Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dejan Kosanovic - Poceci kinematografije na tlu jugoslavije 1896-1918 Izdavac : Institut za film Beograd 1985, 330 strana Dejan Kosanović (Beograd, 28. septembar 1930 – Beograd, 8. avgust 2013) bio je srpski reditelj i scenarista dramskih filmova, istoričar filma i profesor i dekan Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i prorektor Univerziteta umetnosti u Beogradu. Bio je i direktor Festivala jugoslovenskog filma u Puli. Biografija Obrazovanje Dejan Kosanović je osnovnu i srednju školu završio u Beogradu. Godine 1948. je primljen u treću septembarsku generaciju Visoke filmske škole na odsek režije, a diplomirao je režiju na Akademiji za pozorišnu umetnost 1952. godine [1] Uporedo je završio Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.[1] Od 1971. godine aktivno se bavio proučavanjem istorije filma, odnosno, počecima filma u Jugoslovenskim zemljama i regionu[2] da bi 1983. godine krunisao svoj rad doktoratom na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu pod imenom: Počeci kinematografije na teritoriji Jugoslavije 1896-1918.[3] Profesorski poziv Od 1962. godine je počeo da predaje na tadašnjoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (danas Fakultet dramskih umetnosti) predmet Organizacija filmske proizvodnje, kao i predmet Istorija filma na trećem stepenu studija. U početku je radio honorarno, a kasnije ulazi u stalni radni odnos. Na Fakultetu je radio – sa prekidima – sve do odlaska u penziju 1995. godine kao redovan profesor. Bio je dekan FDU (1973-1975), kao i prorektor Univerziteta umetnosti u Beogradu (1979-1983).[4] Izveo je brojne generacije studenata (organizacije), odnosno filmske produkcije na FDU, koje je ga pamte kao vrsnog predavača, izuzetnog pedagoga, odgovornog profesionalca i velikog eruditu koji pored znanja iz istorije, teorije, estetike filma.[5] Služio se engleskim, francuskim, italijanskim, nemačkim i kineskim jezikom.[1] Dejan Kosanović, Branko Vujović, Radoslav Đokić i Radoslav Zelenović Reditelj i scenarista Radio je kao asistent režije mnogih domaćih i stranih filmskih reditelja na domaćim i koprodukcionim igranim filmovima, a zatim je kao reditelj realizovao 35 dokumentarnih filmova i preko 200 televizijskih dokumentarnih emisija[2] za Jugoslovensku radio televiziju (TV Beograd, TV Novi Sad) i inostrane televizije ORTF, ZDF i američku ABC televiziju. [3] Tematika njegovih dokumentarnih filmova je bila raznovrsna. Dejan Kosanović je pre svega težio da gledaocu prenese nova saznanja o našoj prošlosti, o istoriji i istoriji likovnih umetnosti u Srbiji, ali takođe i o drugim zbivanjima u svetu koji nas okružuje....

Mihajlo Paunovic Paun Portret Branka Copica, 1975 Rad je originalan, potpisan je i datiran, videti sliku materijal: bronza, precnik ~ 16 cm Branko Ćopić Biografske informacije Rođenje 1. januar 1915. Hašani, Bosna i Hercegovina (tada Austro-Ugarska) Smrt 26. mart 1984. (dob: 69) Beograd, Srbija (tada SFR Jugoslavija) Obrazovanje Zanimanje pisac, učitelj Opus Književne vrste proza, poezija Jezik srpskohrvatski jezik Znamenita djela Ježeva kućica Orlovi rano lete Branko Ćopić (Hašani kraj Bosanske Krupe, 1. januara 1915. – Beograd, 26. marta 1984.), jugoslovenski književnik. Učiteljsku školu je završio u Banja Luci, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student Ćopić se afirmiše kao pisac od dara, skreće na sebe pažnju književne kritike i dobija zasluženo priznanje dodeljivanjem nagrade Milana Rakića. Wikiquote „Nadahnut i spontan u svom književnom radu, dobar opservator i poznavalac živog narodnog govora, a uz to vedra duha i sa istančanim smislom za humor, Ćopić je lako i brzo osvojio najšire slojeve naše čitalačke publike. On je pisao pripovijetke i romane i njegovao pjesničko stvaralaštvo za djecu. Bio je dobar pisac humorističkih priča, a u toku Drugog svetskog rata i patriotskih pjesama.“ 1 Biografija 2 Bibliografija 2.1 Pripovijetke 2.2 Romani 2.3 Pjesme 2.4 Djela za djecu 3 Pripovedač 4 Romansijer 5 Humorista 6 Pjesnik 7 Dječiji pisac Biografija Uoči Drugog sv. rata nalazio se đačkom bataljonu u Mariboru. U danima aprilske katastrofe on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a kad je planula prva oslobodilačka puška, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cijele narodnooslobodilačke borbe. Sve vrijeme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, takođe veoma poznatim književnikom, Skenderom Kulenovićem. Djela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, njemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, slovenački i mađarski jezik. Cijeli radni i životni vijek nakon Drugog svijetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je vrlo često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Mnogi su za njega govorili da je najveći dječiji pisac svih vremena rođen na prostorima bivše Jugoslavije. Iako je pripadao narodnooslobodilačkom pokretu Branko Ćopić je, kao čovjek velikog obrazovanja, bistrog uma, osjećaja za pravdu i pravednost i kritičkog posmatranja stvarnosti koja ga je okruživala veoma rano počeo da iznosi sopstvena mišljenja o nekim pojavama. Radio je to ili otvoreno ili u literaturi kao pisac. Dana 26. marta 1984. je izvršio samoubistvo skočivši sa mosta. Bibliografija Ćopićevo književno djelo je obimno i raznovrsno. Najpoznatija su mu djela: Pripovijetke Pod Grmečom (1938), Bojovnici i bjegunci (1939), Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1947), Surova škola (1948), Odabrane ratne pripovjetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Dragi likovi (1953), Dožvljaji Nikoletine Bursaća (1955 ), Bašta sljezove boje (1969); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1962); Orlovi rano lete(1959) Pjesme Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945) i Patnikovo proljeće (1947); Djela za djecu Priče partizanke (1944), Pjesme pionirke (1945), Vratolomne priče (1947), Sunčana republika (1948), Armija, odbrana tvoja (1949), Priče ispod zmajevih krila (1950), Pijetao i mačka (1952) i romani Orlovi rano lete (1959), Slavno vojevanje (1960) Magareće godine (1962) Bitka u zlatnoj dolini – poznate kao „Pionirska trilogija“. Ježeva Kućica - pjesma za najmađe, koja je veliku popularnost doživjela nakon ploče koju je izdao Jugoton 1975[1] Pripovedač Teren sa koga je Ćopić pretežno crpeo građu za svoje pripovjedačko stvaralaštvo bio je njegov zavičaj, vučaran podgrmečki kraj. Ćopića su doratnim pripovjetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, djeca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao miloštom i brižnim, zaštitničkim razumevanjem. Ti njegovi junaci su svijet zaboravljenih, usamljenih i odbačenih ljudi koji bezglasno tuguju zbog zla kome ne mogu i ne umiu da se suprostave. U toku rata Jovanče je sa tim svojim junacima učestvovao u oružanom ustanku i pratio ih u napornim marševima i ljutim okršajima. Posmatrao je kako se njegovi mrgodni ljudi kale u vatri ustanka i preobražavaju u revolucionare. Iskreno oduševljen tim junaštvom i pregalaštvom, on je postao pjesnik i tumač njihovih srdaca. U takvom nadahnuću je nastala njegova ratna proza, njegova poema o malom čoveku koji je srcem krenuo u boj protiv nepravde i nasilja. U tim lirskim intoniranim pripovjetkama Ćopić je prikazivao herojske podvige i junačka pregaranja, primere mučeništva, samopregora i svesnog žrtvovanja za ideale slobode i jednakosti. Romansijer Branko Ćopić se sa uspjehom ogledao i na romanu, iako su prirodi njegovog talenta više odgovarale pripovjetke i novele. Romani Prolom i Gluvi barut slikaju učešće seljaka Bosanske krajine u ustanku, a roman Ne tuguj, bronzana stražo prilagođavanje kolonista novim uslovima života u Vojvodini. Humorista Dobar dio svog stvaralaštva u prozi Ćopić je humoristično intonirao. Humor se nalazi u prirodu i mentalitetu njegovih junaka, koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmiju čak i vlastitoj nevolji. Osim toga, Ćopić je od onih pisaca čija se opservacija naročito manifestovala u otkrivanju sitnih ljudskih mana i nedostataka. Tako se i desilo da je ovaj naš vrsni pripovjedač o mirnim vremenima pripovjedao s tugom, a o ratnim – vedro i nasmijano. Pjesnik Branko Ćopić je pretežno epski pisac, i to pisac sa urođenim darom pripovedača, vještog pejzažiste i duhovitog humoriste. Ali u njegovoj prirodi je isto tako vidna i jedna lirska žica, koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. U burnom vremenu narodnog ustanka iz te lirske niti Ćopićevog talenta potekla je njegova borbena lirska poezija. Sudbonosni događaju narodne revolucija nužno su odredili izraz i sadržaj ove lirike, koja zato i nosi naziv Ognjeno rađanje domovine. NotCommons-emblem-copyrighted.svg Postoji sumnja da ovaj članak ili njegov dio krše autorska prava, a time i politiku Wikipedije o radovima u javnom vlasništvu i GFDL licencu. Prilikom postavljanja ovog šablona obavezno treba navesti dokaze temeljem kojih se dokazuje kršenje aurotskih prava. Za više informacija pogledajte stranicu za razgovor članka. Dječiji pisac On se sa uspjehom ogledao i u stvaralaštvu za djecu. Sa živom maštom i darom za spretno uobličavanje svojih inspiracija, a uz to i odličan humorista, on je našoj dječjoj književnosti dao više dragocijenih priloga. Preko petnaest knjiga za djecu, među kojima su i dva romana, živi su dokaz njegove aktivnosti u ovoj književnoj oblasti. Jedna od najpoznatijih njegovih djela za djecu su svakako Magareće godine i Ježeva kućica.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dobili smo uzornu i aktuelnu knjigu koja na jasan, pregledan i informativan način uvodi čitaoca u široko područje istorije umetnosti od praistorije do postmoderne. Posebne interpretativne izmene urađene su u posručju religioznih, mitskih, teoloških, filozofskih, estetičkih i teorijskih tumačenja umetnosti i arhitekture kroz istoriju. Antologijski izbor tekstova iz teorije umetnosti, kao i uporedne hronologije, opšta biografija, pojmovnik stručnih termina, internetska bibliografija s područja umetnosti i arhitekture, index originalnih zapisa i transkripcija imena i spisak reprodukovanih dela, dragoceni su prilozi osnovnom tekstu. Dugi niz godina ova knjiga je bila osnovni udžbenik za opštu istoriju umetnosti na različitim fakultetima na kojima se uči opšta istorija umetnosti: na Istoriji umetnosti i Arheologiji na Filozofskom fakultetu, Arhitektonskom fakultetu, Fakultetu likovnih umetnosti, Fakultetu dramskih umetnosti, Filološkom fakultetu, kao i brojnim višim i srednjim umetničkim i dizajnerskim školama. Takođe, ova knjiga je odlična i pristupačna literatura za profesionalne poznavaoce kao i za amatere, odnosno ljubitelje umetnosti. Horst Valdemar Janson (nem. Horst Waldemar Janson; 4. oktobar 1913 - 30. septembar 1982) koji je objavljivao pod pseudonimom H. V. Janson (nem. H. W. Janson) bio je profesor istorije umetnosti nemačko-ruskog porekla, poznat po svojoj knjizi `Istorija umetnosti` (History of Art) objavljenoj 1962, koja je od tada prodata u više od četiri miliona kopija na petnaest jezika. Biografija Janson je rođen u Sankt Peterburgu 1913. kao dete Fridriha Jansona (nem. Friedrich Janson, 1875–1927) i Helene Porš (nem. Helene Porsch, 1879–1974), koji su bili luteranci baltičko nemačkog porekla.[1][2] Nakon Oktobarske revolucije, porodica se preselila u Finsku, a zatim u Hamburg, gde je Janson pohađao Vilhelm gimnaziju (nem. Wilhelm-Gymnasium). Završava gimnaziju 1932. i upisuje Univerzitet u Minhenu, a zatim i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Hamburgu, gde je bio student Ervina Panovskog. 1935, na predlog Panovskog, Janson se seli u SAD. 1941. se ženi Dorom Džejn Hajnberg, studentkinjom istorije umetnosti, koja je kasnije bila koautor mnogih njegovih dela. Završava svoj doktorat na Harvardu 1942. i piše disertaciju na temu Mikelocove (ital. Michelozzo) umetnosti. Predavao je u Muzeju umetnosti u Vusteru (Worcester Art Museum) (1936-1938) i na Univerzitetu u Ajovi (University of Iowa School of Art and Art History) (1938-1941). Bio je profesor na Univerzitetu Vašington od 1941. do 1949, kada prelazi na Univerzitet u Njujorku (New York University), gde razvija odeljenje za umetnost i predaje na Institutu lepih umetnosti (Institute of Fine Arts). Janson je preminuo 1982. u vozu između Ciriha i Milana. Akademska postignuća Napisao je mnoga dela o renesansnoj umetnosti i skulpturi 19. veka, od kojih su Apes and Ape Lore in the Middle Ages and the Renaissance (1952) i Sculpture of Donatello (1957) osvojili nagrade. U kasnijim godinama života bavio se dijalogom između istoka i zapada u umetnosti. Tokom svoje karijere, Janson je između ostalog bio konsultant za set knjiga Time Life Library of Art, predsednik udruženja College Art Association, urednik seta knjiga Art Bulletin i jedan od osnivača i predsednik Renesansnog udruženja Amerike (Renaissance Society of America). Takođe je pisao knjige o umetnosti za mlade ljude, neretko u saradnji sa svojom suprugom. Jansonov najznačajniji doprinos istoriji umetnosti predstavlja njegovo delo `Istorija umetnosti`, objavljeno 1962. Ovo delo je od tada postalo standard i uzor na koji se ugledaju današnji udžbenici iz ove oblasti.[3] Kritike feminista Uprkos popularnosti i uticaju Istorije umetnosti, ovo delo je pretrpelo oštre kritike. Feministkinje i istoričarke umetnosti Norma Broud (eng. Norma Broude) i Meri Garar (eng. Mary Garrard) kažu: `Umetnice u pedesetim i šezdesetim godinama su trpele profesionalnu izolaciju ne samo jedne od drugih, već i od sopstvene istorije. U vremenu kada su slikarke iz prošlosti faktički bile izbrisane iz istorije, Jansonova uticajna knjiga Istorija umetnosti nije sadržala ime ili delo ni jedne jedine umetnice, tako isključujući žene iz istorije umetnosti (...) .`[4] Jansonovo isključivanje žena iz umetnosti je poljuljalo njegovu reputaciju istoričara umetnosti, zato što njegova dela prikazuju samo deo istorije, izbegavajući bilo koje delo koje nije naslikao muškarac. Jednom prilikom, Sem Hanter, tadašnji kustos u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku upoznao je poznatu umetnicu Idel Veber sa Jansonom. On je bio veliki obožavalac njenih dela ali je rekao da ne uključuje umetnice u svoja dela.

m4 Autori: H. W. Janson u saradnji sa Dorom Jane Janson Prevod dela: „History of Art” – Horst Waldemar Janson Izdavač: Jugoslavija (Beograd) 1974 Pismo: latinica Broj strana: 570 Povez: tvrd + omot format: 30 cm 848 crno belih fotografija 79 u boji Dobili smo uzornu i aktuelnu knjigu koja na jasan, pregledan i informativan način uvodi čitaoca u široko područje istorije umetnosti od praistorije do postmoderne. Posebne interpretativne izmene urađene su u posručju religioznih, mitskih, teoloških, filozofskih, estetičkih i teorijskih tumačenja umetnosti i arhitekture kroz istoriju. Antologijski izbor tekstova iz teorije umetnosti, kao i uporedne hronologije, opšta biografija, pojmovnik stručnih termina, internetska bibliografija s područja umetnosti i arhitekture, index originalnih zapisa i transkripcija imena i spisak reprodukovanih dela, dragoceni su prilozi osnovnom tekstu. Dugi niz godina ova knjiga je bila osnovni udžbenik za opštu istoriju umetnosti na različitim fakultetima na kojima se uči opšta istorija umetnosti: na Istoriji umetnosti i Arheologiji na Filozofskom fakultetu, Arhitektonskom fakultetu, Fakultetu likovnih umetnosti, Fakultetu dramskih umetnosti, Filološkom fakultetu, kao i brojnim višim i srednjim umetničkim i dizajnerskim školama. Takođe, ova knjiga je odlična i pristupačna literatura za profesionalne poznavaoce kao i za amatere, odnosno ljubitelje umetnosti. Horst Valdemar Janson (nem. Horst Waldemar Janson; 4. oktobar 1913 - 30. septembar 1982) koji je objavljivao pod pseudonimom H. V. Janson (nem. H. W. Janson) bio je profesor istorije umetnosti nemačko-ruskog porekla, poznat po svojoj knjizi `Istorija umetnosti` (History of Art) objavljenoj 1962, koja je od tada prodata u više od četiri miliona kopija na petnaest jezika. Biografija Janson je rođen u Sankt Peterburgu 1913. kao dete Fridriha Jansona (nem. Friedrich Janson, 1875–1927) i Helene Porš (nem. Helene Porsch, 1879–1974), koji su bili luteranci baltičko nemačkog porekla.[1][2] Nakon Oktobarske revolucije, porodica se preselila u Finsku, a zatim u Hamburg, gde je Janson pohađao Vilhelm gimnaziju (nem. Wilhelm-Gymnasium). Završava gimnaziju 1932. i upisuje Univerzitet u Minhenu, a zatim i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Hamburgu, gde je bio student Ervina Panovskog. 1935, na predlog Panovskog, Janson se seli u SAD. 1941. se ženi Dorom Džejn Hajnberg, studentkinjom istorije umetnosti, koja je kasnije bila koautor mnogih njegovih dela. Završava svoj doktorat na Harvardu 1942. i piše disertaciju na temu Mikelocove (ital. Michelozzo) umetnosti. Predavao je u Muzeju umetnosti u Vusteru (Worcester Art Museum) (1936-1938) i na Univerzitetu u Ajovi (University of Iowa School of Art and Art History) (1938-1941). Bio je profesor na Univerzitetu Vašington od 1941. do 1949, kada prelazi na Univerzitet u Njujorku (New York University), gde razvija odeljenje za umetnost i predaje na Institutu lepih umetnosti (Institute of Fine Arts). Janson je preminuo 1982. u vozu između Ciriha i Milana. Akademska postignuća Napisao je mnoga dela o renesansnoj umetnosti i skulpturi 19. veka, od kojih su Apes and Ape Lore in the Middle Ages and the Renaissance (1952) i Sculpture of Donatello (1957) osvojili nagrade. U kasnijim godinama života bavio se dijalogom između istoka i zapada u umetnosti. Tokom svoje karijere, Janson je između ostalog bio konsultant za set knjiga Time Life Library of Art, predsednik udruženja College Art Association, urednik seta knjiga Art Bulletin i jedan od osnivača i predsednik Renesansnog udruženja Amerike (Renaissance Society of America). Takođe je pisao knjige o umetnosti za mlade ljude, neretko u saradnji sa svojom suprugom. Jansonov najznačajniji doprinos istoriji umetnosti predstavlja njegovo delo `Istorija umetnosti`, objavljeno 1962. Ovo delo je od tada postalo standard i uzor na koji se ugledaju današnji udžbenici iz ove oblasti.[3] Kritike feminista Uprkos popularnosti i uticaju Istorije umetnosti, ovo delo je pretrpelo oštre kritike. Feministkinje i istoričarke umetnosti Norma Broud (eng. Norma Broude) i Meri Garar (eng. Mary Garrard) kažu: `Umetnice u pedesetim i šezdesetim godinama su trpele profesionalnu izolaciju ne samo jedne od drugih, već i od sopstvene istorije. U vremenu kada su slikarke iz prošlosti faktički bile izbrisane iz istorije, Jansonova uticajna knjiga Istorija umetnosti nije sadržala ime ili delo ni jedne jedine umetnice, tako isključujući žene iz istorije umetnosti (...) .`[4] Jansonovo isključivanje žena iz umetnosti je poljuljalo njegovu reputaciju istoričara umetnosti, zato što njegova dela prikazuju samo deo istorije, izbegavajući bilo koje delo koje nije naslikao muškarac. Jednom prilikom, Sem Hanter, tadašnji kustos u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku upoznao je poznatu umetnicu Idel Veber sa Jansonom. On je bio veliki obožavalac njenih dela ali je rekao da ne uključuje umetnice u svoja dela.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autori: H. W. Janson u saradnji sa Dorom Jane Janson Prevod dela: „History of Art” – Horst Waldemar Janson Izdavač: Jugoslavija (Beograd) 1974 Pismo: latinica Broj strana: 570 Povez: tvrd + omot format: 30 cm 848 crno belih fotografija 79 u boji Dobili smo uzornu i aktuelnu knjigu koja na jasan, pregledan i informativan način uvodi čitaoca u široko područje istorije umetnosti od praistorije do postmoderne. Posebne interpretativne izmene urađene su u posručju religioznih, mitskih, teoloških, filozofskih, estetičkih i teorijskih tumačenja umetnosti i arhitekture kroz istoriju. Antologijski izbor tekstova iz teorije umetnosti, kao i uporedne hronologije, opšta biografija, pojmovnik stručnih termina, internetska bibliografija s područja umetnosti i arhitekture, index originalnih zapisa i transkripcija imena i spisak reprodukovanih dela, dragoceni su prilozi osnovnom tekstu. Dugi niz godina ova knjiga je bila osnovni udžbenik za opštu istoriju umetnosti na različitim fakultetima na kojima se uči opšta istorija umetnosti: na Istoriji umetnosti i Arheologiji na Filozofskom fakultetu, Arhitektonskom fakultetu, Fakultetu likovnih umetnosti, Fakultetu dramskih umetnosti, Filološkom fakultetu, kao i brojnim višim i srednjim umetničkim i dizajnerskim školama. Takođe, ova knjiga je odlična i pristupačna literatura za profesionalne poznavaoce kao i za amatere, odnosno ljubitelje umetnosti. Horst Valdemar Janson (nem. Horst Waldemar Janson; 4. oktobar 1913 - 30. septembar 1982) koji je objavljivao pod pseudonimom H. V. Janson (nem. H. W. Janson) bio je profesor istorije umetnosti nemačko-ruskog porekla, poznat po svojoj knjizi `Istorija umetnosti` (History of Art) objavljenoj 1962, koja je od tada prodata u više od četiri miliona kopija na petnaest jezika. Biografija Janson je rođen u Sankt Peterburgu 1913. kao dete Fridriha Jansona (nem. Friedrich Janson, 1875–1927) i Helene Porš (nem. Helene Porsch, 1879–1974), koji su bili luteranci baltičko nemačkog porekla.[1][2] Nakon Oktobarske revolucije, porodica se preselila u Finsku, a zatim u Hamburg, gde je Janson pohađao Vilhelm gimnaziju (nem. Wilhelm-Gymnasium). Završava gimnaziju 1932. i upisuje Univerzitet u Minhenu, a zatim i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Hamburgu, gde je bio student Ervina Panovskog. 1935, na predlog Panovskog, Janson se seli u SAD. 1941. se ženi Dorom Džejn Hajnberg, studentkinjom istorije umetnosti, koja je kasnije bila koautor mnogih njegovih dela. Završava svoj doktorat na Harvardu 1942. i piše disertaciju na temu Mikelocove (ital. Michelozzo) umetnosti. Predavao je u Muzeju umetnosti u Vusteru (Worcester Art Museum) (1936-1938) i na Univerzitetu u Ajovi (University of Iowa School of Art and Art History) (1938-1941). Bio je profesor na Univerzitetu Vašington od 1941. do 1949, kada prelazi na Univerzitet u Njujorku (New York University), gde razvija odeljenje za umetnost i predaje na Institutu lepih umetnosti (Institute of Fine Arts). Janson je preminuo 1982. u vozu između Ciriha i Milana. Akademska postignuća Napisao je mnoga dela o renesansnoj umetnosti i skulpturi 19. veka, od kojih su Apes and Ape Lore in the Middle Ages and the Renaissance (1952) i Sculpture of Donatello (1957) osvojili nagrade. U kasnijim godinama života bavio se dijalogom između istoka i zapada u umetnosti. Tokom svoje karijere, Janson je između ostalog bio konsultant za set knjiga Time Life Library of Art, predsednik udruženja College Art Association, urednik seta knjiga Art Bulletin i jedan od osnivača i predsednik Renesansnog udruženja Amerike (Renaissance Society of America). Takođe je pisao knjige o umetnosti za mlade ljude, neretko u saradnji sa svojom suprugom. Jansonov najznačajniji doprinos istoriji umetnosti predstavlja njegovo delo `Istorija umetnosti`, objavljeno 1962. Ovo delo je od tada postalo standard i uzor na koji se ugledaju današnji udžbenici iz ove oblasti.[3] Kritike feminista Uprkos popularnosti i uticaju Istorije umetnosti, ovo delo je pretrpelo oštre kritike. Feministkinje i istoričarke umetnosti Norma Broud (eng. Norma Broude) i Meri Garar (eng. Mary Garrard) kažu: `Umetnice u pedesetim i šezdesetim godinama su trpele profesionalnu izolaciju ne samo jedne od drugih, već i od sopstvene istorije. U vremenu kada su slikarke iz prošlosti faktički bile izbrisane iz istorije, Jansonova uticajna knjiga Istorija umetnosti nije sadržala ime ili delo ni jedne jedine umetnice, tako isključujući žene iz istorije umetnosti (...) .`[4] Jansonovo isključivanje žena iz umetnosti je poljuljalo njegovu reputaciju istoričara umetnosti, zato što njegova dela prikazuju samo deo istorije, izbegavajući bilo koje delo koje nije naslikao muškarac. Jednom prilikom, Sem Hanter, tadašnji kustos u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku upoznao je poznatu umetnicu Idel Veber sa Jansonom. On je bio veliki obožavalac njenih dela ali je rekao da ne uključuje umetnice u svoja dela.

