SONJA UZELAC JELENA ARSIĆ - ZBIRKA TEKSTOVA ZA PREVODJENJE SA SRPSKOG JEZIKA NA NEMAČKI JEZIK SA OBJAŠNJENJIMA ZA DRUGU I ČETVRTU GODINU GERMANISTIKE RETKO IZDAVAČ. FILOLOŠKI FAKULTET BEOGRAD STRANA. NENUMERISANA, OKO 25O MEKOG POVEZA VELIKI FORMAT STANJE. VEOMA OČUVANA, KNJIGA KAO NA SLICI, OCENA. 4+ DOSTAVU PLAĆA KUPAC, ZAM GOM VEL

Naslov Spisi bečkih arhiva o Prvom srpskom ustanku. Knj. 4, Godina 1807 / od Alekse Ivića Vrsta građe knjiga Jezik srpski, nemački Godina 1938 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska kraljevska akademija, 1938 (Subotica : Gradska štamparija i knjigoveznica) Fizički opis XVI, 1124 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Ivić, Aleksa, 1881-1948 = Ivić, Aleksa, 1881-1948 Zbirka Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda / Srpska kraljevska akademija. Odeljenje 2, Spomenici na tuđim jezicima ; knj. 12 Izvori za istoriju Prvog srpskog ustanka, ISSN 0436-2578. knj. 4 ISBN (Broš.) Napomene Tekst na srp. i nem. jeziku Tekst ćir. i lat. Registar. Predmetne odrednice Prvi srpski ustanak -- 1807 -- Istorijska građa Odlično očuvana knjiga. id

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prilog proučavanju problema imena bogova Izdanje : Novi Sad : Tribina mladih 1972, XXIV + 87 strana U ovoj studiji Cassirer analizira neracionalne misaone procese koji čine kulturu. On pokazuje da ispod jezika i mita leži nesvjesna `gramatika` iskustva, čije kategorije i kanoni nisu oni logičke misli. On pokazuje da ta pralogička `logika` nije samo nerazvijeno stanje racionalnosti, već nešto bitno drugačije, i da ovaj arhaični način mišljenja još uvijek ima ogromnu Moć čak i nad našim najstrožim mišljenjem, u jeziku, poeziji i mitu. Autor analizira tako naizgled različite (ali povezane) fenomene kao što su metafizika Bhagavat Gite, melanezijski koncept Mane, Schellingova naturfilozofija, moderna poezija, staroegipatska religija i simbolička logika. On pokriva širok raspon materijala koji se prečesto zanemaruje u proučavanjima ljudske misli. Ovih šest eseja od velikog su interesa za studente filozofije ili filozofije znanosti, povjesničare ili antropologe. Također su prikladni za studente književnosti, bez obzira na ogroman naglasak koji se stavlja na `mit` u modernim književnim spekulacijama. Ova knjiga nije površna spekulacija nekog zajebanta, već prodorna studija jednog od najdubljih i najosjetljivijih filozofskih umova našeg vremena. Ernst Alfred Kasirer (/kɑːˈsɪərər, kə-/;[2][3][4] 28. jul 1874 – 13. april 1945) bio je nemački filozof. Obučen u neokantijskoj Мarburškoj školi, u početku je pratio svog mentora Hermana Kohena u pokušaju da pruži idealističku filozofiju nauke. Nakon Kohenove smrti, Kasirer je razvio teoriju simbolizma i iskoristio je da proširi fenomenologiju znanja u opštiju filozofiju kulture. Kasirer je bio jedan od vodećih zagovornika filozofskog idealizma 20. veka. Njegovo najpoznatije delo je Filozofija simboličkih oblika (1923–1929). Iako je njegov rad doživeo mešovit prijem nedugo nakon njegove smrti, novija gledišta je ukazala na Kasirerovu ulogu oštrog branioca moralnog idealizma doba prosvetiteljstva i uzroka liberalne demokratije u vreme kada je uspon fašizma učinio takvo zalaganje nepopularnim. Unutar međunarodne jevrejske zajednice, Kasirerov rad je takođe posmatran kao deo duge tradicije razmišljanja o etičkoj filozofiji.

Naslov Experimentum mundi : pitanje-kategorije izvlačenja i saznavanja-praksa / Ernst Bloh ; prevela Olga Kostrešević Vrsta/sadržaj type of material knjiga Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1980 (Subotica : Birografika) Ostali autori Kostrešević, Olga Kučinar, Zdravko, 1938- Fizički opis 270 str. ; 20 cm Zbirka Sazvežđa ; 68 Napomene Predgovor: Experimentum mundi - njegovo mesto u Blohovoj filozofiji / Zdravko Kučinar: str. 9-19. ISBN (Broš.) Predmetne odrednice Gnoseologija Ernst Bloh (nem. Ernst Bloch; Ludvigshafen, 8. jul 1885 — Tibingen, 4. avgust 1977) je bio nemački filozof, osnivač filozofije utopizma. Predmet Blohovih istraživanja bila je nada u utopijski bolji svet. Dela: Duh utopije Subjekt-objekt Nasljeđe ovog vremena Tomas Minzer kao teolog revolucije Sloboda i poredak Avicena i Aristotelova ljevica Princip nade Tragovi Ateizam u hrišćanstvu Tubingenski uvod u filozofiju

ZBORNIK STRUČNIH RADOVA Naslov Zbornik stručnih radova / Drugi kongres Svetske tamburaške asocijacije = Collection of proffessional papers / Second Convention of World Tamburitza Association = Sammelband der Facharbeiten / Zweite Kongress des Tamburica - Weltverbands = Sbornik specializirovannыh rabot / Drugoй kongress Mirovoй associacii tamburistov Autor - korporativno telo Kongres Svetske tamburaške asocijacije (2 ; 2015 ; Novi Sad) Vrsta građe zbornik Jezik srpski, engleski, nemački, ruski Godina 2016 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetska tamburaška asocijacija, 2016 (Novi Sad : Stylos group) Fizički opis 244 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Pejčić, Jovan, 1961- = Pejčić, Jovan, 1961- Adamov, Jovan, 1942- = Adamov, Jovan, 1942- ISBN 978-86-80488-00-4 (karton) Napomene Uporedo srp. tekst i engl., nem. i rus. prevod Prema podacima na str. 4, manifestacija je održana 25. i 26. juna 2015. u Novom Sadu u okviru Tamburica festa Tekst štampan dvostubačno Tiraž 300 Str. 240: Poštovani prijatelji / Jovan Pejčić, Jovan Adamov Dodatak: str. 241-244 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija uz većinu radova. Predmetne odrednice Tamburica -- Zbornici Odlično očuvana knjiga. zd

Dva tipa vere ; Problem čoveka / Martin Buber ; preveo s nemačkog Božidar Zec Dobro očuvana, nema pisanja. Jezik srpski Godina 2000 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zepter Book World, 2000 (Beograd : Zepter International) Fizički opis 198 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Zec, Božidar, prevodilac = Zec, Božidar, prevodilac Zbirka Biblioteka Slovo ; kolo 2 ISBN 86-7494-006-4 (broš.) Prevodi dela: 1. Zwei Glaubensweisen ; 2. Das Problem des Menschen Tiraž 1.000 Str. 197-198: Beleška o piscu / B. Z. [Božidar Zec] Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Judaizam Hrišćanstvo Filozofska antropologija Buber, Martin, 1878-1965

AUSCHWITZ faschistisches Vernichtungslager AUŠVIC,, Fašisticki logor istrebljenja u Aušvicu Auschwitz faschistisches Vernichtungslager Zweite,erweiterte und verbesserte Auflage Warszawa 1981. ISBN 82-223-1913-4 Bogato ilustrovana,221.strana,24.cm. Knjiga na nemačkom jeziku,, Knjiga je NOVA ---------------------------- 1v ili 10

UČENJE O NAUCI: J. G. Fihte Naslov Učenje o nauci : (1804) / J. G. Fihte ; s nemačkog preveo Drago Đurić Jedinstveni naslov Die Wissenschaftslehre. srpski jezik Ostali naslovi Učenje o nauci (1804) Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2007 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni glasnik, 2007 (Beograd : Glasnik) Fizički opis 235 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Đurić, Drago, 1961- = Đurić, Drago, 1961- Medicus, Fritz Zbirka Filozofska biblioteka ; [Službeni glasnik, Beograd] ISBN 978-86-7549-630-4 (broš.) Napomene Prevod dela: Die Wissenschaftslehre / Johann Gottlieb Fichte Tiraž 750 Str. 9-10: Predgovor priređivača / Fric Medikus (Fritz Medicus) Beleška prevodioca: str. 235 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Subjekt (filozofija) Ontologija Johan Gotlib Fihte (nem. Johann Gottlieb Fichte; Ramenau, 19. maj 1762 — Berlin, 27. januar 1814) jedan je od glavnih predstavnika nemačke klasične idealističke filozofije i najistaknutijih ličnosti nemačkog duhovnog života krajem 18. i početkom 19. veka. Fihteova filozofija masonstva predstavlja pokušaj da se sa stanovištva filozofije klasičnog nemačkog idealizma rasvetli i preuzme, odnosno iskoristi za vlastite svrhe, jedna u doba prosvetiteljstva i rane romantike uticajna i raširena, iako u to vreme ništa manje opskurna kultura tajnog društva, da se preko nje ostvari ideja čoveka kao svetskog građanina i da se na taj način izvrši uticaj na takozvano veliko ili javno društvo i na politiku. Fihte je odbacivao Kantov dualizam koji je kritikovao sa pozicije čistog subjektivnog idalizma pri čemu je negirao postojanje stvari, predmeta i materije van čoveka a istovremeno na osnovu svoje filozofije uzima apsolutno `ja` Odlično očuvana knjiga. fs

NA SRPSKOM FRONTU 1912.: Adolf Fišer Naslov Na srpskom frontu 1912. / Adolf Fišer ; priredio Miloš Jagodić ; preveo sa nemačkog jezika Milorad Sofronijević Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 2007 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zavod za udžbenike, 2007 (Beograd : Akademija) Fizički opis 141 str. : fotogr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Jagodić, Miloš, 1975- = Jagodić, Miloš, 1975- Jagodić, Miloš, 1975- = Jagodić, Miloš, 1975- Sofronijević, Milorad Zbirka Biblioteka `Dva stoleća` / Zavod za udžbenike, Beograd ; knj. 20 ISBN 978-86-17-14614-4 (karton) Napomene Izv. stv. nasl.: An der serbischen Front Tiraž 1.000 Str. 5-14: Predgovor / Miloš Jagodić Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Balkanski ratovi 1912-1913 -- Srbija -- U uspomenama Prvi balkanski rat 1912-1913 -- Srbija Odlično očuvana knjiga.

