ALEKSANDAR Đ. KOSTIĆ VIŠEJEZIČKI MEDICINSKI REČNIK - Lexicon medicum polyglottum: latinski rečnik, nemački rečnik, engleski rečnik, francuski rečnik, italijanski rečnik, ruski rečnik, srpski rečnik, eponimni rečnik Predgovor - Vojislav A. Kostić Izdavač - Jasen, Beograd Godina - 2009 LVI + 1706 strana 30 cm Edicija - Biblioteka Rečnici ISBN - 978-86-85337-57-4 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor VI izdanju Predgovor III izdanju Predgovor II izdanju Predgovori izdanju Napomene o međunarodnoj medicinskoj terminologiji O sklopu rečnika i o njegovoj upotrebi NAPOMENA ZA LATINSKI REČNIK MEDICINSKIH NAZIVA A - O pisanju i izgovoru medicinskih reči 1- O pisanju i izgovoru latinskih reči 2- O pisanju i izgovoru grckih reči B - Pregled najčešćih predmetaka (prefiksa) i reči sa odrednim značenjem (odrednica) upotrebljenih u medicinskim složenicama C - Pregled nastavaka (sufiksa) i osnovnih reči (osnovica) u medicnskim složenicama O TRANSKRIBOVANJU LATINSKIH, GRČKIH I STRANIH REČI NA NAŠ JEZIK LATINSKI REČNIK NEMAČKI REČNIK ENGLESKI REČNIK FRANCUSKI REČNIK ITALIJANSKI REČNIK RUSKI REČNIK SRPSKI REČNIK EPONIMNI (po autorima) REČNIK VOJISLAV A. KOSTIĆ - Biografski pogovor `Višejezički medicinski rečnik, autora prof. dr Aleksandra Kostića, je izuzetno vredno delo koje je nezamenljiva literatura u medicinskim i naučnim krugovima. Višejezički medicinski rečnik je jedinstveno autorsko ostvarenje. Na oko 1700 strana dato je oko 140.000 reči na latinskom, nemačkom, engleskom, francuskom, italijanskom, ruskom i srpskom jeziku, kao i Eponimni (po autorima) rečnik.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Višejezični

7 knjiga, odlično stanje, str., tvrdi povez,24cm, š x95 1. Klasične književnosti Bliskog istoka, indijska, kineska, japanska i perzijska književnost; arapske i ostale književnosti azijskih naroda 2. Grčka (antička), rimska, bizantska, srednjovjekovna latinska, novovjekovna latinska, novogrčka i albanska književnost 3. Francuska i ostale književnosti francuskog jezičnog izraza; provansalska i rumunjska književnost 4. Talijanska, španjolska, portugalska, brazilska, katalonska, baskijska književnost i književnost na ladino jeziku; hispano-američke i retoromanske književnosti 5. Književnosti njemačkog jezičnog izraza, skandinavske književnosti; književnost na jidišu i madžarska književnost 6. Keltska, engleska i sjevernoamerička književnost; ostale književnosti engleskog jezičnog izraza i afričke književnosti 7. Češka, slovačka, poljska, lužičkosrpska, stara ruska, novija ruska, bjeloruska, ukrajinska i bugarska književnost; baltičke književnosti, armenska i gruzijska književnost; književnosti drugih kavkaskih naroda

POVIJEST SVJETSKE KNJIŽEVNOSTI komplet 1-7 Mladost, Zagreb, 1975. Tvrd povez, udžbenički format, 7 knjiga. Lepo očuvane. Listovi spolja malo požuteli od stajanja. 1. Klasične književnosti Bliskog istoka, indijska, kineska, japanska i perzijska književnost; arapske i ostale književnosti azijskih naroda 2. Grčka (antička), rimska, bizantska, srednjovjekovna latinska, novovjekovna latinska, novogrčka i albanska književnost 3. Francuska i ostale književnosti francuskog jezičnog izraza; provansalska i rumunjska književnost 4. Talijanska, španjolska, portugalska, brazilska, katalonska, baskijska književnost i književnost na ladino jeziku; hispano-američke i retoromanske književnosti 5. Književnosti njemačkog jezičnog izraza, skandinavske književnosti; književnost na jidišu i madžarska književnost 6. Keltska, engleska i sjevernoamerička književnost; ostale književnosti engleskog jezičnog izraza i afričke književnosti 7. Češka, slovačka, poljska, lužičkosrpska, stara ruska, novija ruska, bjeloruska, ukrajinska i bugarska književnost; baltičke književnosti, armenska i gruzijska književnost; književnosti drugih kavkaskih naroda k

Odlično očuvano Ima posvetu Retko Izdavač: Prosveta, Beograd 1970; Sabrana dela Georgija Ostrogorskog: knj. 4. Detaljnije: tvrd povez sa omotom, strana 654+ilustracije, 22cm Georgije Aleksandrovič Ostrogorski (rus. Георгий Александрович Острогорский; Sankt Peterburg, 19. januar 1902 — Beograd, 24. oktobar 1976) bio je istoričar, profesor vizantijske istorije na Beogradskom univerzitetu i osnivač Vizantološkog instituta SANU. Jedan je od najvećih vizantologa dvadesetog veka i dobitnik mnogih domaćih i stranih naučnih priznanja. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Sankt-Peterburgu, školovao se u velikim univerzitetskim centrima Nemačke i Francuske. Georgije Ostrogorski se 1933. godine, posle odbranjene doktorske disertacije 1927. i nekoliko godina profesure na univerzitetu u Vroclavu, doselio u Srbiju, tadašnju Jugoslaviju. Dobio je mesto na Beogradskom univerzitetu, na Filozofskom fakultetu, Odeljenje za istoriju, gde je na predmetu Istorija Vizantije radio čitavog života. Osnovao je Vizantološki institut[1] SANU, koji je, zahvaljujući njegovom ugledu, postao važna institucija svetske vizantologije. Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963 godine u Monaku→ [1].Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja, odnose sa slovenskim svetom. Supruga mu je bila Fanula Papazoglu. Važniji radovi[uredi | uredi izvor] Ostrogorsky, Georg (1929). Studien zur Geschichte des byzantinischen Bilderstreites (1. izd.). Breslau: Marcus. Ostrogorski, Georgije (1935). „Sinajska ikona sv. Jovana Vladimira” (PDF). Glasnik Skopskog naučnog društva. 14: 99—106. Arhivirano iz originala 27. 06. 2023. g. Pristupljeno 27. 06. 2023. Ostrogorski, Georgije (1935). „Avtokrator i Samodržac: Prilog za istoriju vladalačke titulature u Vizantiji i u Južnih Slovena”. Glas SKA. 164: 95—187. Ostrogorski, Georgije (1939). „Pismo Dimitrija Homatijana Sv. Savi i odlomak Homatijanovog pisma patrijarhu Germanu o Savinom posvećenju”. Svetosavski zbornik. 2. Beograd: SKA. str. 90—113. Ostrogorski, Georgije (1948). „Uticaj Slovena na društveni preobražaj Vizantije”. Istoriski glasnik. 1 (1): 12—21. Ostrogorski, Georgije (1949). „Porfirogenitova hronika srpskih vladara i njeni hronološki podaci”. Istoriski časopis. 1 (1948): 24—29. Ostrogorski, Georgije (1951). „Dušan i njegova vlastela u borbi sa Vizantijom”. Zbornik u čast šeste stogodišnjice Zakonika Cara Dušana. Beograd: Srpska akademija nauka. str. 79—86. Ostrogorski, Georgije (1951). Pronija: Prilog istoriji feudalizma u Vizantiji i u južnoslovenskim zemljama. Beograd: Naučna knjiga. Ostrogorski, Georgije (1952). „Postanak tema Helada i Peloponez”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 1: 64—77. Ostrogorski, Georgije (1953). „Taktikon Uspenskog i Taktikon Beneševića: O vremenu njihovog postanka”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 2: 39—59. Ostrogorski, Georgije, ur. (1955). Vizantiski izvori za istoriju naroda Jugoslavije. 1. Beograd: Vizantološki institut. Ostrogorsky, George (1956). History of the Byzantine State. Oxford: Basil Blackwell. Ostrogorsky, George (1957). History of the Byzantine State. New Brunswick: Rutgers University Press. Ostrogorsky, George (1968). History of the Byzantine State. Oxford: Basil Blackwell. Ostrogorsky, George (1969). History of the Byzantine State. New Brunswick: Rutgers University Press. Ostrogorsky, George (1956). „The Byzantine Emperor and the Hierarchical World Order”. The Slavonic and East European Review. 35 (84): 1—14. Ostrogorski, Georgije, ur. (1959). Vizantiski izvori za istoriju naroda Jugoslavije. 2. Beograd: Vizantološki institut. Ostrogorsky, George (1959). „The Byzantine Empire in the World of the Seventh Century”. Dumbarton Oaks Papers. 13: 1—21. Ostrogorsky, George (1959). „Byzantine Cities in the Early Middle Ages”. Dumbarton Oaks Papers. 13: 45—66. Ostrogorski, Georgije (1963). „Gospodin Konstantin Dragaš”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Beograd. 7 (1): 287—294. Ostrogorski, Georgije (1964). „Hristopolj između Srba i Vizantinaca”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Beograd. 