Biblioteka muzika - Nolit 1 - 7 - komplet - veoma redak komplet knjiga ,gledam na netu da nema nigde da se kupi ceo komplet -broširani povez. Izdanje Nolit - Beograd, od 1982 do 1987. godine. Komplet sadrži: 1. Um za tonom - Pavle Stefanović, 370. strana, 2. Jezik muzike - Derik Kuk, 326. strana, 3. Jezik moderne muzike - Donald Mičel, 192. strane, 4. Barokni koncert - Roksanda pejović 416. strana, 5. Južni sloveni u istoriji evropske muzike - Dragotin Cvetko, 340. strana, 6. Mocart - Alfred Ajnštajn, 548. strana. 7. Ideologije u operi - Filip Žozef Salazar 230 strana -vrlo dobro očovane knjige ,na svakoj knjizi ima potpis hemijskom na najavnoj stranici , a na 1 knjizi ima posveta napisana hemijskm olovkom -nema saranja po knjigama ,malo su zuci gornji bokovi knjiga ,od stajanja ,a 1 knjiga ima malo zuitla na pocetku ,par mmm ,na donjem rubu knjige Volfgang Amadeus Mocart (nem. Wolfgang Amadeus Mozart, kršteno: Johanes Krisostomus Volfgangus Teofilus Mocart[1]; Salcburg, 27. januar 1756 — Beč, 5. decembar 1791) bio je austrijski kompozitor i pijanista, jedan od najznačajnijih i najuticajnijih svetskih kompozitora klasične muzike.[2] Mocartov rad od preko šest stotina dela, pokriva gotovo sve žanrove njegovog doba, uključujući simfonije, koncerte, kamernu muziku, muziku za klavir, operske i horske kompozicije. U svom najranijem detinjstvu u Salcburgu, Mocart je pokazao neverovatne sposobnosti svirajući klavijature i violinu. Sa samo pet godina njegovo komponovanje i nastupi su bili cenjeni i uvažavani od strane evropskog plemstva i aristokratije. Kada je napunio sedamnaest godina, dobio je posao muzičara na dvoru u Salcburgu. Međutim, odrastao je nespokojan i nezadovoljan, često je putovao u potrazi za boljim položajem, ali uvek aktivno komponujući. Tokom posete Beču 1781. godine, nakon što je dobio otkaz na dvoru, odlučio je da se naseli u ovom gradu, gde je kasnije stekao slavu. Interesantno da je Mocart ostao u Beču do kraja života, uprkos tome što je prolazio kroz teške finansijske situacije. U poslednjim godinama svog života, komponovao je mnoga poznata dela, veliki broj simfonija, poznate koncerte i opere, kao i njegovo poslednje delo, Rekvijem. Okolnosti njegove prerane smrti, predmet su mnogih spekulacija, digavši Mocarta na nivo mita. Biografija Mocart je rođen 27. januara 1756. godine, u Salcburgu u današnjoj Austriji, tada glavnom gradu nezavisne nadbiskupije u Svetom rimskom carstvu.[3] Bio je najmlađi sin Leopolda Mocarta,[4] muzičara koji je radio za princa arhiepiskopa Salcburga.[5] Leopold je bio podkapelmajstor na dvoru arhiepiskopa od Salcburga, povremeno je i komponovao po narudžbini, ali je bio iskusan učitelj.[6][7] Volfgangova majka bila je Ana Marija Pertl. Zbog velike stope smrtnosti male dece u Evropi u to vreme, od sedmoro dece iz ovog braka, preživeli su samo starija sestra, Marija Ana, zvana Nanerl, i Volfgang Amadeus. Volfgang Amadeus je kršten dan nakon rođenja, u katedrali sv. Ruperta imenom Johan Hrizostom Volfgangus Teofilus Mocart.[8] Mocart se rodio i proveo detinjstvo sve do svoje sedamnaeste godine, u ulici Getreidegasse, broj 9, u Salcburgu. U toj kući se danas nalazi veliki broj predmeta, posebno instrumenata, iz Mocartovog detinjstva. To je jedno od najposećenijih mesta u Salcburgu i predstavlja utočište za muzičare i muzičke fanove širom sveta. Mocartova muzička veština već je bila vidljiva kada je imao samo nekoliko godina. Otac mu je bio Leopold Mocart, jedan od vodećih evropskih učitelja muzike, čija je uticajna knjiga Pisani članak o osnovama sviranja violine (nem. Versuch einer grundlichen Violinschule) objavljena godine kada je rođen Mocart. Nakon Volfgangovog rođenja, on zapostavlja posao, kako bi se posvetio isključivo učenju i vaspitavanju svog deteta. Otac ga je i naučio da svira violinu i klavir, a kako je brzo učio, svoje prve kompozicije je napisao kada je imao svega pet godina. Leopold mu je istovremeno bio i učitelj i roditelj, i sve vreme je bio svestan toga da mora Volfganga da formira i kao čoveka, ali i kao umetnika. Leopold je ubrzo shvatio da može zaraditi mnogo novca ako predstavi svog sina evropskim dvorovima kao čudo od deteta. Mocartova starija sestra, Marija Ana, zvana Nanerl, bila je vešta pijanistkinja i često je pratila svog brata na Leopoldovim turnejama.[9] Jedanput, kad je Mocart bio bolestan, Leopold je izjavio da više brine o gubitku prihoda, nego o dobrobiti svog sina. Moguće je da su stalna putovanja i hladna klima doprineli Mocartovoj bolesti kasnije u životu. Tokom godina u kojima se formirao kao muzičar, Mocart je nekoliko puta putovao po Evropi, počevši sa koncertom 1762. godine na dvoru princa Bavarske u Minhenu i na austrijskom carskom dvoru u Beču. Duga koncertna turneja odvela ga je, zajedno sa ocem, na dvorove u Minhenu, Manhajmu, Parizu, Londonu, Hagu, ponovo u Parizu, i na kraju, natrag domu kroz Cirih i Minhen. Otišli su ponovo u Beč pri kraju 1767. godine i ostali tu do decembra 1768. godine. Godine putovanja (1762—73) Leopold Mocart nije dugo oklevao da iskoristi nadarenost svoje dece u obostranu korist. Oni će mu biti podrška u njegovoj starosti. Kratkotrajna tronedeljna turneja u Minhenu u januaru 1762. dok Mocartu nije bilo ni šest godina bila je samo uvod u naredne mnogo veće pohode. Ovaj očigledni uspeh ubrzo je doveo do dužeg boravka u Beču do kraja te iste godine, sa obaveznim muzičkim nastupima na imperijalnom dvoru uz velikodušne novčane naknade. Za manje od mesec dana boravka u Beču Leopold Mocart je ostavio 120 zlatnih dukata u svoju salcburšku banku, što je bilo više nego nečija dvogodišnja zarada. Pa ipak ovi izleti su bili zasenjeni velikom turnejom koja je zadržala četiri člana porodice Mocart u inostranstvu više od tri godine, od juna 1763. do novembra 1766. Veliki deo te turneje je prošao u produženim boravcima u važnim muzičkim središtima: pet meseci u Parizu, 15 meseci u Londonu,[10] a onda u povratku još tri meseca u Parizu, sa čestim zastajanjima duž puta, uglavnom u nemačkim državama i Holandiji. Slava brat-sestra dueta proširila se zapadnom Evropom, a dobili su ogromne mogućnosti u pokazivanju njihovog šarma i njihovog prerano razvijenog muzičkog majstorstva. U svakom od gradova porodica Mocart mogla je sa sigurnošću očekivati poziv od lokalnog vladara, vlastele i bogate aristokratije. Obično su nakon jednog nastupa sledili pozivi za druge nastupe. U Londonu reklame za Mocartove koncerte koje je u najvećoj meri pisao Leopold Mocart odnosile su se na vlastelu i plemstvo. Svugde gde su išli porodica Mocart se isključivo oslanjala na ovu vrstu publike. Mocart je napisao svoju prvu simfoniju kad je imao osam godina. Moguće je da je njegov otac zapisao najveći deo sadržaja koji je Mocart proizveo.[11] (veliki beli ormar)

OMOT JE ISCEPAN .NA IVICAMA.OJAČAN SELOTEJPOM .NA RIKNI. UNUTRAŠNJOST U SOLIDNOM.DOBROM STANJU. ISTORIJA UMETNOSTI , H.W. Janson , IP Jugoslavija Beograd 1989 , pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas , tvrd povez, zaštitni omot, format 23 x 29,5 cm , zlatotisak , 611 strana , ilustrovano u boji, latinica, Indeks, Sinoptičke tabele, 970 ilustracija, 88 reprodukcija u boji I deo: Stari svet - II deo: Srednji vek - III deo: Renesansa - IV deo: Moderni svet - Postskriptum: Susret Istoka i Zapada - Indeks - Sinoptičke tabele 970 ilustracija 88 reprodukcija u boji karte grafike skice... H.W. Janson Osmo izdanje! Pun naziv: „Istorija umetnosti: pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas” Autori: H. W. Janson u saradnji sa Dorom Jane Janson Prevod dela: „History of Art” – Horst Waldemar Janson Izdavač: Prosveta (Beograd) Pismo: latinica Broj strana: 570 Povez: tvrd Visina: 30 cm Istorija umetnosti H. V. Jansona je već više od četrdeset godina nezaobilazna knjiga za sve koje interesuje umetnost. Grupa vrhunskih stručnjaka priredila je novo izdanje dopunivši klasično Jansonovo delo koje sada ima više od 1100 strana. Knjiga je podeljena u trideset poglavlja koja hronološki obrađuju umetnost, od preistorijske do moderne. Prva Istorija umetnosti štampana je 1962. godine. Uspostavljajući nov pristup umetnosti Janson je ponudio čitaocima izuzetno sadržajno delo koja opisuje, povezuje i upoređuje istoriju umetnosti, stilove, tehnike i vrhunska dela. Novo izdanje Jansona je prepravljeno i dopunjeno oslanjajući se na tradiciju i tekstove originalnog Jansona. Grupa naučnika, eksperata za različita poglavlja umetnosti nastavila je sa iznošenjem karakteristika umetničkih dela, analizom perioda, pravaca i doprinosa umetnika. Dodata su posebna poglavlja o renesansi u severnoj Evropi i Italiji, baroknoj umetnosti i ključnim aspektima vezanim za moderno doba. U novom izdanju je, između ostalog: - izmenjena organizacija, dela se pominju u kontekstu hronološke rasprave a ne zasebno čemu je pridodato i istraživanje vezano za političke i društvene zloupotrebe umetnika i dela. - izdvojeno poglavlje o načinu na koji istoričari umetnosti donose zaključke o umetničkim delima. - data posebna pažnja ženama kako umetnicama, tako i pokroviteljkama i vernim uživaocima umetničkih dela. - obrađeno nekoliko novih predmeta vezano za predmete, medije i tehnike, uz dopunu novim umetničkim formama poput instalacije i manje istaknutim granama umetnosti ranijih razdoblja kao što su tapiserija, metalni predmeti i porcelan. - stručno su proverene i obnovljene sve reprodukcije i nabavljene su sve slike u boji od najtačnijih i najverodostojnijih izvora a za univerzitete je pripremljena arhiva visokokvalitetnih digitalnih slika. - svako poglavlje je radilo šest stručnjaka i svako je pretrpelo promene – dodat je uvod u umetnost, uporedo su obrađivane kulture na Bilskom istoku, ponovo je uvedena islamska umetnost, proširena je rasprava o manje značajnim umetnostima u ranom razdoblju srednjeg veka, poglavlja o modernoj umetnosti su temeljno rekonstruisana Janosonova istorija umetnosti ostaje i dalje nezaobilazna knjiga za sve koje interesuje umetnost. Horst Valdemar Janson (4. oktobar 1913. - 30. septembar 1982.), koji je objavio HV Janson, bio je nemački američki profesor istorije umetnosti koji je rođen u Rusiji, najpoznatiji po njegovoj Istoriji umetnosti, koji je prvi put objavljen 1962. godine i od tada prodatih više od četiri miliona primeraka na petnaest jezika. Janson je rođen u St. Petersburgu 1913. godine Fridrihu Jansonu (1875-1927) i Helene Porsch (Janson) (1879-1974), luteranskoj porodici baltičke nemačke akcije. [1] [2] Posle Oktobarske revolucije, porodica se preselila u Finsku, a zatim u Hamburg, gde je Janson pohađao gimnaziju Vilhelms (diplomirao 1932). Nakon svog nemačkog Abitur-a, Janson je studirao na Univerzitetu u Minhenu, a potom u istorijskom programu istorije na Univerzitetu u Hamburgu gdje je bio student Ervina Panofskog. 1935. godine, na predlog Panofskog, koji je emigrirao u Sjedinjene Države, Alfred Barr je sponzorisao Jansona kao imigranta i doktorirao na Harvard univerzitetu 1942. godine (njegova disertacija je bila na Michelozzo). Predavao je u Vorčesterovom umjetničkom muzeju (1936-38) i na istoriji umetnosti i umjetnosti Univerziteta u Ajovi (1938-41) dok je studirao. Godine 1941. udala se za Doru Jane Heineberg (1916-2002), studentkinja istorije umetnosti na Radcliffe College-u, a 1943. postaje državljanin. Janson je predavao na Vašingtonskom univerzitetu u St. Louisu od 1941. do 1949. godine, kada se pridružio fakultetu Univerziteta u Njujorku, gdje je razvio odjel za dodiplomske studije i predavao se na diplomskom institutu za likovne umjetnosti. Priznavan je sa počastom diplomom 1981. godine i umro u vozu između Ciriha i Milana 1982. godine u 68. godini života. Pisao je o umetnosti renesansne umetnosti i skulpture devetnaestog veka, a autor je dve nagradne knjige, Apes i Ape Lore u srednjem veku i Renesansa (1952) i Skulptura Donatella (1957). U kasnijim godinama bio je zabrinut za dijalog Istok-Zapad u umetnosti. Tokom svoje karijere, Janson se konsultovao u Time-Life Librari of Art; bio je predsednik Koledž umetničke asocijacije, urednik Art Biltena, i osnivač i predsednik Društva renesanse Amerike. Takođe je pisao knjige o umetnosti za mlade ljude, neke u saradnji sa svojom suprugom. Janson-ov doprinos disciplini istorije umetnosti, posebno na nastavi istorije umetnosti, je njegov tekst istraživanja pod nazivom `Istorija umetnosti`, koji je prvi put objavljen 1962. godine i od tada postaje standard kojim se mjerimo trenutni udžbenici istorije umetnosti...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rococo: A style of fantasy (Orbis connoisseur`s library) Rokoko ili „kasni barok” je umetnički stil, tačnije završni oblik baroka, koji je trajao između 1720. i 1780. godine. Razvio se u Francuskoj, zahvatio je Nemačku, Austriju i manje Italiju, Španiju i druge zemlje. Rokoko je uticao na mnoge umetničke aspekte uključujući slikarstvo, kiparstvo, arhitekturu, uređenje enterijera, dekorativnu umetnost, književnost, muziku, i pozorište. Razvio se u ranom 18. veku u Parizu kao reakcija na veličinu, simetriju i strogo propisivanje pravila u baroku, posebno kod palate Versaj.[1] Umetnici i arhitekti rokokoa izabrali su šaljivi, ukrašeni i ljubak pristup baroku. Njihov stil karakteriše kitnjasto ukrašavanje živim bojama, asimetričnim dizajnom, zakrivljenim linijama i upotrebom zlata. Za razliku od baroka, rokoko je prefinjen. Odlikuju ga: slikovitost i raskoš dekorativnih elemenata, nežnost boja i ljupkost figura. Ime stila je izvedeno od francuskog rocaille što označava ornamentalni motiv koji podseća na ušnu školjku. Ovaj ornament je nastao u beskonačnim varijacijama početkom 18. veka u Italiji ali je bio likovno prihvaćen na dvoru u Francuskoj u doba Luja XV. Za razliku od ozbiljnih, političkih tema razdoblja baroka, rokoko je u dekoriranju koristio razigrane i duhovite teme. Dekoracija prostorija u rokokou osmišljena je kao detaljno i potpuno ukrašavanje kompletnog prostora na raspolaganju, što je podrazumevalo bogato ukrašen nameštaj, male statue, ukrašena gledala, tapiserije, zidove ukrašene reljefima i oslikavanje zidova. Rokoko je takođe bio poznat u pozorišnoj umetnosti. U knjizi The Rococo stoji da ni jedan drugi kulturni pokret „nije stvorio ljupkije i elegantnije dijaloge, pune zadirkivanja i neuhvatljivog i prikrivenog izražavanja i gesta, rafiniranih osećaja i suptilne kritike” kao kazalište rokokoa, posebno u Francuskoj.[2] Krajem 18. veka, rokoko je gotovo u potpunosti bio zamenjen neoklasicizmom. Prema Rečniku Francuske akademije iz 1835, reč rokoko „uglavnom pokriva onu vrstu ukrašavanja, stila i dizajna vezanu za vladavinu kralja Luja XV i početak vladavine Luja XVI”. Ova definicija, stoga, obuhvata svu vrstu umetnosti od sredine 18. veka u Francuskoj. Pojam je etimološki kombinacija francuskih reči rocaille (kamen) i coquilles (školjka), zbog čestih korištenja ovih predmeta kao dekorativnih motiva.[3] Mogao bi takođe biti kombinacija italijanske reči „barocco” (neregularno oblikovani biser, verovatno izvor pojma „barok”) i francuske „rocaille” (popularnog oblika vrtnih i enterijerskih ornamenata kod kojih se koriste školjke i šljunak) i može opisivati rafinirani i maštoviti stil u modi u nekim delovima Evrope u 18. veku.[4] Zbog insistiranja umetnika rokokoa na bogatom ukrašavanju zakrivljenim ukrasima sličnih školjkama, mnogi su kritičari koristili termin „rokoko” u uvredljivom smislu implicirajući da je ovaj stil bio neozbiljan i pomodan. Ovaj termin se kolokvijalno pojavljuje u engleskom jeziku 1836, sa značenjem „staromodan”. Rokoko je bio žestoko kritikovan i mnogi su ga smatrali površnim i neukusnim,[5][6] pogotovo u poređenju s neoklasicizmom. Usprkos tome, mnogi su ga hvalili zbog estetskih kvaliteta,[5] a od sredine 19. veka, termin su konačno prihvatili i istoričari umetnosti. Iako se još vode debate o njegovoj opštoj istorijskoj važnosti, rokoko se danas smatra značajnim periodom u razvoju evropske umetnosti. Karakteristike stila Rokoko je u prvom redu dekorativni slog. Zaljubljenost u ornamentiku se javlja u skulpturi, u arhitekturi i u slikarstvu. Ornamentika nije jedini smisao baroknog likovnog izraza iako u prvom redu doprinosi prepoznavanju i vremenskom određivanju dela ovog stila a naročito u arhitekturi koja nastaju posle monumentalnosti stila u doba Luja XIV i donosi u drugoj četvrtini 18. veka laki ton, osmeh i umanjenu srazmeru i ovakva raspoloženja se šire i karakteristična su za razdoblje rokokoa u celoj Evropi. Dinamizam baroka u svom vrhuncu je naslijedio lirizam. Javlja se i primenjena umetnost. U nameštaju se javlja pozlata i presavijanje — prelamanje nameštaja, sjaj i prekomerna upotreba ogledala u enterijerima. Radost iz prirode jeste reakcija na dogmu i patos baroka i nagoveštaj novog pravca koji će naslediti doba baroka — na romantizam. Nasuprot monumentalnosti u baroku i njegovom patosu razvija se tanana igra svetlosti i senke i liričnost prostora.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Secesija (od lat. secedere: se- + -cedere — „odvojeno” + „ići”; č. IPA: /seːˈkeː.dere/) međunarodni je umetnički stil u likovnoj umetnosti, arhitekturi, primenjenoj (posebno dekorativnoj) i drugim umetnostima, koji obuhvata razdoblje od 1890. do 1910. godine.[1] [2] Kao reakcija na akademsku umetnost iz 19. veka, inspirisan je prirodnim oblicima i strukturama — ne samo kod cvetova i biljaka i sl, nego svim zakrivljenim linijama (krivuljama). Secesija je jedan od poslednjih umetničkih pravca koji su uspeli da unesu sopstveni umetnički pečat u sve oblasti modernog života, ne samo u Evropi (i Americi), već u celom svetu. Na srpskom se pored latinizma protoitalijansko-protoindoevropskog porekla koristi i galicizam ar nuvo (franc. Art nouveau, IPA: /aʁ nuvo/ — „nova umetnost”); stil ima još mnogo različitih imena u zavisnosti od jezika odnosno zemlje: u Francuskoj i Belgiji je poznat kao ar nuvo (franc. Art noveau), u SAD kao Tifani stil (po Luis Komfort Tifaniju), u Engleskoj kao moderni stil (engl. Modern style), u Austriji kao secesijski stil (nem. Secessionsstil) prema bečkoj secesiji (nem. Wiener Secession), u Španiji kao modernizam (šp. modernismo) odnosno Kataloniji kao katalonski modernizam (kat. modernisme catalá), u Češkoj kao secese (češ. secese), u Danskoj kao jugendštil (dan. jugendstil) ili skenvirke (dan. skønvirke), u Nemačkoj kao jugendštil (nem. Jugendstil, po avangardnom časopisu Jugend) ili art novo (nem. Art nouveau) ili reformski stil (nem. Reformstil), u Mađarskoj kao secesio (mađ. szecesszió), u Italiji kao cvetni stil (ital. stile floreale) ili stil Liberti (ital. stile Liberty, po londonskom trgovcu ser Libertiju), u Norveškoj kao jugendstil (norv. jugendstil), у Пољској као сецесја (норв. secesja), u Slovačkoj kao secesija (slč. secesia), u Rusiji kao modern(a) (rus. моде́рн) ili ar nuvo (rus. ар-нуво) ili jugendstil (rus. югендстиль) ili svet umetnosti (rus. мир искусства), u Švedskoj kao jugend (rus. jugend) itd.[3] Secesija se smatra „sveukupnim” umetničkim stilom (gezamtkunstverk), koji obuhvata arhitekturu, grafičku umetnost, dizajn enterijera i većinu dekorativnih umetnosti uključujući izradu/obradu nakita, nameštaja, tekstila, srebra i sl. materijala, te lampi; takođe je bitno pomenuti i bozar. Prema filozofiji stila, umetnost bi trebalo da bude način života. Većina dobrostojećih Evropljana je imala mogućnost da živi u kućama nadahnutim ar nuvoom, sa ar nuvo nameštajem, srebrnarijom, tekstilima, keramikom uključujući posuđe, nakit, tabakere... Umetnici su imali želju da kombinuju bozar i primenjenu umetnost, čak i pri izradi utilitarističkih predmeta. Već oko 1910-e godine uticaj Secesije počinje da slabi i polako izlazi mode. Biće zamenjena stilom koji je dosta nasledio iz nje, ali sa tendencijama koje su bile više otvorene prema uticaju industrije i mašina, a to je Art Deko.[4] Glavne karakteristike Pročelje Glavne železničke stanice u Pragu Hidrocentrala u Hajmbahu Umetnički pravac se javio u Evropi i Americi polovinom 19. veka i potpuno razvio 1900. godine. Nastao je kada se naglo razvijala privreda i kao reakcija usmerena protiv privredne civilizacije; cilj je bio povratak na zanatsku proizvodnju kao lek protiv privrednog kiča. Secesija pokreće industrijski dizajn. Za glavne znakove secesije smatra se ornamentika, a daje se prednost površini i primenjuju neobične boje, te se estetski koriste različiti materijali. Secesijski ornament odražava poseban kvalitet secesijskog osećanja i teži ka izravnatosti u osećanju. Secesijska linija je valovito razvijana krivulja koja izaziva osećanje pokreta u površini u kojoj je monotonija sprečena upotrebom neobičnih boja. Ona traži neobične boje i slaže ih po principima harmonije i kontrasta. Secesija se okreće ravno ka prirodnim formama u ornamentu kao što su list, cvet, ljudska i životinjska tela. Secesija se razvija u arhitekturi kada novi način konstrukcije od armiranog betona i čelika; zahteva i nove pristupe u rešavanju objekata, u slikarstvu, skulpturi i primenjenoj umetnosti (nameštaj i vitraži) i u literaturi. U arhitekturi kod Antonija Gaudija otkrivamo arhitekturu punu iznenađenja i on se ne zalaže za bilo koji oblik funkcionalnosti, dok se u Čikaškoj školi u SAD ostvaruju nove strukture, te se odbacuju svi nekorisni ukrasi i okreće se čistoj funkcionalnosti; u Evropi su u ovom pogledu najviše odmakli u Belgiji i Holandiji kod Henrija van de Veldea i u suprotnosti je sa arhitekturom Viktora Orte, koji je u Briselu upotrebio gvožđe i ostvario svečane fasade zgrada. Slikarstvo Među mnogim slikarima naročito je naklonjen ovom stilu Gustav Klimt i zaboravljen je izlaskom iz mode ove dekorativnosti. Prva dela Pabla Pikasa spadaju takođe u secesionistička dela, iako je ovog umetnika „otkrio” kritičar i pobornik avangardnog slikarstva Apoliner. Književnost U književnosti, nosioci secesije obeleženi su kao simbolizam i dekadencija. Karakteristika za secesiju u književnosti je ornamentika u jezičkoj ravni i s tim je u vezi ritmizacija rečenice i strofe, ponavljanje reči i glasovnih grupa. Secesija je značajno uticala na način života u 19. veku i početkom 20. veka i upisala se u lica mnogih gradova u Evropi, kao što su Pariz, Beč, Minhen, Berlin, Prag i drugi. U ovo je doba stvoreno mnogo dela od velike umetničke vrednosti, ali i predmeta za svakodnevnu upotrebu. Secesija je neodmisaoni deo ne samo evropske nego i svetske kulture. U raznim zemljama Ajfelov toranj, poznat simbol Pariza Ovaj pokret je relevantan u kulturnim i umetničkim zbivanjima u drugim evropskim zemljama gde se javlja pod različitim nazivima.[3] Zajednički ’program’ svima bio je prekid s tradicijskom, akademskom umetnošću 19. veka i stvaranje novih oblika umetničkog izraza. U Francuskoj, ar nuvo je bio umetnički i dizajnerski pravac koji je kulminirao početkom 20. veka. Započeo je 1880. i doživeo vrhunac 1892—1902. godine. Na gradnju je uticao belgijski arhitekta Henri van de Velde. Hektor Gimar je projektovao pariski metro u ovom stilu. Pariski umetnici su želeli ornamentima da izraze vitalnost u životu i predlagali su ornamente u vidu morskih talasa. Nazvan je po prodavnici u Parizu, vlasnika Samuela Binga, sa stvarima dizajniranim u tom stilu. U Italiji, stil Liberti je nazvan po londonskoj prodavnici koja je prodavala modernu dizajnersku robu proisteklu iz pokreta Arts and Crafts. Jedna od najvažnijih karakteristika ovog stila je dinamična, valovita linija, puna ritma. Oblici izgledaju kao da će oživeti i „rastu” u forme poput biljaka. U Engleskoj se secesija razvija na čelu sa Vilijamom Morisom, koji je bio pesnik, književnik i slikar; težio je da obnovi zanate i stvori industrijski dizajn. On je pao je pod istorijske uticaje, od kojih se oslobodila tek nova generacija umetnika koja je prešla na ornamentalne oblike geometrijskih formi. U Belgiji na čelu ovog pokreta je arhitekta Henri van de Velde, koji je shvatio značaj primenjene umetnosti i shvatio da predmeti moraju biti jeftini, jednostavni i funkcionalni. Postao je zaljubljenik u inženjerske zgrade, a ornamentu je davao formu koja se aktivno zapaža, i davao je prednost dinamičkim predstavama.[5] U Nemačkoj se ovaj stil širio pod imenom jugendštil, u više grupa. Minhenska grupa imala je svoj poseban program i ornament pod nazivom stil floreal. Drugu grupu stvorila je kolonija u Darmštatu gde su radili Jozef Marija Olbrih i Peter Berens. Značajna je bila i kompleksna škola arhitekture u Vajmaru, koju je 1901. godine osnovao Henri van de Velde. U Nemačkoj su se stvorile sledeće grupe u gradovima: Minhen, Darmštat, Bad Nojhajm, Berlin i Hagen. U Austriji je secesija nastala malo kasnije, oko 1897. godine; bila je pod engleskim uticajem i razvijala se pod imenom bečka secesija. Bečka secesija je kritikovala nemački jugendštil i izradila sopstveni ornament sa geometrijskim formama. Najznačajniji je bio arhitekta Oto Vagner sa svojim učenicima. Ni Srbija nije bila imuna na ovakva stremljenja, pogotovo u arhitekturi. U većini srpskih gradova su izgrađena značajna zdanja koja se odlikuju slobodnim pristupom ornamentici, formi i boji.

Lepo očuvano Katalog Kurcio Malaparte Kurcio Malaparte (ital. Curzio Malaparte; Prato, 9. jun 1898 — Rim, 19. jul 1957), čije je pravo ime bilo Kurt Erih Zukert (nem. Kurt Erich Suckert), bio je italijanski književnik, filmski reditelj, novinar i diplomat. Biografija[uredi | uredi izvor] Rodio se u malom toskanskom mestu Pratu.[1] Majka mu je bila Italijanka iz Lombardije - Evelina Pereli (ital. Evelina Perelli), a otac Nemac - Ervin Zukert (nem. Erwin Suckert), rukovodilac u jednoj tekstilnoj fabrici[2]. Za vreme Prvog svetskog rata, iako je tada imao samo šesnaest godina, pobegao je iz klasične gimnazije i prijavio se kao dobrovoljac u francusku vojsku, pošto je Italija tada još bila neutralna. U Francuskoj je bio vojnik Garibaldijeve legije sve do maja 1915 kada su Italija i Francuska postale sveznice. Iste 1915. Malaparte se priključio Petoj alpinskoj regimenti, gde je dobio čin kapetana i bio odlikovan nekoliko puta. Na francuskom frontu kod Remsa je 1918. bio izložen dejstvu iperita koji mu teško oštetio pluća i zbog čega je imao ozbiljnih zdravstvenih problema sve do svoje smrti[3]. Svoje obrazovanje je stekao na Koledžu Čikonjini (ital. Collegio Cicognini), Prato i na Univerzitetu La Sapienca (ital. La Sapienza) u Rimu. Posle rata jedno vreme radi u diplomatskoj službi a od 1922. do 1930. uglavnom kao novinar. Političko delovanje[uredi | uredi izvor] U toku 1920-tih Malaparte je bio jedan od italijanskih intelektualaca koji podržavao italijanske fašiste i Musolinija. Godine 1922. uzeo učešće u Musolinijevom maršu na Rim i podržavao fašiste svojim člancima u časopisu 900. Kasnije je počeo da se distancira i kritikuje Musolinija i fašiste pa je 1933. godine bio isključen iz fašističke partije Italije a u periodu od 1933.-1938. bio je u kućnom pritvoru na ostrvu Kapri. Na intervenciju Galeaca Ćana je bio oslobođen pa zatim hapšen i i držan u zloglasnom rimskom zatvoru Ređina Ćeli (ital. Regina Coeli) 1938, 1939, 1941. i 1943. godine. U tom periodu objavio je nekoliko knjiga. Esejom Kameleon zamerio se Musoliniju koji ga je zbog toga iz Rima oterao u Torino. Učinio mu je, u neku ruku, uslugu, jer se tako Malaparte približio Francuskoj, gde je 1931. objavio Tehniku državnog udara (franc. Technique du coup d`etat), prvo delo u Evropi protiv Hitlera. Pošto je ubrzo štampao i Dobričinu Lenjina (ital. Intelligenza di Lenin) Musolini ga je proterao iz Italije pa se Malaparte nastanio u Londonu. Posle Drugog svetskog rata bio je blizak Palmiru Toljatiju mada nikad nije postao član Komunističke partije Italije. Pred kraj života je putovao u SSSR i Kinu na osnovi čega je nastao njegov putopis Ja u Rusiji i Kini (ital. Io, in Russia e in Cina) objavljen posthumno[4]. Ratno dopisništvo i novelistika[uredi | uredi izvor] Tokom većeg dela Drugog svetkog rata bio je ratni dopisnik milanskog dnevnika Korijere dela Sera (ital. Corriere della Sera) i oficir Italijanske armije na Istočnom frontu. Ratne epizode u kojima Malaparte ima ulogu svedoka iz Poljske, Finske, Rumunije, Ukraine i Jugoslavije postale su okosnica njegovih romana Kaputt, Koža (ital. La pelle) i Volga se rađa u Evropi. U Italiju se vratio 1943 gde je postao italijanski oficir za vezu pri štabu Američke armije u Italiji. Godine 1944. je objavio roman Kaputt, delo koje ga je učinilo slavnim. Kaputt je roman-svedočanstvo pisano sa tačke gledišta onih koji su osuđeni da izgube rat. Opisujući nemačku jedinicu koja beži ispred neprijatelja na Ukrainskom frontu, Malaparte kaže: Kada se Nemci prepadnu, kada taj misteriozni nemački strah počne da se uvlači u njihove kosti, oni uvek izazovu u čoveku poseban užas i sažaljenje. Njihova pojava je bedna, njihova okrutnost žalosna, njihova hrabrost nema i beznadna. [5][6] U istom romanu Malaparte je opisao svoj susret sa Pavelićem u glavi Korpa sa ostrigama: Prošlo je poduže vremena od kako nisam video Antu Pavelića. Kada sam ušao u njegov studio, primetio sam da je promenio mesto nameštaja. Dok smo razgovarali, ja sam posmatrao korpu od vrbovog pruća, postavljenu na njegovom stolu, na levoj strani od Poglavnika. Poklopac je bio podignut, videlo se da je korpa bila puna morskih plodova, tako su mi izgledali, rekao bih ostrige, ali izvađene iz ljušture … `To su ostrige iz Dalmacije?`, upitao sam Poglavnika. Ante Pavelić je podigao poklopac korpe i pokazujući te morske plodove, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, rekao je, osmehujući se, sa tim svojim dobrim i umornim osmehom. `To je poklon mojih vernih ustaša: dvadeset kilograma ljudskih očiju.`[7] Prvi prevod i izdanje Kaputta na nemačkom jeziku je 1951. godine dočekano tužbom koju je pred sudom u Karlsrueu protiv Malapartea pokrenuo baron Gustaf Braun fon Štum zbog opisa duševnih patnji i samoubistva Jozefine (ital. Guiseppina) fon Štum, druge žene barona fon Štuma. Kada je čuo da mu se žena ubila, fon Štum je malo pocrveneo i uzviknuo: `Hajl Hitler`. Ni jedna od nemačkih žena nije došla na sahranu Jozefine, Italijanke poreklom. Baron fon Štum, koji je tokom rata bio Hitlerov ambasador i predstavnik za štampu Ministarstva spoljnih poslova, optužio je Malapartea za izmišljen opis uzroka samoubistva Jozefine. Tužilac fon Štum je zahtevao konfiskaciju celog izdanja knjige i kaznu od 10 000 maraka koju bi izdavač knjige Štalberg (nem. Stahlberg-Verlag) morao da plati dobrotvornim institucijama u Italiji. Malaparte i njegova odbrana su tvrdili da se radi o fikciji a ne istini. Sud nije doneo odluku o zapleni knjige niti je osudio Malapartea na zatvor.[8][9] Naredni roman Koža (1949) još više će učvrstiti njegovu reputaciju velikog pisca. Godine 1944. Malaparte se vratio u Italiju gde je postao oficir za vezu, u činu kapetana, pri savezničkoj komandi. Dolazak američkih trupa u Napulj, stanje nemoći i očaja u Napulju čine narativno jezgro ovog romana. Sam je roman pun golog realizma i grubih opisa svakodnevnog života u Napulju u to vreme rata, što često prelazi u nadrealizam i grotesknost. Kožu je publikovala izdavačka kuća `Aria d`Italia` 1949. godine i odmah je po publikovanju stavljena na spisak zabranjenih knjiga (Index Librorum Prohibitorum), bez ikakvog obrazloženja. Smatra se da je razlog za to bio opis grupe Jevreja raspetih na drveću u Ukrajini, u formi teške optužbe hrišćanstva u Evropi, što je Rimokatolička crkva mogla protumačiti kao bogohuljenje i uvredu.[10][11] Malapartea je Rimokatolička crkva Italije ekskomunicirala i izdejstvovala da mu se zabrani boravak u Napulju.[12] U istoriji književnosti biće zapamćen po još nekoliko zanimljivih publicističkih, pesničkih, esejističkih, romanesknih i dramskih dela: Sodoma i Gomora (1931), Volga se rađa u Evropi (ital. Il Volga nasce in Europa, 1943), Prokleti Toskanci (ital. Maledetti toscani, 1956) itd. Drama, film i arhitektura[uredi | uredi izvor] Vila Malaparte na Kapriju Godine 1947. Malaparte se preselio u Pariz. U Parizu je napisao dve drame koje nisu doživele uspeh na sceni. Drama `Na Prustovoj strani` (franc. Du Côté de chez Proust) je o životu Marsela Prusta a `Kapital` (nem. Das Kapital) je dramski portret Karla Marksa. `Zabranjeni Hrist` (ital. Cristo Proibito) je bio Malaparteov umereno uspešan film koji je on režirao i čiji je scenario napisao 1950. godine. Ovaj film je dobio specijalnu nagradu grada Berlina na Prvom berlinskom međunarodnom filskom festivalu 1951. godine[13]. Film je priča o ratnom veteranu koji se vraća u svoje selo da bi osvetio bratovu smrt koga su ubili Nemci. Film je u Sjedinjenim državama prikazan 1953. godine pod imenom `Čudna obmana` (engl. Strange Deception) i proglašen za jedan od pet najboljih stranih filmova te godine od strane Nacionalnog odbora za pregled (engl. National Board Of Review). Malaparte je napisao i režirao kabaretsku predstavu (engl. variety show) `Seksofon` (engl. Sexophone) sa kojom je nameravao da prokrstari Sjedinjene države na biciklu. Na jednoj litici na ostrvu Kapri je sagradio Vilu Malaparte po nacrtu italijanskog arhitekte Adalberta Libere (ital. Adalberto Libera). Ova vila je postala deo kulturne baštine Italije.[14][15] Smrt[uredi | uredi izvor] Malaparteov mauzolej na planini Le Koste (Prato) Pred kraj života 1957. godine Malaparte je posetio Narodnu Republiku Kinu. Teško bolestan je, uz pomoć italijanske države, prebačen u Rim. Svojim testamentom je ostavio Kini svoju kuću, Vilu Malaparte, na ostrvu Kapri. Međutim testament su pred sudom oborili Malaparteovi naslednici. Malaparte je umro jula 1957. godine od raka pluća[16]. Smrt mu je ubrzalo, a verovatno bilo i uzrok raka pluća, trovanje iperitom u Prvom svetskom ratu i pušenje. Sahranjen je, po ličnoj želji, u mauzoleju sagrađenom na vrhu planine Le Koste (ital. Le Coste) iznad mesta Prato u kome je rođen.[17] Pred kraj njegovog života Rimokatolička crkva je pokušavala da ga pokrsti a Italijanski komunisti su mu dodelili člansku kartu nekoliko dana pre smrti[18]. Nije poznato kojoj je od ove dve crkve Malaparte prišao na kraju života.[19]. Pokušaj pokatoličenja Malapartea je shvaćen, po nekima, kao poslednja piščeva komedija [20].