Nova, nekorišćena Autor - osoba Jinger, Ernst, 1895-1998 = Jünger, Ernst, 1895-1998 Naslov Radnik : sazdanost i vladavina / Ernst Jinger ; preveo s nemačkog Dalibor Muratović Jedinstveni naslov ǂDer ǂArbeiter. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2011 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Ukronija : Logos : Centar za konzervativne studije, 2011 (Užice : Grafičar) Fizički opis 262 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Đurković, Miša Muratović, Dalibor ISBN 978-86-84807-58-0 (Ukronija; karton sa omotom) 978-86-88409-09-4 (Logos) Napomene Prevod dela: Der Arbeiter / Ernst Jünger Tiraž 500 Str. 5-17: `Stari zavet` Ernsta Jingera / Miša Đurković. Predmetne odrednice Radnici Filozofija politike Činjenice da je Ernst Jinger predvideo planetarnu vladavinu tehnologije (u knjizi „Radnik“ 1932) i ujedinjenje Evrope kao zajednice budućnosti, svrstavaju ga danas u najznačajnije evropske mislioce. Razlog zbog kojeg je njegova misao bila godinama u senci navodno humanih evropskih ideja možemo tražiti u identičnim, povodom „slučaja Jinger“, izjavama Adolfa Hitlera i Bertolda Brehta. Naime, budući da je Jinger učestvovao u oba svetska rata (u prvom je sedam puta ranjen, u drugom je izgubio sina) i da je nosilac najvećeg nemačkog ratnog odlikovanja, Krsta za zasluge, uživao je visok vojni i politički ugled. Ali, kada je izašao njegov roman „Na mermernim liticama“, pred sam početak Drugog svetskog rata, mnogi su nacisti u tom romanu prepoznali, izvrnute ruglu, sebe i svoga vođu, i insistirali su kod firera da Jinger bude likvidiran. Ceneći njegove ratne zasluge, Hitler je odmahnuo: „Ostavite Jingera na miru!“

Odlično stanje „Wort in der Zeit“ wurde im Jahr des Staatsvertrages gegründet und musste sein Erscheinen mit dem Ende der Großen Koalition 1966 einstellen. Dazwischen erfüllte es, durchaus im Einklang mit dem Bestreben des Herausgebers Rudolf Henz, die Rolle eines halböffentlichen Repräsentationsorgans für österreichische Literatur, wofür sie auch mit damals sonst noch kaum üblichen Subventionen bedacht wurde. Zwar sah Henz in der Förderung junger Schriftsteller(innen) eine der Aufgaben der Zeitschrift, dominiert wurden die Hefte aber von der älteren und mittleren Generation sowie der Fixierung eines österreichischen Kanons schon verstorbener und heute großteils wenig bekannter Schriftsteller. Diese wurden am Anfang der Hefte mit Handschriftenproben, Texten, Photographien und kurzen Essays vorgestellt. Erst mit dem Eintritt von Gerhard Fritsch in die Redaktion öffnete sich die Zeitschrift vermehrt jüngeren Autor(inn)en. Die Publikation von Texten Konrad Bayers und Gerhard Rühms führte allerdings 1964 zu entrüsteten Reaktionen. Sechs Briefe von damals prominenten Literaten wurden abgedruckt, doch Henz stellte sich - obwohl er selbst gegen den Abdruck der Texte opponiert hatte - hinter seinen Redakteur, zumal die Dominanz etablierter Schriftsteller und der Österreichischen Gesellschaft für Literatur unter Wolfgang Kraus auch in den Folgeheften gewahrt blieb. Nur dem Jubiläumsheft zum zehnjährigen Bestehen von „Wort in der Zeit“ kann eine Ausgewogenheit zwischen Tradition und Modernen zugesprochen werden. Als Gerhard Fritsch wegen Differenzen mit dem Stiasny-Verlag und – trotz gegenteiliger Behauptungen aller Protagonisten – auch seiner literarischen Linie, die Neuem neben dem Alten zumindest einen gewissen Raum geben wollte, gekündigt wurde, druckte „Wort in der Zeit“ ein Protestschreiben von zu großen Teilen auch heute noch namhaften Autor(inn)en ab. Der Ruin des Verlages setzte der Zeitschrift ein Ende, der Versuch einer Fortführung im Jahr 1966 mit zwar gleichem Titel, aber nun politischerer und andere Bereiche der Kunst mitumfassender Ausrichtung unter Humbert Fink währte nur 6 Ausgaben. Mit Literatur und Kritik erschien im selben Jahr jedoch schon jene Zeitschrift, in der wiederum Rudolf Henz und Gerhard Fritsch das Programm von „Wort in der Zeit“ mit etwas anderer Gewichtung fortsetzten. Untertitel Österreichische Literaturzeitschrift Herausgeber I.1-IX.12: Rudolf Henz X.1-XI.12:: Rudolf Henz und Gerhard Zerling XII.1-6: Humbert Fink und Gerhard Zerling Redakteure I.1-III.3: Schriftleitung: Hanns von Winter I.1-II.2, 9 u. Sonderheft: Für den Inhalt verantwortlich: Max Kortschak II.10-XI.9: Für den Inhalt verantwortlich: Wilhelm Setje-Eilers VI.1- XI.6: Redaktionelle Mitarbeit: Gerhard Fritsch (ab VIII.9: Redaktion) XI.7-XII.6: Redaktionelle Mitarbeit: Walter Zitzenbacher Ort: Verlag Graz, Wien: Stiasny Verlag AutorInnen H.C. Artmann, Otto Basil, Konrad Bayer, Thomas Bernhard, Felix Braun, Walter Buchebner, Christine Busta, Herbert Eisenreich, Gerhard Fritsch, Albert Paris Gütersloh, Rudolf Henz, Ernst Jandl, Wolfgang Kraus, Alexander Lernet-Holenia, Wieland Schmied, Ernst Schönwiese, Herbert Zand [mehr ...] ÜbersetzerInnen Milo Dor, Reinhard Federmann, Max Mell, Oskar Jan Tauschinski [mehr ...] Bildende KünstlerInnen Werner Berg, Albert Paris Gütersloh, Oskar Kokoschka, Fritz Wotruba [mehr ...] FotografInnen Otto Breicha, Tibor Hirsch [mehr ...] Redaktionssitz I.1-VIII.8: Keine Redaktionsadresse, nur Adressen von Henz (Zehenthofgasse 30, 1190 Wien) und Winter (Ebendorferstraße 3, 1010 Wien) angegeben VIII.9-XI.6: Herrengasse 5, 1010 Wien Erscheinungsverlauf 1955: I.1-6 1956: II.1-12, Sonderheft 1957: III.1-12 1958: IV.1-12 1959: V.1-12 1960: VI.1-12 1961: VII.1-12 1962: VIII.1-12 1963: IX.1-12, Doppelheft 8/9 1964: X.1-12, Doppelheft 7/8 1965: XI.1/2-12, Doppelheft 8/9 1966: XII.1-6 Erscheinungsweise Monatlich Druck Heinrich Stiasnys Söhne, Annenstr. 65 Vertrieb / Verkauf „Die Zeitschrift „Wort in der Zeit“ ist in allen Buchhandlungen erhältlich. Sie kann auch außerhalb Österreichs ohne alle Devisenschwierigkeiten bezogen werden.“ (I.1, S.64) Auflage Siehe Wolfgang Hackl: Kein Bollwerk der alten Garde – keine Experimentierbude. Wort in der Zeit (1955-1965). Innsbruck: Universität 1988 (= Innsbrucker Beiträge zu Kulturwissenschaft. Germanistische Reihe. Band 35), S. 66. Format 8° Umfang 64 S. Preis I.1-II.12: S 8.- (DM 1.40, Sfr. 1.40), Jahresabonnement S 75.- (DM 12.50, Sfr. 12.50) III.1-V.12: S 12.- (DM 2.-, Sfr. 2.-), Jahresabonnement S 120.- (DM 20.-, Sfr. 20.-) VI.1-XI.12: S 18.- (DM 3.-, Sfr 3.-), Jahresabonnement S 180.- (DM 30.-, Sfr. 30.-) XII.1-12: S 25.- (DM 4.-, Sfr 4.-), Jahresabonnement S 240.- (DM 40.-, Sfr 40.-) Nachfolger Literatur und Kritik (seit 1966) Sonder- und Begleitpublikationen Sonderheft 1956: Südtirol (Schriftleitung: Oswald Sailer, Znacanistraße 5/1, Bozen) Inhaltliche Schwerpunkte Literatur Gattungen Lyrik, Prosa, dramatischer Text, Essay, Rezension Registernachweise Jeder Jahrgang enthält ein Jahrgangsregister. Detailiertes Register aller Hefte in: Wolfgang Hackl: Kein Bollwerk der alten Garde – keine Experimentierbude. Wort in der Zeit (1955-1965). Innsbruck: Universität 1988 (= Innsbrucker Beiträge zu Kulturwissenschaft. Germanistische Reihe. Band 35). Programmatische Äußerungen `Unsre Monatsschrift will allein der Dichtung dienen und nicht einer literarischen Gruppe oder Richtung. Wenn wir noch dazu die österreichische Dichtung voranstellen, dann mag unser Vorhaben noch kühner erscheinen. Dennoch empfinden wohl mit uns alle am Schrifttum interessierten Kreise den Mangel eines Organs, das, über reine Buchbesprechungen hinaus, die Dichtung in Österreich wertet und einordnet, soweit dies für Zeitgenossen überhaupt möglich ist. Während nämlich die Kritik in Österreich das ausländische Schrifttum mit großer Sorgfalt verfolgt, während es in österreichischen literarischen Kreisen zum guten Ton gehört, die wesentlichen Werke des Weltschrifttums der Gegenwart zu kennen und sich mit ihnen zu beschäftigen, gilt es umgekehrt ganz und gar nicht als ungezogen, vom österreichischen Schrifttum wenig oder nichts zu wissen. Daß dabei das fremdsprachige Ausland oft die literarischen Zusammenhänge zwischen dem alten und dem neuen Österreich nicht begreift und etwa Rainer Maria Rilke und Franz Kafka zu Tschechoslowaken oder Ödön von Horvath zu einem Ungarn stempelt, unterstreicht nur diese Behauptung. Wir wollen diese Fehlmeinungen ebensowenig nachtragen, wie den Ausspruch eines sehr prominenten deutschen Literaturkritikers, der seinen Vortrag in Wien vor den Vertretern des geistigen Österreich mit den Worten begann: `Meine Herren, ich sehe Sie nicht, ich kenne ihr Gesicht nicht.` Dieses Gesicht zu zeichnen, ist unsere Aufgabe. Wie soll es auch der Nachbar kennen, wenn wir es verhüllen, wenn wir vor allem das Schaffen der mittleren Generation, das im Kampf der Stile und Experimente und im Reklamewirbel einer sensationellen Reportageliteratur an den Rand gedrückt wurde, verschweigen. Nun, dieser Kampf ebbt heute ab. Auch im Bereich der Wortkunst klären sich die Dinge, und es ist an der Zeit, auch bei Experimenten das Wesentliche von der Konfektion, das Echte vom geschickten Machwerk zu scheiden. Wenn wir aber in unserer neuen Zeitschrift Österreich in den Mittelpunkt stellen, dann wollen wir uns damit weder einengen noch absondern. Wenn wir Österreich sagen, dann denken wir geistigg Europa mit, so wie wir es seit Jahrhunderten gewohnt sind. [...] Daß wir in `Wort und Zeit` sowohl bei den Gesamtdarstellungen einzelner Autoren als auch im kritischen Teil vor allem jenen Werken nachspüren werden, in denen unsere Zeit Gestalt und Form wird, ist genau so verständlich, wie daß wir dem literarischen Nachwuchs unsere besondere Aufmerksamkeit widmen werden, wobei es gleichgültig ist, ob das echte Talent aus dieser oder jener Gruppe kommt.` Rudolf Henz: Vorwort des Herausgebers. WidZ I.1, S. 1f. Gestaltung Beispiele Standorte (Auswahl) ÖNB (858.080-B.Neu-Per), UBK, UBS, UBLT, UBW, UBW FBG Literatur DLZ S. 830-835. Stefan Alker: Das Andere nicht zu kurz kommen lassen. Werk und Wirken von Gerhard Fritsch. Wien: Braumüller 2007, S. 118-124. Karl-Heinz Bohrer: Die besondere Leistung Österreichs. In: Die Welt vom 4. März 1965. Br.: Tabus. In: Frankfurter Allgemeine Zeitung vom 12. Januar 1967. Gerhard Fritsch: Nachruf auf eine Zeitschrift. In: Literatur und Kritik 1 (1966), H. 1, S. 54f. Wolfgang Hackl: Kein Bollwerk der alten Garde – keine Experimentierbude. Wort in der Zeit (1955-1965). Innsbruck: Universität 1988 (=Innsbrucker Beiträge zu Kulturwissenschaft. Germanistische Reihe. Band 35). Wolfgang Hackl: „Kollegial bis zur Selbstverleugnung“. Gerhard Fritsch als Redakteur und Herausgeber von Literaturzeitschriften. In: Stefan Alker, Andreas Brandtner (Hg.): Gerhard Fritsch, Schriftsteller in Österreich: Wien Sonderzahl 2005, S. 205-223. Rudolf Henz: Von `Wort in der Zeit` zu `Literatur und Kritik`. In: Literatur und Kritik 15 (1980), S. 625f. Rudolf Henz: Wort in der Zeit. In: Akzente 10 (1963), S. 74f. Renate Langer: 30 Jahre „Literatur und Kritik“. Salzburg: Otto Müller Verlag 1996 (= Sonderband von Literatur und Kritik), S. 5f. Adelbert Muhr: Die graue Eminenz der Avantgarde. Zu Otto Basils 60. Geburtstag am 24. Dezember 1961. In: Wort in der Zeit 7 (1961), H. 12, S. 10-17. Hans F. Prokop: Österreichische literarische Zeitschriften 1945-1970. In: Literatur und Kritik (1970) H. 50, S. 630. Rudolf Rathei: `Literatur und Kritik`, `Wort in der Zeit`. In: Neue Wege 22 (1966), H. 215, S. 34. Wendelin Schmidt-Dengler: Bruchlinien. Vorlesungen zur österreichischen Literatur 1945-1990. Salzburg, Wien: Residenz 1995, S. 101-109. H[ilde] Sp[iel]: Eine neue Zeitschrift in Österreich. In: Frankfurter Allgemeine Zeitung vom 8. Februar 1966. Hilde Spiel: Gegen Österreichs Verkropfung. In: Frankfurter Allgemeine Zeitung vom 18. April 1966. Hilde Spiel: Österreichs Bart. In: Frankfurter Allgemeine Zeitung vom 19. Februar 1965, S. 32. Hilde Spiel: Die österreichische Literatur nach 1945. Eine Einführung. In: Dies. (Hg.): Die zeitgenössische Literatur Österreichs. Zürich, München: Kindler 1976 (= Kindlers Literaturgeschichte der Gegenwart), S. 78f. Friedrich Torberg: Worte, Texte und Zeichen in der Zeit. In: Forum 3 (1956), H. 28, S. 151. Eleonore Zlabinger: Literarische Zeitschriften in Österreich 1945-1964. Innsbruck: Hausarbeit 1965, S. 65-68. [anonym]: Zur österreichischen Literatur und `Wort in der Zeit`. In: Wort in der Zeit [11] (1965), H. 1/2, S. 4-35. Tags: Austrijska knjizevnost Tomas Bernahrd Robert Muzil Na nemackom jeziku Moderna proza