8 (1): 333—342. Ostrogorsky, George (1965). „The Byzantine Background of the Moravian Mission”. Dumbarton Oaks Papers. 19: 1—18. Ostrogorski, Georgije (1965). Serska oblast posle Dušanove smrti. Beograd: Naučno delo. Ostrogorski, Georgije; Barišić, Franjo, ur. (1966). Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije. 3. Beograd: Vizantološki institut. Ostrogorski, Georgije (1968). „O serskom mitropolitu Jakovu”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Beograd. 10 (1): 219—226. Ostrogorski, Georgije (1968). „Prostagme srpskih vladara”. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor. 34 (3-4): 245—257. Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. Ostrogorski, Georgije (1969). O vizantijskom feudalizmu. Beograd: Prosveta. Ostrogorski, Georgije (1969). Privreda i društvo u Vizantijskom carstvu. Beograd: Prosveta. Ostrogorski, Georgije (1970). Vizantija i Sloveni. Beograd: Prosveta. Ostrogorski, Georgije (1970). Iz vizantijske istorije, istoriografije i prosopografije. Beograd: Prosveta. Ostrogorski, Georgije (1970). O verovanjima i shvatanjima Vizantinaca. Beograd: Prosveta. Ostrogorski, Georgije (1970). „Sveta Gora posle Maričke bitke”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Beograd. 11 (1): 277—282. Ostrogorski, Georgije; Barišić, Franjo, ur. (1971). Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije. 4. Beograd: Vizantološki institut. Ostrogorski, Georgije (1971). „Komitisa i svetogorski manastiri”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 13: 221—256. Ostrogorsky, George (1971). „Observations on the Aristocracy in Byzantium”. Dumbarton Oaks Papers. 25: 1—32. Ostrogorsky, Georg (1974). Byzanz und die Welt der Slawen: Beiträge zur Geschichte der byzantinisch-slawischen Beziehungen. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft. Ostrogorski, Georgije (1975). „Srbija i vizantijska hijerarhija država”. O knezu Lazaru. Beograd-Kruševac: Filozofski fakultet. str. 125—137. Reference[uredi | uredi izvor] ^ „Ostrogorski i Beogradska vizantološka škola”. Arhivirano iz originala 02. 10. 2016. g. Pristupljeno 28. 09. 2016. Istorija Vizantije

Dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata. Potpis bivšeg vlasnika u vrhu predlista. Autor - osoba Manstein, Erich von, 1887-1973 = Manštajn, Erih fon, 1887-1973 Naslov Izgubljene pobede / Manštajn ; [preveo s nemačkog Milorad Sojić] Jedinstveni naslov Verlorene Siege Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Vojnoizdavački zavod, 1968 (Beograd : Kultura) Fizički opis 686 str., 2 presavijena lista s geogr. kartama : geogr.karte ; 20 cm Drugi autori - osoba Sojić, Milorad Zbirka Vojna biblioteka. Inostrani pisci ; ǂknj. ǂ70 (Pl.) Napomene Prevod dela: Verlorene Siege Tiraž 4.000. Predmetne odrednice Manstein, Erich von, 1887-1973 Drugi svetski rat 1939-1945 -- Vojna strategija Memoari generalfeldmaršala Eriha fon Manštajna sastoje se iz tri dela. U prvom je opisan pohod nacističke vojske na Poljsku 1939. godine, u drugom na zapad godinu dana kasnije, a u trećem rat protiv Sovjetskog saveza. Erih fon Manštajn je bio jedan od najvažnijih komandanata nemačkih oklopnih jedinica tokom Drugog svetskog rata. U Prvom svetskom ratu oficir, borio se na zapadnom, istočnom i srpskom (1915–1916) frontu. U Drugom svetskom ratu učestvuje u napadu na Poljsku 1939. kao komandant štaba Rundštetove Grupe armija Jug. Fon Manštajn, zajedno sa Gerdom fon Rundštetom, je došao na ideju plana osvajanja Francuske putem ofanzive kroz Ardene. Protiv Sovjetskog Saveza je komandovao vojskom koja se kretala ka Krimu i Lenjingradu dok nije dobio komandu Grupe armija jug. Na ovoj poziciji izvojevao je velike pobede modernog ratovanja protiv brojčano i materijalno superiornih sovjetskih jedinica, uspeo je da odbije napad sveže sovjetske ofanzive posle Staljingradske bitke ali nije uspeo u oslobađanju opkoljene Šeste armije kod Staljingrada. Uspeo je da ponovno osvoji grad Harkov od Sovjeta 1943. Zbog neslušanja Hitlerovih komandi i korišćenja modernijih načina ratovanja otpušten je iz vojske 1944. godine. Feldmaršal Manštajn, krvolok sa Istočnog fronta ,Manštajnova knjiga je glorifikacija njegove vojne strategije koja je ubila milione Rusa. „Citadela“ U centru grada Rovna, 31. maja 1943. godine, desio se neobičan i veoma koban događaj za nemačku vojsku: sovjetski obaveštajac Nikolaj Kuznjecov pod lažnim imenom oberlajtant Paul Zibert je od nemačkog rajhskomesara Eriha Koha uspeo da dozna mesto i cilj buduće operacije „Citadela“. Ovaj sovjetski obaveštajac je na prevaru hteo da likvidira Eriha Koha ali je isti počeo da odaje veoma važne i poverljive informacije misleći da se radi o njegovom zemljaku iz istočne Pruske. Ne samo da je doznao najvažnije stavke „Citadele“ već je saznao da će Nemci upotrebiti novo naoružanje i ratnu opremu. O svemu je još istog dana izvestio svoju komandu Pakao Citadele Pre početka same bitke sovjetska vojska je izvela riskantnu ali veoma plodonosnu operaciju izviđanja i hvatanja zarobljenika. Zarobljeni nemački kaplar je rekao starijem vodniku Podgorbunskom koji je komandovao poduhvatom da će nemačka ofanziva početi za 2 do 3 dana. To se desilo u noći između 2. i 3. jula. Pošto se izviđanjem 5. jula saznao i tačan čas operacije sovjetska odbrana je stavljena u punu pripravnost i otpočele su pripreme za kontra-mere. Sovjetska avijacija je stavljena u punu pripravnost a neke eskadrile su i poletele. Poslednje rezerve su pristigle 2 sata pre početka nemačke ofanzive. Erih fon Manštajn – Sumnjivi generali na zapadnom frontu Manštajn je tokom zapadnog vojnog pohoda komandovao 38. armijskim korpusom i u početku je imao zadatak da kroz tijesne Ardene prebaci do 21 diviziju. Za njegov korpus rat je zapravo počeo 5. juna 1940, kada je dobio „borbeni zadatak“. Uz sve priznanje Manštajnovom umijeću, Hitleru se ovaj talentovani general ipak činio sumnjivim: „Sigurno je izuzetno pametna glava velikog operativnog dara, ali ja mu ne vjerujem“. Erih fon Manštajn (nem. Erich von Manstein; Berlin, 24. novembar 1887 – Iking, 10. jun 1973) je bio jedan od najvažnijih komandanata nemačkih oklopnih jedinica tokom Drugog svetskog rata, dobivši čin feldmaršala, iako nikad nije bio pripadnik Nacističke partije. U Prvom svetskom ratu oficir, borio se na zapadnom, istočnom i srpskom (1915–1916) frontu. U Drugom svetskom ratu učestvuje u napadu na Poljsku 1939. kao komandant štaba Rundštetove Grupe armija Jug. Fon Manštajn, zajedno sa Gerdom fon Rundštetom, je došao na ideju plana osvajanja Francuske putem ofanzive kroz Ardene. Protiv Sovjetskog Saveza je komandovao vojskom koja se kretala ka Krimu i Lenjingradu dok nije dobio komandu Grupe armija jug. Na ovoj poziciji izvojevao je velike pobede modernog ratovanja protiv brojčano i materijalno superiornih sovjetskih jedinica, uspeo je da odbije napad sveže sovjetske ofanzive posle Staljingradske bitke ali nije uspeo u oslobađanju opkoljene Šeste armije kod Staljingrada. Uspeo je da ponovno osvoji grad Harkov od Sovjeta 1943. Zbog neslušanja Hitlerovih komandi i korišćenja modernijih načina ratovanja otpušten je iz vojske 1944. godine. Godine 1949. je na britanskom vojnom sudu osuđen na 18 godina zatvora zbog ratnih zločina, međutim pušten je posle 4 godine zbog medicinskih razloga. Manštajn je posle rata negirao znanje o holokaustu, ali je u toku rata sprovodio surove mere odmazde protiv Jevreja i partizana na okupiranim teritorijama. Ratna služba 1939–1940 Poljska i Francuska Počevši rat kao načelnik štaba Grupe Armija Jug tokom Poljske kampanje, Erih fon Manštajn držao je čin general-potpukovnika. Nakon kapitulacije Poljske, bio je prebačen na zapadno bojište za akciju protiv Francuske. Protivio se početnom ratnom planu - kopiji Šlifenovog plana iz Prvog svetskog rata - i predložio svoj vlastiti (Manštajnov plan), koji je predlagao korišćenje taktike munjevitog rata kojom bi se izolovao veliki deo savezničkih snaga u Belgiji i severnoj Francuskoj te ih prisilio na predaju. Naišao je na golemi otpor kod viših nemačkih zapovednika, sve dok