Odlično, očuvane, veći format, ilustrovano u boji, oko 400 str. ukupno. Nemački jezik. Renoar, Dega, Lotrek, Gogen

1. PRAISTORIJSKA SRBIJA 2. RIMSKO CARSTO U SRBIJI 3. SRPSKI MANASTIRI 4. GALERIJE U SRBIJI 5. FESTIVALI KLASIČNE MUZIKE U SRBIJI 6. SRPSKE TVRĐAVE 20 x 23,5 cm / Mek povez

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pozorište u fotografskoj umetnosti 8.međunarodni trijenale Le Theatre dans l`Art photographique POZORIŠTE U FOTOGRAFSKOJ UMETNOSTI 8. međunarodni trijenale ; portski poslovni centar `Vojvodina`, Novi Sad, 26. V - 4. VI 1986. = 8e Triennale Internationale Le Théâtre dans l`Art photographique, Centre sportif `Voïvodine / [urednik Katarina Ćirić-Petrović] , katalog, višejezično : francuski, engleski, nemački, ruski jezik ; mek povez, format 21 x 22 cm , ilustrovano, 72 strane

ITALIA Guido Piovene Knjiga o Itaiji Carlo Bestetti - Edizione D' arte Milano - Roma Tvrd povez Kutija za knjigu Na 4 jezika Italijanski, francuski, engleski i nemacki. 280 strana Masan papir, preko 300 fotografija raznih umetnickih zdanja duz cele Italije. Prednja korica ispucala

ZBORNIK STRUČNIH RADOVA Naslov Zbornik stručnih radova / Drugi kongres Svetske tamburaške asocijacije = Collection of proffessional papers / Second Convention of World Tamburitza Association = Sammelband der Facharbeiten / Zweite Kongress des Tamburica - Weltverbands = Sbornik specializirovannыh rabot / Drugoй kongress Mirovoй associacii tamburistov Autor - korporativno telo Kongres Svetske tamburaške asocijacije (2 ; 2015 ; Novi Sad) Vrsta građe zbornik Jezik srpski, engleski, nemački, ruski Godina 2016 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetska tamburaška asocijacija, 2016 (Novi Sad : Stylos group) Fizički opis 244 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Pejčić, Jovan, 1961- = Pejčić, Jovan, 1961- Adamov, Jovan, 1942- = Adamov, Jovan, 1942- ISBN 978-86-80488-00-4 (karton) Napomene Uporedo srp. tekst i engl., nem. i rus. prevod Prema podacima na str. 4, manifestacija je održana 25. i 26. juna 2015. u Novom Sadu u okviru Tamburica festa Tekst štampan dvostubačno Tiraž 300 Str. 240: Poštovani prijatelji / Jovan Pejčić, Jovan Adamov Dodatak: str. 241-244 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija uz većinu radova. Predmetne odrednice Tamburica -- Zbornici Odlično očuvana knjiga. zd

Šenbrun monografija o čuvenom bečkom dvorcu dinastije Habzburga veči format mek povez sa zaštitnim omotom bogato ilustrovano na nemačkom jeziku, kratki komentari i opis dvorca, nabrojane glavne prostorije monografija je 3/4 u fotografijama 160 strana veoma dobro očuvana knjiga

58811) KNEZ OD ZETE , Petar Konjović , Savez kompozitora Jugoslavije Zagreb 1965 muzička drama u 4 čina (14 slika) : tekst po tragediji `Maksim Crnojević` od Laze Kostića preradio kompozitor : potpun klavirski izvod s pevanjem za štampu spremio kompozitor note , mek povez, format 24,5 x 34 cm , tekst uporedo na srpskom i nemačkom jeziku , 422 strane

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine - Set 4 Velike Slike-Fotografije-Reprodukcije, Ivan Lacković Croata - Četiri Godišnja Doba- XIV Zimske Olimpijske Igre Sarajevo 1984. ZOI 84. - Na Četiri Jezika: Srpsko-Hrvatski, Engleski, Nemački, Francuski. - Velika fascikla sa ukupno 8 listova. Svaka Slika-Fotografija-Reprodukcija ima svoju paspaturu za uramljivanje. - Dimenzije: 40 x 30 cm - Godina: 1984. - Slike i paspature su uredno očuvane. - Fascikla mestimično ima fleke, nabore, malo je izgužvana. Prva strana fascikle na donjoj ivici sa leve strane je zacepljena u dužini 0,6 cm. - Slike Solidno Očuvane. - Fascikla Srednje Očuvana. Tragovi starosti i korišćenja. Srednje očuvano. Stanje kao na fotografijama.

U dobrom stanju KNJIGA 1 Knjiga o sitnom : proza i dramoleti / Slobodan Šnajder ; izbor i predgovor Velimir Visković Jezik hrvatski Godina 2005 Zagreb : Prometej, 2005 (Zagreb : Kasanić) Fizički opis XV, 151 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Visković, Velimir Zbirka Literarna biblioteka Izabrana djela. kolo 1 ; sv. 1 Predgovor: str. V-XL Bibliografija: str. 151 Registar. Predmetne odrednice Šnajder, Slobodan, 1948- KNJIGA 2 Kaspariana : eseji / Slobodan Šnajder izbor Velimir Visković Vrsta građe esej Jezik hrvatski Godina 2005 Zagreb : Prometej, 2005 (Zagreb : Kasanić) Fizički opis 206 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Visković, Velimir Zbirka Literarna biblioteka Izabrana djela. kolo 1 ; sv. 2 Bibliografija: str. 205-206 Registar. KNJIGA 3 Smrtopis : drame / Slobodan Šnajder izbor Velimir Visković Vrsta građe drama Jezik hrvatski Godina 2005 Zagreb : Prometej, 2005 (Zagreb : Kasanić) Fizički opis 323 str. : autorova slika ; 22 cm Zbirka Literarna biblioteka Izabrana djela. kolo 1 ; sv. 3 Napomene Bibliografija: str. 323. KNJIGA 4 Početnica za melankolike : proze / Slobodan Šnajder izbor Velimir Visković Jezik hrvatski Godina 2006 Zagreb : Prometej, 2006 (Zagreb : Parvus) Fizički opis 269 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Visković, Velimir Zbirka Literarna biblioteka Izabrana djela. kolo 2 ; sv. 4 Napomene Bibliografija: str. 269. KNJIGA 5 Radosna apokalipsa : kritike i eseji / Slobodan Šnajder izbor Velimir Visković Vrsta građe esej Jezik hrvatski Godina 2006 Zagreb : Prometej, 2006 (Zagreb : Parvus) Fizički opis 294 str. ; 22 cm Zbirka Literarna biblioteka Izabrana djela. kolo 2 ; sv. 5 Napomene Registar. KNJIGA 6 Bosanske drame / Slobodan Šnajder Vrsta građe drama Jezik hrvatski Godina 2006 Zagreb : Prometej, 2006 (Zagreb : Parvus) Fizički opis 220 str. ; 22 cm Zbirka Literarna biblioteka Izabrana djela. ǂkolo 2 ; sv. 6 Napomene Bibliografija: str. 219-220. Slobodan Šnajder rođen je u Zagrebu 1948. godine. Studirao je i diplomirao čistu filozofiju i anglistiku. Kao urednik «zbrinuo» oko 200 naslova iz raznih područja. Od 2001. do 2004. godine bio direktor ZeKaeM-a. Duži je boravio u inostranstvu, naročito u Njemačkoj, Austriji i Francuskoj. Objavljene knjige: - Kamov, 1978. i 1987., Hrvatski Faust, 1981. i 1988., Glasi iz dubrave, 1986., Radosna apokalipsa 1988., Utjeha sjevernih mora, 1996., Knjiga o sitnom, 1996., Kardinalna greška, Opasne veze I., 1999., La dépouille du serpent, 2002., Nevjesta od vjetra, 2003., Umrijeti pod zvijezdom, Opasne veze II., 2005., Izabrana djela, 9 knjiga, Prometej, Zagreb: I. kolo 2005.; II. kolo 2006.; III. kolo 2007. Objavio je i knjige drama, knjiga proze, knjiga eseja: 505 sa crtom (Profil International, Zagreb 2007), Smrtopis (drame), 2005., Knjiga o sitnom (proza), 2005., Kaspariana (eseji), 2005., Početnica za melankolike, 2006., Bosanske drame,2006 ., Radosna apokalipsa, teatrologija 2006., San o mostu (eseji), 2007., Neka gospođica B. (drame), 2007., Faustova oklada (drame) bibliografija, biografija, 2007., “Kosti u kamenu”, časopis “Kazalište”, 37/38, 2009., Morendo, roman, Profil International, Zagreb, 2011., Doba mjedi, roman, TIM Press, Zagreb, 2015.

