica : Rotografika) Fizički opis 417 str. : ilustr. u bojama ; 31 cm Drugi autori - osoba Vapa, Zoran = Vapa, Zoran Kolundžija, Zoran, 1952- = Kolundžija, Zoran, 1952- Radojčić, Svetozar, 1909-1978 = Radojčić, Svetozar, 1909-1978 Đurić, Vojislav J., 1925-1996 = Đurić, Vojislav J., 1925-1996 Trifunović, Lazar, 1929-1983 = Trifunović, Lazar, 1929-1983 Davidov, Dinko, 1930-2019 = Davidov, Dinko, 1930-2019 ISBN 978-86-80929-48-4 (PZZZSK)(karton) Napomene `Dejan Medaković 1922-2022 - sto godina od rođenja` → prelim. str. `Povodom 70 godina Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture` → prelim. str. Tekst štampan dvostubaćčno Tiraž 1.000 Str. 7-8: Predgovor / urednici Str. 387-388: Moderna analiza žitija i dela / Svetozar Radojčić Str. 388-389: Doživljaj i otkriće / Vojislav J. Đurić Str. 389-391: Naučno istraživanje slikarstva / Lazar Trifunović Str. 391-393: Naučna literarna esejistika / Dinko Davidov O tekstovima: str. 396 Beleška o piscu: str. 416-417 Pečat na nasl. str.: Poklon iz biblioteke Prof. dr Slobodan Tomić: SID: Z 4 75 Bibliografija: str. 402-406 Registar. Predmetne odrednice Srpski slikari -- 18-20. v. Srpsko slikarstvo -- 18-20. v. Baveći se godinama srpskim slikarima Dejan Medaković je u obliku portreta i kraćih monografija uspeo da prikaže važnije nosioce našeg umetničkog razvoja, posebno onog u XVIII i XIX veku. Njegova namera da pišući o našim slikarima XVIII i XIX veka pruži što sažetiju sliku njihovog života i rada sada je, po njegovoj koncepciji, dopunjena reprezentativnim izborom prikaza najboljih umetničkih ostvarenja. Otuda ova knjiga nije stroga antologija, ona je znatno bliža istoriji naše umetnosti, odnosno njena prefinjena interpretacija. U odnosu na davno izdanje sada donosimo dopunjeno i autorovom rukom korigovano novo izdanje sa potpuno novim reprodukcijama, u kvalitetnoj opremi. Ova monografija doprinosi sagledavanju celovitije slike o novijoj srpskoj umetnosti, dokumentuje i predstavlja vrhunska dostignuća nepokretnog nasleđa širokoj publici. Ujedno, ova knjiga, stilski izvrsno napisana, pravi je trezor znanja i doprineće edukaciji novih generacija. U monografiji su predstavljeni sledeći slikari: Hristifor Žefarović Janko Halkozović Zaharija Orfelin Teodor Kračun Jakov Orfelin Teodor Ilić Češljar Arsa Teodorović Konstantin Danil Jovan Klajić Pavle Simić Novak Radonić Đura Jakšić Steva Todorović Miloš Tenković Đorđe Krstić Stevan Aleksić Leon Kojen Ljubomir Ivanović Marko Murat Uroš Predić Paja Jovanović Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Gimnaziju je završio 1941. u Sremskim Karlovcima. Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akademije 1958). Potom je prešao na Filozofski fakultet u Beogradu gde je ostao do penzionisanja 1982. godine. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je dekan Filozofskog fakulteta, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU, kao i predsednik SANU (1999–2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana naučnog društva Leibnic Societ u Berlinu. MG125 (N)

U dobrom stanju. Svih 7 knjiga iz Edicije Antologije: Marksizam i umjetnost 1-2, Promjene u suvremenom razvijenom kapitalizmu 1-2, Samoupravljanje i radnički pokret 1-3. Nedostaci: jedna knjiga bez zaštitnog omota, na jednoj zaštitni omot zaprljan. Antologije 1 Marksizam i umjetnost 1 izbor tekstova, predgovor, bilješke o autorima Vjekoslav Mikecin ; [registar imena sastavila Jovanka Aranđelović] Vrsta građe zbornik Jezik hrvatski Godina 1972 Beograd : Komunist, 1972 (Beograd : Prosveta) Fizički opis XVI, 345 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Mikecin, Vjekoslav, 1930-2009 = Mikecin, Vjekoslav, 1930-2009 Aranđelović, Jovanka Zbirka Antologije ; ǂkolo ǂ1, 1 ISBN (Pl. sa omotom) Napomene Str. V-XVI: Problemi marksističkog shvaćanja umjetnosti / Vjekoslav Mikecin Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Umetnost -- Marksizam -- Zbornici Umetnost -- Marksistički aspekt Predgovor PROBLEMI MARKSISTICKOG SHVACANJA UMJETNOSTI NASLJEDE MARKSISTICKOG SHVACANJA UMJETNOSTI GYÖRGY LUKÁCS UVOD U ESTETICKE SPISE MARKSA I ENGELSA LUCIEN GOLDMANN DITALEKTICKI MATERITALIZAM I ISTORITA KNIIZEV-NOSTI HENRI LEFEBVRE MARKS I ENGELS O ESTETICI UMJETNOST KAO SPOZNAJA Umietnost i istina GYÖRGY LUKÁCS POSEBNO KAO CENTRALNA KATEGORIIA ESTETIKE GALVANO DELLA VOLPE KRITIKA UKUSA Kritika pjesnicke „slike` Semanticki kljuc poezije ARNOLD HAUSER SOCIOLOSKI TEMELINI PROBLEM Pojam ideologije u povijesti umjetnosti BERTOLT BRECHT DIJALEKTIKA TEATRA Puckost i realizam Sirina i mnogolikost realistickog nacina pisanja Iz malog organona za teatar More li teatar reproducirati današnji svijet? JURIJ MIHAJLOVIC LOTMAN NEKA PITANIA OPSTE TEORIJE UMETNOSTI 1. Specifika umetnosti (Postavljanje pitanja) 2. Problem slicnosti umetnosti i ¿ivota u svetlu strukturnog pristupa 3. Material umetnosti 4. Umetnost i problem modela . . 5. Umetnost kao semiotički sistem UMJETNOST KAO NOVA ZBILIA THEODOR WIESENGRUND ADORNO ESTETICKA TEORIJA ANTONIO BANFI OPAZANJA O UMJETNICKIM VRSTAMA ROGER GARAUDY MARKSIZAM I UMIETNOST KAREL KOSIK UMETNOST I DRUSTVENI EKVIVALENT HERBERT MARCUSE DRUSTVO KAO UMJETNICKO DJELO - Ljepota kao nerepresivni poredak Umjetnost i konzumsko drustvo ERNST FISCHER BUDUCNOST UMJETNOSTI. ERNST FISCHER UMIETNOST I REALIZAM UMJETNOST, DRUSTVO, REVOLUCIJA WALTER BENJAMIN UMJETNICKO DJELO U DOBA SVOJE TEHNICKE REPRODUKTIVNOSTI - Predgovor ERNEST BLOCH DISKUSIJA O EKSPRESIONIZMU (1938) LAV DAVIDOVIC BRONSTEIN-TROCKI KNJIZEVNOST I REVOLUCIJA Partijska politika u umjetnosti Umjetnost revolucije i socijalisticka umjetnost NIKOLAJ IVANOVIC BUHARIN O POEZIJI, POETICI I ZADACIMA POETSKOG STVARALASTVA 1. Poezija 5. Povijesni vrhunac, nivo poetskog stvaranja u SssR i zadaci poezije ANTONIO GRAMSCI UMJETNOST I BORBA ZA NOVU CIVILIZACIJU Odgojna umjetnost - Kriteriji knjizevne kritike
