Oblak zlatast prenoćio - Anatolij Pristavkin Njegova majka je umrla kad mu je bilo devet, a njegov otac je poginuo u Drugom svjetskom ratu, ostavljajući Anatolija kao siroče. Anatolij Pristavkin je morao početi raditi sa 14 godina pa nadalje, i imao je razne poslove. Ipak, on je počeo karijeru kao pisac u 1961, a kasnije je postao predavač na sveučilištu. Pristavkin je postao poznat u SSSR-u za svoj roman «Ночевала тучка золотая ...» prevedena na engleski kao `Nerazdvojni Twins`,(Oblak zlatast prenoćio...) koji opisuje o bednim uslovima života u sirotištu u blizini Moskve tokom godina svjetskog rata i deportaciji Čečena 1944. Knjiga je postala dio nastavnog plana i programa perestrojke u doba SSSR-a. D. Novine 1991 15x21 cm, tvrdi povez,zaštitni omot 236 str. K.D.S.5.2.

Polovna knjiga, korice pohaabne, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač - Rad, Beograd, 1961. god. Tvrd povez, 20 cm. 236 str. Ajzak Asimov (engl. Isaac Asimov), rođen kao Isak Judovič Ozimov (rus. Исаá к Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 - Njujork, 6. april 1992) bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla. Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR. Sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine. Nastanjuju se u Bruklinu, Njujork, gde je i odrastao. Diplomirao je hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939. a 1948. i doktorirao. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90 000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Duvijeve Decimalne klasifikacije. Pored Roberta A. Heinleina i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od `Velike Trojke` pisaca naučne fantastike tokom svog života. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot. Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije.

Autor - osoba Владимов, Георгий Николаевич, 1931-2003 = Vladimov, Georgij Nikolaevič, 1931-2003 Naslov Verni Ruslan : priča o stražarskom psu / Georgije Vladimov ; prevod i predgovor Milivoje Jovanović Jedinstveni naslov ǂВерный ǂРуслан. история караульной собаки. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1989 (Beograd : Kultura) Fizički opis XLIII, 214 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Milivoje, 1930-2007 = Jovanović, Milivoje, 1930-2007 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ82, ǂknj. ǂ544 (karton) Napomene Prevod dela: Верный Руслан : история караульной собаки Predgovor: [VII]-XLIII Tiraž 3.000 Str. [VII]-XLIII: Život i delo Georgija Vadimova / Milivoje Jovanović. Predmetne odrednice Vladimov, Georgij Nikolaevič, 1931-2003 Georgi Nikolajevič Vladimov (rus. Георгиј Николаевич Владимов; pravo prezime Volosevič, ruski: Волосевич; 19. februar 1931, Harkov – 19. oktobar 2003, Frankfurt) bio je ruski pisac disident. Godine 1977. postao je vođa moskovske sekcije Amnesti internešenela, zabranjene u SSSR-u. Godine 1983. emigrirao je u Zapadnu Nemačku. Najpoznatiji roman Vladimova je „Verni Ruslan“, priča o psu čuvaru u sovjetskom Gulagu, ispričana iz pseće perspektive. Kružio je u Sovjetskom Savezu kao samizdat publikacija, pre nego što je objavljen u Zapadnoj Nemačkoj 1975. godine. Njegov roman „General i njegova vojska“, o generalu Čibisovu (Kobrisovu) i generalu Vlasovu, nagrađen je Ruskom Bukerovom nagradom 1995. i nagradom Saharov 2000. godine. Dela: Velika ruda (Большая руда, 1961) Three Minutes of Silence (Три минуты молчания, 1969) Verni Ruslan (Верный Руслан, 1975) Šesti vojnik, 1981 Pai No Attention, Maestro (Не обращайте внимания, маэстро, 1983) General i njegova vojska (Генерал и его армия, 1994) MG134

