Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pozorište u fotografskoj umetnosti 8.međunarodni trijenale Le Theatre dans l`Art photographique POZORIŠTE U FOTOGRAFSKOJ UMETNOSTI 8. međunarodni trijenale ; portski poslovni centar `Vojvodina`, Novi Sad, 26. V - 4. VI 1986. = 8e Triennale Internationale Le Théâtre dans l`Art photographique, Centre sportif `Voïvodine / [urednik Katarina Ćirić-Petrović] , katalog, višejezično : francuski, engleski, nemački, ruski jezik ; mek povez, format 21 x 22 cm , ilustrovano, 72 strane

ZBORNIK STRUČNIH RADOVA Naslov Zbornik stručnih radova / Drugi kongres Svetske tamburaške asocijacije = Collection of proffessional papers / Second Convention of World Tamburitza Association = Sammelband der Facharbeiten / Zweite Kongress des Tamburica - Weltverbands = Sbornik specializirovannыh rabot / Drugoй kongress Mirovoй associacii tamburistov Autor - korporativno telo Kongres Svetske tamburaške asocijacije (2 ; 2015 ; Novi Sad) Vrsta građe zbornik Jezik srpski, engleski, nemački, ruski Godina 2016 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetska tamburaška asocijacija, 2016 (Novi Sad : Stylos group) Fizički opis 244 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Pejčić, Jovan, 1961- = Pejčić, Jovan, 1961- Adamov, Jovan, 1942- = Adamov, Jovan, 1942- ISBN 978-86-80488-00-4 (karton) Napomene Uporedo srp. tekst i engl., nem. i rus. prevod Prema podacima na str. 4, manifestacija je održana 25. i 26. juna 2015. u Novom Sadu u okviru Tamburica festa Tekst štampan dvostubačno Tiraž 300 Str. 240: Poštovani prijatelji / Jovan Pejčić, Jovan Adamov Dodatak: str. 241-244 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija uz većinu radova. Predmetne odrednice Tamburica -- Zbornici Odlično očuvana knjiga. zd

GRANICE PROSVETITELJSTVA: Detlef Klausen Potpuno nova, nekorišćena knjiga. Naslov Granice prosvetiteljstva : društvena geneza modernog antisemitizma / Detlef Klausen ; s nemačkog prevela Drinka Gojković Jedinstveni naslov Grenzen der Aufklärung. srp Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Krug, 2003 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 350 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Gojković, Drinka, 1947- = Gojković, Drinka, 1947- Zbirka Biblioteka XX vek ; 136 ISBN 86-7562-030-6 (broš.) Napomene Prevod dela: Grenzen der Aufklärung / Detlev Claussen Tiraž 1.000 Podaci o prevodima citata: str. 345-346 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 337-344 Registar. Predmetne odrednice Antisemitizam -- Nemačka Holokaust Jevreji -- Progoni -- Nemačka -- 1939-1945 Etnički odnosi -- Nemačka Društvena geneza modernog antisemitizma... De­tlef Kla­u­sen (De­tlev Cla­us­sen) ro­đen je 1948. u Ham­bur­gu. Stu­di­rao je, u Frank­fur­tu na Maj­ni, fi­lo­zo­fi­ju, so­ci­o­lo­gi­ju, po­li­ti­ku i na­u­ku o knji­žev­no­sti. Dok­to­ri­rao je 1985. Ob­ja­vio je knji­ge: Lu­kav­stvo na­si­lja. So­ci­jal­ne re­vo­lu­ci­je i nji­ho­ve te­o­ri­je (List der Ge­walt. So­zi­a­le Re­vo­lu­ti­o­nen und ihre The­o­rien, 1982); Pod pri­ti­skom kon­for­mi­zma. O od­no­su kri­tič­ke te­o­ri­je i psi­ho­a­na­li­ze (Un­term Kon­for­mitätszwang. Zum Verhältnis von Kri­tischer The­o­rie und Psycho­ a­nalyse, 1988); Od mr­žnje pre­ma Je­vre­ji­ma do an­ti­se­mi­ti­zma. Ma­te­ri­ja­li za jed­nu po­rek­nu­tu isto­ri­ju (Vom Ju­den­hass zum An­ti­se­mi­ti­smus. Ma­te­ri­a­lien zu einer ver­le­ug­ne­ten Geschic­hte, 1988); Ka­me­nog sr­ca. Po­li­tič­ki ese­ji (Mit ste­i­ner­nem Her­zen. Po­li­tische Es­says, 1989); Te­o­dor Ador­no. Po­sled­nji ge­ni­je (The­o­dor W. Ador­no. Ein let­ztes Ge­nie, 2003). Kla­u­sen je pro­fe­sor je na Uni­ver­zi­te­tu u Ha­no­ve­ru, gde pre­da­je druš­tve­nu te­o­ri­ju, so­ci­o­lo­gi­ju kul­tu­re i so­ci­o­lo­gi­ju na­u­ke. Ži­vi u Frank­fur­tu na Maj­ni. Granice prosvetiteljstva imaju sledeća poglavlja: 1. PRO­ME­NJE­NA PROŠ­LOST 2. SE­ĆA­TI SE AUŠ­VI­CA 3. GRA­NI­CE PRO­SVE­TI­TELJ­STVA 4. EMAN­CI­PA­TOR­SKA DI­MEN­ZI­JA 5. SVET BEZ PRI­ZNA­NJA 6. ZA­TRO­VA­NI OD­NO­SI 7. UČIN

Artur Adamov (franc. Arthur Adamov; Kislovodsk, 23. avgust 1908 – Pariz, 15. mart 1970) bio je francuski književnik jermenskog porekla. Poticao je iz bogate porodice koja je posedovala naftne izvore u Kaspijskom jezeru, ali je bogatstvo ubrzo nestalo usled kockarskih dugova njegovog oca i nacionalizacije imovine nakon Oktobarske revolucije. Nakon Kislovodska, Bakua, Ženeve i Majnca nastanjuje se u Parizu, u kojem će ostati do kraja svog života. Bio je politički angažovan kao intelektualac leve političke orijentacije. Drame je počeo da piše posle Drugog svetskog rata. Napisao je komade: Parodija (1947), Invazija (1949), Veliki i mali Manevar (1950) Profesor Taran (1953), Ping-pong (1955), Paolo Paoli (1957), Proleće 71 (1960), Politika ostatka (1962), G. Umerenjak (1967), Kad bi se leto vratilo (1970). U svojim delima dramatizovao je neprekidnu, očajničku potragu čoveka za smislom. Zajedno sa Beketom i Joneskom smatra se utemeljivačem teatra apsurda. Za razliku od njih dvojice, Artur Adamov nije stekao svetsku slavu tokom života. Pored drama, napisao je nekolicinu pripovedaka, autobiografsku prozu, pozorišne članke i eseje. Adamov je bio i plodan prevodilac sa ruskog i nemačkog. Biografija Rođen je 23. avgusta 1908. u Kislovodsku u bogatoj jermenskoj porodici, koja je bila vlasnik petrolejskih izvora. U skladu sa tradicijom bogatih ruskih porodica, Adamov je obrazovan u francuskom duhu i na francuskom jeziku. Zajedno sa porodicom, kada mu je bilo četiri, preselili su se u Nemačku, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata, prebegli su u Švajcarsku. Njegov otac, strastveni kockar, izgubio je gotovo čitavo bogatstvo u nemačkim i švajcarskim kockarnicama, a ono malo porodičnog imetka što je ostalo izgubili su usled nacionalizacije imovine posle Oktobarske revolucije. Adamov se 1924. preselio u Pariz. Siromašan i bez stalnog zaposlenja međuratne godine je proveo na margini pariskog književnog života. Sklon alkoholu i boemiji, družio se sa nadrealistima i drugim francuskim umetnicima. Posebno važna prijateljstva u ovom periodu sklopio je sa Antoninom Artoom i Martom Rober. Sa prijatljem Seržom Viktorom Aranovićem osniva časopis Discontinuité (izašao samo jedan broj) u kojem objavljuje stihove. Sa Seržom Viktorem i još nekolicinom prijatelja objavio je zbirku eseja Ispravljanje. Zbog govora upućenih protiv kolaboracionističke vlade uhapšen je 1941, da bi šest meseci proveo u koncentaracionom logoru u Arželeu. Posle oslobođenja sa Martom Rober pokrenuo je časopis L`Heure nouvelle (pojaviće se dva broja), objavio je autobiografiju Priznanje (1946) i završio svoju prvu dramu Parodija (1947), koja zbog nedostatka novca neće biti izvedena na sceni sve do 1951. U novembru 1950. Žan Mari Sero postavio je na scenu Adamovljev drugi komad Mali i veliki manevar, a samo pet dana kasnije Vilar je postavio njegov treći komad Invaziju. Adamovljeve drame su mahom imale polovičan uspeh, te je uvek imao problema da pronađe finansijska sredstva za njihovu realizaciju. Pedesetih i šezdesetih godina Adamov je napisao: Profesora Tarana, Sve protiv svih (obe drame su napisane 1951, izvedene 1953), Ping-pong (prva verzija napisana 1951, izvedena 1955), Paola Paolija (1957), Pesmu siromaha (započeta 1961, nikada nije završena), Proleće 71 (napisana 1960, izvedena 1963), Politiku ostatka (napisana 1962, izvedena 1967), G. Umerenjaka (1967) i Kad bi se leto vratilo (1968). Oženio se 1961. posle petnaestogodišnje veze sa Žeki T, poznatijom pod nadimku Bizon, a 1964. je proveo u Americi držeći predavanja o Floberu, Valeriju i modernom pozorištu. Artur Adamov je tokom čitavog života bio politički angažovan, suprostavio se saradnji sa nacistima, francuskoj represiji u Alžiru i ratu u Vijetnamu. Šezdesetih godina je sve dublje tonuo u alkoholizam i zavisnost od narkotika, te mu se zdravstvena situacija od 1965. drastično pogoršala. Umro je u Parizu 15. marta 1970, usled posledica slučajnog predoziranja Barbituratima. Poetika Dramsko stvaralaštvo Artura Adamova nastalo je pod snažnim uticajem ekspresionizma, nadrealizma, Kafkine proze i dramskog stvaralaštva Strindberga, Artoa i Brehta.[3] Njegove drame istražuju izolaciju, otuđenost i uzaludnost čoveka u potrazi za smislom.[4] On je dramatizovao ovu neprekidnu, očajničku potragu u vidu apsurdnih situacija, koje su neretko obojene crnim humorom. Ove poetičke osobenosti ga povezuju sa stvaralaštvom Beketa i Joneska. Zajedno sa njima smatra se utemeljivačem teatra apsurda. Adamovljevo stvaralaštvo se može podeliti u dve faze. U prvu fazu su uključene fatazmagorične i snolike drame, koje su pisane pod uticajem Strindberga i Artoa. Druga faza započinje dramom Ping-pong, u kojoj se, pod uticajem marksizma i Brehta, Adamov fokusirao na eksplicitnije iskazan socijalni komentar i prikazivanje društvenog zla. Prelazak iz prve faze u drugu bio je prelazak s jednog strogog frojdovskog plana individualnih košmara na socijalni plan, uz uverenje da patnja ima i socijalne uzroke i da su ti uzroci uklonjivi. Sa stanovišta stila i dramskih postupaka, taj se put mogao označiti kao put od Kafke (parabola) do Brehta (istorija). Dramski tekstovi Artura Adamova tesno su vezani za pozorišno izvođenje. Kako je sam izjavio „Pozorište, kako ga ja razumem, povezano je sasvim i apsolutno sa izvedbom. Zato se njegovi komadi bolje doživljavaju viđeni u pozorištu, nego kad se čitaju kao dramski tekstovi. U svojim dramama se često oslanjao na vizuelne i zvučne efekte koji funkcionišu kao doslovna reprezentacija nesvesnog i svesnog, poput lebdećih satova bez kazaljki iznad likova opterećenih vremenom u Parodiji ili flipera u Ping-pongu. Likovi su često sprečeni da kroz govor iskažu svoje strahove i želje. U