Metodska mjerila Iskrenost (ili spontanost) i disciplina Sadrzaj i forma Knjizevnici i umjetnidka „boema` MIROSLAV KRLEZA PREDGOVOR „PODRAVSKIM MOTIVIMA` KRSTE HEGEDUSICA ARNOLD KETTLE REALIZAM I ROMANSA JEAN-PAUL SARTRE ANGAZOVANA KNJIZEVNOST - Šta znaci pisati? - Zasto pisati - Za koga se piše Situacija pisca u 1947. JEAN-PAUL SARTRE PITANJA METODA A) Teorijsko ishodiste: izvorni ili dogmatski marksizam B) Primer jedne analize: Flober ANATOLIJ VASILIEVIC LUNACARSKI KULTURNI ZADACI RADNICKE KLASE - Opceljudska i klasna kultura REGISTAR IMENA Antologije Marksizam i umjetnost. [2. izdanje] izbor tekstova, predgovor, bilješke o autorima Vjekoslav Mikecin Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 1976 Beograd : Komunist, 1976 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis XVII, 364 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Mikecin, Vjekoslav, 1930-2009 = Mikecin, Vjekoslav, 1930-2009 Zbirka Antologija Problemi marksističkog shvaćanja umjetnosti: str. V-XVII Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Umetnost -- Marksizam -- Zbornici Estetika -- Zbornici Sadrzaj Predgovor PROBLEMI MARKSISTICKOG SHVACANJA UMJETNOSTI (Vjekoslav Mikecin) Napomena uz drugo izdanje NASLJEĐE MARKSISTICKOG SHVACANJA UMJETNOSTI György Lukács UVOD U ESTETICKE SPISE MARKSA I ENGELSA Lucien Goldmann DIJALEKTICKI MATERIJALIZAM I ISTORIJA KNJIZEVNOSTI Henri Lefebvre MARKS I ENGELS O ESTETICI . UMJETNOST KAO SPOZNAJA Umjetnost i istina György Lukács POSEBNO KAO CENTRALNA KATEGORIJA ESTETIKE Galvano della Volpe KRITIKA UKUSA Kritika pjesnicke „slike” Semanticki ključ poezije Laokoont 1960 Arnold Hauser SOCIOLOSKI TEMELJNI PROBLEM . Pojam ideologije u povijesti umjetnosti . Bertolt Brecht DIJALEKTIKA TEATRA Puckost i realizam Sirina i raznolikost realistickog načina pisanja Iz Malog organona za teatar Može li teatar reproducirati dananji svijet? Jurij Mihajlovic Lotman NEKA PITANJA OPSTE TEORIJE UMJETNOSTI 1. Specifika umetnosti (Postavljanje pitanja) 2. Problem slicnosti umetnosti i Livota u svetlu strukturnog pristupa 3. Material umetnosti . 4. Umetnost i problem modela . 5. Umetnost kao semioticki sistem UMJETNOST KAO NOVA ZBILJA Theodor Wiesengrund Adorno ESTETICKA TEORIJA Antonio Banfi OPAZANJA O UMJETNICKIM VRSTAMA Roger Garaudy MARKSIZAM I UMIETNOST Karel Kosik METAFIZIKA KULTURE Umetnost i. druStveni ekvivalent Istorizam i istoricizam Herbert Marcuse DRUSTVO KAO UMJETNICKO DJELO Ljepota kao nerepresivni poredak . Umietnost i konzumsko drustvo Ernst Fischer BUDUCNOST UMJETNOSTI Ernst Fischer UMJETNOST I REALIZAM . UMJETNOST, DRUSIVO, REVOLUCIJA Anatolij Vasiljevie Lunacarski KULTURNI ZADACI RADNICKE KLASE - opceljudska i klasna kultura Lav Davidovic Bronstein - Trocki KNJIZEYNOST I REVOLUCIJA . Partijska politika u umjetnosti Umjetnost revolucije i socialisticka umjetnost Nikolaj Ivanovid Buharin O POEZIJI, POETICI I ZADACIMA POETSKOG STVARANIA 1. Poezija 5. Povijesni vrhunac, nivo poetskog sivaranja` u `sssi i radaci poezlio Antonio Gramsci UMJETNOST I BORBA ZA NOVU CIVILIZACIJU Odgojna umjetnost Kriteriji knjizevne kritike Metodska mjerila Iskrenost (ili spontanost) i disciplina Sadržaj i forma Knjizevnici i umjetnicka „boema` Miroslav Krleza PREDGOVOR `PODRAVSKIM MOTIVIMA` KRSTE HEGEDUSICA . Walter Benjamin UMIETNICKO DJELO U DOBA SVOJE TEHNICKE REPRODUKTIV- NOSTI Predgovor Ernst Bloch DISKUSIJA O EKSPRESIONIZMU (1938) Christopher Caudwell ILUZIJA I ZBILJA Uvod Radanje pjesnistva Engleski pjesnici razdoblja industrijske revolucije Jean-Paul Sartre ANGAZOVANA KNIIZEVNOST Sta znadi pisati? Za≤to pisati? Za koga se pise? Situacija pisca u 1947. Jean-Paul Sartre PITANJA METODA .Teorijsko ishodiste: izvorni ili dogmatski marksizam Primjer jedne analize: Flaubert Arnold Kettle REALIZAM I ROMANSA Registar imena Antologije 2 Promjene u suvremenom razvijenom kapitalizmu. Knj. 1 izbor tekstova Adolf Dragičević, Rade Kalanj, Vjekoslav Mikecin ; predgovor i uvodna studija Adolf Dragičević Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1973 Beograd : Komunist : Centar za društvena istraživanja pri predsedništvu SKJ, 1973 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 373 str. : tabele ; 24 cm Drugi autori - osoba Dragičević, Adolf Kalanj, Rade Mikecin, Vjekoslav Antologije / Komunist [i] Centar za društvena istraživanja pri predsedništvu SKJ. Kolo 1 ; 2 Predmetne odrednice Razvijeni kapitalizam -- Zbornici Sadrzaj KNJIGA PRVA IZABRANI TEKSTOVI Predgovor Dio prvi KAPITALISTICKA DRUSTVENA REPRODUKCIJA U UVJETIMA NAUCNO-TEHNOLOSKE REVOLUCIJE MILAN MESARIC SUVREMENA ZNANSTVENO-TEHNICKA REVOLUCIJA - Pet glavnih područja tehničke revolucije - Automatizacija - Komputerizacija - Kibernetizacija - Scientizacija RADOVAN RICHTA I SURADNICI CIVILIZACIJA NA RASKRŠĆU - Prevrati u „subjektivnom