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nećemo pogrešiti ako autora Poslednjih trenutaka predstavimo kao jednog od najboljih prozaista u sovjetskoj književnosti poslednjeg vremena. On pripada plejadi doista originalnih savremenih književnika, grupisanih oko zajedničke seoske teme (Vasilij Belov, Viktor Lihonosov i Vasilij Šukšin). Među njima Rasputin se izdvaja, pre svega, veoma suptilnom srazmerom tradicionalnog i modernog, koja se, između ostalog, ogleda u spoju književne forme, česte u vreme ruskog realizma – pripovesti – i večito aktuelne etičko-antropološke tematike. * Valentin Rasputin rođen je 1937. godine u selu Ustuda, Irkutske oblasti. Diplomirao je na Istorijsko-filološkom fakultetu Univerziteta u Irkutsku, a počeo je da objavljuje 1961 (pripovetka Zaboravio sam da pitam Lešeka). Sredinom šezdesetih godina piše pripovetke i crtice: Kraj uz samo nebo i Tvrde osnove novih gradova (1966), Čovek sa ovoga sveta i Vasilij i Vasilisa (1967). Objavljivanjem prve pripovesti Novac za Mariju (1967) već je nagovešten pisac velike snage i donekle su obeležena njegova interesovanja: Rasputin, naime, ostaće veran proučavanju čoveka u okolnostima koje mirnu svakodnevicu pretvaraju u tešku ljudsku dramu. U periodu između 1970. i 1976. napisao je tri pripovesti koje bi se mogle svrstati u remek-dela savremene sovjetske proze: Poslednji trenuci (1970), Živi i pamti (1974) i Oproštaj s Matjorom (1976). U poslednju zbirku proze Voli dok si živ (1982) uvršćene su najnovije Rasputinove pripovetke: Voli dok si živ, Šta da kažem vrani? Dosta im je i Nataša. Valentin Grigorijevič Rasputin (15. mart 1937, selo Ust-Uda [4] [5], Istočnosibirska oblast — 14. mart 2015, Moskva) — ruski sovjetski pisac i publicista, javna ličnost. Jedan od najznačajnijih predstavnika „seoske proze“. Heroj socijalističkog rada (1987). Laureat dve Državne nagrade SSSR (1977, 1987), Državne nagrade Rusije (2012)[6] i Nagrade Vlade Ruske Federacije (2010). Član Saveza pisaca SSSR-a od 1977. [izvor nije naveden 105 dana]. Godine 1991. postao je jedan od inspiratora stvaranja Petrovske akademije nauka i umetnosti[7]. 1994. godine inicirao je stvaranje Sveruskog festivala „Dani ruske duhovnosti i kulture „Sjaj Rusije“ (Irkutsk) [8]. Prema pisanju medija, predstavljen je 2010. za Nobelovu nagradu za književnost Rođen 15. marta 1937. u selu Ust-Uda, Istočnosibirska (danas Irkutska) oblast, u seljačkoj porodici. Majka - Nina Ivanovna Rasputina, otac - Grigorij Nikitič Rasputin. Od svoje dve godine živeo je u selu Atalanka, Ust-Udinski okrug. Nakon što je završio mesnu osnovnu školu, bio je primoran da ode sam na pedesetak kilometara od kuće u kojoj se nalazila srednja škola, o tom periodu kasnije će nastati čuvena priča „Lekcije francuskog” (1973). Nakon škole, upisao je Istorijsko-filološki fakultet Irkutskog državnog univerziteta. Tokom studentskih godina postao je slobodni dopisnik omladinskih novina. Jedan od njegovih eseja privukao je pažnju urednika. Kasnije je ovaj esej, pod naslovom „Zaboravio sam da pitam Ljošku“, objavljen u antologiji Angara 1961. godine. Godine 1979. pridružio se uređivačkom odboru serije knjiga „Književni spomenici Sibira“ Istočnosibirske izdavačke kuće. Osamdesetih godina prošlog veka bio je član redakcije Roman-gazete. Živeo i radio u Irkutsku, Krasnojarsku i Moskvi. 9. jula 2006. godine, od posledica avionske nesreće koja se dogodila na aerodromu u Irkutsku, umrla je ćerka pisca [10], 35-godišnja Marija Rasputina, orguljaš [11]. 