Profesoru Taranu Adamov pokazuje kako jezik može biti oblik poništenja i samorazotkrivanja. Indirektan aluzivan jezik, sav u nedorečenostima u Ping-pongu igra posebnu važnu ulogu: postavljeni u objektivno lažne situacije – proistekle iz nesrazmere između beznačajnog zadatka i velike energije koja je u njega uložena – junaci nesvesno govore jednim lažnim, parodijskim jezikom. Taj jezik ih dodatno učvršćuje u njihovoj apsurdnosti, kompromituje ih svojom banalnošću i gura ih u situacije čija lažnost poprima sve tragičniji karakter. Kroz njegovo stvaralaštvo prisutna je komika, mada su komični elementi manje prisutni nego kod Beketa i Joneska. Njegovi junaci čeznu da budu shvaćeni ozbiljno, ali postaju predmet ismevanja. Pored drama Artur Adamov je pisao pripovetke, autobiografsku prozu i veliki broj članaka i eseja o pozorištu i dramskoj umetnosti, od kojih se posebno izdvaja esej o Strindbergu. Adamov je bio i plodni prevodilac sa nemačkog i ruskog na francuski jezik. Između ostalog, preveo je: Nesvesno i ja Junga, Čehovljeve drame, Rilkeovu Knjigu bede i smrti, Piskatorovo Političko pozorište, Bihnerovu Dantovu smrt, Zločin i kaznu Dostojevskog itd. Prevodi na srpski Srpska pozorišna publika imala je po prvi put priliku da se upozna sa nekim Adamovljevim komadom 1962, kada je postavljen Profesor Taran u režiji Jovana Putnika na sceni Ateljea 212. Njegovi tekstovi nisu mnogo prevođeni na srpski jezik. Preveden je Uvod u pozorište II, koji je objavljen u knjizi Rađanje moderne književnosti – Drama 1975. (str. 367–374) i Fragmenti o političkom pozorištu u Savremeniku, 1969. (str. 273–278). Adamovu je posvećen 112. broj časopisa Gradac iz 1994. (priredila Mirjana Miočinović), u kojem se nalazi prevod drame Profesor Taran, i reprezentativni odlomci iz njegove autobiografske proze, eseja, intervjua kao i nekoliko članaka kritičara o Adamovljevom pozorištu. Odabrana dela Drame Uredi Parodija (La Parodie) 1947. Invazija (L`Invasion) 1949. Veliki i mali manevar (La Grande et la Petite Manœuvre) 1950. Pravac marša (Le Sens de la marche) 1951. Svi protiv svih (Tous contre tous) 1952. Profesor Taran (Le Professeur Taranne) 1953. Ponovni susreti (Les Retrouvailles) 1953. Ping-pong (Ping-pong) 1955. Paolo Paoli (Paolo Paoli) 1957. Mrtve duše (Les Âmes mortes) 1960, pozorišna adaptacija Gogoljevog istoimenog romana Proleće 71 (Le Printemps 71) 1961. Politika ostataka (La Politique des restes) 1962. Sveta Evropa (La Sainte Europe) 1965. G. Umerenjak (M. le Modéré) 1967. Kad bi se leto vratilo (Si l`été revenait) 1970. Autobiografska proza Priznanje (L`Aveu 1946) Čovek i dete (L`Homme et l`Enfant 1968) Ja... oni... (Je... ils... 1969) Druge publikacije Pariska komuna 18. mart – 28. maj 1871 (La Commune de Paris, 18 mars – 28 mai 1871) 1959, urednik antologije Ovde i sada (Ici et Maintenant) 1964. Arto dnevno (Artaud vivant) 1980, posthumno Strindberg (Strindberg) 1982, posthumno Drugi (L`Autre) 1985, posthumno MG27 (K)

Charles Osborne : Wagner And His World / Publisher: Thames And Hudson 1977, tvrdi povez, omot, str. 128. Knjiga je na engleskom jeziku. Očuvanost 4-. Rihard Vagner - Biografija Rihard Vagner (Wilhelm Richard Wagner), nemački kompozitor, dirigent, muzički teoretičar i esejista, rođen je 22. maja 1813. godine. Još kao dečak voleo je da čita i piše. Uspeo je da prevede svih 12 knjiga Homerove „Ilijade“, zanimali su ga i germansko-nordijski mitovi, srednjevekovna evropska književnost, a kasnije i filozofija Fojerbaha, Šopenhauera i Ničea. Smatra se jednim od najobrazovanijih i najnačitanijih ljudi u Evropi 19-og veka. Iako nikada nije dobio pravo muzičko obrazovanje, posle slušanja Betovenove Devete simfonije, Vagner je bio toliko oduševljen da je rešio da postane kompozitor. Danas se Vagner smatra velikim reformatorom opere, jer je uspeo da preobrazi dotadašnju muzičku misao kroz svoju ideju o „sveukupnoj umetnosti“ (Gesamtkunstwerk). On operu naziva „muzičkom dramom“ i predstavlja je kao sintezu svih umetnosti: muzike, drame (književnosti) i likovne umetnosti. Vagnerovo najpoznatije delo je „Prsten Nibelunga“ (Der Ring des Nibelungen). To je, zapravo, ciklus od 4 opere, čija radnja je inspirisana germansko-nordijskim mitovima. Glavni motivi su ljubav i potraga za moći. Opere koje čine ovaj ciklus su: „Rajnsko zlato“ (Das Rheingold), „Valkira“ (Die Walküre), „Zigfrid“ (Siegfried) i „Sumrak bogova“ (Götterdämmerung). Pošto je ulagao veliki trud kako bi njegova dela bila izvedena tačno onako kako ih je on zamislio, Vagner je za izvođenje ovog ciklusa morao da sagradi posebnu opersku kuću u Bajrojtu. Ova operska kuća, nazvana „Bayreuth Festspilhaus“, otvorena je 1876. godine, kada je od 13. do 17. avgusta premijerno izveden ceo ciklus „Prsten Nibelunga“. Od tada se ovde svake godine održava Bajrojtski Festival, na kome se izvode isključivo Vagnerova dela. Interesantno je da se za karte čeka i po osam godina! Što se privatnog života tiče, Vagner se već u 23-oj godini oženio glumicom Minom Planer. Na žalost, ovaj brak nije bio srećan. Već posle nekoliko nedelja, Mina je pobegla sa nekim vojnim oficirom, koji ju je posle nekog vremena ostavio bez prebijene pare, tako da se ona vratila Vagneru. Pesnikinja Matilda Vezendonk bila je Vagnerova inspiracija za operu „Tristan i Izolda“. Matilda je bila žena Ota Vezendonka, koji je Vagneru i Mini iznajmio kolibu nedaleko od svoje kuće. Po Matildinoj želji, između njih dvoje postojala je samo platonska ljubav. Međutim, kada je jednom prilikom Mina Planer preslela jedno od Vagnerovih pisama Matildi, došlo je do velike svađe. Mina i Vagner su tek posle nekoliko godina (1862) počeli da žive odvojeno, ali je on nastavio da je izdržava sve do njene smrti. Mnogo veću aferu izazvala je Vagnerova veza ( a kasnije i brak) sa Kozimom fon Bilov, vanbračnom ćerkom Franca Lista i ženom Hansa fon Bilova! Kada je Kozima Vagneru rodila vanbračnu ćerku (Izoldu), to je izazvalo toliki skandal, da su njih troje morali da napuste Minhen. Osim Izolde, imali su još dvoje vanbračne dece – Evu i Zigfrida. Venčali su se tek avgusta 1870. godine. Ovaj brak uticao je loše na prijateljstvo između Lista i Vagnera – nisu komunicirali godinama posle toga. Poslednjih nekoliko godina života Vagner je patio od teških napada angine. Da bi se oporavio, otišao je sa porodicom u Veneciju, u zimu 1813. godine. Na žalost, tu je i umro, ali od srčanog napada. Umro je u Koziminim rukama, a veruje se da je ona držala njegovo telo puna 24 sata nakon njegove smrti. Sahranjen je u Bajrojtu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Petar Pjer Križanić (Glina, 19. maj 1890 — Beograd, 31. januar 1962) bio je jugoslovenski karikaturista, pisac i esejista, jedan od rodonačelnika jugoslovenske karikature, kao političkog komentara u dnevnim novinama, pisac i esejista i jedan od osnivača Ošišanog ježa“ (1935). Biografija Rođen je u Glini, varošici u Baniji, od majke Sofije, pravoslavne Srpkinje, iz krajiške porodice Rebić, čiji su članovi po tradiciji bili graničarski oficiri Austrougarske monarhije, braneći Vojnu krajinu od Turaka i oca Matije Križanića, katoličkog Hrvata, domobranskog podoficira [1] i sudskog arhivara. Ime je dobio po Sv. apostolu Petru (ime sveca koje je podjednako i katoličko i pravoslavno)[2], pa kao dete iz mešovitog braka, sam se izjašnjavao kao Jugosloven.[3] Majka mu je umrla tri meseca nakon njegovog rođenja, a otac je nakon njene smrti, decu podelio između svoje i majčine porodice. Petar je otišao da živi sa babom po majci, Anom koja je živela u svom rodnom selu Mečenčani, blizu Kostajnice.[1] Školovanje U banijskom selu Mečenčanima je završio osnovnu školu.[4] Uz pomoć ujaka, kapetana Stojana Rebića, bivšeg sekretara austrijskog vojnog atašea na Cetinju, u leto 1901. godine upisan je u Kraljevsku malu realnu gimnaziju u Petrinji. Zbog starog i neobičnog fraka i cipela većim za nekoliko brojeva, koje je nosio, školski drugovi u gimnaziji su ga prozvali „Frakan”. U Petrinji je završio tri razreda gimnazije sa odličnim uspehom.[1] Srednju školu je završio u Zagrebu. Ujak je odmah zapazio i podržao njegov talenat za crtanje, pa mu je obezbedio stipendiju u Veštačko-obrtnoj (zanatskoj) školi u Zagrebu, koja je imala jedno stipendijsko mesto za Krajišnike.[1] U toj školi su se učili umetnički zanati i dekorativno slikarstvo. Nakon toga je dve godine radio kao običan radnik, kako bi sakupio novac za školovanje.[4] Godine 1907, po savetu svojih profesora, prešao je u tek osnovanu Višu školu za umjetnost i obrt, kasnije nazvanu Akademija, na kojoj su se školovali budući slikari, vajari i poneki crtač.[1] Prvi radovi Naredne 1908. godine, započeo je saradnju kao karikaturista u zagrebačkom humoristično-satiričnom časopisu i opozicionom glasilu Hrvatsko-srpske koalicije „Koprive”. Tamo je radio sa svojim školskim kolegama, takođe talentovanim karikaturistama Slavkom Varešom i Brankom Petrovićem.[5] Radove je objavljivao pod pseudonim „Pjer“, koji mu je nadenuo urednik, da bi ga zaštitio od austrougarskih cenzora,[6] a kasnije je ovaj nadimak usvojio i koristio kao kršteno ime.[7] Sve njegove karikature iz tog doba su bile u oštroj opoziciji protiv austrougarske politike prema Južnim Slovenima, nakon aneksije Bosne i Hercegovine.[8] Iz političkih razloga je 1911. godine prekinuo saradnju u časopisu.[4] Iste godine je kratko boravio kod rođaka u Srbiji.[9] Živopisac Godine 1911. je zajedno sa Urošem Predićem i Jakovom Orfelinom[10] oslikao mali ikonostas u tada novosagrađenoj horskoj kapeli crkve manastira Grgetega.[3] U kapeli je ostala sačuvana samo ikona sa predstavom Tajne večere. Takođe je oslikao ikonostas za hram Velike Gospojine u Kukuruzarima, blizu Kostajnice, koji je jednim delom uništen u Drugom svetskom ratu, a većim delom razmontiran i sačuvan.