Autor - osoba Derrida, Jacques, 1930-2004 = Derida, Žak, 1930-2004 Naslov Uliks gramofon : da-govor kod Džojsa / Žak Derida ; [s francuskog prevela Aleksandra Mančić Milić ; pogovor Novica Milić] Jedinstveni naslov Ulysse gramophone. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1997 (Beograd : Codex Comerce) Fizički opis 78 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Mančić, Aleksandra, 1961- = Mančić, Aleksandra, 1961- Milić, Novica, 1956- = Milić, Novica, 1956- Zbirka ǂKolekcija ǂPečat (broš.) Napomene Prevod dela: Ulysse gramophone: ouï-dire de Joyce / Jacques Derrida Nekoliko opštih mesta o Deridi, uz par reči za Džojsa: str. 71-78 Autorova slika na koricama. Predmetne odrednice Joyce, James, 1882-1941 -- `Uliks` Potpis prethodnog vlasnika na najavnoj strani, inače solidno očuvana. Gde se, i kako, mogu susresti dva velika iskustva XX veka – literatura koja, u slučaju Džejmsa Džojsa, odlučno ispituje granice svih svojih oblika, i filozofija koja, u slučaju Žaka Deride, nastoji da vlastitu granicu pomeri ka oblicima govora koje je ranije često sistematski odbijala? U zajedničkom, saglasnom podsmehu tim granicama? Žak Derida (Jacques Derrida), 15.7.1930 – 8.10.2004, francuski filozof. Kao mali, veoma je voleo i igrao fudbal i želeo da postane profesionalni fudbaler. Najpoznatiji je po sistemu dekonstrukcije - filozofske doktrine koja predstavlja sistem analize i kritike koja vodi ka razotkrivanju razlika između strukture i osnove značenja subjekta. Javlja se u mnogim disciplinama a prvenstveno u lingvistici, književnosti, umetnosti. Dekonstrukcija se prvi put pojavljuje u književnosti a sistem je razvio Derida u svojim dekonstrukcijskim analizama zapadnih filozofa. U svojim analizama pokazuje kako se književno delo ne može posmatrati samo kao delo jednog pisca nego kao rezultat konflikata unutar jedne kulturne sredine ili mišljenja. Dekonstrucijska dela u svom obliku prikazuju više mišljenja i značenja u jednom trenutku koja su često u uzajamnom konfliktu i suprotnosti. Dekonstrukcijom se mogu otkriti i videti koja mišljenja i suprotnosti su bili zapostavljeni u delu koje je nastalo tradicionalnom metodom stvaranja. Osnovna osobina ovog sistema analize jeste da upoređuje binarne suprotnosti (npr. muškost i ženskost) te da umesto opisivanja njihove stroge kategorizacije prikaže koliko su takve suprotnosti suštinski izmešane i koliko je nemoguće da se u potpunosti razdvoje. Cilj je da se prikaže da kategorije i kategorizacije ne postoje u apsolutnim i strogim značenjima. Njegovo obimno delo imalo je značajan uticaj na književnu teoriju i filozofiju. Bio je profesor na Sorboni, na École Normale Supérieure. Držao je predavanja i na Univerzitetu Džon Hopkins, Jejlu, Njujorškom univerzitetu itd. Dobio je počasne doktorate na Kembridžu, Kolambija univerzitetu, Univerzitetu u Eseksu, Luvenu itd. Radio je i na École des Hautes Études en Sciences Sociales u Parizu. Bio je jedan od osnivača Collège international de philosophie (CIPH), institucije zamišljene tako da bude mesto za filozofska istraživanja koja se ne bi mogla raditi na drugim mestima. Bio je prvi predsednik tog Instituta. Kao profesor je radio i na Kalifornijskom univerzitetu. Žestoka osporavanja njegovog rada dolazila su uglavnom iz analitičke filozofije. Takođe, neki drugi kritičari tvrde da je dekonstrukcija nihilistička i da je Deridino pisanje pokušaj rušenja etičkih i intelektualnih normi, a dekonstruktivistički pristup negacija mogućnosti znanja i smisla, mešavina ekstremnog skepticizma i nihilizma. Bio je politički angažovan. MG98

Naš Dom Jugoslovenska revija za praktičnost, lepotu i kulturu stanovanja Broj strana: 64 Iz sadržaja: VOSAK NA PLATNU TELEVIZOR, RADIO, GRAMOFON BIRAJTE! URADI SAM: IZRADA PRAKTIČNIH STOLOVA NA NOGARIMA KAD PROJEKTANTI MEŠETARE Kako su u Damaciji `projektirane` pojedine kuće OLAKŠAJMO SI POSLOVE U VRTU IZ ALBUMA SKICA NAŠEGA ARHITEKTA ZIDNI SAT, STOLICA SUNČANE PEĆI IZ DOMAĆIH FABRIKA GRADIMO: STAMBENA ZGRADA TIP +PS 13 ARHITEKTURA I NjENI DOMETI POKRIVAČ SAKRIVA SKORO SVE TEŠKOĆE KOMPONENTE HI-FI STEREOFONUE TEST: KAKVO PIVO PIJEMO ... Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: Magazini 86 Težina: 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

m9 Električna zastava“, legendarnog Žikice Simiića je svojevrsna enciklopedija rok muzike prikupljena u poslednjih dvadesetak godina kroz tekstove-eseje objavljene na stranicama novina i časopisa od Ritma i Danasa do Politike i ispričanih u kultnim radio emisijama Tajanstveni voz (Studio B) i Dole na uglu (B92). Knjiga je lični doživljaj autora u kojem su naslovi albuma i imena izvođača jedini istiniti elementi, sve ostalo je nestvarno i izmišljeno i predstavlja personalno viđenje koje rok pesma proizvodi na „slušača“. U današnje vreme jednostavne dostupnosti podataka ovakva lična percepcija dobija posebnu važnost i značenje. „Električna zastava“ ima više od 500 odrednica, od legendarnih Lu Rida, Boba Dilana i Džoni Keša do White Stripesa i Ivana Denda. Žikicu Simića zanimaju, pre svega, nestvarni životi i izmišljene avanture muzičara koji žive na „divljoj strani“. Otuda i toliko prisustvo gubitnika, otpadnika i odmetnika na stranicama knjige. „Električna zastava“ je i kolekcionarski biser Žikice Simića, gurua različitih generacija koje su odrastale i još odrastaju uz stvar koja „nikad neće umreti“. Na taj način, ona je i tajna istorija aktera same knjige ali naših života. Za kraj sam Žikica: „Slušajući singlove Rolling Stonesa, pre sto godina, doživeo sam veliki prasak. Čehoslovački gramofon, debela igla i crni komad plastike proizveli su muziku koja je otključala vrata paralelne realnosti. Ušao sam tamo. I nikad se više nisam vratio. Kako mi je bilo, možete pročitatati na stranicama „Električne zastave“.

Žikica Simić Električna zastavaMeki povezVeliki formatElektrična zastava“, legendarnog Žikice Simiića je svojevrsna enciklopedija rok muzike prikupljena u poslednjih dvadesetak godina kroz tekstove-eseje objavljene na stranicama novina i časopisa od Ritma i Danasa do Politike i ispričanih u kultnim radio emisijama Tajanstveni voz (Studio B) i Dole na uglu (B92). Knjiga je lični doživljaj autora u kojem su naslovi albuma i imena izvođača jedini istiniti elementi, sve ostalo je nestvarno i izmišljeno i predstavlja personalno viđenje koje rok pesma proizvodi na „slušača“. U današnje vreme jednostavne dostupnosti podataka ovakva lična percepcija dobija posebnu važnost i značenje.„Električna zastava“ ima više od 500 odrednica, od legendarnih Lu Rida, Boba Dilana i Džoni Keša do White Stripesa i Ivana Denda. Žikicu Simića zanimaju, pre svega, nestvarni životi i izmišljene avanture muzičara koji žive na „divljoj strani“. Otuda i toliko prisustvo gubitnika, otpadnika i odmetnika na stranicama knjige.„Električna zastava“ je i kolekcionarski biser Žikice Simića, gurua različitih generacija koje su odrastale i još odrastaju uz stvar koja „nikad neće umreti“. Na taj način, ona je i tajna istorija aktera same knjige ali naših života.Za kraj sam Žikica: „Slušajući singlove Rolling Stonesa, pre sto godina, doživeo sam veliki prasak. Čehoslovački gramofon, debela igla i crni komad plastike proizveli su muziku koja je otključala vrata paralelne realnosti. Ušao sam tamo. I nikad se više nisam vratio. Kako mi je bilo, možete pročitatati na stranicama „Električne zastave“.13/0

Električna zastava“, legendarnog Žikice Simiića je svojevrsna enciklopedija rok muzike prikupljena u poslednjih dvadesetak godina kroz tekstove-eseje objavljene na stranicama novina i časopisa od Ritma i Danasa do Politike i ispričanih u kultnim radio emisijama Tajanstveni voz (Studio B) i Dole na uglu (B92). Knjiga je lični doživljaj autora u kojem su naslovi albuma i imena izvođača jedini istiniti elementi, sve ostalo je nestvarno i izmišljeno i predstavlja personalno viđenje koje rok pesma proizvodi na „slušača“. U današnje vreme jednostavne dostupnosti podataka ovakva lična percepcija dobija posebnu važnost i značenje. „Električna zastava“ ima više od 500 odrednica, od legendarnih Lu Rida, Boba Dilana i Džoni Keša do White Stripesa i Ivana Denda. Žikicu Simića zanimaju, pre svega, nestvarni životi i izmišljene avanture muzičara koji žive na „divljoj strani“. Otuda i toliko prisustvo gubitnika, otpadnika i odmetnika na stranicama knjige. „Električna zastava“ je i kolekcionarski biser Žikice Simića, gurua različitih generacija koje su odrastale i još odrastaju uz stvar koja „nikad neće umreti“. Na taj način, ona je i tajna istorija aktera same knjige ali naših života. Za kraj sam Žikica: „Slušajući singlove Rolling Stonesa, pre sto godina, doživeo sam veliki prasak. Čehoslovački gramofon, debela igla i crni komad plastike proizveli su muziku koja je otključala vrata paralelne realnosti. Ušao sam tamo. I nikad se više nisam vratio. Kako mi je bilo, možete pročitatati na stranicama „Električne zastave“.VELIKI FORMAT,NEKORISCENO,368 STRANICA

ŽIKICA SIMIĆ ELEKTRIČNA ZASTAVA Meki povez Električna zastava“, legendarnog Žikice Simiića je svojevrsna enciklopedija rok muzike prikupljena u poslednjih dvadesetak godina kroz tekstove-eseje objavljene na stranicama novina i časopisa od Ritma i Danasa do Politike i ispričanih u kultnim radio emisijama Tajanstveni voz (Studio B) i Dole na uglu (B92). Knjiga je lični doživljaj autora u kojem su naslovi albuma i imena izvođača jedini istiniti elementi, sve ostalo je nestvarno i izmišljeno i predstavlja personalno viđenje koje rok pesma proizvodi na „slušača“. U današnje vreme jednostavne dostupnosti podataka ovakva lična percepcija dobija posebnu važnost i značenje. „Električna zastava“ ima više od 500 odrednica, od legendarnih Lu Rida, Boba Dilana i Džoni Keša do White Stripesa i Ivana Denda. Žikicu Simića zanimaju, pre svega, nestvarni životi i izmišljene avanture muzičara koji žive na „divljoj strani“. Otuda i toliko prisustvo gubitnika, otpadnika i odmetnika na stranicama knjige. „Električna zastava“ je i kolekcionarski biser Žikice Simića, gurua različitih generacija koje su odrastale i još odrastaju uz stvar koja „nikad neće umreti“. Na taj način, ona je i tajna istorija aktera same knjige ali naših života. Za kraj sam Žikica: „Slušajući singlove Rolling Stonesa, pre sto godina, doživeo sam veliki prasak. Čehoslovački gramofon, debela igla i crni komad plastike proizveli su muziku koja je otključala vrata paralelne realnosti. Ušao sam tamo. I nikad se više nisam vratio. Kako mi je bilo, možete pročitatati na stranicama „Električne zastave“.

Mek povez - 366 strana - veći format 33 cm MARKS BLEEDS BEOGRAD 2012 Korice sa vidljivim znacima korišćenja malo iskrzane na rikni Tragovi presavijanja na stranicama Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja IB Električna zastava“, legendarnog Žikice Simiića je svojevrsna enciklopedija rok muzike prikupljena u poslednjih dvadesetak godina kroz tekstove-eseje objavljene na stranicama novina i časopisa od Ritma i Danasa do Politike i ispričanih u kultnim radio emisijama Tajanstveni voz (Studio B) i Dole na uglu (B92). Knjiga je lični doživljaj autora u kojem su naslovi albuma i imena izvođača jedini istiniti elementi, sve ostalo je nestvarno i izmišljeno i predstavlja personalno viđenje koje rok pesma proizvodi na „slušača“. U današnje vreme jednostavne dostupnosti podataka ovakva lična percepcija dobija posebnu važnost i značenje. „Električna zastava“ ima više od 500 odrednica, od legendarnih Lu Rida, Boba Dilana i Džoni Keša do White Stripesa i Ivana Denda. Žikicu Simića zanimaju, pre svega, nestvarni životi i izmišljene avanture muzičara koji žive na „divljoj strani“. Otuda i toliko prisustvo gubitnika, otpadnika i odmetnika na stranicama knjige. „Električna zastava“ je i kolekcionarski biser Žikice Simića, gurua različitih generacija koje su odrastale i još odrastaju uz stvar koja „nikad neće umreti“. Na taj način, ona je i tajna istorija aktera same knjige ali naših života. Za kraj sam Žikica: „Slušajući singlove Rolling Stonesa, pre sto godina, doživeo sam veliki prasak. Čehoslovački gramofon, debela igla i crni komad plastike proizveli su muziku koja je otključala vrata paralelne realnosti. Ušao sam tamo. I nikad se više nisam vratio. Kako mi je bilo, možete pročitatati na stranicama „Električne zastave“.