1. maja 2012. godine u 72. godini života umrla je supruga pisca Svetlana Ivanovna Rasputina [12]. Postoji sin - Sergej Rasputin. 12. marta 2015. hospitalizovan, bio u komi[13][14]. 14. marta 2015. [15] [16] [17], 4 sata pre svog 78. rođendana, Valentin Grigorijevič Rasputin je umro u snu, a po irkutskom vremenu već je bilo 15. marta, pa sunarodnici veruju da je umro upravo u svom rođendan [izvor nije naveden 441 dan]. Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin izrazio je saučešće porodici i prijateljima pisca u vezi sa njegovom smrću[18][19]. 16. marta 2015. godine u Irkutskoj oblasti je proglašena žalost. 19. marta 2015. pisac je sahranjen u Znamenskom manastiru u Irkutsku...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nećemo pogrešiti ako autora Poslednjih trenutaka predstavimo kao jednog od najboljih prozaista u sovjetskoj književnosti poslednjeg vremena. On pripada plejadi doista originalnih savremenih književnika, grupisanih oko zajedničke seoske teme (Vasilij Belov, Viktor Lihonosov i Vasilij Šukšin). Među njima Rasputin se izdvaja, pre svega, veoma suptilnom srazmerom tradicionalnog i modernog, koja se, između ostalog, ogleda u spoju književne forme, česte u vreme ruskog realizma – pripovesti – i večito aktuelne etičko-antropološke tematike. * Valentin Rasputin rođen je 1937. godine u selu Ustuda, Irkutske oblasti. Diplomirao je na Istorijsko-filološkom fakultetu Univerziteta u Irkutsku, a počeo je da objavljuje 1961 (pripovetka Zaboravio sam da pitam Lešeka). Sredinom šezdesetih godina piše pripovetke i crtice: Kraj uz samo nebo i Tvrde osnove novih gradova (1966), Čovek sa ovoga sveta i Vasilij i Vasilisa (1967). Objavljivanjem prve pripovesti Novac za Mariju (1967) već je nagovešten pisac velike snage i donekle su obeležena njegova interesovanja: Rasputin, naime, ostaće veran proučavanju čoveka u okolnostima koje mirnu svakodnevicu pretvaraju u tešku ljudsku dramu. U periodu između 1970. i 1976. napisao je tri pripovesti koje bi se mogle svrstati u remek-dela savremene sovjetske proze: Poslednji trenuci (1970), Živi i pamti (1974) i Oproštaj s Matjorom (1976). U poslednju zbirku proze Voli dok si živ (1982) uvršćene su najnovije Rasputinove pripovetke: Voli dok si živ, Šta da kažem vrani? Dosta im je i Nataša. Valentin Grigorijevič Rasputin (15. mart 1937, selo Ust-Uda [4] [5], Istočnosibirska oblast — 14. mart 2015, Moskva) — ruski sovjetski pisac i publicista, javna ličnost. Jedan od najznačajnijih predstavnika „seoske proze“. Heroj socijalističkog rada (1987). Laureat dve Državne nagrade SSSR (1977, 1987), Državne nagrade Rusije (2012)[6] i Nagrade Vlade Ruske Federacije (2010). Član Saveza pisaca SSSR-a od 1977. [izvor nije naveden 105 dana]. Godine 1991. postao je jedan od inspiratora stvaranja Petrovske akademije nauka i umetnosti[7]. 1994. godine inicirao je stvaranje Sveruskog festivala „Dani ruske duhovnosti i kulture „Sjaj Rusije“ (Irkutsk) [8]. Prema pisanju medija, predstavljen je 2010. za Nobelovu nagradu za književnost Rođen 15. marta 1937. u selu Ust-Uda, Istočnosibirska (danas Irkutska) oblast, u seljačkoj porodici. Majka - Nina Ivanovna Rasputina, otac - Grigorij Nikitič Rasputin. Od svoje dve godine živeo je u selu Atalanka, Ust-Udinski okrug. Nakon što je završio mesnu osnovnu školu, bio je primoran da ode sam na pedesetak kilometara od kuće u kojoj se nalazila srednja škola, o tom periodu kasnije će nastati čuvena priča „Lekcije francuskog” (1973). Nakon škole, upisao je Istorijsko-filološki fakultet Irkutskog državnog univerziteta. Tokom studentskih godina postao je slobodni dopisnik omladinskih novina. Jedan od njegovih eseja privukao je pažnju urednika. Kasnije je ovaj esej, pod naslovom „Zaboravio sam da pitam Ljošku“, objavljen u antologiji Angara 1961. godine. Godine 1979. pridružio se uređivačkom odboru serije knjiga „Književni spomenici Sibira“ Istočnosibirske izdavačke kuće. Osamdesetih godina prošlog veka bio je član redakcije Roman-gazete. Živeo i radio u Irkutsku, Krasnojarsku i Moskvi. 