delu` proizvodnje i u položaju čoveka u civilizaciji - Promene u modelima ekonomskog rasta - Socijalne posledice tehničkog napretka - Imperativ rasta i svetski sistemi ADOLF A. BERLE PREVLAST VELIKIH KORPORACIJA - Industrija i njena koncentracija - Država blagostanja: podruštvljeni sektor E. HMELINICKAJA NOVO U ORGANIZACIONOJ STRUKTURI MONOPOLA - Novi oblici proizvodnih veza - Osnivanje poduzeća zajedničke svojine - Suradnja i borba monopola VLADISLAV MILENKOVIC KONCENTRACIJA PROIZVODNJE I KAPITALA ANDREW SHONFIELD MODERNI KAPITALIZAM - Znaci promjene - Blagostanje i štednja - Anatomija recesije - Ubrzana inovacija - Investicije koje ušteđuju rad i kapital ROBERT LATTES KONCENTRACITA EKONOMSKE MOCI - Gigantizam i neobuzdan rast - Bremenita ekonomija - Propulzivne industrije - Tradicionalne industrije - Jaka plima multinacionalnih kompanija HERBERT MARCUSE NEKI SUDOVI O TEHNOLOŠKOM DRUŠTVU OECD TEHNOLOSKI JAZ IZMEDU ZEMALJA ČLANICA OECD JEAN-JACQUES SERVAN-SCHREIBER AMERICKI IZAZOV - Razmjeri Sjedinjenih Država Amerike - Spirala rasta . . . - Svijet kompjutora - Odnosi u Evropskoi zajednici - Bit problema - Investiranje u čovjeka kao bitni faktor napretka - Evropska ljevica pred američkim izazovom EDVARD KARDELJ NAUČNO-TEHNICKI PROGRES - Faktor drustvenih promena u kapitalizmu JACQUES HOUSSIAUX VELIKO VISENACIONALNO PODUZECE . . . I - Funkcioniranje i rast velikih višenacionalnih poduzeća 1. Pravila funkcioniranja i rasta višenacionalnih poduzeća 2. Uvjeti primjene pravila funkcioniranja i politike razvoja velikog visenacionalnog poduzeća i problem moći A) Moć i jedinstvo upravljanja B) Moć i internacionalizam poduzeca C) Moć i internacionalizam institucija i okoline KOLEKTIV AUTORA MONOPOLISTICKI OBLICI TENDENCIJE KA INTERNACIONALIZACIJI PROIZVODNJE - Okvir nadnacionalnog monopola
Ugovori između država - Neokolonijalistički oblici internacionalizacije proizvodnje ARMANDO CÓRDOVA NEOIMPERIJALIZAM I EKONOMSKA INTEGRACIJA - Argument integracionista - Prvo razmatranje argumenata - Stav Sjedinjenih Država - Integracioni model koji su pokrenule Sjedinjene Države - Latinskoamericka integracija i unutrašnja dezintegracija - Tendencije nejednakog razvoja - Integracija i klasna borba - Zakljucci ANDRE GUNDER FRANK NEOIMPERIJALIZAM I DALJE OD NJEGA 1. Kriza metropole i latinskoamericki razvitak 3. Ekspanzija metropole i nerazvijenost Latinske Amerike . - Kratak pregled i zakljucci V. P. PANOV KOLEKTIVNI KOLONIJALIZAM PROGRAM SKJ DRZAVNI KAPITALIZAM I IMPERIALISTICKI HEGEMONIZAM Dio drugi VLASNICKI I PODUZETNICKI ODNOSI U DRZAVNO-KAPITALISTICKOJ DRUSTVENOI FORMACITI EVGENIJ S. VARGA PERSPEKTIVE EKONOMSKOG RAZVITKA KAPITALIZMA ESTES KEFAUVER VLADINA PODRSKA MONOPOLU - Neki ilustrativni primjeri - Vladino snabdjevanje - Patentno pravo SEYMOUR E. HARRIS SPASAVANJE AMERICKOG KAPITALIZMA JOHN M. KEYNES KRAJ LAISSEZ FAIRE-a JOHN M. KEYNES NUŽNOST DRZAVNE INTERVENCIJE JOSEPH SCHUMPETER PROCES RASPADANJA KAPITALISTICKOG DRUSTVA Zastarelost preduzetnicke funkcije Razaranje institucionalnog okvira kapitalističkog društva - Put u socijalizam JAMES BURNHAM EKONOMIJA MENADZERSKOG DRUSTVA JOHN KENNETH GALBRAITH BOGATO DRUSTVO - Rad, dokolica i nova klasa - O sigurnosti i opstanku JOHN KENNETH GALBRAITH NOVA INDUSTRIJSKA DRŽAVA - Mijena i industrijski sistem - Tehnostruktura, korporacija i vlasnici kapitala - Motivi i ciljevi tehnostrukture - Zrela korporacija i država - Budućnost industrijskog sistema PAUL A. BARAN, PAUL M. SWEEZY MONOPOLNI KAPITAL - Gigantska korporacija - Tendencija viška da raste - Iracionalni sistem SERGE MALLET NOVA RADNICKA KLASA - Sindikalizam i industrijsko društvo - Automatizacija, revolucija industrijske tehnologije Automatizacija podrazumeva organizaciju tržišta - Integracija radnika u preduzeću Rad u modernoj industriji Sindikalizam preduzeca Da li je „nova radnička klasa« radnička aristokratija? VLADISLAV MILENKOVIC DANASNJI KAPITALIZAM LUIS DAVIN STRUKTURNE PROMENE U KAPITALIZMU - Tri sustinska preobrazaja - Tri osnovna fenomena savremenog kapitalizma MIROSLAV PECUJLIC SOCIJALNE POSLEDICE NAUCNO-TEHNOLOSKE REVOLUCIJE I - Evolucija radnog tela - Formiranje „kolektivnog radnika` II - Od birokratske hijerarhije ka samoupravljanju III - Preokret u kvalifikacijskom obrazovnom modelu C. WRIGHT MILLS VLADAJUCA ELITA M. MAKSIMOVA BURZOASKA DRZAVA I IMPERIALISTICKA INTEGRACIJA Država - stimulator vanjskotrgovinskih veza - Prepreke na put internacionalizacije privrednog života - Prijelaz na međunarodno državno-monopolističko reguliranje SOLOMON L. VIGODSKI MILITARIZACIJA PRIVREDE - Njezina uloga u sustavu državno-monopolističkog kapitalizma A. MELEJKOVSKI, V. SUNDJEJEV, R. ENTOV O PRIVIDNIM I STVARNIM PROMIENAMA U SUVREMENOM KAPITALIZMU 1. Naučno-tehnicka revolucija i njezine posljedice za kapitalizam 3. „Demokratski kapitalizam` ili povecanje monopolistickog pritiska 4. Mit i drzava u suvremenim uvjetima 5. Mit o »izjednacenju prihoda` i „drustvu blagostanja` 5. Radnicka klasa - vodeća snaga u borbi protiv monopola Antologije 3 Promjene u suvremenom razvijenom kapitalizmu. Knj. 2 izbor tekstova Adolf Dragičević, Rade Kalanj, Vjekoslav Mikecin predgovor i uvodna studija Adolf Dragičević Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1973 Beograd : Komunist : Centar za društvena istraživanja pri predsedništvu SKJ, 1973 (Beograd : Prosveta) Fizički opis Str. [377]-665 : tabele ; 24 cm Drugi autori - osoba Dragičević, Adolf Kalanj, Rade Mikecin, Vjekoslav Antologije / Komunist [i] Centar za društvena istraživanja pri predsedništvu SKJ. Kolo 1 ; 3 Bibliografija: str. 661-665. Predmetne odrednice Razvijeni kapitalizam -- Zbornici Sadržaj KNJIGA DRUGA IZABRANI TEKSTOVI Dio treći SOCIALNA I REVOLUCIONARNA PREVIRANJA U AKTUELNIM DRUSTVENIM SUKOBIMA I PROMIENAMA EVGENIJ S. VARGA NAIVAZNIJE DRUSTVENE PROMIENE U KAPITALIZMU THOMAS B. BOTTOMORE KLASE U INDUSTRIJSKIM DRUSTVIMA A. MELJNIKOV PROMIENA STRUKTURE RADNICKE KLASE SAD - Dolazi li do deproletarizacije? HERB GINTIS DRZAVA I REVOLUCIJA K. KER VISEDIMENZIONALNO DRUSTVO HENRI IANNE DRUSTVO 2000. GODINE JEAN-PAUL SARTRE MASE, SPONTANOST, PARTIJA ANDRÉ GORZ RADNICKA STRATEGIJA I NEOKAPITALIZAM Nužnost socijalizma S onu stranu sna - Od biiede do siromaštva - Bespuće - Politička bitka LUCIO MAGRI BESPUCE ZAPADNE REVOLUCIJE Novi revolucionarni naleti ERNEST MANDEL SOCIJALISTICKI ODGOVOR AMERICKOM IZAZOVU Medunarodna koncentracija i centralizacija kapitala Emigracija strucnjaka iz Evrope u Ameriku` Socialisticka alternativa zapadnoevropskog radnickog pokreta ROGER GARAUDY VELIKA PREKRETNICA SOCIJALIZMA Posledice naucno-tehnicke revolucie I - Mutacija I - Ljudske mogućnosti Perspektive i inicijative za socijalističku budućnost Francuske LELIO BASSO IZGLEDI EVROPSKE LJEVICE HERBERT MARCUSE PERSPEKTIVE SOCIALIZMA U INDUSTRIJSKI RAZVIJENOM DRUŠTVU PIERRE JALÉE IMPERIJALIZAM, TRECI SVIJET I SOCIJALIZAM Imperializam i Treci svijet Imperializam i socijalisticki svijet ANDRÉ GORZ REFORMA I REVOLUCIJA Za socijalističku strategiju reformi Socijalisti i reformisti - Pitanje programa Ideološki front - Nove zadaće revolucionarne partije PAUL BAIROCH UTJECAJ TERCIJARNOG SEKTORA NA UBLAZAVANJE DRUSTVENIH SUKOBA 1) Smanjenje učestalosti privrednih kolebanja i podaci o važnosti tercijarnog sektora 2) Oblica stabilizaciskih mehanizama tercijarnog sektora 3) Društvene posljedice sve veće stabilnosti konjunkture JEAN FOURASTIÉ NOSI LI NAM SUTRA§NJICA IZOBILJE? Tehnicke granice izobilja Ljudske granice izobilju Primarne potrebe Sekundarne potrebe Tercijarne potrebe HERBERT MARCUSE OSLOBODENIE OD DRUSTVA OBILIA ADOLF DRAGICEVIC KAPITALIZAM NA IZMAKU (Uvodna studija) Uvod Naučno-tehnološka revolucija Struktura modernog društva Era privrednih giganata. Jedinstvo razvijenih zemalja Svijet udruzenog rada Podudarnost opcih i posebnih interesa Zakljucak DISKUSIJA Dr Branko Pribićević Dr Adolf Dragićević Dr Arsen Tovanovic Dr Adolf Dragićević Dr Dusan Pirec Vladislav Milenković Dr Ivan Fabinc Dr Blazenka Despot Dr Bogdan Ćosić Dr Zoran Vidaković Dr Ivan Fabinc Dr Srđan Vrcan Dr Branko Pribićević Dr Adolf Dragićević IZABRANA BIBLIOGRAFIJA Antologije 4 Teorijske osnove i istorijska iskustva : samoupravljanje i radnički pokret. 1 izbor tekstova i predgovor Miloš Nikolić Vrsta građe zbornik Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Komunist, 1973 (Beograd : Prosveta) Fizički opis XVI, 517 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Miloš Zbirka Antologije ; 4 Predgovor: str. [V]-XVI Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Samoupravlјanje -- Socijalizam -- Radnički pokret Sadržaj PREDGOVOR V-XVI IZVORI, IDEJE, PRVI KORACI KARL MARKS I FRIDRIH ENGELS Karl Marks Straikovi i radnicka udruzenja K. Marks - F. Engels Manifest komunisticke partije K. Marks - F. Engels Radnici moraju uspostavljati sopstvene revolucionarne vlade u vidu op§tinskih samouprava i radnickih komiteta Karl Marks Kritika Prudona Karl Marks O kooperativnom radu i o sindikatima Karl Marks Kritika Bakunjina Fridrih Engels Kritika Bakunjina Fridrih Engels Bakunjinisti na poslu F. Engels O autoritetu Fridrih Engels Uvodenjem socialistickog poretka drzava se sama od sebe raspada K. Marks - F. Engels Oslobodenie radnicke klase mora biti delo same klase Fridrih Engels Drzava se ne ukida, ona odumire Fridrih Engels Skok covecanstva iz carstva nuznosti u carstvo slobode Karl Marks Doktrinarna anticipacija programa revolucie buducnosti odvladi dazniu od savremene borbe Fridrth Engels Drustvo organizovano na osnovama slobodne i jednake asocijacije premestice državni stroj u muzej starina PJER-ZOZEF PRUDON Radovan Pavicevic Prudon i samoupravljanje Pier-Zozef Prudon Sindikalizam i industrijska demokratija Pjer-Zosef Prudon Mutualisticka privreda Pier-Zosef Prudon Mutualizam, drustveni ugovor Pjer-Zosef Prudon Nuznost konkurencije Pjer-Zosef Prudon Federalno uredenje drustva PRVA INTERNACIONALA Misel Raptis Prva internacionala o samoupravljanju PARISKA KOMUNA Pero Damianovic - Aser Deleon Iskustva pariske komune Karl Marks Komuna - politicki oblik drustvene emancipacije radnistva Karl Marks Komuna - socijalne mere Karl Marks Internacionalizam komune Karl Marks Komuna - susta suprotnost burkoaskoj državi Karl Marks Razbijanje drzavne masine - preduslov svake stvarne revolucije na kontinentu Fridrih Engels Komuna - razbijanje stare dr%avne vlasti i njeno zamenjivanje novom REVOLUCIONARNI I INDUSTRIJSKI SINDIKALIZAM Vladimir Goati Ideja radnickog samoupravljanja krajem XIX i podetkom XX veka u Francuskoi Zorž Sorel Generalni Straik Zors Sorel Proizvodacka demokracija Žorž Sorel Marksizam i revolucionarni sindikalizam Daniel De Leon Industrijalni unionizam