HIMLEROV VELIKI PLAN: Heder Pringl Naslov Himlerov veliki plan : Himlerovi naučnici i Holokaust / Heder Pringl ; [sa engleskog preveo Vladan Stojanović] Jedinstveni naslov The Master Plan. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2006 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : PS-Editor-IP, 2006 (Beograd : Plavo slovo) Fizički opis 420 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Vladan, 1964- = Stojanović, Vladan, 1964- ISBN 86-7878-026-6 (broš.) 978-86-7878-026-4 Napomene Prevod dela: The Master Plan / Heather Pringle Tiraž 1.000 Beleške: str. 287-386 Pregled najpoznatijih ličnosti: str. 387-391 Izvori: str. 392-395 Bibliografija: str. 396-415. Predmetne odrednice Nemci -- Poreklo Rasizam -- Nemačka -- 1935-1945 Nacionalsocijalizam Nemačka -- Istorija -- 1935-1945 Godine 1935. Hajnrih Himler, jedan od najmoćnijih članova Hitlerovog unutrašnjeg kruga, osniva Anenerbe - istraživački institut sa zadatkom da proizvede arheološke dokaze u političke svrhe. Himler se dao na posao regrutujući bizarnu mešavinu avanturista, mistika i uglednih naučnika sa zadatkom preoblikovanja ljudske istorije. On je, uprkos ratu i ekonomskim teškoćama, organizovao i finansirao ove skupe i vremenski zahtevne poduhvate, duboko uveren da praistorija vapi za ozbiljnom revizijom. Glavnokomandujući SS-a i arhitekt nacističkih logora smrti bio je ubeđen da arheolozi već dugo ignorišu dostignuća prvobitne rase plavokosih, plavookih osvajača - Arijevaca. Himler je verovao da su nemački preci evoluirali u ledenim prostranstvima Arktika, gde su vladali kao nepobediva rasa gospodara. Tvrdio je da je prvobitna arijevska krv opstala samo na nekim, izolovanim delovima globusa. Pronalaženje Arijevaca i eliminacija svih ostalih postaće kamen temeljac nacističke doktrine. Heder Pringl se poduhvatila opsežnog istraživanja slikajući ubedljiv portret instituta Anenerbe i njegove uloge u Holokaustu. Predstavila nam je nemačke naučnike i stručnjake koji su dozvolili da njihov rad posluži za opravdavanje istrebljenja, kombinujući napet stil pripovedanja sa jezivim istorijskim detaljima. Veliki plan predstavlja izuzetnu priču o obmani i preterivanju, o složenim naučnim i političkim zloupotrebama na globalnom nivou. Odlično očuvana knjiga.

Tvrd povez, br.strana 240, Hamburg 1969 god. Autor - Rolf Schwarz Stanje - vrlo dobro 4+ (veoma dobro ocuvana, delimicno podvlacena imena igraca u naslovu partije) HANDBUCH DER SCHACH-EROFFNUNGEN 1.e4-d5 Skandinavisch 1.e4-d6 Jugoslawisch Ausfuhrliche Theorie mit 150 Partien Skandinavska odbrana i Jugoslovenska (Pirceva) odbrana Autor prikazuje sve varijante ovih odbrana na primerima Teorije i Prakse, ilustrovano sa ukupno 150 sahovskih partija rasporedjenih po prikazanim varijantama Tekst, komentari i objasnjenja su na nemackom jeziku, a notacija partija je ok, sve je lako za pregled i analizu. Dijagrami uredni i pregledni Autor daje najbolji izbor starih partija Skandinavske i Pirceve odbrane! za sahiste, ljubitelje saha i kolekcionare odgovaram na pitanja ako ih bude bilo

U dobrom stanju Dokumenti iz istorije Jugoslavije. T. 4 Saopštenja, odluke i spiskovi pripadnika okupacionih snaga Nemačke i Mađarske koje je Državna komisija proglasila za ratne zločince i spiskovi lica koje je komisija Ujedinjenih nacija proglasila za ratne zločince ili osumnjičila za zločine izvršene u Jugoslavije. / [prikupila i objavila] Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača iz Drugog svetskog rata ; priredili Miodrag Đ. Zečević i Jovan P. Popović Jezik srpski Godina 2000 Beograd : Arhiv Jugoslavije : Printer komerc, 2000 (Beograd : Printer komerc) Fizički opis 959 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Zečević, Miodrag, 1930-2015 = Zečević, Miodrag, 1930-2015 Zečević, Miodrag, 1930-2015 = Zečević, Miodrag, 1930-2015 Popović, Jovan P., 1939- = Popović, Jovan P., 1939- Popović, Jovan P., 1939- = Popović, Jovan P., 1939- Drugi autori - korporacija Jugoslavija (SR). Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača iz Drugog svetskog rata Napomene Tiraž 500 Str. 7-15: Predgovor / priređivači Registri. Predmetne odrednice Jugoslavija. Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača iz Drugog svetskog rata -- Istorijska građa Ratni zločini -- Drugi svetski rat 1939-1945 -- Jugoslavija -- Istorijska građa Ratni zločinci -- Drugi svetski rat 1939-1945