nije plan prezentovao direktno Adolfu Hitleru, koji je bio oduševljen i pretvorio plan (malo modifikovani) u službeni. U to je vreme „unapređen“ (zapravo maknut radi petljanja u planove) u zapovedništvo na terenu, gde je zapovedao 38. armijskim korpusom. Neverovatan uspeh njegova plana značio je kapitulaciju Francuske u rekordnom roku i njegovo unapređenje u generala i doneo mu Gvozdeni krst. 1941–1942 Barbarosa i Krim Za Operaciju Barbarosa, Manštajn je zapovedao 56. oklopnim korpusom koji je napredovao najdublje unutar teritorija Sovjetskog Saveza prva dva dana rata. Pred kraj 1941, Manštajn je postavljen za zapovednika 11. Armije koja je imala za zadatak zauzeti Krim. Snage koje su mu dane na zapovedanje – oslabljena vojska (uz pomoć jedne rumunske vojske) bez tenkova i s malo vazduhoplovstva – bila je nedovoljna da zauzme teško utvrđeni Krim (i tvrđavu Sevastopolj – tada jednu od najjačih na svetu), ali je do kraja godine ipak preuzeo kontrolu nad čitavim Krimom sa izuzetkom samog Sevastopolja. Sovjeti su pokušali protivofanzivu tokom zime - uključujući i amfibijsko iskrcavanje na tri tačke istočnog Krima – čime su privremeno zaustavili nemačko napredovanje, ali je sledeće godine Manštajn dobio pojačanje i zauzeo Sevastopolj. Za nagradu, biva unapređen u čin feldmaršala. Tada je postavljen za zapovednika Lenjingradskog bojišta. Na ovoj poziciji nije ostao dugo, ali je odbio nekoliko teških napada većih Sovjetskih snaga. 1943. Staljingrad, Harkov, Kursk Bitka za Staljingrad dovela je do katastrofe kada su nemačke snage opkoljene pred sam kraj 1942. godine. Hiter postavlja Manštajna za zapovednika snaga za deblokadu Staljingrada. Uprkos slabim snagama i neverovatnoj moći neprijatelja, Manštajn dospeva do 50 km od grada. Međutim, Hitlerova insistiranja na nenapuštanju položaja i oklevanje zapovednika 6. armije Fridriha Paulusa, dovela je do toga da je deblokada propala i grad je pao natrag u sovjetske ruke. Nemci su sada bili u opštem povlačenju, što je Manštajn – kao zapovednik Južnog bojišta – najjače osećao. Napravivši taktičko povlačenje, potom jaki protivudar, potpuno je zaustavio Sovjetsku ofanzivu u Trećoj bici za Harkov. Taj je uspeh omogućio Nemcima da se pregrupišu i lansiraju veliku ofanzivu (Bitka kod Kurska), koja je propala jer su Sovjeti dobili informacije o tome mesecima ranije i pripremili jaku odbranu. Propast ofanzive gurnula ih je natrag na povlačenje koje će trajati do vrata Berlina. 1944. Kraj rata Vodio je aktivnu i sposobnu kampanju povlačenja na južnom bojištu tokom 1944. godine. Tokom povlačenja, naneo je veće gubitke neprijatelju nego što su ih Nemci zadobili. No uprkos tomu, nemačke snage su teške poraze, a to je uveliko bila zasluga i najvećeg Manštajnova protivnika, sovjetskog maršala Georgija Žukova. Krajem 1943. i početkom 1944, nemačke snage na Istočnoj bojišnici, uglavnom one pod Manštajnovim zapovedništvom, doživljavaju dva teška poraza u Žitomirsko-berdičevskoj operaciji, te Korsunjsko-ševčenkovskoj operaciji. Te dve sovjetske ofanzive su teški porazi nemačkih trupa na Istočnom bojištu. Konačno je strategijski front Manštajnovih trupa rasečen u još jednoj velikoj sovjetskoj ofanzivi. Fon Manštajn je bio jedan od retkih generala koji se nisu bojali suprotstaviti Hitleru kada je situacija zahtevala. Više puta je ignorisao direktne naredbe i nadglasavao Firera kada je to trebalo, a ovaj je to tolerisao jer mu je Manštajn bio vrlo potreban. Međutim, Hitler je konačno izgubio strpljenje 1944. godine i otpustio ga iz vojske – za razliku od većine ostalih generala koje je otpustio, to se odigralo časno: nije otpušten, nego „penzionisan“. Posle rata Godine 1949. našao se na Britanskom vojnom sudu zbog ratnih zločina na insistiranje Sovjetskog Saveza. Glavnina optužbi svodila se na zloglasnu Komesarsku naredbu kojom je nemačko zapovedništvo preporučilo da se komunistički politički komesari (pripadnici NKVDa koje je Staljin dodelio vojnim jedinicama da osiguraju odanost i osujete moguća povlačenja) ubiju na mestu zarobljavanja bez suđenja. Činjenica je da naredba nije bila obvezujuća, a Manštajnov je štab navodno to izdao kao naredbu, što je tehnički ratni zločin. Olakšavajuća je okolnost (na što se on i pozivao tokom suđenja) da su komesari nosili naoružanje, a civilnu odeću (tj. nisu nosili uniforme), čime nisu zaštićeni ratnim pravima, već se smatraju ne-regularnom vojskom bez prava. Druga glavna optužba odnosila se na „Rajhenau naredbu“ kojom je rečeno da su partizani i Jevreji jedno te isto, te se vojnici pozivaju na to da im ne pokazuju milost. Fon Manštajn je bio jedan od manjine zapovednika koji je svojevoljno podupro tu naredbu. Njegova odbrana je bila da se ne seća da je ikada dao takvu naredbu. U odbrani je uspeo pobiti većinu optužbi, ali ne sve, pa je osuđen na 18 godina zatvora, koje su posle smanjene na 12, ali je pušten posle 4 godine zbog zdravstvenih razloga. Nakon puštanja bio je savetnik novoj Nemačkoj vojsci Bundesveru. Umro je u Ikingu u Bavarskoj, 10. juna 1973. godine. MG117 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Eng. Jezik Latinski nazivi Sedamnesto izdanje ovih knjiga! 1964. godina Ferenc Kiss Janos Szentagothai Ferenc Kiss (B. Nagyszalonta, 7. rujna 1899. – D. Budimpešta, 6. travnja 1966.) Dekan: 1941./42.-1942./43., 1945./46. Rođen je u obitelji sa sedmero djece, otac mu je bio krojač. Gimnaziju je završio u rodnom gradu iu Székelyudvarhelyju. Nakon studija medicine u Kolozsváru, diplomirao je 1913. Još kao student medicine, radio je na Institutu za deskriptivnu i regionalnu anatomiju od 1909. do 1917., najprije kao plaćeni demonstrator, zatim plaćeni pripravnik od 1. veljače 1911. kao drugi lokum docent od 1. ožujka 1912., drugi docent od 1. siječnja 1914. i konačno prvi docent od 1. travnja 1917. do 1. rujna 1917. U međuvremenu je tijekom Prvoga svjetskog rata dva puta pozvan na služenje vojnog roka, prvo u Kolozsváru, zatim u Szatmáru. Radio je kao asistent na Institutu za anatomiju u Budimpešti 1917., zatim kao viši predavač od 1919. Bio je privatni docent regionalne anatomije 1924. Njegov brak povezao ga je sa Szegedom, gdje je imenovan profesorom ordinarijem i voditeljem Instituta. anatomije i histologije 1929. Zamoljen je da se vrati u Budimpeštu 1934. gdje je od 1. kolovoza postao voditelj 1. Instituta za anatomiju. Nakon stupanja na dužnost bio je uključen u dugi sukob s kolegom iz Debrecena, Tivadarom Huzellom, oko toga kako podijeliti dva instituta za anatomiju. Ferenc Kiss vodio je i Drugi institut za anatomiju između 1946. i 1950. godine. Njegova glavna briga bila je komparativna anatomija vegetativnog živčanog sustava i provodio je osnovna istraživanja funkcionalne neuroanatomije. Njegova studija o funkcionalnoj cirkulacijskoj anatomiji zdjeličnih organa smatrana je epohom, čime je utemeljila istraživanje mikrocirkulacije u Mađarskoj. Autor je osam udžbenika. Anatomski atlas koji su izradili on i János Szentágothai objavljen je na 14 jezika. Kao rezultat brojnih putovanja, imao je opsežne međunarodne odnose. Putovao je 1912. u Frankfurt, Köln i London, zatim ponovno u Njemačku i Englesku 1920., da bi 1930. uslijedila putovanja u Francusku i Englesku. U SAD-u je proveo šest mjeseci 1947./48. Nakon dulje stanke odlazi 1963. na jednogodišnje studijsko putovanje u Englesku, SAD, SR Njemačku, Francusku i Švicarsku, ali dva mjeseca boravi iu Sovjetskom Savezu. Bio je član uredništva Acta Anatomica, Basel između 1946. i 1966., i Excerpta Medica, Amsterdam, između 1947. i 1966. Dobitnik je Prix l`allemand od Francuske akademije 1932. za članak koji je objavljen 11. godina ranije. Dobio je nagradu Fauvelle od Francuskog antropološkog društva 1934. Bio je član brojnih znanstvenih društava, npr. Društva Korányi Sándor, izabran je za počasnog člana Transilvanskog muzejskog društva i Rumunjskog medicinskog društva Kolozsvár 1932. Bio je registriran kao član Société d`Anthropologie de Paris, Association des Anatomistes (1934.