Brecht inszeniert Der kaukasische Kreidekreis Kavkaski krug kredom (drama: uvod i pet činova, drama i stih) Bertolta Brehta napisan je u Santa Monici (SAD) 1944/45. godine i premijerno izveden 4. maja 1948. u Nortfildu (Minesota) u Nourse Little Theatre, Carleton College . Tek 7. oktobra 1954. u Teatru am Šifbauerdam u Berlinu predstava je prvi put izvedena na nemačkom jeziku, sa Helen Vajgel u glavnoj ulozi. tvrde korice ilustrovana odlično očuvana exlibris

STRIP 2 59269) DADA 1916 - 1966 , katalog izložbe u Muzeju savremene umetnosti Beograd dokumenta internacionalnog pokreta Dade : izložbu organizuje Goethe-institut za unapređenje nemačkog jezika i kulture u inostranstvu, München sastavio i komentar napisao Hans Richter ; koncepcija izložbe Vogel & Besemer, Köln ; predgovor Hans Richter ; prevod na srpsko-hrvatski Štefka Cobelj O dadaizmu u Jugoslaviji - Dada u Jugoslaviji poseban dodatak kataloga na 4 strane , tekst Miodrag Protić mek povez, format 22 x 21 cm , ilustrovnao, latinica, potpis na predlistu , 104 strane

GRANICE PROSVETITELJSTVA: Detlef Klausen Potpuno nova, nekorišćena knjiga. Naslov Granice prosvetiteljstva : društvena geneza modernog antisemitizma / Detlef Klausen ; s nemačkog prevela Drinka Gojković Jedinstveni naslov Grenzen der Aufklärung. srp Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Krug, 2003 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 350 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Gojković, Drinka, 1947- = Gojković, Drinka, 1947- Zbirka Biblioteka XX vek ; 136 ISBN 86-7562-030-6 (broš.) Napomene Prevod dela: Grenzen der Aufklärung / Detlev Claussen Tiraž 1.000 Podaci o prevodima citata: str. 345-346 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 337-344 Registar. Predmetne odrednice Antisemitizam -- Nemačka Holokaust Jevreji -- Progoni -- Nemačka -- 1939-1945 Etnički odnosi -- Nemačka Društvena geneza modernog antisemitizma... De­tlef Kla­u­sen (De­tlev Cla­us­sen) ro­đen je 1948. u Ham­bur­gu. Stu­di­rao je, u Frank­fur­tu na Maj­ni, fi­lo­zo­fi­ju, so­ci­o­lo­gi­ju, po­li­ti­ku i na­u­ku o knji­žev­no­sti. Dok­to­ri­rao je 1985. Ob­ja­vio je knji­ge: Lu­kav­stvo na­si­lja. So­ci­jal­ne re­vo­lu­ci­je i nji­ho­ve te­o­ri­je (List der Ge­walt. So­zi­a­le Re­vo­lu­ti­o­nen und ihre The­o­rien, 1982); Pod pri­ti­skom kon­for­mi­zma. O od­no­su kri­tič­ke te­o­ri­je i psi­ho­a­na­li­ze (Un­term Kon­for­mitätszwang. Zum Verhältnis von Kri­tischer The­o­rie und Psycho­ a­nalyse, 1988); Od mr­žnje pre­ma Je­vre­ji­ma do an­ti­se­mi­ti­zma. Ma­te­ri­ja­li za jed­nu po­rek­nu­tu isto­ri­ju (Vom Ju­den­hass zum An­ti­se­mi­ti­smus. Ma­te­ri­a­lien zu einer ver­le­ug­ne­ten Geschic­hte, 1988); Ka­me­nog sr­ca. Po­li­tič­ki ese­ji (Mit ste­i­ner­nem Her­zen. Po­li­tische Es­says, 1989); Te­o­dor Ador­no. Po­sled­nji ge­ni­je (The­o­dor W. Ador­no. Ein let­ztes Ge­nie, 2003). Kla­u­sen je pro­fe­sor je na Uni­ver­zi­te­tu u Ha­no­ve­ru, gde pre­da­je druš­tve­nu te­o­ri­ju, so­ci­o­lo­gi­ju kul­tu­re i so­ci­o­lo­gi­ju na­u­ke. Ži­vi u Frank­fur­tu na Maj­ni. Granice prosvetiteljstva imaju sledeća poglavlja: 1. PRO­ME­NJE­NA PROŠ­LOST 2. SE­ĆA­TI SE AUŠ­VI­CA 3. GRA­NI­CE PRO­SVE­TI­TELJ­STVA 4. EMAN­CI­PA­TOR­SKA DI­MEN­ZI­JA 5. SVET BEZ PRI­ZNA­NJA 6. ZA­TRO­VA­NI OD­NO­SI 7. UČIN

Lazar Trifunović - Jugoslawien Kunstdenkmaler Jugoslovenski spomenici umetnosti Knjiga na nemackom jeziku Izuzetna monografija , komplet ilustrovana u koloru manastiri , crkve , freske , srednjovekovna umetnost Izdavač: Jugoslovenska knjiga, Beograd Godina: 1988 Broj strana: 380 Meki povez Biblioteka: Ocena: 4+. Vidi slike. Skladište: DU3/3 Težina: 520 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUCAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUC POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Potpiis! Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar [5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Naivna umetnost je autonomna umetnost koja postoji nezavisno od jasno određenih odlika stila i umetničkog obrazovanja, odvojena od spoljašnjih uticaja. Izolovana je – što kao posledicu ima raznovrsnost likovnih rešenja. Ne trpi pravila – pravila se obično otkrivaju tek po završetku slikarskog čina. Nemoguće je naučiti je – kao što se ni talenat ne može naučiti. Stihijska je u nastupu rađanja oblika – jer je spontana. Ne želi da uči, već nam, zahvaljujući neobuzdanoj mašti stvaralaca, nameće svoje osobeno pismo i nove oblike estetskog. Naivna umetnost u principu posvećuje dosta pažnje detaljima, živim bojama, folklornim motivima i životu prostog naroda, naročito seljaka. Termin naivna je prvi put upotrebljen u 19. veku kao opis slikarstva Anrija Rusoa (Carinika) i slikara sa Haitija. Poznati naivni umetnici iz 19. i prve polovine 20. veka su: Anri Ruso, Serafin Luj, Andre Bošan i Ferdinand Ševal iz Francuske, Kandido Lopez iz Argentine, Edvard Hiks i baka Mozes iz SAD, i Niko Pirosmani iz Gruzije. Posle Drugog svetskog rata, pojavili su se: Antonio Ligabue iz Italije, Radi Nedelčev iz Bugarske, Krsto Hegedušić, Ivan Generalić i Ivan Rabuzin iz Hrvatske, Janko Brašić i Zuzana Halupova iz Srbije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naivna umetnost ili naiva je posebni segment umetnosti XX veka. Ona označava dela, najčešće samoukih umetnika, koja se ne slažu sa dominantnim tokovima u umetnosti svoga doba. Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar [5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Naivna umetnost je autonomna umetnost koja postoji nezavisno od jasno određenih odlika stila i umetničkog obrazovanja, odvojena od spoljašnjih uticaja. Izolovana je – što kao posledicu ima raznovrsnost likovnih rešenja. Ne trpi pravila – pravila se obično otkrivaju tek po završetku slikarskog čina. Nemoguće je naučiti je – kao što se ni talenat ne može naučiti. Stihijska je u nastupu rađanja oblika – jer je spontana. Ne želi da uči, već nam, zahvaljujući neobuzdanoj mašti stvaralaca, nameće svoje osobeno pismo i nove oblike estetskog. Naivna umetnost u principu posvećuje dosta pažnje detaljima, živim bojama, folklornim motivima i životu prostog naroda, naročito seljaka. Termin naivna je prvi put upotrebljen u 19. veku kao opis slikarstva Anrija Rusoa (Carinika) i slikara sa Haitija. Poznati naivni umetnici iz 19. i prve polovine 20. veka su: Anri Ruso, Serafin Luj, Andre Bošan i Ferdinand Ševal iz Francuske, Kandido Lopez iz Argentine, Edvard Hiks i baka Mozes iz SAD, i Niko Pirosmani iz Gruzije. Posle Drugog svetskog rata, pojavili su se: Antonio Ligabue iz Italije, Radi Nedelčev iz Bugarske, Krsto Hegedušić, Ivan Generalić i Ivan Rabuzin iz Hrvatske, Janko Brašić i Zuzana Halupova iz Srbije.