BRANA CRNČEVIĆ PETA STRANA SVETA - kozerije Izdavač - Znanje, Zagreb Godina - 1978 248 strana 20 cm Edicija - Biblioteka ITD Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: MUKE SREDOVEČNE Traktat o pravim vladarima Na ulici Otadžbina i umetnost Dim, hleb i vino Početak nije težak Debeli i mršavi Polemika o polemici U šetnji Jezik i psovka Očevi i deca Novi Čarnojevići Dodatna municija Jedan letnji zapis Švajcarski sneg Malo lično vešanje Bradonje sa minđušama Gramofon kao neprijatelj Kako smo postali stranci O gospodinu humoru i gospođici satiri Muke sredovečne O jednom afektu Septembar Pamet kao bolest O ljubiteljima ratova Vuk Karadžić u opasnosti Književni parovi Staro i novo vaspitanje Helena Tica DNEVNIK U ODLOMCIMA PRIČE IZ DETINJSTVA Osmeh i visina Čvrge Vesela Ilonka Bog lično Prvi reakcionar Kuglana Nova ljubav Promena nadimka Karakteristika Rezikini ključevi POGLED NA MOJ TELEVIZOR Drama Veljko Bulajić i princ Marija Razmišljanje o neprijatelju na TV Šala-komika Priča o praznoj flaši Ima cenzure, nema cenzure Večernja škola konformizma Moralistička literatura Pitam se, pitam Televizija i ličnost Pavle Pavlović Reč po reč O kritici TV satiričari Aranđelov udes Olimpijada Hodoljublja Zuke Džumhura O našim pobedama i porazima Kuda ideš, Ršume? Mladen Delić Sandokan Traktat o TV jeziku `Brana (Branislav) Crnčević rođen je 1933. - kako sam kaže svugde (posebno u Rumi), da učini svima. Dugogodi šnji je urednik `Ježa` s kojim se razveo 1972. godine, pre- uzevši krivicu na sebe... Pisao je za decu (BOSONOGI I NEBO) i odrasle, zbirka pesama DUNAVO i knjiga proze DNEVNIK JEDNOG... Radio je, svojom krivicom, za televiziju (TV serija ZANATI). Objavio je zbirku aforizama PISI KAO ŠTO ĆUTIS, i utvrdio da je naslov nemoguć... Sada živi kao, koliko može, slobodan umetnik u Beogradu. Piše pod svojim imenom za beogradsku reviju DUGA, a povre-meno ga zamenjuje njegovo drugo JA A. Ljubimov... Dodajmo da je Crnčević u posljednje vrijeme redovito izvještavao, na svoj osebujan način, čitaoce DUGE o peripetijama finalnog meča za svjetsko prvenstvo u šahu između Karpova i Korčnoja s dalekih Filipina. Knjiga PETA STRANA SVETA predstavlja izbor iz Crnčevićeve višegodišnje suradnje u DUGI. Podijeljena je na četiri tematska dijela: Muke sredovečne(kratke priče ili feljtoni o našim običajima i naravima i poneka polemika), Dnevnik u odlomcima (bez naznake datuma, odlomci su samo numerirani od 1 do 100), Priče iz detinjstva (zabavna i nostalgična sjećanja na dječačke zgode i nezgode iz prvih poslijeratnih dana) i Pogled na moj televizor (duhoviti i britki zapisi o nekim našim TV emisijama i popularnim ličnostima). Osnovne su značajke ovih tekstova nepresušan humor, dosjetljivost, satiričnost aforističko izražavanje i pokoja otrovna strelica uperena ponajčešće protiv banalnosti, idolatrije i idioterije. Nema sumnje da DUGA svoju današnju popularnost ima umnogome zahvaliti upravo ovim i ovakvim prilozima.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Namera ove knjige je ponuditi razumevanja, ideje i rešenja iz perspektive tehničara za radnim stolom i hobi elektroničara. Ovo je opisni tekst sa mnoštvom tabela korisnih podataka, servisnih saveta i dopunskih napomena ne baš dobro poznatog znanja iz ove oblasti. Danas ponovo izranja nostalgično zanimanje za ploče od vinila i odgovarajuću muzičke sprave. Imajući ovo na umu postoji paralelno tržište za remont ovih sprava. Ključno poglavlje je na opštoj dijagnozi i ispitivanju, a sadrži objašnjenja otpornosti, kondenzatora i induktivnosti. Ove električne osobine su redovno na umu svakog servisera, tako da je to razumevanje glavni cilj knjige. Sledeće poglavlje je o tehnikama uštede vremena koje obezbeđuju kvalitetne popravke. Preostala poglavlja razmatraju samu zabavnu elektroniku. Svako poglavlje redovno počinje razmatranjem teorije rada i običnim i ne baš jednostavnim problemima određene opreme. Svako poglavlje sadrži rezime. Kratak sadržaj Poglavlje 1 • Razmatranja o radionici Poglavlje 2 • Dobavljanje rezervnih delova: osobine komponenti i upotreba Poglavlje 3 • Prikupljanje informacija za popravku Poglavlje 4 • Početna dijagnostička ispitivana Poglavlje 5 • Prijem i tehnike popravke Poglavlje 6 • Servisiranje tjunera/ kućnog pojačala Poglavlje 7 • Kasetdek plejeri (kasetofoni) Poglavlje 8 • Popravka gramofona Poglavlje 9 • Popravka CD plejera Poglavlje 10 • Zvučnici i popravka mikrofona Prilog A • Pregled audio konektora i raspored pinova Prilog B • Dodatne informacije Prilog C • Razumevanje “rupa” i “ispupčenja” (jame i površi) PAUL HETRELEZIS. Moja strast prema elektronici je počela još ranih sedamdesetih. Posle poduhvata u elektronici kao tinejdžer, kao što je pravljenje projekata iz časopisa o elektronici, moje formalno obrazovanje u ovoj oblasti je počelo ranih osamdesetih do diplomiranja kao inženjera elektronike 2001. godine. Sve slobodno vreme je bilo dopunjeno kontinualnim radom u mojoj radionici popravljajući uređaje zabavne elektronike (TV, radio, kasetofone, CD plejere i slično).

Svijet 1930. br.12 strana 24 Iz sadržaja: Naslovna strana: Ilustrovao Otto Antonini (u donjem desnom uglu inicijali) Stare reklame na dve strane Velika reklama Creme de Coty `Glava Mojsije` Ivan Meštrović Izložba Maksimilijana Vanke (na dve strane i 8 fotografije) Islandija (na dve strane i 8 fotografije) Zagreb: `Ples zvjezdica` učenica srednjih škola (na dve strane i 11 fotografije) Sa svih strana svijeta: Horti regent Mađarske, Ilija Šumanovac, Ahmed Mirza šah Persije, Kardinal Merry del Val, Admiral Tripitz... Moda, film: Lorette Young, Gloria Gordon... Velika reklama Elida favorit sapun Reklame: L. T. Piver mirisi, Radio Telefunken, Franck kafa, Albus sapun, Nivea krema Najveći avion na svetu Auto za postizanje rekordne brzine Silver Bullet Note i tekst: Sjećanje (Artur Heinrich) Velika reklama Ovomaltine ... 6. veljače 1926. godine, u Zagrebu je izišao prvi broj modernog magazina, ilustrirani tjednik Svijet (1926. - 1936.), časopis za društveni život. Realizacijom ideje njegova pokretača, prvoga urednika i stalnog ilustratora, slikara Otta Antoninija, u hrvatskom novinskom prostoru zasjale su dvije zvijezde. Prva je novi, sadržajno suvremeno koncipiran tjednik građanske orijentacije s prilozima iz društvene kronike u području zabave, mode, glazbe, umjetnosti, športa, filma i kazališta, politike i gospodarstva te putopisima, romanima u nastavcima, notama popularne lakoglazbene produkcije, humorom i zanimljivostima, domaćim i iz svijeta, novitetima i senzacijama, koji su, danas možemo reći, obilježili razdoblje ludih dvadesetih godina. U stilu Art decoa Ukorak s nastupanjem nove epohe zajedničkih europskih pojava, sveprisutan je dekorativni stil art deco, koji obuhvaća bitne dimenzije vremena nazvanog `jazz age`, `roaring twenties`, pa i `swinging twenties` zbog sadržaja koji preplavljuju cijeli svijet, pa tako i Zagreb: to su jazz bandovi novog zvuka i novi plesovi, charleston i ludilo koje vlada za plesnom glazbom uz gramofon ili novootvorenim Palais de dance klubovima, produkcije prvih zvučnih filmova, sve kraća dužina haljima i kratke frizure, popularni bubikopf, izbori za Miss i ljepotice kupališta u ljetnoj sezoni, svijet noćnih klubova, kabarea, revija i zvijezda, kao i novija tehnička dostignuća, avion i cepelin, veliki parobrodi i prekooceanska putovanja. Druga, ali ne manje sjajna zvijezda je Otto Antonini, koji uvodi novu likovnost dekorativizma u grafičko oblikovanje časopisa, art deco, po kojem će Svijet ostati jedinstvena pojava i sinonim za promociju tog stila u hrvatskom kulturnopovijesnom prostoru iz perspektive njegova medijskog utjecaja na formiranje pop kulture dvadesetih godina 20. stoljeća... Ocena: 3. Vidi slike. Skladište: Antikvarni časopisi Težina: 150 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Know how: Kako da uradite i budete bezmalo sve - Daško Milinović Izdavač:: Jež Godina izdanja:: 2022. Broj strana: 185 Povez: Tvrd Format: veći ODLIČNO OČUVANO Niko pouzdano ne zna kako i kad su nastali ovi tekstovi… Lažem! Zna se tačno u minut, a i kako, a i zašto. Ali misterija prodaje knjigu. Najprodavanija knjiga svih vremena ceo svoj marketing već dve hiljade godina zasniva na mističnom poreklu. Ovo je mnogo manje misteriozno. Zapravo, nije uopšte. Ovo što držiš u rukama, ili si našao skenirano u pdf fajlu na netu i drpio, što je potpuno u redu, kolekcija je tekstova rubrike Know How koji su se nalazili u časopisu CKM. Mesečnik je izlazio nepunih dvanaest godina i neskromno, a tačno, tvrdim da je bio vrhunac južnoslovenske periodike zajebantsko-pametnjakovićko-raskalašnog tipa. Taman je zajahao poslednji talas štampane periodike uopšte. Na njemu je odsurfovao pravo u legendu. CKM su proizvodili zaista specijalni ljudi. Svi do jednog moji prijatelji. Bili i ostali. Neću previše slagati ako kažem da je svaki broj ovog mesečnika pravljen kao album pank rok benda. Kancelarije redakcije bile su kao prostorije za probe. Mi smo se ponašali kao na probama benda. Pilo se, jelo i radilo sve ono što se radi na probama rok benda, ali bi oko svakog dvadesetog u mesecu u štampariju velikim čudom bio poslat završen časopis od nekih sto dvadeset stranica, od kojih je bar osamdeset bilo vrhunsko štivo. Bili smo rok zvezde novinarstva, a redovi privlačnih devojaka punili su hodnike… naše mašte. Baš kao što ploče treba staviti na gramofon dosta posle vremena u kojem su izašle, tako i pismene uratke valja podvrgnuti testu i videti da li mogu da stoje sami za sebe i jesu li pametni i smešni. Mene su ubedili da Know How jeste i da bi bilo lepo, te korisno, povaditi jednu Greatest Hits kolekciju i surovom selekcijom to spakovati u knjigu. I evo je! Know How je nastao kao moj pokušaj adaptiranja poljskih tekstova koje smo dobijali uz bezobrazno skupo plaćenu licencu CKM. Dosmešniti poljskog zajebanta koji u 3D studiju štancuje fazone može samo div junak. Srećom, taj sam! Još većom srećom, brzo sam shvatio da je bolje da se okanem ćorava posla i Know How počnem da pravim kao 100% naš proizvod. Moj tekst i originalne ilustracije. Koje prate tekst, a ne obrnuto. Satirični vodič kroz život, parodija na savete koji sadrže brza rešenja za manje-više ozbiljne probleme. Neke stvari su jednostavno predivno balansirana hemijska reakcija. Know How je upravo to. Tekst i ilustracije nisu delo istog uma, ali su najbliže tome (koliko je moguće). To je zato što sam ja pisao, a Ljuba crtao. Ceo uspeh i popularnost ove rubrike zapravo je potpuni sklad teksta i slike. Znao sam da će svaki tekst, bez ikakvih, ili uz minimalne dodatne instrukcije, dobiti ilustraciju kao iz moje glave, samo sa mnogo više crtačkog talenta. Ne sećam se da sam bilo kad imao potrebu da nešto na pristiglim crtežima menjam. Jedino sam u 99.6% slučajeva imao želju da ilustratora zadavim jer je ilustracije predavao dvanaest dana nakon izlaska časopisa na kioske. I dan-danas ne sme da prošeta delom grada u kojem je štamparija… U ovom zborniku tekstove smo podelili u nekakve tematske celine, ali to je sve dosta labavo i više je služilo da lepo izgleda. Postoji ukupno oko 120 Know Howova, a u ovoj knjizi je najboljih 52. Porazna činjenica da se (ovde) skoro ništa ne menja, učinila je da Know How i te kako prolazi test vremena. Sa zadovoljstvom konstatujem da je Know How mnogo više London Calling, a mnogo manje prvi album Vanille Icea…

Niko pouzdano ne zna kako i kad su nastali ovi tekstovi… Lažem! Zna se tačno u minut, a i kako, a i zašto. Ali misterija prodaje knjigu. Najprodavanija knjiga svih vremena ceo svoj marketing već dve hiljade godina zasniva na mističnom poreklu. Ovo je mnogo manje misteriozno. Zapravo, nije uopšte. Ovo što držiš u rukama, ili si našao skenirano u pdf fajlu na netu i drpio, što je potpuno u redu, kolekcija je tekstova rubrike Know How koji su se nalazili u časopisu CKM. Mesečnik je izlazio nepunih dvanaest godina i neskromno, a tačno, tvrdim da je bio vrhunac južnoslovenske periodike zajebantsko-pametnjakovićko-raskalašnog tipa. Taman je zajahao poslednji talas štampane periodike uopšte. Na njemu je odsurfovao pravo u legendu. CKM su proizvodili zaista specijalni ljudi. Svi do jednog moji prijatelji. Bili i ostali. Neću previše slagati ako kažem da je svaki broj ovog mesečnika pravljen kao album pank rok benda. Kancelarije redakcije bile su kao prostorije za probe. Mi smo se ponašali kao na probama benda. Pilo se, jelo i radilo sve ono što se radi na probama rok benda, ali bi oko svakog dvadesetog u mesecu u štampariju velikim čudom bio poslat završen časopis od nekih sto dvadeset stranica, od kojih je bar osamdeset bilo vrhunsko štivo. Bili smo rok zvezde novinarstva, a redovi privlačnih devojaka punili su hodnike… naše mašte. Baš kao što ploče treba staviti na gramofon dosta posle vremena u kojem su izašle, tako i pismene uratke valja podvrgnuti testu i videti da li mogu da stoje sami za sebe i jesu li pametni i smešni. Mene su ubedili da Know How jeste i da bi bilo lepo, te korisno, povaditi jednu Greatest Hits kolekciju i surovom selekcijom to spakovati u knjigu. I evo je! Know How je nastao kao moj pokušaj adaptiranja poljskih tekstova koje smo dobijali uz bezobrazno skupo plaćenu licencu CKM. Dosmešniti poljskog zajebanta koji u 3D studiju štancuje fazone može samo div junak. Srećom, taj sam! Još većom srećom, brzo sam shvatio da je bolje da se okanem ćorava posla i Know How počnem da pravim kao 100% naš proizvod. Moj tekst i originalne ilustracije. Koje prate tekst, a ne obrnuto. Satirični vodič kroz život, parodija na savete koji sadrže brza rešenja za manje-više ozbiljne probleme. Neke stvari su jednostavno predivno balansirana hemijska reakcija. Know How je upravo to. Tekst i ilustracije nisu delo istog uma, ali su najbliže tome (koliko je moguće). To je zato što sam ja pisao, a Ljuba crtao. Ceo uspeh i popularnost ove rubrike zapravo je potpuni sklad teksta i slike. Znao sam da će svaki tekst, bez ikakvih, ili uz minimalne dodatne instrukcije, dobiti ilustraciju kao iz moje glave, samo sa mnogo više crtačkog talenta. Ne sećam se da sam bilo kad imao potrebu da nešto na pristiglim crtežima menjam. Jedino sam u 99.6% slučajeva imao želju da ilustratora zadavim jer je ilustracije predavao dvanaest dana nakon izlaska časopisa na kioske. I dan-danas ne sme da prošeta delom grada u kojem je štamparija… U ovom zborniku tekstove smo podelili u nekakve tematske celine, ali to je sve dosta labavo i više je služilo da lepo izgleda. Postoji ukupno oko 120 Know Howova, a u ovoj knjizi je najboljih 52. Porazna činjenica da se (ovde) skoro ništa ne menja, učinila je da Know How i te kako prolazi test vremena. Sa zadovoljstvom konstatujem da je Know How mnogo više London Calling, a mnogo manje prvi album Vanille Icea…