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat ! Sa francuskom revolucijom 1789. započinje jedno novo razdoblje u istoriji evropske civilizacije, sa romantizmom jedno novo razdoblje u istoriji evropske književnosti, a sa marksizmom novo razdoblje u istoriji pogleda na svet. »Romantizam i marksizam su izvršili velika antropološka otkrića. Oni su otkrili nove kontinente koji se prostiru u čovekovoj unutrašnjosti i unutar sveta. Otkrića romantizma i marksizma su, razume se, različita, i njihove se metode veoma razlikuju. Ali zajedničko im je uverenje da život treba da bude aktivan izbor, da čovek formira sebe i svoje misli u akciji, da revolucija shvaćena kao neprestani projekt okrenut budućnosti određuje saznajni i emocionalni horizont savremene epohe.« Studije Marije Janjion sabrane u ovoj knjizi istražuju složenu oblast preplitanja književnosti, filozofije i (najopštije rečeno) pogleda na svet moderne epohe. Sa velikom erudicijom i zavidnom pronicljivošću, ona istražuje na koji način i književnost i filozofija i ono što danas nazivamo »naukama o čoveku« sarađuju u stvaranju moderne ideje čoveka i njegove sudbine. Marija Janjion ume da u različitim disciplinama i oblastima ljudskog stvaranja otkrije zajedničku osnovnu ideju i da prati sve transformacije koje ona trpi na svom putu od umetnosti do filozofije, i obratno. Time ova knjiga prelazi relativno uske granice književnoistorijskih studija i postaje jedno od važnih dela koie istražuju najpresudnije ideje našeg vremena. Sadržaj: I TRAGICNO 1. Filozofska teorija tragičnog 2. Tragedija i hermeneutika 3. Tragična Hegelova dijalektika 4. Marksov i Ničeov Prometej 5. Frojdov Edip 6. Od tragedije do apsurda 7. Kako je moguća romantična tragedija 8. Savremena tragedija istorije II POGLEDI NA SVET 1. Marksova sociologija saznanja 2. Ideologije 3. Tajne fetišizma 4. Jezik, robe, znakovi, promena 5. Altise: neprihvatanje istorizma 6. Diltajeva teorija pogleda na svet 7. Razumevanje 8. Komprehensivne humanističke nauke i marksizam 9. „Sociologija književnih formi” III PRIRODA Priroda IV RAZBOJNICI I VAMPIRI 1. „Noćni i grobni pesnici” 2. Nemački „demonski ekran” 3. Vlast i hipnoza 4. Nadrealizam kao zamena romantizma 5. Kain i Lucifer 6. Prevrtljivi Prometej 7. Senka božanskog markiza 8. Zločini ljubavi ili dvosmislenost erotizma 9. Gotski fantomi 10. Vratiti ključeve hodnika snova Beleška o piscu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 — Beč, 7. februar 1864) je bio srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika.[1] Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka.[2] `Rođen u vrijeme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vrijeme junačko`.[3] Stekao je i nekoliko počasnih doktorata.[4] Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Nekadašnja zgrada Velike škole u Beogradu, danas Vukov i Dositejev muzej. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda.[5] Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti.[6] Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`.[7] Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba.[8] Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Vukov grob ispred Saborne crkve u Beogradu Korice Srpskog rječnika iz 1818. Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Izgled slova ђ je prihvatio od Lukijana Mušickog, џ je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ћ iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Njima je dodao jedno iz latinice: Ј ј I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sljedeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Izgled Vuka St. Karadžića u vreme rada na zakoniku i slanja čuvenog pisma „od pet tabaka“ knezu Milošu (ulje na platnu Dimitrija Lektarija 1832, Narodni muzej u Beogradu) Vuk Karadžić, litografija Jozefa Krihubera. Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanje pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista.[9] Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijalnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je staroslovenski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ [a] Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobjeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lignvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pjesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobjede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena djela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Djelo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „ SVJEDODžBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod `Novog zavjeta` na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović ” [10] Sakupljanje narodnih umotvorina Značke učesnika radne akcije izgradnja Vukovog puta od Vukove kuće do manastira Tronoše Spomenik Vuku na ulasku u selo Jalovik Spomenik Vuku u Valjevu Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853. u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad Bista Vuka Karadžića ispred škole u Beogradu Bista Vuka Karadžića u Kladovu U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se očitovalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vukov spomenik u Beogradu Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. (Karadžić, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII, Prosveta, Beograd 1972.) Nagrade Vukov spomenik u dvorištu Narodne biblioteke u Nišu Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana Berlinske, Bečke, Petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu..., odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja i Ruske akademije nauka. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba

LEXIKON DER TRAUMSYMBOLE Autor: Hanns Kurth Izdavač: Ariston Verlag, Genf 1977. Tvrd povez, 322 stranice, 23x16cm Tekst na nemačkom jeziku Dobro očuvano (omot iskrzan) - Leksikon simbola snova, sanovnik 2300 termina, 6250 tumačenja simbola - `Snovi su simbolične implementacije mentalnih iskustava tokom spavanja. Podsvesni impulsi, koji su potisnuti logikom našeg budnog dnevnog uma, guraju na površinu i teraju nas da doživljavamo čudne stvari. Ponekad su naši snovi strašni i teški, ponekad fantastično šareni i ugodni. Snovi nisu pene, odražavaju nedokučivu dubinu vlastitog ja. Proces sanjanja počinje kada se naš um, koji se povinuje zakonima dana, zaustavi ili bolje rečeno isključi. To se događa u našem snu, gde se svest, naš odnos prema stvarnosti, menja dok mašta postaje življa i življa. Jezik snova sledi svoje zakone. To je simbolički jezik koji postaje razumljiv tek kada se dekodira. Uz opšti uvod u fiziološke procese spavanja i sanjanja, trajanje, merljivost i klasifikaciju snova u različite grupe s brojnim primerima snova, ova knjiga po prvi put nudi sveobuhvatan leksički rezime većine simbola snova. Ova knjiga je nezaobilazna referenca za psihologe, edukatore i doktore, ali i za zainteresovane laike koji mogu protumačiti vlastite snove uz pomoć ovog leksikona simbola. Narodi drevnih kultura, kao što su Egipćani, Babilonci, Kinezi i Arapi, već su se bavili umećem tumačenja snova i pokušavali su dešifrovati duboko značenje tajanstvenog jezika snova. Od kada je Sigmund Frojd osnovao moderno istraživanje snova, mnogi ugledni naučnici ponovo su se ozbiljno zainteresovali za fenomen snova.` Inhalt: Erster Teil: TRÄUME UND TRAUMSPRACHE Allgemeine Einführung Fragebogen zur Traumdeutung Zweiter Teil: TRAUMANALYSEN 1. Geburtsträume. 2. Frühkindliche Traumata 3. Drachen- und Tierträume 4. Hexen- und Gespensterträume 5. Reinkarnationsträume 6. Schneideträume 7. Flug- und Fallträume 8. Träume an der Scheinschwelle der Wirklichkeit 9. Warnträume - die Krankheiten ankünden 10. Träume von Erfindungen 11. Wahrträume - die Zukünftiges vorwegnehmen 12. Wunschträume als Verdrängungs- und Entlastungsträume 13. Aggressions- und Verfolgungsträu 14. Träume von Toten und vom Tod 15. Farb- und Musikträume Dritter Teil: VERZEICHNIS DER TRAUMSYMBOLE nach Stichwörtern alphabetisch geordnet von A bis Z II3