-), Kraljevskog medicinskog društva (1957-) i Znanstveno društvo za nuklearnu hematologiju (1965-). Utemeljio je 1944. Udrugu slobodnih crkava, potom je postao njezin predsjednik. Nagrađen je srebrnom ocjenom Kossuthove nagrade 1952., a iste je godine proglašen doktorom medicinskih znanosti. Srebrni stupanj Reda rada dobio je 1959. i 1961. Dva puta je biran za dekana Medicinskog fakulteta u Budimpešti. (Glavna djela: Anatomisch-histologische Untersuchungen über die Erektion. U: Z. Anat. EntwickI. - Gesch. 1921.; Anatomija ljudskog tijela, svezaci 1-3 /koautor János Szentágothai/., Bp., 1951. , 34 izdanja, objavljeno na engleskom, njemačkom, ruskom i španjolskom., Systematic Anatomy. /sa koautorima/ svezaci 1-2. Bp., 1953. u 9 izdanja; Inervacija kolagenskih vlakana /koautor A. Láng/ U: Neurological Review/Ideggyógyászati Szemle 7: 73-74, 1954.; Regionalna anatomija 9. izdanje Bp., 1967.) János Szentágothai (Janos Schimert)[1] (31. listopada 1912. u Budimpešti – 8. rujna 1994. u Budimpešti) bio je mađarski anatom, neurobiolog, političar i predsjednik Mađarske akademije znanosti. Szentágothai je rođen 1912. kao drugi od šest sinova liječnika Gustava Schimerta i njegove supruge Margit Antal.[2] Szentágothai je pohađao njemačku osnovnu školu u Budimpešti i završio Abitur na Reichsdeutsche Schule. Od 1930. Szentágothai je studirao medicinu na Sveučilištu Péter Pázmány i ubrzo postao student istraživač kod profesora anatomije Mihályja Lenhosséka. Godine 1936. uspješno je završio studij i ostao na sveučilištu. Godine 1942. postao je znanstveni asistent. Za vrijeme Drugog svjetskog rata služio je kao liječnik. U znak protesta protiv njemačke okupacije Mađarske, promijenio je prezime iz Schimert u Szentágothai u znak sjećanja na mjesto podrijetla njegovih predaka s očeve strane Szentágota. Došao je u ratni zarobljenik, a kući se vratio 1946. godine. Na Medicinskom fakultetu Sveučilišta u Pečuhu postaje predstojnik Katedre za anatomiju. Njegova specijalnost postala je neuroendokrinologija i neuroanatomija. Godine 1948. izabran je za dopisnog člana Mađarske akademije znanosti. Godine 1961. utemeljio je Odjel za elektronsku mikroskopiju u istraživanju mozga. Od 1963. postaje redoviti profesor anatomije na Medicinskom sveučilištu u Budimpešti. Njegova glavna područja istraživanja bili su mali mozak i moždana kora. Osim toga, Szentágothai je istraživao leđnu moždinu i refleksne mehanizme moždanog debla. Godine 1964. izabran je za člana Leopoldine.[3] Godine 1967. liječnik je postao redoviti član Akademije znanosti, 1972. Nacionalne akademije znanosti Sjedinjenih Država, 1973. član Američke akademije znanosti i umjetnosti i 1992. Académie des sciences.[4] ] Bio je na čelu anatomije do 1977. godine, a umirovljen je 1986. godine.[2] Godine 1973. Szentágothai je postao potpredsjednik Akademije znanosti. Četiri godine kasnije postaje predsjednik i ponovno od 1980. do 1985. Odustaje od upravljanja anatomijom 1977. godine. Godine 1985. postao je zastupnik i član Predsjedničkog vijeća NR Mađarske. Na izborima 1990. postaje članom Demokratskog foruma i članom Odbora za vanjske poslove. Szentágothai je umro nekoliko tjedana nakon završetka zakonodavnog tijela 1994. obitelj Očevi preci bili su erdeljski Sasi, majčini Mađari. Mnogi od Szentágothaijevih rođaka bili su liječnici, uključujući njegovog djeda Gézu Antala, koji je bio prvi profesor urologije u Mađarskoj, i njegovog pradjeda, Sándora Lumnitzera, koji je bio poznati kirurg u Mađarskoj. Dana 7. lipnja 1938. Szentágothai je oženio Alice Biberauer. Par je imao tri kćeri: Katalin (1939.), Kláru (1941.) i Máriju Krisztinu (1951.). Sva trojica također su postali liječnici.[5] Četvorica Szentágothaijeve braće također su studirala medicinu i kasnije živjela u Sjedinjenim Državama i Njemačkoj.

Edicija “Srbija 1914-1918”, prvo kolo 1-10 1. SRBIJA U RATU 1914-1916 2. SRPSKI RATOVI 3. 14. VELIKI RAT 4. PROKLETI SA AZINARE 5. GAVRILO PRINCIP 6. SRBIJA 1914-1918 RATNI CILjEVI 7. SRBIJA U PRVOM SVETSKOM RATU 8. RASPEĆE SRPSKOG NARODA U SREMU 1914 9. SRPSKA PISMA IZ SVETSKOG RATA 1914-1918 10. SRBI NA KORZICI Izdavač / Saizdavač: RTS, IK Prometej Nagrada: Izdavački poduhvat 2014. godine SRBIJA U RATU 1914-1916 Katarina Šturceneger Prevod: Milivoje Marković Pogovor: akademik Vladimir Stojančević Format: 15x21 Broj strana: 228 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0907-3 Knjiga je toliko veran eho viđenih i proživljenih stvari, da slobodno možemo reći da svako njeno poglavlje predstavlja dokument. Iako autorka često piše potpuno iz srca, time se ne gubi na istorijskoj verodostojnosti, baš naprotiv. Katarina Šturceneger je Švajcarkinja nemačkog porekla, koja je za vreme rata radila u Crvenom krstu, a u knjizi su sakupljena njena iskustva, propraćena sa 120 fotografija koje je snimila sama. SRPSKI RATOVI Bruno Barili Prevod: Marija Živković Fiati Pogovor: Radovan Popović Format: 15x21 Broj strana: 144 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0915-8 Pisac ovog dnevnika, osobene proze o našoj golgoti, jeste jedna neobična ličnost. U našoj nepoznat, a u njegovoj domovini Italiji istoričari književnosti i muzike tvrde da je reč o izuzetnom stvaraocu, čak najvećem u dvadesetom veku. U nas on je jedino poznat po tome što je otac znamenite slikarke Milene Pavlović Barili. U svojim reportažama i izveštajima on otkriva svoj raskošni spisateljski dar. Skreće pažnju čitalaca na narod koji se bori za pravdu i slobodu. 14. VELIKI RAT Oliver Janc Prevod: Miloš Kazimirović, dr Ira Prodanov Krajišnik, Ljiljana Bugarski Redakcija celog prevoda: Miloš Kazimirović Format: 15x21 Broj strana: 492 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0911-0 Koristeći brojne savremene izvore, ugledni profesor istorije u Berlinu Oliver Janc u sagledavanje Prvog svetskog rata unosi jednu novu perspektivu koja će promeniti dosadašnju sliku, pre svega Zapadnog fronta, u ratni prizor s puno lica, koji pored političke i ekonomske, ima i ljudsku dimenziju. Kad govori o pojedinačnim sudbinama knjiga prosto oduzima dah. Globalna slika rata bez doterivanja činjenica! PROKLETI SA AZINARE Luka Gorgolini Prevod: Ivan Dimitrijević Format: 15x21 Broj strana: 254 Pismo: ćirilica Povez: tvrd Pisac je mlad istoričar, iz Bolonje. Knjiga govori o odiseji zarobljenih austrougarskih vojnika u Prvom svetskom ratu koji su se u toku povlačenja srpske vojske preko Albanije zadesili u toj velikoj grupi ljudi. Delo zapravo prikazuje njihova stradanja, jer su po pristanku u Valonu, tada grad pod italijasnkom kontrolom, prebačeni na jedno ostrvo u Italiji (Azinara), gde su pretrpeli još jednu golgotu u vidu epidemije kolere i ostalih problema, zbog čega je to ostrvo nazvano Đavolovim. Bizarno je što je među tim zarobljenicima, po zvaničnoj evidenciji, najviše bilo Srba (4.874). Dakle, to je bio, u suštini, rat u kojem su Srbi ratovali između sebe. GAVRILO PRINCIP Dokumenti i sećanja Miloš Ković Format: 15x21 Broj strana: 1000 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0913-4 O Sarajevskom atentatu i njegovim izvršiocima napisana je dosad čitava biblioteka knjiga. Nažalost, ogroman deo te literature nije nastao u cilju objektivnosti utvrđivanja istine, nego zbog raznih političkih tendencija i ličnih računa i obračuna. Sami atentatori i njihovi najbliži saučesnici ostavili su vrlo malo dokumenata i ispovesti o sebi i svom činu. U ovoj knjizi su prvi put u ovolikom obimu sabrana najznačajnija sećanja i svedočenja njihovih savremenika, istomišljenika i saboraca, islednika i branilaca, tako da sada čine novu, kompaktnu celinu. SRBIJA 1914-1918 RATNI CILjEVI Đorđe Stanković Format: 15x21 Broj strana: 484 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0912-7 Najnoviji rad prof. dr Đorđa Stankovića, pojavljuje se kao plod višedecenijske potrage, ponuđen u jednom sintetizovanom obliku, najpre studentima istorije i kolegama po stručnom i naučnom interesoavnju, ali i široj kulturnoj javnosti. Istovremeno, to je odgovor na višestruke izazove, neophodnost da se objavljeni