TITO STROZZI - ELIZA GERNER Ova knjiga, po prvi put i na jednom mjestu, ali iz prve ruke i neposredne blizine, iznosi pred čitatelja sve blistave i mračne strane Strozzijeva životnog i kazališnog puta: od talijanskog plemićkog podrijetla, po očevoj strani, i majčine loze iz slavne glazbene obitelji Ružička; Strozzijeva obrazovanja i zanosnih ljubavi sa životnim i glumačkim partnericama; njegova glumačkog, redateljskog i prevoditeljskog opusa; do pedagoškog, filmskog i televizijskog angažmana ... Tito Strozzi bio je posljednji renesansni kazališni čovjek, nenadmašni kazališni sveznadar. Od 1920. pa do 1970., u hrvatskoj i europskoj kulturi, Strozzi je ostavio neizbrisiv trag: autor je desetak drama, komedija i scenarija; glumac i redatelj; kazališni mag i dramaturg; na scenu HNK postavio je največe hrvatske i svjetske dramatičare i operne predstave; osnivač kazališnih grupa i dramskih studija; prevodi svjetske klasike s njemačkog, francuskog, talijanskog, ruskog i češkog na hrvatski jezik; izdaje kazališne publikacije i pokreće časopise; piše TV i filmske scenarije; profesor glume i nadareni pedagog ... Kazališna kritika s laudama je-pratila sve Strozzijeve uloge i predstave. Za kazališnu umjetnost Strozzi je sve žrtvovao osim ponosa i dubokog uvjerenja o svom poštenom radu. Ostao je uspravan pred svim režimima i političkim komesarima. ZAGREB 2004 god, 341 str, u odličnom stanju. L.1.O.4.P.1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica na jednom mestu malo ostevena (oljustila se boja) nista strasno. Sve ostalo uredno! Pecat! Ova knjiga predstavlja uvod u estetiku glazbe. Estetika, koja je bila od najveće važnosti u razmišljanju o glazbi u devetnaestom stoljeću, danas se ponekad sumnja da je prazna špekulacija. Ipak, sudovi o glazbi i svakoj vrsti glazbene aktivnosti temelje se na estetskim pretpostavkama. Carl Dahlhaus daje prikaz razvoja u estetici glazbe od sredine osamnaestog stoljeća nadalje. Kombinira povijesni i sustavni pristup. Središnje teme u glazbi grupirane su zajedno kako bi ilustrirali povijesni tijek događaja i sustavno jedinstvo bitnih elemenata u estetici glazbe. Carl Dahlhaus (10. lipnja 1928. – 13. ožujka 1989.) bio je njemački muzikolog koji je bio među vodećim poslijeratnim muzikolozima od sredine do kasnog 20. stoljeća.[1] Plodan znanstvenik, imao je široke interese, pisao je o glazbi Josquina, Gesualda, Bacha, Schoenberga, kao i o klasičnoj glazbi 19. i 20. stoljeća. Za posljednja dva, njegovo istraživanje je uvelike razvilo opseg i okvir učenika;[2] međutim, on je i dalje najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru. Glavninu svoje karijere proveo je kao voditelj muzikološkog odjela Berlinskog tehnološkog instituta, koji je podigao na međunarodni standard. Dahlhaus je bio pionir razvoja brojnih muzikoloških područja, posebice estetike glazbe, koju je uzdigao na središnji status. Aktivan kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator, bio je iznimno utjecajan i njegov je rad otada potaknuo značajne rasprave i rasprave. Dahlhaus je rođen u Hannoveru 10. lipnja 1928. godine.[3] Drugi svjetski rat prekinuo je njegovo rano školovanje; služio je na frontu i kao pomoćni protuzračni vojnik.[4] Školske ispite polagao je po posebnom programu namijenjenom onima koji se bave borbom. Nakon kratkog studiranja prava, Dahlhaus se prvi put bavio muzikologijom od 1947. do 1952., studirajući kod Wilibalda Gurlitta na Sveučilištu u Freiburgu i Rudolfa Gerbera na Sveučilištu u Göttingenu.[3] Njegova disertacija iz 1953. na potonjem se odnosila na mase Josquina des Preza.[3] Umjesto da traži akademsku karijeru, bavio se kazališnim i novinarskim svijetom.[3] Započevši kao student, radio je kao dramaturg za Deutsches Theater u Göttingenu od 1950. do 1958. [3] Bertolt Brecht ga je potaknuo da preuzme to mjesto.[4] Od 1960. do 1962. radio je kao glazbeni urednik u novinama Stuttgarter Zeitung, djelujući kao nemilosrdni promicatelj škole u Darmstadtu.[3] Njegov prvi akademski položaj došao je 1962. godine, kada je do 1966. godine radio kao znanstveni asistent na Sveučilištu u Kielu.[3] Te godine je završio svoje djelo za svoju Habilitaciju Untersuchungen über die Entstehung der harmonischen Tonalität (Studije o podrijetlu harmonijskog tonaliteta), objavljenu 1968. godine.[5] Djelo je bilo temeljna studija o podrijetlu tonaliteta, koja seže do razdoblja renesanse i baroka. Izvorno na njemačkom jeziku, Robert Gjerdingen objavio je prevedenu verziju 1990. u Princeton University Press.[5] Nakon što je manje od godinu dana radio na Sveučilištu Saarland, 1967. je angažiran da naslijedi Hansa Heinza Stuckenschmidta na mjestu voditelja muzikološkog odjela Berlinskog Tehnološkog instituta.[3] Ostat će tamo do svoje smrti, [4] postupno proširujući i razvijajući sveučilišni prethodno minuskularni muzikološki program do međunarodno poznatog.[3] Iako su mu mnoga sveučilišta nudila pozicije tijekom njegova mandata, on ih je sve odbio; jedina iznimka bila su dva semestra koja je proveo kao gostujući profesor na Sveučilištu Princeton.[4] Dahlhaus je odlikovan Ordenom zasluga Savezne Republike Njemačke (Veliki križ sa zvijezdom), Plavim Maxom i primljen u Njemačku akademiju. Godine 1987. dobio je nagradu Frankfurter Musikpreis.[4] Nakon što je neko vrijeme bio bolestan - bolest koju je uglavnom skrivao od svojih kolega - umro je u Berlinu 13. ožujka 1989. [4] od zatajenja bubrega.[3] U to je vrijeme radio na sažetoj povijesti zapadnjačke glazbe na engleskom jeziku, koja je ostala nedovršena.[3] Muzikološka stipendija Dahlhaus je napisao 25 ​​knjiga, više od 400 članaka i pridonio 150 drugih djela o širokom rasponu tema.[4] Najviše ih je bilo o povijesti zapadne glazbe, a posebice one iz 19. stoljeća, odnosno romantične glazbe. Skladatelji čiju je glazbu pisao su Josquin, Gesualdo, Bach i Schoenberg.[6] Klasična glazba 19. i 20. stoljeća također su bile redovite teme.[6] Sva njegova glavna djela napisana su na njemačkom jeziku; povijest zapadnjačke glazbe koju je ostavio nepotpunom bila bi njegova prva engleska publikacija.[3] Bio je vrlo zainteresiran za rad Richarda Wagnera i ostao je najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru.[7] Ostale teme kojima se redovito bavio su glazbena teorija, estetika glazbe i pretpovijest `nove glazbe`.[4] Ostavština Pred kraj svog života, Dahlhaus je bio najeminentniji i najutjecajniji muzikolog svoje generacije, a njegova su djela i dalje poticala značajan diskurs, rasprave i kontroverze.[2] Iskazao se ne samo kao muzikolog, već i kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator.[2] Njegova postignuća uključuju poticanje novog interesa za glazbu 19. stoljeća, [2] posebno kroz njegovu publikaciju Glazba iz devetnaestog stoljeća iz 1989. [8]. Njegovi različiti interesi omogućili su ozakonjenje raznih muzikoloških podpolja i znatno proširili disciplinu. J. Bradford Robinson daje `sustavnu muzikologiju, institucionalnu povijest [i] salonsku glazbu` kao primjere novoprihvaćenih tema zbog njegovog utjecaja.[2] Bio je glavni zagovornik podizanja estetike kao teme u prvom planu muzikologije.[4][2] Osim toga, pomogao je uspostaviti koherentnu priču za klasičnu glazbu 20. stoljeća.....

Kao nova Hiljade čitalaca koji su imali koristi od zanimanja za upečatljivu misao Rudolfa Arnhajma kroz decenije njegovog rada, zadovoljiće svoju radoznalost ovom novom zbirkom njegovih eseja. Neće biti razočarani. `Moja najvažnija briga`, piše Arnhajm, `nastavlja da bude epistomološka , to jest, proučavam umne spoznaje sposovnosti suočene sa svetom realnosti. Od samog početka uveren sam da je glavni istrument takvog istraživanja čulna percepcija, naročito vizuelna.` Izdavač: Univerzitet umetnosti u Beogradu ISBN: 86-80957-20-8 Br. strana: 350 Povez: Broširan Prevodilac: Vojin Stojić Jezik: Srpski Pismo: Latinica Format: 20cm Datum izdavanja: 2003. Rudolf Arnhajm (nem. Rudolf Arnheim; Berlin, 15. jul 1904 – En Arbor, 9. jun 2007) bio je nemačko-američki psiholog, esejista, proučavalac umetnosti, filmski kritičar i teoretičar. Biografija[uredi | uredi izvor] Rudolf Arnhajm Datum rođenja 15. jul 1904. Mesto rođenja Berlin Nemačka Datum smrti 9. jun 2007. (102 god.) Mesto smrti En Arbor SAD Rudolf Arnhajm je od 1928. do 1933. godine bio urednik nemačkog magazina za politiku, umetnost i ekonomiju: (nem.) Die Weltbühne, ali i saradnik brojnih drugih časopisa u Nemačkoj sve do 1933. godine kada po dolasku Hitlera na vlast emigrira prvo u Italiju i Englesku. Godine 1940. odlazi u Sjedinjene Američke države gde je u početku predavao psihologiju na manjim obrazovnim ustanovama: Sarah Lawrence College i New School for Social Research.[1] Nedugo zatim, kao profesor prelazi na univerzitete Kolumbija i Harvard [2] gde radi do 1974. godine. Zvanje profesora emeritusa ostvario je na Univerzitetu Mičigen u An Arboru.[3][4] Teorija filma[uredi | uredi izvor] Bio je sledbenik Geštalt psihologije po kojoj ni najelementarniji procesi posmatranja ne proizvode samo mehaničke registracije spoljašnjeg sveta, već stvaralački organizuju sirov senzorni materijal po načelima jednostavnosti, pravilnosti i ravnoteže, načelima koja upravljaju mehanizmom opažaja`.[1] Bio je učenik Maksa Verthajmera (Max Wertheimer) i Volfganga Kelera (Wolfgang Köhler). Svoja znanja iz psihologije opažanja je primenjivao na proučavanje vizuelnih, prvenstveno plastičnih umetnosti.[1] Filmskom teorijom se bavio povremeno. Za razliku od teoretičara montažne škole, Arnhajm u svojoj knjizi: Film kao umetnost (Film als Kunst, 1932), u Američkoj izmenjenoj verziji: Film as Art, 1957. pridaje odlučujući značaj samom kadru, nezavisno od njegovog mesta u montaži.[1][2][4] Rudolf Arnhajm shvata pokretni fotografski snimak kao antinaturalistički fenomen koji se zasniva na mehaničkim činiocima, što pasivnu registraciju stvarnog prizora preobražavaju u izražajno sredstvo, u posebni vid percepcije[1][4] putem projekcije trodimenzionalnih predmeta na ravnu površinu, redukovanjem dubine, osvetljenjem i odsutnošću boje, okvirom slike i udaljenošću kamere od predmeta, odsutnošću prostorno-vremenskog kontinuenta i nevizuelnog čulnog sveta, tj. sredstvima ograničenja koja u procesu percepcije u odnosu na utisak stvarnosti postaju sredstva uobličavanja. Upravo razlika, koja nastaje putem tih preobražaja, čini izražajna sredstva medija. On još navodi da kada tehnološki napredak bude omogućio da se opažanje filmske slike pribli opažanju stvarnosti, npr, uključivanjem zvuka, boje, treće dimenzije i drugih čulnih kanala, doći će do ostvarenja potpunog filma koji će predstavljati kraj mogućnosti kreacije koju je nemi film osiguravao. Kasnije je Rudolf Arnhajm ublažio svoje stavove i poglede na zvučni film (ogledi: Epski i dramski film / Epic and Dramatic Film, 1938; Film i psihologija / Films and Psychology, 1949; Umetnost danas i film / Art Today and Film, 1965; Tendencije zapadne umetnosti i opadanje vidljivosti / Trends of Western Art and the Decadence of Visibility, 1970; O prirodi fotografije / On the Nature of Photography, 1974).[3] Ostali radovi donekle povezani sa teorijom filma[uredi | uredi izvor] Radio, umetnost zvuka / Radio, An Art of Sound, 1936; Umetnost i vizuelno opažanje / Art and Visual Perception, 1954 - 1974; Prema psihologiji umetnosti / Toward a Psychology of Art, 1966; Vizuelno mišljenje / Visual Thinking, 1969; Entropija i umetnost / Entropy and Art, 1971. teorija umetnosti