Kao novo. Bez posvete. Know how: Kako da uradite i budete bezmalo sve - Daško Milinović Godina izdanja: 2022 Broj strana: 185 Povez: Tvrd Niko pouzdano ne zna kako i kad su nastali ovi tekstovi… Lažem! Zna se tačno u minut, a i kako, a i zašto. Ali misterija prodaje knjigu. Najprodavanija knjiga svih vremena ceo svoj marketing već dve hiljade godina zasniva na mističnom poreklu. Ovo je mnogo manje misteriozno. Zapravo, nije uopšte. Ovo što držiš u rukama, ili si našao skenirano u pdf fajlu na netu i drpio, što je potpuno u redu, kolekcija je tekstova rubrike Know How koji su se nalazili u časopisu CKM. Mesečnik je izlazio nepunih dvanaest godina i neskromno, a tačno, tvrdim da je bio vrhunac južnoslovenske periodike zajebantsko-pametnjakovićko-raskalašnog tipa. Taman je zajahao poslednji talas štampane periodike uopšte. Na njemu je odsurfovao pravo u legendu.CKM su proizvodili zaista specijalni ljudi. Svi do jednog moji prijatelji. Bili i ostali. Neću previše slagati ako kažem da je svaki broj ovog mesečnika pravljen kao album pank rok benda. Kancelarije redakcije bile su kao prostorije za probe. Mi smo se ponašali kao na probama benda. Pilo se, jelo i radilo sve ono što se radi na probama rok benda, ali bi oko svakog dvadesetog u mesecu u štampariju velikim čudom bio poslat završen časopis od nekih sto dvadeset stranica, od kojih je bar osamdeset bilo vrhunsko štivo. Bili smo rok zvezde novinarstva, a redovi privlačnih devojaka punili su hodnike… naše mašte.Baš kao što ploče treba staviti na gramofon dosta posle vremena u kojem su izašle, tako i pismene uratke valja podvrgnuti testu i videti da li mogu da stoje sami za sebe i jesu li pametni i smešni. Mene su ubedili da Know How jeste i da bi bilo lepo, te korisno, povaditi jednu Greatest Hits kolekciju i surovom selekcijom to spakovati u knjigu. I evo je!Know How je nastao kao moj pokušaj adaptiranja poljskih tekstova koje smo dobijali uz bezobrazno skupo plaćenu licencu CKM. Dosmešniti poljskog zajebanta koji u 3D studiju štancuje fazone može samo div junak. Srećom, taj sam! Još većom srećom, brzo sam shvatio da je bolje da se okanem ćorava posla i Know How počnem da pravim kao 100% naš proizvod. Moj tekst i originalne ilustracije. Koje prate tekst, a ne obrnuto. Satirični vodič kroz život, parodija na savete koji sadrže brza rešenja za manje-više ozbiljne probleme.Neke stvari su jednostavno predivno balansirana hemijska reakcija. Know How je upravo to. Tekst i ilustracije nisu delo istog uma, ali su najbliže tome (koliko je moguće). To je zato što sam ja pisao, a Ljuba crtao. Ceo uspeh i popularnost ove rubrike zapravo je potpuni sklad teksta i slike. Znao sam da će svaki tekst, bez ikakvih, ili uz minimalne dodatne instrukcije, dobiti ilustraciju kao iz moje glave, samo sa mnogo više crtačkog talenta. Ne sećam se da sam bilo kad imao potrebu da nešto na pristiglim crtežima menjam. Jedino sam u 99.6% slučajeva imao želju da ilustratora zadavim jer je ilustracije predavao dvanaest dana nakon izlaska časopisa na kioske.I dan-danas ne sme da prošeta delom grada u kojem je štamparija…U ovom zborniku tekstove smo podelili u nekakve tematske celine, ali to je sve dosta labavo i više je služilo da lepo izgleda. Postoji ukupno oko 120 Know Howova, a u ovoj knjizi je najboljih 52. Porazna činjenica da se (ovde) skoro ništa ne menja, učinila je da Know How i te kako prolazi test vremena. Sa zadovoljstvom konstatujem da je Know How mnogo više London Calling, a mnogo manje prvi album Vanille Icea…

Kao naslikama Aleksandar Obradović sintisajzeri kompjuterska muzika kompjuteri лектронска музика је свака музика која укључује електронску обраду и чије извођење подразумијева интензивно коришћење уређаја који претварају електричне импулсе у звук. Иако свака врста музике која настаје или се модификује преко електричних, електромеханичких или електронских уређаја може да буде сматрана електронском музиком, прецизније је да се под електронском музиком подразумијевају композиције у којима је композитор унапријед одлучио који тип електронске обраде да примијени на свој музички концепт, тако да се у крајњем резултату на неки начин осликава интеракција композитора са одабраним медијем.[1] „Стварање музике преко електронских инструмената је већ дуже вријеме исцрпљено као новост. Коришћење електронике за компоновање, организовање, снимање, миксовање, подешавање боје тона, рандомизацију, извођење и дистрибуцију музике данас је интимно повезано са модерним музичким искуством.“[2] Са историјске тачке гледишта, електронском музиком се сматра било која музика која настаје употребом електронских музичких инструмената и електронске обраде, док у модерном времену такво разликовање губи смисао, пошто скоро сва данашња снимљена музика, као и већина музичких извођења уживо, зависе од употребе електронике музике. Музички концепти који су некада сматрани напредним (нпр. коришћење звукова из окружења, амбијентална музика, дигитално одабирање или узорковање, компјутерска музика, електронске модификације акустичних звукова итд.) претопили су се са многобројним жанровима популарне музике.[3] Жанрови као што су њу ејџ, хип хоп, техно, џез и народна музика, укључујући електронску, постали су саставни дио музичке продукције. Данас појам електронска музика служи за идентификовање или разликовање музике која користи електронику као централну тачку за инспирацију, као што је музика која користи електронику у служби замишљене продукције која иако може имати неке електронске елементе ипак се у потпуности не инспирише у електроници. „Чиста електронска музика представља звучне таласе који настају као резултат коришћења електронике, без употребе традиционалних музичких инструмената или звукова који се срећу у природи, од. чиста електронска музика настаје у доменима рачунара, синтетизатора и других сродних технологија.“[1] Изучавање избора звучних мустри и свјетлосних ефеката у електронској музици назива се електроника (грч. еλεκτοσ, „звучна мустра“; стгрч. νικοσ, „свјетлосни ефекат“). Порекло: крај 19. века до почетка 20. века[уреди | уреди извор] Trautonium, 1928 Telharmonium, Thaddeus Cahill 1897 Насловна страна часописа Scientific American из 1907, приказује величину, руковање и популарност телхармонијума У 19. веку, урађено је више покушаја стварања и снимања звукова механичким или електромеханичким путем. На примјер, њемачки научник Херман фон Хелмхолц је трасирао графичке приказе таласа регуларних звукова како би провјерио своја истраживања на пољу акустике. Веома важан догађај за историју електронске музике, био је изум грамофона од стране Томаса Едисона и Емила Берлинера, који су независно један од другог дошли до изума, 1870-их и 1880-их. Тај изум не само да је створио услове за почетке индустрије снимања, него је и показао да је сваки акустични садржај могуће снимити, (иако не са потпуном прецизношћу у то вријеме), као и сачувати за поновно, касније коришћење.[3] а прелому 20. века, експериментисање са појава електронике довела је до првих електронских музичких инструмената.[3] Ови иницијални изуми нису ушли у продају, него су кориштени у демонстрацијама и јавним извођењима. Публици су представљане репродукције постојеће музике уместо нових композиција за инструменте.[4][5] Док су се неки сматрани новитетима и производили су једноставне тонове, Телармониум је прецизно синтетисао звукове оркестрарских инструмената. Тиме је остварен видан јавни интерес и дошло је до комерцијалног напретка у пољу мултимедијске музике користећи телефонске мреже.[6] Критичари музичких конвенција тог времена су сматрали да овај развојни пут има будућност. Феручо Бусони је подржавао компоновање микротоналне музике коју су омогућавали електронски инструменти. Он је предвидео употребу машина у будућој музици, пишући утицајни Sketch of a New Esthetic of Music.[7][8] Футуристи као што су Франческо Балила Пратела и Луиђи Русоло почели су да компонују музику са акустичком буком да би евоцирали звук машинерије. Они су предвидели експанзију тембра путем електонике у утицајном манифесту The Art of Noises.[9][10] Ране композиције[уреди | уреди извор] Лав Термен демонстрира теремин in 1927 Развој вакуумске цеви довео је до електронских инструмената који су били мањи, појачани, и практичнији за извођење.[11] Теремин, Мартеноови таласи и траутонијум су комерцијално поризвођени од почетка 1930-их.[12][13][14] Одд краја 1920-их, повећана практичност електонских инструмената је утицала на композиторе као што је Јозеф Шилингер да их прихвате. Они су типично кориштени у оквиру оркестара, и већина композитора је писала комаде за теремин који би се иначе могли изводити на жичаним иструментима.[12] Авангардни композитори су критиковали предоминентну употребу електронских инструмената за конвенцијалне сврхе. Електронски инструменти су нудили експанзије у погледу висине тона[15] које су искориштавали поборници микротоналне музике као што су Чарлс Ајвс, Димитриос Левидис, Оливие Месијан и Едгар Варез.[16][17][18] Осим тога, Перси Грејнџер је користио теремин за потпуно напуштање фиксног тоналитета,[19] док су руски композитори попут Гаврила Попова третирали овај инструмент као извор буке у иначе акустичној музици буке.[20] Снимљени експерименти[уреди | уреди извор] Развоји у раној технологији снимања остваривани су паралелно са развојем електронских инструмената. Прва средства за снимање и репродукцију звука су изумљена у касном 19. веку у облику механичких фонографа.[21] Грамофини су постали уобичајени предмент у домаћинствима, и до 1920-их композитори су их користили за репродукцију кратких комада.[22] Увођење електронских снимака 1925. године је било праћено повећаним експериментисањем са грамофонима. Паул Хиндемит и Ернст Тоџ су компоновали неколико комада 1930. слажући снимаке инструмента и вокала уз прилагођавање брзина. Под утицајем ових техника, Џон Кејџ је компоновао Imaginary Landscape No. 1 1939. године подешавајући брзине снимљених тонова.[23] Развој: од 1940. до 1950-иx[уреди | уреди извор] Електроакустични тип музике[уреди | уреди извор] Додатне информације: Електроакустична музика, снимање звука и репродукција Први практични аудио снимач је представљен 1935. Побољшања у технологији направљена су коришћењем технике АЦ нагибања, која је значајно побољшала верност снимања. Већ 1942. снимани су тестови у стерео техници. Иако су ови догађаји првобитно били ограничени на Немачку, снимачи и касете су доведени у Сједињене Државе након завршетка Другог светског рата. То је била основа за први комерцијално произведени касетофон 1948. 1944. године, пре употребе магнетне траке за композиционе сврхе, египатски композитор Хелимел Даф, док је још био студент у Каиру, користио је гломазан снимач за снимање звукова древне зар церемоније. Користећи објекте на студијима Радио Блиског истока, Даф је обрадио снимљени материјал помоћу одјека, еха, контроле напона и поновног снимања. Оно што је резултирало сматра се најстаријом композицијом музике на тракама. Настали рад добио је назив Изрека Зара, а представљен је 1944. године у уметничкој галерији у Каиру. Док његови почетни експерименти у композицији на бази траке нису били познати изван Египта у то време, Хелимел Даф је такође познат по свом каснијем раду у електронској музици у Центру за електронску музику Колумбија-Принст крајем 1950-их. [23] Електронска музика[уреди | уреди извор] У електронском музичком студију ВДР, Келн, 1991. Карлхаинз Стокхаузн је кратко радио у студију 1952. године, а након тога дуги низ година у ВДР Колеџ студију за електронску музику. У Келну, оно што ће постати најпознатији студио за електронску музику на свету званично је отворено у радијским студијима НВДР-а 1953. године, иако је то било у фази планирања још 1950. године, а ране композиције су настале и емитоване 1951. године. У својој тези из 1949. године, Мејр-Еплр је замислио да синтетизује музику у потпуности из електронски произведених сигнала; на овај начин, електронска музика је била оштро диференцирана од Француске конкретне музике, који је користио звукове снимљене из акустичких извора.[24] Јапанска електронска музика[уреди | уреди извор] Сименс Студио за електронску музику Најстарија група електронских музичких инструмената у Јапану, Јамаха Магна Орган је изграђена 1935. године, али након Другог светског рата, јапански композитори као што је Минао Шибата знали су за развој електронских музичких инструмената. Крајем четрдесетих година 20. века, јапански композитори су почели да експериментишу са електронском музиком, а институционално спонзорство им је омогућило да експериментишу са напредном опремом. Њихова инфузија азијске музике у нови жанр би на крају подржала популарност Јапана у развоју музичке технологије неколико деценија касније. Након оснивања компаније за електронику Сони 1946. године, композитори Тору Такемици и Минао Шибата самостално су истраживали могуће употребе електронске технологије за производњу музике. Шибата предвидео развој синтисајзера и предвидио драстичну промену у музици. Сони је почео производити популарне магнетофонске касете за јавну употребу. Авангардном колективу Јикен Кобо (Експериментална радионица), основаној 1950. године, понуђен је приступ аудио технологији компаније Сони. Компанија је ангажовала Тору Такемици да демонстрира своје касете са композицијама и перформансима електронске траке. Први електронски снимци групе били су `Затворена жена` и који је 1951. године саставио Кунихару Акијама. Многи од електроакустичких трака које су произвели коришћени су као случајна музика за радио, филм и позориште. Такође су одржавали концерте са слајд шоуом који су синхронизовани са снимљеном музичком подлогом. Композитори ван Јикен Киба, као што су Јасуши Акутагава, Сабуро Томинага и Широ Фукаи, такође су експериментисали са радиофонском музиком између 1952. и 1953.[25] Америчка електронска музика[уреди | уреди извор] Детроит - Фестивал електронске музике 2002 У Сједињеним Државама, електронска музика је створена још 1939. године, када је Џон Кејџ објавио Имагинарни пејзаж, бр. 1, користећи две променљиве брзине, фреквентне снимке, пригушени клавир и чинеле, али без електронских средстава за производњу. Кејџ је компоновао још пет `Имагинарних пејзажа` између 1942. и 1952. године (један повучен), углавном за ансамбл удараљки, иако је број 4 за дванаест радио станица, а број 5, написан 1952. године, користи 42 снимка и треба да се реализује као магнетни тапе. Према Оту Луенингу, Цаге је такође извео Вилијам Мик 1954. године, користећи осам звучника, три године након његове наводне сарадње. Вилиамс Мик је био успех на фестивалу у Донашингену где је направио `јаку импресију `. Пројекат `Музика за магнетну траку` формирали су чланови школе у Њујорку (Џон Кејџ, Ерл Бра, Кристијан Вулф, Дејвид Тјудор и Мортон Фелдман), и трајали су три године до 1954. године. У тој друштвеној тами рад Еарла Бровна, Мортона Фелдмана и Цхристиан Волффа и даље представља сјајно светло, јер је на неколико тачака нотације, перформанса и аудиције, акција провокативна. Кејџ је завршио Вилиамс Мик 1953. године док је радио са пројектом Мјузик фор Магнетик Тајп Проџект. Група није имала стални објекат и морала се ослањати на позајмљено време у комерцијалним студијима звука, укључујући студио Луиса и Бебеа Барона.[26] Диџеј - лого Колумбија-Принстн центар[уреди | уреди извор] Владимир Ушачевски, који је био на музичком факултету Универзитета Колумбија, био је задужен за уређај, и готово одмах почео да експериментише са њим. Херберт Русцол пише: `Ускоро је био заинтригиран новим звуковима које је могао постићи снимањем музичких инструмената, а затим их ставио један на други.` Ушачевски је касније рекао: `Одједном сам схватио да се магнетофон може третирати као инструмент. У четвртак, 8. маја 1952, Ушачевски је представио неколико демонстрација музике на траку / ефекте које је створио на свом Форуму композитора, у театру на Универзитету Колумбија. То укључује Транспозицију, Реверберацију, Експеримент, Састав и Подводни Валс.[26] У једном интервјуу је изјавио: `Представио сам неколико примера мог открића на јавном концерту у Њујорку заједно са другим композицијама које сам написао за конвенционалне инструменте.` Ото Луенинг, који је присуствовао овом концерту, приметио је: ` Опрема која му је била на располагању састојала се од Ампек магнетофона и једноставног кутијастог уређаја који је дизајнирао бриљантни млади инжењер Петер Маузеи, да би створио повратну информацију, облик механичке реверберације. Само три месеца касније, у августу 1952, Ушачевски је отпутовао у Бенингтон, Вермонт, на позив Луенинга да представи своје експерименте.[26] Тамо су њих двојица сарађивали на разним деловима. Луенинг је описао догађај: `Опремљен са слушалицама и флаутом, почео сам да развијам своју прву композицију за снимање касета. Обоје смо били течни импровизатори и медиј је испалио нашу машту.` где нам је `велики број композитора скоро свечано честитао говорећи:` То је то `(` то значи музика будућности `). Ворд је брзо стигао у Њујорк. Оливер Данијел је позвао двојицу да `продуцирају групу кратких композиција за октобарски концерт под покровитељством Америчког удружења композитора и емитовања музике, у Музеју модерне уметности у Њујорку. Оклевајући, сложили смо се ... Хенри Кавил нам је ставио свој дом и студио у Вудстоку, на располагање. Крајем септембра 1952. године, путујућа лабораторија стигла је у дневну собу Ушачевски у Њујорку, где смо на крају завршили композиције.[27] Два месеца касније, 28. октобра, Владимир Ушачевски и Ото Луенинг представили су први концерт у САД. Концерт је укључивао Луенингову фантазију у свемиру (1952) - `импресионистички виртуозни комад” користећи манипулисане снимке флауте - и Лов Спид (1952), `егзотичну композицију која је ушла у флауту далеко испод свог природног домета.` Оба дела су настала у дому Хенри Ковела у Вудстоку, НИ. После неколико концерата изазваних сензацијом у Њујорку, Ушачевски и Луенинг су позвани на директан пренос НБЦ-овог Данашњег схов-а како би обавили демонстрацију интервјуа - први телевизијски електроакустички перформанс. Луенинг је описао догађај: `Ја сам импровизовао неке [флауте] секвенце за касетофон. Ушачевски их је тада и тамо ставио кроз електронске трансформације.` 1954. је уочио појаву онога што би се сада сматрало аутентичним електричним и акустичким композицијама - акустична инструментација увећана / праћена снимцима манипулисаног или електронски генерисаног звука.[27] Средином до краја 1950-их[уреди | уреди извор] Први дигитални компјутер у Аустралији, приказан у Мелбурн музеју Године 1954. Стокхаизен је компоновао први електронски комад који је објављен као партитура. Године 1955. почело се појављивати више експерименталних и електронских студија. Значајна је била израда студија у НХК у Токију, чији су оснивачи Тоширо Маиузуми, и студио Филипс, Холандија, који је прешао на Универзитет у Утрехту као Институт за сонологију 1960. године. Први компјутер на свету који је пуштао музику био је ЦСИРАЦ, који су дизајнирали и изградили Тревор Пеарси и Мастон Берд. Математичар Геоф Хил програмирао је ЦСИРАЦ да свира популарне музичке мелодије од почетка 1950-их. Године 1951. јавно је пуштао пуковника Боги Марч, о којем не постоје никакви познати снимци, само прецизна реконструкција. Међутим, ЦСИРАЦ је играо стандардни репертоар и није коришћен за проширење музичког мишљења или композиционе праксе. ЦСИРАЦ никада није снимљен, али музика је била прецизно реконструисана. Најстарији познати снимци компјутерски генерисане музике играли су компјутер Феранти Марк 1, комерцијална верзија беби машине са Универзитета у Манчестеру у јесен 1951. Музички програм је написао Кристофер Стрејчи.[27][28] Уживо електронска музика[уреди | уреди извор] Жива електронска музика Жива електроника (или електроакустична импровизација) је облик експерименталне импровизоване музике која се развила као одговор на ригидност композиције засноване на звуку за фиксне медије као што су музички концерти, рана електронска музика заснована на студију и компјутерска музика. Музичка импровизација често игра велику улогу у извођењу ове музике. У Европи 1964. Карлхајнц Стокшаузен саставио је Микропхоние И за там-там, ручне микрофоне, филтере и потенциометре, и Миктур за оркестар, четири генератора синусног вала и четири модулатора прстена. Године 1965. компоновао је Микропхоние II за хор, Хамонд оргуље и прстенасте модулаторе. 1966-67, Рид Гхазала је открио и почео да подучава `савијање кола` - примену креативног кратког споја, процес случајног кратког споја, стварање експерименталних електронских инструмената, истраживање звучних елемената углавном тембре и са мање гледања на смолу или ритам, и под утицајем алеаторског музичког концепта Јохна Цагеа.[29] Успон плесне музике[уреди | уреди извор] Електронска плесна музика Тренд је настављен до данашњих дана са модерним ноћним клубовима широм света који редовно играју електронску плесну музику (ЕДМ). Данас, електронска плесна музика има радио станице, сајтове, и публикације попут Микмага посвећеног искључиво жанру. Штавише, жанр је нашао комерцијални и културни значај у САД и Северној Америци, захваљујући дивље популарном великом кућном простору / ЕДМ звуку који је инкорпориран у америчку поп музику и порасту комерцијалних раве великих размера као што су Туморовленд (фестивал) и Ултра Мјузик Фестивал.[29]