tekstovi dopune novim saznanjima i pogledima, ali i da se glas nauke digne protiv njene zloupotrebe, nenaučnosti iskrivljene svesti, kratkoće i nekulture pamćenja, unošenja dnevnopolitičkih potreba i nedopustivog revizionizma u tumačenju istorijskih problema i procesa. SRBIJA U PRVOM SVETSKOM RATU Ilustrovana hronologija Đorđe Đurić Format: 15x21 Broj strana: 473 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0918-9 Knjiga je napisana strogim naučnim pristupom, ali jasno i jednostavno, stilom i jezikom pristupačnim i za širu čitalačku publiku. Mnoge ocene, date u njoj, deluju sveže i originalno. Đorđe Đurić je pokazao veliko znanje i snalažljivost u ogromnom materijalu. Njegove britke a jednostavne analize i zaključci zasnovani su na izvornoj građi iz raznih institucija u zemlji i inostranstvu, te na materijalu iz ličnih kolekcija, štampe, te na istoriografskim i drugim monografijama. RASPEĆE SRPSKOG NARODA U SREMU 1914 Toša Iskruljev Predgovor: dr Slobodan Bjelica Format: 15x21 Broj strana: 392 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0914-1 Kada je završio Veliki rat, pouzdani istoričar i istraživač, Todor Toša Iskruljev, krenuo je redom po Sremu, od sela do sela, i popisivao imena svih žrtava. Ovaj njegov rad, publikovan u autorskom izdanju 1936, zarad čuvanja bratstva i jedinstva u Novoj Jugoslaviji, od 1945. nije bio poželjan jer je svedočio o teškim zločinima koje je Mađarska vojska počinila u Sremu 1914. godine. Tek se sada ispravlja velika nepravda i ovo rodoljubivo delo koje donosi podatke o brojnim našim žrtvama biće dostupno i upotpuniće podatke o tužnim i beskrajnim našim žrtvama. SRPSKA PISMA IZ SVETSKOG RATA 1914-1918 Vladislav Pandurović Format: 15x21 Broj strana: 300 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0916-5 U Beču je od početka Velikog rata postojalo cenzorsko odeljenje, sastavljeno ponajviše od penzionisanih oficira koji su kontrolisali svu prepisku ratnih zarobljenika i interniraca. Pisma su kontrolisana po jezicima: srpski, hrvatski, slovenački, češki, ukrajinski, rusinski, slovački, nemački, mađarski... ukupno 24 odeljenja. Vladislav Pandurović je kao cenzor za srpska pisma pročitao oko 30.000 pisama iz svih srpskih krajeva, uočio da u njima počiva ogromno narodno blago koje treba sačuvati. SRBI NA KORZICI Zoran Radovanović Pogovor: dr Vidoje Golubović Format: 15x21 Broj strana: 200 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-0917-2 Jedan od motiva za priređivanje ove knjige je činjenica da je u Srbiji postojao svojevrsni kult saveznika u Prvom svetskom ratu. To se naročito ticalo Francuske. Ova knjiga treba da bude podsećanje na to savezništvo, na zajedničku borbu, herojstvo i slavu. Istovremeno, ona je svedočanstvo o stradanjima - više od 48.000 mrtvih na Korzici, među kojima je najviše Srba - ali o svakodnevnom životu u izbeglištvu. U tom smislu, posebno su interesantna poglavlja: Školovanje srpskih đaka u Korzici u Francuskoj 1915-1919. i „Srpski dan` u sto hiljada francuskih škola, kao i Spisak rođenih, venčanih i umrlih lica Srba-izbeglica. povez: tvrdi pismo: ćirilica jezik: srpski Izdavač / Distributer / Uvoznik: RTS TV. POL.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Komplet sadrži sledeće naslove: 1. Srbija i Srbi između izazova i odgovora 2. Milan Rakić i religija 3. Darovi naših rođaka 1 4. Darovi naših rođaka 2 5. Darovi naših rođaka 3 6. Darovi naših rođaka 4 7. Putovanje u oba smera 8. Preporuke i prikazi 9. Posete, odlomci Vladeta Jerotić (Beograd, 2. avgust 1924 — Beograd, 4. septembar 2018) bio je srpski neuropsihijatar, psihoterapeut, filozof, književnik i akademik SANU. Jerotić je 2007. godine formirao svoju Zadužbinu i Biblioteku.[1] Bio je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde je 2014. godine formirao svoju zbirku.[2] Biografija Detinjstvo, mladost i školovanje Vladeta Jerotić rođen je 2. avgusta 1924. godine u Beogradu, u Zadarskoj ulici, kao sin jedinac u činovničkoj porodici. Prva dva razreda osnovne škole završio je u OŠ „Kralj Petar Prvi”, u istoimenoj ulici, a druga dva razreda u OŠ „Kralj Aleksandar I”, u Dečanskoj ulici. Nakon osnovne, upisao je Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila na mestu današnje zgrade Politike. Gimnazija je srušena do temelja za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Kao dete, Vladeta je bio, kako sam sebe u autobiografiji opisuje, živahan, nemiran i neposlušan dečak. Bio je društven i razgovoran, voleo je sport i bioskope. U školi je najradije slušao veronauku i istoriju, želeći da po završetku gimnazije upiše Teološki ili Filozofski fakultet.[3] Međutim, pred kraj školovanja, pažnju mu je privukla medicina, a nakon što je Vladetinom dobrom prijatelju naglo dijagnostikovana šizofrenija odlučio je da medicinu upiše radi psihijatrije.[3] Drugi svetski rat Vladeta je poslednje godine gimnazije završavao u jeku Drugog svetskog rata. U tom periodu, živeo je sa svojom porodicom u stambenoj zgradi u Kondinoj ulici, gde se porodica zatekla i 6. aprila 1941. godine za vreme bombardovanja Beograda. U neposrednoj blizini, u Hilandarskoj ulici, bila je i zgrada Radio Beograda, koja je tom prilikom pogođena. Tokom narednih nekoliko dana, prešao je sa porodicom prvo na Voždovac, a potom u Kumodraž, sklanjajući se od nemira i požara. Jerotić je, u svojoj autobiografiji, istakao užas koji je po prvi put osetio posmatrajući sa uzvišice svoj rodni grad u plamenu.[3] Sa ocem je, nakon ovih dešavanja, jedno vreme bio u vojsci u okolini Kraljeva, Užica i Čačka, ali se ubrzo vratio u Beograd i 1942. upisao i osmi razred gimnazije. Maturirao je 1943. godine. Nakon toga, do kraja rata radio je kao bolničar-volonter na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice u Beogradu, gde je bio građanski mobilisan. Po završetku rata, 1945. godine, upisao je Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu. Studije i karijera Na Medicinskom fakultetu diplomirao je 1951. godine. Specijalizaciju iz neuropsihijatrije stekao je 1957. godine i nakon toga, od 1958. do 1961, boravio je u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, gde je specijalizovao psihoterapiju. Svoje prvo zaposlenje pronašao je na Univerzitetskoj nervnoj klinici u Beogradu, gde je radio kao asistent do 1963. godine. Tada prelazi u bolnicu „Dr Dragiša Mišović”, na prvo psihoterapeutsko odeljenje osnovano u Jugoslaviji kod primarijusa dr Vladislava Klajna. Radeći na razvoju psihoterapije u Srbiji, gotovo 20 godina bio je načelnik Psihoterapeutskog odeljenja. Tu je stekao veliko iskustvo u radu sa pacijentima i postao primarijus. Od 1985. do penzionisanja, kao profesor po pozivu, predavao je pastirsku psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Akademik prof. dr Vladeta Jerotić razvio je obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, sociologije, socijalne psihijatrije i filozofije, kao i u oblastima teologije i filozofije hrišćanstva i drugih religija (poput judaizma, budizma i taoizma). Njegova interesovanja iznedrila su preko 70 knjiga i nekoliko stotina naučnih članaka. Takođe je održao brojna predavanja na teme iz pomenutih oblasti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije, a u poslednjim godinama u Beogradu i ostalim gradovima Srbije. Jerotića je zanimao i uticaj religije na psihu i ponašanje čoveka. U svojim radovima je pisao da se ljudska psiha sastoji od tri „paralelno i neprekidno aktivna” sloja, koji se zasnivaju na verovanjima i običajima iz paganizma, Starog zaveta ili Novog zaveta.[4] Od 1984. godine Jerotić je bio član Udruženja književnika Srbije i redovni član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti (Odeljenja jezika i književnosti). Bio je i član Srpskog lekarskog društva (psihoterapeutska sekcija), Psihoterapeutskog društva Jugoslavije, kao i Jungovog udruženja u Beogradu. Preminuo je u svojoj 94. godini, 4. septembra 2018. godine u Beogradu. Sahranjen je po sopstvenoj želji u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.