Naslov Čuvari uspomena i svedoci istorije : fotoreporteri Vojvodine = Guardians of memories and witnesses of history : photojournalist of Vojvodina / [priredio Darko Dozet ; prevodi Snežana Kovačić ; portreti fotoreportera Mioljub Veličković, Robert Getel, Darko Dozet, Vladimir Zubac, Nenad Mihajlović, Jaroslav Pap, Stefan Danijel Plačkov, Ilija Ramić, Nikola Stojanović, Radivoj Hadžić] Uporedni naslov Guardians of memories and witnesses of history : photojournalist of Vojvodina Vrsta građe knjiga Jezik srpski, engleski Godina 2014 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Foto asocijacija Vojvodine, 2014 (Novi Sad : Graphit plus) Fizički opis 167 str. : fotogr. ; 24 x 31 cm Drugi autori - osoba Dozet, Darko, 1976- = Dozet, Darko, 1976- Kovačić, Snežana Veličković, Mioljub = Veličković, Mioljub Getel, Robert Zubac, Vladimir Mihajlović, Nenad = Mihajlović, Nenad Pap, Jaroslav, 1957-2021 = Pap, Jaroslav, 1957-2021 Plačkov, Stefan Danijel Ramić, Ilija, 1956- = Ramić, Ilija, 1956- Stojanović, Nikola Hadžić, Radivoj, 1960- = Hadžić, Radivoj, 1960- Ređep, Draško, 1935-2019 = Ređep, Draško, 1935-2019 Mirosavljević, Borivoj, 1937- = Mirosavljević, Borivoj, 1937- (karton) Napomene Uporedo srp. tekst i engl. prevod Tiraž 1.000 Str. 3: Misija hrabrosti podvig neponovljivosti / Draško Ređep Str. 4-6: Slikom do istine : svetlopisi Vojvodine - istorija bez privida : pionirska uloga Vojvođana u razvoju foto-žurnalizma Srbije / Borivoj Mirosavljević Str. 7: Reč autora / Darko Dozet. Predmetne odrednice Fotografi -- Vojvodina -- Fotomonografija Vojvodina FOTOREPORTERI VOJVODINE Čuvari uspomena i svedoci istorije Kao nova ČUVARI USPOMENA I SVEDOCI ISTORIJE. FOTOREPORTERI VOJVODINE. GUARDIANS OF MEMORIES AND WITNESSES OF HISTORY. PHOTOJOURNALISTS OF VOJVODINA. Priredio Darko Dozet. Predgovor: Misija hrabrosti i podvig neponovljivosti, dr Draško Ređep; Slikom do istine, Borivoj Mirosavljević, majstor fotografije. Prevodi: Snežana Kovačić. Izdavač: Foto asocijacija Vojvodine. Dizajn i štampa Graphit plus doo. Novi Sad, 2014. Reč je o prvoj knjizi u kojoj su, kratkim biografijama i delom njihovog opusa, predstavljeni fotoreporteri iz cele Vojvodine. Među ostalima, tu su Geza Barta i Julije Brežan koji su udarili temelje fotoreporterskog poziva u pokrajini, pa utemeljivači kvalitetne fotografije u staroj dami srpskog novinarstva, listu „Politika“ Stevan Kragujević, Petar Otoranov i Jovan Ritopečki, osnivači foto-službe Nacionalne agencija Tanjug i reporteri zaslužni za njene svetske domete Branislav Obradović, Hristifor Nastasić, Bogdan Bradvarević, Anton Vaš, Nedeljko Deretić… Tu su, razume se, i Jovan Vajdl i Stevan Lazukić koji su radeći za novosadski „Dnevnik“ fotografske strandarde u tom listu podigli na svetski nivo. Tu je i Borivoj Mirosavljević koji, pored odličnog oka, i perom beleži, publikuje i od zaborava spašava sve što se tiče srpske fotografije. Bora Vojinović iz „Mađar Soa“ bio je jedan od prvih pravih sportskih fotoreportera, dok je Ana Lazukić bila prva žena profesionalni fotoreporter u Srbiji, potvrdivši svojim darom i kvalitetom da i žene mogu da budu vrhunski profesionalci. I otvorivši vrata Čili David, Aleksandri Erski i drugim mlađim damama. U ovoj dragocenoj monografiji je, naravno, i Jaroslav Pap koji je, učeći od onih vrhunskih, i sam postao jedan od najboljih reportera na Balkanu. Tu su i Branko Lučić, Laslo Dorman, Dragutin Savić, Andraš Otoš, Martin Candir, Gavrilo Grujić, Dragan Antonić…, dakle imena koja se u fotografskim krugovima izgovaraju sa dubokim, i zasluženim, poštovanjem. S druge strane, Mihalj Moldvaj je radeći ceo život za čuveni nemački „Štern“ dokazao da su naši autori i spremni i sposobni za najviše domete. To su, radeći za najpoznatije medije sveta, potvrdili i Imre Sabo i Sabolč Dudaš. Mada su dubok trag ostavili i u nizu drugih listova, Matija Koković, Zoran Jovanović – Mačak i Darko Dozet su dali izuzetan lični autorski pečat sjajnoj fotoreporterskoj školi „Večernjih novosti“. Pored navedenih, u monografiji je mnoštvo drugih autora koji su svojim kvalitetom i predanim radom zaslužili mesto među 60 najboljih. Monografija je štampana na srpskom i engleskom jeziku i posle promocije biće dostavljena svim većim bibliotekama u Vojvodini i gradu Beogradu kao i školama i institucija koje se bave fotografijom. Izdavač je Foto asocijacija Vojvodine, osnovana 2013. godine, prvenstveno radi popularizacije fotožurnalizma i unapređenja položaja fotografije u Društvu. Autor monografije je Darko Dozet, dugogodišnji fotoreporter „Dnevnika“, Tanjuga i „Večernjih Novosti“ i ona je oduživanje duga prema kolegama od kojih je učio i od kojih uči i danas. Štampanje knjige omogućili su: Sekretarijat za kulturu i informisanje Vlade AP Vojvodina, “Novosadski Sajam” i “Dnevnik” Vojvodina pres. Pripremu knjige, promociju i izložbu fotografija omogućili su: Dušan Bajatović i JKP “Tržnica”. Monografija „Čuvari uspomena i svedoci istorije“, koju je izdala Foto asocijacija Vojvodine, promovisana je danas u Kulturnom centru Grada Novog Sada, a tim povodom je otvorena i izložba izabranih fotografija iz te monografije, koja će u Kulturnom centru biti postavljena do 1. maja. Izložbu je otvorio pomoćnik direktora Tanjuga za fotografiju Srđan Ilić koji je rekao da je izdavanje Monografije i postavljanje izložbe značajno kao dokument o ljudima koji se bave fotoreporterskim poslom i koji su, kako je kazao, zaista čuvari uspomena i svedoci istorije. Predsednik Foto asocijacije Vojvodine Darko Dozet rekao je da je Monografija pripremana nešto više od godinu dana i da je u njoj predstavljen 61 fotoreporter iz Vojvodine sa ukupno 330 fotografija. „Biografije svih predstavljenih fotoreportera u Monografiji prevedene su i na engleski jezik, a među fotografijama objavljenim u Monografiji ima onih koje su nastale početkom prošlom veka, ali i nastalih u poslednjih godinu-dve dana“, rekao je Dozet, dodajući da se na izložbi nalazi 90 fotografija. Prema njegovim rečima, ideja o izdavanju Monografije rodila se poslednjih dana 2012. godine na tradicionalnom novogodišnjem druženju fotoreportera Novog Sada, te da je prikupljanje materijala trajalo celu prošlu i prva tri meseca ove godine. Stevan Kragujević (Senta, 4. februar 1922 — Beograd, 17. april 2002), jedan od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih fotoreportera i fotoumetnika. Zanat i profesionalni rad Fotografijom se počeo baviti kao četrnaestogodišnjak. Učio je zanat u Senti, kod Martina Ronaija i Danila Jakšića. U toku rata, Stevan je nastavio sa učenjem i napredovanjem. Družeći se sa iskusnim Gezom Bartom, u Novom Sadu, u njegovoj fotoprodavnici nabavio je jedanod prvih kolor filmova, i koristio ga samo za najdragocenije snimke. Tako je 1943. godine nastao i fotos “Guščarice”, mlade žene sa korpom i guskama, u vojvođanskom sokaku. Snimak je, pod nazivom “Motiv iz vojvođanskog sela”, publikovan na naslovnoj strani časopisa “Duga”, broj 313, koji je tako, 1950. godine, postao prvi naš ilustrovan časopis sa naslovnicom u koloru. Bio je prvi fotoreporter Direkcije za informacije pri Predsedništvu SFRJ, koju je vodila, kao predstavnik za propagandu u inostranstvu, Eva Biro, a na čijem se čelu nalazio Vladimir Dedijer. Tada je nastao, između ostalog, i prvi oficijelni portret Predsednika Tita, koji je 1950. godine načinio Kragujević, a koji je bio namenjen stranim ambasadama i dopisnicima. Snimak je sačuvan u Kragujevićevoj arhivi. Stevan je tokom kasnije karijere načinio bogat fond snimaka Predsednika Tita, prateći njegova putovanja u zemlji, posete radnim kolektivima, susrete sa stranim državnicima, radnicima, umetnicima, građanima, ili mladima, ali je, pored zvaničnih, osvario i niz antologijskih, neoficijelnih snimaka. Mnogi su ga, zbog svega toga, smatrali Titovim ličnim fotografom – što on nije bio. Nakon tog perioda od 1949. do 1951. godine, je član elitnog tima fotoreportera Tanjuga od 1951. do 1953. godine, a od 1953. do penzionisanja, 1982. godine, fotoreporter i urednik fotografije dnevnog lista `Politika`. Tokom rada u `Politici`, posebno u njenom novijem periodu modernizacije (prelaskom u novu, današnju zagradu) obavljao je i druge značajne poslove - bio je rukovodilac Fotolaboratorije i Fotoslužbe ove kuće. Više godina je bio je šef fotoslužbe, prenosio iskustvo na mlađe kolege, organizovao dinamičan dnevni i noćni rad fotoredakcije, a posebno doprineo visokoj svesti o značaju čuvanja filmova i osnivanju bogate fotodokumentacije. Do odlaska u penziju bio je i urednik fotografije, koji je doprineo uvođenju novih rubrika u “Politici”, osobito onih koji su isticale punu vrednost i važnost fotografije (“U slici i reči”). Autorski rad u izdanjima Knjige sa radovima Stevana Kragujevića Turnir nacija, IX šahovska olimpijada, Dubrovnik, 1950. Izdanje Šahovskog saveza Jugoslavije, 1950. Tanja Kragujević: Vratio se Volođa. Edicija “Prva knjiga”, Matica srpska, Novi Sad, 1966. Sa fotosima Stevana Kragujevića. Narodna biblioteka Srbije – Vodič. Izdanje Narodne biblioteke Srbije, 1973. (Izuzev fotosa iz istorijata Biblioteke i reprinta starih rukopisa, sve fotose novog zdanja Narodne biblioteke, svečano otvorene za javnost 6. aprila 1973. godine, načinio je Stevan Kragujević) Momčilo Stevanović: Titov putokaz. Fotografije: Stevan Kragujević. Dečje novine, Gornji Milanovac, 1977. Momčilo Stefanović, Stevan Kragujević: Ljubav bez granica. Tito i pioniri. Izdavač: NIRO “Mladost”, Beograd. Suizdavač: Savet Saveza pionira Jugoslavije. Oprema: Nenad Čonkić. Beograd, 1980. Mirko Arsić, Dragan R. Marković: 68.Studentski bunt i društvo. Fotografije: Stevan Kragujević`. Novinska organizacija “Prosvetni pregled”, Beograd, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije. Urednici: Milivoje Pavlović, Velimir Ćurgus Kazimir. Recenzenti: Dušan Janjić, Karel Turza. Grafička i likovna oprema: Brano Gavrić. Fotografije Stevan Kragujević. Beograd, 1984. Kragujević. Senta koje više nema. Sa stihovima Tanje Kragujević iz zbirke `Pejzaži nevidljivog`. Povodom 300-te godišnjice bitke kod Sente. Kulturno-obrazovni centar `Turzo Lajoš` i štamparija `Udarnik`, Senta, 1997. Značajna izdanja sa radovima Uredi SKOPJE, 1963. Urednik: Jovan Popovski. Crtež na ovitku izradio Vasilije Popović-Cico. Fotografije: Kiro Georgievski, Blagoja Drnkov, Kiro Bilbilovski, Cvetko Ivanovski, Slave Kaspinov, Edo Meršinjak, Kočo Nedkov, Foto “Nova Makedonija”, Nikola Bibić, Jovan Ritopečki, Gogo Popov, Aleksandar Minčev, Steva Kragujević, Drago Rendulić Izdavač: Agencija za fotodokumentaciju, Zagreb, 1963. YUGOSLAV FEDERAL ASSEMBLY. Belgrade, 1965. Board of Editors: Živan Mitrović, Branko Kostić, Dragoljub Đurović. Editor: Dragoljub Đurović. Photographs by: Miodrag Đorđević, Stevan Kragujević. Lay-out by: Ante Šantić. Translated by: DR Marko Pavičić. Published by: “Mladost”, Beograde, Maršala Tita 2. Štampa: Grafičko preduzuće “Slobodan Jović”, Beograd. SKUPŠTINA SFRJ, Beograd, 1978. Izdaje: Sekretarijat za informacije Skupštine SFRJ. Pripremili i uredili Aleksandar Petković, Dragoljub Đurović. Sarađivali: Branko Kostić. Željko Škalamera (na tekstu o zgradi Skupštine SFRJ). Fotografije: Miodrag Đorđević, Ivo Eterović, Stevan Kragujević, Tomislav Peternek, Žorž Skrigin, Tanjug. Tehniči urednik Sveta Mandić. Izdavač: “Turistička štampa “, Beograd. Štampa: Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd. TITO U PRIRODI I LOVU. Izdavač: Izdavačko instruktivni biro, Zagreb. Monogorafiju pripremilo Beogradsko lovačko društvo, Beograd.1980. TITO. ILUSTROVANA BIOGRAFIJA. Uvod: Pavle Savić. Tekst: Rajko Bobot. Recenzent: Jovo Kapičić. Umetnički urednik Miodrag Vartebedijan. Fotografije:Branibor Debeljković, Ivo Eterović, Džon Filips, Historijski arhiv Bjelovar, Radovan Ivanović, Duško Jovanović, Stevan Kragujević, Mirko Lovrić, Dimitrije Manolev, Muzej grada Beograda, Muzej revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije, Milan Pavić, Miloš Rašeta, Žorž Skrigin, Aleksandar Stojanović, Filmoteka Osjek, Foto Tanjug, Žirovrad Vučić. Izdavaći: Jugoslovenska revija. Beograd, Vuk Karadžić, Beograd. Štampa: Mladinska knjiga, Ljubljana, 1980, 1981. TITO U KRUŠEVCU. Bagdala, Kruševac, 1981. Đorđe Kablar: Crvena kolonija. Povodom 40. godišnjice pobede nad fašizmom. Senta. Deo fotografija snimio Stevan Kragujević. 1985. PISAC U FOTOGRAFIJI. IVO ANDRIĆ 1892-1975. Povodom izložbe Muzeja grada Beograda i Salona fotografije. Izdavač: Muzej grada Beograda, posebna izdanja, 1985. Radovan Popović: Ivo Andrić, Život. Autori fotografija: Piotr Barqcz, Foto Tanjug, Mladen Grčević, RTV Beograd, Vojni muzej JNA, Arhiv grada Beograda, Đorđe Popović, Dimitar Manolev, Stevan Kragujević, Rade Milojković, A. Aškania, Nikola Bibić, Budim Budimovski, Vojislav Beloica, Arhiv Josipa Broza Tita, Gvozden Jovanić, i drugi, neoznačeni autori. Zadružbina Ive Andrića, Beograd, 1988. Živojin Pavlović: Ispljuvak pun krvi. Biblioteka Zabrane! Kolo 1, knjiga 1. Urednik Miroslav Dereta, Dijana Dereta. Grafički atelje Dereta. Likovno grafička oprema: Živojin Pavlović, Miroslav Dereta, Neboša Rogić. Fotografija – korice, Stevan Kragujević. Beograd, 1990.Fotografije u knjizi: Stevan Kragujević, T. Peternek, D. Konstantinović, S. Sulejmanović, Ž. Pavlović, P. Otoranov Dragan Vlahović, Nataša Marković : Jovanka Broz – Život na dvoru. Fotografije Dragutin Grbić i Stevan Kragujević. Biblioteka “Misterije politike”. Akvarius, Novi Beograd, 1990. Tija voda. Edicija `Istorija poljoprivrede, salaša i sela`, XI knjiga. Glavni urednik prof. dr Veselin Lazić. Izdavač: Kulutrno-istorijsko društvo `Proleće na čenejskim salašima`, PČESA, Novi Sad, 1995. Komšija pa Bog. Edicija `Istorija poljoprivrede, salaša i sela`, XII knjiga. PČESA, Novi Sad, 1996. Glavni urednik Prof. dr Veselin Lazić. Urednici: Prof. dr Miloš Marjanović, Milan Grujić, književnik. Izdavač: Kulutrno istorijsko društvo “Proleće na čenejskim salašima”. Štampa: Mala knjiga, Novi Sad, Bulevar Vojvode Stepe 137. Novi Sad, oktobar 1996. Pavlović, Živojin: Ispljuvak pun krvi, Dnevnik ` 68. Dnevnici, knjiga treća. Prometej, Novi Sad, Kwit podium, Beograd, 1999. Petar Terzić: Sremac. Izdavač: Kulturno-obrazovni centar `Turzo Lajoš`, Senta, 2002. Petar Terzić: Srpska čitaonica u Senti 1868-1957. Izdavač : PP Rapido, Senta, i Kulutrno-obrazovni centar `Turzo Lajoš`, Senta, 2002. Borivoj Mirosavljević : Vojvodina. Predeli i ljudi. Dnevnik, novine i časopisi. Novi Sad, 2005. Antologije, zbornici, leksikoni Uredi Dragoljub Milivojević: “Politika” - svedok našeg doba 1904-1984. Narodna knjiga, Prosveta, Beograd. 1984. DVA VEKA SRPSKOG NOVINARSTVA. Institut za novinarstvo, Beograd, 1992. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 1. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2000. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 2, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2001. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 3, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2002. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojovidne, knjiga 4, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. TANJUG, FOTO. 60 GODINA POSTOJANJA. Priredio Živorad Vućić. JP Novinska agenicija Tanjug. Beograd, 2003. STO FOTOREPORTERA POLITIKE. Vek Politike, 1904 – 2004. Publikacija povodom izložbe u Holu “Politike”, Beograd, 2004. Dušan Đurić: NOVINARSKI LEKSIKON, YU Marketing pres, Kompanija Novosti, Beograd, 2003. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 5, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2004. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 6, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2005. Goran Malić: Letopis srpske fotografije, 1939-2008. Fotogram, Beograd, 2009. Miško Šuvaković: ISTORIJA UMETNOSTI U SRBIJI, XX VEK. Drugi tom. Realizmi i modernizmi oko hladnog rata. O fotografiji: Jelena Matić/Fotografija socijalističkog realizma. Orion art, Beograd, 2012. ČUVARI USPOMENA I SVEDOCI ISTORIJE. FOTOREPORTERI VOJVODINE. GUARDIANS OF MEMORIES AND WITNESSES OF HISTORY. PHOTOJOURNALISTS OF VOJVODINA. Priredio Darko Dozet. Predgovor: Misija hrabrosti i podvig neponovljivosti, dr Draško Ređep; Slikom do istine, Borivoj Mirosavljević, majstor fotografije. Prevodi: Snežana Kovačić. Izdavač: Foto asocijacija Vojvodine. Dizajn i štampa Graphit plus doo. Novi Sad, 2014. MG145 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sergej Mihajlovič Ajzenštajn (rus. Сергей Михайлович Эйзенштейн, 1898 — 1948) je sovjetski reditelj i filmski teoretičar. Najpoznatiji filmovi su mu: „Oklopnjača Potemkin“,[1] „Oktobar“, „Aleksandar Nevski“. Njegovi filmovi pripadaju žanru politički angažovanih filmova. Među istoričarima filma postoji uverenje da je upravo Sergej Ajzenštajn doprineo najviše razvoju montaže, kao ne samo tehničkog postupka povezivanja kadrova, nego kao i načina da se filmski jezik bitno izmeni i unapredi. Sa Lavom Kulješevim razvio je izuzetno značajan teoretski rad na polju razvoja montaže. Sve delo Sergeja Ajzenštajna karakteriše inovativna upotreba montaže, ritma, odabira dominantnih motiva, vrste osvetljenja, u poslednjem filmu i upotreba boja. Ove je bila inovacija u filmskom rečniku svoga doba. Mladost Mladi Sergej sa svojim roditeljima Mikajlom i Julijom Ajzenštajn. Ajzenštajn je rođen u porodici srednje klase u Rigi, Latvija (tada delu Ruskog carstva u Livonskoj guberniji), ali njegova porodica se često selila tokom njegovih ranih godina, kao što je i Ajzenštajn nastavio da čini tokom svog života. Njegov otac, poznati arhitekta Mikail Osipovič Ajzenštajn, je rođen u Kijevskoj oblasti, u jevrejskoj trgovačkoj familiji poreklom iz Vasiljkiva.[2] On potiče iz porodice u kojoj je dominantno religijsko uverenje bilo pravoslavlje, iako mu je otac po nacionalnosti bio Jevrejin, on je prihvatio pravoslavlje.[3][4] Njegova majka Julijana Ivanovna Konetskaja bila je iz ruske pravoslavne familije.[5] Bila je ćerka uspešnog trgovca.[6] Julija je napustila Rigu iste godine kad je izbila i Ruska revolucija iz 1905, odvodeći Sergeja sa sobom u Sankt Peterburg.[7] Njen sin se povremeno vraćao da vidi svog oca, koji im se pridružio oko 1910.[8] Tome je sledio razvod i Julija je napustila porodicu i otišla da živi u Francuskoj.[9] Ajzenštajn je bio odgajen kao ortodoksni hrišćanin, ali je kasnije postao ateista.[10][11] Na petrogradskom Institutu za građevinarstvo, Sergej je studirao arhitekturu i inženjerstvo, profesiju svog oca.[12] Godine 1918. Sergej je napustio školu i pridružio se Crvenoj armiji da bi služio Boljševičkoj revoluciji, mada je njegov otac Mikail podržavao suprotnu stranu.[13] To je dovelo njegovog oca u Nemačku nakon poraza Carske vlade, a Sergeja u Petrovgrad, Vologdu, i Dvinsk.[14] Godine 1920, Sergej je prebačen na komandnu poziciju u Minsku, nakon uspešnog pružanja propagande za Oktobarsku revoluciju. U to vreme, on je bio izložen Kabuki pozorištu i izučavao je japanski, naučivši oko 300 kandži slova, što je navodio kao uticaj na svoj slikovni razvoj.[15][16] Ove studije su ga navele da putuje u Japan. Karijera U svojim prvim filmovima nije koristio glumce profesionalce. Bavio se pitanjima klasnih konflikta u kojima su glumci imali stereotipne uloge. Ajzenštajn je bio odan idejama komunizma u vreme Staljina koji je odlično shvatao značaj filma kao propagandnog oružja. Popularnost i značaj Sergeja Ajzenštajna je rastao i opadao u funkciji uspeha njegovih filmova. Godine 1925, stvorio je film „Oklopnjača Potemkin“. Čuvenu scenu sa kolicima koja padaju niz stepenište u Odesi snimio je 22. septembra. Centralni komitet KPSS je organizovao obeležavanje jubileja revolucije iz 1905, a narodni komesari Lunačarski i Maljevič su angažovali Ajzenštajna da napravi film posvećen ovoj komemoraciji. Od mnoštva događaja, Sergej je odabrao pobunu na oklopnjači kao centralni motiv filma. U jesen 1928. godine napušta Sovjetski Savez i odlazi na dvogodišnje studijsko putovanje po Evropi sa saradnicima Edvardom Tiseom i Grigorijem Aleksandrovim. Tamo ih je poslala komunistička partija da bi usavršili saznanja o tehnici zvučnog filma. Tu je napravio jedan film u Francuskoj (Sentimentalna romansa iz 1930). Studio Paramaunt ga 1930. poziva u SAD i nudi ugovor na 100.000 dolara. Ajzenštajn stiže u Njujork 20. maja. Trebalo je da ekranizuje jedan od romana Teodora Drajzera, ali se od tog projekta odustalo zbog sukoba reditelja i producenata. Time dolazi u poziciju da ga prijatelji Epton Sinkler i Čarli Čaplin spašavaju od neke vrste progona. Odlazi u Meksiko da snima film za bračni par Sinkler, ali se i tu njegova umetnička priroda susreće sa, za njega u to vreme neprihvatljivim uslovima stvaranja. Film o Meksiku nije dovršen, a Staljin ga u međuvremenu poziva nazad u SSSR. Od snimljenog materijala je 1933. izmontirana verzija filma „Gromovi nad Meksikom“, kasnije poznatog kao „Živeo Meksiko!“ (¡Que Viva México!). Godine 1938. prikazan je prvi Ajzenštajnov zvučni film, „Aleksandar Nevski“. On opisuje istorijsku bitku Rusa i tevtonskih vitezova iz 13. veka na zaleđenom Čudskom jezeru. Filmom dominira ideja patriotizma i stoga je intenzivno korišćen kao propaganda u Sovjetskom Savezu tokom Drugog svetskog rata. Ajzenštajnov boravak na zapadu ga je učinio sumnjivim u očima Staljina i komunističke nomenklature. Rad na nekim filmovima je otkazan, a rad na filmu „Ivan Grozni“ je često ometan. Prvi deo ovog filma iz 1944. primljen je sa simpatijama i nagrađen je, dok je drugi deo bio cenzurisan i nije prikazan do 1958. U nastavku filma, Ivan nije prikazan kao heroj već kao paranoični tiranin. Neki delovi su snimljeni u koloru, zahvaljujući nemačkim kolor kamerama zaplenjenim u bici kod Staljingrada. Treći deo filma, iz 1946, konfiskovala je komunistička partija. Povratak Ajzenštajn je bio u stanju da se dodvori Staljinu za „još jednu šansu”, i izabrao je od dve ponude zadatak biografije Aleksandra Nevskog, za šta je muziku komponovao Sergej Prokofjev.[17] Ovog puta, bio mu je dodeljen koscenarista, Pjotr Šavlenko,[18] da isporuči završni scenario i profesionalne glumce da igraju uloge; i pomoćnik režisera, Dmitri Vasiljev, da ubrza snimanje.[18] Ishod je bio film koji su kritičari dobro primili na obe strane, sovjetskoj i zapadnoj, za koji je nagrađen Ordenom Lenjina i Staljinovom nagradom.[19] To je bila očigledna alegorija i kruto upozorenje protiv gomilanja trupa nacističke Nemačke, dobro igrana i dobro napravljena. Scenario je sadržao scene u kojima Nevski izgovara niz tradicionalnih ruskih poslovica, verbalno ukorenjavajući svoju borbu protiv germanskih osvajača u ruske tradicije.[20] Ovo je započeto, završeno i stavljeno u distribuciju sve u toku 1938. godine, i nije predstavljalo samo Ajzenštajnov prvi film tokom skoro jedne decenije, već i njegov prvi zvučni film. U roku od nekoliko meseci od objavljivanja filma, Staljin je sklopio pakt sa Hitlerom, i Nevski je odmah povučen iz distribucije. Ajzenštajn se vratio predavanju i bio je zadužen za režiranje Rihard Vagnerove Valkire u Boljšoj teatru.[19] Posle izbijanja rata sa Nemačkom 1941. godine, Nevski je bio ponovo pušten u široku distribuciju i stekao je međunarodni uspeh. Sa ratom koji se približavao Moskvi, Ajzenštajn je bio jedan od mnogih filmskih stvaralaca koji su evakuisani u Almate, gde je po prvi put razmatrao ideju o pravljenju filma o Ivanu IV Groznom. Ajzenštajn je imao korespondenciju sa Prokofjevom iz Almate, koji mu se tamo pridružio 1942. Prokofjev je komponovao muziku za Ajzenštajnov film, a Ajzenštajn se reciprocirao dizajnirajući setove za opersko izvođenje Rata i mira koje je Prokofjev razvijao.[21] Ivanova trilogija Ajzenštajnov film, Ivan Grozni, Deo I, kojim se predstavlja Ivan IV Grozni kao nacionalni heroj, dobio je podršku Josifa Staljina (i Staljinovu nagradu),[22] ali su nastavak, Ivan Grozni, Deo II, kritikovale razne razne vlasti i ostao je neobjavljen do kraja 1958. godine. Svi snimci još uvek nepotpunog dela Ivan Grozni, Deo III, bili su konfiskovani i najveći deo materijala je bio uništen[23] (mada nekoliko snimljenih scena još uvek postoji). Lični život Godine 1934. u Sovjetskom Savezu, Ajzenštajn je oženio filmsku stvarateljku i scenariskinju Peru Ataševu (rođenu Perl Mojsejevna Fogelman; 1900 - 24. septembar 1965)[24][25][26] i ostao je u braku do svoje smrti 1948, iako je dugo bilo spekulacija o njegovoj seksualnoj orijentaciji.[27][28] Oni nisu imali dece. Pišući za Londonski pregled knjiga (London Review of Books) avgusta 2018, Dejvid Troter je tvrdio da je Ajzenštaj vodio LGBT život tokom svojih godina u Sovjetskom Savezu: „Kao dvosmisleno samoidentifikujući gej muškarac u Sovjetskoj Rusiji, on je znao sve o homofobiji”.[29] Smrt Sergej Ajzenštajn je imao srčani udar 2. februara 1946, i proveo je najveći deo godine oporavljajući se. On je umro od drugog srčanog udara, 11. februara 1948. u Moskvi, u svojoj 50. godini.[30] Njegovo telo ležalo izloženo u Holu filmskih radnika pre nego što je bilo kremirano 13. februara, a njegov pepeo je sahranjen na groblju Novodevičje u Moskvi.[31] Filmski teoretičar Ajzenštajn je bio pionir u upotrebi montaže, specifičnog korišćenja uređivanja filma.[32][33] On i njegov savremenik, Lav Kulješov, dva su od najranijih teoretičara filma, koji su tvrdili da je montaža suština filma. Njegovi članci i knjige, a posebno dela Filmska Formai Filmski smisao, detaljno objašnjavaju značaj montaže. Njegovi spisi i filmovi nastavili su da imaju veliki uticaj na kasnije filmske stvaraoce. Ajzenštajn je verovao da se uređivanje može koristiti za više od samog izlaganja scene ili trenutka, putem „povezivanja” srodnih slika. Ajzenštajn je smatrao da se „sudar” snimaka može koristiti za manipulaciju emocijama publike i stvaranje filmskih metafora. On je verovao da ideju treba izvesti iz složenosti dva nezavisna snimka, uvodeći element kolaža u film. Razvio je ono što je on nazvao „metode montaže”: Metrička[34] Ritmička[35] Tonalna[36] Asocijativna[37] Intelektualna[38] Ajzenštajn je predavao snimanje filma tokom svog karijere u GIK-u gde je napisao nastavni plan i program za smer reditelja;[39] njegove nastavne ilustracije su reprodukovane u delu Vladimira Niznija Lekcije sa Ajzenštajnom. Vežbe i primeri za učenike zasnovani su na obradi literature kao što je Onore de Balzakov Čiča Gorio.[40] Još jedna hipotetička vežva bila je postavljanje Haitske borbe za nezavisnost kako je prikazano u Anatoli Vinogradovom Crnom konzulu,[41] delu na čiji nastanak je uticalo Džon Vanderkukovo Crno visočanstvo.[42] Lekcije iz tog scenarija razrađivale su lik Žan-Žak Desalina, ponovo odigravajući njegovo kretnje, akcije i dramu koja ga okružuje. Pored didaktike književnog i dramskog sadržaja, Ajzenštajn je podučavao tehnike režije, fotografije i uređivanja, podstičući razvoj individualnosti svojih studenata, njihovog izražavanja i kreativnosti.[43] Ajzenštajnova pedagogija, poput njegovih filmova, bila je politički nastrojena i sadržala je citate Vladimira Lenjina isprepletene sa njegovim učenjem.[44] U svojim početnim filmovima Ajzenštajn nije koristio profesionalne glumce. Njegove naracije su izbegavale pojedinačne likove i bavile su se širokim društvenim pitanjima, a posebno klasnim konfliktom. Koristio je stereotipne likove, a uloge su bile ispunjene neobučenim licima iz odgovarajućih klasa; on je izbegavao davanje uloga filmskim zvezdama.[45] Ajzenštajnova vizija komunizma dovela ga je u konflikt sa zvaničnicima vladajućeg režima Josifa Staljina. Poput mnogih boljševičkih umetnika, Ajzenštajn je zamišljao novo društvo koje bi potpuno subvencionisalo umetnike, oslobađajući ih od ograničenja šefova i budžeta, ostavljajući ih potpuno slobodnim za stvaranje, ali budžeti i producenti bili su značajni za sovjetsku filmsku industriju kao i za ostatak sveta. Zbog ranijeg rata, revolucionarna i izolovana nova nacija nije imala u početku resurse da nacionalizuje filmsku industriju. Kada je to učinjeno, ograničeni resursi - monetarni i u pogledu opreme - zahtevali su kontrolu produkcije u jednako opsežnom stepenu kao i u kapitalističkom svetu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Photographic principles and practices Harry Asher Fotografija (grč. φωτογραφία) ili svetlopis je medij dobijen delovanjem svetlosti na površinu koja je osetljiva na svetlost. Fotografija može postojati u fizičkom obliku (na papiru, staklu, limu, ...) ili u elektronskom obliku (na zaslonu ekrana, projektovanjem na određenu podlogu, ...).[1] Istim nazivom se označavaju tehnička delatnost i umetnička disciplina. Najstarija poznata fotografija prirode, nastala na limu prevučenom slojem asfaltne smole Nisefora Nijepsa iz 1826.[2] Poreklo naziva Naziv fotografija (skovan od grčkih reči fotos i grafein) uistinu je prvi upotrebio Francuz Herkil Florans 1833. prilikom opisivanja svog otkrića slikanja pomoću svetlosti,[3] ali njegov izum nije bio tada obelodanjen (nego tek vek i po kasnije – 1977. godine!) pa javnost u to vreme nije saznala za taj naziv. Ponegde se može pročitati da nemačka istoriografija pripisuje prvu upotrebu naziva fotografija nemačkom astronomu Johanu Medleru (25. februar 1839. godine),[4] ali ostala svetska istoriografija to argumentovano osporava. Naime, zvanično je prvi uneo u javnost naziv fotografija (tj. crtanje pomoću svetlosti) engleski astronom i fizičar Džon Heršel, 4. februara 1839. godine, tri nedelje pre Medlera. U srpskom jeziku je krajem 19. i početkom 20. veka korišćen prevod svetlopis, dok se danas ređe koristi. Fotoaparati Stari studijski fotoaparat (za portrete) Fotograf upotrebljava stativ za veću stabilnost tokom duge ekspozicije. Pejzažni objektiv Mon Jamin Darlot Kamera opskura (lat. Camera obscura[5] — „mračna komora“ ili „zamračena prostorija“) je kutija (svetlonepropusna opna bilo kakvog oblika) čije unutrašnji zidovi ne dopuštaju odraz svetlosnih zraka (moraju biti obojene crnom mat bojom ili još bolje, prekrivene crnim filcom). Na zidu kutije izbušena je rup(ic)a. Kroz taj sitan otvor („mlaznicu svetla“) svetlosni zraci spolja, ulaze u mračnu komoru i projektuju sliku motiva pred kamerom na zadnji zid komore. Ako se u mračnu komoru stavi fotoosetljiva ploča, tj. list materijala koji je osetljiv na svetlo, a koji može biti hemijski (npr. „fotografski film“ ili „foto papir“) ili digitalni („senzor“), može se napraviti snimak motiva. kontinuirana dubinska oštrina (svi detalji motiva su jednako „oštri“ bez obzira na udaljenost motiva od kamere ili projekcionog zaslona od rupe-objektiva) koja omogućava snimanjenje samo na ravni projekcioni zaslon nego i na projekcione zaslone valjkaste, sferne ili bilo kojeg oblika. Projekciju kontinuirane oštrine na cilindričnu ploču daje samo rupa-objektiv. kompresija vremena (pokretni detalji motiva ostaju ili potpuno nesnimljeni ili pak zabeleženi tek kao nakupina svetlosnih titraja, zbog dužine trajanja ekspozicije jer kroz rup(ic)u-objektiv prolazi veoma malo svetlosti, a nepokretni detalji ostaju jasno zabilježeni) širok raspon kadra („uglova snimanja“ koji zavise od formata na koji se snima i udaljenosti rup(ic)e-objektiva od formata na koji se snima mogu biti veoma široki. Praktična ograničenja veličine kamere i snimka koju snima određeni su veličinama nabavljivih materijala) egzaktna perspektivna projekcija (kada se motiv snima na potpuno ravnu fotoosetljivu površinu svi pravci iz prostora projektuju se na ravninu kao pravci) potpuna propusnost svetlosti svih talasnih dužina (rupa-objektiv mračne komore propušta i one talasne dužine svetlosti koje ne prolaze kroz staklo, npr. ultraljubičasti deo spektra) Ova fotografija Saturnovih prstenova je primer primene UV fotografije u astronomiji. Primer kreativne fotografije Mračna komora osnova je za sve današnje kamere (foto aparate, bioskop, video, ili digitalne kamere) štaviše, ona postoji u svim savremenim kamerama, a predstavlja prostor između objektiva (otvora sa sistemom sočiva, kojim je zamenjena rupica) i fotoosetljive ploče na koju se snima. Zidovi tog prostora savremenih kamera ne smeju odražavati svetlosne zrake. Skup sočiva (objektiv) fokusira (izoštrava) projekciju motiva na ploču snimanja, kao uvećavanu ili smanjenu sliku motiva pred objektivom. Osim ovog, postoje i drugi načini kako se mogu dobiti fotografske slike, kao fotogrami ili rejografije (prema fotografu Menu Reju, koji se često služio tom metodom ) ili fotokopije (kserografije). Rejografija se radi tako da se u tamnoj komori (zamračenoj sobi) direktno na fotoosetljivi sloj kao motiv stave neki predmeti, a zatim osvetle pa sliku (rejogram) stvaraju senke motiva kao i odrazi svetla s motiva. Neki autori rejograme nazivaju fotogramima ili ksemogramima (Ž. Jerman) mada bi fotohemogram bio naispravniji naziv, jer svojom širinom obuhvata stvaranje svake analogne fotografske slike. Za fotokopije (kserografije) ili kontaktne kopije snimaka (negativa) u anglosaksonskom govornom području ustaljen je naziv fotogram. Fotografija refleksije vode, Kanarska ostrva Fotografija kornjače na Havajima. Polarna svetlost Većina fotografskih aparata ima mogućnost podešavanja sledećih vrednosti: fokus (kojim se izoštrava projekcija motiva što je na nekoj udaljenosti od objektiva), blenda (otvorenost objektiva, što je veći otvor blende na fotoosetljivi sloj pada više svetla) ekspozicija (trajanje propuštanja svetla kroz objektiv, što je duža ekspozicija na film pada više svetla). Osim toga, fotograf može odabrati: objektive raznih žarišnih dužina (zavisno od toga kakvo uvećanje motiva se želi dobiti na snimku) i filmove različite osetljivosti (kojom je određena količina svetla potrebnog da bi neki motiv bio snimljen dovoljno osvetljeno). Parne lokomotive u spremištu. Jeftini aparati nemaju mogućnost menjanja (nekih ili svih) navedenih vrednosti, a oni obični automatski (tzv. „idiot-kamere“) ugrađenim mikroprocesorom sami procenjuju najbolju kombinaciju traženih vrednosti za uspešan snimak. Motiv je dobro „fokusiran“ ako se na snimku vidi jasno (tj. „oštro“ sa što više detalja). Ako je motiv dalji ili bliži od podešene udaljenosti snimanja on postaje mutniji („neoštar“) i razgovetno je vidljivo sve manje njegovih detalja. Radi se o dubinskoj oštrini snimka. Ako je „fokusiran“ motiv u prednjem planu, tada će pozadina motiva motiva biti neoštra (i obrnuto, „fokusiranom“ pozadinom dobićemo neoštru snimku motiva u prednjem planu). Ako se želi dobiti oštar snimak motiva u prednjem i stražnjem planu tada treba smanjiti otvor blende, no tada treba produžiti i trajanje ekspozicije proporcionalno smanjenju otvora blende. Ove vrednosti su međusobno zavisne, a kod boljih fotoaparata automatski se usklađuju. Treba međutim napomenuti da će dinamički (pokretni) motivi produženjem trajanja ekspozicije biti snimljeni u pomaku („razmazano“). Oblasti stvaranja u fotografiji Umetnička fotografija (umetnički izraz kroz fotografiju) Novinska fotografija (fotožurnalizam) Reklamna fotografija (uglavnom studijska fotografija za reklamiranje određenih proizvoda) Naučna fotografija (medicinska fotografija, astronomska, naučne analize, forenzika, ...) Svadbena fotografija (snimanje mladenaca u posebnimim enterijerima i pozama) Amaterska fotografija (hobi i porodična fotografija) Predistorija otkrića Opisana u starom veku od Aristotela,[6][7] kamera opskura je, naročito od vremena renesanse pa nadalje, služila slikarima i arhitektima kao pomoćno sredstvo u prenošenju crteža iz prirode. Njom su se služili, u slične, crtačke svrhe, i pioniri fotografije: Nieps, Dager i Talbot.