[4] U to vreme nalazio se u književnom krugu Antona Gustava Matoša, oko kojeg su se okupljali mladi karikaturisti. Pridružio se omladini, koja se zalagala za bratstvo Srba i Hrvata. Sa grupom zagrebačkih studenata putovao je 1912. u Beograd. Nakon dva neuspela atentata revolucionarne omladine na kraljevskog poverenika u Zagrebu, vlasti su osumnjičile, zatvorile i proterale mnoge studente, među njima i Pjera Križanića. Tako je iz političkih razloga bio primoran da prekine svoje akademsko obrazovanje.[1] Kao politički sumnjiv i proteran iz Zagreba 1913. godne, jedno vreme je boravio u rodnom mestu, a zatim u Beogradu, sve do maja 1914. godine.[9] Prvi svetski rat Nakon Sarajevskog atentata, mnogi njegovi drugovi su pohapšeni, a izdata je i poternica za njim. Pokušao je da pobegne za Srbiju, ali mu to nije pošlo za rukom.[5] Mobilisan je 1915. u austrougarsku vojsku.[11] Označen kao politički sumnjiv, poslat je na italijanski front,[8] Na frontu mu se ponovo pružila prilika prilika da iskaže svoj umetnički dar, pošto su u to vreme na svim evropskim frontovima izdavane litografske novine, u čijem sadržaju je bilo mesta za humor i karikaturu.[11] Godine 1916. je izdavao litografisano-humoristički list „Brocak” (nem. Der Brot-Sack - војничка торба за хлеб).[3] Na italijanskom frontu je ostao do 1917.[5] Međuratni period U časopisu „Koprive“, koji je tada ostao bez karikaturiste, je nastavio da objavljuje karikature 1918, još pre završetka rata, a iste godine, ubrzo nakon stvaranja Kraljevine SHS je postao njegov urednik[4] i glavni karikaturista (1918–1922).[11] Objavljivao je i u zagrebačkom dnevnom listu „Pokret” (1921–1922), koji se deklarisao kao borbeni list za integralno jugoslovenstvo i čišćenje društva od pokvarenjaka. Najaktivniji je bio u periodu između dva svetska rata.[4] Zbog stroge cenzure kojom je bio izložen, iz Zagreba se doselio u Beograd 1922, gde je štampa bila malo slobodnija. Svoj doprinos je dao najpre u tek osnovanom časopisu „Novi list“,[3] u kome je gotovo svakog dana objavljivao svoje karikature, uglavnom na aktuelne političke teme i portrete javnih ličnosti. [11] U Beogradu ga je sredina prihvatila, postao je rado viđen gost u kafani Moskva, u kojoj su se tada gotovo svakodnevno okupljali poznati pisci, umetnici i publicisti. Zbližio se sa umetničkim svetom popularne Skadarlije, koja je takođe inspirisala njegovo umetničko delo.[11] Godinu dana kasnije se pridružio novinskoj kući Politika. „Politika” je u to vreme smatrana za najuglednije glasilo u zemlji. U „Politici” su nastale neke od njegovih najpoznatijih karikatura,[11] i za nju je radio sve do penzionisanja 1950.[3] Prvu karikaturu u „Politici“ je objavio 3. oktobra 1923. godine.[12] ”Najbolje radove dao je u oblasti tzv. situacione karikature kojom je oslikavao političke prilike i socijalno-ekonomsko stanje društva, obespravljenost malog čoveka – građanina i seljaka, silništvo vlasti i lupeštvo bogataša, spajajući likovnu i pisanu reč, u efektnom dopunjavanju i preplitanju ilustracije i narativa. Ispoljavao je snažan umetnički i politički temperament, u kome su artizam i angažovanost stajali naporedo. Njegove karikature na naslovnoj strani nosile su list, a često su bile bravure humora i satire, otkrivalački komentari iza nedorečenih činjenica, svojevrsna pojašnjenja narednih stranica spoljne i unutrašnje politike. Protokom vremena, učinio je „Politikinu” karikaturu medijem od javnog i umetničkog značaja.” (S. G. Bogunović)[13] Specijalizovao se u Parizu, Beču i Budimpešti. Godine 1924. sa stipendijom francuskog ministarstva prosvete otputovao je na specijalizaciju u Pariz,[11] odakle je nastavio saradnju sa „Politikom”. U Parizu se upoznao sa slikarkom Draginjom Dragom Marić (sestrom Sretena Marića), poznatijom kao Liza.[3] Liza je, nakon mature boravila u Parizu radi usavršavanja francuskog jezika i upoznavanja svetskog slikarstva. Delila je sobu sa svojom drugaricom iz detinjstva Desankom Maksimović, koju je Pjer poznavao iz književnih krugova u Beogradu. Često su utroje odlazili u pozorišta, muzeje i na izložbe.[14] S Lizom se oženio 1926,[3] po povratku u Beograd. Tokom dugog niza godina Liza je sarađivala sa Pjerom na upotpunjavanju propratnih tekstova, koji su dolazili ispod njegovih karikatura. Razveli su se 1951. Nakon sve otvorenije agresije fašizma i Musolinijevog „pohoda na Rim”, počeo je sve češće da se sukobljava sa predstavnicima fašističke Italije u Jugoslaviji. Njegova karikatura „Rati i mir” (1927), koja je iz „Politike” preneta u mnoge strane listove, izazvala je diplomatsku protestnu notu italijanskog poslanika Bodrera.[15] Do Šestojanuarske diktature bavio se kritikom i ismejavanjem sistema, koji je nazivao lažnom demokratijom. Nakon toga je karikatura kao kritika režima bila potpuno ukinuta, pa se bavio problemima materijalnog stanja običnih ljudi, iznosio probleme i muke radnika i seljaka, što je okarakterisano kao boljševička propaganda, tako da je retko koja njegova karikatura uspevala da prođe cenzuru.[8] Mnogi ga smatraju jednim od rodonačelnika jugoslovenske i srpske političke karikature. Jedan je od osnivača i njegovi radovi su objavljivani u humorističko-satiričnom časopisu Ošišani jež, čiji je prvi broj objavljen 5. januara 1935. godine.[4] Širi krug saradnika obuhvatao je gotovo sve tadašnje vodeće pisce i humoriste, a u uredništvu su se okupljali mlađi umetnici, koji su se ugledali na Pjera, među njima, Miloš Vušković, Milorad Ćirić, Ivan Lučev, Sabahadin Hodžić, Dragoslav Stojanović, Dušan Jovanović, Đorđe Lobačev.[16] Bio je izabran za predsednika Udruženja Ličana i Banovaca 1937.[17] Kao dobar poznavalac društvenih i političkih prilika i pronicljiv analitičar, karikaturom je predstavio značajne ministre i druge društvene funkcionere, ali i brojne ličnosti iz kulture i umetničkog života. Često je ponavljao karikature istih ličnosti, u različitim situacijama ili pozama.[4] Upornošću i tolerancijom uspeo je da odoli čestim pritiscima režimskih cenzura, koje su ga osuđivale, s jedne strane kao hrvatskog separatistu, a sa druge kao srpskog plaćenika.[4] Sa jačanjem fašizma i sve većeg ugrožavanja mira, njegove karikature su poprimale oblik ogorčene satire. Pratio je ne samo jačanje nemačke i italijanske agresije, već i pojavu fašizma u drugim zemljama, kao što su Grčka, Bugarska i Mađarska. Tokom građanskog rata u Španiji kritikovao je Franka, njegove pomagače iz Nemačke i Italije, ali i licemerne zapadne demokratije, posebno Blumov režim u Francuskoj i njegov odbor za nemešanje.[15] Od 28. februara 1941. do 8. maja 1941 je bio predsednik Novinarskog udruženja u Beogradu, kao jedini karikaturista na takvoj funkciji. Drugi svetski rat Drugi svetski rat, nakon nemačke okupacije, proveo je ilegalno na Zlatiboru, kao seljak obučen u narodnu nošnju,[3] pod imenom Petar Marić i u Mostaru, odakle je početkom 1944. stupio u NOV.[18] Posleratni period Nakon oslobođenja Beograda 1944. učestvuje u obnovi rada „Politike” i „Ošišanog ježa”.[18] Godine 1945. je izabran za prvog predsednika Saveza novinara Jugoslavije.[19] Autor je mapa karikatura, satirično-humorističkog almanah „Naše muke” (1923), u kome je objedinio karikature objavljene u „Novom listu”,[11] zatim „Kuku, Todore!” (1927), sa karikaturama iz domaće politike, u kojoj se posebno ističu Nikole Pašića i Stjepana Radić[11] i „Protiv fašizma” (1948), koja predstavlja vremenski nastavak prethodne, ali se bavi isključivo događajima iz spoljne politike. Ova poslednja obuhvata i deo karikatura objavljenih 1927, koje su neposredno vezane za spoljnu politiku i fašizam.[15] Većina ovih karikatura je bila objavljena u „Politici”.[18] Zbog posledica lakšeg udara kapi penzionisao se 1950, nakon čega je prestao njegov aktivan rad na karikaturi. Objavljivao je samo povremeno u „Politici” i „Ježu”, posebno u vreme jugoslovensko-sovjetskog sukoba.[18] Godine 1959. snimljen je kratak dokumentarni film „Između dva kralja”, u režiji Zdravka Velimirovića, u kojem je prikazan režim stare Jugoslavije, kroz njegove i karikature drugih umetnika.[18] Umro je u sedamdesetdrugoj godini života u Beogradu 31. januara 1962. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.[18] Ostali radovi Osim karikaturom, povremeno se bavio likovnom kritikom, koju je objavljivao u „Politici”, „Riječi” i „Životu”.[3] Bavio se i slikarstvom. Svoje slike je prvi put izlagao na prolećnoj izložbi u Zagrebu (1921), predstavio sa većim brojem studija i drugih radova u Beogradu, na Humorističkom salonu.[7] Bio je član likovne grupe „Oblik”, s kojom je izlagao od 1931. do 1937. godine.[3] Godine 1926. pri kraju svoje knjige, sa naslovom `Kuku Todore`; karikature od Pjera!, uklopio je svoju humorističku autobiografiju.[2] Bavio se i ilustracijom knjiga. Izradio je karikaturalne portrete hrvatskih pesnika, među kojima i portret Miroslava Krleže, u knjižici „Par nas s Parnasa”, autora Krešimira Kovačića, izdatoj u Zagrebu 1922. te naslovnu stranu prve zbirke pesama „Pesme” (1924),[11] zatim zbirki „Zeleni vitez” (1930) i „Gozba na livadi” (1932) Desanke Maksimović. Izradio je naslovnu stranu prvog izdanja knjige „Magnum crimen” (1948), o ustaškom genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u hrvatskim logorima,[10] te odgovornosti Vatikana i katoličke crkve za te zločine,[12] od autora Viktora Novaka,[10] sa kojim je bio prijatelj.[12] U njegovu čast Nosilac je Ordena zasluga za narod I reda.[19] Dobitnik je „Politikine” nagrade za životno delo (1962). Tom prilikom je izjavio da polovina nagrade pripada njegovoj ženi Lizi.[20] Tri godine nakon njegove smrti, 1965. Nolit je objavio zbirku karikatura pod naslovom „Pjer“. Godine 2010. objavljena je monografija „Pjer“, koju je priredio Radivoje Bojičić, a koja sadrži više stotina Križanićevih karikatura, svrstanih po tematskim celinama, kao i kratak duhovit autobiografski tekst.