Detalji predmeta Stanje Polovno Pesme za decu naroda sveta odlično očuvano Laza Lazić, književnik, rođen je 23. juna 1929. godine u Somboru. Osnovnu školu ("Braće Mihajlović", "Vežbaonicu") završio je u rodnom gradu, a takođe i gimnaziju ("Veljko Petrović"). Laza Lazić je kao petnaestogodišnjak učestvovao u NOB-u, u ratu, odlikovan je ratnom medaljom. Već u gimnaziji počeo je aktivno da se bavi književnošću, objavljujući radove u srednjoškolskim listovima. Pošto je došao na studije u Beograd, tu se i nastanio i ostao da tu boravi, živi i radi. Početkom pedestih godina, sa grupom mladih pisaca (Miroslav Antić, Žarko Đurović, Milunka Lazarević, Vladimir Ličina i drugi) učestvovao je u izdavanju dva zbornika mladih pisaca u Novom Sadu, (izdala "Matica Srpska") čiji je urednik bio Mladen Leskovac. U Beogradu bio je pripadnik "Studentskog književnog kluba" (i saradnik "Studentskog književnog lista"), a naročito kluba časopisa "Mladost", na Terazijama, čiji je predsednik bio Risto Tošović. Ovde je stekao prvu književnu afirmaciju (sa Stevom Raičkovićem, Vasom Popovićem, Ivanom Ivanjijem, Slobodanom Markovićem i drugima). Sa S. Mandićem, S. Raičkovićem, D. Grbićem, B. Miljkovićem, M. Danojlićem, M. Milankovim i drugima činio je krug beogradskih pesnika. Pored svega toga, Lazić je studirao, najpre filozofiju, a zatim jugoslovenske jezike i književnost. Ubrzo, počeo je da sarađuje u velikim časopisima, "Književnost", "Književne novine", "Nova misao", kao i u omladinskim listovima. Sa Slavkom Vukosavljevićem osnovao je i uređivao časopis "Mlada kultura". "Mlada kultura" je bila seriozan, vodeći književni list, u kojem su počeli da objavljuju svoje pesme kasnije čuveni pisci srpski — Bora Radović, Jovan Hristić, Pavle Ugrinov i drugi. Nešto kasnije Dušan Kostić poziva Lazu Lazića za člana redakcije i sekretara novopokrenutog časopisa "Savremenik". Lazić je učinio da časopis izlazi redovno. To je bio bogat književni magazin u kojem je i Lazić objavljivao prikaze, ponekad pesme i prozu. "Savremenik" su uređivali ljudi starog kova, poeziju je uređivao D. Kostić i L. Lazić. Mnogi pesnici stvoreni su ovde, Boža Timotijević, na primer, pa Ivan V. Lalić... Ivo Andrić je tu sarađivao redovno, a Lazić je odlazio k njemu kući (ulica Prizrenska) po rukopise i na razgovor. U udruženje književnika Srbije Laza Lazić je primljen na preporuku Milana Bogdanovića, a predsednik je bio Ivo Andrić. Udruženje je tada imalo jedva stotinak članova. Kasnije Oskar Davičo poziva Lazu Lazića na saradnju u časopisu "Nova Misao". S Vaskom Popom bio je blizak. Prvo su bili na dvema stranama, a posle je Laza bio Vaskov poklonik i velik prijatelj. Vasko se izražavao o Lazinim pesmama više nego pohvalno ("Lepa moć"), ali to je bilo kasnije, već pred Vaskov kraj. Prijatelj Branka Miljkovića, Danila Nikolića i mnogih, sarađivao je mnogo na radiju, objavljivao priče po nedeljnim listovima. Zatim je Laza prešao u izdavačko preduzeće "Kultura" gde je uređivao džepnu knjigu, koju je pokrenuo direktor M. Vitorović, a visokotiražne knjige, beletristiku, školske pisce, izabrana dela (celokupnog Šekspira, dela M. Šolohova) uredio je, pripremio i izdao Laza Lazić. Otišao je na studijsko putovanje i boravak u Parizu. Po povratku, na poziv, (sa M. Paskučijem) osnovao je i uređivao zabavnik za nauku, tehniku i prirodu, list za omladinu pod nazivom "Oto". List je imao velik tiraž. Cele serije iz kulturne istorije, mitologije, i iz zanimljive nauke preveo je Laza Lazić sa francuskog jezika i objavljivao u ovom listu. Ova literatura, tada nova, imala je velik kulturno-vaspitni uticaj. Zatim je Lazić počeo da piše za decu. Na poziv Lole Vlatković koja je bila urednik u radiju počeo je da piše za kultnu seriju "Dobro jutro deco". Napisao je, a na radiju je emitovano desetak ovih serija — Profesor Eurekić, Cirkus Reks, Petao budilnik i druge. Ubrzo, pod uredništvom Dragana Lukića, nekoliko godina, Laza Lazić je vodio redovnu nedeljnu emisiju "Dečji gramofon" (Reditelj Vera Belogrlić, muzički saradnik Milica Manojlović). Ozbiljni književni radovi krasili su ovu emisiju. Lazić je sarađivao s Domom pionira (Donka Špiček) gde je držao niz predavanja, govorio o knjigama, radio zabavne priredbe, napisao tekstove za čuvenog Četvrtka, lutkarskog junaka. Sve ove stvari spadaju u istoriju nove srpske kulture i književnosti. Za sve to vreme Lazić piše i objavljuje pesme koje izadaju najbolji naši izdavači "Matica srpska", "Nolit", "Bigz", Mašić. Dečje knjige, probranu poeziju i priče za omladinu objavljuju najviše "Dečje novine", pa zatim "Vuk Karadžić" i drugi. Laza Lazić je šezdesetih i sedamdesetih godina učestvovao u kulturnim misijama "Selu u pohode" (Akcija Rastka Tadića) i "Knjiga za škole" (akcija Bože Timotijevića), putujući sa ekipama po Celoj Srbiji, šireći knjigu, uručujući školama poklonjene knjige, aktivno, na terenu. Na podizanju kulture, na vaspitanju naroda i dece, na širenju prave reči o vrednosti knjiga, s ličnom poezijiom naročito, Lazić je jedan od pregalaca bez premca. U "Politici za decu" objavio je Lazić na desetine pesama za decu. Takođe u "Zmaju" i skoro svim listovima i časopisima za decu u zemlji. Radovi Laze Lazića bili su uvršteni u više knjiga, zbornika, zvanične školske lektire. U časopisima, listovima, zbornicima i antologijama pojedinačno ili u izboru objavljena su dela Laza Lazića u prevodu ili prepevu na sledećim jezicima: engleskom, francuskom, nemačkom, ruskom, poljskom, mađarskom, bugarskom, albanskom, turskom, slovačkom, češkom, rusinskom, slovenačkom i makedonskom jeziku. Dve njegove knjige objavljene su dvojezično, s nemačkim odnosno engleskim prevodom. Stihovi Laze Lazića i posveta urezani su na spomenik, spomen obeležje palim borcima narodnooslobodilačkog rata, na Fruškoj gori, na mestu zvanom Jabuka. Veći broj dečjih pesama Laze Lazića komponovali su naši poznati kompozitori, Dušan Radić, Srđan Barić, Zoran Rambosek, Mikan Obradović, Pavle Minčić, Vojislav Kostić, Sedmorica Mladih i drugi, i izvodili istaknuti pevači i glumci P. Laković, M. Tomić i mnogi drugi, kao i dečji horovi, ponajviše "Kolibri", i ova muzika se nalazi na pločama PGP. Radio drama (nosilac nekoliko radijskih nagrada) "Čindirija i Čindirijini sinovi" snimljena je u celini na long-plej ploči, PGP. Javnom reči, čitanjem pesama i govoreći o književnim i filozofskim pitanjima, prikazujući knjige i analizirajući ideje o savremenim društvenim i političkim prilikama, ali uvek kao pesnik, literat, i uvek jasno samostalnog i nezavisnog stava, govorio je Laza Lazić tokom više od trideset godina, samo u Beogradu na više od 50 javnih tribina (Od Kolarčevog univerziteta, UKS, Rimske dvorane, Doma armije, Filosofskog društva, Ruskog doma i Kulturnih centara, do udaljenih biblioteka po periferiji grada. (Ovde ne računamo književne večeri pisca samostalne ili zajedničke, niti osnovne škole, u kojima je, gotovo svim, čitao đacima svoje radove). Kao pozvan, pisac je učestvovao na desetinama književnih priredbi u velikim gradovima Srbije i drugih republika nekadašnje Jugoslavije. Član Udruženja književnika Srbije, od 1953. godine. Ostavku na članstvo u Udruženju književnika podneo je u toku ratnih godina 1990—1999, usled neslaganja s politikom i stavom tog Udruženja u odnosu na rat. Laza Lazić je ponovo pristupio Srpskom književnom društvu 2008. godine. Od godine 1950. do danas potpuno aktivno se bavi književnošću, bez prekida, objavljuje knjige, učestvuje u književnom životu, uređuje književne i omladinske časopise i listove, sarađuje u publikacijama, na radiju i televiziji, piše beletristiku, esejistiku i književnu kritiku, naročito je aktivan na književnim tribinama i književnim promocijama, učestvuje na književnim priredbama i savetovanjima, gostuje u školama u Beogradu i unutrašnjosti. više »»» Angelina: * LAZA LAZIĆ— bibliografija Dosad izašle knjige Laze Lazića kao posebna izdanja a) lirika PESME, Matica srpska , 1953. INTIME, Nolit, 1956. INTIME, drugo, znatno dopunjeno izdanje, Knjigoteka, 2001. PLOVEĆI ČARDAK, Matica srpska, 1973. PLOVEĆI ČARDAK, drugo, znatno dopunjeno izdanje, Knjigoteka, 2001. TRSKA, Matica srpska, 1977, TRSKA, drugo izdanje, Knjigoteka, 2001. LEPA MOĆ, Izdanja Slobodana Mašića, 2001. LEPA MOĆ, drugo izdanje, Knjigoteka, 2001. SVETLOSNI ZJAP, Knjigoteka, 2001. FANTAZMAGORIJA U SUTON, Midimprint, 2005. b) eseji ŠUM LIŠĆA, Tardis, 2011. v) knjige za mlade čitaoce svih uzrasta VIOLINA KAROLINA, Grafos, 1973. KONJANICI, Dečje novine, 1973. NA DRVETU ČAVKA, Bigz, 1973. ČINDIRIJA I ČINDIRIJINI SINOVI, Izdanje Radio Beograda, 1974. GORKA TRAVA, Dečje novine, 1974. PRIJATELJSTVO, Petar Kočić, 1975. U ZAČARANOJ MAGLI, Dečje novine, 1976. PUTOVANJA MIŠA MIJE, Vuk Karadžić, 1976. ŠTA RADE ESKIMI, ZIMI, Radivoj Ćirpanov, 1976. PLODOVI, OSTRVA, BAJKE, Ravangrad, 1976. KULA SVETILJA, Dečje novine, 1979. GRADITELJI DUGE, Delta pres, 1979 GDE SU MOJE MAKAZICE, Bigz, 1980. LIVCI, KOSAČI, DVORSKE LUDE, Vuk Karadžić, 1981. OPŠTA ISTORIJA PATULJAKA, Nolit, 1982. CIK ZORE, Dunav, 1985. BULKA U ŽITU, Dunav, 1985. GUSARSKE AVANTURE, Dunav, 1985. NA RADU ILI U HLADU, Dunav, 1985. KUĆO MOJA, KUĆICE, Dečje novine, 1988. PUTOVANJA MIŠA MIJE PO JUGOSLAVIJI, Vuk Karadžić, 1989. LOVAC PANTELIJA, Sloboda, 1989. BUDI DOBAR, Knjigoteka, 1993. TIHA ZEMLJA, Dečje novine, 1994. PRIČE IZ POSPANIJE, Prosveta Niš,1997, 1999, 2001. VETROVA KĆI, Knjigoteka, 2000. MAČKA U DŽAKU, (S prevodom na engleski) Prijatelji dece, 2000. PTICA NAD REKOM, sa D. Šreder i G. Maletić, (Izbor pesama tri autora s prepevom na nemački), Midimprint, 2004. PESME O POVRĆU, Narodna knjiga, 2006. PRIČE SVETLOSTI I TAME, Bookland, 2006. POKRETNI ŽBUN, Karlo Bijelicki, Sombor, 2007. LAVLJA SVITA, Narodna knjiga, 2008. ŠTA LI JE TO, LJUDI MOJI? Kreativni centar, 2008. SREĆNE STVARI, Arka, Smederevo, 2009. MUNJA U KAPI ROSE, roman, Bookland, 2009. u štampi (2010) POSTOJBINA RADOSTI KRST U POLJU g) slikovnice serija od 10 slikovnica "Umiljate zveri": NATA, MALA ŽIRAFA • MIŠKO I PLIŠKO • LELICA, PČELICA • ŠAREN