Dejan Đorić : TELO I DUŠA SLIKE, Izdavači Slobodan Mašić i Vlada Paradinović Beograd 1993, tvrdi povez, str. 148. Očuvanost 4-. Sadržaj na slici. Дејан Ђорић (Београд, Србија, 1959) је један од најистакнутијих ликовних критичара и есејиста у Србији. Студирао је историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Ликовном критиком се бави од 1985. године. Аутор је или коаутор 31 вишејезичне проблемске и монографске публикације објављене у Београду и Цириху. Коаутор је два највећа новија балканска издавачка пројекта, двоструке монографије Београд, град тајни и Медиале, троструке, тројезичне књиге са филмским ДВД. Написао је као аутор монографије о сликарима Радиславу Тркуљи, Милуну Митровићу, Лидији Мацури, Леониду Шејки, Бели венчац – 35 аранђеловачких симпозијума скулптуре, као и бројне текстове у листовима, часописима, стручној периодици и издањима посвећеним уметности. Значајну улогу заузео је и у критици дела Драгана Малешевића Тапија. Медиала и монографија `In Search of Lost time`. Влада Мирковић. `The paintings` су награђене на Београдском сајму књига 2005. и 2006. године. Члан је удружења УЛУПУДС и АИЦА. Добитник је годишње награде УЛУПУДС-а за 1991. Заступљен је у лексикону `Ко је ко у Југославији` 1996. и у публикацијама `American Biographical Institute`. Амерички Биографски институт за допринос ликовној критици наградио га је 2008. са Златном медаљом за Србију и уврстио у публикацију `Great Minds of the 21st Century`. Интернационални биографски центар у Кембриџу представио га је у издању `2000 Outstanding Intellectuals of the 21st Century`. Његови текстови су превођени на енглески, немачки, бугарски и македонски језик. Живи и ради у Београду. Ликовни критичар и теоретичар уметности Дејан Ђорић рођен је 1959. у Београду. Аутор је књига Тело и душа слике и Поглед Мнемосине. Есеји о ликовној уметности. Аутор/коаутор 31 вишејезичних монографских и ликовно-теоријских публикација објављених у Београду и Цириху, као и једног од највећих балканских издавачких пројеката, двоструке монографије Бео-град, град тајни и троструке публикације Медиала. Написао је монографије о сликарима Милуну Митровићу, Радиславу Тркуљи и Лидији Мацури, Леониду Шејки, Бели венчац – 35 аранђеловачких симпозијума скулптуре и бројне текстове у разним издањима и часописима посвећеним уметности. Члан је удружења УЛУПУДС и АИЦА. Добитник је годишње награде УЛУПУД-СА. Заступљен је у лексикону Ко је ко у Југославији 96 и у публикацијама American Biographical Institute.

Artur Adamov (franc. Arthur Adamov; Kislovodsk, 23. avgust 1908 – Pariz, 15. mart 1970) bio je francuski književnik jermenskog porekla. Poticao je iz bogate porodice koja je posedovala naftne izvore u Kaspijskom jezeru, ali je bogatstvo ubrzo nestalo usled kockarskih dugova njegovog oca i nacionalizacije imovine nakon Oktobarske revolucije. Nakon Kislovodska, Bakua, Ženeve i Majnca nastanjuje se u Parizu, u kojem će ostati do kraja svog života. Bio je politički angažovan kao intelektualac leve političke orijentacije. Drame je počeo da piše posle Drugog svetskog rata. Napisao je komade: Parodija (1947), Invazija (1949), Veliki i mali Manevar (1950) Profesor Taran (1953), Ping-pong (1955), Paolo Paoli (1957), Proleće 71 (1960), Politika ostatka (1962), G. Umerenjak (1967), Kad bi se leto vratilo (1970). U svojim delima dramatizovao je neprekidnu, očajničku potragu čoveka za smislom. Zajedno sa Beketom i Joneskom smatra se utemeljivačem teatra apsurda. Za razliku od njih dvojice, Artur Adamov nije stekao svetsku slavu tokom života. Pored drama, napisao je nekolicinu pripovedaka, autobiografsku prozu, pozorišne članke i eseje. Adamov je bio i plodan prevodilac sa ruskog i nemačkog. Biografija Rođen je 23. avgusta 1908. u Kislovodsku u bogatoj jermenskoj porodici, koja je bila vlasnik petrolejskih izvora. U skladu sa tradicijom bogatih ruskih porodica, Adamov je obrazovan u francuskom duhu i na francuskom jeziku. Zajedno sa porodicom, kada mu je bilo četiri, preselili su se u Nemačku, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata, prebegli su u Švajcarsku. Njegov otac, strastveni kockar, izgubio je gotovo čitavo bogatstvo u nemačkim i švajcarskim kockarnicama, a ono malo porodičnog imetka što je ostalo izgubili su usled nacionalizacije imovine posle Oktobarske revolucije. Adamov se 1924. preselio u Pariz. Siromašan i bez stalnog zaposlenja međuratne godine je proveo na margini pariskog književnog života. Sklon alkoholu i boemiji, družio se sa nadrealistima i drugim francuskim umetnicima. Posebno važna prijateljstva u ovom periodu sklopio je sa Antoninom Artoom i Martom Rober. Sa prijatljem Seržom Viktorom Aranovićem osniva časopis Discontinuité (izašao samo jedan broj) u kojem objavljuje stihove. Sa Seržom Viktorem i još nekolicinom prijatelja objavio je zbirku eseja Ispravljanje. Zbog govora upućenih protiv kolaboracionističke vlade uhapšen je 1941, da bi šest meseci proveo u koncentaracionom logoru u Arželeu. Posle oslobođenja sa Martom Rober pokrenuo je časopis L`Heure nouvelle (pojaviće se dva broja), objavio je autobiografiju Priznanje (1946) i završio svoju prvu dramu Parodija (1947), koja zbog nedostatka novca neće biti izvedena na sceni sve do 1951. U novembru 1950. Žan Mari Sero postavio je na scenu Adamovljev drugi komad Mali i veliki manevar, a samo pet dana kasnije Vilar je postavio njegov treći komad Invaziju. Adamovljeve drame su mahom imale polovičan uspeh, te je uvek imao problema da pronađe finansijska sredstva za njihovu realizaciju. Pedesetih i šezdesetih godina Adamov je napisao: Profesora Tarana, Sve protiv svih (obe drame su napisane 1951, izvedene 1953), Ping-pong (prva verzija napisana 1951, izvedena 1955), Paola Paolija (1957), Pesmu siromaha (započeta 1961, nikada nije završena), Proleće 71 (napisana 1960, izvedena 1963), Politiku ostatka (napisana 1962, izvedena 1967), G. Umerenjaka (1967) i Kad bi se leto vratilo (1968). Oženio se 1961. posle petnaestogodišnje veze sa Žeki T, poznatijom pod nadimku Bizon, a 1964. je proveo u Americi držeći predavanja o Floberu, Valeriju i modernom pozorištu. Artur Adamov je tokom čitavog života bio politički angažovan, suprostavio se saradnji sa nacistima, francuskoj represiji u Alžiru i ratu u Vijetnamu. Šezdesetih godina je sve dublje tonuo u alkoholizam i zavisnost od narkotika, te mu se zdravstvena situacija od 1965. drastično pogoršala. Umro je u Parizu 15. marta 1970, usled posledica slučajnog predoziranja Barbituratima. Poetika Dramsko stvaralaštvo Artura Adamova nastalo je pod snažnim uticajem ekspresionizma, nadrealizma, Kafkine proze i dramskog stvaralaštva Strindberga, Artoa i Brehta.[3] Njegove drame istražuju izolaciju, otuđenost i uzaludnost čoveka u potrazi za smislom.[4] On je dramatizovao ovu neprekidnu, očajničku potragu u vidu apsurdnih situacija, koje su neretko obojene crnim humorom. Ove poetičke osobenosti ga povezuju sa stvaralaštvom Beketa i Joneska. Zajedno sa njima smatra se utemeljivačem teatra apsurda. Adamovljevo stvaralaštvo se može podeliti u dve faze. U prvu fazu su uključene fatazmagorične i snolike drame, koje su pisane pod uticajem Strindberga i Artoa. Druga faza započinje dramom Ping-pong, u kojoj se, pod uticajem marksizma i Brehta, Adamov fokusirao na eksplicitnije iskazan socijalni komentar i prikazivanje društvenog zla. Prelazak iz prve faze u drugu bio je prelazak s jednog strogog frojdovskog plana individualnih košmara na socijalni plan, uz uverenje da patnja ima i socijalne uzroke i da su ti uzroci uklonjivi. Sa stanovišta stila i dramskih postupaka, taj se put mogao označiti kao put od Kafke (parabola) do Brehta (istorija). Dramski tekstovi Artura Adamova tesno su vezani za pozorišno izvođenje. Kako je sam izjavio „Pozorište, kako ga ja razumem, povezano je sasvim i apsolutno sa izvedbom. Zato se njegovi komadi bolje doživljavaju viđeni u pozorištu, nego kad se čitaju kao dramski tekstovi. U svojim dramama se često oslanjao na vizuelne i zvučne efekte koji funkcionišu kao doslovna reprezentacija nesvesnog i svesnog, poput lebdećih satova bez kazaljki iznad likova opterećenih vremenom u Parodiji ili flipera u Ping-pongu. Likovi su često sprečeni da kroz govor iskažu svoje strahove i želje. U Profesoru Taranu Adamov pokazuje kako jezik može biti oblik poništenja i samorazotkrivanja. Indirektan aluzivan jezik, sav u nedorečenostima u Ping-pongu igra posebnu važnu ulogu: postavljeni u objektivno lažne situacije – proistekle iz nesrazmere između beznačajnog zadatka i velike energije koja je u njega uložena – junaci nesvesno govore jednim lažnim, parodijskim jezikom. Taj jezik ih dodatno učvršćuje u njihovoj apsurdnosti, kompromituje ih svojom banalnošću i gura ih u situacije čija lažnost poprima sve tragičniji karakter. Kroz njegovo stvaralaštvo prisutna je komika, mada su komični elementi manje prisutni nego kod Beketa i Joneska. Njegovi junaci čeznu da budu shvaćeni ozbiljno, ali postaju predmet ismevanja. Pored drama Artur Adamov je pisao pripovetke, autobiografsku prozu i veliki broj članaka i eseja o pozorištu i dramskoj umetnosti, od kojih se posebno izdvaja esej o Strindbergu. Adamov je bio i plodni prevodilac sa nemačkog i ruskog na francuski jezik. Između ostalog, preveo je: Nesvesno i ja Junga, Čehovljeve drame, Rilkeovu Knjigu bede i smrti, Piskatorovo Političko pozorište, Bihnerovu Dantovu smrt, Zločin i kaznu Dostojevskog itd. Prevodi na srpski Srpska pozorišna publika imala je po prvi put priliku da se upozna sa nekim Adamovljevim komadom 1962, kada je postavljen Profesor Taran u režiji Jovana Putnika na sceni Ateljea 212. Njegovi tekstovi nisu mnogo prevođeni na srpski jezik. Preveden je Uvod u pozorište II, koji je objavljen u knjizi Rađanje moderne književnosti – Drama 1975. (str. 367–374) i Fragmenti o političkom pozorištu u Savremeniku, 1969. (str. 273–278). Adamovu je posvećen 112. broj časopisa Gradac iz 1994. (priredila Mirjana Miočinović), u kojem se nalazi prevod drame Profesor Taran, i reprezentativni odlomci iz njegove autobiografske proze, eseja, intervjua kao i nekoliko članaka kritičara o Adamovljevom pozorištu. Odabrana dela Drame Uredi Parodija (La Parodie) 1947. Invazija (L`Invasion) 1949. Veliki i mali manevar (La Grande et la Petite Manœuvre) 1950. Pravac marša (Le Sens de la marche) 1951. Svi protiv svih (Tous contre tous) 1952. Profesor Taran (Le Professeur Taranne) 1953. Ponovni susreti (Les Retrouvailles) 1953. Ping-pong (Ping-pong) 1955. Paolo Paoli (Paolo Paoli) 1957. Mrtve duše (Les Âmes mortes) 1960, pozorišna adaptacija Gogoljevog istoimenog romana Proleće 71 (Le Printemps 71) 1961. Politika ostataka (La Politique des restes) 1962. Sveta Evropa (La Sainte Europe) 1965. G. Umerenjak (M. le Modéré) 1967. Kad bi se leto vratilo (Si l`été revenait) 1970. Autobiografska proza Priznanje (L`Aveu 1946) Čovek i dete (L`Homme et l`Enfant 1968) Ja... oni... (Je... ils... 1969) Druge publikacije Pariska komuna 18. mart – 28. maj 1871 (La Commune de Paris, 18 mars – 28 mai 1871) 1959, urednik antologije Ovde i sada (Ici et Maintenant) 1964. Arto dnevno (Artaud vivant) 1980, posthumno Strindberg (Strindberg) 1982, posthumno Drugi (L`Autre) 1985, posthumno MG27 (K)