[10] Posthumno je 1967. u njegovu čast ustanovljena Nagrada „Pjer“, koja se dodeljuje godišnje, za doprinos savremenoj novinskoj karikaturi.[3] Jedna ulica na Paliluli u Beogradu nosi njegovo ime.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od Sezana do Pikasa - Predgovor - Poreklo moderne umetnosti - Prodor - Kubizam - Futurizam, dada, nadrealizam - Pikaso, Kandinski, Kle - Poreklo i razvoj umetnosti unutrasnje nuznosti Sir Herbert Edward Read, DSO, MC (/ riːd /; 4. prosinca 1893. - 12. lipnja 1968.) bio je engleski povjesničar umjetnosti, pjesnik, književni kritičar i filozof, najpoznatiji po brojnim knjigama o umjetnosti, koje su uključivale utjecajne sveske o ulozi umjetnost u obrazovanju. Read je bio suosnivač Instituta za suvremenu umjetnost. Osim što je bio istaknuti engleski anarhist, bio je i jedan od najranijih engleskih pisaca koji je primijetio egzistencijalizam. Suurednik je s Michaelom Fordhamom iz britanskog izdanja na engleskom jeziku The Collected Works C. G. Junga. Najstarije od četvero djece poljoprivrednika stanara Herberta Edwarda Reada (1868.-1903.) I njegove supruge Eliza (rođene Strickland) Read rođeni su u Muscoates Grangeu, [1] u blizini Nunningtona, oko četiri milje južno od Kirkbymoorsidea u Sjevernoj vožnji Yorkshire. George Woodcock, u knjizi Herbert Read- The Stream and the Source (1972), napisao je: `Sećanja na selo su dugačka ... gotovo šezdeset godina nakon što je Readov otac ... umro i obitelj napustila Muscoates, čuo sam da se kaže Readovi su bili snobovi. Zapošljavali su guvernantu (i) jahali do pasa ... `[2] Nakon očeve smrti, obitelj, koja je prije bila stanar, a nije bila vlasnik, morala je napustiti farmu; Read je poslan u školu za siročad u Halifaxu, zapadni Yorkshire, [3] [4], a njegova majka zaposlila se u praonici rublja u Leedsu, gdje joj se Read kasnije pridružio. [5] Readov studij na Sveučilištu u Leedsu prekinut je izbijanjem Prvog svjetskog rata, tijekom kojeg je služio u Green Howardu u Francuskoj. Dobio je službu u siječnju 1915. godine, [6] primio je Vojni križ 1917. godine, a Red odlikovane službe 1918. godine, [7] dostigao je čin kapetana. [8] Tijekom rata Read je osnovao časopis Arts & Letters s Frankom Rutterom, jednim od prvih književnih časopisa koji je objavio djelo T. S. Eliota. [9] Rani rad Prvi čitav svezak poezije bio je Pjesme kaosa, u izdanju 1915. Njegova druga zbirka, objavljena 1919. godine, zvala se Goli ratnici, a oslanjao se na svoja iskustva boreći se u rovovima Prvog svjetskog rata. Njegovo djelo, koje pokazuje utjecaj imagizma i metafizičkih pjesnika, [10] uglavnom je bilo u slobodnim stihovima. Njegove sabrane pjesme [11] pojavile su se 1946. Kao kritičar književnosti, Read se uglavnom bavio engleskim pjesnicima romantičara (na primjer, Istinski glas osjećaja: studije iz engleske romantične poezije, 1953.), ali je također bio bliski promatrač maštovitost. [12] Objavio je roman Zeleno dijete. Dao je svoj doprinos Kriterijumu (1922–39) i bio je dugi niz godina redoviti likovni kritičar Slušatelja. [13] Dok je WB Yeats za Oxfordsku knjigu modernog stiha (1936.) odabrao mnoge pjesnike iz generacije Velikog rata, Read se nedvojbeno istakao među svojim vršnjacima na temelju odlomka od 17 stranica (gotovo polovine cjelokupnog djela) njegova filma The End of rat (Faber i Faber, 1933). Reada je zanimalo i umijeće pisanja. Duboko mu je bilo stalo do stila i strukture i sažeo je svoja stajališta u engleskom proznom stilu (1928.), [14] početnom tekstu i filozofiji dobrog pisanja. Knjiga se smatra jednom od najboljih na temeljima engleskog jezika i kako ti temelji mogu biti i korišteni za pisanje engleskog jezika s otmjenošću i razlučivošću. Likovna kritika Read je bio prvak modernih britanskih umjetnika kao što su Paul Nash, Ben Nicholson, Henry Moore i Barbara Hepworth. Povezao se s Nashovom grupom za suvremenu umjetnost Unit One. Read je bio profesor likovne umjetnosti na Sveučilištu u Edinburghu (1931–33) i urednik trenda The Burlington Magazine (1933–38). Bio je jedan od organizatora Londonske međunarodne nadrealističke izložbe 1936. godine i urednik knjige Nadrealizam objavljene 1936. godine, koja je uključivala doprinose Andréa Bretona, Hugha Sykesa Daviesa, Paula Éluarda i Georgesa Hugneta. Također je bio skrbnik galerije Tate i kustos u muzeju Victoria & Albert (1922–39), kao i suosnivač Instituta za suvremenu umjetnost s Rolandom Penroseom 1947. Bio je jedan od najranijih Engleza pisci da primijete egzistencijalizam, a na njega je snažno utjecao protoegzistencijalistički mislilac Max Stirner. Od 1953. do 1954. Read je bio profesor Nortona na Sveučilištu Harvard. U akademskoj godini 1964–65 i ponovno 1965. bio je suradnik na fakultetu u Centru za napredne studije Sveučilišta Wesleyan. [15] Poezija Na čitavu koncepciju poezije utjecali su njegovi mentori TE Hulme, FS Flint, Marianne Moore, WC Williams, vjerujući da `istinska poezija nikada nije bila govor, već uvijek pjesma`, citiran s ostatkom njegove definicije `Što je pjesma` iz 1926. godine esej o tom imenu (u Završnoj riječi njegovih sabranih pjesama iz 1966). [11] Readova `Faze engleske poezije` bila je evolucijsko istraživanje koje je nastojalo odgovoriti na metafizička, a ne na pragmatična pitanja. [16] Readov konačni vodič za poeziju bio je njegov `Oblik u modernoj poeziji` koji je objavio 1932. [17] AS Collins je 1951. godine književni kritičar rekao za Reada: `U svojoj je poeziji spalio bijeli zanos intelekta, kratku poeziju stroge ljepote zadržavajući većinu svog najranijeg imagističkog stila.` -18. [19] Anarhizam i filozofski pogled Politički se Read smatrao anarhistom, premda u engleskoj kvijetističkoj tradiciji Edwarda Carpentera i Williama Morrisa. Ipak, 1953. godine prihvatio je viteški red za `usluge književnosti` [20], što je uzrokovalo progonu Reada od većine anarhističkog pokreta. [21] Read se aktivno suprotstavljao Francovu režimu u Španjolskoj i često vodio kampanje u ime političkih zatvorenika u Španjolskoj. [22] Teško je podijeliti Readove zapise o politici od onih o umjetnosti i kulturi, jer je on vidio umjetnost, kulturu i politiku kao jedan jedinstven izraz ljudske svijesti. Njegov ukupan rad iznosi preko 1000 objavljenih naslova. Pročitana knjiga Pakao s kulturom posebno se bavi njegovim prezirom prema terminu kultura i proširuje njegov anarhistički pogled na umjetnika kao zanatlija, kao i na glavnu analizu djela Erica Gilla. Routledge ga je ponovno objavio 2002. U svom je filozofskom pogledu Read bio blizak europskim idealističkim tradicijama koje su predstavljali Friedrich Schelling, Johann Gottlieb Fichte i Samuel Taylor Coleridge, vjerujući da je stvarnost kakva je proživljava ljudski um jednako proizvod ljudskog uma koliko i bilo koji vanjski ili objektivna stvarnost. Drugim riječima, um nije kamera koja bilježi stvarnost koju percipira očima; to je i projektor koji izbacuje vlastitu stvarnost. To je značilo da umjetnost nije, kako su mnogi marksisti vjerovali, samo proizvod buržoaskog društva, već psihološki proces koji se istodobno razvio s evolucijom svijesti. Umjetnost je, dakle, bila biološki fenomen, pogled koji je Read često suprotstavljao marksističkim kritičarima poput Anthonyja Blunta 1930-ih. Na to je Read utjecao razvoj njemačke psihologije umjetnosti. Njegova idealistička pozadina također je vodila Reada prema zanimanju za psihoanalizu. Read je postao pionir u engleskom govornom području u korištenju psihoanalize kao alata za umjetničku i književnu kritiku. Izvorno je bio frojdijanac, Read je svoju odanost prenio na analitičku psihologiju Carla Junga, na kraju postajući i izdavač i glavni urednik Jungovih sabranih djela na engleskom. [23] Već 1949. Read se zanimao za spise francuskih egzistencijalista, posebno za Jean-Paula Sartrea. Iako se Read nikad nije opisivao kao egzistencijalist, priznao je da su njegove teorije često nalazile potporu među onima koji jesu. Pročitajte možda je najbliže Engleskoj egzistencijalistički teoretičar europske tradicije. [24] Pogledi na obrazovanje Read je razvio snažno zanimanje za temu obrazovanja, a posebno za umjetničko obrazovanje. Na Readov anarhizam utjecali su William Godwin, Peter Kropotkin i Max Stirner. Read `duboko se zainteresirao za dječje crteže i slike nakon što je pozvan da sakuplja djela za izložbu britanske umjetnosti koja će tijekom Drugog svjetskog rata obilaziti savezničke i neutralne zemlje. Smatralo se prerizičnom za prijevoz preko Atlantika djela etabliranih važnosti za nacionalnu baštinu, predloženo je da se umjesto njih šalju dječji crteži i slike. Čitajući je prilikom izrade svoje kolekcije neočekivano dirnula izražajna snaga i emocionalni sadržaj nekih djela mlađeg umjetnika. Iskustvo je potaknulo njegovu posebnu pozornost njihovoj kulturnoj vrijednosti, i njegovo bavljenje teorijom dječjeg stvaralaštva s ozbiljnošću podudarajući se s njegovom predanošću avangardi. Ovo je djelo iz temelja promijenilo njegovo vlastito životno djelo tijekom njegovih preostalih 25 godina i pružilo je umjetničko obrazovanje utemeljenje bez presedana lucidnosti i Rezultat su ključne knjige i brošure: Obrazovanje kroz umjetnost (Read, 1943.); Th e Obrazovanje slobodnih ljudi (Pročitati, 1944.); Kultura i obrazovanje u svjetskom poretku (Read, 1948); Čitana trava, (1955); i Otkupljenje robota (1966) `. [25] Read `razradio je sociokulturnu dimenziju kreativnog obrazovanja, nudeći pojam većeg međunarodnog razumijevanja i kohezivnosti ukorijenjenog u načelima razvoja potpuno uravnotežene osobnosti kroz umjetničko obrazovanje. Read je u Obrazovanju kroz umjetnost tvrdio da je` za svako dijete rečeno da je potencijalni neurotik sposoban za spas