Detalji predmeta Stanje Polovno Наслов Песме заувек : из поезије енглеске, италијанске, мађарске, македонске, немачке, руске и француске / изабрао и препевао Лаза Лазић Врста грађе поезија Језик српски Година 2011 Издање 1. изд. Издавање и производња Смедерево : Арка, 2011 (Смедерево : Arka press) Физички опис 255 стр. : ауторова слика ; 21 cm Други аутори - особа Лазић, Лаза Збирка ǂБиблиотека ǂАнтологије / [Арка] ISBN 978-86-7610-118-4 (брош.) Напомене Тираж 300 Стр. 5-8: Увод / Лаза Лазић Напомене: стр. 241-244 Стр. 245-246: Белешка о преводиоцу / Ч. Р. Од истог писца: стр. 247-249. УДК 821-1(082.2) COBISS.SR-ID 186295052 Laza Lazić (1929) (1/2) > > > Angelina: * LAZA LAZIĆ Laza Lazić, književnik, rođen je 23. juna 1929. godine u Somboru. Osnovnu školu ("Braće Mihajlović", "Vežbaonicu") završio je u rodnom gradu, a takođe i gimnaziju ("Veljko Petrović"). Laza Lazić je kao petnaestogodišnjak učestvovao u NOB-u, u ratu, odlikovan je ratnom medaljom. Već u gimnaziji počeo je aktivno da se bavi književnošću, objavljujući radove u srednjoškolskim listovima. Pošto je došao na studije u Beograd, tu se i nastanio i ostao da tu boravi, živi i radi. Početkom pedestih godina, sa grupom mladih pisaca (Miroslav Antić, Žarko Đurović, Milunka Lazarević, Vladimir Ličina i drugi) učestvovao je u izdavanju dva zbornika mladih pisaca u Novom Sadu, (izdala "Matica Srpska") čiji je urednik bio Mladen Leskovac. U Beogradu bio je pripadnik "Studentskog književnog kluba" (i saradnik "Studentskog književnog lista"), a naročito kluba časopisa "Mladost", na Terazijama, čiji je predsednik bio Risto Tošović. Ovde je stekao prvu književnu afirmaciju (sa Stevom Raičkovićem, Vasom Popovićem, Ivanom Ivanjijem, Slobodanom Markovićem i drugima). Sa S. Mandićem, S. Raičkovićem, D. Grbićem, B. Miljkovićem, M. Danojlićem, M. Milankovim i drugima činio je krug beogradskih pesnika. Pored svega toga, Lazić je studirao, najpre filozofiju, a zatim jugoslovenske jezike i književnost. Ubrzo, počeo je da sarađuje u velikim časopisima, "Književnost", "Književne novine", "Nova misao", kao i u omladinskim listovima. Sa Slavkom Vukosavljevićem osnovao je i uređivao časopis "Mlada kultura". "Mlada kultura" je bila seriozan, vodeći književni list, u kojem su počeli da objavljuju svoje pesme kasnije čuveni pisci srpski — Bora Radović, Jovan Hristić, Pavle Ugrinov i drugi. Nešto kasnije Dušan Kostić poziva Lazu Lazića za člana redakcije i sekretara novopokrenutog časopisa "Savremenik". Lazić je učinio da časopis izlazi redovno. To je bio bogat književni magazin u kojem je i Lazić objavljivao prikaze, ponekad pesme i prozu. "Savremenik" su uređivali ljudi starog kova, poeziju je uređivao D. Kostić i L. Lazić. Mnogi pesnici stvoreni su ovde, Boža Timotijević, na primer, pa Ivan V. Lalić... Ivo Andrić je tu sarađivao redovno, a Lazić je odlazio k njemu kući (ulica Prizrenska) po rukopise i na razgovor. U udruženje književnika Srbije Laza Lazić je primljen na preporuku Milana Bogdanovića, a predsednik je bio Ivo Andrić. Udruženje je tada imalo jedva stotinak članova. Kasnije Oskar Davičo poziva Lazu Lazića na saradnju u časopisu "Nova Misao". S Vaskom Popom bio je blizak. Prvo su bili na dvema stranama, a posle je Laza bio Vaskov poklonik i velik prijatelj. Vasko se izražavao o Lazinim pesmama više nego pohvalno ("Lepa moć"), ali to je bilo kasnije, već pred Vaskov kraj. Prijatelj Branka Miljkovića, Danila Nikolića i mnogih, sarađivao je mnogo na radiju, objavljivao priče po nedeljnim listovima. Zatim je Laza prešao u izdavačko preduzeće "Kultura" gde je uređivao džepnu knjigu, koju je pokrenuo direktor M. Vitorović, a visokotiražne knjige, beletristiku, školske pisce, izabrana dela (celokupnog Šekspira, dela M. Šolohova) uredio je, pripremio i izdao Laza Lazić. Otišao je na studijsko putovanje i boravak u Parizu. Po povratku, na poziv, (sa M. Paskučijem) osnovao je i uređivao zabavnik za nauku, tehniku i prirodu, list za omladinu pod nazivom "Oto". List je imao velik tiraž. Cele serije iz kulturne istorije, mitologije, i iz zanimljive nauke preveo je Laza Lazić sa francuskog jezika i objavljivao u ovom listu. Ova literatura, tada nova, imala je velik kulturno-vaspitni uticaj. Zatim je Lazić počeo da piše za decu. Na poziv Lole Vlatković koja je bila urednik u radiju počeo je da piše za kultnu seriju "Dobro jutro deco". Napisao je, a na radiju je emitovano desetak ovih serija — Profesor Eurekić, Cirkus Reks, Petao budilnik i druge. Ubrzo, pod uredništvom Dragana Lukića, nekoliko godina, Laza Lazić je vodio redovnu nedeljnu emisiju "Dečji gramofon" (Reditelj Vera Belogrlić, muzički saradnik Milica Manojlović). Ozbiljni književni radovi krasili su ovu emisiju. Lazić je sarađivao s Domom pionira (Donka Špiček) gde je držao niz predavanja, govorio o knjigama, radio zabavne priredbe, napisao tekstove za čuvenog Četvrtka, lutkarskog junaka. Sve ove stvari spadaju u istoriju nove srpske kulture i književnosti. Za sve to vreme Lazić piše i objavljuje pesme koje izadaju najbolji naši izdavači "Matica srpska", "Nolit", "Bigz", Mašić. Dečje knjige, probranu poeziju i priče za omladinu objavljuju najviše "Dečje novine", pa zatim "Vuk Karadžić" i drugi. Laza Lazić je šezdesetih i sedamdesetih godina učestvovao u kulturnim misijama "Selu u pohode" (Akcija Rastka Tadića) i "Knjiga za škole" (akcija Bože Timotijevića), putujući sa ekipama po Celoj Srbiji, šireći knjigu, uručujući školama poklonjene knjige, aktivno, na terenu. Na podizanju kulture, na vaspitanju naroda i dece, na širenju prave reči o vrednosti knjiga, s ličnom poezijiom naročito, Lazić je jedan od pregalaca bez premca. U "Politici za decu" objavio je Lazić na desetine pesama za decu. Takođe u "Zmaju" i skoro svim listovima i časopisima za decu u zemlji. Radovi Laze Lazića bili su uvršteni u više knjiga, zbornika, zvanične školske lektire. U časopisima, listovima, zbornicima i antologijama pojedinačno ili u izboru objavljena su dela Laza Lazića u prevodu ili prepevu na sledećim jezicima: engleskom, francuskom, nemačkom, ruskom, poljskom, mađarskom, bugarskom, albanskom, turskom, slovačkom, češkom, rusinskom, slovenačkom i makedonskom jeziku. Dve njegove knjige objavljene su dvojezično, s nemačkim odnosno engleskim prevodom. Stihovi Laze Lazića i posveta urezani su na spomenik, spomen obeležje palim borcima narodnooslobodilačkog rata, na Fruškoj gori, na mestu zvanom Jabuka. Veći broj dečjih pesama Laze Lazića komponovali su naši poznati kompozitori, Dušan Radić, Srđan Barić, Zoran Rambosek, Mikan Obradović, Pavle Minčić, Vojislav Kostić, Sedmorica Mladih i drugi, i izvodili istaknuti pevači i glumci P. Laković, M. Tomić i mnogi drugi, kao i dečji horovi, ponajviše "Kolibri", i ova muzika se nalazi na pločama PGP. Radio drama (nosilac nekoliko radijskih nagrada) "Čindirija i Čindirijini sinovi" snimljena je u celini na long-plej ploči, PGP. Javnom reči, čitanjem pesama i govoreći o književnim i filozofskim pitanjima, prikazujući knjige i analizirajući ideje o savremenim društvenim i političkim prilikama, ali uvek kao pesnik, literat, i uvek jasno samostalnog i nezavisnog stava, govorio je Laza Lazić tokom više od trideset godina, samo u Beogradu na više od 50 javnih tribina (Od Kolarčevog univerziteta, UKS, Rimske dvorane, Doma armije, Filosofskog društva, Ruskog doma i Kulturnih centara, do udaljenih biblioteka po periferiji grada. (Ovde ne računamo književne večeri pisca samostalne ili zajedničke, niti osnovne škole, u kojima je, gotovo svim, čitao đacima svoje radove). Kao pozvan, pisac je učestvovao na desetinama književnih priredbi u velikim gradovima Srbije i drugih republika nekadašnje Jugoslavije. Član Udruženja književnika Srbije, od 1953. godine. Ostavku na članstvo u Udruženju književnika podneo je u toku ratnih godina 1990—1999, usled neslaganja s politikom i stavom tog Udruženja u odnosu na rat. Laza Lazić je ponovo pristupio Srpskom književnom društvu 2008. godine. Od godine 1950. do danas potpuno aktivno se bavi književnošću, bez prekida, objavljuje knjige, učestvuje u književnom životu, uređuje književne i omladinske časopise i listove, sarađuje u publikacijama, na radiju i televiziji, piše beletristiku, esejistiku i književnu kritiku, naročito je aktivan na književnim tribinama i književnim promocijama, učestvuje na književnim priredbama i savetovanjima, gostuje u školama u Beogradu i unutrašnjosti. više »»» Angelina: * LAZA LAZIĆ— bibliografija Dosad izašle knjige Laze Lazića kao posebna izdanja a) lirika PESME, Matica srpska , 1953. INTIME, Nolit, 1956. INTIME, drugo, znatno dopunjeno izdanje, Knjigoteka, 2001. PLOVEĆI ČARDAK, Matica srpska, 1973. PLOVEĆI ČARDAK, drugo, znatno dopunjeno izdanje, Knjigoteka, 2001. TRSKA, Matica srpska, 1977, TRSKA, drugo izdanje, Knjigoteka, 2001. LEPA MOĆ, Izdanja Slobodana Mašića, 2001. LEPA MOĆ, drugo izdanje, Knjigoteka, 2001. SVETLOSNI ZJAP, Knjigoteka, 2001. FANTAZMAGORIJA U SUTON, Midimprint, 2005. b) eseji ŠUM LIŠĆA, Tardis, 2011. v) knjige za mlade čitaoce svih uzrasta VIOLINA KAROLINA, Grafos, 1973. KONJANICI, Dečje novine, 1973. NA DRVETU ČAVKA, Bigz, 1973. ČINDIRIJA I ČINDIRIJINI SINOVI, Izdanje Radio Beograda, 1974. GORKA TRAVA, Dečje novine, 1974. PRIJATELJSTVO, Petar Kočić, 1975. U ZAČARANOJ MAGLI, Dečje novine, 1976. PUTOVANJA MIŠA MIJE, Vuk Karadžić, 1976. ŠTA RADE ESKIMI, ZIMI, Radivoj Ćirpanov, 1976. PLODOVI, OSTRVA, BAJKE, Ravangrad, 1976. KULA SVETILJA, Dečje novine, 1979. GRADITELJI DUGE, Delta pres, 1979 GDE SU MOJE MAKAZICE, Bigz, 1980. LIVCI, KOSAČI, DVORSKE LUDE, Vuk Karadžić, 1981. OPŠTA ISTORIJA PATULJAKA, Nolit, 1982. CIK ZORE, Dunav, 1985. BULKA U ŽITU, Dunav, 1985. GUSARSKE AVANTURE, Dunav, 1985. NA RADU ILI U HLADU, Dunav, 1985. KUĆO MOJA, KUĆICE, Dečje novine, 1988. PUTOVANJA MIŠA MIJE PO JUGOSLAVIJI, Vuk Karadžić, 1989. LOVAC PANTELIJA, Sloboda, 1989. BUDI DOBAR, Knjigoteka, 1993. TIHA ZEMLJA, Dečje novine, 1994. PRIČE IZ POSPANIJE, Prosveta Niš,1997, 1999, 2001. VETROVA KĆI, Knjigoteka, 2000. MAČKA U DŽAKU, (S pr