Daniel De Leon Socijalisticka izgradnja drustva RADNICKI SAVETI U BORBI ZA SOCIJALISTICKU REVOLUCIJU REVOLUCIJA 1905. U RUSIJI Lav Trocki Petrogradski sovjet 1905. V. I. Lenjin Nasi zadaci i sovjet radnickih deputata OKTOBARSKA REVOLUCIJA I PRVE GODINE SOVJETSKE VLASTI V. I. Lenjin Zadaci revolucionarnog proleterskog dr¿avnog uredenja V. I. Lenjin Uspostaviti istinsku radničku kontrolu nad proizvodnjom i raspodelom V. I. Lenin Drzava i revolucija V. I. Lenjin Osnovna obelezja sovjeta V. I. Lenin Odmah otpoceti obucavanje svih trudbenika u poslovima upravlianja drzavom V. I. Lenjin Novi tip drzave koji izrasta u revoluciji V. I. Lenjin Ne boite se inicijative i samostalnosti masa V. I. Lenjin Projekt uredbe o radnickoj kontroli V. I. Lenjin Mase mogu uzeti u svoje ruke svu vlast V. I. Lenjin Razvitak sovjetske organizacije V. I. Lenjin Potcinjavanje masa jedinstvenoj volji rukovodilaca radnog procesa V. I. Lenjin Polemika sa Kauckim oko sovjeta V. I. Lenjin Od radnicke kontrole do radni&kog upravljanja V. I. Lenjin Gradani svi odreda treba da ucestvuju u upravljanju dr≥avom V. I. Lenjin U revoluciji je solidno samo on $to su izvojevale mase proletarijata V. I. Lenjin Sovjetska organizacija dr%ave V. I. Lenin Anarhizam V. I. Lenjin Sovjeti su proizvod samostalnog narodnog stvaralastva V. I. Lenjin U revolucionarnom periodu bolisevici i menisevici su zajedno radili u sovjetima V. I. Lenjin Radnicke organizacije treba da Stite radnike od njihove vlastite dr%ave V. I. Lenjin Borba sa birokratizmom je apsolutno neophodna V. I. Lenin O sindikalistickom i anarhistickom skretanju V. I. Lenjin Koncentrisimo na manjem oslabljene sage radnicke klase Ana Pankratova Fabricki komiteti u Rusiji u vreme revolucije (1917-1918) Derd Lukač Sovieti su država kao oruzje u klasnoj borbi proletarijata Nikolaj Buharin - Eugenije Preobrasenski Drzava i drzavno vlasnistvo Nikolaj Osinski Uloga proletarijata u organizaciji proizvodnje Karel Radek Program izgradnje socijalisticke privrede Rudzutak Proizvodni zadaci sindikata A. Sijapnikov Organizacija privrede i zadaci sindikata Aleksandra Kolontaj Radnicka opozicija Proglas grupe „Radnicka istina` revolucionarnom proletarijatu REVOLUCIONARNA ZBIVANJA U EVROPI POSLE PRVOG SVETSKOG RATA V. I. Lenjin Sovjeti u zapadnoevropskim zemliama Drugi kongres Kominterne Fabricki komiteti i radnicka kontrola G. Zinoujer O uslovima u kojima se moze preci na stvaranje radnickih sovjeta Derd Lukac O pitanju parlamentarizma Lav Trocki O radnickoj kontroli nad proizvodnjom NEMACKA I AUSTRIJA Lazar Covic Radnicka veca i saveti preduzeca u Nemackoj 1918--1922. Lazar Covic Radnicki saveti u Austriji 1917--1934. Vladan Pantic Koncepcije u radnickom pokretu Nemacke o sistemu veca Roza Luksemburg Potrebno je da prosirujemo sistem radnickih saveta Eugen Levine Izvestaj o Prom svenemackom kongresu radnickih i voinickih veca Rihard Miler Sistem veca u Nemackoj Ernest Dojmig Revolucionarni socializam i sistem veca Karl Korš O podrustvljavanju Karl Kors Radno pravo za savjete preduzeca Maks Adler Demokratija i radnicki saveti Oto Bauer Put revolucije ITALIJA Marko Kosman Fabricki saveti u Italiji 1919--1923 Pokret fabrickih saveta u Torinu Antonio Gramsi Pokret „Ordine Novo` Derd Lukal Kriza sindikalizma u Italiji VELIKA BRITANIJA Branko Pribicevic Pokreti i ideje o radnickoj kontroli pocetkom XX veka u Engleskoj Branko Pribicevic Teorije o radnickoj kontroli G.D.H. Kol Gild-socializam u novom obliku Sidni i Beatris Veb Demokratije proizvodaca Branko Pribicevic Borba pokreta fabrickih poverenika za radnicku kontrolu ANARHISTI O RADNICKOM SAMOUPRAVLIANTU Daniel Geren Prudonovo shvatanje samoupravljanja Mihail A. Bakunjin Sustina države i diktatura proletarijata Gaston Laval Konstruktivne koncepcije slobodarskog socijalizma Piotr Arsinov Konstruktivni problemi socijalne revolucije Valevski Put socijalne revolucije Daniel Geren Uspesi samoupravljanja u Spaniji 1936--1938. Rene Bertije Anarhosindikalisticke koncepcije samoupravljanja Komunisticko-anarhisticka tribina Uslovi samoupravljačke revolucije Antologije 5 Revolucionarno ukidanje kapitalizma : samoupravljanje i radnički pokret. 2 izbor tekstova Miloš Nikolić Vrsta građe zbornik Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Beograd : Komunist, 1973 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 721 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Miloš Zbirka Antologije ; 5 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Samoupravlјanje -- Radnički pokret Antologije 6 Socijalizam : samoupravljanje i radnički pokret. 