9. jula 2006. godine, od posledica avionske nesreće koja se dogodila na aerodromu u Irkutsku, umrla je ćerka pisca [10], 35-godišnja Marija Rasputina, orguljaš [11]. 1. maja 2012. godine u 72. godini života umrla je supruga pisca Svetlana Ivanovna Rasputina [12]. Postoji sin - Sergej Rasputin. 12. marta 2015. hospitalizovan, bio u komi[13][14]. 14. marta 2015. [15] [16] [17], 4 sata pre svog 78. rođendana, Valentin Grigorijevič Rasputin je umro u snu, a po irkutskom vremenu već je bilo 15. marta, pa sunarodnici veruju da je umro upravo u svom rođendan [izvor nije naveden 441 dan]. Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin izrazio je saučešće porodici i prijateljima pisca u vezi sa njegovom smrću[18][19]. 16. marta 2015. godine u Irkutskoj oblasti je proglašena žalost. 19. marta 2015. pisac je sahranjen u Znamenskom manastiru u Irkutsku...

Grešnik je, hronološki gledano, prvi roman u trilogiji `Vreme zla` srpskog književnika Dobrice Ćosića, štampan 1985. Može se smestiti između Korena i Deoba. Roman je ispričan iz perspektiva više junaka, pre svega Ivana Katića, sina republikanca Vukašina Katića, odnosno, unuka Aćima Katića, seoskog radikala. Ostali junaci ovog romana su Ivanov otac, Vukašin, njegova sestra Milena, njen sin Vladimir, njihov dalji rođak Najdan, kao i ruski komunista hercegovačkog porekla, Petar Bajević. Radnja se može smestiti u vremenske granice od kraja Prvog svetskog rata, pa do početka Drugog, preciznije određeno, do Beogradskog Gran Prija, čije će odvijanje Ćosić detaljno opisati. Priča koja dominira je ispovest Ivana Katića, njegova introspekcija i pisanje autobiografije, kao razočaranog komuniste, optuženog za trockizam, i to od strane njegovog starog prijatelja i šuraka, Bogdana Dragovića. Ivan počinje svoju priču od ratnog zarobljeništva, do trenutnog vremena. Druga priča jeste ljubavna avantura između Milene Katić i Petra Bajevića. Treća dominantna fabula jeste upravo priprema i odvijanje same automobilske trke, poslednje pred rat. Dobricа Ćosić (1921-2014), pisаc, esejistа, političаr, jednа od nаjznаčаjnijih figurа srpske istorije i književnosti druge polovine 20. vekа. U književnost ulаzi 1951. godine svojim prvim romаnom Dаleko je sunce, prvim modernim romаnom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstаvljаo kritiku revolucionаrnog terorа. Romаn je preveden nа tridesetаk jezikа, а sаmo u SSSR-u štаmpаn u 1.600.000 primerаkа. Zаtim objаvljuje romаne: Koreni (1954), Deobe (1961), Bаjkа (1965), Vreme smrti (tetrаlogijа, 1972–79), Vreme zlа – trilogijа Grešnik (1985), Otpаdnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlаsti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nаgrаde dvа putа, zа romаne Koreni i Deobe. Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetаn znаčаj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа. Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; Jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“. U Moskvi je 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo. Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle.