od ove perspektive, ako konvencionalno obrazovanje ne potisne rane, uglavnom urođene, kreativne sposobnosti. Svatko je umjetnik neke vrste čije se posebne sposobnosti, čak i gotovo neznatne, moraju poticati kao doprinos beskrajnom bogatstvu kolektivnog života. Readovo novoizraženo stajalište o bitnom `kontinuitetu` kreativnosti djece i odraslih u svima je predstavljalo sintezu `dva suprotstavljena modela umjetničkog obrazovanja dvadesetog stoljeća koja su prevladavala do ovog trenutka ... Read nije ponudio kurikulum, već teorijsku obranu istinskog i istinitog. Njegove tvrdnje o istinitosti i istini temeljile su se na ogromnom dokazu karakteristika otkrivenih u njegovom proučavanju dječje umjetnosti .... Od 1946. do svoje smrti 1968. bio je predsjednik Društva za obrazovanje u umjetnosti (SEA), preimenovanog u ATG, u kojem svojstvu je imao platformu za obraćanje UNESCO-u .... Na temelju takvog predstavljanja Read je zajedno s drugima uspio uspostaviti Međunarodno društvo za obrazovanje kroz umjetnost (INSEA) kao izvršno tijelo UNESCO-a 1954. `[25 ] Smrt i ostavština Nju bert Pročitao 1966 Nakon njegove smrti 1968., Read je vjerojatno bio zapostavljen zbog sve veće prevlasti u akademskim krugovima teorija umjetnosti, uključujući marksizam, koji je odbacio njegove ideje. Ipak, njegovo je djelo i dalje imalo utjecaja. Kroz Readova pisanja o anarhizmu Murray Bookchin je nadahnut sredinom 1960-ih da istraži veze između anarhizma i ekologije. [26] 1971. godine ponovno je objavljena zbirka njegovih djela o anarhizmu i politici, Anarhija i red, uz uvod Howarda Zinna. [27] Devedesetih godina zanimanje za njega ponovno se oživjelo nakon velike izložbe 1993. u Gradskoj umjetničkoj galeriji Leeds i objavljivanja zbirke njegovih anarhističkih djela, Manifest jednog čovjeka i drugih napisa za Freedom Press, urednik David Goodway . [28] Od tada je više njegovih djela objavljeno i održana je Herbert Read konferencija u Tate Britaniji u lipnju 2004. Biblioteka na Ciparskom koledžu umjetnosti nosi njegovo ime, kao i umjetnička galerija na Sveučilištu za kreativne umjetnosti u Canterburyju. Do 1990-ih Institut suvremene umjetnosti u Londonu održavao je godišnje predavanje Herbert Read, koje je uključivalo poznate govornike poput Salmana Rushdieja. 11. studenog 1985. Read je bio među 16 pjesnika Velikog rata koji su obilježeni na kamenu od škriljevca otkrivenom u pjesničkom kutu Westminsterske opatije. [29] Natpis na kamenu napisao je kolega pjesnik Velikog rata, Wilfred Owen. Ona glasi: `Moja tema je rat i šteta za rat. Poezija je za žaljenje.` [30] Čitanje Reada iz 1937. godine u trajanju od sedam minuta pod nazivom Nadrealistički objekt može se čuti na CD-u s audioknjigom Surrealism Reviewed, objavljenom 2002. [31] Otac je poznatog književnika Piersa Paula Reada, BBC-jevog producenta dokumentarnih filmova Johna Reada, BBC-jevog producenta i izvršnog direktora Toma Reada i povjesničara umjetnosti Ben Reada.

konceptualna umetnost, nikola tesla, performans, avangarda, neoavangarda, postmoderna, instalacije u prostoru Kao novo Retko Tiraz 300 izbor, ideja, kocept Marica Radojcic RETKO OSVETLICU TAMNU STRANU MESECA Thu, 11/23/2006 - 05:00. / Vest Beograd Kulturna politika Marica Radojcic Tesla seecult.org writes, `BEOGRAD, 23. novembra (SEEcult.org) - Medjunarodni interdisciplinarni projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce predstaviti radove cetrdesetak domacih i stranih umetnika inspirisane zivotom i delom Nikole Tesle, bice odrzan od 28. novembra do 9. decembra u vise prostora u Beogradu, povodom 150 godina od rodjenja tog velikog naucnika.` Projekat ce biti predstavljen u Javnom kupatilu Beograd, Magacinu Nolit, Muzeju Nikole Tesle, Gvarneriusu i Skupstini grada Beograda, a predstavice radove oko 40 domacih i stranih umetnika - iz Austrije, Nemacke, Belgije, Svajcarske i Srbije, najavila je Marica Radojcic. Prema navodima autorke tog projekta Marice Radojcic, ‘bice munja, gromova, animacija, muzike, skulptura, instalacija, performansa, ali i radova koji su jednovremeno i tehnicko, odnosno matematicko, i umetnicko ostavarenje, i instalacija i medicinsko pomagalo’. U okviru projekta ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce biti ostvaren u saradnji sa Muzejom Nikola Tesla, izgradjen je nov Teslin transformator za potrebe tog muzeja, ciji ce rad biti svecano demonstriran. Takodje, bice odrzan i medjunarodni muzicki festival pod nazivom ‘Safe & Sound’ (Jasno & glasno), ciji je autor koncepta i selektor kompozitor Miroslav Misa Savic Mipi. Rec je o stvaralackom dijalogu umetnika pozvanih iz sveta i domacih umetnika koji su ucestvovali na festivalu ‘Od zvuka ka’’, organizovanom u Studentskom kulturnom centru 1981. godine. Vecina ondasnjih ucesnika pozvana ja da ucestvuje u ‘Safe & Sound’, koji ce tako biti svojevrsni omaz ne samo Tesli, vec i tom festivalu iz 1981. Svaki umetnik je pozvan da obradi neku zvucnu temu, a svoj rad ce predstaviti u obliku predavanja, umetnickih radionica i performansa uzivo, ukljucujuci pritom jedan sat direktnog radio-prenosa. Projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’ zapocet je performansom ‘Nizanje’ (Stringing) koji su u julu ove godine izvele Marica Radojcic i Selena Savic u Skupstini grada, prilikom otvaranja izlozbe ‘Teslin cudesni svet elektriciteta’ autorke Zorice Ciric, kustoskinje Muzeja Nikola Tesla. Glavni finasijer projekta je Sekretarijat za kulturu grada Beograda, a finansijski su pomogli i austrijski Kulturni forum, Prohelvecija, Ministarstvo kulture, Deltagenerali. Никола Тесла (Смиљан, 10. јул 1856 — Њујорк, 7. јануар 1943) био је српски и амерички[1][2][3] проналазач, инжењер електротехнике и машинства и футуриста, најпознатији по свом доприносу у пројектовању модерног система напајања наизменичном струјом. Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака. Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек у изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима. Преминуо је у својој 87. години, сиромашан и заборављен. Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере, јединица мере за густину магнетног флукса или јачину магнетног поља — тесла. Никола Тесла је аутор више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља, од чега у области електротехнике 112.[4][5] Лично је упознао два српска краља, краља Србије Александра Обреновића при посети Београду 1. јуна (17. маја) 1892, и краља Југославије Петра II Карађорђевића јуна 1942. године у Њујорку. Биографија Детињство, младост и породица Парохијска црква Светог Петра и Павла и кућа, дом Теслиних у Смиљану. У позадини се види брдо Богданић, испод којег извире поток Ваганац, који је протицао испод саме куће и цркве. Изнад куће је сеоско гробље на коме се налази масовна гробница из времена Независне Државе Хрватске.[6] Фотографија из 1905. Никола је рођен 28. јуна 1856. године по старом, односно 10. јула по новом календару у Смиљану у Лици, као четврто дете од петоро деце Милутина, српског православног свештеника, и мајке Георгине, у Војној крајини Аустријског царства недалеко од границе са Османским царством. Крштен је у српској православној цркви Светог Петра и Павла у Смиљану као Николај (слсрп. Николай). Име Никола је добио по једном и другом деди. Дете је било болешљиво и слабо па су крштење заказали мимо обичаја, сутрадан, бојећи се да неће преживети. Крштење детета обавио је поп Тома Оклопџија у цркви Светог Петра и Павла у Смиљану, а кум је био Милутинов пријатељ, капетан Јован Дреновац. У црквеним књигама је записано црквенословенски да је дете добило име Николај, а заправо је добило име по једном и другом деди Никола. Николин отац је био надарени писац и поета који је поседовао богату библиотеку у којој је и Никола проводио своје детињство читајући и учећи стране језике.[7] По једном веровању, Тесле воде порекло од Драганића из Бањана. По наводима Јована Дучића, Тесле су пореклом из Старе Херцеговине, од племена (Опутни) Рудињани из села Пилатоваца у данашњој никшићкој општини.[8] Међутим, о Теслином пореклу постоји и верзија да су од Комненовића из Бањана у Старој Херцеговини. По легенди која се задржала у Бањанима, Комненовићи су зидали цркву приликом чега су се посвађали са мајсторима услед чега је дошло до крвавих обрачуна. Као резултат тога, део Комненовића се преселио са Тупана у други крај Бањана због чега су их прозвали Чивије (ексери) који и данас живе у Бањанима, док се други део одселио у Лику који је прозван Тесла по тесли, врсти тесарског алата. Николина мајка била је вредна жена с много талената. Била је врло креативна и својим изумима олакшавала је живот на селу. Сматра се да је Никола Тесла управо од мајке наследио склоност ка истраживачком раду.[9] Теслини родитељи су, осим њега, имали сина Данета и кћерке Ангелину и Милку, које су биле старије од Николе, и Марицу, најмлађе дете у породици Тесла. Дане је погинуо при паду с коња кад је Никола имао пет година и то је оставило велики траг у породици. Дане је сматран изузетно обдареним, док се за Николу веровало да је мање интелигентан.[10] Верује се да је Данетова смрт основни разлог што отац дуго није пристајао да му дозволи да похађа техничку школу далеко од куће. Школовање Крштеница Николе Тесле. Теслин отац, Милутин Тесла. Никола Тесла, 1879. са 23 године. Први разред основне школе похађао је у родном Смиљану. Отац Милутин рукоположен је за проту у Госпићу, те се породица преселила у ово место 1862. године.[11] Преостала три разреда основне школе и трогодишњу Нижу реалну гимназију завршио је у Госпићу.[12] У Госпићу је Никола први пут скренуо пажњу на себе када је један трговац организовао ватрогасну службу. На показној вежби којој је присуствовало мноштво Госпићана, ватрогасци нису успели да испумпају воду из реке Лике. Стручњаци су покушали да открију разлог зашто пумпа не вуче воду, али безуспешно. Тесла, који је тада имао седам или осам година, је инстиктивно решио проблем ушавши у реку и отчепивши други крај црева. Због тога је слављен као херој дана.