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Stenografija: (grafički sistem), potpun tečaj za škole, kurseve i samouke Stenografija (od grčki: στενός — usko/zatvoreno i grčki: γραφή — pisanje) skraćeno je pisanje koje povećava brzinu i jednostavnost pisanja u poređenju sa uobičajenim načinom pisanja jezika, što može uključivati jednostavne skraćenice, ali i posebne simbole. Alternativni nazivi Alternativni nazivi su brahigrafija (grčki: βραχύς — kratko)[1] i tahigrafija (grčki: ταχύς — brzo),[2] u zavisnosti od toga da li je cilj skraćivanje ili ubrzavanje pisanja. Posrbljeni nazivi bi bili uskopis, kratkopis i brzopis, a stenografija u najširem smislu podrazumeva i korišćenje skraćenica i rukopisa koji omogućava veliku brzinu pisanja.[3] Upotreba Obično se koristi u sudnici, ali se može koristiti i za beleženje sastanaka ili sličnih dešavanja. U početku, stenografija je predstavljala samo skraćeno beleženje na papiru. Kasnije, glavni intrument postao je pisaća mašina. Polako je smenjuju diktafoni i naprednije mašine za snimanje zvuka.[4] Grbelsbergerova stenografija, nazvana za njegovog tvorca, predstavlja oblik stenograma koja je ranije bila uobičajena u Nemačkoj i Austriji. Created c. 1817. godine, Franz Ksaver Gabelsberger, prvi put je bio potpuno opisan u udžbeniku Anleitung zur deutschen Redezeichenkunst oder Stenographie iz 1834. godine i brzo se upotrebljava. Grbelsbergerova stenografija ima punu abecedu sa znakovima za saglasnike i samoglasnike. Konzonantni znaci su napravljeni pojednostavljivanjem karakteristika kurzivnih latinskih slova. Znaci samoglasnika se koriste uglavnom kada samoglasnik stoji na početku ili na kraju reči. Samoglasnici u sredini reči predstavljeni su simbolično, uglavnom promjenom položaja i uticaja sljedećih saglasnih znakova. Suprotno praksi u mnogim engleskim stenografskim sistemima (npr. Pitman Shorthand), samoglasnici nikada nisu u potpunosti izostavljeni. Većina nemačkih stenografskih sistema objavljenih nakon 1834, na kraju se zasnivaju na Gabelbergerovom sistemu. Moderna nemačka skraćenica, Deutsche Einheitskurzschrift, zadržava većinu saglasnih znakova Gabelsbergerove abecede, ali ima modifikovan sistem predstavljanja vokala. Grbelsbergerova stenografija usvojena je na veliki broj jezika i bila je naročito uspešna u Skandinaviji, slovanskim zemljama i Italiji. Od tada se pojavio niz stenografskih sistema koji se zasnivaju na grafičkim principima koje je postavio Gabelsberger.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Anica Savić Rebac (Novi Sad, 4. oktobar 1892 –– 7. oktobar 1953, Beograd) klasični filolog, helenist i filozof, pesnik, prevodilac i profesor Univerziteta u Beogradu. Klasičnu filologiju studirala u Beču, doktorski ispit položila na Univerzitetu u Beogradu. Kći je književnika Milana Savića. Potiče iz ugledne novosadske građanske porodice. Ponela je ime svoje babe Ane, ali se kasnije ustalilo ime Anica, kako se potpisivala i kako joj je stajalo u svim dokumentima. U Novom Sadu završila je srpsku osnovnu školu, srednjoškolski tečaj u Srpskoj pravoslavnoj višoj devojačkoj školi i Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju kao «privatna učenica». Maturirala je juna 1909., o čemu joj je izdana Gimnazijska svedožba zrelosti 18. decembra 1909. Bila je jedina djevojka u svojoj generaciji gimnazista. Zarana je ovladala modernim i klasičnim jezicima. Prvi prevod objavljuje s 13 godina u Brankovu kolu avgusta 1905. («Noćni prizor kod Rima», odlomak Bajronova speva «Manfred»). Nadahnuta antičkim junakinjama, 1906. u đačkoj beležnici zapisuje i svoje prve tri poetske drame. Upisuje se na studij klasične filologije na Univerzitetu u Beču 1910. godine. Za njom se u Beč sele i roditelji. Studirala je kod profesora Ludviga Radermahera, s kojim je do kraja ostala u prepisci. Tokom studija, često je putovala s porodicom po Evropi, najčešće po planinskim i morskim krajevima, gde su rado posećivali male gradove i provodili mesece. Akademske 1913/1914. apsolvirala je klasičnu filologiju, a s početkom Prvog svjetskog rata, Savići se vraćaju u Novi Sad. Četiri ratne godine Anica provodi u Novom Sadu, onemogućena da se bavi naučnim radom, ali zato predana čitanju grčkih i rimskih pisaca. Iako je u Beču već odslušala osam semestara, u Beogradu je morala upisati još dva da bi stekla pravo na diplomiranje. Diplomski ispit na beogradskom Filozofskom fakultetu polagala je od 28. do 30. juna 1920. godine (Klasični jezici s književnostima, Istorija starog veka, Arheologija, Nemački jezik s književnošću) i tako diplomirala. Dvadesetih godina prijavila je doktorski rad kod Bogdana Popovića o gramatičkoj psihologiji u Šekspira, ali je, po svemu sudeći, od toga brzo odustala. Suplent Novosadske državne ženske gimnazije postala je 1920. U Beograd prelazi 1922. Tih godina u društvu je s Milošem Crnjanskim, Todorom Manojlovićem, Isidorom Sekulić, Ivom Andrićem, Stanislavom Vinaverom, Desankom Maksimović, Sibom Miličićem, Ksenijom Atanasijević i drugima. Sarađivala je u prvom posleratnom književnom časopisu «Dan», izažaju avangardnih težnja mladih pisaca koji su se stekli u Beogradu i Novom Sadu. Na leto, 25. jula 1921. udaje se u Novom Sadu za službenika Ministarstva vera Kraljevine SHS Hasana Repca, koji je sa srpskom vojskom prešao Albaniju i na Sorboni diplomirao orijentalne jezike 1918. U Beogradu Anica radi kao suplent u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji, a posle položenog profesorskog ispita 1924. kao profesor latinskog jezika. Tu ostaje do 1930., kada će se preseliti u Skoplje. U Beogradu je bila jedan od osnivača jugoslovenske grane Međunarodnog saveza univerzitetski obrazovanih žena i član njegova upravnog odbora. Bila je među prvim članovima prvog PEN centra u Jugoslaviji. U Skoplju radi kao profesor Ženske realne gimnazije, ali na poziv tamošnjeg filozofskog fakulteta počinje predavati latinski i grčki kao prva žena profesor toga fakulteta. Prvi put je penzionisana već 1932., te radi honorarno na fakultetu. U proleće 1933. vraćena je u aktivnu službu i postavljena na Veliku medresu kralja Aleksandra I. Neko vreme radi i na medresi i na fakultetu, ali u jesen 1933. ostavlja položaj honarnog nastavnika skopskog fakulteta zbog brojnih obaveza na medresi, onih oko izrade doktorske teze i zbog zdravlja. Na medresi je bila profesor grčkog, latinskog, nemačkog i francuskog sve do marta 1941., s prekidom od oktobra 1938. do marta 1939., kada je bila dodeljena Ženskoj realnoj gimnaziji u Novom Sadu. U Drugu mušku gimnaziju u Skoplju premeštena je 1. marta 1941., a već 2. juna u Žensku realnu gimnaziju u Nišu. Na dužnost nije stupila jer je odbila služiti pod okupacijom. Drugi put je penzionisana 6. decembra 1941. Od 1933. do 1936. bila je predsednica Udruženja univerzitetski obrazovanih žena u Skoplju. U Skoplju se 1936. prijavila na konkurs za izbor nastavnika u zvanje docenta Filozofskog fakulteta, ali nije izabrana. U proleće 1932. predala je doktorsku disertaciju «Predplatonska erotologija» Filozofskom fakultetu u Beogradu, koji ju je primio 21. oktobra 1932. Izveštaj su napisali Nikola Vulić, Veselin Čajkanović, Dragiša Đurić i Milan Budimir. Doktorski ispit položila je 25. oktobra 1932. i promovisana u doktora filozofije 18. februara 1933. od Veselina Čajkanovića. «Predplatonsku erotologiju» objavila je u Skoplju 1932. Posle Drugog svetskog rata izlazi više njenih studija posvećenih filozofiji u Njegoševu delu. Kao plod bavljenja Njegošem, ostao je prevod Luče mikrokozma na nemački, urađen za samo šest meseci. Za taj prevod dobila je mnoge pohvale nemačkih filologa, najviše zbog bogatog nemačkog jezika kojim je preveden taj spev. Potkraj boravka u Skoplju, 27. februara 1939. Anica i Hasan potvrđuju svoj građanski brak pred Sreskim šerijatskim sudom. U julu 1941. stižu u Srbiju, prvo u Trstenik, posle u Vrnjačku Banju. Zbog četničkih pretnji Hasanu, napuštaju Vrnjačku Banju u septembru 1943. i beže u Beograd s namerom da pređu u Bosnu i pridruže se partizanima. Ta zamisao je brzo propala. Još u prepisci s Tomasom Manom, Anica iskazuje divljenje za njegovu političku borbu protiv fašizma. Kraj Drugog svetskog rata Anica je s mužem dočekala u Beogradu. U martu 1945. postavljena je za profesora u Četvrtoj ženskoj gimnaziji, a u oktobru te godine premeštena je u Žensku realnu gimnaziju u Sarajevu. Tek 16. oktobra 1946. postaje univerzitetski profesor: na Univerzitetu u Beogradu izabrana je za vanrednog profesora na predmetima Istorija rimske književnosti i Latinski jezik. Sarađivala je u Institutu za književnost SANU, u Udruženju književnika i u AFŽ-u. Povremeno je držala predavanja i na Kolarčevu narodnom univerzitetu. Njegošev spev Luča mikrokozma prevela je, osim na nemački, i na engleski jezik. Engleski prevod objavljen je posmrtno, 1957. u «Harvard Slavic Studies». Nemački prevod nije nikada integralno predstavljen nemačkoj kulturnoj javnosti. Za objavljivanje prevoda zauzimao se i nemački slavist Alojz Šmaus, ali prevod ipak nije objavljen zbog nepovoljnih prilika u ondašnjem nemačkom izdavaštvu. Kod nas je objavljen 1986. u sastavu Sabranih dela. Na engleski je prevela i partizanske pesme. Zbog muževljeve bolesti, otkazuje učešće u mnogim međunarodnim naučnim sastancima. Pošto je on umro 3. avgusta 1953., Anica je iste noći sebi prerezala vene. Preživela je, ali od samoubistva nije odustala. Svoj je život okončala 7. oktobra 1953. u Đure Strugara 8 (danas Carigradska). Sutradan, 8. oktobra 1953. održana je komemorativna sednica fakultetskog saveta na kojoj je govorio prof. dr Milan Budimir u ime Katedre za klasičnu filologiju. Pokopana je 9. oktobra 1953. na Novom groblju u Beogradu. Slovo je održao prof. dr Miodrag Ibrovac. Svečana sednica u povodu dvadeset godina od njene smrti održana je 10. decemba 1973. Govorili su dr Darinka Nevenić Grabovac, dr Ljiljana Crepajac, dr Franjo Barišić i dr Nikša Stipčević. Tada je priređeno i «Veče sećanja na Anicu Savić Rebac» na Kolarčevu narodnom univerzitetu, gde je uvodnu reč kazao dr Dimitrije Vučenov. Anica Savić Rebac održavala je prepisku sa istaknutim evropskim intelektualcima: Ludwigom Radermacherom, Hansom Leisengangom, Denijem Soraom, Gerhardom Scholemom, Thomasom Mannom, Rebeccom West i drugima. Dom njenog oca Milana Savića posećivali su Laza Kostić, Simo Matavulj, Uroš Predić i drugi ugledni ljudi toga vremena. Uroš Predić naslikao je portret Anice Savić Rebac 1919. Pisala je Emilu Verharnu, Jovanu Dučiću, Voltu Vitmenu, Svetozaru Ćoroviću, Milutinu Bojiću, Aleksi Šantiću, Milici Stojadinović Srpkinji, Hajnrihu fon Klajstu, Štefanu Georgeu, Tomasu Manu, Šeliju i drugima. Citati «Ja sam uvek gorela na dve vatre, — između literature i nauke.» (1931, pismo M. Kašaninu)