GREŠNIK Dobrica Ćosić BIGZ Beograd 1985. Tvrd povez, zaštitni omot, 20 cm, 548 strana, prednja korica neznatno odvojena od knjige (2 centimetra) ne utiče na kvalitet knjige. Grešnik je, hronološki gledano, prvi roman u trilogiji `Vreme zla` srpskog književnika Dobrice Ćosića, štampan 1985. Može se smestiti između Korena i Deoba. Roman je ispričan iz perspektiva više junaka, pre svega Ivana Katića, sina republikanca Vukašina Katića, odnosno, unuka Aćima Katića, seoskog radikala. Ostali junaci ovog romana su Ivanov otac, Vukašin, njegova sestra Milena, njen sin Vladimir, njihov dalji rođak Najdan, kao i ruski komunista hercegovačkog porekla, Petar Bajević. Radnja se može smestiti u vremenske granice od kraja Prvog svetskog rata, pa do početka Drugog, preciznije određeno, do Beogradskog Gran Prija, čije će odvijanje Ćosić detaljno opisati. Priča koja dominira je ispovest Ivana Katića, njegova introspekcija i pisanje autobiografije, kao razočaranog komuniste, optuženog za trockizam, i to od strane njegovog starog prijatelja i šuraka, Bogdana Dragovića. Ivan počinje svoju priču od ratnog zarobljeništva, do trenutnog vremena. Druga priča jeste ljubavna avantura između Milene Katić i Petra Bajevića. Treća dominantna fabula jeste upravo priprema i odvijanje same automobilske trke, poslednje pred rat. Dobricа Ćosić (1921-2014), pisаc, esejistа, političаr, jednа od nаjznаčаjnijih figurа srpske istorije i književnosti druge polovine 20. vekа. U književnost ulаzi 1951. godine sа svojim prvim romаnom Dаleko je sunce, prvim modernim romаnom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstаvljаo kritiku revolucionаrnog terorа. Romаn je preveden nа tridesetаk jezikа, а sаmo u SSSR-u štаmpаn u 1.600.000 primerаkа. Zаtim objаvljuje romаne: Koreni (1954), Deobe (1961), Bаjkа (1965), Vreme smrti (tetrаlogijа, 1972–79), Vreme zlа – trilogijа Grešnik (1985), Otpаdnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlаsti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nаgrаde dvа putа, zа romаne Koreni i Deobe. Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetаn znаčаj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа. Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; inаče, jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“. U Moskvi je mаjа 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću i nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo. Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle.

Vasilj Bikov : ZNAK ZLA , Novo delo / Bagdala 1986, str. 260. Roman. Očuvanost 4. Васиљ Биков, рођен је 19. јуна 1924. године, а умро 22. јуна 2003. године. Био је белоруски и совјетски писац, учесник Другог светског рата, капетан. Највише је писао приповести, чија се радња одвија у Другом светском рату и у којима је показан морални избор човека у најдраматичнијим тренуцима живота. У јуну 1941. године, када је букнуо рат, Биков је био у Украјини, давао испите за 10. разред. Учествујући у борбама одбране долази у Београд, где одступа од своје колоне, па је замало стрељан као немачки шпијун. До лета 1942. године похађа железничку школу у граду Аткарску, да би 1942. године био позван у Црвену армију. У јесен 1943. године постаје млађи поручник. Борио се на 2. и 3. Украјинском фронту. У Киравоградској операцији био је рањен у ногу и у стомак, а грешком је записано да је тамо и погинуо. Чим се опоравио, Биков је наставио да ратује, а учествовао је у операцијама у Румунији, Бугарској, Мађарској, Југославији, Аустрији — као старији поручник, командир вода, а потом и командир војне артиљерије. После рата, Биков је радио