Autor: Miroslav Krleža Naslov: Sabrana djela Miroslava Krleže; Jubilarno izdanje u povodu 65-te godišnjice autorova rada Kolo: DNEVNIK 1–5 Godina: 1981 Izdavanje i proizvodnja: Sarajevo : Oslobođenje ; Zagreb : Mladost : Globus, Povez: tvrdi Autor: Miroslav Krleža Naslov: Sabrana djela Miroslava Krleže; Jubilarno izdanje u povodu 65-te godišnjice autorova rada 446 + 459 + 488 + 354 + 553 stranica 20x13 cm Tvrd povez sa zlatotiskom Miroslav KRLEŽA Dnevnik I–V (komplet) 1. Dnevnik 1914–1917. Davni dani I 2. Dnevnik 1918 –1922. Davni dani II 3. Dnevnik 1933–1942. 4. Dnevnik 1943. 5. Dnevnik 1958–69. U decembarskoj svesci časopisa „Pečat“, u dvobroju 8–9 za godinu 1939, Miroslav Krleža objavio Tu polemiku – kojoj rame uz rame u jugoslovenskoj književnosti može stati samo još Kišov „Čas anatomije“ – nazvao je autor „razumnim pokušajem da stvari na lijevom krilu naše knjige sredi i podredi imperativima dostojanstva visokog književnog poziva, koji se klanja principima nezavisnosti, dosljednosti i slobodnog uvjerenja, da je istina jedini ideal svih disciplina pak tako i dijalektike.“ Buknula je politička polemika književnim sredstvima među ideološkim saborcima, komunistima, kad je Drugi svetski rat već počeo, iskreno najavljivan godinama kao lavež klerofašizma i nacionalsocijalista. Krleža je to uporno i pravovremeno godinama isticao: „Ovaj lavež oko nas bolesna (je) pojava“, a kad se upustio u polemiku, stoga je upozorio: „Od tog ljudožderskog proždiranja svojih vlastitih suborilaca profitira samo onaj treći književni faktor, koji se sprema da nas pojede sve zajedno na svoju najveću radost i ljudoždersko zadovoljstvo.“ Zašto je, međutim, detonirao polemiku? Zato što se borba protiv nacističkog zatiranja dostojanstva stvaralaštva i slobode ne može temeljiti na zabrani stvaralaštva i slobode koju vodi antidijalektički materijalizam staljinizirane književnosti i ideologije. Godinama je Krleža ćutao na uvredljive, neistinite etikete koje su mu po književnim listovima lepili na ime partijski drugovi: da izvrdava dijalektici, da je esteta u saradnji s buržoaskom umetnošću i da je trockista. Inicijator „Dijalektičkog antibarbarusa“, tekst je Ognjena Price „Recepti, propisi i dogme – povodom pisanja ‘Pečata`“, u časopisu Izraz, kojim se Prica obrušio na tekst Marka Ristića „San i Istina Don Kihota“, koji je objavljen u prvom broju Pečata, na početku godine 1939. Prica optužuje Ristića, a preko Ristića, u stvari, Krležu, da se „Pečat“, u najgorem vremenu zla odao larpurlartizmu i doživljaju književnog poziva kao poju ševe u polju i drozda na grani, sasvim nadrealistički. Optužba, dakle, glasi: izdaja socijalne tendencije u književnosti! Na višoj, transcendentnoj instanci suda, ona se tumači kao izdaja dijalektike. Antibarbarusom Krleža ispoveda svoj književni kredo, koji je jasno navestio pet godina ranije, pišući o Hegedušiću: „Nikada dakle, ni jednom svojom jedinom riječi, ni u jednom svom natpisu, a najmanje pak u ‘Predgovoru podravskim Motivima’ Krste Hegedušića – nisam isključio mogućnosti tendenciozne primjene umjetnički prerađenih podataka, pošto sam čitav taj predgovor i bio napisao u u svrhu da populariziram jednog umjetnika koji svoje slikarske sposobnosti vrlo uspješno primjenjuje u okviru našeg mladog, socijalnotendencioznog slikarstva, a najposlije i zato što i sam pišem u sličnome smislu.“ Optužen za izdaju socijalnih tendencija u umetnosti, Krleža samog sebe otvoreno naziva socijalnotendencioznim književnikom. Bit razlike između ova dva razumevanja socijalne tendencije u estetici, jeste u tome da li je u toj tendenciji stvoreno umetničko delo ili ne: „Poeti pišući s tendencijom, stvaraju veliku socijalnotendencioznu književnost koje nitko i ne poriče, a antipoeti pišući isto tako s tendencijom stvaraju antipoeziju. Tendencija je možda ista u oba slučaja, ali umjetnički, to jest pjesnički rezultat nikako, jer ne može biti svrhom tendenciozno umjetničkog stvaranja da se ta tendencija, koje nitko ne poriče, izražava nezgrapno, nevješto i falš provincijalno, diletantski, barbarski, diluvijalno, dakle glupo i smiješno, nego to da se ta tendencija ostvaruje po mogućnosti više-manje ipak umjetnički što uvjerljivije, dakle što iskrenije, budući da se prava i uvjerljiva i iskrena književnost ne treba loše šmirantski glumiti.“ Ono najčudovišnije u Pricinom pristupu Ristićevom tekstu jeste da on, upravo s pozicija Ristićevih stavova, kritikuje ono što u Ristićevom tekstu nije izrečeno. Prica Ristića optužuje za izdaju socijalnoangažovane umetnosti, a Ristić upravo, i to nad odrom ubijenog Federika Garsije Lorke, ispisuje odu socijalnoangažovanom pesništvu: „Čelik se samo čelikom može skrhati, ne mišlju, jer život mora da zadaje smrt da bi se spasao od smrti i san pesnika da bi se ispunio mora da postane svest, koja postaje čin, mora da se pretvori u javu ratnika.“ Prica otvoreno govori notornu neistinu, ubeđen, dakle, da je istinitije na svetu lagati nego govoriti pravo. Kakvo ga uverenje na to obavezuje? Ništa drugo do osećanje transcendentne Istine koja negira puku istinu među pukim ljudima: Krleža, Ristić, Davičo i ostali oko Krležinog Pečata jesu trockisti koje, kao neprijatelje Partije, treba odstraniti. Svako sredstvo njihove likvidacije – sredstvo je istine. To je suština staljinističke dijalektike, za koju Krleža kaže da se pretvara u ono što sama dijalektika negira – u dogmu. Za njenog predstavnika Pricu, Krleža piše: „Ne progovara iz njega živi duh, nego nekakav stroj što zvekeće i zvrnda, kao mehanizam lutke koja se kreće po zakonu mrtvih kotačića: navinulo ga je, te sada zvrnda kao gramofon!“ To je karakteristika inženjera u „zavodu za mumificiranje života“. Iz Krležine kritike tog zavoda, nastaće Kišova priča „Mehanički lavovi“, četiri decenije potom, a za njom, u polemici, i drugi deo Antibarbarusa – „Čas anatomije“. Krleža, Miroslav, hrvatski književnik (Zagreb, 7. VII 1893 – Zagreb, 29. XII 1981). Autor najznačajnijih tekstova hrvatske književnosti XX. st. i pokretač mnogih kulturnih inicijativa zasnovanih na kritičkom osvješćivanju hrvatskog društva, što je njegov opus učinilo jednom od središnjih odrednica u izgradnji moderne Hrvatske. Djelujući u uvjetima izrazite društvene podijeljenosti s obzirom na temeljne probleme zajednice, uspio je, ne izbjegavajući prijepore, uobličiti svoju polaznu, estetsku poziciju kao nedvojbenu za pristaše i protivnike, pa je integralnost njegova djela i misli u bitnoj pretpostavci nacionalnoga kulturnoga standarda. Krleža je podrijetlom iz građanske obitelji s nekoliko sjevernohrvatskih nasljednih odvjetaka, što mu je pomoglo da unatoč skromnu statusu roditelja stekne solidnu obrazovnu i socijalnu osnovu. Nižu je gimnaziju završio u Zagrebu, 1908. otišao je u kadetsku školu u Pečuh, a 1911. u vojnu akademiju Ludoviceum u Budimpešti, ali ju je napustio već 1913. pokušavajući, zaokupljen balkanskom krizom, preko Pariza i Soluna stići do Beograda. Bez uporišta u Srbiji, vratio se u Zagreb, počeo raditi u novinskim redakcijama, objavljivati prve književne priloge te postao profesionalnim književnikom. Potkraj 1915. bio je unovačen i u ljeto 1916. poslan na bojište u Galiciji; zbog bolesti je bio oslobođen od vojne službe na ratištu pa se potkraj 1917. vratio u Zagreb. Pisao je komentare o stanju na bojištima I svjetskog rata, počeo objavljivati prve knjige te s krugom vršnjaka na valu općega nezadovoljstva i skromnih zasada socijaldemokratske tradicije sudjelovati u formiranju začetaka hrvatskoga komunističkoga pokreta. Nastojeći otpočetka zadržati gestu umjetnika kojemu je programatski i stvarno namjera fiksirati a ne uređivati svijet, 1919. s A. Cesarcem pokrenuo je i uređivao avangardistički časopis Plamen, poričući mitove hrvatske kulture, ali i tzv. vidovdanski kompleks, kroz koji su se očitovale prave težnje srpske politike. Časopis je bio zabranjen, a Krležu je policijski nadzor pratio sve do uspostave komunističkog poretka 1945. Kazališta i nakladnici počeli su 1920-ih prihvaćati Krležinu suradnju, pa su on i njegova supruga Bela, pošto je potkraj 1920-ih ona dobila stalni glumački angažman, postali istaknut umjetnički par, a njihov je dom sve do njihove smrti bio važnom točkom društvenog života. Premda je Krležino djelo izrazito određeno Zagrebom, više je puta dulje vrijeme izbivao: 1920–21. boravio je u ludbreškome kraju, početkom 1925. nekoliko je mjeseci boravio u Rusiji; od siječnja do rujna 1932. bio je u Češkoj, pa u Varšavi i Parizu; od jeseni 1933. pokušavao je djelovati u Beogradu, gdje je 1934. s M. Bogdanovićem pokrenuo časopis Danas. God. 1949–50. u Parizu je pripremao izložbu jugoslavenske srednjovjekovne umjetnosti. Za ustaškoga režima 1941–45. bio je prvo uhićen, a potom u prešutnoj kućnoj internaciji uz potporu kruga prijatelja u kojem se isticao Đ. Vranešić. Osim kao umjetničkom koncepcijom, Krleža je književnošću trajno bio zaokupljen i kao kulturnim modelom. Njegovi su časopisi Plamen, Književna republika (1923–27), Danas i Pečat (1939–40) orijentacijska polja hrvatskog modernizma; sudjelovao je pri pokretanju i određivanju smjera dvaju najznačajnijih književnih časopisa druge polovice XX st., Republike i Foruma; neprestano je u novinama i javnim forumima kritički raspravljao, sudjelovao u pripremi izvedbi svojih drama te osobito u redigiranju i objavljivanju svojih djela. Za svojega stvaralačkoga vijeka objavio je gotovo 200 autorskih knjiga. Prvu kolekciju pokrenuo je već 1923. kod koprivničkoga nakladnika Vošickoga, slijedili su reprezentativni nizovi zagrebačkih nakladnika Minerve i Biblioteke nezavisnih pisaca 1930-ih, pokušaj sa Suvremenom nakladom Jos. Čaklovića u ljeto 1945., potom izdanja