U dobrom stanju! Johan Hojzinga - Jesen srednjeg veka Izdavac : Matica srpska 1974, trvdi povez, 525 strana, Jesen srednjeg veka ili Spuštanje srednjeg veka (objavljeno 1919. kao Herfsttij der Middeleeuven i prevedeno na engleski 1924, nemački 1924, i francuski 1932), najpoznatije je delo holandskog istoričara Johana Huizinga. Njen podnaslov je: „Studija oblika života, misli i umetnosti u Francuskoj i Holandiji u četrnaestom i petnaestom veku“. U knjizi Huizinga iznosi ideju da su pretjerana formalnost i romantizam kasnosrednjovjekovnog dvorskog društva odbrambeni mehanizam protiv neprestanog porasta nasilja i brutalnosti općeg društva. Period je video kao pesimizam, kulturnu iscrpljenost i nostalgiju, a ne kao ponovno rođenje i optimizam. Huizingin rad kasnije je naišao na kritiku, posebno zbog previše oslanjanja na dokaze iz prilično izuzetnog slučaja burgundskog suda. Novi prevod knjige na engleski jezik objavljen je 1996. zbog uočenih nedostataka u originalnom prevodu. Novi prevod Rodneija Paitona i pokojnog Ulricha Mammitzscha zasnovan je na drugom izdanju holandske publikacije 1921. godine i upoređen sa nemačkim prevodom objavljenim 1924. godine. Sedamdesetih godina prošlog veka Radio Holandija je proizvela audio seriju o knjizi pod nazivom `Jesen srednjeg veka: Istorija u šest delova i reči i muzike iz niskih zemalja` Johan Huizinga (holandski: [ˈjoːɦɑn ˈɦœizɪŋɣaː]; 7. decembra 1872. - 1. februara 1945.) bio je holandski istoričar i jedan od osnivača moderne kulturne istorije. Rođen u Groningenu kao sin Dirka Huizinga, profesora fiziologije, i Jacoba Tonkensa, koji je umro dve godine nakon rođenja, [1] počeo je kao student indoevropskih jezika, stekavši zvanje 1895. godine. studirao komparativnu lingvistiku, stekavši dobro znanje sanskrta. Doktorski rad napisao je o ulozi stradalnika u indijskoj drami 1897. godine. Tek 1902. godine njegovo interesovanje okrenulo se ka srednjovekovnoj i renesansnoj istoriji. Nastavio je kao orijentalista sve dok 1905. godine nije postao profesor opšte i holandske istorije na Univerzitetu Groningen. 1915. godine postao je profesor opšte istorije na Univerzitetu u Lejdenu, mesto koje je obavljao do 1942. 1916. godine postao je član Kraljevska holandska akademija nauka i nauka. [2] 1942, kritički je govorio o nemačkim okupatorima svoje zemlje, komentare koji su bili u skladu sa njegovim spisima o fašizmu 1930-ih. Nacisti su ga držali u pritvoru između avgusta i oktobra 1942. Po puštanju na slobodu zabranjen mu je povratak u Leiden. Potom je živeo u kući svog kolege Rudolpha Cleveringa u De Steegu u Gelderlandu, blizu Arnhema, gde je umro samo nekoliko nedelja pre završetka nacističke vladavine. [3] Leži pokopan na groblju Reformisane crkve u 6 Haarlemmerstraatveg u Oegstgeestu. [4] Izvođenje radova Huizinga je imala estetski pristup istoriji, gde su umetnost i spektakl igrali važnu ulogu. Njegovo najpoznatije delo je jesen srednjeg veka (a.k.a. propadanje srednjeg veka) (1919). Vredna spomena su i Erazmus (1924) i Homo Ludens (1938). U drugoj knjizi govorio je o mogućnosti da je igra primarni formativni element ljudske kulture. Huizinga je takođe objavio knjige o američkoj istoriji i holandskoj istoriji u 17. veku. Uznemiren porastom nacionalsocijalizma u Nemačkoj, Huizinga je napisao nekoliko dela kulturne kritike. Mnogo sličnosti može se primetiti između njegove analize i analize savremenih kritičara, poput Ortega i Gasseta i Osvalda Spenglera. Huizinga je tvrdio da je duh tehničke i mehaničke organizacije zamenio spontani i organski poredak u kulturnom i političkom životu. Predavanje Huizinga (nizozemski: Huizingalezing) je prestižno godišnje predavanje u Holandiji o temi iz domena kulturne istorije ili filozofije u čast Johana Huizinga. [5] Porodica Huizingin sin Leonhard Huizinga postao je poznati pisac u Holandiji, posebno poznat po nizu romanskih jezika u vezi s holandskim aristokratskim blizancima Adrianom i Oliverom (`Adriaan en Olivier`).

Odlično stanje Vladimir Jakovljevič Propp (rus. Владимир Яковлевич Пропп; 29. travnja 1895. – 22. kolovoza 1970.) bio je ruski strukturalist, poznat po svojim detaljnim analizama ruskih bajki. Životopis Vladimir Propp rođen je 1895. u Sankt-Peterburgu u njemačkoj obitelji. Pohađao je Sveučilište u Sankt-Peterburgu od 1913. do 1918. te završio ruski jezik i njemačku filozofiju. Poslije školovanja predavao je ruski i njemački jezik u srednjoj školi, a potom njemački na fakultetu. Godine 1928. objavljuje Morfologiju bajke kojom je tek u pedesetim godinama 20. stoljeća, pošto je prevedena, postao poznat u folkloristici te utjecao na Lévi-Straussa i Barthesa. Njegovi modeli likova i funkcija mogu se primijeniti na gotovo svaku priču, film ili slično djelo. Godine 1932. postao je dio Lenjingradskog sveučilišta. Nakon 1938. usredotočio se na istraživanje folklora, a ne na lingvistiku. Bio je predstojnik Odsjeka za folkloristiku sve dok nije potpao pod Odsjek za rusku književnost. Radio je na sveučilištu do svoje smrti 1970. godine. Morfologija bajke Morfologija Morfologija je opis priče prema njezinim dijelovima i odnosima dijelova međusobno te dijelova prema cjelini. Propp funkciju opisuje kao djelovanje lika, definira je iz aspekta njegove važnosti za tijek radnje. Funkcije su stabilni, konstantni elementi u priči, neovisni o tomu kako se i od koga ispunjavaju. Broj funkcija ograničen je, ali redoslijed je uvijek identičan - odsutnost pojedine funkcije ne mijenja redoslijed ostalih. Sve su bajke zapravo jednake s obzirom na strukturu. Bajke definiraju funkcije, konjunktivni elementi (deux ex machina, najave nesreće, dozivi...), motivacije (razlozi i ciljevi), obličja likova te atributivni elementi. Funkcije 1. jedan od članova obitelji odlazi od kuće 2. zabrana dana junaku 3. zabrana je prekršena 4. zlikovac odlazi u izvidnicu 5. zlikovac dobiva informacije od žrtve 6. zlikovac pokušava zavarati žrtvu da bi dobio nju ili njezin posjed 7. junak je zavaran i nesvjesno pomaže 8. zlikovac naudi članu obitelji 8. a. članu obitelji štogod nedostaje ili to želi imati 9. nesreća i nedostatak poznati su, junaku je dan zahtjev ili zapovijed, mora otići ili ga se šalje 10. tragač se složi s poslanjem ili sam odlučuje o njem 11. junak napušta dom 12. junak se ispituje, provjerava, napada itd., to ga priprema da primi čarobni predmet ili pomoćnika 13. junak reagira na djela budućeg darivatelja 14. junak posjeduje čarobni predmet 15. junak je doveden do mjesta gdje je traženo 16. junak i zlikovac u izravnoj borbi 17. junak je žigosan/obilježen 18. zlikovac je pobijeđen 19. prvotna se nesreća i nedostatak rješavaju 20. junak se vraća 21. junaka progone 22. spašavanje junaka iz potjere Većina bajki ovdje završava, ali radnja se može i zakomplicirati - novi zlikovac. Ponovno se izvršavaju osma i deseta funkcija. 23. neprepoznati junak stiže kući ili u drugu zemlju 24. lažni junak tvrdi neutemeljeno 25. junaku je dan težak zadatak 26. zadatak je riješen 27. junak je prepoznat 28. lažni je junak razotkriven 29. junak dobiva novi izgled 30. zlikovac se kažnjava 31. junak se ženi i nasljeđuje prijestolje. Značaji Uz trideset i jednu funkciju, postoji 8 značaja (karaktera): 1. zlikovac (bori se protiv junaka) 2. darivatelj (priprema junaka ili mu daje čarobni predmet) 3. čarobni pomoćnik (pomaže junaku u pothvatu) 4. princeza (osoba koju junak ženi, često predmet potrage) 5. princezin otac (kralj) 6. otpremnik (obznanjuje što nedostaje i otprema junaka) 7. junak (reagira na darivatelja, ženi princezu) 8. lažni junak/antijunak/uzurpator (preuzima junakove zasluge i želi se oženiti princezom). Katkad se uloge dijele među više likova. Historijski korijeni bajke Princip djela jest povezati bajku s historijskim obredima i običajima u stvarnosti. Češće se susreće preosmišljavanje obreda koji služi kao objašnjenje odgovarajućeg motiva bajke. Mitovi čine najdragocjeniju plemensku srž, a oduzeti čovjeku priču znači oduzeti mu život. Dolazi do profanacije sakralnog sižea. Bajka je u odnosu sa socijalnim institutima prošlosti - nije važna tehnika proizvodnje nego društveno ustrojstvo. Bajku valja uspoređivati s historijskom zbiljom prošlosti i u njoj tražiti njezine korijene. Propp tajanstvenu šumu, veliku kuću, čarobne darove, putovanja, ognjenu rijeku i zmajeve, čarobna carstva, nevjestu i čaroliju uspoređuje s dijelovima obreda inicijacije. Od kompleksa inicijacije potječu razni motivi (djeca se odvode ili protjeruju u šumu ili su pak oteta od šumskog duha, odsijecanje prsta, rasijecanje i oživljavanje, pokazivanje prividnih dokaza o smrti, gutanje i izbacivanje, čarobna sredstva i pomoćnici, šumski učitelji, vještice i kolibe itd.), a taj je ciklus najstarija osnova bajke. Inicijacija neofita bila je zapravo boravak u zemlji smrti (predodžba o smrti - zmajeva otmica djevojke, otpremanje i daleki put, šuma kao vrata u novo carstvo, junakov miris, borba s čuvarom ulaza, vaganje itd.). Jedinstvo bajke ne krije se u posebnostima čovječje psihe i umjetnosti nego u historijskoj realnosti prošlosti. Anri Bergson O smehu / komedija humor ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vladimir Jakovljevič Propp (rus. Владимир Яковлевич Пропп; 29. travnja 1895. – 22. kolovoza 1970.) bio je ruski strukturalist, poznat po svojim detaljnim analizama ruskih bajki. Životopis Vladimir Propp rođen je 1895. u Sankt-Peterburgu u njemačkoj obitelji. Pohađao je Sveučilište u Sankt-Peterburgu od 1913. do 1918. te završio ruski jezik i njemačku filozofiju. Poslije školovanja predavao je ruski i njemački jezik u srednjoj školi, a potom njemački na fakultetu. Godine 1928. objavljuje Morfologiju bajke kojom je tek u pedesetim godinama 20. stoljeća, pošto je prevedena, postao poznat u folkloristici te utjecao na Lévi-Straussa i Barthesa. Njegovi modeli likova i funkcija mogu se primijeniti na gotovo svaku priču, film ili slično djelo. Godine 1932. postao je dio Lenjingradskog sveučilišta. Nakon 1938. usredotočio se na istraživanje folklora, a ne na lingvistiku. Bio je predstojnik Odsjeka za folkloristiku sve dok nije potpao pod Odsjek za rusku književnost. Radio je na sveučilištu do svoje smrti 1970. godine. Morfologija bajke Morfologija Morfologija je opis priče prema njezinim dijelovima i odnosima dijelova međusobno te dijelova prema cjelini. Propp funkciju opisuje kao djelovanje lika, definira je iz aspekta njegove važnosti za tijek radnje. Funkcije su stabilni, konstantni elementi u priči, neovisni o tomu kako se i od koga ispunjavaju. Broj funkcija ograničen je, ali redoslijed je uvijek identičan - odsutnost pojedine funkcije ne mijenja redoslijed ostalih. Sve su bajke zapravo jednake s obzirom na strukturu. Bajke definiraju funkcije, konjunktivni elementi (deux ex machina, najave nesreće, dozivi...), motivacije (razlozi i ciljevi), obličja likova te atributivni elementi. Funkcije 1. jedan od članova obitelji odlazi od kuće 2. zabrana dana junaku 3. zabrana je prekršena 4. zlikovac odlazi u izvidnicu 5. zlikovac dobiva informacije od žrtve 6. zlikovac pokušava zavarati žrtvu da bi dobio nju ili njezin posjed 7. junak je zavaran i nesvjesno pomaže 8. zlikovac naudi članu obitelji 8. a. članu obitelji štogod nedostaje ili to želi imati 9. nesreća i nedostatak poznati su, junaku je dan zahtjev ili zapovijed, mora otići ili ga se šalje 10. tragač se složi s poslanjem ili sam odlučuje o njem 11. junak napušta dom 12. junak se ispituje, provjerava, napada itd., to ga priprema da primi čarobni predmet ili pomoćnika 13. junak reagira na djela budućeg darivatelja 14. junak posjeduje čarobni predmet 15. junak je doveden do mjesta gdje je traženo 16. junak i zlikovac u izravnoj borbi 17. junak je žigosan/obilježen 18. zlikovac je pobijeđen 19. prvotna se nesreća i nedostatak rješavaju 20. junak se vraća 21. junaka progone 22. spašavanje junaka iz potjere Većina bajki ovdje završava, ali radnja se može i zakomplicirati - novi zlikovac. Ponovno se izvršavaju osma i deseta funkcija. 23. neprepoznati junak stiže kući ili u drugu zemlju 24. lažni junak tvrdi neutemeljeno 25. junaku je dan težak zadatak 26. zadatak je riješen 27. junak je prepoznat 28. lažni je junak razotkriven 29. junak dobiva novi izgled 30. zlikovac se kažnjava 31. junak se ženi i nasljeđuje prijestolje. Značaji Uz trideset i jednu funkciju, postoji 8 značaja (karaktera): 1. zlikovac (bori se protiv junaka) 2. darivatelj (priprema junaka ili mu daje čarobni predmet) 3. čarobni pomoćnik (pomaže junaku u pothvatu) 4. princeza (osoba koju junak ženi, često predmet potrage) 5. princezin otac (kralj) 6. otpremnik (obznanjuje što nedostaje i otprema junaka) 7. junak (reagira na darivatelja, ženi princezu) 8. lažni junak/antijunak/uzurpator (preuzima junakove zasluge i želi se oženiti princezom). Katkad se uloge dijele među više likova. Historijski korijeni bajke Princip djela jest povezati bajku s historijskim obredima i običajima u stvarnosti. Češće se susreće preosmišljavanje obreda koji služi kao objašnjenje odgovarajućeg motiva bajke. Mitovi čine najdragocjeniju plemensku srž, a oduzeti čovjeku priču znači oduzeti mu život. Dolazi do profanacije sakralnog sižea. Bajka je u odnosu sa socijalnim institutima prošlosti - nije važna tehnika proizvodnje nego društveno ustrojstvo. Bajku valja uspoređivati s historijskom zbiljom prošlosti i u njoj tražiti njezine korijene. Propp tajanstvenu šumu, veliku kuću, čarobne darove, putovanja, ognjenu rijeku i zmajeve, čarobna carstva, nevjestu i čaroliju uspoređuje s dijelovima obreda inicijacije. Od kompleksa inicijacije potječu razni motivi (djeca se odvode ili protjeruju u šumu ili su pak oteta od šumskog duha, odsijecanje prsta, rasijecanje i oživljavanje, pokazivanje prividnih dokaza o smrti, gutanje i izbacivanje, čarobna sredstva i pomoćnici, šumski učitelji, vještice i kolibe itd.), a taj je ciklus najstarija osnova bajke. Inicijacija neofita bila je zapravo boravak u zemlji smrti (predodžba o smrti - zmajeva otmica djevojke, otpremanje i daleki put, šuma kao vrata u novo carstvo, junakov miris, borba s čuvarom ulaza, vaganje itd.). Jedinstvo bajke ne krije se u posebnostima čovječje psihe i umjetnosti nego u historijskoj realnosti prošlosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spasoje Vlajić (Beograd, 4. april 1946) je srpski naučnik, inženjer kristalografije i pronalazač svetlosne formule. Spasoje Vlajić je rođen 4. aprila 1946. godine u Žarkovu, od oca Radomira i majke Drage, rođene Selaković.[2] Njegova žena se zove Soka, rođena Simić, i njih dvoje imaju tri sina i devetoro unučadi.[3] Na Prirodno-matematičkom fakultetu je diplomirao fiziku čvrstog stanja, odnosno kristalografiju. Istraživanja Istražuje psihofizičku vezu mehaničke energije glasova sa elektromagnetnom energijom nervnih impulsa i moždanih talasa. Pet godina je radio u SR Nemačkoj, od 1988. do 1993. godine, gde je obavljao svoja istraživanja. Od 1976. godine se bavi istraživanjem fizike i tehnologije svesti. Njegov rad podržalo je više doktora nauka u svetu. Centar za istraživanje nasleđa Nikole Tesle Spasoje Vlajić je jedan od osnivača „Centra za istraživanje nasleđa Nikole Tesle“. Centar je otvoren 7. januara 2013. godine, na 70 godišnjicu od smrti Nikole Tesle. Pored Spasoja Vlajića, osnivači centra su Milka Kresoja i Goran Marjanović. Knjige Objavio je do sada više knjiga i naučnih radova. Sledeće knjige je objavio od 1984. godine do danas: Svetlosna formula (1984), Svetlost i čula (1986), sa Jovanom Savkovićem, Nova (meta)fizika (1992), Lečenje zvukom i bojama (1992), Naum (1993), Luča (1994), Slovo (1995), Svestna formula (1996), Prvi svetski parapsihološki rat (1998), Prvi svetski antihrišćanski rat (1999), Istorija budućnosti (2000), Svest i naduzročni poredak prirode (2001), Etrurska tajna (2001), Teslini milenijumski darovi (2002), Ovako govori Tesla (2002), Stvaranje i privlačenje sreće (2003), Lečenje mislima (2003), Knjiga o radosti i uspehu (2004), Izazovi tajne nauke (2004), Razmišljajte kao Nikola Tesla (2005), Skriveni zakoni sudbine (2006), Magija i peta sila (2007), Moć je u mislima (2007), Rajski ritam života (2008), 365 razloga za radost (2009), Žena i ljubav (2009), Grupa 69 (2010), Večito plemstvo uma (2010), Pobeda bez pobeđenih (2010), Tesla čovek-anđeo (2011), Rešenje etrurske tajne (2012). Knjiga „Nikola Tesla – čovek anđeo“ na ruskom jeziku predstavljena je publici 10. jula 2013. godine, na dan rođenja Nikole Tesle, u mermernoj sali Centralnog doma novinara u Moskvi. Radovi su mu prevođeni na više stranih jezika: ruski, engleski, francuski i grčki....