[8] Oni su poznavali principe prenošenja svetlosnog odraza iz prirode na određenu podlogu, ali je svaki na svoj način nastojao da taj svetlosni odraz fiksira i sačuva zauvek. Predistorija fotografije je, u najvećoj meri, zbir opita urađenih u nameri da se pronađe odgovarajuće hemijsko sredstvo koje bi se ustalilo kao najpraktičniji i najbolji način stvaranja fotografije.[9][10] Pioniri fotografije Jedna od prvih fotografija na kojoj se vidi ljudsko biće: Pariski Boulevard du Temple Luja Dagera iz 1838. ili 1839. Najraniju fotografiju prirode načinjenu uz pomoć svetlosti i kamere opskure dobio je 1826. godine Francuz Nisefor Nijeps.[11] On je upotrebio metalnu ploču premazanu tečnim rastvorom bitumena (asfalta) i izložio u kameri opskuri. Ekspozicija je trajala 8 sati. Ta fotografija (popularno nazvana „Pogled na golubarnik”) sačuvana je, a otkrio ju je 1952. godine istoričar fotografije Helmut Gernshajm u zaostavštini jednog botaničara iz 19. veka kome je Nijeps poklonio taj primerak prilikom boravka u Londonu 1827. godine. Francuski slikar panorama i pozorišnog dekora (scenografija) Luj Mande Dager usavršio je Nijepsov postupak - sa kojim je prethodno sklopio ugovor o usavršavanju - unevši u proces soli srebra i dobio prve fotografije na posrebrenoj ploči 1837. godine. Dve godine kasnije, 19. avgusta 1839. Dagerovo usavršeno otkriće je zvanično objavljeno pred francuskom Akademijom nauka i poklonjeno svetu pod nazivom dagerotipija. Taj dan se smatra rođendanom fotografije. Dager je posrebrenu ploču izlagao jodnoj pari, a nevidljivu sliku učinio vidljivom tako što ju je razvijao (izazvao) u pari žive i fiksirao u rastvoru natrijum sulfita (tj. kuhinjske soli). Dagerotipije su bile unikati i mogle su se posmatrati samo pod određenim uglom. Englez Vilijam Henri Foks Talbot je nezavisno započeo svoje opite 1835. godine kada je dobio prve fotografske minijature na papiru. On je primenio drugačiji postupak koji je nazvao kalotipija (gr. lepi otisak). Kasnije, pod pritiskom svoje porodice i javnosti promenio mu je naziv u talbotipija. Talbot je u kameru opskuru unosio papir prepariran srebrnim hloridom i tako dobijao negativ, od koga se, prosvetljavanjem (tj. kopiranjem) mogao dobiti neograničen broj pozitiva. Time je postavljen princip negativ-pozitiv na kome počiva savremena fotografija. Talbot je izneo u javnost svoje otkriće u Londonu, samo nekoliko meseci posle Dagera....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nemack jezik Veci format Fransoa Ogist Rene Roden (franc. François-Auguste-René Rodin; Pariz, 12. novembar 1840 — Medon, 17. novembar 1917) bio je francuski vajar,[1] raskošnih bronzanih i mermernih statua, kog neki kritičari smatraju jednim od najvećih portretista u istoriji vajarstva. Njegova Vrata pakla, naručena 1880. godine za budući Muzej dekorativne umetnosti u Parizu, ostala su nedovršena nakon njegove smrti, ali su iz njih ipak nastale dve Rodenove najpoznatije statue: Mislilac i Poljubac. Među Rodenove najpoznatije portrete se ubrajaju monumentalne statue francuskih pisaca Viktora Igoa i Onore de Balzaka. Njegova popularnost je i dalje velika, što se ogleda u brojnim kopijama njegovih dela koje se i dalje izrađuju. U Parizu postoji Rodenov muzej. Biografija Rođen je u siromašnoj porodici. Sa trinaest godina je ušao u jednu školu crtanja, gde je učuo crtanje i modelovanje u glini. Sa sedamnaest godina je prvi put pokušao da položi prijemni ispit za Školu lepih umetnosti u Parizu, ali je tri puta odbijen. Naredne, 1858. godine, je odlučio da se posveti primenjenim umetnostima, dekoraciji i izradi ukrasa kamenih zidova. Preminuo u predgrađu Pariza Medonu 17. novembra 1917. godine. Formativne godine Roden je rođen 1840. godine u radničkoj porodici u Parizu, kao drugo dete Mari Šefer i Žan-Batista Rodena, koji je bio službenik u policiji.[2] U velikoj meri se samoobrazovao,[3] i počeo je da crta sa 10 godina. Između 14 i 17 godina pohađao je Malu školu, školu specijalizovanu za umetnost i matematiku gde je učio crtanje i slikanje. Njegov učitelj crtanja Oras Lekok de Bvabodran je verovao u prvo razvijanje ličnosti svojih učenika tako da oni posmatraju sopstvenim očima i crpe iz svojih sećanja, i Roden je izrazio zahvalnost svom učitelju mnogo kasnije u životu.[4] U Maloj školi je upoznao Žula Dala i Alfonsa Legrosa. Godine 1857, Rodin je predao glineni model svog pratioca Školi lepih umetnosti u pokušaju da dobije ulaz; on nije uspeo, a dve dalje prijave su takođe odbijene.[5] Zahtevi za upis nisu bili posebno visoki u Velikoj Školi,[6] te su odbijanja predstavljala znatne zastoje. Rodinova nemogućnost da uđe možda je bila posledica neoklasičnog ukusa sudija, dok je Rodin bio školovan za laku skulpturu iz 18. veka. On je napustio je Malu školu 1857. godine i zarađivao za život kao zanatlija i ukrasitelj veći deo naredne dve decenije, proizvodeći ukrasne predmete i arhitektonske ukrase. Rodenova sestra Marija, dve godine starija od njega, umrla je od peritonitisa u samostanu 1862. godine, a Roden je osećao krivicu jer ju je upoznao sa nevernim proscem. Odvratio se od umetnosti i pristupio katoličkom redu Kongregacije presvetog sakramenta. Sveti Petar Julijan Ejmard, osnivač i poglavar kongregacije, prepoznao je Rodenov talenat i osetio njegovu nepodobnost za red, te je podstakao Rodina da nastavi sa svojom skulpturom. Rodin se vratio da radi kao dekorater dok je pohađao časove kod vajara životinja Antuan-Lui Barija. Učiteljeva pažnja na detalje i njegova fino prikazana muskulatura životinja u pokretu značajno su uticali na Rodena.[7] Godine 1864, Roden je počeo da živi sa mladom krojačicom po imenu Rouz Bere (rođena juna 1844),[8] sa kojom je ostao do kraja života, uz različite stepen posvećenosti. Par je imao sina po imenu Ogaste Eugen Bere (1866–1934).[9] Te godine, Roden je ponudio svoju prvu skulpturu za izložbu i ušao u atelje Alberta-Ernsta Kari-Beluza, uspešnog masovnog proizvođača umetničkih predmeta. Rodin je radio kao glavni pomoćnik Kari-Beluza do 1870. godine, dizajnirajući krovne dekoracije i ukrase stepeništa i vrata. Sa dolaskom Francusko-pruskog rata, Roden je pozvan da služi u francuskoj nacionalnoj gardi, ali je njegova služba bila kratka zbog njegove kratkovidosti.[10] Potražnja za dekoraterskim radom se smanjila zbog rata, ali je Rodin morao da izdržava svoju porodicu, jer mu je siromaštvo predstavljalo stalnu teškoću sve do oko 30. godine.[11] Kari-Beluz ga je ubrzo zamolio da mu se pridruži u Belgiji, gde su radili na ukrasima za Briselsku berzu. Rodenovo delo Mislilac Roden je izvršio revoluciju u skulpturi korišćenjem slobode forme koja je do tada bila nepoznata. Umeo je da izvaja i realistične skulpture, poput Mislioca, ali i da predstavi senzualnost koja je šokirala savremenike, na primer, skulptura Poljubac. Trudio se da njegove figure izražavaju emociju svim delovima tela. Sam je prokomentarisao za skulpturu Mislilac: „Ono zašto on misli, nije samo u njegovom mozgu, zgrčenom čelu, raširenim nozdrvama i stisnutim usnama, već i u svakom mišiću njegovih ruku, leđa i nogu, u stisnutoj pesnici i zgrčenim nožnim prstima“. Roden je bio naturalista, više ga je interesovala emocija i karakter nego monumentalnost. Odbacivao je idealizam i apstrakciju tradicija antičke skulpture, kao i dekorativnost baroknih uzora. Iako se smatra tvorcem moderne skulpture, on nije bio revolucionarni protivnik tradicije. Obrazovao se na pariskoj Školi lepih umetnosti i godila su mu priznanja akademske javnosti. Neke od narudžbina pretvorio je u snažne umetničke kreacije. Grad Kale je naručio skulpturu Građani Kalea koja je trebalo da opiše epizodu iz srednjovekovne prošlosti grada. Roden je ovaj zadatak rešio grupom skulptura koje su postavljene na nivou trga, a ne na pijedestalu. Spomenik književniku Onore de Balzaku je modelovao tako da je spomenik teškim ogrtačem sakrivao telo modela, a modelovanjem lica odražavao pogled u daljinu i trenutak umetničkog razmišljanja. Oba rešenja su se susrela sa neodobravanjem naručilaca, naviknutih na tradicionalne forme skulpture. U kasnijoj fazi stvaralaštva, Roden je stvorio nekoliko „nepotpunih“ skulptura (fragmenata), kao što su Čovek koji korača i Iris-glasnik Bogova. Ovim skulpturama nedostaje glava ili neki delovi tela. U ovim primerima, umetnik ne teži postizanju fizičke sličnosti, već prati sopstvenu umetničku ideju. Fragmenti su bili inspiracija za vajare apstrakcije narednih generacija. Poznata je Rodenova veza sa umetnicom Kamij Klodel. Ona mu je bila muza i ljubavnica, ali i vajarski model. Najpoznatije Rodenove skulpture su: Bronzano doba, ansambl skulptura Građani Kalea, kapija pakla, mislilac, poljubac, spomenik Balzaku, Ugolino i njegova deca, Adam, Eva i druga dela. Kao avangardan umetnik, ostavio je svoje skulpture, šablone, čak i potpis u domen javne upotrebe. Za njega je to bio način da svoje delo ostavi budućim generacijama. Roden je o realizmu pisao: Bilo bi nemoguće da bilo koji živi model zadrži pozu tokom čitavog vremena potrebnog da se od njega napravi vajarski model. Zato ja u svojim mislima imam sklop poze i insistiram na tome da vajarski model odgovara mom sećanju živog modela. Još više od toga – i pošto je vajarski odlevak tek odraz spoljašnjeg izgleda živog modela – ja, pored toga, reprodukujem duh koji je sigurno takođe deo prirode.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od Sezana do Pikasa - Predgovor - Poreklo moderne umetnosti - Prodor - Kubizam - Futurizam, dada, nadrealizam - Pikaso, Kandinski, Kle - Poreklo i razvoj umetnosti unutrasnje nuznosti Sir Herbert Edward Read, DSO, MC (/ riːd /; 4. prosinca 1893. - 12. lipnja 1968.) bio je engleski povjesničar umjetnosti, pjesnik, književni kritičar i filozof, najpoznatiji po brojnim knjigama o umjetnosti, koje su uključivale utjecajne sveske o ulozi umjetnost u obrazovanju. Read je bio suosnivač Instituta za suvremenu umjetnost. Osim što je bio istaknuti engleski anarhist, bio je i jedan od najranijih engleskih pisaca koji je primijetio egzistencijalizam. Suurednik je s Michaelom Fordhamom iz britanskog izdanja na engleskom jeziku The Collected Works C. G. Junga. Najstarije od četvero djece poljoprivrednika stanara Herberta Edwarda Reada (1868.-1903.) I njegove supruge Eliza (rođene Strickland) Read rođeni su u Muscoates Grangeu, [1] u blizini Nunningtona, oko četiri milje južno od Kirkbymoorsidea u Sjevernoj vožnji Yorkshire. George Woodcock, u knjizi Herbert Read- The Stream and the Source (1972), napisao je: `Sećanja na selo su dugačka ... gotovo šezdeset godina nakon što je Readov otac ... umro i obitelj napustila Muscoates, čuo sam da se kaže Readovi su bili snobovi. Zapošljavali su guvernantu (i) jahali do pasa ... `[2] Nakon očeve smrti, obitelj, koja je prije bila stanar, a nije bila vlasnik, morala je napustiti farmu; Read je poslan u školu za siročad u Halifaxu, zapadni Yorkshire, [3] [4], a njegova majka zaposlila se u praonici rublja u Leedsu, gdje joj se Read kasnije pridružio. [5] Readov studij na Sveučilištu u Leedsu prekinut je izbijanjem Prvog svjetskog rata, tijekom kojeg je služio u Green Howardu u Francuskoj. Dobio je službu u siječnju 1915. godine, [6] primio je Vojni križ 1917. godine, a Red odlikovane službe 1918. godine, [7] dostigao je čin kapetana. [8] Tijekom rata Read je osnovao časopis Arts & Letters s Frankom Rutterom, jednim od prvih književnih časopisa koji je objavio djelo T. S. Eliota. [9] Rani rad Prvi čitav svezak poezije bio je Pjesme kaosa, u izdanju 1915. Njegova druga zbirka, objavljena 1919. godine, zvala se Goli ratnici, a oslanjao se na svoja iskustva boreći se u rovovima Prvog svjetskog rata. Njegovo djelo, koje pokazuje utjecaj imagizma i metafizičkih pjesnika, [10] uglavnom je bilo u slobodnim stihovima. Njegove sabrane pjesme [11] pojavile su se 1946. Kao kritičar književnosti, Read se uglavnom bavio engleskim pjesnicima romantičara (na primjer, Istinski glas osjećaja: studije iz engleske romantične poezije, 1953.), ali je također bio bliski promatrač maštovitost. [12] Objavio je roman Zeleno dijete. Dao je svoj doprinos Kriterijumu (1922–39) i bio je dugi niz godina redoviti likovni kritičar Slušatelja. [13] Dok je WB Yeats za Oxfordsku knjigu modernog stiha (1936.) odabrao mnoge pjesnike iz generacije Velikog rata, Read se nedvojbeno istakao među svojim vršnjacima na temelju odlomka od 17 stranica (gotovo polovine cjelokupnog djela) njegova filma The End of rat (Faber i Faber, 1933). Reada je zanimalo i umijeće pisanja. Duboko mu je bilo stalo do stila i strukture i sažeo je svoja stajališta u engleskom proznom stilu (1928.), [14] početnom tekstu i filozofiji dobrog pisanja. Knjiga se smatra jednom od najboljih na temeljima engleskog jezika i kako ti temelji mogu biti i korišteni za pisanje engleskog jezika s otmjenošću i razlučivošću. Likovna kritika Read je bio prvak modernih britanskih umjetnika kao što su Paul Nash, Ben Nicholson, Henry Moore i Barbara Hepworth. Povezao se s Nashovom grupom za suvremenu umjetnost Unit One. Read je bio profesor likovne umjetnosti na Sveučilištu u Edinburghu (1931–33) i urednik trenda The Burlington Magazine (1933–38). Bio je jedan od organizatora Londonske međunarodne nadrealističke izložbe 1936. godine i urednik knjige Nadrealizam objavljene 1936. godine, koja je uključivala doprinose Andréa Bretona, Hugha Sykesa Daviesa, Paula Éluarda i Georgesa Hugneta. Također je bio skrbnik galerije Tate i kustos u muzeju Victoria & Albert (1922–39), kao i suosnivač Instituta za suvremenu umjetnost s Rolandom Penroseom 1947. Bio je jedan od najranijih Engleza pisci da primijete egzistencijalizam, a na njega je snažno utjecao protoegzistencijalistički mislilac Max Stirner. Od 1953. do 1954. Read je bio profesor Nortona na Sveučilištu Harvard. U akademskoj godini 1964–65 i ponovno 1965. bio je suradnik na fakultetu u Centru za napredne studije Sveučilišta Wesleyan. [15] Poezija Na čitavu koncepciju poezije utjecali su njegovi mentori TE Hulme, FS Flint, Marianne Moore, WC Williams, vjerujući da `istinska poezija nikada nije bila govor, već uvijek pjesma`, citiran s ostatkom njegove definicije `Što je pjesma` iz 1926. godine esej o tom imenu (u Završnoj riječi njegovih sabranih pjesama iz 1966). [11] Readova `Faze engleske poezije` bila je evolucijsko istraživanje koje je nastojalo odgovoriti na metafizička, a ne na pragmatična pitanja. [16] Readov konačni vodič za poeziju bio je njegov `Oblik u modernoj poeziji` koji je objavio 1932. [17] AS Collins je 1951. godine književni kritičar rekao za Reada: `U svojoj je poeziji spalio bijeli zanos intelekta, kratku poeziju stroge ljepote zadržavajući većinu svog najranijeg imagističkog stila.` -18. [19] Anarhizam i filozofski pogled Politički se Read smatrao anarhistom, premda u engleskoj kvijetističkoj tradiciji Edwarda Carpentera i Williama Morrisa. Ipak, 1953. godine prihvatio je viteški red za `usluge književnosti` [20], što je uzrokovalo progonu Reada od većine anarhističkog pokreta. [21] Read se aktivno suprotstavljao Francovu režimu u Španjolskoj i često vodio kampanje u ime političkih zatvorenika u Španjolskoj. [22] Teško je podijeliti Readove zapise o politici od onih o umjetnosti i kulturi, jer je on vidio umjetnost, kulturu i politiku kao jedan jedinstven izraz ljudske svijesti. Njegov ukupan rad iznosi preko 1000 objavljenih naslova. Pročitana knjiga Pakao s kulturom posebno se bavi njegovim prezirom prema terminu kultura i proširuje njegov anarhistički pogled na umjetnika kao zanatlija, kao i na glavnu analizu djela Erica Gilla. Routledge ga je ponovno objavio 2002. U svom je filozofskom pogledu Read bio blizak europskim idealističkim tradicijama koje su predstavljali Friedrich Schelling, Johann Gottlieb Fichte i Samuel Taylor Coleridge, vjerujući da je stvarnost kakva je proživljava ljudski um jednako proizvod ljudskog uma koliko i bilo koji vanjski ili objektivna stvarnost. Drugim riječima, um nije kamera koja bilježi stvarnost koju percipira očima; to je i projektor koji izbacuje vlastitu stvarnost. To je značilo da umjetnost nije, kako su mnogi marksisti vjerovali, samo proizvod buržoaskog društva, već psihološki proces koji se istodobno razvio s evolucijom svijesti. Umjetnost je, dakle, bila biološki fenomen, pogled koji je Read često suprotstavljao marksističkim kritičarima poput Anthonyja Blunta 1930-ih. Na to je Read utjecao razvoj njemačke psihologije umjetnosti. Njegova idealistička pozadina također je vodila Reada prema zanimanju za psihoanalizu. Read je postao pionir u engleskom govornom području u korištenju psihoanalize kao alata za umjetničku i književnu kritiku. Izvorno je bio frojdijanac, Read je svoju odanost prenio na analitičku psihologiju Carla Junga, na kraju postajući i izdavač i glavni urednik Jungovih sabranih djela na engleskom. [23] Već 1949. Read se zanimao za spise francuskih egzistencijalista, posebno za Jean-Paula Sartrea. Iako se Read nikad nije opisivao kao egzistencijalist, priznao je da su njegove teorije često nalazile potporu među onima koji jesu. Pročitajte možda je najbliže Engleskoj egzistencijalistički teoretičar europske tradicije. [24] Pogledi na obrazovanje Read je razvio snažno zanimanje za temu obrazovanja, a posebno za umjetničko obrazovanje. Na Readov anarhizam utjecali su William Godwin, Peter Kropotkin i Max Stirner. Read `duboko se zainteresirao za dječje crteže i slike nakon što je pozvan da sakuplja djela za izložbu britanske umjetnosti koja će tijekom Drugog svjetskog rata obilaziti savezničke i neutralne zemlje. Smatralo se prerizičnom za prijevoz preko Atlantika djela etabliranih važnosti za nacionalnu baštinu, predloženo je da se umjesto njih šalju dječji crteži i slike. Čitajući je prilikom izrade svoje kolekcije neočekivano dirnula izražajna snaga i emocionalni sadržaj nekih djela mlađeg umjetnika. Iskustvo je potaknulo njegovu posebnu pozornost njihovoj kulturnoj vrijednosti, i njegovo bavljenje teorijom dječjeg stvaralaštva s ozbiljnošću podudarajući se s njegovom predanošću avangardi. Ovo je djelo iz temelja promijenilo njegovo vlastito životno djelo tijekom njegovih preostalih 25 godina i pružilo je umjetničko obrazovanje utemeljenje bez presedana lucidnosti i Rezultat su ključne knjige i brošure: Obrazovanje kroz umjetnost (Read, 1943.); Th e Obrazovanje slobodnih ljudi (Pročitati, 1944.); Kultura i obrazovanje u svjetskom poretku (Read, 1948); Čitana trava, (1955); i Otkupljenje robota (1966) `. [25] Read `razradio je sociokulturnu dimenziju kreativnog obrazovanja, nudeći pojam većeg međunarodnog razumijevanja i kohezivnosti ukorijenjenog u načelima razvoja potpuno uravnotežene osobnosti kroz umjetničko obrazovanje. Read je u Obrazovanju kroz umjetnost tvrdio da je` za svako dijete rečeno da je potencijalni neurotik sposoban za spas od ove perspektive, ako konvencionalno obrazovanje ne potisne rane, uglavnom urođene, kreativne sposobnosti. Svatko je umjetnik neke vrste čije se posebne sposobnosti, čak i gotovo neznatne, moraju poticati kao doprinos beskrajnom bogatstvu kolektivnog života. Readovo novoizraženo stajalište o bitnom `kontinuitetu` kreativnosti djece i odraslih u svima je predstavljalo sintezu `dva suprotstavljena modela umjetničkog obrazovanja dvadesetog stoljeća koja su prevladavala do ovog trenutka ... Read nije ponudio kurikulum, već teorijsku obranu istinskog i istinitog. Njegove tvrdnje o istinitosti i istini temeljile su se na ogromnom dokazu karakteristika otkrivenih u njegovom proučavanju dječje umjetnosti .... Od 1946. do svoje smrti 1968. bio je predsjednik Društva za obrazovanje u umjetnosti (SEA), preimenovanog u ATG, u kojem svojstvu je imao platformu za obraćanje UNESCO-u .... Na temelju takvog predstavljanja Read je zajedno s drugima uspio uspostaviti Međunarodno društvo za obrazovanje kroz umjetnost (INSEA) kao izvršno tijelo UNESCO-a 1954. `[25 ] Smrt i ostavština Nju bert Pročitao 1966 Nakon njegove smrti 1968., Read je vjerojatno bio zapostavljen zbog sve veće prevlasti u akademskim krugovima teorija umjetnosti, uključujući marksizam, koji je odbacio njegove ideje. Ipak, njegovo je djelo i dalje imalo utjecaja. Kroz Readova pisanja o anarhizmu Murray Bookchin je nadahnut sredinom 1960-ih da istraži veze između anarhizma i ekologije. [26] 1971. godine ponovno je objavljena zbirka njegovih djela o anarhizmu i politici, Anarhija i red, uz uvod Howarda Zinna. [27] Devedesetih godina zanimanje za njega ponovno se oživjelo nakon velike izložbe 1993. u Gradskoj umjetničkoj galeriji Leeds i objavljivanja zbirke njegovih anarhističkih djela, Manifest jednog čovjeka i drugih napisa za Freedom Press, urednik David Goodway . [28] Od tada je više njegovih djela objavljeno i održana je Herbert Read konferencija u Tate Britaniji u lipnju 2004. Biblioteka na Ciparskom koledžu umjetnosti nosi njegovo ime, kao i umjetnička galerija na Sveučilištu za kreativne umjetnosti u Canterburyju. Do 1990-ih Institut suvremene umjetnosti u Londonu održavao je godišnje predavanje Herbert Read, koje je uključivalo poznate govornike poput Salmana Rushdieja. 11. studenog 1985. Read je bio među 16 pjesnika Velikog rata koji su obilježeni na kamenu od škriljevca otkrivenom u pjesničkom kutu Westminsterske opatije. [29] Natpis na kamenu napisao je kolega pjesnik Velikog rata, Wilfred Owen. Ona glasi: `Moja tema je rat i šteta za rat. Poezija je za žaljenje.` [30] Čitanje Reada iz 1937. godine u trajanju od sedam minuta pod nazivom Nadrealistički objekt može se čuti na CD-u s audioknjigom Surrealism Reviewed, objavljenom 2002. [31] Otac je poznatog književnika Piersa Paula Reada, BBC-jevog producenta dokumentarnih filmova Johna Reada, BBC-jevog producenta i izvršnog direktora Toma Reada i povjesničara umjetnosti Ben Reada.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo pohaban sve ostalo dobrom i urednom stanju! Od Sezana do Pikasa - Predgovor - Poreklo moderne umetnosti - Prodor - Kubizam - Futurizam, dada, nadrealizam - Pikaso, Kandinski, Kle - Poreklo i razvoj umetnosti unutrasnje nuznosti Sir Herbert Edward Read, DSO, MC (/ riːd /; 4. prosinca 1893. - 12. lipnja 1968.) bio je engleski povjesničar umjetnosti, pjesnik, književni kritičar i filozof, najpoznatiji po brojnim knjigama o umjetnosti, koje su uključivale utjecajne sveske o ulozi umjetnost u obrazovanju. Read je bio suosnivač Instituta za suvremenu umjetnost. Osim što je bio istaknuti engleski anarhist, bio je i jedan od najranijih engleskih pisaca koji je primijetio egzistencijalizam. Suurednik je s Michaelom Fordhamom iz britanskog izdanja na engleskom jeziku The Collected Works C. G. Junga. Najstarije od četvero djece poljoprivrednika stanara Herberta Edwarda Reada (1868.-1903.) I njegove supruge Eliza (rođene Strickland) Read rođeni su u Muscoates Grangeu, [1] u blizini Nunningtona, oko četiri milje južno od Kirkbymoorsidea u Sjevernoj vožnji Yorkshire. George Woodcock, u knjizi Herbert Read- The Stream and the Source (1972), napisao je: `Sećanja na selo su dugačka ... gotovo šezdeset godina nakon što je Readov otac ... umro i obitelj napustila Muscoates, čuo sam da se kaže Readovi su bili snobovi. Zapošljavali su guvernantu (i) jahali do pasa ... `[2] Nakon očeve smrti, obitelj, koja je prije bila stanar, a nije bila vlasnik, morala je napustiti farmu; Read je poslan u školu za siročad u Halifaxu, zapadni Yorkshire, [3] [4], a njegova majka zaposlila se u praonici rublja u Leedsu, gdje joj se Read kasnije pridružio. [5] Readov studij na Sveučilištu u Leedsu prekinut je izbijanjem Prvog svjetskog rata, tijekom kojeg je služio u Green Howardu u Francuskoj. Dobio je službu u siječnju 1915. godine, [6] primio je Vojni križ 1917. godine, a Red odlikovane službe 1918. godine, [7] dostigao je čin kapetana. [8] Tijekom rata Read je osnovao časopis Arts & Letters s Frankom Rutterom, jednim od prvih književnih časopisa koji je objavio djelo T. S. Eliota. [9] Rani rad Prvi čitav svezak poezije bio je Pjesme kaosa, u izdanju 1915. Njegova druga zbirka, objavljena 1919. godine, zvala se Goli ratnici, a oslanjao se na svoja iskustva boreći se u rovovima Prvog svjetskog rata. Njegovo djelo, koje pokazuje utjecaj imagizma i metafizičkih pjesnika, [10] uglavnom je bilo u slobodnim stihovima. Njegove sabrane pjesme [11] pojavile su se 1946. Kao kritičar književnosti, Read se uglavnom bavio engleskim pjesnicima romantičara (na primjer, Istinski glas osjećaja: studije iz engleske romantične poezije, 1953.), ali je također bio bliski promatrač maštovitost. [12] Objavio je roman Zeleno dijete. Dao je svoj doprinos Kriterijumu (1922–39) i bio je dugi niz godina redoviti likovni kritičar Slušatelja. [13] Dok je WB Yeats za Oxfordsku knjigu modernog stiha (1936.) odabrao mnoge pjesnike iz generacije Velikog rata, Read se nedvojbeno istakao među svojim vršnjacima na temelju odlomka od 17 stranica (gotovo polovine cjelokupnog djela) njegova filma The End of rat (Faber i Faber, 1933). Reada je zanimalo i umijeće pisanja. Duboko mu je bilo stalo do stila i strukture i sažeo je svoja stajališta u engleskom proznom stilu (1928.), [14] početnom tekstu i filozofiji dobrog pisanja. Knjiga se smatra jednom od najboljih na temeljima engleskog jezika i kako ti temelji mogu biti i korišteni za pisanje engleskog jezika s otmjenošću i razlučivošću. Likovna kritika Read je bio prvak modernih britanskih umjetnika kao što su Paul Nash, Ben Nicholson, Henry Moore i Barbara Hepworth. Povezao se s Nashovom grupom za suvremenu umjetnost Unit One. Read je bio profesor likovne umjetnosti na Sveučilištu u Edinburghu (1931–33) i urednik trenda The Burlington Magazine (1933–38). Bio je jedan od organizatora Londonske međunarodne nadrealističke izložbe 1936. godine i urednik knjige Nadrealizam objavljene 1936. godine, koja je uključivala doprinose Andréa Bretona, Hugha Sykesa Daviesa, Paula Éluarda i Georgesa Hugneta. Također je bio skrbnik galerije Tate i kustos u muzeju Victoria & Albert (1922–39), kao i suosnivač Instituta za suvremenu umjetnost s Rolandom Penroseom 1947. Bio je jedan od najranijih Engleza pisci da primijete egzistencijalizam, a na njega je snažno utjecao protoegzistencijalistički mislilac Max Stirner. Od 1953. do 1954. Read je bio profesor Nortona na Sveučilištu Harvard. U akademskoj godini 1964–65 i ponovno 1965. bio je suradnik na fakultetu u Centru za napredne studije Sveučilišta Wesleyan. [15] Poezija Na čitavu koncepciju poezije utjecali su njegovi mentori TE Hulme, FS Flint, Marianne Moore, WC Williams, vjerujući da `istinska poezija nikada nije bila govor, već uvijek pjesma`, citiran s ostatkom njegove definicije `Što je pjesma` iz 1926. godine esej o tom imenu (u Završnoj riječi njegovih sabranih pjesama iz 1966). [11] Readova `Faze engleske poezije` bila je evolucijsko istraživanje koje je nastojalo odgovoriti na metafizička, a ne na pragmatična pitanja. [16] Readov konačni vodič za poeziju bio je njegov `Oblik u modernoj poeziji` koji je objavio 1932. [17] AS Collins je 1951. godine književni kritičar rekao za Reada: `U svojoj je poeziji spalio bijeli zanos intelekta, kratku poeziju stroge ljepote zadržavajući većinu svog najranijeg imagističkog stila.` -18. [19] Anarhizam i filozofski pogled Politički se Read smatrao anarhistom, premda u engleskoj kvijetističkoj tradiciji Edwarda Carpentera i Williama Morrisa. Ipak, 1953. godine prihvatio je viteški red za `usluge književnosti` [20], što je uzrokovalo progonu Reada od većine anarhističkog pokreta. [21] Read se aktivno suprotstavljao Francovu režimu u Španjolskoj i često vodio kampanje u ime političkih zatvorenika u Španjolskoj. [22] Teško je podijeliti Readove zapise o politici od onih o umjetnosti i kulturi, jer je on vidio umjetnost, kulturu i politiku kao jedan jedinstven izraz ljudske svijesti. Njegov ukupan rad iznosi preko 1000 objavljenih naslova. Pročitana knjiga Pakao s kulturom posebno se bavi njegovim prezirom prema terminu kultura i proširuje njegov anarhistički pogled na umjetnika kao zanatlija, kao i na glavnu analizu djela Erica Gilla. Routledge ga je ponovno objavio 2002. U svom je filozofskom pogledu Read bio blizak europskim idealističkim tradicijama koje su predstavljali Friedrich Schelling, Johann Gottlieb Fichte i Samuel Taylor Coleridge, vjerujući da je stvarnost kakva je proživljava ljudski um jednako proizvod ljudskog uma koliko i bilo koji vanjski ili objektivna stvarnost. Drugim riječima, um nije kamera koja bilježi stvarnost koju percipira očima; to je i projektor koji izbacuje vlastitu stvarnost. To je značilo da umjetnost nije, kako su mnogi marksisti vjerovali, samo proizvod buržoaskog društva, već psihološki proces koji se istodobno razvio s evolucijom svijesti. Umjetnost je, dakle, bila biološki fenomen, pogled koji je Read često suprotstavljao marksističkim kritičarima poput Anthonyja Blunta 1930-ih. Na to je Read utjecao razvoj njemačke psihologije umjetnosti. Njegova idealistička pozadina također je vodila Reada prema zanimanju za psihoanalizu. Read je postao pionir u engleskom govornom području u korištenju psihoanalize kao alata za umjetničku i književnu kritiku. Izvorno je bio frojdijanac, Read je svoju odanost prenio na analitičku psihologiju Carla Junga, na kraju postajući i izdavač i glavni urednik Jungovih sabranih djela na engleskom. [23] Već 1949. Read se zanimao za spise francuskih egzistencijalista, posebno za Jean-Paula Sartrea. Iako se Read nikad nije opisivao kao egzistencijalist, priznao je da su njegove teorije često nalazile potporu među onima koji jesu. Pročitajte možda je najbliže Engleskoj egzistencijalistički teoretičar europske tradicije. [24] Pogledi na obrazovanje Read je razvio snažno zanimanje za temu obrazovanja, a posebno za umjetničko obrazovanje. Na Readov anarhizam utjecali su William Godwin, Peter Kropotkin i Max Stirner. Read `duboko se zainteresirao za dječje crteže i slike nakon što je pozvan da sakuplja djela za izložbu britanske umjetnosti koja će tijekom Drugog svjetskog rata obilaziti savezničke i neutralne zemlje. Smatralo se prerizičnom za prijevoz preko Atlantika djela etabliranih važnosti za nacionalnu baštinu, predloženo je da se umjesto njih šalju dječji crteži i slike. Čitajući je prilikom izrade svoje kolekcije neočekivano dirnula izražajna snaga i emocionalni sadržaj nekih djela mlađeg umjetnika. Iskustvo je potaknulo njegovu posebnu pozornost njihovoj kulturnoj vrijednosti, i njegovo bavljenje teorijom dječjeg stvaralaštva s ozbiljnošću podudarajući se s njegovom predanošću avangardi. Ovo je djelo iz temelja promijenilo njegovo vlastito životno djelo tijekom njegovih preostalih 25 godina i pružilo je umjetničko obrazovanje utemeljenje bez presedana lucidnosti i Rezultat su ključne knjige i brošure: Obrazovanje kroz umjetnost (Read, 1943.); Th e Obrazovanje slobodnih ljudi (Pročitati, 1944.); Kultura i obrazovanje u svjetskom poretku (Read, 1948); Čitana trava, (1955); i Otkupljenje robota (1966) `. [25] Read `razradio je sociokulturnu dimenziju kreativnog obrazovanja, nudeći pojam većeg međunarodnog razumijevanja i kohezivnosti ukorijenjenog u načelima razvoja potpuno uravnotežene osobnosti kroz umjetničko obrazovanje. Read je u Obrazovanju kroz umjetnost tvrdio da je` za svako dijete rečeno da je potencijalni neurotik sposoban za spas od ove perspektive, ako konvencionalno obrazovanje ne potisne rane, uglavnom urođene, kreativne sposobnosti. Svatko je umjetnik neke vrste čije se posebne sposobnosti, čak i gotovo neznatne, moraju poticati kao doprinos beskrajnom bogatstvu kolektivnog života. Readovo novoizraženo stajalište o bitnom `kontinuitetu` kreativnosti djece i odraslih u svima je predstavljalo sintezu `dva suprotstavljena modela umjetničkog obrazovanja dvadesetog stoljeća koja su prevladavala do ovog trenutka ... Read nije ponudio kurikulum, već teorijsku obranu istinskog i istinitog. Njegove tvrdnje o istinitosti i istini temeljile su se na ogromnom dokazu karakteristika otkrivenih u njegovom proučavanju dječje umjetnosti .... Od 1946. do svoje smrti 1968. bio je predsjednik Društva za obrazovanje u umjetnosti (SEA), preimenovanog u ATG, u kojem svojstvu je imao platformu za obraćanje UNESCO-u .... Na temelju takvog predstavljanja Read je zajedno s drugima uspio uspostaviti Međunarodno društvo za obrazovanje kroz umjetnost (INSEA) kao izvršno tijelo UNESCO-a 1954. `[25 ] Smrt i ostavština Nju bert Pročitao 1966 Nakon njegove smrti 1968., Read je vjerojatno bio zapostavljen zbog sve veće prevlasti u akademskim krugovima teorija umjetnosti, uključujući marksizam, koji je odbacio njegove ideje. Ipak, njegovo je djelo i dalje imalo utjecaja. Kroz Readova pisanja o anarhizmu Murray Bookchin je nadahnut sredinom 1960-ih da istraži veze između anarhizma i ekologije. [26] 1971. godine ponovno je objavljena zbirka njegovih djela o anarhizmu i politici, Anarhija i red, uz uvod Howarda Zinna. [27] Devedesetih godina zanimanje za njega ponovno se oživjelo nakon velike izložbe 1993. u Gradskoj umjetničkoj galeriji Leeds i objavljivanja zbirke njegovih anarhističkih djela, Manifest jednog čovjeka i drugih napisa za Freedom Press, urednik David Goodway . [28] Od tada je više njegovih djela objavljeno i održana je Herbert Read konferencija u Tate Britaniji u lipnju 2004. Biblioteka na Ciparskom koledžu umjetnosti nosi njegovo ime, kao i umjetnička galerija na Sveučilištu za kreativne umjetnosti u Canterburyju. Do 1990-ih Institut suvremene umjetnosti u Londonu održavao je godišnje predavanje Herbert Read, koje je uključivalo poznate govornike poput Salmana Rushdieja. 11. studenog 1985. Read je bio među 16 pjesnika Velikog rata koji su obilježeni na kamenu od škriljevca otkrivenom u pjesničkom kutu Westminsterske opatije. [29] Natpis na kamenu napisao je kolega pjesnik Velikog rata, Wilfred Owen. Ona glasi: `Moja tema je rat i šteta za rat. Poezija je za žaljenje.` [30] Čitanje Reada iz 1937. godine u trajanju od sedam minuta pod nazivom Nadrealistički objekt može se čuti na CD-u s audioknjigom Surrealism Reviewed, objavljenom 2002. [31] Otac je poznatog književnika Piersa Paula Reada, BBC-jevog producenta dokumentarnih filmova Johna Reada, BBC-jevog producenta i izvršnog direktora Toma Reada i povjesničara umjetnosti Ben Reada.