Nakladnoga zavoda Hrvatske od 1946, sabrana djela Zore od 1952. te naposljetku sabrana djela u 45 knjiga s dodatnom petosveščanom Panoramom pogleda, pojava i pojmova sarajevskoga nakladnika Oslobođenje (1975–88). Premda je bio utjecajna figura društvene nomenklature i najprevođeniji hrvatski pisac svojega doba, utemeljitelj Leksikografskoga zavoda (koji danas nosi njegovo ime) te pokretač i glavni urednik niza enciklopedija, Krleži za života nisu bila objavljena cjelovita djela. S time je u vezi i njegova oporuka, kojom je na dvadesetak godina bilo odgođeno raspolaganje njegovom rukopisnom ostavštinom, što se većim poznatim dijelom danas čuva i obrađuje u Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu. Za kompleksnost tipološke raščlambe Krležina djela znakoviti su njegova velika žanrovska obuhvatnost i difuznost, vremenski planovi epoha i pripadnih stilskih formacija – one iz koje je proizišao i s kojom je bio u retrospektivnu i na svoj način nostalgičnu dijalogu te one koju je u razmjerno dugu ciklusu nastojao podvrgnuti ne samo misaonomu nego i stilskomu jedinstvu – razvijajući kompleksnu rečenicu u sintaktički ritam hrvatskog standarda bez presedana u uzorima i bez postupka za nasljedovanje. Krleža je u književnost ušao na uobičajen način: posve u duhu svojega doba i kulturnih prilika u svojoj sredini želio je privući pozornost lirikom i pokušati dospjeti na dramsku scenu. Čak i kada je u figurativnome rekvizitariju ili dramaturškim sredstvima ta početnička gesta bila provokativna ili prezahtjevna za prag očekivanja, ona se čvrsto držala kriterija ukorijenjenosti i razumljivosti, potencirajući svoj rast u odgovarajućem rastu konkretne kulture koju je modulirala. Krležino se djelo zato prije segmentira u problemskim ciklusima nego u žanrovskima, a problemi lirske impostacije i dramaturške konzistencije nerijetko su objašnjivi tek na razini obuhvatne ambicije. Razvijajući odnos prema svojemu predmetu od avangardističke negacije do enciklopedičke sinteze, Krleža je strukturirao cijeli kompleks divergentnih punktova, s prividno jasno postavljenom ideološkom podlogom, ali međusobno i kao cjelina dijaloški postavljenih prema tradiciji i velikim pitanjima povijesti kao općega vremena pred kojima se hrvatska kultura do njega uglavnom skanjivala. Već je u prvim objavljenim tekstovima, dramoletima Legendi i Maskerati (1914), narativnim lirskim fragmentima (Zaratustra i mladić, 1914) i Podnevnoj simfoniji (1916), pokušavao rastvoriti i pretopiti žanrovske okvire. Ukupno je objavio osamnaest dijaloških tekstova: Legendu, Maskeratu, Hrvatsku rapsodiju (1917), Kraljevo, Kristofora Kolumba (1918), Michelangela Buonarrotija, U predvečerje (1919), Galiciju, Adama i Evu, Golgotu (1922), Vučjaka (1923), U agoniji, Gospodu Glembajeve (1928), Ledu (1932), U logoru (1934), Areteja (1959), Salomu (1963), Put u raj (1970). Posredno se može pretpostaviti, a i izravnim uvidom u ostavštinu potvrditi da je Krleža radio i na drugim dramaturškim predlošcima, od kojih su neki zagubljeni, u nekim je primjerima sam provjeravao dramaturški, odn. narativni profil svojih tekstova, a neki su mu pripovjedni pa i esejistički tekstovi priređeni za scenu (npr. Banket u Blitvi, Zastave, Moj obračun s njima), ali to ne mijenja težišne, koncepcijske ni razvojne topose njegove dramaturgije. Krležino se kazalište uobličavalo u mnogobrojnim inačicama prvotnih tekstova, potaknutima zahtjevima izvedbe i promjenom receptivnoga okruženja. Svoje je prve artističke i simboličke vizije (legende), pa i socijalne kompozicije s verističkom i ekspresionističkom poetičkom podlogom, zasnovao znatno prije nego što su one bile scenski formirane; stabilnim, uvjerljivim i formativnim na razini cijeloga opusa pokazao se glembajevski ciklus (U agoniji, Gospoda Glembajevi, Leda), nastao u maniri analitičke drame „nordijske škole“, s nizom karakternih slomova kojima se (de)mistificira i kompenzira povijesna i socijalna freska zagrebačke građanske sredine. Kao pjesnik počeo je na zasadama hrvatske moderne, s estetiziranom dikcijom koja se brzo razvijala prema svjetonazornomu vitalizmu, što je upravo u pjesmama otišao aktivistički najdalje, pod općom figurom „ratne lirike“, ali i plakatiranja lenjinističke dinamike. U jedanaest zbirki – Pan, Tri simfonije (1917), Pjesme I, Pjesme II (1918), Pjesme III, Lirika (1919), Knjiga pjesama (1931), Knjiga lirike (1932), Simfonije (1933), Balade Petrice Kerempuha (1936), Pjesme u tmini (1937) – tematski i stilski krug te stihovni i ritmički osjećaj prostiru cijeli registar traženja, koje se smatra dorečenim u artificijelnim Baladama Petrice Kerempuha, pomaku od standarda u jezičnom i kulturnom pogledu, kako bi se otkrila pritajena postojanost subjekta na kojem Krležino djelo inzistira. Problemskomu polju Krležine dramaturgije i lirike uglavnom pripadaju i novelistički ciklusi; u prvome, „domobranskome ciklusu“, strukturiranom u zbirci Hrvatski bog Mars (1922, konačna redakcija 1946), obrađen je kompleks vojničkoga stradanja hrvatskog čovjeka, koje je u I. svjetskom ratu dosegnulo fatalističke, apsurdne razmjere, u drugome, „jakobinskome ciklusu“, zaokupljen je pojedincima koji ne uspijevaju prevladati ograničenja malograđanske sredine (zabranjena zbirka Hiljadu i jedna smrt, 1933), a u trećem, glembajevskom ciklusu, riječ je o jedanaest proznih fragmenata sa situacijskom i generičkom razradbom dramaturške cjeline. Krležin se pripovjedni tekst u 1920-ima, dosljedno tendenciji u europskoj prozi, od kraćih vrsta (Tri kavaljera frajle Melanije, 1922, Vražji otok, 1923) razvijao prema kanonizaciji romana, što u njegovu središnjem pripovjednom djelu, modernom romanu Povratak Filipa Latinovicza (1932) – priči o umjetniku koja zadire u organsku nemoć društva i kulturnog modela – hrvatsku prozu dovodi u simultanu poziciju (M. Proust, R. Musil, R. M. Rilke). Sljedećim će romanima, Na rubu pameti (1938), Banket u Blitvi (I–III, prva knjiga 1938) i Zastave (I–V, prva knjiga 1962), sigurnim narativnim i superiornim intelektualnim strategijama sročiti stotine stranica kronike o srednjoeuropskoj kulturnoj i političkoj panorami, ali će određujućim i uporišnim za razumijevanje i formativnost njegova djela ostati upravo rane 1930-e, s glembajevskom cjelinom, romanom Povratak Filipa Latinovicza i Baladama Petrice Kerempuha. Krležin je utjecaj u hrvatskom društvu upravo tada dosegnuo vrhunac, što se posebno odražavalo u većem, problemskom, nefikcionalnom, u širem smislu esejističkome dijelu njegova opusa. Premda se u Krležinim tekstovima teško mogu razdvajati strukturne razine, što je posebno izraženo u zbirci Izlet u Rusiju (1926), s putopisnom poveznicom, ali tematski, narativno i asocijativno suptilnu mozaiku o strogo osobnome doživljaju sovjetske Rusije, upravo su njegove studije društvenih i kulturnih kontroverzija (Moj obračun s njima, 1932; Deset krvavih godina, 1937; Dijalektički antibarbarus, 1939) dovele do odlučujućih rasprava o izgledima i održanju hrvatskog društva. Osim o književnosti i umjetnosti pisao je o povijesti, politici, filozofiji, medicini, posvetivši se u doba rada na enciklopediji, nakon 1950., gotovo univerzalnom opserviranju, djelomice objavljenom (pet knjiga) u opsežnim izvodima (fragmentima i zapisima) iz dnevnika, odn. opsežnoj građi enciklopedijskih bilježaka (marginalia lexicographica). Njegove osobne relacije zrcale se u vrlo opsežnoj i dugogodišnjoj korespondenciji. Za razliku od književnog djelovanja, u prosudbi kojega trajno prevladavaju izrazito pozitivne ocjene, Krležino je javno, odn. političko djelovanje izazivalo žestoke otpore i prijepore. Još od rane mladosti zastupao je protuimperijalističku koncepciju komunističkog pokreta, pri čemu je rješenje hrvatskoga nacionalnoga pitanja vidio u federalizmu kakav je proklamirala Treća internacionala. Raslojavanje hrvatskoga komunističkoga pokreta u jugoslavenskom okruženju dovelo ga je u svojevrsnu ekvidistanciju od političke prakse i ljevice i desnice pa se o njegovu neposrednom društvenom djelovanju može govoriti tek nakon uspostave komunističke vlasti u 1940-ima i pridobivanja Titova punoga povjerenja nakon 1948, odn. napuštanja staljinističke prakse. Krleža je i u razdoblju 1918–41. pokušavao organizirano djelovati u hrvatskim kulturnim institucijama i komunističkom pokretu, ali u njima nije dobivao ni približno onoliko utjecaja kao u javnosti. U društvenim uvjetima tzv. narodne demokracije sudjelovao je u postavljanju i stabiliziranju mnogih tradicionalnih i novih institucija i programa: Društva književnika, Akademije, Matice hrvatske, Leksikografskoga zavoda, zaštite kulturne baštine u Zadru, zaštite prava na dostojanstvo umjetnosti (Govor na Kongresu književnika u Ljubljani, 1952), zauzimanja za slobodan razvoj hrvatskog jezika (potpora Deklaraciji o nazivu i položaju hrvatskoga književnog jezika). Posebnu važnost za razumijevanje Krležina djela ima njegovo poznavanje drugih kultura iz okruženja i suradnja u njima, napose srpske, madžarske i bosanske. U hrvatskoj književnoj i kulturnoj povijesti uopće Krležino se djelo u cjelini smatra izvanrednim, neusporedivim pojedinačnim prinosom, a u vanjskoj stručnoj i općoj opservaciji hrvatskog nasljeđa najvažnijom modernom referencijom. Polemično i kooperativno, to je djelo promicalo nove poetičke usmjerenosti, ali i zasjenilo druge; ono u svoje doba i u svojoj sredini nije imalo ravnopravna oponenta, što pri prosudbi ne treba zanemariti i s čime je i samo to djelo u svojem unutrašnjem dijalogu računalo. God. 1993–98. objavljena je enciklopedija posvećena Krležinu životu i radu (Krležijana, I–III), a 2000. započeto je izdavanje njegovih sabranih djela. MG47 (L, K)