3 izbor tekstova Miloš Nikolić i Vladimir Štambuk ; biografske beleške i bibliografija Miloš Nikolić Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 1973 Beograd : Komunist, 1973 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 677 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Milos = Nikolić, Milos Štambuk, Vladimir Edicija Antologije ; 6 Str. 631-643: kratki biografski podaci o inostranim autorima Bibliografija: str.645-671. Predmetne odrednice Socijalizam -- Samoupravlјanje -- Radnički pokret Sadržaj RADNICKO SAMOUPRAVLJANJE I SOCIALISTIČKO DRUSTVO Anton Panekuk Radnicki saveti Anton Panekuk Saveti su prirodna organizacija revolucionarnog proletarijata Anton Panekuk Glavna snaga revolucije sastoji se u autonomnoi akcil radnicke klase Daniel Mote Soli Nekoliko zamisli o upravljanju fabrikom Pier Solije Principi socialistickog drustva Daniel Sovei Samoupravljanje, humanizacija i organizacija rada IDEJE I PRAKSA RADNICKOG SAMOUPRAVLJANJA U SOCIALISTICKIM ZEMLJAMA CEHOSLOVACKA Radovan Rihta Samoupravljanje i naucno-tehnicka revolucija Milos Barta Radnicki saveti kao drustveni pokret Ota Sik Privredni model demokratskog socijalizma MAĐARSKA Imajmo poverenje u radnicke savete Andras Heredis O alternativama drustvenog razvoja Marton Buza Udesce sindikata i radnih ljudi u odlucivanju u Mađarskoj NEMACKA DEMOKRATSKA REPUBLIKA Neno Sarel Radnicke inicijative u Istocnoj Nemackoj (1945--1954) Valter Miler Radnicka kontrola u preduzecu: Sta i kako kontrolisati? POLJSKA (Izbor: Senka Radulović) Adolf Sturmtal Razvoj radnickih saveta (Izbor: Milos Nikolic) Vladislav Gomulka Dve funkcije radnicke samouprave Janko Klikovac Radnicki savjeti u Poliskoj (Izbor: Milos Nikolié) Maria Jaros Radnicka samouprava kao element drustvenog sistema preduzeca (Izbor: Milos Nikolié) J. Kuron i K. Modzelevski Za radnicke savete (Izbor: Milos Nikolit) Vladislav Zastavni Radnicka samouprava - forma socialisticke demokratije Zdislav Levandouski Povecati ulogu karika radnicke samouprave Jolanda Kulpinska Iz istrazivanja o radnickoj samoupravi SOVJETSKI SAVEZ (Izbor: Putnik Dajic) Dalji uslovi za udesce masa u upravljanju drustvom J. M. Koslov Sistem drustvenog upravljanja na savremenoj etapi J. J. Volkov Socijalizam i proizvodna demokratija Svesavezno centralno vece sindikata SSSR Udesce radnih ljudi SSSR u upravljanju socialistickom proizvodnjom (Izbor: Milos Nikolic) TEORITSKA MISAO U SVETU O RADNICKOM SAMOUPRAVLJANJU U JUGOSLAVIJI (Isbor: Milos Nikolic i Vladimir Stambuk) Milos Nikolic Napomene uz tekstove inostranih autora o jugoslovenskom samoupravljanju Luidi Longo Radnicko samoupravljanje u Jugoslaviji Zork Laser Pouke i znacaj jugoslovenskog iskustva Andre Gorz Samoupravljanje nije univerzalni lek Bendžamin N. Vord Ilirska stabilnost Bruno Kuster Radnicko samoupravljanje u Jugoslaviji Rei Mur Samoupravljanje u Jugoslaviji Solomon Dion Rovin Drustvene vrednosti i struktura upravljanja: slucaj Jugoslavije i Poljske Isak Adikes Industrijska demokratija: Jugoslovenski stil Dag Suljel (Isbor: Milutin Tomanovic) Radnicka samouprava u Jugoslaviji SAMOUPRAVNA ROBNA PRIVREDA Edward Kardelj Zan Dri Da li je samoupravljanje u Jugoslaviji gradiliste ili fasada jednog empirijskog socijalizma? JUGOSLOVENSKA MISAO O RADNICKOM SAMOUPRAVLJANIU JOSIP BROZ TITO Narodna skupstina FNRJ * 26. jun 1950. Prvi kongres radnickih saveta * 25. jun 1957. 1 o/ Peti kongres SSJ * 20. april 1964. Osmi kongres SKJ * 7. decembar 1964. Deveti kongres SKJ* 12. marta 1969. Akademija nauka i umjetnosti BiH * 30. novembar 1969. Drug kongres samoupravljaca * 5. maj 1971. Druga konferencija SKJ * 27. januar 1972. Opsti sabor federacije * 23. april 1973. Vladimir Bakaric Izgradnja socialistickih samoupravnih odnosa Dusan Bilandžić Radanie koncepcije samoupravnog socialistickog razvitka Edvard Kardelj Nacelni osnovi novog Ustava Edward Kardelj Ekonomski i politicki odnosi u samoupravnom socialistickom drustvu Edvard Kardelj Integracija rada i drustvenog kapitala pod kontrolom radnika Edvard Kardelj Samoupravlianje moze ostvariti samo dobro organizovana radnicka klasa Edward Kardeli Socialisticki proizvodni odnosi i samoupravljanje Edvard Kardelj Samoupravljanje - demokratski i ekonomski odnos Najdan Pasic Ideja neposredne samoupravne demokratije i podrustvljavanje politike Miroslav Peculic Zivi socijalni pokret ili zaledene snage istorie Stipe Suvar Samoupravljanje i druge alternative Zoran Vidakovic Integralno radnicko odlucivanje i alternativa tehnokratskog upravljanja KRATKI BIOGRAFSKI PODACI O INOSTRANIM AUTORIMA BIBLIOGRAFIJA

Edicija “Srbija 1914-1918”, prvo kolo 1-10 1. SRBIJA U RATU 1914-1916 2. SRPSKI RATOVI 3. 14. VELIKI RAT 4. PROKLETI SA AZINARE 5. GAVRILO PRINCIP 6. SRBIJA 1914-1918 RATNI CILjEVI 7. SRBIJA U PRVOM SVETSKOM RATU 8. RASPEĆE SRPSKOG NARODA U SREMU 1914 9. SRPSKA PISMA IZ SVETSKOG RATA 1914-1918 10. SRBI NA KORZICI Izdavač / Saizdavač: RTS, IK Prometej Nagrada: Izdavački poduhvat 2014. godine SRBIJA U RATU 1914-1916 Katarina Šturceneger Prevod: Milivoje Marković Pogovor: akademik Vladimir Stojančević Format: 15x21 Broj strana: 228 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0907-3 Knjiga je toliko veran eho viđenih i proživljenih stvari, da slobodno možemo reći da svako njeno poglavlje predstavlja dokument. Iako autorka često piše potpuno iz srca, time se ne gubi na istorijskoj verodostojnosti, baš naprotiv. Katarina Šturceneger je Švajcarkinja nemačkog porekla, koja je za vreme rata radila u Crvenom krstu, a u knjizi su sakupljena njena iskustva, propraćena sa 120 fotografija koje je snimila sama. SRPSKI RATOVI Bruno Barili Prevod: Marija Živković Fiati Pogovor: Radovan Popović Format: 15x21 Broj strana: 144 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0915-8 Pisac ovog dnevnika, osobene proze o našoj golgoti, jeste jedna neobična ličnost. U našoj nepoznat, a u njegovoj domovini Italiji istoričari književnosti i muzike tvrde da je reč o izuzetnom stvaraocu, čak najvećem u dvadesetom veku. U nas on je jedino poznat po tome što je otac znamenite slikarke Milene Pavlović Barili. U svojim reportažama i izveštajima on otkriva svoj raskošni spisateljski dar. Skreće pažnju čitalaca na narod koji se bori za pravdu i slobodu. 