[10][13] Тешко се разболео на крају трећег разреда школе 1870. године. С јесени је отишао у Раковац[14] крај Карловца да заврши још три разреда Велике реалке. Матурирао је 24. јула 1873. године у групи од свега седам ученика са врло добрим успехом јер је из нацртне геометрије био довољан. Тада је имао 17 година. Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима успео је да убеди оца да му обећа да ће га уместо на богословију уписати на студије технике.[10] Студије Пошто је оздравио, отац га шаље ујаку проти Томи Мандићу, у Томингај код Грачца, да боравком на селу и планини прикупља снагу за напоре који га очекују. На студије електротехнике креће 1875. године, две године након матуре. Уписује се у Политехничку школу у Грацу, у јужној Штајерској (данас Аустрија). Тада му је било 19 година. Спава веома мало, свега четири сата дневно и све слободно време проводи у учењу. Испите полаже са највишим оценама. Још тада га је заинтересовала могућност примене наизменичне струје. Чита све што му дође под руку (100 томова Волтерових списа). Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Посебно Гетеовог Фауста.” Забринути за његово здравље, професори шаљу писма његовом оцу у којима га саветују да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом. Након прве године студија изостаје стипендија Царско-краљевске генерал-команде (којом су помагани сиромашни ученици из Војне крајине). Два пута се за стипендију обраћа славној Матици српској у Новом Саду. Први пут 14. октобра 1876, а други пут 1. септембра 1878. године. Оба пута бива одбијен. У децембру 1878. године напушта Грац и прекида све везе са ближњима. Другови су мислили да се утопио у Мури. Одлази у Марбург (данашњи Марибор) где добија посао код неког инжењера. Одаје се коцкању. Отац га након вишемесечне безуспешне потраге проналази и враћа кући. Отац, узоран човек, није могао да нађе оправдање за такво понашање. (Недуго потом отац умире 30. априла 1879. године). Никола је те године једно време радио у госпићкој реалној гимназији. Јануара 1880. године, одлази у Праг да према очевој жељи оконча студије.[15] Тамо не може да се упише на Карлов универзитет јер у средњој школи није учио грчки. Највероватније је слушао предавања из физике и електротехнике. Живео је на адреси Ве Смечках 13, где је 2011. године постављена меморијална табла.[16][17] Већину времена проводио је библиотекама у Клементинуму и народној каварни у Водичковој улици. Наредне године, свестан да његови ближњи подносе огромну жртву због њега, решава да их ослободи тог терета и напушта студије.[13][15] Тесла је навео у својој аутобиографији како је живо и пластично доживљавао моменте инспирације. Од раних дана је имао способност да у мислима створи прецизну слику проналаска пре него што га направи. Ова појава се у психологији назива „Визуелно размишљање”.[18] Теслино прво запослење Године 1881, се сели у Будимпешту где се запошљава у телеграфској компанији под називом „Америчка Телефонска Компанија”. Тесла је при отварању телефонске централе 1881. године постао главни телефонијски техничар у компанији. Ту је измислио уређај који је, према некима, телефонски појачавач, док је према другима први звучник. У Будимпештанском парку се Тесли јавила идеја о решењу проблема мотора на наизменичну струју без комутатора, док је шетао са пријатељем и рецитовао Гетеовог „Фауста”, а онда изненада почео штапом по песку да црта линије сила обртног магнетског поља. За два наредна месеца је разрадио скице многих типова мотора и модификација које ће пет година касније патентирати у Америци.[13] Запослење у Паризу и посао у Стразбуру У Париз се сели 1882. године где ради као инжењер за Едисонову компанију на пословима унапређења електричне опреме. Године 1883, требало је да компанија у Штразбургу (данашњи Стразбур) оспособи једносмерну централу јер се на отварању очекивао немачки цар лично. Тесли је дат овај задатак и он је боравио у Стразбуру од 14. октобра 1883. до 24. фебруара 1884. године.[13] Тесла овде потписује први пословни уговор у вези реализације првог индукционог мотора, тако је крајем 1883. године у Стразбуру настао први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетског поља наизменичних струја. Почео је и са развојем разних врста полифазних система и уређаја са обртним магнетским пољем (за које му је одобрен патент 1888. године). Прелазак океана са препоруком Едисону Тесла је, 6. јуна 1884. године, дошао у Америку у Њујорк са писмом препоруке које је добио од претходног шефа Чарлса Бечелора.[19] У препоруци је Бечелор написао: „Ја познајем два велика човека, а ви сте један од њих; други је овај млади човек”. Едисон је запослио Теслу у својој компанији Едисонове машине. Тесла је убрзо напредовао и успешно решавао и најкомпликованије проблеме у компанији. Тесли је понуђено да уради потпуно репројектовање генератора једносмерне струје Едисонове компаније.[20] Разлаз са Едисоном Статуа Николе Тесле у Нијагариним водопадима, Онтарио, Канада. Пошто је Тесла описао природу добитака од његове нове конструкције, Едисон му је понудио 50.000$ (1,1 милион $ данас)[21] кад све буде успешно завршено и направљено. Тесла је радио близу годину дана на новим конструкцијама и Едисоновој компанији донео неколико патената који су потом зарадили невероватан профит. Када је потом Тесла питао Едисона о обећаних 50.000$, Едисон му је одговорио „Тесла, ви не разумете наш амерички смисао за хумор.”. и погазио своје обећање.[22][23] Едисон је пристао да повећа Теслину плату за 10$ недељно, као врсту компромиса, што значи да би требало да ради 53 године да заради новац који му је био првобитно обећан. Тесла је дао отказ моментално.[24] Едисон је као добар бизнисмен зарађивао новац коришћењем својих једносмерних генератора струје који су били веома скупи за постављање и одржавање. Било је потребно и по неколико станица једносмерне струје да би се обезбедила једна градска четврт, док је Теслин генератор наизменичне струје био довољан за снабдевање комплетног града. Увидевши ефикасност Теслиних патената, Едисон је користио разне начине да увери јавност како је та струја опасна, ходао је по градским вашарима и пред медијима наизменичном струјом усмрћивао животиње (псе, мачке, и у једном случају, слона).[25] На његову идеју створена је и прва електрична столица. Као одговор томе Тесла се прикључио у коло наизменичне струје што је проузроковало ужарење нити електричне сијалице, и тим побио предрасуде штетности наизменичне струје. Средње године Први патенти из наизменичних струја Никола Тесла 1885. године. Године 1886. Тесла у Њујорку оснива своју компанију, Тесла електрично осветљење и производња (Tesla Electric Light & Manufacturing).[5][26] Првобитни оснивачи се нису сложили са Теслом око његових планова за увођење мотора на наизменичну струју и на крају је остао без финансијера и компаније. Тесла је потом радио у Њујорку као обичан радник од 1886. до 1887. године да би се прехранио и скупио новац за свој нови подухват. Први електромотор на наизменичну струју без четкица је успео да конструише 1887. године, и демонстрирао га пред „Америчким друштвом електроинжењера” (American Institute of Electrical Engineers, данас IEEE) 1888. године. Исте године је развио принципе свог Теслиног калема и почео рад са Џорџом Вестингхаусом у лабораторијама његове фирме „Вестингхаус електрична и производна компанија” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Вестингхаус га је послушао у вези његових идеја о вишефазним системима који би омогућили пренос наизменичне струје на велика растојања. Експерименти са Икс-зрацима Априла 1887. године Тесла почиње истраживање онога што ће касније бити названо Икс-зрацима користећи вакуумску цев са једним коленом (сличну његовом патенту 514170). Овај уређај је другачији од других раних цеви за Икс-зраке јер није имао електроду-мету. Савремен израз за феномен који је разлог оваквог дејства уређаја је „пробојно зрачење”. До 1892. године је Тесла већ био упознат са радом Вилхелма Рендгена и његовим проналаском ефеката Икс-зрака. Тесла није признавао постојање опасности од рада са Икс-зрацима, приписујући оштећења на кожи озону пре него, до тада непознатом зрачењу: „У вези штетних дејстава на кожу… примећујем да су она погрешно тумачена… она нису од Рендгенових зрака, већ једино од озона створеног у контакту са кожом. Азотна киселина би такође могла бити одговорна, али у мањој мери”. (Тесла, Electrical Review, 30. новембар 1895) Ово је погрешна оцена што се тиче катодних цеви са Икс-зрачењем. Тесла је касније приметио опекотине код асистента које потичу од Икс-зрака и стога је вршио експерименте. Фотографисао је своју руку и фотографију је послао Рендгену, али није јавно објавио свој рад и проналаске. Овај део истраживања је пропао у пожару у лабораторији у улици Хјустон 1895. године. Америчко држављанство, експлозија разних открића Теслин систем производње наизменичне струје и пренос на велике даљине. Описан у патенту US390721. Америчко држављанство добија 30. јула 1891, са 35 година, а тада започиње рад у својој новој лабораторији у улици Хаустон у Њујорку. Ту је први пут приказао флуоресцентну сијалицу која светли без жица. Тако се први пут појавила идеја о бежичном преносу снаге. Са 36 година пријављује први патент из области вишефазних струја. У наставку истраживања се посвећује принципима обртних магнетних поља. Постаје потпредседник Америчког института електроинжењера (касније IEEE) у периоду од 1892. до 1894. године. Пут у Европу, смрт мајке, долазак у Београд Проглас Намесништва које у име Александра Обреновића додељује Николи Тесли орден Светог Саве другог степена 11. јуна (30. маја) 1892. Указ је у службеним Српским новинама објављен 21. (9.) јуна 1892. Тесла 1892. године путује у Европу, где прво држи 3. фебруара сензационално предавање у Лондону у Британском институту електроинжењера „Експерименти са наизменичним струјама високог потенцијала и високе фреквенције”. Потом у Паризу 19. фебруара члановима друштва инжењера држи исто предавање и остаје месец дана покушавајући, по други пут, да у Паризу нађе инвеститоре за свој нови полифазни систем струја. Ту га затиче телеграм са вешћу да му је мајка на самрти. Журно напушта Париз да би боравио уз своју умирућу мајку и стиже 15. априла, пар сати пре смрти. Њене последње речи су биле: „Стигао си Ниџо, поносе мој.” После њене смрти Тесла се разболео. Провео је три недеље опорављајући се у Госпићу и селу Томингај код Грачца, родном месту његове мајке и манастиру Гомирје у коме је архимандрит био његов ујак Николај.