као сликар, књижевни сарадник и новинар. Само на кратко време се враћа у војску (1949–1955) и излази са чином мајора. Био је члан Удружења белоруских књижевника од 1959. године. Због бритке прозе, Бикова је често нападала совјетска критика. Нарочито су га напали 1990. године, када је одлучио да напусти државу. Тако се 8 година касније нашао у Финској, у којој је био члан Удружења књижевника. Године 2002. живео је у Чешкој, па у Немачкој, након које се враћа у Белорусију. Сахрањен је 2003. године на Источном гробљу у Минску. Биков је почео да објављује своје приче 1947. године. Од почетка књижевне каријере, његова тематика је била углавном ратна, иако је на почетку каријере писао минијатуре са различитим темама. Први зборник „Ход коња“ објавио је 1960. године. Шира совјетска публика га прихвата тек после приповести „Трећа ракета“ (1961). Након тога је штампао приче по многим књижевним часописима, а критика тог времена га је нападала да намерно покушава да оцрни совјетског војника. Упркос томе, што многи уредници одбијају да штампају његове приче, Биков успева већину да одштампа и тако се публика упознаје са причама попут: „Круглански мост“ (1968), „Поћи и не вратити се“ (1978), „Знак несреће“ (1982). Објављује и роман „Каријера“ (1985), где се дотиче питања живота за време рата и после њега. Потом настају познате приповести попут „Бедни људи“ (1994), „Жути песак“, „Зенитчица“, „Пуковник“, „Палитрук Каламијец“ (1995). Биков се дружио и дописивао са песником Ригорем Барадуљином, а заједно су написали књигу „Доживети зелену траву“, која је објављена 2008. године, а над њом су радили 43 године. Пред крај живота, Биков је резимирао сва постигнућа у свом животу и написао књигу успомена „Дуг пут кући“ (2002). Данас у Минску ради Музеј Васиља Бикава, а неколико белоруских улица и школа носи његово име. Бикав је добитник важних награда: Херој социјалистичког рада (1984), Књижевне награде имена Јакуба Коласа (1964, 1978), Државне награде СССР (1974), Лењинове награде (1986). Проглашен је за Народног писца Белорусије (1980). Добио је ордене Лењина, Радничке Црвене заставе, Црвене звезде, 1. степена Отаџбинског рата, као и бројне медаље. Посмртно је добио награду „Златни апостроф“ (2003). По многим изворима, Биков се истиче као најпревођенији совјетски писац на свету.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! KONSTANTIN MIHAILOVIČ SIMONOV DANI I NOĆI Prevod - Sergej Šmid Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1945 344 strana 21 cm Edicija - Sovjetska savremena književnost Povez - Tvrd Radnja Dani i noći je masovna i strašna borba za Staljingrad, gde je Rusija preokrenula nacističku plimu. Priča je jednostavna. To je priča o sedamdeset dana i noći u kojima je mladi oficir Crvene armije zaplenio i držao tri stambene kuće u Staljingradu. Ona takođe definiše suptilne načine na koje su patriotizam i želja za srećom preuzeli prvi značaj u umovima i srcima mnogih Ruskinja i Ruskinja. Kritičari su ga nazvali najboljim romanom Crvene armije i njenog dugog rata protiv Nemaca. Dani i noći je prvi roman najuspešnijeg mladog ruskog reportera i dramskog pisca. To je pokušaj da se, bez propagandnih stereotipa, opiše novi osećaj sebe koji su Rusi stekli tokom rata. Koliko je izdavačima poznato, ovo je prvi ozbiljan nepolitički roman koji je izašao iz Sovjetskog Saveza. Likovi su jednostavna, uverljiva ljudska bića, čije duše ne pripadaju ni Dostojevskom ni Marksu, već sebi i svojoj zemlji. Konstantin Simonov (Petrograd, 28. novembar 1915 — Moskva, 28. avgust 1979), jedan od najuticajnijih sovjetskih književnika svih vremena i heroj socijalističkog rada. Bio je zamenik generalnog sekretara Unije sovjetskih pisaca (1946—1959. i 1967—1979) i dobitnik Staljinove nagrade za književnost 6 puta (1942, 1943, 1946, 1947, 1949, 1950), Lenjinove nagrade (1974). Biografija Konstantin Simonov je rođen 28. novembra 1915. u Petrogradu, u plemićkoj porodici. Njegova majka je bila pripadnica dinastije Rurjiković, a otac oficir u ruskoj vojsci.