U dobrom stanju! Nasamo s Milanom Konjovićem : Razgovori, likovi, osvrti Miro Vuksanović Knjiga sadrži : Predgovor, biografiju slikara Milana konjovića, njegovu akademsku besedu i 26 kazivanja o slikarstvu, čoveku, životu, patnji i radosti, Somboru, pozorištu i drugim temama. Knjiga sadrži i dvadeset dva Vuksanovićeva esejistička i pripovedačka teksta o Konjoviću. Autor: Miro Vuksanović Žanrovi: Antologije i monografije, Domaći pisci, Publicistika, Umetnost Izdavač: Pravoslavna reč NS Godina izdanja: 2018. Broj strana: 272 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 22 cm Knjiga ima predgovor, biografiju slikara, njegovu akademsku besedu i 26 kazivanja o slikarstvu, čoveku, životu, patnji i radosti, Somboru, pozorištu i drugim temama. Sva kazivanja je stilski uobličio akademik Vuksanović, a za štampu ih svojevremeno odobrio Milan Konjović. Posebno poglavlje je posvećeno likovima s Konjovićevih portreta i pričama o njima. Doslovno je zabeležen razgovor o monografiji Stvarnost i mit u slikarstvu Milana Konjovića Lazara Trifunovića iz 1979. godine. U knjizi su dvadeset dva Vuksanovićeva esejistička i pripovedačka teksta o Konjoviću. Tekstovi su nastajali između 1978. i 2018. godine. Stotinak kolor reprodukcija, crteža i portreta knjigu čine izuzetnom i dostojnom obeležavanja godišnjice rođenja Milana Konjovića. Miro Vuksanović (Krnja Jela, 4. maj 1944) je poznati srpski književnik, akademik Srpske akademije nauke i umetnosti. Objavio je brojne romane, pripovetke, zapise i poeme. Miro Vuksanović je rođen u Krnjoj Jeli, u Crnoj Gori, u seoskoj porodici. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a nižu gimnaziju u Boanu. U Nikšiću je završio Višu realnu gimnaziju.[2] Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1969. godine, na Grupi za jugoslovensku i opštu književnost.[3] Radio je kao profesor srpskog jezika i književnosti u Somboru. Bio je zamenik a potom deset godina glavni urednik časopisa „Dometi”. Od 1975. bio je upravnik Gradske biblioteke u Somboru. Taj posao je obavljao do 1988. Bio je potpredsednik Matice srpske od 2004. do 2008. godine i upravnik Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu od 1988. do 2014. godine.[4] Direktor je Biblioteke SANU od 2011. godine. Učestvovao je sa saopštenjima na dvadesetak naučnih skupova u zemlji i na konferencijama IFLE u Briselu, Moskvi, Štokholmu, Pekingu i Kopenhagenu. Članstvo Miro Vuksanović je član Srpskog književnog društva (2003 -), Društva književnika Vojvodine (1979-), zatim predsednik Društva književnika Vojvodine (1985-86), član Predsedništva Saveza književnika Jugoslavije (1985-87), član Predsedništva Zajednice nacionalnih biblioteka Jugoslavije (1988-1992), član Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (2004-),član Uređivačkog odbora Srpskog biografskog rečnika (2003-), potpredsednik Matice srpske (2004-2008, na dužnosti predsednika Matice srpske 2006-2008) , potpredsednik Skupštine i Saveta Vukove zadužbine (2003-2008), član Upravnog odbora Zadužbine Miloša Crnjanskog (2007-2012), član Upravnog odbora Matice srpske (1988-2008), predsednik Upravnog odbora Zadužbine Ive Andrića (2016-, član od 2010), predsednik Upravnog odbora Instituta za srpski jezik SANU (2010-2016), predsednik Nacionalnog saveta za kulturu 2015-2016, član 2011-2016), član Saveta Univerziteta u Beogradu (2020 -). član Uređivačkog odbora Srpske bibliografije; glavni urednik (3 serije, 29 tomova) kataloga starih srpskih knjiga i legata, Godišnjaka i drugih izdanja Biblioteke Matice srpske (1988 - 2014). Inicijator je osnivanja i glavni urednik i direktor Izdavačkog centra Matice srpske (2007); pokretač i glavni urednik Antologijske edicije Deset vekova srpske književnosti (2008 - do 2020. objavljeno 110 knjiga) i Edicije Matica (2008). Pokretač i predsednik Uređivačkog odbora Kritičkog izdanja dela Ive Andrića (2016 - do 2020. izašlo 15 tomova). Na predlog Odeljenja jezika i književnosti izabran je za dopisnog člana SANU 5. novembra 2009. godine.[4] Za redovnog člana SANU izabran 5. novembra 2015. godine. U SANU od 2011. uređuje Tribinu za prikazivanje novih izdanja. Pokretač je i urednik izdanja SANU : Akademske besede (2016-), Prustupna predavanja dopisnih članova (2019-), Pristupne besede srpskih akademika od 1886. do 2012. godine (2020-), Bibliografije akademika i dipisnih članova (2019-) i Godišnjak Tribine BSANU (2013-).Predsednik je dva Akademijska odbora SANU. Uredio je nekoliko naučnih zbornika u SANU (Srpska književnost danas, Skerlić, Andrić, Crnjanski). Službeno je boravio u Mađarskoj, Rumuniji, Austriji, Belgiji, Francuskoj, Nemačkoj, Sovjetskom Savezu, Švedskoj, Kubi, Kini, Danskoj, Grčkoj i drugim zemljama.[2] Nagrade Dobitnik je sledećih nagrada[2]: Nagrada Politike za kratku priču (1975) Nagrada Miroslavljevo jevanđelje za najbolju proznu knjigu u Jugoslaviji za period 1997-2000 Nagrada za umetnost Vukove zadužbine 2000 Prosvetina nagrada za prozu 2000 Borbina nagrada za knjigu godine 2001 Nagrada za knjigu godine Društva književnika Vojvodine 2002 Nagrada Svetozar Ćorović za prozu 2002 Vukova nagrada 2004 Nagrada Laza Kostić za pripovednu prozu 2005 NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman na srpskom jeziku u 2005 Nagrada Meša Selimović za najbolju knjigu na srpskom jeziku u 2005 Zlatni hit liber 2006 Počasni građanin Bileće 2006 Nagrada Brankovog kola 2010 Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije 2012 Nagrada Veljkova golubica 2015 Pečat Hercega Šćepana Trga od ćirilice 2017. Republičke nagrade za doprinos kulturi: Milorad Panić Surep (1996), Zapis (2007), Đura Daničić (2009), Stojan Novaković (2012), Janko Šafarik (2014), kao i Oktobarska nagrada Sombora (1986). Nagrada Mihajlo Pupin za ukupno stvaralaštvo (2019)[5] Nagrada Marko Miljanov (2020) Bibliografija Bibliografija Vuksanovića je tokom leta 2020. sadržala 2.811 jedinica (radovi i literatura o delu). Romani Kletva Peka Perkova, 1977, 1978 Gradišta, 1989 Daleko bilo, 1995, 2018 Semolj gora, 2000, 2001, 2011, 2017 Točilo, 2001,2018 Kućni krug, 2003 Semolj zemlja, 2005, 2006 (4 izdanja), 2011, 2017 Semolj ljudi 2008, 2011, 2017 Bihpolje 2013 Pripovetke i zapisi Gorske oči, 1982 Nemušti jezik, 1984, 2013 Vučji tragovi, 1987,2013 Povratak u Ravangrad 2007, 2016 Otvsjudu 2008 Čitanje tavanice 2010 Danonoćnik 1, 2014 Silazak u reč 2015 Danonoćnik 2, 2019 Poeme Moračnik, 1994 Tamooni, 1992 Razgovori i priče Likovi Milana Konjovića, 1992. Dušanova knjiga, 2001. Nasamo s Milanom Konjovićem, 2018. Izabrana dela I−V, 2017 i 2018. Priređivač Laza Kostić u Somboru, 1980 Ravangrad Veljka Petrovića, 1984 Letopis Stevana Raičkovića, 2007 Antologijsko naučno izdanje Petar II Petrović Njegoš, 2010 Srpski rječnik ili azbučni roman Vuka Karadžića 2012 Milovan Đilas 2013 Njegoš, dva veka 2013 Njegoš dovijek 2016 Miodrag Bulatović 2016 Večiti kalendar maternjeg jezika Ive Andrića 2018 Gorska luča (antologija Njegoševih stihova) 2018 Naučni i stručni projekti Edicija Deset vekova srpske književnosti (pokretač i glavni urednik) Kritičko izdanje dela Ive Andrića (pokretač i predsednik Uređivačkog odbora)