[5] Deo Dalmatinske ulice u Beogradu, od Takovske do Džordža Vašingtona, nazvan je 2021. godine po Vladeti Jerotiću.[6] Zbirka Vladete Jerotića u Udruženju „Adligat” Vladeta Jerotić i Miodrag Pavlović, kumovi i dugogodišnji prijatelji Vladeta Jerotić godinama je neobavezno poklanjao knjige Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, da bi 2014. godine i formalno formirao svoju zbirku. Od 2017. godine, kada je spomen soba Miodraga Pavlovića u Muzeju srpske književnosti premeštena u nove prostorije, za zbirku Vladete Jerotić izdvojen je poseban kutak u okviru ove sobe posvećene njegovom kumu i dugogodišnjem prijatelju.[2] Jerotić je o ovom simboličnom mestu za njegovu zbirku rekao „da se zna, pamti i prepričava kako srpski kumovi mogu da se zauvek vole, druguju i uvažavaju!”.[7] U kutku akademika Jerotića nalaze se dva ormara sa više hiljada knjiga koje je za života poklonio Udruženju, uključujući i knjige koje je otac Vladete Jerotić doneo sa Krfa nakon Prvog svetskog rata, kao i prva izdanja ruskog filozofa Berđajeva, retko srpsko ratno izdanje iz Bizerte, prva izdanja Radeta Drainca i Milana Rakića. Izloženi su i lični predmeti Jerotića, kao što su olovke, naočare, dve strane rukopisa i zajedničke fotografije sa kumom Miodragom. Vladeta je posle Pavlovićeve smrti često u njegovoj spomen sobi, prethodno sprat niže, držao predavanja, u okviru kojih se podsećao kumstva i prijateljstva sa Miodragom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Geografske osnove juzne Srbije (sa 33 slike u tekstu i jednom kartom u prilogu) Dr. Vojislav S. Radovanovic Vojislav S. Radovanović (Pavlica, 14. januar 1894 — Beograd, 26. april 1957) bio je srpski i jugoslovenski naučni radnik. Tokom svoje karijere radio je kao docent, vanredni i redovni profesor na Skopskom, Zagrebačkom i Beogradskom univerzitetu.[1] Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije (kasnije SANU), član Srpskog geografskog društva i osnivač i prvi upravnik Etnografskog instituta SANU.[2] Bio je učenik i asistent čuvenog srpskog geografa prof. dr Jovana Cvijića.[1] Iako je po struci bio geomorfolog, prof. Radovanović se u svom dugogodišnjem naučnoistraživačkom radu bavio i drugim, manje ili više srodnim disciplinama kao što su antropogeografija, etnologija, fizička i istorijska geografija i istorija. Objavio je veliki broj naučnih radova, a njegova doktorska disertacija „Tikveš i Rajec“ jedna je od najboljih i najiscrpnijih antropogeografskih monografija sa terena Makedonije. Biografija Detinjstvo i školovanje Vojislav S. Radovanović, rođen je 14. januara 1894. godine u selu Pavlici u Raškoj oblasti. Njegov otac Sofronije, po zanimanju učitelj, bio je poznati socijalista zbog čega je često po kazni premeštan zajedno sa porodicom iz sela u selo. Vojislav je osnovnu školu učio u selu Vrbovcu. Posle su prešli u Šabac gde je pohađao Šabačku gimnaziju; maturirao je u Nišu. 1912. godine upisao se na geografski odsek Beogradskog univerziteta.[1] Učestvovao je u Prvom svetskom ratu kao jedan od 1.300 kaplara.[3] Mobilisan je 1. decembra 1914. godine u činu đaka-narednika, ali se ubrzo razboleo od pegavog tifusa. Nakon uspešnog lečenja upućen je 1915. godine na front u blizini Smedereva. Prilikom artiljerijskog baraža koji je prethodio početku nemačke ofanzive 1915. godine teško je ranjen. Nemački geler pogodio ga je u koleno. Drugi geler pogodio ga je u predelu stomaka. Na sreću zaustavile su ga fišeklije sa municijom koje je nosio oko pojasa, ali je bio teško kontuzovan. Prebačen je u nemačku vojnu bolnicu gde mu je pružena medicinska nega. Glavni nemački hirurg sažalio se na mladog srpskog podoficira koji je odlično znao nemački jezik i odlučio je da mu spase nogu. Posle uspešne operacije proveo je neko vreme na rehabilitaciji. Kako mu je noga sporo zaceljivala Nemci su mu dozvolili da bude kod majke. U to vreme su bili smešteni kod rođaka u Kruševcu u kojem je Vojislav radio kao profesor nemačkog jezika u gimnaziji. Tokom boravka u Kruševcu upoznao je svoju buduću suprugu Milevu Šterić kojom se oženio posle rata. Između dva svetska rata Po završetku Prvog svetskog rata nastavio je sa studijama. 1921. godine diplomirao je geografiju. Sredinom 1921. godine postavljen je za privremenog predmetnog učitelja, a 10. novembra iste godine i za suplenta gimnazije u Skoplju gde je služio do 30. oktobra 1922. godine. Na poziv prof. Jovana Cvijića radio je kao njegov asistent u Geografskom insitutu Univerziteta u Beogradu od 1922. do 1924. god. Uverenje o vremenu provedenom u horu Beogradske opere. U ovom periodu se takođe aktivno bavio pevanjem. Bio je član Akademskog studentskog društva „Obilić“ kao i član hora Beogradske opere čiji je upravnik u to vreme bio Stevan Hristić. Međutim, morao je da se odrekne profesionalnog bavljenja muzikom kada je njegov profesor i mentor Jovan Cvijić saznao za njegov angažman u Beogradskoj operi. Do ovog saznanja Cvijić je došao na pomalo smešan način koji se dugo posle toga prepričavao kao anegdota. 1921. godine. Cvijić je ugostio uglednog gosta i kolegu iz Francuske. Želeći da mu pokaže znamenitosti Beograda odlučio je da ga odvede na predstavu u Beogradskoj operi. To veče je na repertoaru bila Verdijeva „Aida“. U loži u Narodnom pozorištu, pored Cvijića i gosta iz Francuske, nalazio se i jedan od prvih Cvijićevih učenika i njegov prijatelj prof. Borivoje Ž. Milojević. Ubrzo po početku predstave na sceni se pojavio Vojislav Radovanović u kostimu prvosveštenika i počeo da peva. Ne verujući svojim očima, iako loža nije bila daleko od bine, Cvijić se iznenađeno okrenuo prema svom učeniku i zapitao ga: „Gos`n Boro, je`l ono naš Voja skakuće po bini?` Gos`n Bori nije preostalo ništa drugo nego da odgovori potvrdno. Znajući da se ovo saznanje nije dopalo Cvijiću prof. Milojević je sutradan sačekao svog mlađeg kolegu Vojislava ispred prostorija Geografskog instituta u Kapetan Mišinom zdanju i upozorio ga na događaj od prethodne večeri. Odmah po dolasku Cvijić je pozvao Vojislava u svoju kancelariju. U kraćem i otvorenom razgovoru Cvijić mu je na krajnje korektan način skrenuo pažnju da, iako je i on sam ljubitelj lepih umetnosti, smatra da jedan mlad čovek ne može profesionalno da se bavi i naukom i umetnošću i da bude uspešan na oba polja. Vojislav Radovanović je već sutradan dao ostavku na mesto soliste u horu Beogradske opere. O njegovoj kratkoj profesionalnoj muzičkoj karijeri svedoči i uverenje koje je na njegov zahtev izdalo Kraljevsko Srpsko Narodno pozorište u kojem se potvrđuje da je Vojislav Radovanović bio član hora Beogradske opere u periodu od 1. septembra 1919. godine do 15. juna 1921. god. Obaveštenje o stavljanju u stanje pokoja prof. Vojislava Radovanovića. U periodu od 1922. do 1925. godine bio je sekretar Odseka Geografskog društva u Skoplju koje je bilo deo Srpskog geografskog društva.[4] Godine 1924. odbranio je doktorsku disertaciju. Iste godine izabran je za docenta filozofskog fakulteta u Skoplju. Ovu dužnost obavljao je sve do 3. oktobra 1925. godine kada je postavljen za vanrednog profesora Mudroslovnog fakulteta Sveučilišta Kraljevine SHS u Zagrebu. U tom trenutku bio je jedini profesor Srbijanac na Zagrebačkom univerzitetu što je u to vreme bio presedan. 14. januara 1926. godine penzionisan je po ukazu novog ministra prosvete g-dina Stjepana Radića. Bio je to prvi ukaz koji je Stjepan Radić doneo po stupanju na položaj Ministra prosvete. Penzionisanje prof. Vojislava Radovanovića bilo je povod za žučnu raspravu u Skupštini Kraljevine SHS. 1926. godine izabran je za vanrednog, a 1938. godine i za redovnog profesora fakulteta u Skoplju. 1936. godine izabran je za dopisnog člana Bugarskog geografskog društva u Sofiji. 