[1] Po izbijanju Oktobarske revolucije, Konstantinov otac je podržavao belogardejce, tako da je napustio novostvoreni SSSR, nakon čega mu se majka udala za pukovnika Crvene armije, koji je ujedno bio predavač u vojnoj školi. Školovanje za inženjera Simonov je završio 1935. godine, nakon čega je počeo da radi u fabrici i gotovo istovremeno da piše svoje prve poeme, koje su 1936. godine objavljene u časopisima Mlada garda i Oktobor, što mu je donelo dodatno školovanje u Književnom institutu Maksim Gorki 1938, kada je napisao i svoju prvu dugu poemu Crni Pavel, kojom slavi izgradnju kanala Baltičko more—Belo more. Sledeće godine je poslat u Mongoliju kao ratni dopisnik tokom neobjavljenog japansko-sovjetskog rata, a 1940. godine je napisao Istoriju jedne ljubavi, koja je iste godine počela da se izvodi u Lenjingradskom pozorištu. Nakon napada Nemačke na Sovjetski Savez 1941. godine, Simonov je ponovno postao ratni dopisnik, brzo napredujući kroz komesarska zvanja tako da je dostigao zvanje starijeg bataljonskog komesara koje mu je prevedeno u čin potpukovnika. Prvo slavno ratno delo Konstantina Simonova bila je poema Čekaj me, koja je postala jedna od najpopularnijih poema svih vremena na ruskom jeziku. Potom je nastalo i delo Ruski ljudi, po kome je snimljen i film 1943. godine. Njegovo najvažnije delo iz tog razdoblja, ratni roman Dani i noći, govori o odbrani Staljingrada.[2] Po završetku rata, ovaj proslavljeni pisac dobio je čin pukovnika, a bio je postavljen i na poziciju zamenika generalnog sekretara Unije sovjetskih pisaca. Zajedno s Iljom Erenburgom on je 1946. godine poslat na turneju po Sjedinjenim Državama, iz koje se vratio sa novim američkim automobilom. Bez obzira na sve književne uspehe, Konstantin Simonov je ostao trajno označen svojim ratnim iskustvom, tokom kojeg je sudelovao u velikom broj važnijih bitaka, počevši od odbrane Odese 1941, preko odbrane Staljingrada 1942—43, pa sve do bitke za Berlin 1945. godine, pa je svoj rad ograničio pre svega na ratne romane i poeme. U skladu s tim, on je nakon rata napisao dela Drugovi po oružju (1952), Živi i mrtvi (1959), Četvrti (1961), Vojnici se ne rađaju (1964) i Poslednje leto (1971). Devet godina nakon piščeve smrti, to jest 1988. godine, objavljeni su i njegovi memoari Kroz oči moje generacije, gde kao zanimljivost piše kako je od njega tokom rata Staljin naručio delo i onda je pažljivo proučavao građu, dajući savete kako da bude napisano. Iako je kao urednik lista Novij mir izdao priču Ne samo hlebom, Konstanin Simonov je ipak ostao književni konzervativac i zastupnik književne verzije socijalističkog realizma, pa je zbog toga bio poražen na drugom kongresu unije sovjetskih književnika od strane frakcije koju su vodili Ilja Erenburg i Mihail Šolohov. U drugoj polovini pedesetih godina dvadesetog veka Simonov je bio upleten i u kontroverzu oko dela Doktor Živago, pošto je bio optužen da je on odgovoran za njegovo neobjavljivanje u Novom Miru, što nije bila istina, iako je on zaista javno podržao tu odluku. Konstantin Simonov je umro 1979. godine, u doba kada je pokušavao da, uz protivljenje vojske, stvori arhiv sećanja vojnika koji su se borili u Drugom svetskom ratu...