Odlično stanje same knjige, papirni omot kao na slikama Bogato ilustrovano Jugoslavija Horst Valdemar Janson (nem. Horst Waldemar Janson; 4. oktobar 1913 - 30. septembar 1982) koji je objavljivao pod pseudonimom H. V. Janson (nem. H. W. Janson) bio je profesor istorije umetnosti nemačko-ruskog porekla, poznat po svojoj knjizi `Istorija umetnosti` (History of Art) objavljenoj 1962, koja je od tada prodata u više od četiri miliona kopija na petnaest jezika. Biografija[uredi | uredi izvor] Janson je rođen u Sankt Peterburgu 1913. kao dete Fridriha Jansona (nem. Friedrich Janson, 1875–1927) i Helene Porš (nem. Helene Porsch, 1879–1974), koji su bili luteranci baltičko nemačkog porekla.[1][2] Nakon Oktobarske revolucije, porodica se preselila u Finsku, a zatim u Hamburg, gde je Janson pohađao Vilhelm gimnaziju (nem. Wilhelm-Gymnasium). Završava gimnaziju 1932. i upisuje Univerzitet u Minhenu, a zatim i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Hamburgu, gde je bio student Ervina Panovskog. 1935, na predlog Panovskog, Janson se seli u SAD. 1941. se ženi Dorom Džejn Hajnberg, studentkinjom istorije umetnosti, koja je kasnije bila koautor mnogih njegovih dela. Završava svoj doktorat na Harvardu 1942. i piše disertaciju na temu Mikelocove (ital. Michelozzo) umetnosti. Predavao je u Muzeju umetnosti u Vusteru (Worcester Art Museum) (1936-1938) i na Univerzitetu u Ajovi (University of Iowa School of Art and Art History) (1938-1941). Bio je profesor na Univerzitetu Vašington od 1941. do 1949, kada prelazi na Univerzitet u Njujorku (New York University), gde razvija odeljenje za umetnost i predaje na Institutu lepih umetnosti (Institute of Fine Arts). Janson je preminuo 1982. u vozu između Ciriha i Milana. Akademska postignuća[uredi | uredi izvor] Napisao je mnoga dela o renesansnoj umetnosti i skulpturi 19. veka, od kojih su Apes and Ape Lore in the Middle Ages and the Renaissance (1952) i Sculpture of Donatello (1957) osvojili nagrade. U kasnijim godinama života bavio se dijalogom između istoka i zapada u umetnosti. Tokom svoje karijere, Janson je između ostalog bio konsultant za set knjiga Time Life Library of Art, predsednik udruženja College Art Association, urednik seta knjiga Art Bulletin i jedan od osnivača i predsednik Renesansnog udruženja Amerike (Renaissance Society of America). Takođe je pisao knjige o umetnosti za mlade ljude, neretko u saradnji sa svojom suprugom. Jansonov najznačajniji doprinos istoriji umetnosti predstavlja njegovo delo `Istorija umetnosti`, objavljeno 1962. Ovo delo je od tada postalo standard i uzor na koji se ugledaju današnji udžbenici iz ove oblasti.[3] Kritike feminista[uredi | uredi izvor] Uprkos popularnosti i uticaju Istorije umetnosti, ovo delo je pretrpelo oštre kritike. Feministkinje i istoričarke umetnosti Norma Broud (eng. Norma Broude) i Meri Garar (eng. Mary Garrard) kažu: `Umetnice u pedesetim i šezdesetim godinama su trpele profesionalnu izolaciju ne samo jedne od drugih, već i od sopstvene istorije. U vremenu kada su slikarke iz prošlosti faktički bile izbrisane iz istorije, Jansonova uticajna knjiga Istorija umetnosti nije sadržala ime ili delo ni jedne jedine umetnice, tako isključujući žene iz istorije umetnosti (...) .`[4] Jansonovo isključivanje žena iz umetnosti je poljuljalo njegovu reputaciju istoričara umetnosti, zato što njegova dela prikazuju samo deo istorije, izbegavajući bilo koje delo koje nije naslikao muškarac. Jednom prilikom, Sem Hanter, tadašnji kustos u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku upoznao je poznatu umetnicu Idel Veber sa Jansonom. On je bio veliki obožavalac njenih dela ali je rekao da ne uključuje umetnice u svoja dela.[5] Tags: Svetsko slikarstvo skulptura gombrih saga o umetnosti renesansa barok antika avangarda ...