1940. godine je nakon objavljivanja jedinstvenog dela o narodnoj nošnji u Marijovu izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. U Skoplju je do početka rata bio upravnik Skopskog muzeja u čijem osnivanju je dao ključni doprinos. Drugi svetski rat Slom države 1941. godine doveo je porodicu Vojislava Radovanovića u izbeglištvo, koje je proveo u Beogradu. Za vreme rata bio je redovni profesor Beogradskog univerziteta na raspolaganju jer tada nije bilo nastave. Tokom okupacije novoformirana Srpska vlada čiji predsednik je bio general Milan Nedić pozvala je svu srpsku intelektualnu elitu da potpiše izjavu lojalnosti novoj vladi. Među nekolicinom uglednih srpskih intelektualaca koji su odbili da potpišu ovu izjavu bio je i prof. Vojislav Radovanović. Iako je bio poznat po antifašističkim predavanjima koje je držao na Beogradskom univerzitetu pre rata, kao i po tome da su mu dve ćerke bile komunistkinje koje su aktivno učestvovale u borbi protiv okupatora, prof. Radovanović je uprkos odbijanju da potpiše deklaraciju, izbegao odvođenje u Banjički logor zahvaljujući pripadniku Beogradske specijalne policije koji je bio predratni komunista i koji je pokušavao da zaštiti porodici prof. Radovanovića tokom Drugog svetskog rata. 1943. godine Vojislavov sin Radovan odveden je u nemački koncentracioni logor Mauthauzen gde mu se gubi svaki trag. Iste godine, najmlađa ćerka prof. Radovanovića, Biljana mobilisana je za prinudni rad u nemačku organizaciju „Tot“. Prebačena je u Jagodinu gde je učestvovala u javnim radovima. Njen otac ju je često obilazio sve dok se nije pridružila partizanima i nakon oslobođenja se vratila u Beograd. Posle oslobođenja Posle oslobođenja zemlje od nemačke okupacije godine 1945. Vojislav Radovanoović je bio preuzet od strane Beogradskog Univerziteta za redovnog profesora geografije (antropogeografije) na Prirodno-matematičkom fakultetu, i istovremeno, za profesora antropogeografije, koja se još jedino za njegova života održala na studijama, na katedri Etnologije Filozofskog fakulteta u Beogradu. Na tim dužnostima radio je sve do svoje smrti 1957. god. Tokom 1945—46. godine bio je angažovan kao član komisije Ministarstva prosvete NR Srbije za utvđivanje štete na kulturnim spomenicima i prirodnim znamenitostima. Srpsko geografsko društvo ponovo je počelo sa radom 1947. godine, a iste godine Vojislav Radovanović imenovan je za člana upravnog odobra društva.[4] Uporedo sa nastavnim aktivnostima i profesurom u Beogradu Vojislav Radovanović angažuje se i u radu Etnografskog instituta SANU u čijem osnivanju 1947. godine je aktivno učestvovao, uz veliku podršku tadašnjeg predsednika Akademije Aleksandra Belića. Aktom predsednika Komiteta za naučne ustanove, Univerziteta i Velike škole NR Srbije od 10. juna 1947. godine prof. dr Vojislav Radovanović postavljen je za prvog upravnika Etnografskog instituta SAN. Na mestu upravnika Etnografskog instituta ostao je sve do svoje smrti 1957. god. Prof. dr Vojislav Radovanović umro je 26. aprila 1957. godine od raka u svojoj 64. godini. Sin prof. dr. Vojislava Radovanovića, profesor Univerziteta u Beogradu Milovan Radovanović, bio je predsednik Srpskog geografskog društva od 1986. do 1988. godine, a 1992. godine odlikovan je medaljom Jovan Cvijić.[4] Naučno delo U Glasniku Etnografskog muzeja u Beogradu, knj. XX objavljenom 1957. godine profesor Petar Š. Vlahović je prisećajući se naučnog dela svog preminulog kolege i prijatelja prof. Vojislava S. Radovanovića, napisao sledeće: Koliko god je bio plodan Radovanovićev društveni rad, još je plodnije njegovo naučno delo koje se može podeliti na četiri glavne grupe radova: geografski, istorijsko-geografski, antropogeografski i etnološki. Njegovo prvo značajno delo, doktorska disertacija „Tikveš i Rajec ` (Srpski etnografski zbornik knjiga XXIX, Naselja i poreklo stanovništva 17, Beograd 1924), započeta pod rukovodstvom Jevta Dedijera i Cvijića 1914. godine, predstavlja jedinstvenu antropogeografsku studiju kako u našoj tako i u svetskoj nauci. Ovim i kasnijim radovima stvorio je Radovanović nove naučne vidike i podigao Cvijićevu antropogeogrfsku školu na najviši stepen (Borba, Beograd, od 28. IV 1957. godine). Za punih 45 godina naučnog rada on je najdoslednije među Cvijićevim učenicima nastavljao i razvijao metode svoga profesora. Radovanović je posvetio nekoliko članaka seni svoga profesora Cvijića, trudeći se da kroz njih prikaže značaj Cvijićeve škole u proučavanju naših naroda. U članku „Jovan Cvijić i njegov naučni rad u Južnoj Srbiji“ (Beograd, (1927). str. 13) izložio je Cvijićeve napore na proučavanju Makedonije i zapažanja o svim etnološkim problemima te geografske celine. Iste godine (1927) na Drugom kongresu slovenskih geografa i etnologa u Poljskoj održao je predavanje pod naslovom „Jovan Cvijić i srpska antropogeografska škola“ (Beograd (1927). str. 10) u kome izlaže istorijat ove škole i rezultate koje je ona postigla. U radu „Nacionalni zavet Jovana Cvijića“ (Biblioteka „Život i rad“, Beograd 1929, st. 27) pisac iznosi kakav je bio i koliki značaj ima moralni i intelektualni lik Jovana Cvijića i do kakvih je on konstatacija došao, kao: da je naše nacionalno samopouzdanje i snaga našeg duha neizmerna, da se različitim seobama i imigracijama, socijalnim prilagođavanjima i različitim etnobiološkim procesima došlo do stvaranja jedinstvenog južnoslovenskog narodnog duha, jer su s doseljenicima donete i stvorene nove navike i običaji, dubok i snažan folklor. Iz tih procesa se stvaraju osnovi južnoslovenskog narodnog, nacionalnog i državnog jedinstva. Nastaje južnoslovenska civilizacija. Radovanović je najzad dao monografsku sintezu „Jovan Cvijić“ (Glasnik Etnografskog instituta SAN, II-III za 1953-54 g., Beograd (1957). str. 1-66). Ova sveobuhvatna studija o velikom naučniku i Radovanovićevom idealu predstavlja sintezu svega dosad rečenoga i napisanoga. Radovanović nije samo opisivao rezltate Cvijićeve škole i ukazivao na njih, već ih je, idući stopama svoga učitelja i profesora, na delu unapređivao. Radom „Problemi antropogeografskih ispitivanja Južne Srbije“ (Zb. radovan na III kongresu slovenskih geografa i etnografa u Jugoslaviji 1930, Beograd (1932). str. 25-34) izloženo je sve dotada ispitano u Makedoniji. Značajna je i studija „Jugoslavija, geografski položaj, unutrašnje i spoljnje veze“ (Glasnik Etnografskog instituta SAN II-III, Beograd (1957). str. 115-146), u kojoj su između ostalog određene sve važnije antropogeografske karakteristike naše zemlje. Ovoj grupi pripadaju još neki Radovanovićevi radovi opštijeg značaja od kojih se posebno može izdvojiti rad pod naslovom „Stanovništvo zemlje danas i za poslednja tri stoleća“ (Gl. Etnografskog instituta SAN I, Beograd (1952). str. 355-371) koji sadrži statističke podatke o prirastu stanovništva na osnovu kojih pisac utvrđuje migracione pravce i strujanja međukontinentalnih razmera. Takođe se osvrće na prirast stanovništva zemlje u budućnosti, ako bi bili normalni uslovi priraštaja kao i u minuloj deceniji između dva svetska rata. U jednoj od prvih svojih čisto etnoloških rasprava „Kult prostonarodnih crkvenih ktitora u Južnoj Srbiji“ (Glasnik Skopskog naučnog društva III, Skoplje (1927). str. 99-104) ukazuje na značaj predstavljanja crkvenih ktitora sa čijih se slika, pošto su najčešće predstavljeni s porodicama, može proučavati naša plemenska i vlasteoska nošnja, koja još nije proučena u celini. Takođe je značajan prilog „O narodnoj hrani u Marijovu“ (Gl. Geograf. društva sv XIV, Beograd 1928, 131-137) u kojem raspravlja o ishrani stanovništva ove planinske oblasti pa se zadržava uglavnom na hrastovim zabranima i hlebu od žira koji se onde jeo u izuzetnim prilikama. Naučni rad prof. Radovanovića pod naslovom „Narodna predanja o ubijanju starih ljudi, geografsko-etnografska poređenja“ (Glasnik Skopskog naučnog društva knj. VII-VIII, Skoplje 1929-30. str. 309-346) predstavlja jedinstveno delo u našoj naučnoj literaturi. Ova uporedna geografsko-etnografska naučna studija utvrđuje geografsko rasprostranjenje, vrste i varijetete narodnih tradicija o ovoj nekadašnjoj, davno izumrloj pojavi u narodnom pravnom i religioznom običajnom životu kod Južnih Slovena. Najveći deo svojih ispitivanja Radovanović je posvetio Marijovu. Otuda je nastala i njegova poznata zbirka „Mariovci u