[13] Једини боравак Николе Тесле у Београду био је од 1. — 3. јуна 1892. године.[27][28] Дошао је на позив Ђорђа Станојевића у Београд 1. јуна.[29] Следећег дана је примљен у аудијенцију код краља Александра Обреновића којом приликом је одликован орденом Светог Саве. Потом је Тесла одржао чувени поздравни говор у данашњој згради ректората, студентима и професорима београдске Велике школе. Ја сам, као што видите и чујете остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету. — почетак Теслиног говора у Великој школи Том приликом Јован Јовановић Змај је одрецитовао песму „Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд” коју ја написао тим поводом.[30] Теслин боравак у Београду је оставио дубоког трага, међутим, иако је добио 12. септембра признање енглеског удружења инжењера и научника, убрзо и почасну титулу доктора Универзитета Колумбија, крајем 1892. године није прошао на избору за редовног члана Српске краљевске академије. За дописног члана изабран је 1894. а за редовног 1937. године.[31] Златне године стваралаштва Од 1893. до 1895. године Тесла истражује наизменичне струје високих фреквенција. Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио-таласа. У Сент Луису је 1893. године, пред 6000 гледалаца, Тесла приказао на атрактиван начин многе експерименте укључујући и пренос сличан радио комуникацији. Обраћајући се Френклиновом институту у Филаделфији и Националној асоцијацији за електрично осветљење он је описао и демонстрирао своје принципе детаљно. Теслине демонстрације изазивају велику пажњу и помно се прате. Светска изложба у Чикагу Светска изложба 1893. године у Чикагу, Светска Колумбовска изложба, је била међународна изложба на којој је по први пут цео салон издвојен само за електрична достигнућа. То је био историјски догађај јер су Тесла и Вестингхаус представили посетиоцима свој систем наизменичне струје осветљавајући целу изложбу.[32] Приказане су Теслине флуоресцентне сијалице и сијалице са једним изводом. Тесла је објаснио принцип обртног магнетског поља и индукционог мотора изазивајући дивљење при демонстрацији обртања бакарног јајета и постављања на врх, што је представљено као Колумбово јаје. То је коришћено да се објасни и прикаже модел обртног магнетског поља и индуктивног мотора. Признања, недаће и рат струја Главни чланак: Рат струја Фебруара 1894. се појављује прва књига о Тесли, „Открића, истраживања и писани радови Николе Тесле”. Убрзо књига бива преведена на српски и немачки језик. Велики ударац за истраживања се десио 13. марта 1895. године када избија велики пожар у лабораторији у Јужној петој авенији број 35 којом приликом је изгорело око 400 електричних мотора, електрични и механички осцилатори, трансформатори, многе оригиналне конструкције и рукопис скоро завршене књиге „Прича о 1001 индукционом мотору”.[33] Међутим, то је било време изузетне Теслине креативности и жилавости. Већ 15. марта оснива компанију под именом „Никола Тесла” и наставља рад. Касних 1880-их, Тесла и Томас Едисон су постали противници, поводом Едисоновог покретања система дистрибуције електричне енергије на основу једносмерне струје упркос постојања ефикаснијег, Теслиног, система са наизменичном струјом. Као резултат рата струја, Томас Едисон и Џорџ Вестингхаус су замало банкротирали, па је 1897. године Тесла поцепао уговор и ослободио Вестингхауса обавеза плаћања коришћења патената. Те 1897. године је Тесла радио испитивања која су водила ка постављању основа за истраживања у области космичких зрачења. Откриће радија и бежичног преноса Никола Тесла демонстрира бежични пренос енергије, вероватно у својој њујоршкој лабораторији 1890-их. Када је напунио 41 годину, поднео је свој први патент бр. 645576 из области радија. Годину дана касније америчкој војсци приказује модел радијски управљаног брода, верујући да војска може бити заинтересована за радио-контролисана торпеда. Тада је он говорио о развоју „умећа телематике”, врсте роботике. Радио контролисан брод је јавно приказан 1898. године на електричној изложби у Медисон Сквер Гардену.[34][35] Само годину дана касније представио је у Чикагу брод који је био способан и да зарони. Ови уређаји су имали иновативни резонантни пријемник и низ логичких кола. Радио-даљинско управљање остаје новотарија све до Другог светског рата.[36] Исте године Тесла је измислио електрични упаљач или свећицу за бензинске моторе са унутрашњим сагоревањем, за шта му је признат патент 609250 под називом „Електрични упаљач за бензинске моторе”. Колорадо Спрингс Тесла седи у својој лабораторији у Колорадо Спрингсу унутар свог „Увеличавајућег преносника” који производи милионе волти напона. Лукови су дуги и по 7 m. (Према Теслиним белешкама ово је двострука експозиција) Тесла је 1899. одлучио да се пресели и настави истраживања у Колораду Спрингсу, где је имао довољно простора за своје експерименте са високим напонима и високим учестаностима. По свом доласку је новинарима изјавио да намерава да спроведе експеримент бежичне телеграфије између Пајкс Пика (врх Стеновитих планина у Колораду) и Париза. Теслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди. У свом дневнику је описао експерименте који се тичу јоносфере и земаљских таласа изазваних трансферзалним или лонгитудиналним таласима. Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара. Тесла је такође проучавао атмосферски електрицитет, посматрајући пражњења својим пријемницима. Репродукујући његове пријемнике и резонантна кола много година касније се увидео непредвидиви ниво комплексности (расподељени хеликоидни резонатор високог фактора потискивања, радиофреквентно повратно коло, кола са грубим хетеродиним ефектима и регенеративним техникама). Тврдио је чак да је измерио и постојање стојећих таласа у Земљи. У једном моменту је утврдио да је у својој лабораторији забележио радио-сигнале ванземаљског порекла. Научна заједница је одбацила његову објаву и његове податке. Он је тврдио да својим пријемницима мери извесне понављајуће сигнале који су суштински другачији од сигнала које је приметио као последица олуја и земљиног шума. Касније је детаљно наводио да су сигнали долазили у групама од једног, два, три и четири клика заједно. Тесла је касније провео део живота покушавајући да шаље сигнал на Марс. Тесла напушта Колорадо Спрингс 7. јануара 1900, а лабораторија се руши и распродаје за исплату дуга. Међутим, експерименти у Колорадо Спрингсу су Теслу припремили за следећи пројекат, подизање постројења за бежични пренос енергије. У то време пријављује патент у области резонантних електричних осцилаторних кола. Светска радио станица на Лонг Ајленду Теслина кула на Лонг Ајленду у савезној држави Њујорк Тесла почиње планирање Светске радио-станице — Варденклиф куле 1890. године са 150.000 $ (од којих је 51% улаже Џеј Пи Морган). Градња почиње 1901. године, а јануара 1902. године га затиче вест да је Маркони успео да оствари трансатлантски пренос сигнала. Јуна 1902. је Тесла преместио лабораторију из улице Хјустон у Варденклиф. Велелепна кула Светске радио-станице још није довршена, а главни финансијер, Морган, се новембра повлачи из подухвата, док су новине то пропратиле натписима Теслин Варденклиф је милионска лудорија. Године 1906. Тесла напушта кулу и враћа се у Њујорк. Та кула је током Првог светског рата размонтирана, под изговором да може послужити немачким шпијунима. Амерички патентни завод је 1904. године поништио претходну одлуку и доделио Ђуљелму Марконију патент на радио, чак је и Михајло Пупин стао на страну Марконија. Од тада почиње Теслина борба за повратак радио патента. На свој 50. рођендан Тесла је приредио јавно представљање своје турбине без лопатица снаге 200 коњских снага (150 kW) са 16.000 min−1 (обртаја у минути). Током 1910—1911. су у Вотерсајд електране у Њујорку тестиране Теслине турбине снага између 100 и 5000 коњских снага. Маркони 1909. године добија Нобелову награду за откриће радија, односно допринос у развоју бежичне телеграфије што чини Теслу дубоко огорченим. Године 1915, Тесла подноси тужбу против Марконија, тражећи судску заштиту својих права на радио, међутим већ 1916. је банкротирао због великих трошкова. У тим тренуцима његов живот опасно клизи ка ивици сиромаштва. Ратне прилике и неприлике Пред Први светски рат Тесла је тражио инвеститоре преко океана. Кад је почео рат, Тесла је престао да прима средства од својих европских патената. Након рата изнео је своја предвиђања у вези с послератним окружењем. У чланку објављеном 20. децембра 1914. године, Тесла је изнео мишљење да Лига народа није решење за тадашње проблеме. Мада без материјалних средстава Тесли ипак стижу признања. Тако 18. маја 1917. године добија златну Едисонову медаљу за откриће полифазног система наизменичних струја. Те вечери је изречена мисао да када би једног момента престали да раде сви Теслини проналасци, индустрија би престала да ради, трамваји и возови би стали, градови би остали у мраку, а фабрике би биле мртве. Историјски обрт је управо у томе што је Тесла добио медаљу са именом човека који му је био љути противник са својом идејом и изгубио у тој бици, али је Едисон на крају стекао богатство, а Тесли је остало само признање. Николај Велимировић и Никола Тесла Николај Велимировић и Никола Тесла су се упознали 1916. године у Њујорку, преко Теслиног пријатеља, професора Паје Радосављевића. Тада јеромонах, Николај је покушао да обједини Србе у Америци, да дају подршку Србији, која је војевала против Аустроугарске империје. У том правцу, Николају су Пупин и Тесла били обавезни саговорници. Затегнути односи Тесле и Пупина и јако критичан став Радосављевића према Пупину су учинили да заједнички проглас Тесле, Пупина и Радосављевића није потписан. Николај је касније писао Радосављевићу да жали што је покушао да уведе Теслу у ствари народне те да би био грех одвраћати га од његовог посла. Усменим предањем је сачувана анегдота о разговору Тесле и Николаја у погледу сличности (невидљивост) струје и силе Божије.