Odlično očuvana FOTOGRAFIJA SAZETA ISTORIJA - HELMUT I ALISON GERNSHEIM Jugoslavija, 1973 316 str. Tvrdi povez. Zastitni omot, zacepljen kao na slici, inače odlično očuvana Veliki broj ilustracija Retko u ponudi Istorija fotografije Fotografija je medij dobijen delovanjem svetlosti na površinu koja je osetljiva na svetlost. Fotografija može postojati u fizičkom obliku (na papiru, staklu, limu, ...) ili u elektronskom obliku (na zaslonu ekrana, projektovanjem na određenu podlogu, ...).[1] Istim nazivom se označavaju tehnička delatnost i umetnička disciplina. Sočivo fotoaparata Najstarija poznata fotografija prirode, nastala na limu prevučenom slojem asfaltne smole Nisefora Nijepsa iz 1826.[2] Poreklo naziva Uredi Naziv fotografija (skovan od grčkih reči fotos i grafein) uistinu je prvi upotrebio Francuz Herkil Florans 1833. prilikom opisivanja svog otkrića slikanja pomoću svetlosti,[3] ali njegov izum nije bio tada obelodanjen (nego tek vek i po kasnije – 1977. godine!) pa javnost u to vreme nije saznala za taj naziv. Ponegde se može pročitati da nemačka istoriografija pripisuje prvu upotrebu naziva fotografija nemačkom astronomu Johanu Medleru (25. februar 1839. godine),[4] ali ostala svetska istoriografija to argumentovano osporava. Naime, zvanično je prvi uneo u javnost naziv fotografija (tj. crtanje pomoću svetlosti) engleski astronom i fizičar Džon Heršel, 4. februara 1839. godine, tri nedelje pre Medlera. U srpskom jeziku se ređe koristi i reč svetlopis. Fotoaparati Uredi Stari studijski fotoaparat (za portrete) Fotograf upotrebljava stativ za veću stabilnost tokom duge ekspozicije. Pejzažni objektiv Mon Jamin Darlot Kamera opskura (lat. Camera obscura[5] — „mračna komora“ ili „zamračena prostorija“) je kutija (svetlonepropusna opna bilo kakvog oblika) čije unutrašnji zidovi ne dopuštaju odraz svetlosnih zraka (moraju biti obojene crnom mat bojom ili još bolje, prekrivene crnim filcom). Na zidu kutije izbušena je rup(ic)a. Kroz taj sitan otvor („mlaznicu svetla“) svetlosni zraci spolja, ulaze u mračnu komoru i projektuju sliku motiva pred kamerom na zadnji zid komore. Ako se u mračnu komoru stavi fotoosetljiva ploča, tj. list materijala koji je osetljiv na svetlo, a koji može biti hemijski (npr. „fotografski film“ ili „foto papir“) ili digitalni („senzor“), može se napraviti snimak motiva. kontinuirana dubinska oštrina (svi detalji motiva su jednako „oštri“ bez obzira na udaljenost motiva od kamere ili projekcionog zaslona od rupe-objektiva) koja omogućava snimanjenje samo na ravni projekcioni zaslon nego i na projekcione zaslone valjkaste, sferne ili bilo kojeg oblika. Projekciju kontinuirane oštrine na cilindričnu ploču daje samo rupa-objektiv. kompresija vremena (pokretni detalji motiva ostaju ili potpuno nesnimljeni ili pak zabeleženi tek kao nakupina svetlosnih titraja, zbog dužine trajanja ekspozicije jer kroz rup(ic)u-objektiv prolazi veoma malo svetlosti, a nepokretni detalji ostaju jasno zabilježeni) širok raspon kadra („uglova snimanja“ koji zavise od formata na koji se snima i udaljenosti rup(ic)e-objektiva od formata na koji se snima mogu biti veoma široki. Praktička ograničenja veličine kamere i snimka koju snima određeni su veličinama nabavljivih materijala) egzaktna perspektivna projekcija (kada se motiv snima na potpuno ravnu fotoosetljivu površinu svi pravci iz prostora projektuju se na ravninu kao pravci) potpuna propusnost svetlosti svih talasnih dužina (rupa-objektiv mračne komore propušta i one talasne dužine svetlosti koje ne prolaze kroz staklo, npr. ultraljubičasti deo spektra) Ova fotografija Saturnovih prstenova je primer primene UV fotografije u astronomiji. Primer kreativne fotografije Mračna komora osnova je za sve današnje kamere (foto aparate, bioskop, video, ili digitalne kamere) štaviše, ona postoji u svim savremenim kamerama, a predstavlja prostor između objektiva (otvora sa sistemom sočiva, kojim je zamenjena rupica) i fotoosetljive ploče na koju se snima. Zidovi tog prostora savremenih kamera ne smeju odražavati svetlosne zrake. Skup sočiva (objektiv) fokusira (izoštrava) projekciju motiva na ploču snimanja, kao uvećavanu ili smanjenu sliku motiva pred objektivom. Osim ovog, postoje i drugi načini kako se mogu dobiti fotografske slike, kao fotogrami ili rejografije (prema fotografu Menu Reju, koji se često služio tom metodom ) ili fotokopije (kserografije). Rejografija se radi tako da se u tamnoj komori (zamračenoj sobi) direktno na fotoosetljivi sloj kao motiv stave neki predmeti, a zatim osvetle pa sliku (rejogram) stvaraju senke motiva kao i odrazi svetla s motiva. Neki autori rejograme nazivaju fotogramima ili ksemogramima (Ž. Jerman) mada bi fotohemogram bio naispravniji naziv, jer svojom širinom obuhvata stvaranje svake analogne fotografske slike. Za fotokopije (kserografije) ili kontaktne kopije snimaka (negativa) u anglosaksonskom govornom području ustaljen je naziv fotogram. Fotografija refleksije vode, Kanarska ostrva Fotografija kornjače na Havajima. Polarna svetlost Većina fotografskih aparata ima mogućnost podešavanja sledećih vrednosti: fokus (kojim se izoštrava projekcija motiva što je na nekoj udaljenosti od objektiva), blenda (otvorenost objektiva, što je veći otvor blende na fotoosetljivi sloj pada više svetla) ekspozicija (trajanje propuštanja svetla kroz objektiv, što je duža ekspozicija na film pada više svetla). Osim toga, fotograf može odabrati: objektive raznih žarišnih dužina (zavisno od toga kakvo uvećanje motiva se želi dobiti na snimku) i filmove različite osetljivosti (kojom je određena količina svetla potrebnog da bi neki motiv bio snimljen dovoljno osvetljeno). Parne lokomotive u spremištu. Jeftini aparati nemaju mogućnost menjanja (nekih ili svih) navedenih vrednosti, a oni obični automatski (tzv. „idiot-kamere“) ugrađenim mikroprocesorom sami procenjuju najbolju kombinaciju traženih vrednosti za uspešan snimak. Motiv je dobro „fokusiran“ ako se na snimku vidi jasno (tj. „oštro“ sa što više detalja). Ako je motiv dalji ili bliži od podešene udaljenosti snimanja on postaje mutniji („neoštar“) i razgovetno je vidljivo sve manje njegovih detalja. Radi se o dubinskoj oštrini snimka. Ako je „fokusiran“ motiv u prednjem planu, tada će pozadina motiva motiva biti neoštra (i obrnuto, „fokusiranom“ pozadinom dobićemo neoštru snimku motiva u prednjem planu). Ako se želi dobiti oštar snimak motiva u prednjem i stražnjem planu tada treba smanjiti otvor blende, no tada treba produžiti i trajanje ekspozicije proporcionalno smanjenju otvora blende. Ove vrednosti su međusobno zavisne, a kod boljih fotoaparata automatski se usklađuju. Treba međutim napomenuti da će dinamički (pokretni) motivi produženjem trajanja ekspozicije biti snimljeni u pomaku („razmazano“). Oblasti stvaranja u fotografiji Uredi Umetnička fotografija (umetnički izraz kroz fotografiju) Novinska fotografija (fotožurnalizam) Reklamna fotografija (uglavnom studijska fotografija za reklamiranje određenih proizvoda) Naučna fotografija (medicinska fotografija, astronomska, naučne analize, forenzika, ...) Svadbena fotografija (snimanje mladenaca u posebnimim enterijerima i pozama) Amaterska fotografija (hobi i porodična fotografija) Predistorija otkrića Pioniri fotografije Usavršavanje podloge i emulzije Uredi Uređaj za izradu fotografija - sa negativa filma Krajem četvrte decenije došlo je do unošenja stakla kao podloge za fotografski negativ (otkriće Nieps de Sen Viktora iz 1847), a 1851. Frederik Skot Arčer upotrebio je kolodijumsku emulziju kao nosioca fotoosetljivog sloja. Zahvaljujući kolodijumskoj, tzv. mokroj ploči fotografija je postala pristupačnija, pa je započeo njen prodor u sve grane života. Godine 1871. Englez Ričard Lič Medoks objavio je mogućnost proizvodnje tzv. suve ploče na bazi želatinske emulzije. Tim otkrićem, a naročito uvođenjem celuloidnog filma kao nosača emulzije (Džordž Istmen, 1888.) započinje razdoblje industrijske proizvodnje fotografskog materijala. Početni razvoj fotografije u boji Uredi Sva prethodno pomenuta otkrića odvijaju se na području crno-bele fotografije. Prve eksperimente sa bojom izveo je francuski muzičar Luj Dik Doron oko 1868-69. Mada je dobio neke primerke fotografija u boji (a sačuvana je „Pogled na Angulem”, 1877) postupak je bio zametan, složen za izvođenje i nije imao većeg odjeka u javnosti. Za prodor fotografije u boji zaslužna su braća Ogist i Luj Limijer, 1904. Oni su izumeli postupak sa obojenim zrncima krompirovog skroba (Autohrom) i to je prvi praktično primenljiv postupak za fotografiju u boji, uveden u fotografsku praksu 1907. godine. Međutim, do šire primene boje u fotografiji dolazi posle 1930. sa usavršavanjem filma u boji, najpre od nemačkog proizvođača Agfa, zatim i od američkog Kodaka. Naredno veliko otkriće na tom polju je trenutna polaroid-fotografija (izum Edvina Landa, 1947.) kojom se neposredno posle snimanja dobija gotov pozitiv. Sažeti pogled na tehnički razvoj fotografije u prvoj polovini 20. veka Uredi 1906. Wratten and Wainwrught Ltd – komercijalna proizvodnja panhromatskih ploča. 1907. Braća Limijer – iznete na tržište autohrom-ploče za fotografiju u boji. 1910. E. Goldberg – senzitometrijski klin. Način ispitivanja foto-materijala s obzirom na osetljivost emulzije. 1911. Arnold Gente, američki fotograf, prvi fotografisao sunčev zalazak i dugu na autohrom-pločama. 1912. Fridrih Dekel – konstruisao zatvarač tipa Compur. 1919. H. F. Farmer razvio trobojni karbo-proces. 1920. H. Lipo-Kramer – desenzibilizovanje foto-osetljivog sloja. 1923. Prvo prenošenje fotografije žičanim putem (telefoto). 1924. Uvođenje maloformatne kamere Ermanox za snimanje pri raspoloživoj svetlosti. 1924. Leopold Godovski i Leopold Man patentovali dvoslojni film u boji. 1925. Oskar Barnak – izneta na tržište kamera Leica za film od 35 mm, proizvodnje Ernest Leitz Veclar, Nemačka. 1925. Patentovana magnezijumska fleš-rasveta. 1928. Francke & Heidecke – konstrukcija dvooke refleksne kamere Rolleiflex. Naredne godine kamera izneta na tržište. 1928. Eastman Kodak Company – proizveden film u boji za kinematografske kamere od 16 mm. 1929. J. Ostermajer – vakuumska bleskalica (vacublitz). 1932. Uvedena fotoelektrična ćelija za merenje svetlosti. 1933. Osnovan fotosajam u Berlinu pod nazivom Die Kamera. 1935. M. Laporte – elektronska bleskalica. 1935. L. Man i L. Godovski – troslojni film u boji za dobijanje dijapozitiva, Kodachrome. 1936. Komponente za boju u emulziji za film u boji, Agfacolor proces. 1936. J. Strong – unošenje antirefleksnog sloja na površinama stakala objektiva. 1939. Agfacolor, pozitiv proces. 1939. Uveden sistem stroboskopske fleš-rasvete. 1939. Harold E. Edgerton – elektronska fleš lampa (bleskalica). 1942. J. D. Kendal – uvedena razvijačka supstanca fenidon. 1944. Uveden Kodacolor negativ film. 1947. E. H. Land – iznet na tržište proces Polaroid. 1948. Prva Nikon-kamera formata 35 mm predstavljena u Japanu. 1948. Ansel Adams – predstavio svoj zonski sistem za tonalnu kontrolu putem preciznog određivanja ekspozicije u skladu sa tehnikom razvijanja filma. 1949. Opšta upotreba acetatne sigurnosne filmske trake za podlogu kino-filma. 1950. Održan prvi foto-kino sajam (Fotokina) u Kelnu. Fotografija krajem 20. veka Uredi Fotografija je prešla usko profesionalne granice a industrija je proizvodila sve jednostavnije forme kamera, dostupnih svima. Krajem dvadesetog veka doživela je još jednu revoluciju uvođenjem digitalne fotografije. Pokrenula se čitava legija fotografa, ne samo profesionalnih nego i amatera, pred čijim objektivima sve ima vrednost: i oblačak povrh Ajfelove kule, i kamena pećina u Kapadokiji, i mavarski spomenik u Andaluziji, i kapljice rose na listu – bilo gde u svetu. Fotografija – čudesni, iako u biti dokumentarni fenomen, ušla je i u porodicu umetnosti kao artefakt sui generis, da bi, u okviru neoavangardnih stremljenja i razuđenih autorskih interesovanja, postala instrument različitih tipova i modela umetničke prakse. Slika u srebru, naizgled jednostavna, mukotrpno je rađana, i isto tako stasavala. Doprinela je nauci, otkrila nevidljivo, približila daleke narode i omogućila pogled na skrivene kutke čovečanstva. Taj neprekidni hod u svet ikonosfere više ništa nije moglo zaustaviti. (G. Mal.) Pejzažna 360-stepeni panoramska slika visoravni Čajnantor u pustinji Atakama, Čile.[12] Fotografske tehnike Uredi Klasična fotografija Alfreda Stiglica, The Steerage prikazuje jedinstvenu estetiku crno-belih fotografija. U svojoj skoro dvestogodišnjoj istoriji ova je grana umetnosti zainteresovala mnoge kreativne pojedince i dala im dar zaustavljanja vremena, radi kasnijeg prisećanja na značajna mesta, ljude i događaje. Zahvaljujući čovekovoj večnoj potrebi za napredovanjem, s vremenom su se fotografi prestali zadovoljavati jednostavnim, shematskim portretima i dokumentarističkim pristupom fotografiranju. Tako su, verojatno inspirirani slikarstvom, započeli novu vrstu umetnosti – umetničku fotografiju. Patrik Subotkievic: Akt, 2016. Za različite izražaje potrebne su različite tehnike fotografiranja. Služeći se mogućnostima fotoaparata i vlastitom veštinom, fotograf može naoko jednostavan i beživotan kadar pretvoriti u umetničko delo uporedivo sa tvorevinama velikih majstora slikarstva ili kiparstva. Neke od tehnika koje fotografija deli sa slikarstvom su: Pravilo zlatne sredine je pravilo kadriranja koje se uprkos svom nazivu zasniva na geometrijskom rasporedu elemenata koji se ne bazira u središtu kadra. Naime, na dijagonalu kadra povlači se visinu te time dobijaju tri područja u koja valja smestiti zanimljive objekte, radi postizanja sklada. Pravilo trećine je pravilo kadriranja po kojem se pomoću dve horizontalne i dve vertikalne linije deli kadar na vodoravne i vertikalne trećine. Tehniku su davno otkrili slikari, a primenjuje se za naglašavanje određenih objekata na slici i/ili uravnoteživanje kompozicije. Uokvirivanje je metoda kojom se fotografirani objekat nastoji omeđiti homogenim sadržajem, što različitijim od samog objekta, kako bi se objekat u potpunosti izdvojio od ostatka fotografije. Stvaranje geometrijskih likova je metoda kojom se fotografija kadrira na način da elementi čine prepoznatljive geometrijske likove, od kojih su najčešći trougao i krug, jer najviše odskaču od samog oblika fotografije. Kod fotografiranja portreta najčešće se primjenjuju tehnike: high-key (tehnika visokih tonova) podrazumeva prevladavanje svetlih tonova pri kojoj se detalji često izdvajaju jakim kontrastom. low-key (tehnika niskih tonova) podrazumeva prevladavanje tamnih tonova close-up (tehnika krupnog plana) postiže vrlo dramatične rezultate naglašavajući najzanimljivije delove tela (uglavnom lica) koji nose određenu poruku (ili samo dobro izgledaju) Primer siluete Silueta nastaje kada je svetlost usmerena od pozadine objekta prema objektivu aparata. Time se gube svi detalji modela i sva pažnja se usmerava na oblik Spoljnog obrisa. U fotografiranju pokreta najčešće se koriste tehnike: panning je metoda fotografiranja objekta u pokretu pri kojoj se fotoaparat kreće usporedno s objektom, te tako stvara jak utisak kretanja beležeći objekt oštrim, a okolinu zamućenom u pravcu njegovog kretanja. 1st curtain (prednja svetlosna zavesa) je efekt dobijen aktiviranjem blica na početku duge ekspozicije kod kojega objekt na početku ekspozicije biva zabeležen oštro, a do kraja ekspozicije biva zamućen u pravcu kretanja. 2nd curtain (stražnja svetlosna zavesa) je efekt dobijen aktiviranjem blica na kraju duge ekspozicije kod kojega objekt tokom ekspozicije biva zamućen u pravcu kretanja, a na kraju ekspozicije biva zabeležen oštro. Kod fotografiranja krajolika najčešće se obraća pažnja na zlatnu svetlost, odnosno vatreni sunčev sjaj u ranim jutarnjim i kasnim večernjim minutama. Tada su sene objekata duge i tamne, a osvetljeni su delovi okupani toplim tonovima i ti činioci stvaraju oku vrlo ugodan ambijent. Panorama je fotografija koja prikazuje područje veće od onog što stane na fotografiju snimljenu objektivom srednje fokusne dužine. Stoga se za panoramsku fotografiju upotreblavaju super-široki objektivi ili se nekoliko fotografija spaja u jednu kojoj je širina višestruko veća nego visina. Makro fotografija je metoda fotografiranja uz pomoć posebnih objektiva s malom fokusnom dužinom i/ili dodatnih sočiva - predsočiva za povećavanje objekta fotografiranja. Takav način snimanja rezultira višestrukim uvećavanjem snimljenog objekta uz pregršt detalja od kojih se neki ne vide golim okom.

Slobodan Markovic - Libero Markoni (1928 - 1990) Svilene bube - posta (Autoportret na slici na zidu), 1961 mastilo na hartiji 27,5 x 20,3 cm potpisano sredina dole Prodavac garantuje autenticnost i originalnost dela odnosno dobijanje fotosertifikata Nikole Kusovca. Ovaj rad je takodje reprodukovan na sajtu b92 uz prigodan tekst o umetniku. Ovaj rad se može otplatiti u ratama. Слободан Марковић, познатији као Либеро Маркони, новинар, песник и сликар, аутор више од шездесет књига, рођен је у Скопљу 26. октобра 1928. Син је Димитрија П. Марковића, официра Војске Краљевине Југославије, на дужности у Скопљу, и мајке Јелене, рођене Протић. Затим је 1929. живео у Љубљани до престанка очеве војне службе. Димитрије П. Марковић (1901-1938) постао је новинар београдског листа „Правда” и први је писац уџбеника из новинарства „Вештина бити новинар” (1938). Писао је песме, приповетке и романе и објавио књигу приповедака „Каплар Тима” (1938). Очевим стопама кренуо је и Слободан Марковић. Да је поживео данас би прославио свој осамдесети рођендан. Рано детињство и дечаштво, после развода родитеља, провео је у Пећи (1930-1941), код баке Милице Протић, у кући угледне породице Ристе Протића, конзула Краљевине Србије у Цариграду. Растао је између два манастира, Пећке патријаршије и Високих Дечана. У Пећи је завршио основну школу и први разред гимназије, а по уласку албанских фашиста и италијанске окупационе војске 1941. депортован је у логор у Каваји. Побегао је из транспорта и у Пећи се скривао до пребацивања код мајке у Београд. У Београду је похађао Четврту мушку гимназију из које је одведен у логор у Смедеревској Паланци (1943/44). Са свега петнаест година робовао је са српском и београдском омладином која се борила против немачког окупатора. Од 1945. школовање је наставио у Трећој мушкој гимназији. Матурирао је у Другој београдској гимназији 1948. Студирао је на групи за југословенску књижевност Филозофског факултета у Београду. Прве литерарне радове пише још као школарац, а у новинарство је ступио као матурант. Објавио је више од шездесет књига у којима су заступљене све књижевне форме: поезија (32), препеви (12), проза (9), путописи (3), репортаже (2), драме (4), филмски сценарио (1), ТВ сценарио (2), антологије (2), есеји, предговори, поговори. Прву збирку песама „После снегова”, објавио је 1949, а последњу „Јужни булевар” 1990. Превођен је на многе стране језике. После смрти објављене су три његове књиге: „Изабрана поезија”, у избору Борислава Радовића, у издању Српске књижевне задруге (1996), књига репортажа „Запиши то, Либеро”, у издању листа „Борба”, где је провео новинарски век (1998), у избору Ксеније Шукуљевић-Марковић и „Моји булевари”, у избору Милисава Крсмановића, у издању Завода за уџбенике из Београда (2001). Био је светски путник. С поносом је говорио да је „опловио четрнаест мора”. Ходочастио је по читавом југословенском простору, највише по Метохији и њеним манастирима. Највећи део живота проживео је на Чубури, делу Београда који је овековечио у својим песмама, репортажама, сликама и цртежима. Умро је 30. јануара 1990. године. Почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, у гробници са Милошем Црњанским. Слободан Марковић и Милош Црњански рођени су истог дана – 26. октобра. Као млад новинар, уредник у недељнику „Наш весник”, Слободан Марковић је објавио, 1954. године, поему Милоша Црњанског „Стражилово”, у то време народног непријатеља број један. Када је Црњански дошао у Београд, живели су у истом крају и повремено се дружили. Сада почивају у истој гробници. Заоставштина Слободана Марковића проглашена је за „покретно културно добро”. Према записнику Музеја града Београда она садржи: 472 цртежа (заједно са сликама), 59 предмета домаћинства и личних ствари, 103 фасцикле рукописа, 33 фасцикле и кутије архивске грађе, 2754 књиге из личне библиотеке. Заоставштина је смештена у просторијама општине Врачар и Архиву Србије. Иако је више пута покретана иницијатива да се на Чубури подигне Спомен-музеј Слободана Марковића, у коме би се налазила његова вредна и занимљива уметничка заоставштина, још ништа није учињено. Додуше, на Чубури, једна „Просветина” књижара, један сквер, између улица Макензијеве, Соколске и Мачванске, и једна библиотека – носе име великог песника. На кући у Улици патријарха Варнаве 10 (некадашња Филипа Кљајића), постављена је спомен-плоча на којој пише: „У овој кући живео је и радио од 1980. до 1990. српски песник Слободан Марковић (1928-1990)”. И то је све. Рођени песник, Слободан Марковић, записао је Борислав Радовић, учио је од оних који су му били блиски по схватању поезије, али и по њеној неодвојивости и зависности од живота. На широкој лествици од Вијона, Е. А. Поа, Бодлера и Љермонтова до Блока, Мајаковског и Јесењина, па онда од Диса, Ујевића и Црњанског до Драинца и раног Давича, он је тражио и налазио духовне сроднике својој младости, изоштравао осетљивост, изграђивао поступак, усавршавао израз. Слободан Марковић је био један од последњих, правих београдских боема. О алкохолу каже: „Ја га познајем. Упознао сам га кад су на гранама Београда, који су бомбардовали савезници, 1944, с пролећа, висила деца, а по крововима Крунске улице лежале раскомадане болничарке, мајке, лекари, техничко особље. Тад је он давио мој страх и моју огромну језу. Био ми је пријатељ. Дружећи се с њим, газио сам по леђима лешева, а кад би ме у свитање остављао, бојао сам се сакривен у мраку и пепелу рушевина... Алкохол је свуда. Одавде до Аљаске. Он је опасност број један! Он је болест коју не може да излечи санаторијум, већ сви ми, људи свих боја, људи света”. Његова животна сапутница Ксенија Шукуљевић-Марковић нам каже да се Слободан Марковић увек представљао као новинар, никада као песник и сликар. Дража му је била награда „Светозар Марковић” за новинарство од неких важних књижевних награда. Поетска жица, забележио је Љубиша Манојловић, новинара је уздигла до барда малих ствари, а новинар је поети дао око да види читав рељеф и да то забележи, опише, нацрта, наслика. Марковићева Метохија, говорио је Славко Вукосављевић, то је Метохија његовог детињства. Марковићева Чубура, то је Чубура његовог дечаштва које већ гледа, мисли, памти, жели, то је Чубура вила и уџерица, промукле песме и кафана. Метохија се више одражава у Слободановој поезији, веселој и тужној, мелодичној, а Чубура више у његовом животу, темпераментном, немирном, боемском... Да ли су се Чубура и Београд одужили свом песнику?