Charles Osborne : Wagner And His World / Publisher: Thames And Hudson 1977, tvrdi povez, omot, str. 128. Knjiga je na engleskom jeziku. Očuvanost 4-. Rihard Vagner - Biografija Rihard Vagner (Wilhelm Richard Wagner), nemački kompozitor, dirigent, muzički teoretičar i esejista, rođen je 22. maja 1813. godine. Još kao dečak voleo je da čita i piše. Uspeo je da prevede svih 12 knjiga Homerove „Ilijade“, zanimali su ga i germansko-nordijski mitovi, srednjevekovna evropska književnost, a kasnije i filozofija Fojerbaha, Šopenhauera i Ničea. Smatra se jednim od najobrazovanijih i najnačitanijih ljudi u Evropi 19-og veka. Iako nikada nije dobio pravo muzičko obrazovanje, posle slušanja Betovenove Devete simfonije, Vagner je bio toliko oduševljen da je rešio da postane kompozitor. Danas se Vagner smatra velikim reformatorom opere, jer je uspeo da preobrazi dotadašnju muzičku misao kroz svoju ideju o „sveukupnoj umetnosti“ (Gesamtkunstwerk). On operu naziva „muzičkom dramom“ i predstavlja je kao sintezu svih umetnosti: muzike, drame (književnosti) i likovne umetnosti. Vagnerovo najpoznatije delo je „Prsten Nibelunga“ (Der Ring des Nibelungen). To je, zapravo, ciklus od 4 opere, čija radnja je inspirisana germansko-nordijskim mitovima. Glavni motivi su ljubav i potraga za moći. Opere koje čine ovaj ciklus su: „Rajnsko zlato“ (Das Rheingold), „Valkira“ (Die Walküre), „Zigfrid“ (Siegfried) i „Sumrak bogova“ (Götterdämmerung). Pošto je ulagao veliki trud kako bi njegova dela bila izvedena tačno onako kako ih je on zamislio, Vagner je za izvođenje ovog ciklusa morao da sagradi posebnu opersku kuću u Bajrojtu. Ova operska kuća, nazvana „Bayreuth Festspilhaus“, otvorena je 1876. godine, kada je od 13. do 17. avgusta premijerno izveden ceo ciklus „Prsten Nibelunga“. Od tada se ovde svake godine održava Bajrojtski Festival, na kome se izvode isključivo Vagnerova dela. Interesantno je da se za karte čeka i po osam godina! Što se privatnog života tiče, Vagner se već u 23-oj godini oženio glumicom Minom Planer. Na žalost, ovaj brak nije bio srećan. Već posle nekoliko nedelja, Mina je pobegla sa nekim vojnim oficirom, koji ju je posle nekog vremena ostavio bez prebijene pare, tako da se ona vratila Vagneru. Pesnikinja Matilda Vezendonk bila je Vagnerova inspiracija za operu „Tristan i Izolda“. Matilda je bila žena Ota Vezendonka, koji je Vagneru i Mini iznajmio kolibu nedaleko od svoje kuće. Po Matildinoj želji, između njih dvoje postojala je samo platonska ljubav. Međutim, kada je jednom prilikom Mina Planer preslela jedno od Vagnerovih pisama Matildi, došlo je do velike svađe. Mina i Vagner su tek posle nekoliko godina (1862) počeli da žive odvojeno, ali je on nastavio da je izdržava sve do njene smrti. Mnogo veću aferu izazvala je Vagnerova veza ( a kasnije i brak) sa Kozimom fon Bilov, vanbračnom ćerkom Franca Lista i ženom Hansa fon Bilova! Kada je Kozima Vagneru rodila vanbračnu ćerku (Izoldu), to je izazvalo toliki skandal, da su njih troje morali da napuste Minhen. Osim Izolde, imali su još dvoje vanbračne dece – Evu i Zigfrida. Venčali su se tek avgusta 1870. godine. Ovaj brak uticao je loše na prijateljstvo između Lista i Vagnera – nisu komunicirali godinama posle toga. Poslednjih nekoliko godina života Vagner je patio od teških napada angine. Da bi se oporavio, otišao je sa porodicom u Veneciju, u zimu 1813. godine. Na žalost, tu je i umro, ali od srčanog napada. Umro je u Koziminim rukama, a veruje se da je ona držala njegovo telo puna 24 sata nakon njegove smrti. Sahranjen je u Bajrojtu.

Tvrdi povez, kvalitetan papir, divno ilustrovana sa lepim fotografijama, crno-belim i u boji, 105 stranica, latinica Vrlo malo korišćena, namenski za pisanje rada o staroj Grčkoj Autor - osoba Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 = Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 Naslov Stara Grčka : estetski pristup arhitekturi, skulpturi i slikarstvu / Aleksa Čelebonović ; [likovno i grafičko oblikovanje Dobrilo Nikolić] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1973 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 105 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 = Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 Zbirka ǂBiblioteka ǂSusret sa umetnošću ; 1 ISBN (Karton) Napomene Opis ilustracija uz mitološka objašnjenja: str. 83-103 Registar. Predmetne odrednice Arhitektura -- Antička Grčka Vajarstvo -- Antička Grčka Slikarstvo -- Antička Grčka ALEKSA ČELEBONOVIĆ (Lozana, 29. decembar 1917 – Beograd, 26. maj 1987) slikarski izazov Iako je rođen u Lozani, gde je porodica izbegla po izbijanju Prvog svetskog rata, Aleksa Čelebonović je ceo vek, uz mnogobrojna putovanja u toku života, proveo u Beogradu. Tu je završio osnovnu i srednju školu, diplomirao na Pravnom fakulteti (1941). Rođen u porodici poznatog beogradskog advokata, Jakova Čelebonovića, Aleksa nije bio jedino dete koje je studiralo prava. Njegov znatno stariji brat Marko takođe je diplomirao prava kojima se, kao i mlađi brat, nije nikada bavio. Studije prava osiguravale bi, kako se verovalo, životnu sigurnost iako je obojici osnovna preokupacija bila umetnost u veoma širokom njenom poimanju. Još kao đak srednje škole Aleksa je sa svojim drugarom iz klupe, Juricom Ribarem (koji je takođe studirao na Pravnom fakultetu), počeo da slika. Obojica su s još dvoje mladih slikara (Danica Antić i Nikola Graovac) januara meseca 1934. svoje radove izložili u prostorijama tadašnjeg Udruženja prijatelja Francuske. Ovu grupu sastavio je slikar Jovan Bijelić, koji je i govorio na otvaranju izložbe. Publika je s interesovanjem dočekala izložbu a nisu izostali ni komentari ondašnje kritike. Slikarstvo nastavlja i kada upisuje studije prava i ponovo izlaže sa slikarima najmlađe generacije (Danica Antić /1910–1989/, Ljubica Sokić /1914–2009/, Dušan Vlajić /1911–1945/, Nikola Graovac /1907–2000/, Borivoje Grujić /1904-?/, Milivoj Nikolajević /1912–1988/, Jurica Ribar /1918–1943/, Stojan Trumić /1912–1983/ i Bogdan Šuput /1914–1942/) koji će, iako kratko vreme, činiti Grupu DESETORICA. Oni su uoči Drugog svetskog rata učili kod Jovana Bijelića ili u Umetničkoj školi i pojavili su se u februaru mesecu 1940. na prvoj izložbi u Beogradu, koja je krajem godine preneta u Zagreb. I ova izložba je bila zapažena. Slikar Petar Lubarda, stariji kolega, u tekstu Izložba desetoro mlađih likovnih umetnika u Paviljonu, objavljenom tim povodom,[i] zapisao je: „Karakter ovoj grupi daju Ljubica Sokić, Jurica Ribar, Bogdan Šuput, Nikola Graovac i Aleksa Čelebonović.“ Dalji rad grupe prekinuo je Drugi svetski rat. Neki su nestali u vihoru rata, neki su kasnije skoro zaboravljeni a Čelbonović, zapažen kao slikar pre 1941, posle oslobođenja i povratka[ii] u Beograd slikarstvo, kao javnu delatnost, napušta s uvek prisutnom željom da mu se jednog dana vrati. Posvetio se novim izazovima, iako je još neko vreme izlagao s ULUS-om i u Salonu 56 u Rijeci. Priredio je i dve samostalne izložbe u Beogradu (1957) i Novom Sadu (1959) ulazeći sve dublje u kritičarski rad. Kritičarski rad započeo je veoma rano, i to pre Drugog svetskog rata, u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, u kome su sarađivali levo orijentisani mlađi intelektualci. Kada se tome gotovo isključio posvetio, Čelebonović je bio redovni kritičar Književnih novina (1951–1952), potom Borbe (1952–1954), povremeno je pisao za NIN i Politiku. Sarađivao je u časopisima Književnost, Delo, Umetnost kao i u mnogim drugim publikacijama sveta i Jugoslavije i onim koji su kao domaći listovi objavljivani na stranim jezicima (Međunarodna politika, Jugoslavija...). Godinama je bio saradnik engleskog časopisa The Studio. Čelebonović se kretao kroz celokupnu istoriju umetnosti od praistorije do moderne, obuhvatao široka geografska prostranstva, interesovao se i za pozorište što ga je dovelo do Ežena Joneska i razgovora s književnikom kao i za druge umetničke pojave kod nas i u svetu. Baveći se kritikom i esejistikom preko pedeset godina, Čelebonović nije bio samo hroničar, svedok pojava ličnosti i novih trendova, već i tumač i sudija. Pisao je i pratio i starije i one koji stupaju na likovnu pozornicu, a radoznalog duha i uočavajućeg dara za nepoznato i nepriznato, nije se libio da, po nečijoj molbi, napiše tekst. Interesovao se i za najnovije umetničke pojave o kojima se brzo obaveštavao kao poznavalac stranih jezika i stalni putnik iz poslovnih ili privatnih razloga. Kao kosmopolita, govorio je nekoliko stranih jezika: nemački, francuski, italijanski je znao odlično, a engleski slabije. Njegova majka je bila Bečlijka pa je svoj deci maternji jezik bio nemački. Aleksa ga je dobro znao, ali se stalno žalio da je šteta što nema s kime da vežba. Koristio je svaku priliku da jezik „vežba“ a to je najčešće radio s prijateljem Dejanom Medakovićem, koji je perfektno nemački govorio. U slučajnim susretima ili pak u zakazanim terminima kad su se nalazili i šetali pričali bi na nemačkom. Društvo bi im tada pravio Medakovićev jazavičar Gavra. Možda je najbolje poznavao likovnu scenu Pariza. Tamo je, kao i na jugu Francuske, kod svog brata Marka, često boravio s mnogim umetnicima, likovnim kritičarima i teoretičarima bio u direktnom kontaktu. Uživao je veliko poštovanje kod stranaca. Susret s Pjerom Frankastelom doveo je do prevoda i štampanja knjige Umetnost i tehnika[iii] s Čelebonovićevim predgovorom. Iz kontakta sa Žanom Dibifeom nastao je intervju štampan u Politici, kao i saradnja na knjizi posvećenoj umetniku. Kasnije, kada je Dibife premestio svoju fondaciju u Lozanu, pomogao mu je u pronalaženju nekih veoma interesantnih eksponata za kolekciju. U dva pisma, upućena Čelebonoviću, sâm Dibife se divi tačno uočenim elementima u njegovim delima i, između ostalog, piše: „Znam veoma malo tekstova koji se tiču mojih dela u kojima su osvetljene, tako dobro kao što su u vašem, ključne tačke i pokretači u mojim slikama, njihove pobude, ciljevi i duhovne pozicije kojima one teže.“ Iz zahvalnosti Dibife je Čelebonoviću poklonio jednu svoju statuu i nekoliko crteža. Sem pojedinačnih tekstova pisanih raznim prilikama i potrebama,[iv] objavio je nekoliko dragocenih knjiga iz oblasti teorije i istorije umetnosti, među kojima ima i nezaobilaznih, kapitalnih studija: monografija o Dušanu Vlajiću (Prosveta 1959), Za pristup umetnosti (Rad 1960), Savremeno slikarstvo Jugoslavije (Jugoslavija, 1965), Stara Grčka (Jugoslavija, 1973). Knjiga Ulepšani svet (Jugoslavija, 1975), odmah po objavljivanju, izazvala je veliku pažnju u našoj a i inostranoj sredini. Predstavljala je „tematsko i strukturno iznenađenje i dokazala da za radoznalog pisca i za sveobuhvatan duh, kakav je Čelebonovićev, ne postoje tabu teme“. Knjiga je prevedena i štampana u osam zemalja (Jugoslavija, Austrija, Nemačka, Francuska, Engleska, SAD, Holandija i Rumunija). Ovako obiman posao nije ga sprečavalo da se bavi i društvenim radom. Bio je pokretač i osnivač novih časopisa i novina za umetnost. Tek je postao punoletan (a punoletstvo se tada sticalo sa 21. godinom), Čelebonović je pre Drugog svetskog rata bio glavni i odgovorni urednik (1938–39) u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, organa Saveza studentskih kulturnih udruženja na Beogradskom univerzitetu. Istom onom u kome je započeo svoju spisateljsku karijeru. Budući da je za vreme Drugog svetskog rata bio u izbeglištvu u Italiji i Švajcarskoj radio je na izdavanju lista Nova Jugoslavija namenjenog Jugoslovenima u Švajcarskoj. Uoči samog rata bio je sekretar ULUS-a, a posle rata jedan od njegovih najaktivnijih članova. U želji da inostranstvo upozna s našom umetnošću i njenim vrednostima, inicirao je osnivanje Jugoslovenske sekcije Međunarodnog udruženja likovnih kritičara (AICA) i bio njen predsednik desetak godina. Jedan je od osnivača i prvi upravnik JUGOSLOVENSKOG TRIJENALA LIKOVNIH UMETNOSTI (1961), komesar naših selekcija na bijenalima u Veneciji i Sao Paulu, član mnogih domaćih i međunarodnih žirija za selekciju dela ili dodelu nagrada. Po povratku u zemlju radio je u ustanovama: Jugoslovenski Crveni krst, Savez likovnih umetnika Jugoslavije, Grafička industrijska škola, Sekretarijat za kulturu SR Srbije. Dugo je bio urednik, potom glavni urednik i direktor Izdavačkog zavoda „Jugoslavija“. Svoju životnu i profesionalnu karijeru završava kao profesor po pozivu (1976–1985) na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a poslednjih godina držao je tzv. autorizovana predavanja iz predmeta Istorija moderne umetnosti na Filozofskom fakultetu – Grupa za istorju umetnosti. Kao profesor prepričavao je mnoge anegdote s ispita. Nije ih beležio pa u sećanju ostaje poneka. Na jednom od ispita student izvuče pitanje „Impresionisti“. Krene da zamuckuje. A onda počne da priča da je slabog imovnog stanja itd. Profesor pita: „Kolega, žao mi je, ali kakve to veze ima s pitanjem?“ Studentov vickasti odgovor je bio da nije imao para da ode u Pariz. A na to Čelebonović: „Kolega, evo vama petica jer nije samo što ne znate nego vas i ne zanima: slike impresionista imate ovde pored (scena se zbiva na Filozofskom fakultetu u blizini koga se nalazi Narodni muzej).“ Bila su to srećna vremena kada je Narodni muzej bio otvoren, iako je godinama docnije generacijama studenata bio uskraćen ulaz u Narodni muzej. Ako bi se jednostavno i s mnogo suštine mogla okarakterisati ličnost Alekse Čelebonovića bilo bi: vrsni umetnik, esteta, istoričar i organizacioni pregalac, kako je to davno zabeležio slikar Mića Popović. Tih i nenametljiv, ogromne kulture i znanja, Aleksa Čelebonović je bio omiljen u društvu. Imao je veliki krug prijatelja i poslovnih i privatnih. Sa svojom suprugom Milicom bio je dragi gost u mnogim kućama a ljudi su voleli da bivaju u toploj atmosferi porodice Čelebonović u Čubrinoj 5a. Aleksa je bio dobar prijatelj s pesnikom Ivanom V. Lalićem. Jedno vreme su radili zajedno u Izdavačkom zavodu „Jugoslavija“. Kad bi jedan od njih otišao na bilo kakvo putovanje, znalo se da mu je obaveza da onome drugom napiše pesmicu od 3 do 4 reda. Tek da se javi prijatelju i stane na razglednicu. Na jednoj od fotografija s Mljeta Aleksa sedi za stolom i nešto piše s vrlo ozbiljnim izrazom. Nije to bilo ništa iz istorije umetnosti nego pesmica Ivanu. MG24