14. VELIKI RAT Oliver Janc Prevod: Miloš Kazimirović, dr Ira Prodanov Krajišnik, Ljiljana Bugarski Redakcija celog prevoda: Miloš Kazimirović Format: 15x21 Broj strana: 492 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0911-0 Koristeći brojne savremene izvore, ugledni profesor istorije u Berlinu Oliver Janc u sagledavanje Prvog svetskog rata unosi jednu novu perspektivu koja će promeniti dosadašnju sliku, pre svega Zapadnog fronta, u ratni prizor s puno lica, koji pored političke i ekonomske, ima i ljudsku dimenziju. Kad govori o pojedinačnim sudbinama knjiga prosto oduzima dah. Globalna slika rata bez doterivanja činjenica! PROKLETI SA AZINARE Luka Gorgolini Prevod: Ivan Dimitrijević Format: 15x21 Broj strana: 254 Pismo: ćirilica Povez: tvrd Pisac je mlad istoričar, iz Bolonje. Knjiga govori o odiseji zarobljenih austrougarskih vojnika u Prvom svetskom ratu koji su se u toku povlačenja srpske vojske preko Albanije zadesili u toj velikoj grupi ljudi. Delo zapravo prikazuje njihova stradanja, jer su po pristanku u Valonu, tada grad pod italijasnkom kontrolom, prebačeni na jedno ostrvo u Italiji (Azinara), gde su pretrpeli još jednu golgotu u vidu epidemije kolere i ostalih problema, zbog čega je to ostrvo nazvano Đavolovim. Bizarno je što je među tim zarobljenicima, po zvaničnoj evidenciji, najviše bilo Srba (4.874). Dakle, to je bio, u suštini, rat u kojem su Srbi ratovali između sebe. GAVRILO PRINCIP Dokumenti i sećanja Miloš Ković Format: 15x21 Broj strana: 1000 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0913-4 O Sarajevskom atentatu i njegovim izvršiocima napisana je dosad čitava biblioteka knjiga. Nažalost, ogroman deo te literature nije nastao u cilju objektivnosti utvrđivanja istine, nego zbog raznih političkih tendencija i ličnih računa i obračuna. Sami atentatori i njihovi najbliži saučesnici ostavili su vrlo malo dokumenata i ispovesti o sebi i svom činu. U ovoj knjizi su prvi put u ovolikom obimu sabrana najznačajnija sećanja i svedočenja njihovih savremenika, istomišljenika i saboraca, islednika i branilaca, tako da sada čine novu, kompaktnu celinu. SRBIJA 1914-1918 RATNI CILjEVI Đorđe Stanković Format: 15x21 Broj strana: 484 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0912-7 Najnoviji rad prof. dr Đorđa Stankovića, pojavljuje se kao plod višedecenijske potrage, ponuđen u jednom sintetizovanom obliku, najpre studentima istorije i kolegama po stručnom i naučnom interesoavnju, ali i široj kulturnoj javnosti. Istovremeno, to je odgovor na višestruke izazove, neophodnost da se objavljeni tekstovi dopune novim saznanjima i pogledima, ali i da se glas nauke digne protiv njene zloupotrebe, nenaučnosti iskrivljene svesti, kratkoće i nekulture pamćenja, unošenja dnevnopolitičkih potreba i nedopustivog revizionizma u tumačenju istorijskih problema i procesa. SRBIJA U PRVOM SVETSKOM RATU Ilustrovana hronologija Đorđe Đurić Format: 15x21 Broj strana: 473 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0918-9 Knjiga je napisana strogim naučnim pristupom, ali jasno i jednostavno, stilom i jezikom pristupačnim i za širu čitalačku publiku. Mnoge ocene, date u njoj, deluju sveže i originalno. Đorđe Đurić je pokazao veliko znanje i snalažljivost u ogromnom materijalu. Njegove britke a jednostavne analize i zaključci zasnovani su na izvornoj građi iz raznih institucija u zemlji i inostranstvu, te na materijalu iz ličnih kolekcija, štampe, te na istoriografskim i drugim monografijama. RASPEĆE SRPSKOG NARODA U SREMU 1914 Toša Iskruljev Predgovor: dr Slobodan Bjelica Format: 15x21 Broj strana: 392 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0914-1 Kada je završio Veliki rat, pouzdani istoričar i istraživač, Todor Toša Iskruljev, krenuo je redom po Sremu, od sela do sela, i popisivao imena svih žrtava. Ovaj njegov rad, publikovan u autorskom izdanju 1936, zarad čuvanja bratstva i jedinstva u Novoj Jugoslaviji, od 1945. nije bio poželjan jer je svedočio o teškim zločinima koje je Mađarska vojska počinila u Sremu 1914. godine. Tek se sada ispravlja velika nepravda i ovo rodoljubivo delo koje donosi podatke o brojnim našim žrtvama biće dostupno i upotpuniće podatke o tužnim i beskrajnim našim žrtvama. SRPSKA PISMA IZ SVETSKOG RATA 1914-1918 Vladislav Pandurović Format: 15x21 Broj strana: 300 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0916-5 U Beču je od početka Velikog rata postojalo cenzorsko odeljenje, sastavljeno ponajviše od penzionisanih oficira koji su kontrolisali svu prepisku ratnih zarobljenika i interniraca. Pisma su kontrolisana po jezicima: srpski, hrvatski, slovenački, češki, ukrajinski, rusinski, slovački, nemački, mađarski... ukupno 24 odeljenja. Vladislav Pandurović je kao cenzor za srpska pisma pročitao oko 30.000 pisama iz svih srpskih krajeva, uočio da u njima počiva ogromno narodno blago koje treba sačuvati. SRBI NA KORZICI Zoran Radovanović Pogovor: dr Vidoje Golubović Format: 15x21 Broj strana: 200 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0917-2 Jedan od motiva za priređivanje ove knjige je činjenica da je u Srbiji postojao svojevrsni kult saveznika u Prvom svetskom ratu. To se naročito ticalo Francuske. Ova knjiga treba da bude podsećanje na to savezništvo, na zajedničku borbu, herojstvo i slavu. Istovremeno, ona je svedočanstvo o stradanjima - više od 48.000 mrtvih na Korzici, među kojima je najviše Srba - ali o svakodnevnom životu u izbeglištvu. U tom smislu, posebno su interesantna poglavlja: Školovanje srpskih đaka u Korzici u Francuskoj 1915-1919. i „Srpski dan` u sto hiljada francuskih škola, kao i Spisak rođenih, venčanih i umrlih lica Srba-izbeglica. povez: tvrdi pismo: ćirilica jezik: srpski Izdavač / Distributer / Uvoznik: RTS TV. POL.