Kao na slikama Retko u ponudi Milena Pavlović-Barili (Požarevac, 5. novembar 1909 — Njujork, 6. mart 1945) bila je srpska slikarka.[1] Neki izvori je opisuju kao jednu od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva svetska rata.[2] Od 1932. godine živi i radi u Parizu, a od 1939. u SAD, gde i umire u 36. godini života. Redovno je učestvovala na izložbama paviljona Cvijeta Zuzorić i umetničke grupe Lada[3] ali je i pored toga, usled dugog boravka i smrti u inostranstvu, bila u Srbiji gotovo zaboravljena. Svoja dela uspešno je izlagala i na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom Evrope, a kasnije i u Americi, gde sarađuje u modnom časopisu Vog. Njeno delo je domaćoj javnosti otkriveno tek 50-ih godina 20. veka, zahvaljujući slikaru, likovnom kritičaru, teoretičaru i istoričaru umetnosti Miodragu Protiću, koji je njeno delo otkrio srpskoj (i jugoslovenskoj) javnosti 50-ih godina 20. veka.[4] Sa Radojicom Živanovićem Noem Milena Pavlović-Barili je jedini afirmisani predstavnik nadrealizma u srpskom slikarstvu.[5] Poreklo[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Danica Pavlović-Barili i Bruno Barili Milenina čukunbaba Sava Karađorđević, Karađorđeva najstarija ćerka . Milena kao mala sedi u krilu bake Bose, otac Bruno, majka Danica i deda Stojan Milena Pavlović-Barili rođena je 1909. godine u Požarevcu, u rodnoj kući svoje majke, Danice Pavlović-Barili. Danica je (po ženskoj liniji) bila praunuka Save Karađorđević, udate Ristić, najstarije Karađorđeve ćerke.[6] Studirala je muziku, klavir i pevanje na konzervatorijumu u Minhenu gde je, u novembru 1905. godine, upoznala Mileninog oca Bruna Barilija.[7] Milenin otac Bruno Barili bio je poznati italijanski kompozitor, muzički kritičar, pesnik i putopisac.[8] U Srbiji je uglavnom poznat kao otac Milene Pavlović-Barili, ali i kao ratni dopisnik iz Srbije tokom Prvog balkanskog i Prvog svetskog rata[9] i pisac memoarskog proznog dela Srpski ratovi.[10] Čuvena parmanska porodica Barili[11] dala je veliki broj umetnika - slikara, pesnika, muzičara[12] i glumaca.[13] Milenin deda Čekrope Barili takođe je bio slikar.[a][15] Milenin deda po majci, Stojan Stojančić Pavlović, bio je predsednik požarevačke opštine, narodni poslanik Napredne stranke, trgovac duvanom i rentijer.[12] Milenina baka Bosiljka godinama je bila predsednica Kola srpskih sestara u Požarevcu.[16] Drugi Milenin deda sa majčine strane bio je Živko Pavlović, poznatiji kao Moler iz Požarevca, koji je krajem 19. veka oslikao unutrašnjost crkve Svetog Arhangela Mihaila u Ramu pored Velikog Gradišta.[17] Detinjstvo[uredi | uredi izvor] Milena sa majkom Danicom, 1911. Već samo srpsko-italijansko poreklo bilo je razlog da najranije detinjstvo Milena provede na relaciji Srbija – Italija,[8] a na to je najviše uticala činjenica da su njeni roditelji živeli razdvojeno, verovatno zbog neslaganja karaktera, da bi se 1923. godine i pravno razveli, mada nikada nisu prekinuli kontakt. Naime odmah po venčanju, 8. januara 1909. godine u pravoslavnoj crkvi u Požarevcu, mladi bračni par odlazi u Parmu, kod Brunove porodice[18] ali, sudeći po zapisima iz Daničinih memoara ona se ubrzo vraća u Srbiju,[b] te je tako Milena Pavlović-Barili rođena u rodnoj kući svoje majke, u Požarevcu. Ipak, već posle šest nedelja, majka i baka Bosiljka odlaze sa Milenom u Rim da bi se nakon osam meseci, zbog Milenine bolesti, vratile nazad u Požarevac.[20][21] Ovakav način života i neprestana putovanja pratiće Milenu sve do odlaska u Sjedinjene Američke Države. Milenin život i rad takođe je obeležila i bolest srca, koja joj je ustanovljena verovatno već u osmom mesecu života[22] i koja će je pratiti do kraja života i biti uzrok njene prerane smrti. Opravdano se pretpostavlja da je upravo bolest imala velikog uticaja na Milenin život i rad i terala mladu umetnicu da aktivno proživi svaki, takoreći poklonjeni trenutak života. Ovako ozbiljni zdravstveni problemi sigurno su u velikoj meri uzrok tako silovitog rada i zaista velikog broja dela koje je iza sebe ostavila.[8] Odnos sa majkom[uredi | uredi izvor] Jedan od prvih majčinih portreta, Milena sa majkom, naslikan 1926. prema staroj fotografiji. Izrađen je u tehnici ulje na kartonu, 47×50,5 cm. Signatura na poleđini (ćirilica): Kopija fotografije iz 1914. mama sa mnom, Milena; (vlasnik: Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Portret oca, Bruna Barilija, naslikan 1938. godine. Izrađen je u tehnici ulje na platnu, 41×33 cm (vlasnik: Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Iako je završila studije muzike na čuvenim evropskim konzervatorijumima, Danica Pavlović-Barili se nikada kasnije u životu nije aktivno bavila muzikom. Posle Mileninog rođenja ceo svoj život i svu svoju energiju posvetila odgajanju, školovanju, usavršavanju i lečenju ćerke, a nakon Milenine prerane smrti čuvanju uspomene na nju. Bila je tip žene za koju je odnos sa detetom važniji od odnosa sa muškarcem, spremna da za svoje potomstvo podnese izuzetne žrtve, ali i kasnije kada to dete odraste, utiče na njegov život, životne odluke i odnose s drugim ljudima. Preuzela je odlučujuću ulogu u Mileninom vaspitanju i odgajanju i skoro sigurno kasnije predstavljala dominantnu ličnost u njenom životu. Olivera Janković, autorka jedne od mnogih biografija Milene Pavlović-Barili, Danicu poredi sa velikim majkama iz mitologije, Demetrom ili Leto. Postoji veoma malo sećanja savremenika na Milenu Pavlović-Barili, ali prema onima koja su sačuvana „Milena je bila mila i privlačna, volela je da se oblači ekstravagantno i privlači pažnju, ali je bio dovoljan samo jedan pogled njene majke da se njeno ponašanje promeni”. Sa druge strane i Milena je prema majci imala zaštitnički stav. O tome svedoči zaista veliki broj Daničinih portreta koje je uradila, a na kojima ističe majčinu suzdržanost, otmenost i lepotu, kao stvarne činjenice, ali i kao statusni simbol. Osim kratkog perioda službovanja na Dvoru, Danica je sa ćerkom živela u Požarevcu, u roditeljskoj kući sa majkom i bratom, obeležena za to vreme neprijatnom etiketom razvedene žene. Posle smrti njenog oca Stojana Pavlovića 1920. godine porodica je naglo osiromašila i lagodan život na koji su navikli više nije bio moguć. U takvim uslovima Milena se prema majci ponašala ne samo kao ćerka, već i kao prijateljica, zaštitnica i utešiteljka.[7] Školovanje[uredi | uredi izvor] Već u najranijem detinjstvu, čim je progovorila, majka Milenu uči uporedo srpskom i italijanskom jeziku. U tom najranijem periodu pokazuje i veliki interes za crtanje. U to vreme u Srbiji traju Balkanski ratovi, pa Bruno, tada ratni izveštač iz Srbije, obilazi porodicu. U kratkom periodu mira, do izbijanja Prvog svetskog rata, Milena sa majkom obilazi Italiju. Pred izbijanje rata vraćaju se u Požarevac, gde ostaju do 1. jula 1915, kada odlaze u Italiju, a kasnije i u Francusku.[21] Godine 1916. Milena u Bergamu završava prvi razred osnovne škole. Drugi razred pohađa na Italijansko-engleskom institutu u Rimu (Istituto Italiano Inglese), a zatim sa majkom odlazi u Nicu, gde uči i francuski jezik.[23] Po završetku rata Milena se sa majkom, preko Krfa i Dubrovnika, vraća u Srbiju i privatno, za godinu dana, u Požarevcu završava treći i četvrti razred osnovne škole i upisuje gimnaziju. Milena je u to vreme već imala puno crteža za koje su, prema rečima njene majke, mnogi u Italiji, pa čak i čuveni, tada jugoslovenski vajar Ivan Meštrović, govorili da su sjajni. [21] Tokom drugog razreda gimnazije majka odvodi Milenu na putovanje po Evropi. Odlaze u Linc, gde pohađa Majerovu školu u kojoj je prvi put ozbiljnije primećen njen talenat,[20] a zatim u Grac, gde u ženskom manastiru uči nemački jezik. Po povratku u Požarevac 1922. godine Milena privatno završava drugi razred gimnazije i pripremni tečaj za upis u Umetničku školu u Beogradu, na koju biva primljena, prema rečima njene majke, kao „vunderkind” uprkos činjenici da ima tek 12 godina. Umetničku školu pohađa uporedo sa nižom gimnazijom.[24] U Umetničkoj školi predavali su joj poznati srpski likovni pedagozi i umetnici tog vremena: Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović i Dragoslav Stojanović. Za vreme Mileninog školovanja u Beogradu Danica Pavlović primljena je u službu na Dvor kralja Aleksandra Karađorđevića, prvo kao činovnik u Kancelariji kraljevskih ordena, zatim kao nadzornica, gde između ostalog ima zadatak i da podučava srpskom jeziku kraljicu Mariju.[21] Godine 1925. Milena je privatno završila četvrti razred u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, a naredne, 1926. diplomirala na Umetničkoj školi u Beogradu i stekla pravo na položaj nastavnika.[23] Priredila je prvu samostalnu izložbu u Novinarskom klubu u Beogradu. Izlagala je stotinak slika, akvarela, pastela i crteža.[3] Na prolećnoj izložbi Umetničke škole izlagala je zajedno sa školskim drugovima Đorđem Andrejevićem Kunom i Lazarom Ličenoskim.[11] Dnevni list Politika u svom izveštaju sa tog događaja ističe pored ostalih i radove g-đice Milene Pavlović-Barili „koja ima i nekoliko izvrsnih pastela”.[20] Studije slikarstva[uredi | uredi izvor] Zgrada minhenske slikarske akademije U jesen 1926. godine Milena odlazi sa majkom u Minhen. Posle kraćeg vremena provedenog u privatnim školama Blocherer bosshardt i Knirr-Shule na pripremama, upisuje minhensku slikarsku akademiju Akademie der bildenden Künste. Primljena je u klasu profesora Huga fon Habermena, da bi od drugog semestra studira kod mnogo požnatijeg profesora, Franca fon Štuka.[23] Fon Štuk je, prema majčinim rečima, napravio tri izuzetka od svojih pravila da bi je primio: bila je devojka, bila je premlada i bila je prekobrojna. Stari profesor se toliko vezao za svoju mladu i talentovanu učenicu da se sa njom dopisivao sve do svoje smrti.[21] Uprkos tome Milena se na Akademiji osećala sputana da kroz slikarstvo izrazi svoju ličnost. U jednom intervjuu 1937. godine ona ovako opisuje vreme provedeno u minhenskoj Akademiji: „Patnja koju u meni izaziva slikarstvo neopisiva je... Prvi veliki napor koji sam morala učiniti da... zaista intimno osetim svoju umetnost bio je napor da se oslobodim konvencionalnih formi koje su mi nametnule godine akademskih studija u Nemačkoj u jednom gluvom i reakcionarnom ambijentu”. Zato sredinom 1928. napušta Minhen i Akademiju i sa majkom odlazi u Pariz.[25] Može se reći da odlazak u Minhen predstavlja početak Mileninog nomadskog načina života.[8] Nomadski život[uredi | uredi izvor] Autoportret (1938), ulje na platnu, 64×52,5 cm, bez signature (vlasnik Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Kompozicija (1938) Biografija Milene Pavlović-Barili bitno se razlikuje od biografskog modela većine srpskih umetnika koji su stvarali između dva rata. Ona nije imala stalno zaposlenje, pa samim tim ni stalni izvor prihoda. Nije imala ni finansijsku pomoć mecene ili države, a njena porodica, iako nekada dobrostojeća, nije mogla da joj obezbedi bezbrižan život, s obzirom da je veliki deo novca odlazio i na njeno lečenje, a porodica posle smrti Mileninog dede Stojana Pavlovića prilično osiromašila.[7] Zato je ona rano počela da zarađuje za život. Godine 1928. sa majkom se vraća u rodni Požarevac, gde pokušava da nađe zaposlenje kao profesor crtanja. Ipak, uprkos svestranom obrazovanju i već priznatom talentu, njena molba biva odbijena, kako u Požarevcu, tako i u Štipu, Tetovu i Velesu, sa klasičnim obrazloženjem da „nema budžetskih sredstava”. U martu 1930. preko Italije i Francuske odlazi sa majkom na proputovanje po Španiji, gde obilazi Granadu, Barselonu, Sevilju, Valensiju i Kordobu. Španija je bila Milenina velika čežnja, što pokazuju i mnogi radovi koji su prethodili ovom putovanju (Prvi osmeh, Serenada, Toreador). Iz Španije odlazi u Pariz, a zatim u London, gde ostaje do 1932. godine. Posle Londona vraća se u Pariz gde živi do 1939. godine. Jesen i zimu 1938/39. provodi u Oslu, a u avgustu 1939. odlazi u Njujork, gde ostaje sve do svoje prerane smrti, 6. marta 1945. Ovakav kosmopolitski život svakako je imao veliki uticaj kako na Milenin rad tako i na njenu ličnost u celini. Na svojim putovanjima obilazi galerije i muzeje, prisustvuje brojnim izložbama, a na mnogima i sama izlagala. Svo to ostavilo je trag na njenim slikama.[8] Život i rad u Americi[uredi | uredi izvor] Naslovne strane `Voga` i jedna od dvadesetak haljina koje je Milena kreirala čuvaju se u Galeriji u njenoj rodnoj kući u Požarevcu Hot pink with cool gray (Toplo ružičasto sa hladnim sivim), ilustracija objavljena u Vogu 15. januara 1940. godine Godine 1939, 18. avgusta, Milena kreće iz Avra brodom „De Grasse” za Njujork, gde stiže 27. avgusta.[23] Već u martu sledeće godine samostalno izlaže u njujorškoj galeriji Julien Levy Gallery koja se pominje kao značajna referenca u izlagačkoj delatnosti mnogih priznatih umetnika, posebno nadrealista. Brojni prikazi u dnevnoj štampi i umetničkim publikacijama ukazuju na dobar prijem u njujorškoj umetničkoj javnosti. Procenivši da se zbog nadolazećeg rata neće skoro vratiti u Evropu, Milena počinje da traži izvor stalnih prihoda. Ohrabrena majčinim sugestijama, sa kojom održava redovan kontakt putem čestih i iscrpnih pisama (i čiji uticaj nije ništa manji zbog udaljenosti), ona počinje da radi portrete ljudi iz visokog društva. Ovaj angažman joj, pored finansijske satisfakcije, svakako pomaže da se snađe u novoj sredini i uspostavi neophodna poznanstva i veze. Ubrzo dobija i angažman u elitnom modnom časopisu Vog, gde njene ilustracije postižu zapažen uspeh i ubrzo u istom časopisu dobija i ugovor o stalnoj saradnji. Zahvaljujući tom uspehu ona proširuje svoj rad na komercijalnom dizajnu kroz saradnju sa mnogim žurnalima i časopisima (Harpers bazar, Taun end kantri...), radeći naslovne strane, dizajn odeće i obuće i reklame za tekstilnu industriju. Radila je i neku vrstu inscenacija za artikle najvećih modnih kuća u Njujorku, dizajn za parfem i kolonjsku vodu firme Meri Danhil, kozmetičke preparate kuće Revlon, kao i ilustracije ženske odeće i obuće za različite modne kreatore.[26] Prve godine u Americi bile su posebno teške za Milenu, naročito 1940. kada je, sudeći po prepisci, već u januaru imala srčane tegobe, a verovatno i srčani udar. Ovoliki komercijalni angažman previše je okupira, pa sledeću izložbu, samostalnu, otvara tek početkom 1943. godine u Njujorku, a zatim u maju i u Vašingtonu. Prilikom otvaranja vašingtonske izložbe upoznaje mladog oficira avijacije[11] Roberta Tomasa Astora Goselina (Robert Thomass Astor Gosselin). Milena se već 24. decembra 1943. godine udaje za dvanaest godina mlađeg Roberta, ali on ubrzo biva otpušten iz vojske, pa mladi par, zbog finansijskih problema, prelazi da živi na njegovom imanju. U leto 1944. godine odlaze na bračno putovanje, na kome Milena doživljava nesreću. Tokom jednog izleta pada s konja i zadobija ozbiljnu povredu kičme, zbog koje je prinuđena da ostane u gipsanom koritu nekoliko meseci.[27] Po izlasku iz bolnice, radi bržeg oporavka, mladi par seli se u Monte Kasino, mali grad u blizini Njujorka. Tu Milena upoznaje Đankarla Menotija (Gian Carlo Mennoti), slavnog kompozitora čija su dela u to vreme bila najpopularnija među probirljivom njujorškom publikom. Saznavši za njene finansijske probleme, Menoti joj nudi angažman na izradi kostima za balet Sebastijan, za koji je komponovao muziku. Milena oberučke prihvata ovu ponudu i još uvek neoporavljena počinje rad na kostimima. Balet postiže veliki uspeh, a sa njim i Milena. Časopis La Art tada piše: „Izuzetno efektni Milenini kostimi u duhu italijanskog baroka, koji podsećaju na nadrealistički stil ove umetnice izvanredni su kada sugerišu sjaj Venecije, gospodarice mora u vremenu opadanja njene moći...”. Zahvaljujući ovom uspehu Milena potpisuje ugovor o saradnji na izradi kostima za balet San letnje noći.[28] Milenine ruke (posmrtni odlivak u bronzi), paleta i tube sa bojom. Milenini poslednji dani i smrt[uredi | uredi izvor] U martu 1945. godine Milena i Robert sele se u svoj novi stan u Njujorku. Milenin uspeh postaje izvestan i izgleda kao da finansijski problemi ostaju daleko iza nje. Rat u Evropi se završava i ona se nada skorom ponovnom susretu sa roditeljima. Iz pisma koje je uputio majci Danici Robert Goselin, a u kome detaljno opisuje događaje, može se zaključiti koliko je Milenina smrt bila iznenadna i neočekivana: uveče 5. marta mladi bračni par odlazi u restoran da proslavi preseljenje. Vraćaju se kući dosta kasno, odlaze na počinak, a Milena ostavlja sobarici poruku da je ujutru probudi u 10 sati... U svom stanu u Njujorku Milena je umrla od srčanog udara 6. marta 1945. godine. U lekarskom nalazu napisano je da je višemesečni život u gipsanom koritu oslabio njeno srce, tako da bi ostala invalid i da je prebolela udar. Đankarlo Menoti, pišući kasnije o Mileninoj smrti, navodi da niko, pa čak ni njen muž, nije znao da joj je srce u tako lošem stanju.[27][8] Milena Pavlović-Barili je kremirana, a urna sa njenim posmrtnim ostacima sahranjena je na groblju blizu Njujorka. Robert Goselin je 1947. urnu lično odneo Brunu Bariliju i ona je 5. avgusta 1949. godine položena u grobnicu br. 774 na rimskom nekatoličkom groblju Cimitero cacattolico deglinstranieri (Testaccio).[23][v] U istu grobnicu kasnije su, po sopstvenoj želji, sahranjeni i njen roditelji: otac Bruno, 1952. i majka Danica 1965. godine. [29][18][30] Slikarski rad[uredi | uredi izvor] Zgrada Kraljevske umetničke škole u Beogradu, u kojoj se danas nalazi Fakultet primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu Madona, 1929. Interes za likovnu umetnost Milena Pavlović-Barili pokazala je veoma rano. Svoju prvu slikarsku kompoziciju, egzotične cvetove, nacrtala je već sa pet godina, a potom i kompoziciju sa jarićima obučenim u haljinice. Veruje se da su ovi crteži bili neka vrsta kompenzacije za druženje sa vršnjacima, koje joj je bilo uskraćeno zbog bolešljivosti ili drugih zabrana.[31] Već na samom početku profesionalnog stvaralaštva kod Milene se zapaža okrenutost ka ljudskom liku i portretu, dok su pejzaž, mrtva priroda i slični motivi u njenom opusu retki i uglavnom ih koristi kao pozadinu u kompozicijama u kojima dominira ljudska figura. U njenom opusu posebno je veliki broj portreta i autoportreta, koje slika od najranijih dana (brojne portrete majke, ujaka, babe, kolega sa klase, svojih filmskih idola...) pa do njujorškog perioda, kada u jednom periodu na taj način zarađuje za život. Kroz celokupno njeno slikarstvo prožimaju se bajkovitost, usamljenost i seta.[8] Njeni radovi odaju naklonost prema dekorativnosti i ilustraciji.[4] Već posle prve samostalne izložbe u Parizu, u proleće 1932. godine, njen slikarski talenat je zapažen u umetničkim krugovima Pariza. De Kiriko u njoj prepoznaje pravac mekog metafizičkog slikarstva, a Žan Kasu joj piše predgovor za katalog. Njenim slikama očarani su Andre Lot, Pol Valeri i mnogi drugi.[11] U Parizu je došlo do naglog osamostaljenja Milanine umetnosti, za šta je verovatno najzaslužniji novi, prisan odnos sa ocem. Njegova umetnička interesovanja i krug boema, umetnika i intelektualaca u kom se kretao i u koji je uveo i Milenu morali su predstavljati veliko ohrabrenje i podsticaj naglo otkrivenoj samostalnosti likovnog izraza mlade umetnice. Bez njegove pomoći verovatno ne bi bila moguća ni izuzetno velika izlagačka aktivnost tokom prvih godina života u Parizu.[32] Slikarstvo Milene Pavlović-Barili prolazilo je kroz nekoliko faza u kojima nema jasnih i naglih rezova, ali ima bitnih razlika. Klasifikaciju Mileninog slikarstva dao je Miodrag B. Protić, najveći poznavalac i teoretičar Mileninog umetničkog rada:[2] Umetnost Milene Pavlović-Barili u Srbiji, odnosno u Kraljevini Jugoslaviji nije nailazila na razumevanje, što se može videti iz njenih pisama u kojima majci opisuje svoje utiske sa jedne izložbe:[32] oktobar 1932. ... Iz poslanstva mi još niko nije došao. Cela ljubaznost se svodi na to da su mi još pre dva meseca stavili do znanja da preko njih može, preko Ministarstva spoljnih poslova da mi se pošalje od kuće koliko hoću novaca. ... Pitala sam i molila da mi poslanstvo kupi jednu sliku, tim pre što ih ja ničim nisam do sada uznemiravala... On (službenik) reče da bi bilo dobro da se stanjim i da potražim mesto u Južnoj Srbiji, i da je kupovina lična ministrova stvar, itd, itd. I da će videti Presbiro, itd. (Puno lepih reči). Poslepodne je došao iz poslanstva samo on sa ženom. ... Ni jedan novinar jugoslovenski nije došao. ... Akademizam (1922‒1931) Umetnička škola, Beograd (1922‒1926) Umetnička akademija, Minhen (1926‒1928) Prvi znaci: sinteza akademizma, secesija filmskog plakata, Beograd (1928‒1930) Postnadrealizam (1932‒1945) Magički relacionizam (linearni period), Pariz, Rim (1932‒1936) Magički relacionizam („renesansni period), Firenca, Venecija, Pariz - „Nove snage” (1936‒1939) Magički verizam, Njujork (1939‒1945) U odnosu na sve druge naše slikare toga vremena Milena Pavlović-Barili bila je izvan i iznad glavnih razvojnih tokova jugoslovenskog slikarstva, ukalupljenog u stereotip evropske umetnosti tridesetih godina, posebno Pariske škole.[2] Usled dugog boravka i smrti u inostranstvu, u Srbiji i Jugoslaviji bila je gotovo zaboravljena, sve dok njeno delo domaćoj javnosti nije otkrio Miodrag B. Protić 50-ih godina 20. veka, tekstom u NIN-u (17. oktobar 1954), da bi već u novembru sledeće godine usledila izložba njenih radova u Galeriji ULUS-a.[4] Milena Pavlović-Barili za života je uradila preko 300 radova, kao i veliki broj skica i crteža. Njena dela čuvaju se u Galeriji Milene Pavlović-Barili u Požarevcu, Muzeju savremene umetnosti i Narodnom muzeju u Beogradu, kao i u mnogim svetskim muzejima i privatnim zbirkama. Milenina dela su, u organizaciji Galerije Milene Pavlović-Barili iz Požarevca, izlagana u mnogim evropskim gradovima: Briselu, Parmi, Parizu, Bukureštu, Bratislavi, Pragu, Brnu, Skoplju i Zagrebu[33] kao i u mnogim gradovima u Srbiji među kojima je izložba održana u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu, kao i izložbe u Somboru, Sremskoj Mitrovici i Gornjem Milanovcu.[34] Najvažnije izložbe[uredi | uredi izvor] Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu Prvu samostalnu izložbu Milena je otvorila u 16. decembra 1928. godine u Novinarskom domu na Obilićevom vencu u Beogradu[23], gde se predstavila sa 120 radova nastalih tokom školovanja u Beogradu i Minhenu. Kritika je ovaj prvi Milenin korak u svet umetnosti dočekala blagonaklono, predviđajući joj „sjajnu umetničku budućnost”. O njenom radu pozitivne kritike daju, između ostalih likovni kritičar Sreten Stojanović i pesnik Gustav Krklec.[25] Već januara 1929. godine otvara svoju samostalnu izložbu i u Požarevcu, a nešto kasnije postaje članica Lade i učestvuje na Prvoj prolećnoj i Drugoj jesenjoj izložbi jugoslovenskih umetnika u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, zajedno sa našim najpoznatijim slikarima i vajarima - Jovanom Bijelićem, Lazarom Ličenoskim, Vasom Pomorišcem, Ristom Stijovićem, Ivanom Radovićem, Milanom Konjovićem, Marinom Tartaljom, Tomom Rosandićem.[35] Tokom jednogodišnjeg boravka u Londonu, 27. februara 1931. otvara samostalnu izložbu u londonskoj Bloomsbery Gallery. Godine 1932. izleže na 15. izložbi Lade, otvorenoj 15. marta u Beogradu. Iste godine u proleće samostalno izlaže u Galerie Jeune Europe u Parizu. Na jesen iste godine u Rimu, u Galleria d`Arte. Do 1939. godine, kada odlazi u Njujork, Milena izlaže na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom Evrope: Sala d`Arte de `La nazione` (sa Marijom Sinjoreli i Adrianom Pinkerele, Firenca, april 1933), XII éme Salon des Tuileries (Pariz, 1934), II Quadriennale d`arte Nazionale (Rim, februar 1935), Galleriadella Cometa (samostalna izložba, Rim, januar 1937), Quatre chemins (samostalna izložba, Pariz, januar 1938), Samostalna izložba u organizaciji ambasade Kraljevine Jugoslavije u Tirani (mart 1938) Galerie Billiet (sa grupom Nouvelle generation, Pariz, april 1938), Galerie Pitoresque (izložba novog nadrealizma, Pariz 1939) i Galerie Beruhcim Jeune (sa jugoslovenskim umetnicima iz Pariza, Pariz i Hag 1939). U avgustu 1939. godine Milena odlazi u Njujork i već u martu 1940. samostalno izlaže u njujorškoj galeriji Julien Levy Gallery. Komercijalni angažman u Americi previše je okupira, pa sledeću izložbu, samostalnu, otvara tek u zimu 1943. godine u United Yugoslav Relief Fund u Njujorku, a u maju se izložba seli u Corcoran Gallery u Vašingtonu. Prerana smrt zaustavila je dalji uzlet ove jedinstvene umetnice.[8] Književni rad[uredi | uredi izvor] Prve pesme, začuđujuće zrele za svoj uzrast, Milena je pisala još kao sasvim mala devojčica. Milutin Tasić navodi jednu koju je napisala kao sedmogodišnja devojčica, mada nije poznato da li svoju ili odnekud zapamćenu.[24] Roma sabato, 12. novembre 1916. Milena Kad sunce svanjiva i ptičice pevaju onda, onda je leto al ja neću da ga dočekam neću da dočekam na ovom svetu! Ovaj svet sanak samo sanak lep.[36] Bista Milene Pavlović Barili u Galeriji u Požarevcu, rad vajara Nebojše Mitrića (1965) U tekstu pod naslovom „Milenini nervi“, objavljenom 1943. godine u Njuzviku pominje se da je umetnica, posle 11 godina neprekidnog slikanja, počela da pati od akutne estetske prezasićenosti, zbog čega dve godine nije slikala već je pisala poeziju, kao i da je patila od „užasne” nostalgije praćene čestom promenom raspoloženja. Ovo se verovatno odnosi na period 1934/1935. godine, kada je nastao sasvim neznatan broj umetničkih radova. U ovom periodu napisala je 60 pesama na četiri jezika: 17 na italijanskom, 14 na španskom, 7 na francuskom i 22 na srpskom. Godine 1934. objavljuje svoju poeziju u italijanskom časopisu Kvadrivio (Quadrivio). U pesništvu je, kao i u slikarstvu, ostala dosledna sebi, pa se i kroz poeziju prožimaju bajkovitost, usamljenost i seta.[37] Prevodi pesama Milene Pavlović-Barili prvi put su objavljeni 1966. godine u monografiji Miodraga B. Protića Milena Pavlović Barili, život i delo.[38], a kasnije u katalogu retrospektivne izložbe 1979. i u Protićevoj monografiji iz 1990.[8] Milenine pesme objavljene su prvi put kao zbirka 1998. godine pod naslovom Poezija[39] i u ovoj zbirci su prvi put objavljeni prevodi pesama sa španskog jezika.[40] Kulturološki uticaj[uredi | uredi izvor] U beogradskom naselju Rakovica, Petrovaradinu, Požarevcu, kao i u Lazarevcu i Velikom Gradištu postoje ulice koja nosi ime Milene Pavlović-Barili.[41][42][43][44][45] U Beogradu jedna osnovna škola (opština Palilula, naselje Višnjička banja)[46] i jedna privatna gimnazija (opština Stari grad)[47] takođe nose ime „Milena Pavlović-Barili”. U čast Milene Pavlović-Barili Pošta Jugoslavije, a kasnije Srbije nekoliko puta je objavljivala poštanske marke čiji su motivi njene slike. Marka sa mileninim likom izašla je na dan Mileninog rođendana 2015. godine i u Kanadi.[48] Poštanska marka Jugoslavije iz 1977. - Autoportret (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1977. - Autoportret (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1993 - Kompozicija (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1993 - Kompozicija (1938), ulje na platnu Poštanska marka Srbije iz 2009. - Autoportret sa velom (1939), ulje na platnu Poštanska marka Srbije iz 2009. - Autoportret sa velom (1939), ulje na platnu Galerija Milene Pavlović-Barili[uredi | uredi izvor] U znak zahvalnosti i sećanja na našu čuvenu, rano preminulu slikarku u Požarevcu je, 24. juna 1962. godine pod krovom preuređene stare porodične kuće Pavlovića, otvorena Galerija Milene Pavlović-Barili. Inicijator i glavni darodavac je slikarkina majka Danica Pavlović-Barili, koja je odlučila da imovinu koju je nasledila od svojih roditelja i umetnički fond svoje preminule kćeri daruje srpskom narodu i da se ova zaostavština sačuva kao celina.[49] Glavni članak: Galerija Milene Pavlović-Barili u Požarevcu Milenina rodna kuća, sada Galerija Milenina rodna kuća, sada Galerija Spomen ploča koju je postavila Danica Pavlović-Barili Spomen ploča koju je postavila Danica Pavlović-Barili Spomen soba u Galeriji Spomen soba u Galeriji Milenine igračke i odeća iz detinjstva Milenine igračke i odeća iz detinjstva Milenine lične stvari Milenine lične stvari Milenin slikarski pribor Milenin slikarski pribor Umetnička dela o Mileni i njenom radu[uredi | uredi izvor] O likovnom i književnom opusu napisane su mnoge monografije i kritike, od kojih su najvažnije navedene u literaturi. Pored toga njen fascinantni život i rad bili su inspiracija mnogim autorima u različitim oblastima književnog i umetničkog stvaralaštva: Romani[uredi | uredi izvor] Mitrović, Mirjana (1990). Autoportret sa Milenom : roman. Beograd: BIGZ. ISBN 978-86-13-00420-2.COBISS.SR 274956 Stojanović, Slobodan (1997). Devojka sa lampom, 1936. Požarevac: Centar za kulturu. ISBN 978-86-82973-03-4.COBISS.SR 129704711 Biografska građa[uredi | uredi izvor] Dimitrijević, Kosta; Stojanović-Guleski, Smilja (1971). Ključevi snova slikarstva : život, delo, pisma, pesme Milene Pavlović-Barili. Kruševac: Bagdala.COBISS.SR 15793415 Graovac, Živoslavka (1999). Ogledalo duše : Milena Pavlović Barilli. Beograd: Prosveta. ISBN 978-86-07-01204-6.COBISS.SR 151631879 Mazzola, Adele (2009). Aquae passeris : o Mileni Pavlović Barili. Beograd: HISPERIAedu. ISBN 978-86-7956-021-6. Приступљено 7. 12. 2017.COBISS.SR 158071308 Stanković, Radmila (2009). Milenin usud. Beograd: Globosino. ISBN 978-86-7900-035-4.COBISS.SR 170036492 Performans Milena ZeVu; „Milena` - Omaž srpskoj umetnici Mileni Pavlović Barili, mart 2019, Dom Jevrema Grujića Beograd, Srbija Drame[uredi | uredi izvor] Milena Barili - žena sa velom i lepezom (autor: Slobodan Marković)[50] Krila od olova (autor: Sanja Domazet, režija: Stevan Bodroža, premijera: Beogradsko dramsko pozorište, 2004)[51] Mesec u plamenu (autor: Sanja Domazet, režija: Stevan Sablić, premijera: Beogradsko dramsko pozorište, 10. decembar 2009)[52] Filmovi i TV emisije[uredi | uredi izvor] Milena Pavlović-Barili (Kratki dokumentarni film, 1962, režija: Ljubiša Jocić, scenario: Miodrag Protić)[53] Devojka sa lampom (TV film, 1992, režija: Miloš Radivojević, scenario: Slobodan Stojanović, glavna uloga: Maja Sabljić)[54] Milena Pavlović-Barili ponovo u Parizu (TV emisija, 2002, autor emisije: Vjera Vuković)[55][56] Autoportret s belom mačkom (Animirani film, 2009, scenario: Mirjana Bjelogrlić, crtež: Bojana Dimitrovski, animacija: Bogdan Vuković)[57][56] Milena (2011, scenario i režija: Čarna Radoičić)[58] Napomene[uredi | uredi izvor] ^ Galerija Milene Pavlović-Barili u Požarevcu čuva jednu sliku Čerkopea Barilija, portret Danice Pavlović-Barili iz 1910. godine.[14] ^ O međusobnom odnosu bračnog para Pavlović-Barili, kao i problemima koji su se javili i pre Mileninog rođenja, rečito govori jedan pasus iz Danicinih memoara, u kome se, nakon Milenine smrti, obraća Brunu: „Milena je na sigurnom kod mene... pišeš mi. ’Vidiš, ništa nije vredelo što si mi je odnela kada je još bila u tvom stomaku, kao mačke koje se ne uzdaju u svoje mužjake i odlaze da se omace negde daleko’, rekao si mi onda kada nije htela da se vrati sa mnom u Srbiju već da ostane u Rimu, kao sada.”[19] ^ Goselin se kasnije ponovo oženio i dobio ćerku koju je nazvao Mileninim imenom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 — Beograd, 20. oktobar 1992) bio je učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, filozof, pesnik nadrealista, general-pukovnik JNA, diplomata i društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Biografija Detinjstvo, školovanje i rana mladost Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra (1869—1932), bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković (1875—1963). Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković.[1] Imao je jednog brata, Nikolu, i pet sestara — Maru, Jelisavetu, Kseniju, Tatjanu i Oliveru.[2] Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj, od 1912. do 1921. godine, gde je stekao osnovno obrazovanje u školi jednog Dominikanskog samostana, u okolini Lozane. Tu je naučio francuski jezik, da svira klavir, a pevao je i u horu kao solista, i kao osnovac proputovao Švajcarsku pevajući solo arije na misama u crkvama.[3] Po povratku u novostvorenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, Popović se upisao u beogradsku Treću mušku gimnaziju, u kojoj je maturirao 1926. godine, a kao odličan učenik bio je oslobođen polaganja usmenih ispita. U međuvremenu, sve aktivnije se bavi boksom i plivanjem. Po završetku gimnazije, otišao je na odsluženje vojnog roka. Završio je Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika.[4][5] Posle završetka služenja vojske, ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira najpre pravne nauke, a potom i filozofiju i diplomira 1931. godine. Tamo se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa.[6][7] Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. U vreme studija, intenzivno je posećivao psihijatrijsku bolnicu „Sveta Ana” u Parizu, s obzirom da se dosta interesovao za psihoanalizu i delo Zigmunda Frojda. Tada je napisao i tekst „Zapisi iz ludnice”. Akademsku 1931/1932. godinu, Koča Popović proveo je u Nemačkoj, u Frankfurtu, na produženim studijama psihoanalize i filozofije.[8] Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Tokom studija u Parizu, 1929/1930. godine, aktivno se uključio u studentski društveno-politički život i učestvovao u demonstracijama protiv fašističkih organizacija. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen.[9] Španski građanski rat Glavni članci: Španski građanski rat i Jugoslovenski Španci Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke — bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Glavni članci: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije i Ustanak u Srbiji 1941. Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore u činu artiljerijskog poručnika. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno–Prozor i Kupres–Šujica–Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda, jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant Južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice–Sarajevo–Banjaluka–Karlovac–Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata (NOR), bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Razglednice Koče Popovića; nalaze se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća (SIV) i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija (OUN). Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Zajedno sa Petrom Stambolićem, predsednikom SIV-a i ambasadorom u SAD Veljkom Mićunovićem je bio član delegacije Jugoslavije na sahrani Džona F. Kenedija, 25. novembra 1963. godine.[10] Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine, posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala, i otišao u penziju. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića.[11] Privatni život, pozne godine i smrt Bio je u braku sa Veronikom Vjerom Bakotić (1912—2005)[12] i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović (1911—2000), prvoborcem iz Banja Luke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu, iako je dosta vremena provodio i u Dubrovniku, u kom je poslednji put boravio leta 1991. godine.[13] Nakon što je imao moždani udar, prebačen je na Vojnomedicinsku akademiju (VMA), gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Poslednja želja mu je bila da na odru bude sam.[14][15][16] Poslednja volja Koče Popovića Svoju poslednju volju, Koča Popović je napisao šesnaest godina pre svoje smrti, 26. septembra 1976. godine. U njoj je istakao da kada umre „želi da bude spaljen, bez ikakvih ceremonija i povorke, oproštajnih govora, venaca i drugih počasti” koje bi mu inače sledovale. Svojom poslednjom voljom je želeo „da sačuva samopoštovanje, kao čovek; smatrajući to najvišom obavezom prema ljudima i vrednostima na kojima je počivala snaga i veličina naše Revolucije.”[13] Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime.[17] Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988.