[37] Теслине опсесије и невоље Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, захтевао је да се поред тањира увек поставе три платнене салвете пре сваког оброка, итд. Природа овог поремећаја је у то време била недовољно позната, тако да се мислило да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило оно што је преостало од његовог угледа. Тесла у том периоду борави у хотелу Валдорф-Асторија, у изнајмљеном апартману са одложеним плаћањем. Због наплате нагомиланог дуга од 20.000$, власник хотела, Џорџ Болт, је преузео власништво над Ворденклајфом. Баш 1917. године у време док Болт руши кулу да би распродао плацеве, Тесла добија највише признање Америчког института електричних инжењера, Едисонову медаљу. Иронија овог догађаја је у Теслином случају била вишеструка. Августа 1917. године Тесла је поставио принципе у вези са фреквенцијом и нивоом снаге првог примитивног радара. Емил Жирардо је 1934. године радећи први француски радарски систем тврдио да је све радио „према принципима које је поставио господин Тесла”. Аутобиографија `Моји изуми` је састављена од низа текстова који је Тесла објавио у неколико наврата у штампи, највероватније како би пажњу јавности, кроз часописе усмерио ка потенцијалним инвестоторима. Кроз те текстове описује своје вивидне визије, затим имагинацију толико снажну, препуну идеја, да је руком могао готово да пролази кроз идеју која као да лебди у ваздуху, пријатеље које је посећивао, са којима је разговарао, који су му били драги као и овоземаљски... Чак је у неколико наврата понудио, да његову специфичну менталну конституцију, научници подвргну детаљним испитивањима... Описује огледе пуштања струја одређених фреквенција кроз тело, како делују на виталност, итд. које је примењивао на себи. Поред осталих особености приметио је и описао да му је чуло слуха неколико пута јаче него што је то уобичајно. Документовано је око седам нервних сломова овог истраживача, од којих је већина изазвана претераним умним напорима, а затим и великим животним траумама. Оно говори о фрагилности Теслиног генија. Позне године и усамљенички живот Краљ Петар II у посети Николи Тесли, апартман хотела Њујоркер, јун 1942. (од лево Милош Трифуновић министар, Франц Сној министар, Теслин сестрић Сава Косановић министар, а од десно Радоје Кнежевић министар двора и Иван Шубашић бан Хрватске бановине) Становао је 1927. године Тесла на петнаестом спрату њујоршког хотела „Пенсилванија”. Живео је он самачким животом у соби број 1522 Е, водећи пажљиво нарочиту бригу о својој исхрани.[38] На његов седамдесет пети рођендан 1931. године га Тајм магазин ставља на насловну страну. У поднаслову је наглашен његов допринос системима производње електричне енергије. Тесли је одобрен последњи патент 1928. године у области ваздушног саобраћаја када је представио прву летелицу са вертикалним полетањем и слетањем. Тесла 1934. године пише југословенском конзулу Јанковићу и захваљује Михајлу Пупину на идеји да водеће америчке компаније формирају фонд којим би Тесли била обезбеђена безбрижна старост. Тесла одбија такву помоћ и бира да прима скромну пензију од југословенске владе и бави се истраживањима у складу са својим могућностима. Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине. У 81. години Тесла изјављује да је комплетирао јединствену теорију поља. Тврдио је да је разрадио све детаље и да ће их открити свету ускоро. Теорија никад није објављена, а научна јавност је већ била убеђена да се његове изјаве не могу узимати озбиљно. Већина данас верује да Тесла никад није у целости разрадио такву теорију, а оно што је остало има више историјску вредност док је у физици потпуно одбачено. Тесла је био номинован за орден Светог Саве првог реда, али пошто је имао америчко држављанство није га добио, али је примио орден Светог Саве другог реда. Једно предвече 1937. током уобичајеног изласка ударио га је такси. Никола Тесла је пао на земљу непомичан, а онда је устао и вратио се у хотел. Према неким изворима поломио је три ребра, а према другима то су биле само лакше повреде. Требало му је шест месеци да се опорави.[39] Године 1939. на предлог својих колега из компаније Вестингхаус, вратио се на посао за недељну плату од 125 долара.[39] Теслина смрт и епилог Електромеханички уређаји и принципи које је развио Никола Тесла: разни уређаји који користе обртно магнетско поље (1882) индуктивни мотор, обртни трансформатори и алтенатор за високе фреквенције начин за повећање јачине електричних осцилација полифазни системи систем за пренос електричне енергије посредством наизменичних струја на велике раздаљине (1888) [40] Теслин трансформатор, његова светска радио станица и други начини за појачање јачине електричних осцилација (укључујући пренесено пражњење кондензатора и Теслин осцилатор) електротерапија Теслиним струјама турбина без лопатица бифиларни намотај телегеодинамика Теслин ефекат и Теслино електростатичко поље систем бежичне комуникације (први корак према проналазку радија) и радиофреквентни осцилатори роботика и `I` логичко коло [41] цеви за Икс-зраке које користе процес кочења зрачења уређај за јонизоване гасове уређаји за емитовање јаких поља Уређај за емитовање зрака са наелектрисаним честицама методе за обезбеђивање екстремно малог нивоа отпора проласку електричне струје (претеча суперпроводности) кола за појачања напона уређаји за пражњење високих напона системи за лучно осветљење уређаје за заштиту од грома Теслин компресор Теслин упаљач Теслине пумпе VTOL авион динамичка теорија гравитације концепти за електрична возила Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела 7. јануара 1943. године у 87. години живота.[42] Званично је забележено да је умро од срчане тромбозе, 7. јануара 1943. године у 22 часа и 30 минута. И поред продаје патената у области наизменичних струја, Тесла умире сиромашан и у дуговима. Тим поводом, градоначелник Њујорка Лагвардија је рекао: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће”. Посмртни обред је одржан 12. јануара у Цркви Светог Јована Богослова на Менхетну у Њујорку. После службе тело је кремирано. Испраћају Теслиних посмртних остатака присуствовало је око 2000 људи, међу којима су биле и многе значајне личности и нобеловци. Сви водећи њујоршки листови имали су своје извештаче. Урна са Теслиним остацима у Музеју Николе Тесле у Београду На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету у пратњи словеначког хора Слован, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија”, а онда српску песму Тамо далеко. Остао је забележен и упечатљив опроштајни говор тадашњег градоначелника Њујорка Фјорела Хенрија Лагвардије.[43] Касније 1943. године Врховни суд САД вратио је Тесли право на патент 645.576, признајући му првенство на патент радија.[44] Убрзо по Теслиној смрти ФБИ је затражио од Усељеничке службе одузимање све покојникове личне ствари и докумената, иако је Тесла био амерички држављанин. Касније је Министарство одбране контактирало ФБИ, а Теслина документа проглашена врхунском тајном. Сва Теслина лична имовина по налогу Едгара Хувера и председникових саветника добила је етикету „веома поверљиво” због природе Теслиних открића и патената. Борба родбине за личну имовину Теслина породица и југословенска амбасада су се борили са америчким званичницима за повратак докумената и личних ствари, због могућег значаја неког од његових истраживања. Коначно, његов сестрић Сава Косановић успева да дође до дела његових личних ствари и то је сада смештено у Музеју Николе Тесле у Београду. Његов пепео је пренесен у Београд јула 1957. године. Урна је смештена у Музеју Николе Тесле где и данас стоји. Дана 28. фебруара 2014. је потписан споразум између Српске православне цркве, Владе Републике Србије и Привременог органа Града Београда о преносу посмртних остатака Николе Тесле у порту Храма Светог Саве.[45][46] Теслине друштвене активности У својим средњим годинама, Тесла је имао пријатељски однос са Марком Твеном који је обожавао да проводи пуно времена у Теслиној лабораторији. Међу његовим најближим пријатељима је било и уметника. Дружио се са уредником Century Magazine часописа Робертом Џонсоном који је објавио пар песама Јована Јовановића Змаја у Теслином преводу, док је са Катарином Џонсон неговао пријатељство.[47] У овом периоду је Тесла био друштвено активан, а познато је да је једно време читао о Ведској филозофији. Након инцидента са Едисоном, Тесла је остао огорчен на њега, и никада нису поправили своје односе. Када је Едисон већ био стар, Тесла је изјавио да му је једна од грешака то што никада није поштовао Едисонов рад, али то је мало значило за поправљање њиховог скоро непостојећег односа. Човек који је из