Veliki format, bogato ilustrovano, novo! Autor - osoba Medaković, Dejan, 1922-2008 = Medaković, Dejan, 1922-2008 Naslov Srpski slikari XVIII-XX veka : likovi i dela / Dejan Medaković ; [urednici Zoran Vapa, Zoran Kolundžija] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Petrovaradin : Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture ; Novi Sad : Prometej, 2021 (Subotica : Rotografika) Fizički opis 417 str. : ilustr. u bojama ; 31 cm Drugi autori - osoba Vapa, Zoran = Vapa, Zoran Kolundžija, Zoran, 1952- = Kolundžija, Zoran, 1952- Radojčić, Svetozar, 1909-1978 = Radojčić, Svetozar, 1909-1978 Đurić, Vojislav J., 1925-1996 = Đurić, Vojislav J., 1925-1996 Trifunović, Lazar, 1929-1983 = Trifunović, Lazar, 1929-1983 Davidov, Dinko, 1930-2019 = Davidov, Dinko, 1930-2019 ISBN 978-86-80929-48-4 (PZZZSK)(karton) Napomene `Dejan Medaković 1922-2022 - sto godina od rođenja` → prelim. str. `Povodom 70 godina Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture` → prelim. str. Tekst štampan dvostubaćčno Tiraž 1.000 Str. 7-8: Predgovor / urednici Str. 387-388: Moderna analiza žitija i dela / Svetozar Radojčić Str. 388-389: Doživljaj i otkriće / Vojislav J. Đurić Str. 389-391: Naučno istraživanje slikarstva / Lazar Trifunović Str. 391-393: Naučna literarna esejistika / Dinko Davidov O tekstovima: str. 396 Beleška o piscu: str. 416-417 Pečat na nasl. str.: Poklon iz biblioteke Prof. dr Slobodan Tomić: SID: Z 4 75 Bibliografija: str. 402-406 Registar. Predmetne odrednice Srpski slikari -- 18-20. v. Srpsko slikarstvo -- 18-20. v. Baveći se godinama srpskim slikarima Dejan Medaković je u obliku portreta i kraćih monografija uspeo da prikaže važnije nosioce našeg umetničkog razvoja, posebno onog u XVIII i XIX veku. Njegova namera da pišući o našim slikarima XVIII i XIX veka pruži što sažetiju sliku njihovog života i rada sada je, po njegovoj koncepciji, dopunjena reprezentativnim izborom prikaza najboljih umetničkih ostvarenja. Otuda ova knjiga nije stroga antologija, ona je znatno bliža istoriji naše umetnosti, odnosno njena prefinjena interpretacija. U odnosu na davno izdanje sada donosimo dopunjeno i autorovom rukom korigovano novo izdanje sa potpuno novim reprodukcijama, u kvalitetnoj opremi. Ova monografija doprinosi sagledavanju celovitije slike o novijoj srpskoj umetnosti, dokumentuje i predstavlja vrhunska dostignuća nepokretnog nasleđa širokoj publici. Ujedno, ova knjiga, stilski izvrsno napisana, pravi je trezor znanja i doprineće edukaciji novih generacija. U monografiji su predstavljeni sledeći slikari: Hristifor Žefarović Janko Halkozović Zaharija Orfelin Teodor Kračun Jakov Orfelin Teodor Ilić Češljar Arsa Teodorović Konstantin Danil Jovan Klajić Pavle Simić Novak Radonić Đura Jakšić Steva Todorović Miloš Tenković Đorđe Krstić Stevan Aleksić Leon Kojen Ljubomir Ivanović Marko Murat Uroš Predić Paja Jovanović Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Gimnaziju je završio 1941. u Sremskim Karlovcima. Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akademije 1958). Potom je prešao na Filozofski fakultet u Beogradu gde je ostao do penzionisanja 1982. godine. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je dekan Filozofskog fakulteta, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU, kao i predsednik SANU (1999–2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana naučnog društva Leibnic Societ u Berlinu. MG125 (N)