pesmi, priči i šali“ (Zbornik za etnografiju i folklor Južne Srbije i susednih oblasti I, Skoplje (1931). str. 65-231) gde je pored obilate građe dat i solidan registar, beleške o kazivačima i zapažanja o nastajanju pojedinih vrsta narodnih umotvorina u ovome kraju. U ovoj grupi radova nalazi se i naučna studija „Narodna nošnja u Marijovu“ sa 52 slike u tekstu (iz Glasnika Skopskog naučnog društva sv. XIV i XV, Skoplje 1935, str 153) koja predstavlja dosad najbolju studiju te vrste u južnoslovenskoj etnološkoj literaturi uopšte. `Sveta Zlata Meglenska, južnosrbijanski kult devojke narodne mučenice“ (Spomenica srpsko-pravoslavnog sabornog hrama svete Bogorodice u Skoplju 1835- (1935). str. 329-336) objašnjava kako je u narodu nastao kult mučeništva iz kosovske tragedije, te da je on nadahnuo likovima svojih junaka najbrojnija dela našeg narodnog i umetničkog stvaralaštva. `Markov megdan s Musom - kult narodnog heroja zaštitnika sirotinje raje“ (Gl. Etnografskog instituta SAN I, Beograd 1952, str 213-256) jedinstvena je i originalna po koncepciji studija u našoj etnološkoj literaturi. Kult Marka Kraljevića izazvao je i umetničko predstavljanje njegova lika po seoskim crkvama. Jedan primer navodi pisac iz okoline Bitolja. Ta kompozicija prikazuje Markov megdan s Musom. Bilo bi možda jednostrano ako ne ukažemo na još jedan momenat koji karakteriše Radovanovićev etnološki rad. On je bio ne samo savestan istraživač i teoretičar pojava iz narodnog života, već je s istim žarom radio i na muzejskoj problematici. Ilustracije radi pomenućemo članak „Naše staro oružje“ (preštampano iz Južnog pregleda II, sv. 7, Skoplje (1928). str. 6) u kome raspravlja kako i kakve podatke treba prikupljati o našem narodnom oružju i kako bi trebalo klasirati kolekcije ove vrste po muzejima. Radovanović je pored saradnje na Enciklopediji St. Stanojevića, za koju je obradio niz geografskih termina i etnoloških naziva, uređivao razne etnološke publikacije, a posle Drugog svetskog rata i sva izdanja Etnografskog instituta Srpske akademije nauka. Taj posao nije bio ni mali ni lak. Ali ga je Radovanović prihvatao sa ljubavlju, unoseći se u finese, čak do pred samu smrt, pa i onda kad je ležao na bolesničkoj postelji s koje više nije ustao. On je i tim svojim radom vidno zadužio etnološku nauku. Pet knjiga „Naselja“, tri knjige „Narodnog života i običaja“, tri knjige „Rasprave i građa“, dva Zbornika radova, tri velika Glasnika instituta, dve posebne publikacije i 6 knjiga u ediciji „Posebna izdanja Etnografskog instituta“, najbolji su svedoci njegova neumornog zalaganja i na tom polju.

Monografija `Gruža i gružani u srpskoj istoriji` sveobuhvatan je prikaz istorijskih prilika u Gruži počevši od praistorije do današnjih dana. Enciklopedijski format 33x23 cm tvrd povez, šiveno koncem i lepljeno papir 150 gr mat kunstdruk štmpa pun kolor 4/4 ćirilično pismo 470 strana autor: Saša Zarić recenzija: Borisav Čeliković osvrt: dr Nemanja Dević pogovor: Slobodan Ćirović izdanje 2022. Autorski primerak О „ГРУЖИ И ГРУЖАНИМА У СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ“ Маниром искусног истраживача доноси критички апарат, у којем даје библиографске податке за дела која је користио при писању књиге, са евидентирањем страница, што чини његов текст проверљивим. Заиста број књига које је ишчитавао је импресиван и за сваку похвалу. Није се задовољавао једним извором за појединачне догађаје, већ је користио све који су му били у знању и све их цитирао. Важно је што су извори на латинском, мађарском и немачком језику, које је посредно користио, евидентирани, чиме је на њих указао будућим истраживачима Груже. Такође треба истаћи да не наступа као компилатор већ да о сваком догађају и личностима има сопствено врло издиференцирано мишљење. Субјективност у појединим ставовима које има није наметљива и искључива, пошто она долази након свих изнетих чињеница, тако да се јасно указује да је то морални, етички или политички став писца. Често се за ауторе оваквих књига каже да се аутор њиховим писањем одужио свом завичају. Ја сматрам управо супротно од тога, запитаношћу, шта је овај човек Богу згрешио да је морао да потроши силно време, а време је новац, шта је све ускратио себи и својој породици, да би написао ову књигу и одужио се завичају. Зашто баш он, а не остали Гружани? Дакле, Саша Зарић, никоме није био ништа дужан, он је овом књигом задужио свој завичај, Гружу и Гружане од првог помена до данашњих дана, као и потомке који долазе и имају књигу из које могу сазнати ко су и шта су, какви су им били преци, да у њима проналазе узоре, али и оне на које не треба да се угледају. Ова књига је оставштина за будућност. Она споменик који је Саша Зарић подигао себи за живота, који време не може порушити. Ода прецима и наук потомцима. У Горњем Милановцу, на Крстовдан лета Господњег 2022. Борисав Челиковић Рукопис Саше Зарића Гружа и Гружани у српској историји видимо као успешан покушај развоја историјских истраживања у локалним срединама. Одељак који се тиче Другог светског рата је посебно значајан, разгранат и представља једно од централних места у књизи. Рађен је на основу сопственог истраживања и критичког вредновања доступне литературе, настале у широком распону од социјалистичке Југославије до наших дана. Сви приказани догађаји стављени су у шири историјски контекст, што је посебно значајно за разумевање једне епохе. Читаоцу су приказани јасно и хронолошки, од Априлског рата и окупације земље 1941, преко развоја покрета отпора и почетка грађанског рата, до војно-политичких околности које су довеле до револуције 1944. године. Поред свега тога, аутор се потрудио да описане догађаје прикаже у свој њиховој сложености, из више перспектива различитих идеологија и супротстављених војних организација... Сматрамо да је опис догађаја везаних за Други светски рат 1941‒1945. задовољавајући и да пружа добру основу за даља истраживања и обогаћивања историјског знања. Посебно су значајни поименични спискови жртава – поготово из редова побеђених у грађанском рату – који су састављени и систематизовани крајње педантно, одговорно и са адекватним пијететом према настрадалима. Статистика погинулих коју нам аутор пружа на крају текста биће врло корисна и за формирање коначне историјске оцене о Другом светском рату у Србији. Зато рукопис Саше Зарића позитивно вреднујемо, препоручујемо за објављивање и надамо се његовој адекватној рецепцији код читалачке публике у Гружи, али и далеко изван његовог завичаја. Др Немања Девић, научни сарадник Институт за савремену историју, Београд Доиста, било је потребно много времена и читања, али пре свега много храбрости, да би се започело са истраживањем, потом и са писањем монументалног дела, које чини ова књига… Из неписменог и мрачног отоманског вилајета рађала се национална свест о потреби народних учитеља, књиге и писмености, која ево са Зарићевом књигом досеже у дубоку историју. Његова књига, коначно, говори о Гружи и Гружанима у Другом светском рату, које са крупним и трајним последицама и данас достижу и дотичу наш живот, али говори на начин којим се о томе раније није смело говорити. У томе се открива сва пажња и љубав према свом народу. Најзад, може се аргументовано рећи да се књига Саше Зарића, после два века појавила као довршен племенити посао који су започињали претходни Гружани, писци гружанских хроника и увек бурне гружанске историје. Почетком прошлог века, 1909. године, Ђурђе Ђоровић, економ из Честина својој књизи је дао назив „Мало грађе за историју Груже“, као да је знао да ће се појавити неко да наследи, са много више грађе. Средином истог века Живадин Стефановић из Брестовца гружанског, човек који је у својим сељачким опанцима пре рата путовао Америку да се поздрави са Николом Теслом, објављује своју књигу „Гружа и Гружани“. Позива будућност да не заборави прошлост. И, ево, Саша Зарић из Радмиловића гружанских својом књигом „Гружа и Гружани у српској историји“ ступа из народа гружанског на велику сцену гружанских хроничара. књижевник Слободан Ћировић