Artur Adamov (franc. Arthur Adamov; Kislovodsk, 23. avgust 1908 – Pariz, 15. mart 1970) bio je francuski književnik jermenskog porekla. Poticao je iz bogate porodice koja je posedovala naftne izvore u Kaspijskom jezeru, ali je bogatstvo ubrzo nestalo usled kockarskih dugova njegovog oca i nacionalizacije imovine nakon Oktobarske revolucije. Nakon Kislovodska, Bakua, Ženeve i Majnca nastanjuje se u Parizu, u kojem će ostati do kraja svog života. Bio je politički angažovan kao intelektualac leve političke orijentacije. Drame je počeo da piše posle Drugog svetskog rata. Napisao je komade: Parodija (1947), Invazija (1949), Veliki i mali Manevar (1950) Profesor Taran (1953), Ping-pong (1955), Paolo Paoli (1957), Proleće 71 (1960), Politika ostatka (1962), G. Umerenjak (1967), Kad bi se leto vratilo (1970). U svojim delima dramatizovao je neprekidnu, očajničku potragu čoveka za smislom. Zajedno sa Beketom i Joneskom smatra se utemeljivačem teatra apsurda. Za razliku od njih dvojice, Artur Adamov nije stekao svetsku slavu tokom života. Pored drama, napisao je nekolicinu pripovedaka, autobiografsku prozu, pozorišne članke i eseje. Adamov je bio i plodan prevodilac sa ruskog i nemačkog. Biografija Rođen je 23. avgusta 1908. u Kislovodsku u bogatoj jermenskoj porodici, koja je bila vlasnik petrolejskih izvora. U skladu sa tradicijom bogatih ruskih porodica, Adamov je obrazovan u francuskom duhu i na francuskom jeziku. Zajedno sa porodicom, kada mu je bilo četiri, preselili su se u Nemačku, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata, prebegli su u Švajcarsku. Njegov otac, strastveni kockar, izgubio je gotovo čitavo bogatstvo u nemačkim i švajcarskim kockarnicama, a ono malo porodičnog imetka što je ostalo izgubili su usled nacionalizacije imovine posle Oktobarske revolucije. Adamov se 1924. preselio u Pariz. Siromašan i bez stalnog zaposlenja međuratne godine je proveo na margini pariskog književnog života. Sklon alkoholu i boemiji, družio se sa nadrealistima i drugim francuskim umetnicima. Posebno važna prijateljstva u ovom periodu sklopio je sa Antoninom Artoom i Martom Rober. Sa prijatljem Seržom Viktorom Aranovićem osniva časopis Discontinuité (izašao samo jedan broj) u kojem objavljuje stihove. Sa Seržom Viktorem i još nekolicinom prijatelja objavio je zbirku eseja Ispravljanje. Zbog govora upućenih protiv kolaboracionističke vlade uhapšen je 1941, da bi šest meseci proveo u koncentaracionom logoru u Arželeu. Posle oslobođenja sa Martom Rober pokrenuo je časopis L`Heure nouvelle (pojaviće se dva broja), objavio je autobiografiju Priznanje (1946) i završio svoju prvu dramu Parodija (1947), koja zbog nedostatka novca neće biti izvedena na sceni sve do 1951. U novembru 1950. Žan Mari Sero postavio je na scenu Adamovljev drugi komad Mali i veliki manevar, a samo pet dana kasnije Vilar je postavio njegov treći komad Invaziju. Adamovljeve drame su mahom imale polovičan uspeh, te je uvek imao problema da pronađe finansijska sredstva za njihovu realizaciju. Pedesetih i šezdesetih godina Adamov je napisao: Profesora Tarana, Sve protiv svih (obe drame su napisane 1951, izvedene 1953), Ping-pong (prva verzija napisana 1951, izvedena 1955), Paola Paolija (1957), Pesmu siromaha (započeta 1961, nikada nije završena), Proleće 71 (napisana 1960, izvedena 1963), Politiku ostatka (napisana 1962, izvedena 1967), G. Umerenjaka (1967) i Kad bi se leto vratilo (1968). Oženio se 1961. posle petnaestogodišnje veze sa Žeki T, poznatijom pod nadimku Bizon, a 1964. je proveo u Americi držeći predavanja o Floberu, Valeriju i modernom pozorištu. Artur Adamov je tokom čitavog života bio politički angažovan, suprostavio se saradnji sa nacistima, francuskoj represiji u Alžiru i ratu u Vijetnamu. Šezdesetih godina je sve dublje tonuo u alkoholizam i zavisnost od narkotika, te mu se zdravstvena situacija od 1965. drastično pogoršala. Umro je u Parizu 15. marta 1970, usled posledica slučajnog predoziranja Barbituratima. Poetika Dramsko stvaralaštvo Artura Adamova nastalo je pod snažnim uticajem ekspresionizma, nadrealizma, Kafkine proze i dramskog stvaralaštva Strindberga, Artoa i Brehta.[3] Njegove drame istražuju izolaciju, otuđenost i uzaludnost čoveka u potrazi za smislom.[4] On je dramatizovao ovu neprekidnu, očajničku potragu u vidu apsurdnih situacija, koje su neretko obojene crnim humorom. Ove poetičke osobenosti ga povezuju sa stvaralaštvom Beketa i Joneska. Zajedno sa njima smatra se utemeljivačem teatra apsurda. Adamovljevo stvaralaštvo se može podeliti u dve faze. U prvu fazu su uključene fatazmagorične i snolike drame, koje su pisane pod uticajem Strindberga i Artoa. Druga faza započinje dramom Ping-pong, u kojoj se, pod uticajem marksizma i Brehta, Adamov fokusirao na eksplicitnije iskazan socijalni komentar i prikazivanje društvenog zla. Prelazak iz prve faze u drugu bio je prelazak s jednog strogog frojdovskog plana individualnih košmara na socijalni plan, uz uverenje da patnja ima i socijalne uzroke i da su ti uzroci uklonjivi. Sa stanovišta stila i dramskih postupaka, taj se put mogao označiti kao put od Kafke (parabola) do Brehta (istorija). Dramski tekstovi Artura Adamova tesno su vezani za pozorišno izvođenje. Kako je sam izjavio „Pozorište, kako ga ja razumem, povezano je sasvim i apsolutno sa izvedbom. Zato se njegovi komadi bolje doživljavaju viđeni u pozorištu, nego kad se čitaju kao dramski tekstovi. U svojim dramama se često oslanjao na vizuelne i zvučne efekte koji funkcionišu kao doslovna reprezentacija nesvesnog i svesnog, poput lebdećih satova bez kazaljki iznad likova opterećenih vremenom u Parodiji ili flipera u Ping-pongu. Likovi su često sprečeni da kroz govor iskažu svoje strahove i želje. U Profesoru Taranu Adamov pokazuje kako jezik može biti oblik poništenja i samorazotkrivanja. Indirektan aluzivan jezik, sav u nedorečenostima u Ping-pongu igra posebnu važnu ulogu: postavljeni u objektivno lažne situacije – proistekle iz nesrazmere između beznačajnog zadatka i velike energije koja je u njega uložena – junaci nesvesno govore jednim lažnim, parodijskim jezikom. Taj jezik ih dodatno učvršćuje u njihovoj apsurdnosti, kompromituje ih svojom banalnošću i gura ih u situacije čija lažnost poprima sve tragičniji karakter. Kroz njegovo stvaralaštvo prisutna je komika, mada su komični elementi manje prisutni nego kod Beketa i Joneska. Njegovi junaci čeznu da budu shvaćeni ozbiljno, ali postaju predmet ismevanja. Pored drama Artur Adamov je pisao pripovetke, autobiografsku prozu i veliki broj članaka i eseja o pozorištu i dramskoj umetnosti, od kojih se posebno izdvaja esej o Strindbergu. Adamov je bio i plodni prevodilac sa nemačkog i ruskog na francuski jezik. Između ostalog, preveo je: Nesvesno i ja Junga, Čehovljeve drame, Rilkeovu Knjigu bede i smrti, Piskatorovo Političko pozorište, Bihnerovu Dantovu smrt, Zločin i kaznu Dostojevskog itd. Prevodi na srpski Srpska pozorišna publika imala je po prvi put priliku da se upozna sa nekim Adamovljevim komadom 1962, kada je postavljen Profesor Taran u režiji Jovana Putnika na sceni Ateljea 212. Njegovi tekstovi nisu mnogo prevođeni na srpski jezik. Preveden je Uvod u pozorište II, koji je objavljen u knjizi Rađanje moderne književnosti – Drama 1975. (str. 367–374) i Fragmenti o političkom pozorištu u Savremeniku, 1969. (str. 273–278). Adamovu je posvećen 112. broj časopisa Gradac iz 1994. (priredila Mirjana Miočinović), u kojem se nalazi prevod drame Profesor Taran, i reprezentativni odlomci iz njegove autobiografske proze, eseja, intervjua kao i nekoliko članaka kritičara o Adamovljevom pozorištu. Odabrana dela Drame Uredi Parodija (La Parodie) 1947. Invazija (L`Invasion) 1949. Veliki i mali manevar (La Grande et la Petite Manœuvre) 1950. Pravac marša (Le Sens de la marche) 1951. Svi protiv svih (Tous contre tous) 1952. Profesor Taran (Le Professeur Taranne) 1953. Ponovni susreti (Les Retrouvailles) 1953. Ping-pong (Ping-pong) 1955. Paolo Paoli (Paolo Paoli) 1957. Mrtve duše (Les Âmes mortes) 1960, pozorišna adaptacija Gogoljevog istoimenog romana Proleće 71 (Le Printemps 71) 1961. Politika ostataka (La Politique des restes) 1962. Sveta Evropa (La Sainte Europe) 1965. G. Umerenjak (M. le Modéré) 1967. Kad bi se leto vratilo (Si l`été revenait) 1970. Autobiografska proza Priznanje (L`Aveu 1946) Čovek i dete (L`Homme et l`Enfant 1968) Ja... oni... (Je... ils... 1969) Druge publikacije Pariska komuna 18. mart – 28. maj 1871 (La Commune de Paris, 18 mars – 28 mai 1871) 1959, urednik antologije Ovde i sada (Ici et Maintenant) 1964. Arto dnevno (Artaud vivant) 1980, posthumno Strindberg (Strindberg) 1982, posthumno Drugi (L`Autre) 1985, posthumno MG27 (K)

Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Byčkov, Viktor Vasilʹevič Naslov Vizantijska estetika : teorijski problemi / V. V. Bičkov ; s ruskog preveo Dimitrije M. Kalezić Jedinstveni naslov Византийская эстетика. srp Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1991 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 329 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kalezić, Dimitrije M. Zbirka Ѣ biblioteka (karton sa omotom) Napomene Prevod dela: Византийская эстетика / В. В. Бычков Tiraž 2.000 Beleška o piscu: str. [333]. Predmetne odrednice Estetika -- Vizantija 1. Estetika u sistemu vizantijskoga shvatanja svijeta 2. Ljepota, prekrasno i njihove modifikacije 3. Slika i simbol 4. Umjetnost 5. Estetika unutrašnjega 6. Antičke tradicije 7. Kanon, Beleška o piscu BELEŠKA O PISCU Viktor Vasiljevič BIČKOV rođen je 1940. godine. Stalno je nastanjen u Moskvi. Po završetku srednje škole sa zlatnom medaljom (1960), upisao se na Moskovski energetski institut koji je završio 1965. godine, specijalnost radiofizika. Ali jour u studentskoj klupi kod Bičkova se ispoljila sklonost prema humanističkim naukama. Naporedo sa studijama u Institutu proučavao je istoriju umjetnosti, estetiku, istoriju filosofije, posjećivao predavanja prof. M. A. Alpatova, V. N. Lazareva, V. F. Asmusa. Po završetku instituta radio je kao inženjer, nastavljajući istovremeno da izučava istoriju filosofije, istoriju kulture i stare jezike (na Odjeljenju za klasične nauke Moskovskoga državnog univerziteta kod prof. A. F. Losjeva). Godine 1969. upisao se na redovni tečaj aspiranture Moskovskoga univerziteta, gdje je nastavio da se zanima starim jezicima, istorijom religije, estetikom. Po završetku aspiranture primljen je u Odeljenje za estetiku Instituta za filosofiju Akademije nauka SSSR, gdje se i sada nalazi. Još prije stupanja na studije, odnosno pripreme za aspiranturu, već su se odredile naučne sklonosti V. Bičkova – umjetnost, estetika, duhovna kultura Vizantije i zemalja njenoga regiona. Godine 1973, odbranio je na Filosofskom fakultetu Moskovskoga univerziteta disertaciju za kandidata filosofskih nauka na temu Uzajamna veza filosofskog, religijskog i estetskog u istočnohršićanskoj umjetnosti. Za vrijeme rada u Institutu za filosofiju Bičkov je aktivno izučavao patristiku na materijalu koji je on pripremio i na osnovu njega objavio monografije Vizantijska estetika. „Teorijski problemi“, Moskva 1977. god., zatim „Estetika pozne antike, II–III vijek“, Moskva, 1981. pa „Estetika Aurelija Avgustina“, Moskva 1984. i čitav niz naučnih članaka i referata koji su se pojavili u Rusiji i u inostranstvu (u Austriji, Bugarskoj, Saveznoj Republici Njemačkoj, Grčkoj, Jugoslaviji). Godine 1981, na naučnom savjetu Filosofskog instituta AN SSSR Bičkov je odbranio disertaciju i stekao naučni stepen doktora filosofskih nauka, sa temom Estetske ideje patristike II–V vijeka. V. V. Bičkov je bio učesnik niza međunarodnih skupova i konferencija iz filosofije, umjetnosti i vizantologije. Njegove monografije „Vizantijska estetika“ i „Estetika pozne antike“ sa velikim je interesovanjem dočekala naučna javnost, dobile su visoku ocjenu u nizu naučnih publikacija. „Vizantijska estetika“ je prevedena i izdata u Italiji (1983), u Bugarskoj (1984), u Mađarskoj (1988), a pripremljen je i njemački prevod Verlag der Kunst – Dresden, „Estetika pozne antike“ je publikovana u rumunskome prevodu (Bucureçti, 1984). V. V. Bičkov je zauzet velikim naučnoorganizacionim poslom. Niz godina on je rukovodio autorskim kolektivom na izradi prva dva toma „Istorije estetičke misli“ (izdanje: „Iskusstvo“, Moskva, 1985); sada rukovodi autorskim kolektivom koji radi na izradi prva dva toma „Istorije ruske estetike“ (tom I: Drevnяя Rusь, tom P: XVII vek). MG148 (N)