Nikola Suica - Leon Koen 1859-1934 Jugoslovenska galerija umetnickih dela, Beograd, 2001. Mek povez, veliki format, 80 strana, bogato ilustrovano. RETKO! Leon Kojen Leon Koen (Beograd, 1859 – Vršac, 15. maj 1934) bio je srpski slikar. Najznačajniji je predstavnik simbolizma u Srbiji. Biografija Leon Koen je rođen u Beogradu 1859. godine [1]. Porodica Koen je stara beogradska porodica. Njihovi preci nastanili su se u njemu još u sedamnaestom veku. U matičnim knjigama jevrejske opštine sefardskog reda bilo je zabeleženo da je je porodica Koen imala šest sinova: Davida, Isaka, Arona-Aleksandra Popovića, Jakova, Morena-Miki i Leona i jednu ćerku Lunu(?).[2] Koenov otac Aron bio je trgovac (rođen 1824. godine u Sofiji), a majka Sara (rođena 1841. godine u Beogradu). Porodica Koen bila je vrlo skromna. Živeli su u jevrejskoj četvrti Jalija kraj Dunava (Dorćol). Bili su tihi, siromašni ljudi, bez velikih prohteva. Živeli su od svog rada i pomagali uvek jedni druge. Leon Koen je detinjstvo proveo u kući svojih roditelja. Braća i sestra su ga mnogo voleli, pogotovu što je bio najmlađi. Na Leonov život i razvoj mnogo je uticao njegov najstariji brat David, koji je bio pravnik, pisar Vojnog suda, a kasnije advokat. U Prvom svetskom ratu David je bio oficir i kao vrlo poverljiv i pouzdan održavao je kontakte sa Vojvodom Mišićem, Pavlom Jurišićem i Vojvodom Stepom Stepanovićem.[3] David je bio poznat po rodoljubivim „Besedama srpskoj omladini Mojsijeve veroispovesti” i po drugim patriotskim spisima u kojima je veličao misiju Srbije na Balkanu.[4] Zbog veličanja Srbije, Bugari su ga ubili u Nišu za vreme okupacije.[5][6] Leon Koen je osnovnu školu završio na Dorćolu, kao i nekoliko razreda beogradske realke.[7] Zbog siromaštva, roditelji nisu mogli da ga školuju do kraja. Prema porodičnom zahtevu prešao je na učenje najpre trgovačkog, a zatim i krojačkog zanata. Izvesno vreme radio je kao krojački kalfa u trgovini Gutman u Beogradu .[8] U ovom periodu počelo je da ga interesuje slikanje i umetnost. Često je posle posla odlazio na Univerzitet da sluša predavanja Mihaila Valterovića, Svetislava Vulovića, Ljubomira Nedića, Đorđa Milovanovića i Bogdana Popovića.[8] Predavanje profesora Velike škole Svetomira Nikolajevića „Pred Šekspirom„ bilo je presudno da Leon Koen napusti krojački zanat i da se posveti slikarstvu.[9] Prvi pokušaj da nešto dokuči iz tajne o umetnosti, o umetničkom izrazu, potražio je u samom Beogradu, u školi slikanja kod Steve Todorovića 1881/1882. godine.[2] Za materijalno neobezbeđenog Koena učenje kod Todorovića nije bilo lako. Danju je crtao i posećivao predavanja, a noću radio za opstanak. Školovanje i život u Minhenu Krajem 1882. godine odlazi prvi put u Minhen na školovanje.[10] Svoju prvu školsku godinu 1882/1883 još mlad i omamljen novom sredinom, dosta je dobro materijalno izdržao. Finansijski su mu pomagali brat David, neki prijatelj iz Beograda, srpski konzul u Minhenu Hajim Davičo i Jevrejska crkvena opština, koja mu je slala dva dukata mesečno.[11] Posle jednogodišnjeg boravka u Minhenu, po povratku u Beograd, odlazi kod profesora Velike škole, kasnije akademika Đorđa Milovanovića na usavršavanje slikarstva.[12] Godinu dana kasnije Milovanović mu je izdao pismenu preporuku u kojoj ga hvali kao „mladića veoma vrednog i talentovanog”, i preporučuje mu da svoje slikarsko školovanje nastavi u Minhenu. U proleće 1884. godine upisuje se na pripremni kurs Antičke klase (Antikenklasse) pri Minhenskoj Akademiji likovne umetnosti.[1] Na kraju prve godine učenja na Akademiji izdato mu je svedočanstvo da je vredan, da pokazuje uspeh, usled kojeg zaslužuje svako priznanje. Na osnovu ovakvog uspeha oslobođen je plaćanja pola školarine. Živeo je skromno i svega se odricao samo ne boja i slikanja. Međutim, novčana pomoć koju je dobijao iz Beograda nije bila dovoljna, tako da je 31. oktobra 1884. godine uputio molbu Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova da mu dodele stipendiju.[13] Pošto ova molba nije odmah rešena, brat David je krajem decembra 1884. godine uputio novu molbu i priložio je uverenja Steve Todorovića i Đorđa Milovanovića (učitelji crtanja Leona Koena), kao i originalno svedočanstvo profesora minhenske akademije. Ministarstvo prosvete i crkvenih poslova odobrilo je 4. maja 1885. godine državnu stipendiju Leonu Koenu, pod uslovom da redovno šalje izveštaje o svom školovanju i napredovanju.[14] Radoznao i veliki radnik, i na Univerzitetu i Minhenu, kao vanredni slušalac, posećivao je predavanja iz psihologije, istorije umetnosti i filozofije.[8] U tom periodu izradio je i svoje prve slike Nalaženje Mojsija (1885) i Noć (1886). Međutim, duševno se razboleo, tako da je u školskoj godine 1885/1886. duže vreme odsustvovao. Uprkos bolesti uradio je dvadesetak skica i svoju treću sliku Đurađ Branković. Godine 1887. Koen upisuje Prirodnu klasu (Naturklasse) kod profesora Ludviga Herteriha, jednog od predstavnika starije minhenske secesije.[13] U školskoj godini 1887/1888. Koen i dalje radi na crtanju akta i portreta, uči perspektivu i anatomiju. Pod utiskom Šekspirove tematike i potrebe da slika karaktere, uradio je kompozicije Hamlet, Kralj Lir , Ričard III . Koen, pun planova i želje da nastavi učenje, ohrabren dobrim preporukama, podnosi novu molbu za produženje stipendije. Pomoć mu je odobrena samo do septembra 1889. godine. Nakon tog perioda, profesori u Minhenu preporučuju mu prelazak na Komponierschule, poslednji kurs na akademiji. Koen se obraća Ministarstvu prosvete tražeći uvećanu stipendiju, kako bi bio u mogućnosti da plaća skupe modele i boje. U nesporazumu sa Ministarstvom prosvete zbog „neljudskog tona” i molbe za povećanje stipendije, odlukom Ministra prosvete, oduzima mu se novčana državna pomoć 1890. godine.[15] U toj žučnoj raspravi sa Ministarsvom, Koen je doživljava pravi duševni slom, tako da se u Beograd vraća iscrpljen i slomljen. Odveden je u duševnu bolnicu, gde se lečio tri meseca. Posle oporavka u pomoć mu priskače brat David, koji pronalazi finansijska sredstva i omogućava mu povratak u Minhen 1891. godine. U Minhenu se družio sa našim umetnicima. Na umetničkoj akademiji studirali su: Nadežda Petrović, Miloš Tenković, Rista Vukanović, Simeon Roksandić, Milan Milovanović, Dragoljub Pavlović, Dragomir Glišić, Vojislav Stefanović, Marko Murat i Stevan Aleksić.[16] Vreme između 1893. do 1898. godine označava drugi period Koenovog rada. Bez zvanične pomoći, upućen samo na porodična sredstva, Koen je to vreme proveo i teškoj novčanoj oskudici. Upravo su te godine bile godine njegovog napornog rada, vreme u kojem je ostvaren i njegov najveći uspeh. Sarađuje sa Beogradom i u književno političkom listu „Ogled” objavljuje u dva nastavka, odlomak dela Tako je govorio Zaratrusta od Fridriha Ničea (broj 3. i 4. 1894. godine.).[17] Bio je to prvi prevod ovog poznatog dela na srpski jezik. Tekst je potpisan sa L. Izložbe i nagrade Proleće, 1902. Krajem 1896. godine doživeo je veliki uspeh. Njegova slika Josifov san nagrađena je Srebrnom medaljom Akademije.[18] Sledeće godine (1897) sa ovom slikom učestvuje na Međunarodnoj izložbi u Staklenoj palati (Glaspalastu) u Minhenu i na Bijenalu u Veneciji.[19] Najviše je slikao motive iz Starog zaveta i religijske sadržine: Josifov san, Car Solomun, Car Baltazar, Mojsije, Raj, Adam i Eva, Večiti Juda; zatim teme iz srpske istorije: Usamljeni grobovi, Đurađ Branković; likove iz grčke mitologije: Apolo s muzama, Haron; od literature: Hamlet, Ričard III; kao i simbolični alegorijski motivi Jesen, Amor universal, Dvoje idealnih s genijem.[19] Prvu samostalnu izložbu priredio je 1898. godine u Beogradu, u zgradi Stare skupštine.[20] Bila su izložena trideset i četiri rada. Nagrađena slika Josifov san, probudila je veliko interesovanje. Posle izložbe Leon Koen je padao u sve veću nervnu rastrojenost i teška bolest se sve više približavala. Na Svetskoj izložbi u Parizu, maja 1900. godine predstavlja se slikama Otmica devojke i Josifov san. Pored Leona Koena na ovoj značajnoj manifestaciji od jugoslovenskih umetnika bili su: Paja Jovanović, Đorđe Jovanović, Đorđe Krstić, Marko Murat, Rista Vukadinović i drugi. Tih godina počinje i rad na ciklusu slika „Tragedija i trijumf čovečanstva”, zamišljenom u alergijskim prizorima života transponovanog odnosa čoveka u prirodi.[21] Tokom boravka u Minhenu aktivno se uključuje u umetnički život u kojem postepeno postaje cenjen među kolegama i kritičarima. Druži se sa Francom fon Stukom (Franz von Stuck), velikanom minhenskog simbolizma, Fricom fon Udeom (Fritz von Uhde), kritičarem, kao i sa studentima iz slikarske škole Antona Ažbea, Nadeždom Petrović.[22] Upoznaje Vasilija Kandinskog s kojim izlaže s novoosnovanim likovnim udruženjem „Phalanx” 1902. godine. U Minhenu upoznaje jednu ženu, nemačku jevrejku, Jozefinu Simon, koja je ispunjavala njegov nemirni život.[23] Godinama je stanovao kod nje i njene majke, i sanjao o zajedničkom životu sa njom. Međutim, njegova ljubav se držala po strani i otvoreno ga ucenjivala. Kao preduslov za venčanje, tražila je da Koen proda sve svoje slike. To je pogoršalo njegovu nervnu rastrojenost. Kasnije se Leon Koen oženio sa njom, ali tada je već bio dosta bolestan. Na žalost, usled pogoršanja zdravstvenog stanja stvaralaštvo Leona Koena prekida se 1905. godine. Njegove slike i radovi pojavljuju se 1909. godine na izložbi srpskog udruženja „Lada”, kao i 1912. godine u Zagrebu na Četvrtoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi gde je sa udruženjem srpsko-hrvatskih umetnika „Medulić” predstavljen dvema slikama: Zemaljski raj i Prolećna simfonija.[24] Dok se on lečio, njegova žena je jednu po jednu njegovu sliku prodavala. Tako im se zauvek izgubio trag. Prvi svetski rat zatiče Leona Koena u Minhenu. On je u sve većim materijalnim neprilikama, a napušta ga i žena koju je mnogo voleo. Godine 1915, tragično gine njegov brat David, verni pratilac Leonovih umetničkih i životnih kriza. Posle Prvog svetskog rata, kao teškog duševnog bolesnika, prijatelji uspevaju da ga vrate u Beograd. Sve njegove slike iz kuće u Minhenu doneli u u rodni grad. Od 1920. do 1926. godine smešten je u beogradsku duševnu bolnicu.[25] Otpušten je par dana pre otvaranja svoje izložbe. Na retrospektivnoj izložbi održanoj u školi Kralja Petra kod Saborne crkve u Beogradu 3. maja 1926. godine, prikazano je četrdeset sedam Koenovih radova, slika, skica i studija.[26] Za izložbu je zaslužan njegov prijatelj, publicista David Pijada, koji je prikupio sva njegova dela. U želji da se slike Leona Koena sačuvaju kao kulturno dobro beogradskih Jevreja, Jevrejska sefardska opština otkupila je sva dela od njegove braće, prijatelja, rodbine i ukrasila prostorije Jevrejskog doma.[21] Duševno stanje mu se nije menjalo, pa je smešten na kućnu negu u Vršac, kod Darinke Petrović, rođene Kašanski, januara 1931. godine.[27] Troškove boravka plaćala je Jevrejska crkvena opština. Leon Koen umire od staračke iznemoglosti 15. maja 1934. godine u Vršcu.[28] Sahranjen je dva dana kasnije na Jevrejskom groblju u Beogradu. Posle smrti, Jevrejska sefardska veroispovedna opština u Beogradu priredila je od 23. septembra do 2. oktobra 1934. godine, u Velikoj i Maloj sali Jevrejskog doma, komemorativnu izložbu njegovih dela.[26] Godinu dana posle njegove smrti 16. februara 1935. godine u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu, organizovana je velika retrospektivna izložba njegovih dela.[29] Ponoseći se svojim velikim umetnikom Jevrejska sefardska veroispovedna opština u Beogradu podigla je i otkrila spomenik Leonu Koenu na jevrejskom groblju 24. oktobra 1937. godine.[30] Prvi put posle 1935. godine, organizovana je izložba slika Leona Koena u Jugoslovenskoj galeriji umetničkih dela u Beogradu oktobra 2001. godine, gde su prikazane sve sačuvane slike.[31] Spisak radova Josifov san, ulje, original 3x4. Predstavlja Josifa sa stadom ovaca. Leži na polju. U snu mu se javljaju: otac kao sunce, majka kao mesec i braća kao zvezde. Usamljeni grobovi, ili Otmica. Ulje. Dimenzija oko 4x3.. Slika iz narodnog života, po pesmi Vojislava Ilića, u kojoj se iznosi žrtva turskog varvarstva, kada dahije Sali-Age zvorničkog ubijaju nejakog Jovana i nasilno odvode u harem njegovu sestru Jovanu. Večiti Juda I. Original. Ulje. Predstavlja pogruženog starca, sede razbarušene kose. To je večiti lutalica i prognanik sa štapom u ruci. Traži smrt i nigde je ne nalazi. Raj. Original. Ulje. U pejzaž su ubačeni stubovi. Slika bogata u boji. Apolo s muzama. Original. Ulje. Muze slušaju svirku Apola među arkadama, kao pod pergolom. Sara Martin I. Original. Ulje. Predstavlja jevrejsku misionarku koja posećuje zabludele osuđenike i pokušava da ih čitanjem tekstova iz biblije povrati na pravi put. Ričard III. Original. Ulje. Predstavljen je kako ga uznemiravaju duhovi nevinih srodnika koje je pobio. Amor universalis. Original. Ulje. Komponovao pejzaž sa balustradama. Nedovršena slika. Umetnikov san. Original. Ulje. Par idealnih sa genijem ljubavi. Jesen, I I varijanta, pejzaž, ulje. Simbolična kompozicija tragedije i trijumfa čovečanstva. U prvom planu levo genije smrti drži i ruci peščani časovnik, kojim odbrojava poslednji trenutak života; u drugoj ruci drži srp, kojim kosi sve u prirodi. Haron I. Original. Ulje. Prevozi čamcem dvoje mladih zaljubljenih, koje prati anđeo ljubavi. Akt ženski, u prirodnoj veličini, ulje. Adam i Eva, skica, ulje. Car Solomun. Original. Ulje. Slika nestala pre 1941. godine. Ne zna se kako je komponovana. Car Solomun. Original. Pastel. Sedi umorno na tronu u purpurnoj odeći. Levo iza njega šuma, pejzaž; desno iznad Solomuna arhitektura. Car Baltazar. Original. Ulje. Kompozicija sa više figura. Razbojništvo na vodi. Skica rađena uljem crno belim, slična kompozicija kao Otmica. Starac kraj mora. Ulje. Skica. Pejzaž slikan kao snažan kolorističi sfumator, sve u magli. Mojsije u kovčegu i faraonova kći. Skica. Ulje Portret umetnikove žene. Ulje. Obučena u crvenu haljinu sa belom kragnom i crnom mašnom. Portret umetnikove majke. Ulje. Portret umetnikove sestre. Ulje. Portret umetnikove žene u sivom. Ulje. Portret žene. Skica. Portret muškarca. Skica Proleće I. Ulje. Nedovršena slika. Predstavlja praskozorje, kad još konture objekata nisu jasne. Žena koja se moli u tamnici. Studija. Ulje. Dete pri spavanju. Ulje Pejzaž Portret Dantea Đurađ Branković. Ulje. Velika kompozicija. Original po svojoj prilici nije nikad dospeo u zemlju.. Fotografiju ovog rada poslao Ministarstvu prosvete još 1866. godine. Noć. Crtež ugljenom. Hamlet. Ulje. Velika kompozicija. Nahod Mojsijev. Ulje. Original ostao u Minhenu Kain i Avelj. Ulje Portret mladog Italijana. Ulje. Portret sestre Italijana. Ulje. Portret sestre Leona Koena. Ulje. Portret Santa Simanovića. Zeta Leona Koena. Ulje. Lov na lavove. Ulje. Borba na moru. Ulje. Turci otimaju Srpkinje za harem. Ulje. Autoportret Leona Koena. Ulje (40cm x 52cm). Otkupio Narodni muzej u Beogradu. Autoportret Atanasija Todorovića. Ulje. Otkupio Narodni muzej u Beogradu. Vizija. Ulje. Otkupio Narodni muzej u Beogradu.

Odlično očuvano! Naslov Fantastično slikarstvo : od Hieronymusa Boscha do Salvadora Dalija : 104 reprodukcije / izbor i uvod William Gaunt ; [prevela s njemačkog Micheline Popović] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1980 Izdanje 2. hrvatsko izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Grafički zavod Hrvatske, 1980 Fizički opis [14] str., 96 str. s tablama : ilustr. ; 42 cm Drugi autori - osoba Gaunt, William Zbirka Remek djela u velikom formatu (Broš.) Napomene Prijevod djela: Painters of fantasy FANTASTIČNO SLIKARSTVO „Fantastičnim“ opisujemo osobitost mnogih značajnih umjetničkih djela koja su nastala u različitim razdobljima, a nisu ograničena ni na određenu zemlju ni na određeni period. Taj izraz bi se mogao definirati kao slobodna primjena moći predočavanja bez obzira na ono što smatramo stvarnošću. U slikarstvu je „fantastično“ oprečno realizmu kojem su težili francuski impresionisti, nastojeći da što je moguće točnije reproduciraju optičke dojmove svjetla i boje pojedinih predmeta. Fantastični duh, međutim, daje oblik zagonetnome i neobičnome. Smisao za čudesno je postojao u svim vremenskim razdobljima. Francuski slikar devetnaestog stoljeća Gustave Moreau definirao je filozofiju slikara fantastičnoga kratko i jasno u svom vlastitom stavu: „Ne vjerujem u ono što mogu opipati i vidjeti. Vjerujem jedino u ono što ne vidim, a prije svega u ono što osjećam.“ Moreauov suvremenik Joseph Péladan, filozof fantastičnoga, izradio je detaljna pravila svoga društva za promicanje imaginative umjetnosti, Salon de la Rose-Croix. Zahtijevao je da se odbace mnoge realistične teme u slikarstvu; to su patriotski i militaristički sižei, prikazi iz suvremenog života, portreti, seljačke scene, svi pejzaži („osim onih komponiranih u Poussinovoj maniri“), marine, slikovite orijentalne scene, sve humoristične teme, svi prikazi domaćih životinja, sporta, cvijeća i mrtve prirode. Što je preostalo? Kako god nam se ovaj popis zabrana može pričinjati neobičnim, on zapravo samo ukazuje na neovisnost i samostojnost onih slika kojima su izvor inspiracije bile legende, kazivanja, alegorije, snovi i pjesništvo – posebno lirika – na sve ono gdje fantazija igra ulogu. Ovamo se mogu pribrojiti i određene vrste religioznih sižea, međutim treba razlikovati one što prikazuju stroge vjerske sadržaje od onih koji dopuštaju slobodniju interpretaciju. Slikarsko prikazivanje madone s djetetom ili raspeća u njegovu čvrsto definiranom značenju ne može se dovesti u vezu s pojmom fantazije. Postoji međutim u kršćanskoj ikonografiji mnogo toga što umjetnik može slobodno prikazivati, a da ne dirne u vjersku dogmu, npr. priča o Salomi (si. 43). Vizije što su mučile Sv. Antuna bile su česta tema fantastičnih slikara (sl. 12, 13, 17 i 83). Pakao je strašan pojam, ali ga se ne može definirati, pa je tako urodio raznolikim interpretacijama. Nakaze iz pakla koje u slikama Matthiasa Grünewalda proganjaju sv. Antuna zaista su fantastične (sl. 12). Pakao poprima uznemirujuće psihološke dimenzije u djelima Hieronymusa Boscha (sl. 9) i Pietera Bruegela starijeg (sl. 16). Legende o svecima, kao npr. o sv. Nikoli iz Barija i o čudesima što mu se pripisuju, bile su bogato vrelo za fantaziju; njegovo čudesno smirivanje olujnog mora su, npr. prikazali slikari iz Firenze i Sienne u nekoliko navrata. Često uspoređuju slikari čudesno s nepoznatim. Fantastični otoci iz Odiseje nalaze se u jednom neistraženom moru. Zbog geografske tajanstvenosti likovi iz Homerovih djela poprimili su nadnaravne oblike, kao npr. privlačne sirene, tajnim moćima proviđenja Kirka, golemi jednooki kiklopi; ovim sižeima poslužili su se mnogi slikari, počev od starih grčko-rimskih zidnih slikarija pa do Turnera u devetnaestom stoljeću. Tako se u srednjovjekovnim „Bestijarijima“ (simboličko-mističnim slikovnicama o životinjama) mogu naći takve fantastične životinje za koje se pretpostavljalo da nastavaju nepoznate zemlje; rane zemljopisne karte su obilježavale takva područja upozorenje: „Ovdje je neman!“ Mnoge fantastične teme izazivale su dojam lijepe realnosti. Kad su majstori renesanse prikazivali epizode iz klasične mitologije, mislili su na jedno „zlatno doba“ koje im je dopuštalo da prikazuju ljudski lik u idealnoj savršenosti. Jednu Tizianovu bakanalsku svečanost možemo zaista smatrati nekom idealnom fantazijom. No groteska se također pojavljuje, pogotovu u scenama iz klasičnih basni, u slikama koje su oduševljavale učene ljubitelje umjetnosti. Fauni, satiri i kentauri prikazivani su pri njihovim različitim zabavama (sl. 4). Zeus, koji se u različitim oblicima prikazivao zemaljskim ženama bio je oduvijek poticaj slikarima za fantastična ostvarenja: prikazao se Danaji kao zlatna kiša, Antiopi kao satir, Ledi kao labud, Europi kao bik. Obljubljen siže bio je i Andromedino spašavanje Perzeja od nemani, gdje je groteska bila neophodan element, pri čemu je upravo ružnošću nemani naglašena ljepota. U stoljećima nakon renesanse, osobito u osamnaestom, smanjilo se značenje fantastičnoga u evropskom slikarstvu. Portretno slikarstvo je cvalo, a u slikanju krajobraza porasla je važnost realističnog slikarstva, racionalno je svuda bilo važnije od misterioznoga. No uvijek postoje iznimke. Vještice su očito fascinirale i slikare i javnost u jednakoj mjeri (sl. 27–29). U Watteauovim „Fêtes galantes“ vizije dvorskog života dostigle su vizionarsku čarobnost, no Watteau je znao kako zadržati ravnotežu između stvarnoga i fantastičnoga (sl. 31). Čak je i slikarima veduta iz osamnaestog stoljeća fantastično ponekad pružalo mogućnost da izbjegnu vjerno prikazivanje gradova i krajeva. Osebujnost „capriccia“ je npr. gotovo zahtijevala izvjesnu modifikaciju stvarnosti. U takvim radovima mogao je umjetnik sagraditi svijet snova tako da je fragmente stvarnosti prema svojoj želji ponovno sastavljao. Tako je u Rimu Pannini stvorio fantastične kombinacije starih ruševina, Canaletto je glasovite konje s Markova trga u Veneciji prikazao na sasvim drugom mjestu, na Piazzetti pred Duždevom palačom (sl. 40), a engleski slikar William Marlow je pod očitim talijanskim utjecajem prikazao londonsku katedralu Sv. Pavla u venecijanskom ambijentu (sl. 49). Na mjesto postojećih palača Piranesi je postavio svoje prostrane, labirintima slične zatvore (sl. 34, 35). Venecijanac Guardi je odbacio uobičajeno prikazivanje Canala Grande i umjesto toga naslikao male otoke u laguni s izmišljenom arhitekturom ruševina (sl. 48). Ranom romantikom na prijelazu osamnaestog u devetnaesto stoljeće fantazija je ponovno postala snaga odrednica u umjetnosti. Neobuzdana fantazija suprotstavila se kontroli razbora. Shakespeare je ponovno otkriven, a slikari nisu više u tragedijama prikazivali trenutke najvećeg užasa i napetosti, nego isto tako i susret likova iz »Sna ljetne noći« na mjesečini. „San razbora“, da se poslužimo na ovom mjestu Goyinim riječima, omogućio je nemani, poput one na fascinirajućoj Füsslijevoj slici „Mora“, da muči ženu koja spava (sl. 45). Goyin fantastični sviiet predodžaba susrećemo na njegovim bakropisima i slikama (sl. 46, 47, 51). Naklonost prema tajanstvenome i nadnaravnome što je u jezovitim romanima Horacea Walpolea, Anne Radcliffe i „Monk“ Lewisa našla svoj književni izraz, imala je i svoju paralelu u slikarstvu. Posebno je Füssli signalizirao odvraćanje od racionalnoga. Još jedna posljedica romantičnog raspoloženja je atmosfera nasilja, tako karakteristična za slike Johna Martina: strašna nadnaravna kazna za Babilon i Ninivu i igra snažnih valova što u njegovoj viziji općeg potopa gutaju zemlju i ljude, kao i njegov strašan „Dan gnjeva“ (sl. 57). Slikarstvo kasnijeg devetnaestog stoljeća je neko vrijeme ignoriralo fantastičan element, jer se sve veća pažnja posvećivala realističnim tendencijama. Suvremeni život i pejzaž bile su teme realizma, impresionizma i postimpresionizma u kontinentalnoj Evropi. Pri tome se sve više uvažavala estetska vrijednost bole i oblika. Tek je u novije vrijeme zapostavljena imaginativna umjetnost opet postala aktualna. U Engleskoj su njeni predstavnici prerafaeliti. Premda je cilj prerafaelitskog pokreta isprva bio „vjernost prirodi“, za njegov kasniji razvoj karakterističnije su vizije „idealnog svijeta koji nije nikad a i neće nikad postojati“, kako je to formulirao Edward Burne-Jones. Ovo idealiziranje utjecalo je također na umjetnike u Francuskoj i Belgiji koji su se posvetili poetičnijem poimanju umjetnosti u jednom vremenu kad se činilo da je impresionizam nadišao sve ono što je bilo prije njega, za razliku od onih slikara kojima se jedino radilo o vanjskim manifestacijama prirode. Na kontinentu se izraz sjetne nostalgije tako karakteristične za djelo Burne-Jonesa stopio s težnjom da izraze neobične osjećaje koji su pojmu dekadencije dali nov sadržaj (sl. 67, 70, 71). Dekadencija je, kako je Verlaine pjesnički definira, bila izrazom „senzualnog duha i zabrinute putenosti, nasilja i sjaja jednog degeneriranog carstva“. On tu ukazuje na nešto što pripada svijetu osjećaja onih umjetnika koji su u osamdesetim i devedesetim godinama devetnaestog stoljeća stvorili svoj vlastiti fantastični svijet: žene su bile utjelovljenje misteriozne sudbine; u ilustracijama uz pripovijest Edgara Allana Poea istražio je Odilon Redon dubine mrtvačkoga; Gustave Moreau (sl. 49–61) pridao je antičkim mitovima novo značenje, dopuštajući simboličkim figurama da predstavljaju razna duševna stanja. Nadrealizam je u dvadesetom stoljeću na neki način nastavio tradiciju simbolizma što su ga razvili Moreau i neki drugi umjetnici. No između ta dva pokreta postoji temeljna razlika. Dok se simbolizam devetnaestog stoljeća kretao u području mistike i grešnosti, nadrealizam je pod utjecajem psihoanalize zauzeo „klinički“ distanciran stav. Fantastičnost snova i osebujno podzemlje nesvjesnoga osvojilo je u umjetnosti kao i u znanosti nov položaj. Nadrealisti su zaista prodrli u novo područje čudesnog i fantastičnog i ispisali najnovije poglavlje jedne neobične priče (sl. 73, 80, 81, 88–91, 93, 96). KC (N)

STvarnost, Zagreb, 1962. Prvo izdanje! Vrlo dobro očuvana. Srđan Vučinić: ARHIVAR NEMOGUĆEG – BORA ĆOSIĆ Ja sam polako počinjao da shvatam kako pored mnogih zanata, pobrojanih u istoriji, postoji još jedan važan zanat, bioskopskog gledaoca, vrlo naporan. B. Ćosić, Pri če o zana tima Bora Ćosić sakupio je, popisao i klasifikovao, obradio i izložio predmete svog bogatog bioskopskog iskustva u knjizi Vi dljivi i nevi dljivi čovek (pr vi put objavljenoj 1962. godine u Zagrebu). I mada se pisac spretno ogradio podnaslovom u kojem stoji jedna subjektivna istorija filma, ovo je, koliko mi je poznato, jedna od pr vih knjiga iz pera nekog našeg auto- ra koja obrađuje sve glavne etape i sineaste u dotadašnjem razvoju filmske umetnosti.1 Čitajući knjigu, pitao sam se kakva je to pasija – pored one sakupljačke i katalogizatorske, koja će doći do izražaja i nešto kasnije, u fikcionalizovanom popisu svih običnih i neobičnih zanata u vreme ratno i revolucionarno u Pričama o zanatima, ili u prikupljanju i parodijskom izlaganju mnogih tipova govora, jezičkih fraza, šablona i trivijalnosti kojima se biće malo- građanina, kao pipcima prilepljeno, drži za spoljni svet (u romanu Tutori) – dakle, kakva je to strast vodila mladog Ćosića da ispiše esejističku povest filma, trostruko obimniju od slav- ne Ulo ge moje porodice u svetskoj revoluciji koja će uslediti tek sedam godina kasnije. Iščita- vajući je ponovo, stekao sam utisak kako u Vidljivom i nevidljivom čoveku na sceni imamo pisca na pragu prave stvaralačke inicijacije, u opsesivnoj potrazi za utvarama, fantomima i fantazmima, za oniričkim i transcendentalnim doživljajem – jednom reči, za svim onim što mu u doba još uvek jednobojne, sive real-socijalističke svakodnevice 50-ih, jedino iskustvo kinematografa može priuštiti. Ista ona opčinjenost spojem neobuzdane imaginacije i objek- tivnog otiska vremena, karakterističnim za sedmu umetnost, opčinjenost o kojoj svedoče i mnogi od avangardnih pesnika prve polovine XX veka, našla je svoj izraz u energiji i entu- zijazmu mladalačkog traktata Bore Ćosića, u pasažima poput ovog: „Film je pr vi put od kada postoji svet umeo da jedan trenutak ukrade od prolaznosti i da ga u svom celovitom kretanju sačuva zauvek (...) da mađioničarskim majstorstvom zabeleži čoveka bez glave, devojku u čaši vode i realne oblike nepostojećih čudovišta. Film je poklonio svom gledaocu oči koje sve vide i uši koje sve čuju, popeo ga na nemoguće visine i obdario ga sposobnošću da istovremeno prisustvuje dvama različitim događajima.“2 Sa predanošću bliskom onoj sa kojom Line i Lamark beleže i razvrstavaju sva čudesa flore i faune, a Borhes primerke svoje 1 Te iste 1962. ob javljena je u beogradskoj „Prosveti“ Istori ja filma Radoša Novakovića, reditelja i profe- sora Akademije za pozorište, film, radio i tele viziju. 2 B. Ćosić: Vidljivi i nevidljivi čovek (Beograd, 2012, str. 13). Za ovo obnovljeno izdanje, povodom pola veka od izlaska Ćosiće ve knjige, zaslužan je Se verin M. Franić (1952–2014), filmski kritičar i osnivač ča- sopisa YU film danas u okviru kojeg je objavljivana i posebno vredna edicija PLUS biblioteka „YU film danas“; Ćosiće va knjiga jedno je od poslednjih izdanja iz ove edicije. ZLATNA GREDA Srđan Vučinić 57 „fantastične zoologije“ – Bora Ćosić nam iz mraka bioskopske sale donosi čuda filmskih pe- snika i novatora, od Grifitovog otkrivanja krupnog plana, tog oka „superiornijeg i vidovitijeg od čovekovog“, preko Ajzenštajnove montaže atrakcije, njegove likovne ekspresivnosti i hiperboličnosti, pa sve do čuda nepatvorene stvarnosti italijanskih neorealista ili veličan- stvene Hičkokove persiflaže „pune pri tajene jeze“ (u Nevo lja ma sa Ha rijem). No nije teško zapazi ti one sineaste koji su mladom piscu posebno bliski i dra gi; autore kroz čije sa gledavanje i tumačenje on skicira i mapu svog budućeg pripovedačkog sveta. Propitujući Čaplinovu umetnost, Ćosić posebno ističe njegov pohod na opšta mesta, sklo- nost ka obrtanju na glavačke uvreženih odnosa i opštih pravila: onog Čarlija koji, održava- jući red u radnji, počinje da zaliva cveće na ženskim šeširima; za koga se tretman u lečilištu pretvara u mučilište i rvački ring; kome je, tokom rovovske borbe u ratu, i vatra iz neprija- teljskog oružja dobar instrument da bi sebi pripalio cigaretu, otvorio flašu piva... Mali čovek koga je Čaplin stvorio „čudna je kost u grlu ove civili za cije“, konstatuje Bora Ćosić. Piščevo tumačenje tog „malog delije“ navešćuje nam kalambursko i alogičko obr tanje naglavce stereotipa i jezičkih fraza na kojima malograđanski i novi revolucionarni svet počivaju u njegovim proznim delima iz 60-ih godina – gde se junaci celuloidnog Čarobnjaka iz Oza preobražavaju u stvarne „čarobnjake iz Ozne“, gde se i Rusi (beli, kao i cr venoarmejci) u detinjem poimanju javljaju u vidu posebnog zanata... A kada nas u neponovljivi univerzum Žana Vigoa (posebno onaj Nu le iz vlada nja) uvede aforizmom – „Svet je relativno pristojna celina, koja ima svoje kraste, svoje guke, svoje dobro čuvane, vešto skrivene nepodesnosti“ – Ćosić time koncipira i vlasti ti groteskni mehani zam, onaj koji će u punom sjaju proradi ti u Priča ma o za natima (1966), te Ulozi mo je porodice u svetskoj revo luciji (1969). Infantili zam kao oružje u pohodu smehotvornog razgolićenja „pristojne celine“ odraslog sveta – nije li u toj Vigoovoj anarhističkoj drskosti jugoslovenski pisac, prevodilac Majakovskog i Hleb- njikova, našao podstreka i za ostvarenje vlastitih stvaralačkih impulsa? I dok kod Vigoa pomenute kraste i guke niču u pristojnom ambijentu škole (muškog internata), dotle u prozi Bore Ćosića one probijaju na jezičko-stilskoj ravni marljivo parodiranog školskog za- datka. Tako mali junak njegovog pripovednog triptiha3 živi sa ujakom koji „prevrće sve ženske po kući“, sa ocem koji, u doba ratno, „nalazi način da popije što veću količinu otrov- nog alkohola a da mu ne bude ništa“; naj zad, dobija u kući i oslobodioce, koji se okr vavlje- ni vraćaju sa noćnih šihti likvidacije narodnih neprijatelja. Bestidnost, ludilo, brutalnost Ćosićeve velike istorije cepaju nevešto oslikane kulise pristojne celine sveta, katkad još drastičnije, još bezobzirnije negoli nakaznosti i deformiteti obrazovnog sistema kod Vigoa. Kinematograf inspiriše delo Bore Ćosića svojom imaginativnošću, atmosferom, humo- rom i emocijom; ali linearnost, fabula i zaplet, svojstveni filmskom pripovedanju, našem piscu praktično nisu potrebni. On je nedvojbeno opredeljen za nelinearnu, do kraja frag- mentiranu nara ciju u kojoj je gotovo svaka rečenica isečak različi tog vremena. Sklopljeni asocijativno, po tema ma, ćosićev skom montažom atrakcije, ovi su bezbrojni isečci jedna rastrojena celina koja ipak nastavlja da simultano živi u mnogim vremenima, satirično izo- bražavajući rad detinjeg uma kontaminiranog velikom istorijom. I replike Ćosićevih likova 3 Knjiga Zaš to smo se borili (1972), prak tično, izmenjeno i dopunjeno izdanje Priča o zanatima, čini treći deo ove uslovne celine. 