Članci, Polemike 1–5 Miroslav Krleža Izdavač: Oslobođenje, Sarajevo 1983; Detaljnije: tvrd povez, zlatotisak, 20 cm Sadržaj: 1. Ratne teme 2. Sa uredničkog stola 3. Moj obračun s njima 4. Iz naše književne krčme 5. Dijalektički antibarbarus U decembarskoj svesci časopisa Pečat, u dvobroju 8–9 za godinu 1939, Miroslav Krleža objavio Tu polemiku – kojoj rame uz rame u jugoslovenskoj književnosti može stati samo još Kišov „Čas anatomije“ – nazvao je autor „razumnim pokušajem da stvari na lijevom krilu naše knjige sredi i podredi imperativima dostojanstva visokog književnog poziva, koji se klanja principima nezavisnosti, dosljednosti i slobodnog uvjerenja, da je istina jedini ideal svih disciplina pak tako i dijalektike.“ Buknula je politička polemika književnim sredstvima među ideološkim saborcima, komunistima, kad je Drugi svetski rat već počeo, iskreno najavljivan godinama kao lavež klerofašizma i nacionalsocijalista. Krleža je to uporno i pravovremeno godinama isticao: „Ovaj lavež oko nas bolesna (je) pojava“, a kad se upustio u polemiku, stoga je upozorio: „Od tog ljudožderskog proždiranja svojih vlastitih suborilaca profitira samo onaj treći književni faktor, koji se sprema da nas pojede sve zajedno na svoju najveću radost i ljudoždersko zadovoljstvo.“ Zašto je, međutim, detonirao polemiku? Zato što se borba protiv nacističkog zatiranja dostojanstva stvaralaštva i slobode ne može temeljiti na zabrani stvaralaštva i slobode koju vodi antidijalektički materijalizam staljinizirane književnosti i ideologije. Godinama je Krleža ćutao na uvredljive, neistinite etikete koje su mu po književnim listovima lepili na ime partijski drugovi: da izvrdava dijalektici, da je esteta u saradnji s buržoaskom umetnošću i da je trockista. Inicijator „Dijalektičkog antibarbarusa“, tekst je Ognjena Price „Recepti, propisi i dogme – povodom pisanja ‘Pečata`“, u časopisu Izraz, kojim se Prica obrušio na tekst Marka Ristića „San i Istina Don Kihota“, koji je objavljen u prvom broju Pečata, na početku godine 1939. Prica optužuje Ristića, a preko Ristića, u stvari, Krležu, da se „Pečat“, u najgorem vremenu zla odao larpurlartizmu i doživljaju književnog poziva kao poju ševe u polju i drozda na grani, sasvim nadrealistički. Optužba, dakle, glasi: izdaja socijalne tendencije u književnosti! Na višoj, transcendentnoj instanci suda, ona se tumači kao izdaja dijalektike. Antibarbarusom Krleža ispoveda svoj književni kredo, koji je jasno navestio pet godina ranije, pišući o Hegedušiću: „Nikada dakle, ni jednom svojom jedinom riječi, ni u jednom svom natpisu, a najmanje pak u ‘Predgovoru podravskim Motivima’ Krste Hegedušića – nisam isključio mogućnosti tendenciozne primjene umjetnički prerađenih podataka, pošto sam čitav taj predgovor i bio napisao u u svrhu da populariziram jednog umjetnika koji svoje slikarske sposobnosti vrlo uspješno primjenjuje u okviru našeg mladog, socijalnotendencioznog slikarstva, a najposlije i zato što i sam pišem u sličnome smislu.“ Optužen za izdaju socijalnih tendencija u umetnosti, Krleža samog sebe otvoreno naziva socijalnotendencioznim književnikom. Bit razlike između ova dva razumevanja socijalne tendencije u estetici, jeste u tome da li je u toj tendenciji stvoreno umetničko delo ili ne: „Poeti pišući s tendencijom, stvaraju veliku socijalnotendencioznu književnost koje nitko i ne poriče, a antipoeti pišući isto tako s tendencijom stvaraju antipoeziju. Tendencija je možda ista u oba slučaja, ali umjetnički, to jest pjesnički rezultat nikako, jer ne može biti svrhom tendenciozno umjetničkog stvaranja da se ta tendencija, koje nitko ne poriče, izražava nezgrapno, nevješto i falš provincijalno, diletantski, barbarski, diluvijalno, dakle glupo i smiješno, nego to da se ta tendencija ostvaruje po mogućnosti više-manje ipak umjetnički što uvjerljivije, dakle što iskrenije, budući da se prava i uvjerljiva i iskrena književnost ne treba loše šmirantski glumiti.“ Ono najčudovišnije u Pricinom pristupu Ristićevom tekstu jeste da on, upravo s pozicija Ristićevih stavova, kritikuje ono što u Ristićevom tekstu nije izrečeno. Prica Ristića optužuje za izdaju socijalnoangažovane umetnosti, a Ristić upravo, i to nad odrom ubijenog Federika Garsije Lorke, ispisuje odu socijalnoangažovanom pesništvu: „Čelik se samo čelikom može skrhati, ne mišlju, jer život mora da zadaje smrt da bi se spasao od smrti i san pesnika da bi se ispunio mora da postane svest, koja postaje čin, mora da se pretvori u javu ratnika.“ Prica otvoreno govori notornu neistinu, ubeđen, dakle, da je istinitije na svetu lagati nego govoriti pravo. Kakvo ga uverenje na to obavezuje? Ništa drugo do osećanje transcendentne Istine koja negira puku istinu među pukim ljudima: Krleža, Ristić, Davičo i ostali oko Krležinog Pečata jesu trockisti koje, kao neprijatelje Partije, treba odstraniti. Svako sredstvo njihove likvidacije – sredstvo je istine. To je suština staljinističke dijalektike, za koju Krleža kaže da se pretvara u ono što sama dijalektika negira – u dogmu. Za njenog predstavnika Pricu, Krleža piše: „Ne progovara iz njega živi duh, nego nekakav stroj što zvekeće i zvrnda, kao mehanizam lutke koja se kreće po zakonu mrtvih kotačića: navinulo ga je, te sada zvrnda kao gramofon!“ To je karakteristika inženjera u „zavodu za mumificiranje života“. Iz Krležine kritike tog zavoda, nastaće Kišova priča „Mehanički lavovi“, četiri decenije potom, a za njom, u polemici, i drugi deo Antibarbarusa – „Čas anatomije“. Krleža, Miroslav, hrvatski književnik (Zagreb, 7. VII 1893 – Zagreb, 29. XII 1981). Autor najznačajnijih tekstova hrvatske književnosti XX. st. i pokretač mnogih kulturnih inicijativa zasnovanih na kritičkom osvješćivanju hrvatskog društva, što je njegov opus učinilo jednom od središnjih odrednica u izgradnji moderne Hrvatske. Djelujući u uvjetima izrazite društvene podijeljenosti s obzirom na temeljne probleme zajednice, uspio je, ne izbjegavajući prijepore, uobličiti svoju polaznu, estetsku poziciju kao nedvojbenu za pristaše i protivnike, pa je integralnost njegova djela i misli u bitnoj pretpostavci nacionalnoga kulturnoga standarda. Krleža je podrijetlom iz građanske obitelji s nekoliko sjevernohrvatskih nasljednih odvjetaka, što mu je pomoglo da unatoč skromnu statusu roditelja stekne solidnu obrazovnu i socijalnu osnovu. Nižu je gimnaziju završio u Zagrebu, 1908. otišao je u kadetsku školu u Pečuh, a 1911. u vojnu akademiju Ludoviceum u Budimpešti, ali ju je napustio već 1913. pokušavajući, zaokupljen balkanskom krizom, preko Pariza i Soluna stići do Beograda. Bez uporišta u Srbiji, vratio se u Zagreb, počeo raditi u novinskim redakcijama, objavljivati prve književne priloge te postao profesionalnim književnikom. Potkraj 1915. bio je unovačen i u ljeto 1916. poslan na bojište u Galiciji; zbog bolesti je bio oslobođen od vojne službe na ratištu pa se potkraj 1917. vratio u Zagreb. Pisao je komentare o stanju na bojištima I svjetskog rata, počeo objavljivati prve knjige te s krugom vršnjaka na valu općega nezadovoljstva i skromnih zasada socijaldemokratske tradicije sudjelovati u formiranju začetaka hrvatskoga komunističkoga pokreta. Nastojeći otpočetka zadržati gestu umjetnika kojemu je programatski i stvarno namjera fiksirati a ne uređivati svijet, 1919. s A. Cesarcem pokrenuo je i uređivao avangardistički časopis Plamen, poričući mitove hrvatske kulture, ali i tzv. vidovdanski kompleks, kroz koji su se očitovale prave težnje srpske politike. Časopis je bio zabranjen, a Krležu je policijski nadzor pratio sve do uspostave komunističkog poretka 1945. Kazališta i nakladnici počeli su 1920-ih prihvaćati Krležinu suradnju, pa su on i njegova supruga Bela, pošto je potkraj 1920-ih ona dobila stalni glumački angažman, postali istaknut umjetnički par, a njihov je dom sve do njihove smrti bio važnom točkom društvenog života. Premda je Krležino djelo izrazito određeno Zagrebom, više je puta dulje vrijeme izbivao: 1920–21. boravio je u ludbreškome kraju, početkom 1925. nekoliko je mjeseci boravio u Rusiji; od siječnja do rujna 1932. bio je u Češkoj, pa u Varšavi i Parizu; od jeseni 1933. pokušavao je djelovati u Beogradu, gdje je 1934. s M. Bogdanovićem pokrenuo časopis Danas. God. 1949–50. u Parizu je pripremao izložbu jugoslavenske srednjovjekovne umjetnosti. Za ustaškoga režima 1941–45. bio je prvo uhićen, a potom u prešutnoj kućnoj internaciji uz potporu kruga prijatelja u kojem se isticao Đ. Vranešić. Osim kao umjetničkom koncepcijom, Krleža je književnošću trajno bio zaokupljen i kao kulturnim modelom. Njegovi su časopisi Plamen, Književna republika (1923–27), Danas i Pečat (1939–40) orijentacijska polja hrvatskog modernizma; sudjelovao je pri pokretanju i određivanju smjera dvaju najznačajnijih književnih časopisa druge polovice XX st., Republike i Foruma; neprestano je u novinama i javnim forumima kritički raspravljao, sudjelovao u pripremi izvedbi svojih drama te osobito u redigiranju i objavljivanju svojih djela. Za svojega stvaralačkoga vijeka objavio je gotovo 200 autorskih knjiga. Prvu kolekciju pokrenuo je već 1923. kod koprivničkoga nakladnika Vošickoga, slijedili su reprezentativni nizovi zagrebačkih nakladnika Minerve i Biblioteke nezavisnih pisaca 1930-ih, pokušaj sa Suvremenom nakladom Jos. Čaklovića u ljeto 1945., potom izdanja Nakladnoga zavoda Hrvatske od 1946, sabrana djela Zore od 1952. te naposljetku sabrana djela u 45 knjiga s dodatnom petosveščanom Panoramom pogleda, pojava i pojmova sarajevskoga nakladnika Oslobođenje (1975–88). Premda je bio utjecajna figura društvene nomenklature i najprevođeniji hrvatski pisac svojega doba, utemeljitelj Leksikografskoga zavoda (koji danas nosi njegovo ime) te pokretač i glavni urednik niza enciklopedija, Krleži za života nisu bila objavljena cjelovita djela. S time je u vezi i njegova oporuka, kojom je na dvadesetak godina bilo odgođeno raspolaganje njegovom rukopisnom ostavštinom, što se većim poznatim dijelom danas čuva i obrađuje u Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu. Za kompleksnost tipološke raščlambe Krležina djela znakoviti su njegova velika žanrovska obuhvatnost i difuznost, vremenski planovi epoha i pripadnih stilskih formacija – one iz koje je proizišao i s kojom je bio u retrospektivnu i na svoj način nostalgičnu dijalogu te one koju je u razmjerno dugu ciklusu nastojao podvrgnuti ne samo misaonomu nego i stilskomu jedinstvu – razvijajući kompleksnu rečenicu u sintaktički ritam hrvatskog standarda bez presedana u uzorima i bez postupka za nasljedovanje. Krleža je u književnost ušao na uobičajen način: posve u duhu svojega doba i kulturnih prilika u svojoj sredini želio je privući pozornost lirikom i pokušati dospjeti na dramsku scenu. Čak i kada je u figurativnome rekvizitariju ili dramaturškim sredstvima ta početnička gesta bila provokativna ili prezahtjevna za prag očekivanja, ona se čvrsto držala kriterija ukorijenjenosti i razumljivosti, potencirajući svoj rast u odgovarajućem rastu konkretne kulture koju je modulirala. Krležino se djelo zato prije segmentira u problemskim ciklusima nego u žanrovskima, a problemi lirske impostacije i dramaturške konzistencije nerijetko su objašnjivi tek na razini obuhvatne ambicije. Razvijajući odnos prema svojemu predmetu od avangardističke negacije do enciklopedičke sinteze, Krleža je strukturirao cijeli kompleks divergentnih punktova, s prividno jasno postavljenom ideološkom podlogom, ali međusobno i kao cjelina dijaloški postavljenih prema tradiciji i velikim pitanjima povijesti kao općega vremena pred kojima se hrvatska kultura do njega uglavnom skanjivala. Već je u prvim objavljenim tekstovima, dramoletima Legendi i Maskerati (1914), narativnim lirskim fragmentima (Zaratustra i mladić, 1914) i Podnevnoj simfoniji (1916), pokušavao rastvoriti i pretopiti žanrovske okvire. Ukupno je objavio osamnaest dijaloških tekstova: Legendu, Maskeratu, Hrvatsku rapsodiju (1917), Kraljevo, Kristofora Kolumba (1918), Michelangela Buonarrotija, U predvečerje (1919), Galiciju, Adama i Evu, Golgotu (1922), Vučjaka (1923), U agoniji, Gospodu Glembajeve (1928), Ledu (1932), U logoru (1934), Areteja (1959), Salomu (1963), Put u raj (1970). Posredno se može pretpostaviti, a i izravnim uvidom u ostavštinu potvrditi da je Krleža radio i na drugim dramaturškim predlošcima, od kojih su neki zagubljeni, u nekim je primjerima sam provjeravao dramaturški, odn. narativni profil svojih tekstova, a neki su mu pripovjedni pa i esejistički tekstovi priređeni za scenu (npr. Banket u Blitvi, Zastave, Moj obračun s njima), ali to ne mijenja težišne, koncepcijske ni razvojne topose njegove dramaturgije. Krležino se kazalište uobličavalo u mnogobrojnim inačicama prvotnih tekstova, potaknutima zahtjevima izvedbe i promjenom receptivnoga okruženja. Svoje je prve artističke i simboličke vizije (legende), pa i socijalne kompozicije s verističkom i ekspresionističkom poetičkom podlogom, zasnovao znatno prije nego što su one bile scenski formirane; stabilnim, uvjerljivim i formativnim na razini cijeloga opusa pokazao se glembajevski ciklus (U agoniji, Gospoda Glembajevi, Leda), nastao u maniri analitičke drame „nordijske škole“, s nizom karakternih slomova kojima se (de)mistificira i kompenzira povijesna i socijalna freska zagrebačke građanske sredine. Kao pjesnik počeo je na zasadama hrvatske moderne, s estetiziranom dikcijom koja se brzo razvijala prema svjetonazornomu vitalizmu, što je upravo u pjesmama otišao aktivistički najdalje, pod općom figurom „ratne lirike“, ali i plakatiranja lenjinističke dinamike. U jedanaest zbirki – Pan, Tri simfonije (1917), Pjesme I, Pjesme II (1918), Pjesme III, Lirika (1919), Knjiga pjesama (1931), Knjiga lirike (1932), Simfonije (1933), Balade Petrice Kerempuha (1936), Pjesme u tmini (1937) – tematski i stilski krug te stihovni i ritmički osjećaj prostiru cijeli registar traženja, koje se smatra dorečenim u artificijelnim Baladama Petrice Kerempuha, pomaku od standarda u jezičnom i kulturnom pogledu, kako bi se otkrila pritajena postojanost subjekta na kojem Krležino djelo inzistira. Problemskomu polju Krležine dramaturgije i lirike uglavnom pripadaju i novelistički ciklusi; u prvome, „domobranskome ciklusu“, strukturiranom u zbirci Hrvatski bog Mars (1922, konačna redakcija 1946), obrađen je kompleks vojničkoga stradanja hrvatskog čovjeka, koje je u I. svjetskom ratu dosegnulo fatalističke, apsurdne razmjere, u drugome, „jakobinskome ciklusu“, zaokupljen je pojedincima koji ne uspijevaju prevladati ograničenja malograđanske sredine (zabranjena zbirka Hiljadu i jedna smrt, 1933), a u trećem, glembajevskom ciklusu, riječ je o jedanaest proznih fragmenata sa situacijskom i generičkom razradbom dramaturške cjeline. Krležin se pripovjedni tekst u 1920-ima, dosljedno tendenciji u europskoj prozi, od kraćih vrsta (Tri kavaljera frajle Melanije, 1922, Vražji otok, 1923) razvijao prema kanonizaciji romana, što u njegovu središnjem pripovjednom djelu, modernom romanu Povratak Filipa Latinovicza (1932) – priči o umjetniku koja zadire u organsku nemoć društva i kulturnog modela – hrvatsku prozu dovodi u simultanu poziciju (M. Proust, R. Musil, R. M. Rilke). Sljedećim će romanima, Na rubu pameti (1938), Banket u Blitvi (I–III, prva knjiga 1938) i Zastave (I–V, prva knjiga 1962), sigurnim narativnim i superiornim intelektualnim strategijama sročiti stotine stranica kronike o srednjoeuropskoj kulturnoj i političkoj panorami, ali će određujućim i uporišnim za razumijevanje i formativnost njegova djela ostati upravo rane 1930-e, s glembajevskom cjelinom, romanom Povratak Filipa Latinovicza i Baladama Petrice Kerempuha. Krležin je utjecaj u hrvatskom društvu upravo tada dosegnuo vrhunac, što se posebno odražavalo u većem, problemskom, nefikcionalnom, u širem smislu esejističkome dijelu njegova opusa. Premda se u Krležinim tekstovima teško mogu razdvajati strukturne razine, što je posebno izraženo u zbirci Izlet u Rusiju (1926), s putopisnom poveznicom, ali tematski, narativno i asocijativno suptilnu mozaiku o strogo osobnome doživljaju sovjetske Rusije, upravo su njegove studije društvenih i kulturnih kontroverzija (Moj obračun s njima, 1932; Deset krvavih godina, 1937; Dijalektički antibarbarus, 1939) dovele do odlučujućih rasprava o izgledima i održanju hrvatskog društva. Osim o književnosti i umjetnosti pisao je o povijesti, politici, filozofiji, medicini, posvetivši se u doba rada na enciklopediji, nakon 1950., gotovo univerzalnom opserviranju, djelomice objavljenom (pet knjiga) u opsežnim izvodima (fragmentima i zapisima) iz dnevnika, odn. opsežnoj građi enciklopedijskih bilježaka (marginalia lexicographica). Njegove osobne relacije zrcale se u vrlo opsežnoj i dugogodišnjoj korespondenciji. Za razliku od književnog djelovanja, u prosudbi kojega trajno prevladavaju izrazito pozitivne ocjene, Krležino je javno, odn. političko djelovanje izazivalo žestoke otpore i prijepore. Još od rane mladosti zastupao je protuimperijalističku koncepciju komunističkog pokreta, pri čemu je rješenje hrvatskoga nacionalnoga pitanja vidio u federalizmu kakav je proklamirala Treća internacionala. Raslojavanje hrvatskoga komunističkoga pokreta u jugoslavenskom okruženju dovelo ga je u svojevrsnu ekvidistanciju od političke prakse i ljevice i desnice pa se o njegovu neposrednom društvenom djelovanju može govoriti tek nakon uspostave komunističke vlasti u 1940-ima i pridobivanja Titova punoga povjerenja nakon 1948, odn. napuštanja staljinističke prakse. Krleža je i u razdoblju 1918–41. pokušavao organizirano djelovati u hrvatskim kulturnim institucijama i komunističkom pokretu, ali u njima nije dobivao ni približno onoliko utjecaja kao u javnosti. U društvenim uvjetima tzv. narodne demokracije sudjelovao je u postavljanju i stabiliziranju mnogih tradicionalnih i novih institucija i programa: Društva književnika, Akademije, Matice hrvatske, Leksikografskoga zavoda, zaštite kulturne baštine u Zadru, zaštite prava na dostojanstvo umjetnosti (Govor na Kongresu književnika u Ljubljani, 1952), zauzimanja za slobodan razvoj hrvatskog jezika (potpora Deklaraciji o nazivu i položaju hrvatskoga književnog jezika). Posebnu važnost za razumijevanje Krležina djela ima njegovo poznavanje drugih kultura iz okruženja i suradnja u njima, napose srpske, madžarske i bosanske. U hrvatskoj književnoj i kulturnoj povijesti uopće Krležino se djelo u cjelini smatra izvanrednim, neusporedivim pojedinačnim prinosom, a u vanjskoj stručnoj i općoj opservaciji hrvatskog nasljeđa najvažnijom modernom referencijom. Polemično i kooperativno, to je djelo promicalo nove poetičke usmjerenosti, ali i zasjenilo druge; ono u svoje doba i u svojoj sredini nije imalo ravnopravna oponenta, što pri prosudbi ne treba zanemariti i s čime je i samo to djelo u svojem unutrašnjem dijalogu računalo. God. 1993–98. objavljena je enciklopedija posvećena Krležinu životu i radu (Krležijana, I–III), a 2000. započeto je izdavanje njegovih sabranih djela. MG143 (N)