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dobili smo uzornu i aktuelnu knjigu koja na jasan, pregledan i informativan način uvodi čitaoca u široko područje istorije umetnosti od praistorije do postmoderne. Posebne interpretativne izmene urađene su u posručju religioznih, mitskih, teoloških, filozofskih, estetičkih i teorijskih tumačenja umetnosti i arhitekture kroz istoriju. Antologijski izbor tekstova iz teorije umetnosti, kao i uporedne hronologije, opšta biografija, pojmovnik stručnih termina, internetska bibliografija s područja umetnosti i arhitekture, index originalnih zapisa i transkripcija imena i spisak reprodukovanih dela, dragoceni su prilozi osnovnom tekstu. Dugi niz godina ova knjiga je bila osnovni udžbenik za opštu istoriju umetnosti na različitim fakultetima na kojima se uči opšta istorija umetnosti: na Istoriji umetnosti i Arheologiji na Filozofskom fakultetu, Arhitektonskom fakultetu, Fakultetu likovnih umetnosti, Fakultetu dramskih umetnosti, Filološkom fakultetu, kao i brojnim višim i srednjim umetničkim i dizajnerskim školama. Takođe, ova knjiga je odlična i pristupačna literatura za profesionalne poznavaoce kao i za amatere, odnosno ljubitelje umetnosti. Horst Valdemar Janson (nem. Horst Waldemar Janson; 4. oktobar 1913 - 30. septembar 1982) koji je objavljivao pod pseudonimom H. V. Janson (nem. H. W. Janson) bio je profesor istorije umetnosti nemačko-ruskog porekla, poznat po svojoj knjizi `Istorija umetnosti` (History of Art) objavljenoj 1962, koja je od tada prodata u više od četiri miliona kopija na petnaest jezika. Biografija Janson je rođen u Sankt Peterburgu 1913. kao dete Fridriha Jansona (nem. Friedrich Janson, 1875–1927) i Helene Porš (nem. Helene Porsch, 1879–1974), koji su bili luteranci baltičko nemačkog porekla.[1][2] Nakon Oktobarske revolucije, porodica se preselila u Finsku, a zatim u Hamburg, gde je Janson pohađao Vilhelm gimnaziju (nem. Wilhelm-Gymnasium). Završava gimnaziju 1932. i upisuje Univerzitet u Minhenu, a zatim i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Hamburgu, gde je bio student Ervina Panovskog. 1935, na predlog Panovskog, Janson se seli u SAD. 1941. se ženi Dorom Džejn Hajnberg, studentkinjom istorije umetnosti, koja je kasnije bila koautor mnogih njegovih dela. Završava svoj doktorat na Harvardu 1942. i piše disertaciju na temu Mikelocove (ital. Michelozzo) umetnosti. Predavao je u Muzeju umetnosti u Vusteru (Worcester Art Museum) (1936-1938) i na Univerzitetu u Ajovi (University of Iowa School of Art and Art History) (1938-1941). Bio je profesor na Univerzitetu Vašington od 1941. do 1949, kada prelazi na Univerzitet u Njujorku (New York University), gde razvija odeljenje za umetnost i predaje na Institutu lepih umetnosti (Institute of Fine Arts). Janson je preminuo 1982. u vozu između Ciriha i Milana. Akademska postignuća Napisao je mnoga dela o renesansnoj umetnosti i skulpturi 19. veka, od kojih su Apes and Ape Lore in the Middle Ages and the Renaissance (1952) i Sculpture of Donatello (1957) osvojili nagrade. U kasnijim godinama života bavio se dijalogom između istoka i zapada u umetnosti. Tokom svoje karijere, Janson je između ostalog bio konsultant za set knjiga Time Life Library of Art, predsednik udruženja College Art Association, urednik seta knjiga Art Bulletin i jedan od osnivača i predsednik Renesansnog udruženja Amerike (Renaissance Society of America). Takođe je pisao knjige o umetnosti za mlade ljude, neretko u saradnji sa svojom suprugom. Jansonov najznačajniji doprinos istoriji umetnosti predstavlja njegovo delo `Istorija umetnosti`, objavljeno 1962. Ovo delo je od tada postalo standard i uzor na koji se ugledaju današnji udžbenici iz ove oblasti.[3] Kritike feminista Uprkos popularnosti i uticaju Istorije umetnosti, ovo delo je pretrpelo oštre kritike. Feministkinje i istoričarke umetnosti Norma Broud (eng. Norma Broude) i Meri Garar (eng. Mary Garrard) kažu: `Umetnice u pedesetim i šezdesetim godinama su trpele profesionalnu izolaciju ne samo jedne od drugih, već i od sopstvene istorije. U vremenu kada su slikarke iz prošlosti faktički bile izbrisane iz istorije, Jansonova uticajna knjiga Istorija umetnosti nije sadržala ime ili delo ni jedne jedine umetnice, tako isključujući žene iz istorije umetnosti (...) .`[4] Jansonovo isključivanje žena iz umetnosti je poljuljalo njegovu reputaciju istoričara umetnosti, zato što njegova dela prikazuju samo deo istorije, izbegavajući bilo koje delo koje nije naslikao muškarac. Jednom prilikom, Sem Hanter, tadašnji kustos u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku upoznao je poznatu umetnicu Idel Veber sa Jansonom. On je bio veliki obožavalac njenih dela ali je rekao da ne uključuje umetnice u svoja dela.