58 možemo či tati kao neku vrstu stili zovanih filmskih dijaloga: one se izgovaraju u ima ginar- nom porodičnom sve-trenutku, u kojem su i zdravorazumske kategorije prostora, vremena i kauzalnosti privremeno suspendovane.4 U poetskoj sažetosti i globalnoj metaforičnosti porodičnog sve-trenutka leži i osnovna analogija Ćosićevog proznog triptiha sa fantazmat- skim potencijalima evropskog autorskog filma. Nasuprot prozi 60-ih, Ćosićev postupak u romanu Tutori (1978), i dalje u Bel Tempu (1982) vodi ka razobručenosti, prolifera ciji jezika – a time i ka namernom ukidanju sažetosti i me- taforičnosti srodne kinematografskom principu. Njegova nova poetika mixed-media, sprem- nice, ropotarnice i otpada bliži se u isti mah principu funkcionisanja televizije (danas i logi- ci interneta, kao i društvenih mreža) u kojima se metafora te svaka lirska kondenzovanost praktično ukida, jer sve se odigrava u znaku direktnog prenosa, u beskonačnom sadašnjem trenutku. Filmofilska energija i erudicija Vi dljivog i nevi dljivog čoveka ugrađeni su i u docnije sce- narističke izlete Bore Ćosića: u njegov koscenaristički doprinos, prevashodno u pisanju dijaloga, filmu Desant na Drvar Fadila Hadžića (1963), kao i Danima Aleksandra Petrovića (1963), gde je Ćosić saradnik na scenariju zajedno sa filmologom Duškom Stojanovićem i pesnikom Dušanom Matićem; te u adapta ciji, transponovanju i osavremenjivanju glavnih motiva novele Dvojnik Dostojevskog u ambijentu samoupravne Jugoslavije, u filmu Nepri jatelj Živojina Pavlovića (1965). Ćosić je potpisan i kao jedan od koscenarista u filmskoj adap ta ciji vlasti tog romana, no čini se da njegov interes za filmski medij tada već jenjava. U filmu Uloga mo je porodice u svetskoj revoluciji Bate Čengića (1971) jezički kvali teti knjige, pa i replike likova mahom su zamenjeni pop-artističkim vizuelnim atrakcijama, uz jake pri- mese mjuzikla, rok operete i političkog teatra. U ovom delu neujednačenog kvaliteta i danas najubedljivije deluje ingeniozna dosetka koscenariste Branka Vučićevića:5 prizor u kojem ukućani i oslobodioci zajedno jedu tortu u obliku Staljinove glave. „Či tava moja fa- milija u BV-jevskoj obradi, pokazuje se ne samo u svetlu kanibalsko-edipskom (jer jedu oca čovečanstva), nego i u sferi erotike kuhinje“, protumačiće mnogo kasnije Ćosić ovu scenu, u svom sećanju na Vučićevića.6 Uloga Bore Ćosića u jugo slovenskoj kinematografiji, neposredna i posredna, veća je nego što bi se na pr vi pogled moglo pretpostavi ti. O „boraćosićevskom raju malih stvari“, tom „raju prizemnog Beograda“ piše Raša Popov povodom Ljubavnog slučaja Makavejeva.7 4 Ovo nas može asocirati na dela Alena Renea ili Alena Rob Grijea; a u domaćem filmu na kubističke scene i dijaloge iz „ratne tetralogije“ Puriše Đorđe vića. 5 Kada smo na 20. Festivalu autorskog filma pripremali retrospek tivu Branka Vučiće vića, jedan od nje- govih uslova bio je da ne prikažemo Čengiće vu Ulogu moje porodice, film od koga se kao koscenarista još ranije ogradio – smatrao je da je umesto spek takularnog pristupa koji je reditelj sproveo, film tre- balo uraditi što svedenije, minimali stič ki. 6 Iz tek sta Bore Ćosića „Roman o Vučiće viću“, ob javljenog u zagrebač kom časopi su Gordogan, #33–34, zima–jesen 2016. 7 U nadahnutom eseju R. Popova „Imago Makavejev“, objavljenom u zborniku Makavejev: 300 čuda. Umetnič ki odnos Ćosić–Makavejev sigurno je dvosmeran, o tome svedoči i Ćosićev tekst „Stvarnost u filmu Dušana Makavejeva“ (Polja, maj 1966). Posebno je znača jan raskorak na ko ji autor ovde ukazu je, između Makove odanosti novom životu u jugosloven skom komunizmu i „analiziranja krastica ko je su se po njemu nahva tale“ u filmu Čo vek ni je tica. Ali posto ji tu još nešto zanimljivije iz današnje perspek- 59 A infantilno-satirična perspektiva koju Sidran i Kusturica primenjuju u Ocu na službe nom putu (1985) mnogo toga duguje vizuri junaka Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji – do- voljno je uporedi ti način prenošenja iskaza iz „odraslog“, istorijskog sveta, njihovo cinično prelamanje u edenskoj nepatvorenosti detinjeg univerzuma. Sa primetnim zakašnjenjem slična perspekti va varira i u Mar kovićevom filmu Tito i ja (1992). Sa superiornim selinovskim cini zmom ona je preoblikovana u priči o odrastanju dvojice kriminala ca tokom Miloševi- ćeve ere rata i izola cije u Ra na ma Srđana Dra gojevića (1998). Zasebno bi se mogao anali- zirati i posredni Ćosićev uticaj na kultno Grlićevo ostvarenje U raljama života (1984) – preko nesumnjivog odjeka romana Tutori u parodijskom korišćenju obraza ca trivijalne li terature u prozi Dubravke Ugrešić...8 Vođen akribijom i istrajnošću sakupljača i klasifikatora, žarom smejača i iz rugivača, ali i nepredvidivom zaumnošću pesnika – Bora Ćosić ostaje vidljivi i nevidljivi sudeonik jugoslovenskog i post-jugoslovenskog filma. Bora Ćosić (Zagreb, 5. april 1932) srpski i hrvatski je romanopisac esejista i prevodilac.[1] Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman `Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji` dobio je za 1970. godine (za 1969) NIN-ovu nagradu za roman godine.[2] Biografija Bora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list `Mlada kultura` 1952, reviju `Danas` 1961-1963,[1] časopis `Rok` 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima `Slavija`, 1958-1959, i `Avala`, 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima.[3] Književno stvaralaštvo Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine te zatim objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962, Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969, smestenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film. Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj).[4] Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993, (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995, te Carinska deklaracija, 2000, poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.[5] Nagrade 1969: NIN-ova nagrada, za roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji.[2] 2002: Nagrada za Evropsko razumevanje, za autobiografski esej Carinska deklaracija.[6] 2008: Nagrada Albatros Zadužbine Gintera Grasa.[7] 2001: Nagrada Stefana Heyma.[8] Dela Nepotpun popis dela: Kuća lopova, 1956. Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962. Sodoma i Gomora, 1963. Priče o zanatima, 1966. Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969. Tutori, 1978. Poslovi/sumnje/snovi Miroslava Krleže, 1983. Doktor Krleža, 1988. Rasulo, 1991. Dnevnik apatrida, 1993. Dobra vladavina (i psihopatalogija njenog svakodnevlja), 1995. Carinska deklaracija, 2000. Pogled maloumnog, 2001. Tkanje, 2001. Nulta zemlja, 2002. Irenina soba, (poezija), 2002. Izgnanici, 2005. Consul u Beogradu, 2007. Put na Aljasku, 2008. Zapadno od raja, 2009. Kratko detinjstvo u Agramu, 2011. Doručak kod Majestica, 2011.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! MUZIKA 1-2 ljudi, instrumenti, dela - Norber Difurk Izdavač: VUK KARADZIĆ Beograd Godina izdanja: 1982. Povez: tvrd povez Broj strana: 398 + 423 Pismo: latinica Muzika (grč. μουσική - umetnost muza,[1] lat. musica) je umetnost stvaranja uređenih odnosa između tonova. Muzika ima tri osnovna elementa:[2][3] melodiju, ritam i harmoniju. Stvaranje, izvođenje, važnost, a nekad i definicija muzike veoma su zavisne od kulture i socijalnih aspekata. Muzika se deli u žanrove i podžanrove, ali njihove granice i veze ponekad zavise od lične interpretacije. Jedno zaokruženo i celovito ostvarenje muzičke umetnosti se zove muzičko delo ili kompozicija. Međutim, muzika je reproduktivna umetnost, slično kao i drama ili ples, što znači da se ona ne svodi samo na komponovanje, nego da je komponovano delo potrebno i izvesti (reprodukovati, interpretirati) da bi se moglo pružiti publici kao gotov proizvod umetnosti. Muziku izvode interpretatori, a može se reprodukovati na dva načina: živim izvođenjem na licu mesta, odnosno konkretnim izvođenjem dela pred publikom na koncertu ili nekoj prigodnoj svečanosti; puštanjem pre snimljenog sadržaja s nosača zvuka (CD, DVD i sl.) preko savremene elektronske opreme, kao što su radio, Hi-Fi, i sl. Pojam i definicija Filipino Lipi: Alegorija muzike Sama reč muzika potiče od grčkog μουσική τέχνη (mousikē téchnē) - umetnost muza, od čega se zadržala samo prva reč μουσική, što je derivat od reči μούσα (mousa), što znači muza.[4] Dalje se svetom proširio latinski oblik musica, koji je uglavnom opisivao ugodne zvukove. Upravo je takav oblik najčešći u svetskim jezicima. Definisati muziku već je malo teže, a to su pokušavali mnogi, od muzikologa do interpretatora. Uglavnom, za muziku se može reći da je umetnost koja se izražava pevanim i/ili sviranim tonovima, raznim zvukovima, šumovima i tišinom između njih. Zvukovima i šumovima se koriste ponajviše moderni kompozitori kad žele pobliže muzički da opišu neki sadržaj. Tišinu pak između tonova čine predasi (pauze). Uz to što je reproduktivna (izvođačka) umetnost, muzika spada u fine (lepe) umetnosti jer joj je cilj estetika. Kao što se film naziva sedmom umetnošću, tako je muzika po tradicionalnoj estetici prva umetnost (odnosno prva na popisu umetnosti). Muzika ima i dodirnih tačaka s pozorištem, ne samo zato što se praktikuje u njemu, već postoji i žanr koje je posuđuje i od jednog i od drugog - mjuzikl. Usko vezan sa svo troje (ali posebno s muzikom) je i ples. Muzika je uobličeno vreme, budući da se može doživeti samo u toku nekog vremena (za razliku od slikarstva koje uobličuje prostor). Zbog toga muzika mora imati ritmičko uređenje svog sirovog materijala - tonova i drugih zvukova. Osim toga, muzika se uređuje i pomoću melodije (niza tonova raznih visina) i harmonije (istovremenosti raznih visina tonova). Tako ritam, melodija i harmonija postaju osnovni elementi muzike. Prvi oblici muzike Prvi oblici muzike nastaju u starijem kamenom dobu - paleolitu. Prva istraživanja vrši Čarls Darvin u 19. veku. Naučnici koji su se tada bavili istraživanjem muzike nisu bili obrazovani muzikolozi. Postoji više teorija o nastanku muzike.[8] Čovek je počeo da ispušta nizove glasova pokušavajući da privuče suprotan pol. Čovek peva iz potrebe da komunicira sa drugim ljudima iz zajednice. Čovek pokušava da imitira zvukove iz prirode. Tokom rada čovek udara grančicama koje koristi kao alat i shvata da se taj zvuk može ponoviti. Te teorije nisu prihvaćene zato što nije postojalo materijalnih dokaza. Žil Kombarje je tvrdio da muzika zahteva intelekt (razvijene mentalne sposobnosti). Tokom vršenja raznih ekspedicija i istraživanja Afričkih i Amazonskih prašuma otkrivene su zajednice (plemena) na niskom stepenu razvoja. Žil Kombarje prisustvuje obredima i ritualima raznih plemena i dolazi do zaključka da muzika nastaje i razvija se kao deo magijskog obreda. Ljudi prvobitne zajednice pevaju jednostavne pesme (samo nekoliko tonskih visina koje se stalno ponavljaju). Pevanje je imalo ulogu da dovede vrača u stanje transa kako bi on mogao da komunicira sa bogovima (sile prirode). Muzika bila je strogo funkcionalna. Nije se smela pevati van obreda jer se smatralo da to može razbesneti bogove. Muzika je najčešće bila ritmička. Kao instrumenti koriste se ljudski glas i telo. Sve vreme učestvuje u obredu. Ljudi su pljeskali dlanovima ili su se udarali po telu (mirovanje nije bilo dozvoljeno). Muzika je bila vrlo izražajna i glasna jer se smatralo da će tako lakše dopreti do bogova. Ova muzika najpre podrazumeva tekst i melodiju. Ovi rituali se smatraju za poreklo umetnosti uopšte jer objedinjuju sve vrste umetnosti. Takva pojava naziva se sinkretizam. Tokom obreda koji je služio kao priprema za lov ljudi su crtali likove životinja koje idu da love. Isto tako ritual je vremenom dobio i oblik scenske igre zato što su ljudi po povratku prikazivali celom plemenu scene iz lova (takođe u okviru obreda). Godine 1877. američki istraživač i pronalazač Tomas Alva Edison izumeo je fonograf (prvi uređaj koji je mogao da snimi i ponovo reprodukuje zvuk). Ovaj uređaj se koristio za snimanje pesama Američkih Indijanaca koji žive u rezervatima. Koristeći ove snimke i upoređujući ih sa drugim obrednim pesmama naučnici su potvrdili teoriju Žila Kombarjea. Muzika starih robovlasničkih civilizacija Od IV milenijuma p. n. e. do 476. godine, na području Sredozemlja, Srednjeg i Dalekog istoka razvijale su se moćne robovlasničke civilizacije: Egipat, Indija, Kina, Mesopotamija, Izrael, Grčka i Rim. Klasnim društvenim raslojavanjem, javila se i podela na muziku vladajuće klase - robovlasnika i muziku obespravljenog naroda - robova. Muzika naroda Starog veka Vrsta egipatske harfe O muzici starog Egipta zna se ponajpre zbog raznih nalaza na području Grčke, s kojom su bili u dodiru, a i značenje muzičke kulture Egipta je baš u tome što grčke teorije vuku koren iz Egipta. Egipćanima je muzika služila prvenstveno za verske obrede, a poznavali su harfe, koje su umetnički izrađivali, flaute i sistrume (vrsta metalnih udaraljki). U Kini, koja je imala veoma dugu muzičku tradiciju, muzika je povezivana s filozofijom. Njihov najveći filozof Konfucije je učio da „muzika oplođuje klice vrlina koje čovek nosi u srcu“. Dobra je muzika značila red, a loša nered u državi. Pet tonova njihove lestvice predstavljalo je pet elemenata, a kasnija lestvica od 12 tonova mesece u godini. Muziku su izvodili na velikim ceremonijama, a poznavali su dosta instrumenata. Božica Sarasvati drži vinu u rukama Indija je takođe davala važno mesto muzici. Smatrali su je božjim darom, koji treba vraćati bogovima pesmom i svirkom. Čini se da je indijska lestvica bila veoma slična kineskoj - bila je pentatonska (od pet tonova). Jednim od najstarijih njihovim instrumenata smatramo vinu (sa sedam žica i rezonatorom), a cenili su i zvona. Većinu ovih podataka istoričari crpe iz religiozno-filozofskih knjiga, veda. Muzika je u Palestini doživela procvat u vreme Davida i Salomona. Jevrejima je muzika služila u bogoslužju, ali su posebni jer im nije predstavljala magijsko sredstvo. Nisu se muzikom opijali, već su njome izazivali svečano raspoloženje. Imali su veoma bogatu selekciju instrumenata: triangle, rogove, bubnjeve, svirale, harfe, lutnje. Njihovo pevanje psalama i zborsko pevanje preuzela je srednjovekovna katolička muzika. Antička Grčka i Rim Boetius i Pitagora, a u sredini je Aritmetika. U Grčkoj je muzika smatrana naukom kao i matematika, a ovde se vidi njihova povezanost s brojevima U antičkoj Grčkoj država se brinula o razvoju umetnosti, a u središtu njihove umetnosti bila je muzika. Takvo zanimanje za umetnost nastaje iz činjenice da su u Grčkoj tekovine kulture bile dobro celog naroda. Iako je od grčke muzike sačuvano samo dvanaestak zapisa, o njoj se saznaje iz literature, pa se zna da je muzika imala važnu ulogu u državi i društvu, odgoju omladine i, naravno, mitologiji. Na primjer, Apolon, bog (među ostalim) sunca, dakle sklada i sreće, bio je zaštitnik i bog muzike. Primjena muzike kod njih je bila svestrana: pevali su u zboru lirske pesme, slavili bogove himnama, a i u drami je muzika imala važnu ulogu. Bilo je doba kad su svi muškarci do tridesete morali primati muzičku obuku iz državnih muzičkih škola. Postojale su Pitijske igre, muzičko-umetnički pandan olimpijskima. Razvili su teoriju muzike, i imali su lestvice (silazne), koje su nazive dobijale po pokrajinama: dorska, frigijska i lidijska. Kitari, liri i drugim žičanim instrumentima pripisivali su svojstvo produbljivanja ljudskih osjećaja i unošenja sklada, a duvačkim moć uzbuđivanja i dovođenja u ekstazu. Kad su Rimljani pokorili Grčku, preuzeli su i njihovu muziku, instrumente i notno pismo, od ostalih naroda trube, ali tu muziku nisu dalje unapređivali, pa joj je vrednost pala. Onoliko muzičkog smisla nisu imali, pa im je muzika služila za ulepšavanje gozbi, priredaba i igara. Tu je muziku sačuvao filozof Boetius u delu De institutione musica, na kojoj počiva razviće celokupne današnje muzike. Srednji vek Starija sakralna muzika nadovezuje se na židovsku i grčko-rimsku, a preuzela je mnogo i od nehrišćanskih naroda, prvenstveno istočnjačkih, što je vešto primenjivala u svom liturgijskom pevanju. Važan deo liturgijske muzike do danas čini gregorijansko pevanje, jednoglasno i nepromenjivo crkveno pevanje. Zbirku takvih misnih napeva sastavio je i pročistio u suradnji sa svojim benediktincima u knjigu Antifonarij papa Grgur I, te ga možemo nazvati reformatorom liturgijske muzike[9] Iz Rima se takvo pevanje proširilo po celom hrišćanskom svetu, čemu je pomogao i Karlo Veliki. Svetovna muzika je u 12. veku dobila novu vrstu pesama koju su gajili trubaduri. U njima je najčešće reč o viteškim vojnim i ljubavnim poduhvatima, njihova odanost, poštenje, milosrđe itd. U Nemačkoj su takvi pevači nazivani Minesengerima, a imali su pravilnike (tabulaturu) po kojem se učila umetnost. Sve su to bili putujući muzičari, koje su vlasti i crkva progonili, ali ih je narod voleo, jer su bili veseli, šaljivi i lakoumni, a objedinjavali su mnogo zanimanja u jednom. Znali su da sviraju devet instrumenata, izmišljati rime, žonglirati, oponašati glasove životinja, ...

Unutra odlično očuvano samo je dopisano na naslovnoj strani ispod stoleće - vek Omot kao na slici, korice odlične Rubens i njegovo stoleće. Frans Boduen. Izdavač: Vuk Karadžić, Jugoslovenska revija, Beograd 1977 veliki format Петер Паул Рубенс (хол. Peter Paul Rubens; Зиген, Вестфалија, 28. јун 1577 — Антверпен, 30. мај 1640) био је дипломата и фламански уметник барока. Његов стил наглашава покрет, боју и сензуалност. Он се опробао у сликању на разноврсне теме: од религије, до историје, од класичне митологије, сцена лова, портрета, па све до илустрација за књиге и дизајна таписерија. Био је веома плодан у погледу радова; процењује се да је иза њега остало око 3000 слика, делимично захваљујући члановима његове радионице.[1] Његови ученици су Јакоб Јорданс и Антонис ван Дајк.[2] Рубенс је владао са доста језика, био је велики хуманиста и добар дипломата.[1] Један је од највећих мајстора барокног стила у сликарству који је сјединио најбоље традиције северног и италијанског сликарства. Створио је слике пуне драматике, чулности и сјаја боја. Оне обично приказују алегорије инспирисане митолошком симболиком. Живио је највише у Антверпену, али је радио и у Француској и Шпанији. Изузетно богато Рубенсово дело заступљено је у богатству мотива, актови и митолошке теме, теме из лова као и мртве природе у којима се очитује традиција фламанске уметности у време барока и својим патосом и покретом представља најаутентичније изразе свога времена. Његова палета се карактерише топлим бојама и тоновима који блијеште са његових платна са до тада невиђеном жестином као да се утицаји које је направио могу сагледавати не само у сликарству фламанског барока већ у сликарству уопште и могу се пратити све до појаве Евген Делакроа а упоређујући га са сликарем свих времена назван је “сликарем тела” насупрот Рембранту који је назван “сликарем душе”. Мало је уметника у историји уметности било тако чувено и утицајно у своје време попут Рубенса. Историјски контекст[уреди | уреди извор] У 16. веку, Антверпен, престоница Фландрије, био је велики и богат пословни центар због своје важне луке, одакле је стизала роба из свих земаља. Зарађени новац трошио се брзо са лакоћом и великом радошћу, не само на забаву, већ и на културу, уметност и штампање радова који су углавном били намењени за увоз. Сликарство у Антверпену редовно прати трендове ренесансе захваљујући доприносима из Италије, који се шире по целој Холандији. Дирер, на путу до земље 1520. године, је срео сликаре Метсиса, Патинира и Холанђанина Лејдена. Фламанска уметност је утицала, допуштајући маниризму и реализму да живе њихове традиције. Са појавом Питера Бројгела, уметник је био у могућности да покаже више фламенка у својим делима од којих Рубенс гради потпуно иновативан ликовни израз, који је довео до генијалности у бароку.[3] Холандија је била под шпанску владавину, од времена кад су у браку Филип I од Кастиље и Хуана I од Кастиље, а касније и за време њихових наследника Карла V и након абдикације Филипа II 1555. Ни обичан народ ни аристократија, на челу са Вилемом Ћуталицом, није подржао диктатуру Филипа II, који је донео 15. априла 1566. Ни људи ни властеле, са Вилемом Ћуталицом на челу, уз подршку диктатуру Филип II, који је донео 15. априла 1566. представља Гов Маргарет, назван по Филипу II, петицију познату као `компромис од племића`, чији је циљ био елиминисање инквизиције и обнова слободе. То је промовисано од стране калвиниста, који користи конфликт који је довео овај захтев, цркава уништених, оскрнављена слике и запалили села. Овај устанак је био гувернер тражи помоћ за Филипа II, који је послао војвода од Албе. То, 1567. након неколико жестоких борби и освете, да ли се поново успостави мир и калвинисти су побегли у Немачку.[4] Површина је остала под шпанском влашћу до Споразума у Утрехту 1713, када се поново враћа у аустријски део Хабзбург. Уметници су радили и нашли своје мецене међу шпанском монархијом и племством, што је утицало на то шта је приказано радовима, нарочито у верским темама и темама битака, као и портрета. Фламанска школа сликања је утврђена у јужној Холандији, где је Католичка црква повећала највећи приказ тријумфа као религије. Ова победа је имала највећег интерпретатора Рубенса, који је био римокатолички дубоко религиозан.[5] Биографија[уреди | уреди извор] Портрет дечака (1619). Рубенс је често користио своју децу као моделе. Сматра се да је то био његов син Николас. Рубенс је био поносан на лепоту своје деце. Рубенс је насликао себе и Изабел Брант убрзо након њиховог венчања. Када је Изабел умрла, Рубенс је изјавио да `она је била оличење доброте и поштења`. Рани дани[уреди | уреди извор] Рубенс је рођен у Зигену, Немачка, од родитеља Јана Рубенса и Марије Пyпелинцкс. Петар Паул Рубенс добио је то име јер се родио 28. јуна, што је било уочи дана Св. Петра и Павла. Родио се као шесто од седморо деце. Његов отац и мајка су калвинисти који су побегли из Антверпена у Келн 1568. године након појачаних верских превирања и прогона протестаната за време Шпанске владавине Холандијом Фернанда Алвареза од Толеда, трећег војводе од Албе. Јан Рубенс је постао правним саветником (и љубавником) Ане Саске, друге жене Вилијама I те се доселио у њен двор у Зигену 1570. Уследило је притварање због прељуба. Породица се вратила у Келн следеће године. Године 1589, две године након очеве смрти, Рубенс се с мајком вратио у Антверпен где је примљен у католичку школу. Религија је одиграла важну улогу у његовом каснијем раду и Рубенс је касније постао водећи глас католичког противреформаторског сликарства.[6] У Антверпену, Рубенс је завршио хуманистичко образовање, учио латински и класичну литературу. С четрнаест година започео је уметничко образоваwе код понајбољих градских сликара тог доба.[7] Већина његовог образовања састојала се у копирању ранијих дела, као што су дрворези Ханса Холбеина млађег и графике Маркантонија Рајмондија према Рафаелу. Рубенс је завршио своје школовање 1598. у време када је примљен у “Цех св. Луке” као независан мајстор.[8] Коњанички портрет војводе од Лерма, Прадо, Мадрид. Рубенс је насликао ову слику приликом свог првог путовања у Шпанију 1603. Обожавање Девице, 1608. уље на легури и бакру, Санта Марија у Валичели, Рим. Ово је средишња плоча високог олтара. Године 1600. Рубенс је путовао у Италију, најприје у Венецију, где је видео дела Тицијана, Веронезе и Тинторета пре него што се сместио у Мантови на двору војводе Винченза I Гонзаге. Начин бојења и композиције Веронезеа и Тинторета имале су директан учинак на Рубенсово сликарство, а на његов каснији, зрели стил утицао је више Тицијан.[9] С војводином финансијском подршком Рубенс је отпутовао до Рима и Фиренце 1601. Тамо је студирао дела класичне грчке и римске уметности и копирао дела италијанских мајстора. Хеленистичка скулптура Лаоконт са синовима је имала посебан утицај на њега, као и уметност Микеланђела, Рафаела и Леонарда.[10] На њега су такође утицале и изразито натуралистичке слике Каравађа. Касније је чак направио копију његовог Полагања у гроб, те предложио је свом мецени, војводи од Мантове, да купи од Каравађа његову Смрт девице (Лувре).[11] Рубенс је путовао у Шпанију у дипломатској мисији 1603. носећи поклоне породице Гонзага на двор Филипа III. Док је био тамо видео је богату колекцију Рафаелових и Тицијанових дела које је скупио краљ Филип II.[12] Ово је било прво његово путовање, од многих у каријери, на којима је комбиновао уметност и дипломатију. Од 1604. провео је четири године у Мантови, Ђенови и Риму гдје је насликао бројне портрете на особит начин који ће касније утицати на рад сликара као што су: Антонис ван Дајк, Џошуа Рејнолдс и Томас Гејнсборо.[13] У то време започиње да слика градске палате и црквене олтаре као што је троделни олтар `Санта Марија у Валичелл`.[14] Утицај Италије на Рубенса био је изузетан. Поред уметничких утицаја, Рубенс се наставио да се дописује с италијанским пријатељима током цилог свој живота; чак се и потписивао као „Пиетро Паоло Рубенс“ и често говорио о повратку на полуострво – жеља која му се није остварила.[15] Принцеза Изабела Клара Еуђенија (1566–1633), 1615. Музеј историје уметности у Бечу. Зреле године у Антверпену (1609–1621)[уреди | уреди извор] Podizanje крста, 1610–11, средишња плоча олтара Госпине катедрале у Антверпену. Чувши за мајчину болест 1608, Рубенс се упутио у Антверпен, али мајка му је умрла пре његовог доласка. Његов повратак у Антверпен се подударао с годинама новог просперитета захваљујући „Антверпенском споразуму“ из 1609. којим је наступило „дванестогодишње примирје“. У октобру исте године Рубенс је постављен за дворског сликара аустријског војводе Алберта и Изабеле Шпанске, управитеља холандских покрајина. Дозвољено му је да свој студио из двора у Бриселу пресели у Антверпен. С надвојвоткињом Изабелом остао је у добрим односима све до њене смрти 1633, не само као њен сликар него и велепосланик. Још је више учврстио везе с градом 1609, оженивши Изабелу Брандт, кћерку водећег Антверпенског грађанина и хуманисте Јана Брандта. Године 1610, Рубенс се преселио у нову кућу с атељеом који је сам дизајнирао у маниру италијанских вила. Данас позната као Rubenshuis музеј у центру Антверпена, њему је служила као радионица, али и као школа за његове ученике и галерија за његову личну колекцију уметничких дела и књига која је била највећа у Антверпену. Његов најпознатији ученик био је Антонис ван Дајк, који ће постати водећим фламанским портретистом који је често сарађивао с Рубенсом. Такође је сарађивао с другим уметницима у граду, попут сликара животиња Франса Снајдерса, који је заслужан за орла на његовој слици Оковани Прометеј, као и сликаром цвећа и његовим добрим пријатељем Јаном Бројгелом Старијим. Петер Паул Рубенс и Франс Снајдерс, Оковани Прометеј, 1611-12, Музеј уметности, Филаделфија. Олтарске слике за Госпину катедралу у Антверпену су утврдиле његово место као водећег сликара Фландрије. „Подизање крста“, централна слика олтара, на пример, показује његову способност да уклопи Тинторетово Распело из Венеције, Микеланђелове динамичне фигуре и свој лични стил. Ова слика постала је репрезентативним примером барокног религијског сликарства.[16] Рубенс је искористио штампане илустрације у књигама како би још више проширио своју славу широм Еуропе. Изузев неколико сјајних бакрописа, он је само цртао скице по којима су стручњаци као Лукас Ворстерман правили графике.[17] Ипак је сам урадио неколико дрвореза. Рад за Марију де Медичи и дипломатске мисије (1621–1630)[уреди | уреди извор] Искрцавање Марије де Медичи у Марсељу, 1622—25., уље на платну, 394 × 295 cm, Лувр. Године 1621, краљица Француске, Марија Медичи наручила је од Рубенса две велике алегоријске слике које је требало да славе њен живот и њеног покојног мужа Анрија IV за „Луксембуршку палату“ у Паризу. Циклус Марије Медичи (сад у Лувру) је постављен 1625. Мада је он почео рад на другој серији то никада није било довршено.[18] Марију је протерао из Француске њен син Луј XIII, а умрла је у Келну 1642. године, у истој кући у којој је Рубенс живео као дечак.[19] По истеку Дванаестогодишњег примирја 1621. године, Шпански Хабсбурговци су поверили Рубенсу више дипломатских мисија и он је био веома активан до 1630. Кретао се од Енглеског до Шпанског двора у покушају да постигне мир између Шпанске Холандије и Холандских уједињених покрајина. Такође је путовао у северну Холандију као уметник, али и као дипломата. У том раздобљу двапут је примио витешки наслов, најприје од краља Филипа IV Шпанског 1624, а потом и од краља Карла I Енглеског 1630. Примио је и почасну титулу мајстора уметности универзитета у Кембриџу 1629.[20] Рубенс је провео неколико месеци у Мадриду од 1628.–1629. где је поред своје дипломатске мисије насликао и неколико важних дела за краља Филипа IV. Ту се спријатељио са сликаром Веласкезом, те су њих двојица планирали да заједно отпутују у Италију, али Рубенс се морао вратити у Антверпен и Веласкез је путовао без њега.[21] Рубенс је убрзо морао да отпутује у Лондон где је остао до 1630. и насликао једну од најважнијих слика овог периода – Алегорија Мира и Рата (1629; Национална галерија у Лондону.[22] Она осликава уметниково снажно залагање за мир, а поклоњена је краљу Карлу I. Портрет Хелене Фурман (Хет Пелскен), око 1630-их, Музеј историје уметности у Бечу. Посљедње године (1630–1640)[уреди | уреди извор] Рубенс је посљедњу деценију провео у АнтВерпену и околини. Иако је био заокупљен сликањем за свод Дворане за банкете архитекте Иниго Џоунса у Палати Вајтхол у Лондону, нашао је времена за лична уметничка истраживања. Године 1630, четири године након смрти његове супруге, 53-годишњи сликар оженио је 16-годишњу Јелену Фурман. Јелена је инспирисала позамашне фигуре на много његових слика из 1630-их, укључујући: Венерина гозба (Музеј историје уметности у Бечу), Три Грације (Прадо, Мадрид) и Парисов суд (Прадо, Мадрид). У каснијим сликама које је радио за шпански двор, уметникову младу жену су препознали на сликама. Фармери се враћају с поља, око 1635-8, Галерија Пити, Фиренца. Године 1635, Рубенс је купио имање изван АнтВерпена, дворац де Стен (Хет Стен) где је провео много свог времена сликајући пејзаже који одражавају његов касни стил који се ослања на холандску традицију Питера Бројгела. Рубенс је преминуо од гихта 30. маја, 1640. Сахрањен је у цркви св. Јакова у Антверпену. Оставио је за собом осморо деце, три с Исабелом и петоро с Јеленом; његово најмлађе дете је рођено осам месеци након његове смрти. Дела[уреди | уреди извор] Отмица Леукипових кћери, 1615, уље на платну, 224 x 211 cm, Стара пинакотека, Минхен. Рубенс је био плодан аутор који је стварао углавном религијске теме, историјске мотиве и ловачке сцене у које је укључивао митолошке ликове. Насликао је неколико портрета, углавном пријатеља и аутопортрете, као и неколико пејзажа пред крај свог живота. Дизајнирао је таписерије и графике, али и своју кућу. Његови цртежи су изузетно снажни али без детаља; такође је често користио скице с уљаним бојама. Посљедњи је уметник који је поред сликања на платну још сликао и на дрвеним плочама, те олтарне слике на камену шкриљевцу како би избегао рефлексије. Како је било уобичајено у то време, Рубенс је имао велику радионицу у којој је сликао, али понекад допуштајући другим сликарима да сликају поједине делове слике, а понекад само надгледајући стварање слике. Парисов суд, 1630, уље на платну, Национална галерија, Лондон. Његова страст за сликањем пунашних жена постала је појмом за Рубенсизам или Рубенсовски, док се користи и израз „Рубенсовске“ за пунашне жене, нарочито у Холандији. На аукцији куће Сотбис 10. јуна 2002, Рубенсова новопронађена слика “Масакр невиних” продана је за £49,5 милиона, или 76,2 милиона УСА $ лорду Томпсону. Хронолошки попис познатијих Рубенсових дела[уреди | уреди извор] Скидање с крста, 1602, -уље на дасци, 420.5 × 320 cm, олтар Госпине катедрале у Антверпену. Врт љубави, 1633—1634, -уље на платну, 286 × 198 cm, Прадо, Мадрид. Маркиза Бригида Спинола-Дориа, 1606, -уље на платну, Национална галерија, Вашингтон. Самсон и Далила, 1609-1610, -уље на платну, 185 × 205 cm, Национална галерија, Лондон. Битка с Амазонкама, 1619, -уље на платну, 121 × 165 cm, Стара пинакотека, у Минхену. Аутопортрет са Изабелом Брант, 1609-1610, -уље на платну, 178 × 136.5 cm, Стара пинакотека, Минхен. Подизање крижа, 1610-1611, -уље на дасци, 462 × 341 cm, Госпина катедрала у Антверпену. Масакр невиних, око 1611, -уље на платну, колекција Лихтенштајн, Беч. Оковани Прометеј, 1611-1612, -уље на платну, 243,5 × 209,5 cm, Музеј уметности, Филаделфија. Свети Јурај са змајем, око 1620, -уље на платну, 427 × 312 cm, Прадо, Мадрид. Циклус слика за Марију де Медичи, 1621–1630. Узнесење Девице, 1625-1626, -уље на дасци, 490 × 325 cm, Госпина катедрала у Антверпену. Пад човека, 1629, -уље на платну, 288 × 255 cm, Стара пинакотека, у Минхену. Венерина свечаност, око 1635, -уље на платну, 217 × 358 cm, Уметничко-историјски музеј, Беч. Три грације, 1636-1638, -уље на платну, 221 × 181 cm, Прадо, Мадрид. Парисов суд, око 1638-1639, -уље на платну, 144,8 × 193,7 cm, Национална галерија, Лондон.