Trilogija „Vreme zla“, BIGZ, Beograd. Tvrd povez, stanje kao na slikama, bez pisanja, podvlačenja, pečata... 1. Grešnik 1985 2. Otpadnik 1986 3. Vernik 1990 Njegoševa nagrada Ne optuživati čoveka, ne opravdavati čoveka! Saznavati čoveka – strasno i razborito, na svetlosti i u tami, shvatiti mu i reč i ćutanje, delo i nedelo, u svemu potražiti pravu pobudu i stvarni smisao... Ispričati novu pripovest o ljudskoj sudbini u toj eposi, u vremenu između dva svetska rata, u vremenu zla. Crvenog Staljinovog i sivomaslinastog, Hitlerovog. O savremenim, u istoriji postavljenim zlim dusima ove epohe. – Dobrica Ćosić, u beleškama za roman Grešnik februara 1981. Ako umreš pre no što umreš, nećeš umreti kad umreš. Što je vera veća i dublja, veća su i čuda u koja se veruje. Veličina vere je u veličini čuda. Što je veći revolucionar, tim više veruje u utopiju. Revolucionar bez utopije nije revolucionar: bori se za postojeće tj. za vlast. – Dobrica Ćosić, u beleškama marta 1981. o liku Bogdana Dragovića Mi moramo iza svega javnog da tražimo: a šta je tajno? Jer tajno je istina. „Mi radimo najčasniji posao na ovom svetu: tragamo za pravim istinama i borimo se protiv zla koje jedino mi možemo uništiti“ – reći će Petar svakom novom agentu... Ljudi imaju najmanje mašte za dobro; svi su postupci u činjenju dobra prosti, obični, neposredni. A u svakom zlu stoji inovacija; veliko zlo je stvaralačko po metodu izvođenja. – Dobrica Ćosić u beleškama marta 1981. o liku Petra Bajevića Glavni junak prvog romana iz trilogije Ivan Katić „grešni“ je saputnik komunistâ koji doživljava životni sunovrat jer im se 1936. zamerio. Proglašen za buržuja i trockistu, biva odbačen od „drugova“ i posle rata, kada je dospeo na robiju, a na slobodi dolazi u sukob sa porodicom koja se raspada... „Ovo je roman o sukobu komunizma sa fašizmom u ljudskoj klanici u kojoj su jugoslovenska plemena dodala tom manihejskom sukobu dvostruku dimenziju paroksizma: Srbija je zaglibila u totalitarizam, osakaćena građanskim ratom koji će se po svoj prilici ponoviti, ne usuđujući se da se pogleda u ogledalu krvoprolića prošlog rata i nastupanja komunizma.“ (Žorž Niva) „Dok Ivan Katić neće da bude bedan dodatak na protoplazmi jedne ideološke laži – staljinizma – i tako postaje GREŠNIK, Bogdan Dragović neće da bude sitno mlivo staljinskih dušegupki i tako postaje OTPADNIK. U oštroumnostima Petra Bajevića, glavnog junaka poslednjeg dela trilogije, postoje `opasne` sklonosti ka budućim grešničkim i otpadničkim avanturama. Da nije pao kao plen gestapovaca, u nejasnim okolnostima, pitanje je gde bi i sam završio. Dobrica Ćosić pokazao je da jedan naš savremeni pisac, boreći se protiv vlastite prošlosti VERNIKA – zahvaljujući iskustvu GREŠNIKA i OTPADNIKA, koji su odstradali vizije i zanose mladosti, može ne samo da zaviri u taj pandemonijum što se zove svet staljinizma, nego da ga fiksira jezikom umetničke oštroumnosti…“ (Miroslav Egerić) „O tome se, dakle, radi: o tome kako se raspala ’stara Jugoslavija’, ostavivši nam do danas vjernike, otpadnike i grešnike... Pisac je, relativizirajući sliku povijesti, koju uvijek pišu pobjednici, svoje likove projektirao kao nosioce izuzetnih, čak ekstremnih ideja, koncentrirajući u njima svu silu etičkih dilema sa kojima trajno imamo posla i za protagoniste uzeo uglavnom ličnosti koje su pripadale predratnom revolucionarnom pokretu, koji je iz NOB izišao kao pobjednik.“ (Igor Mandić) Trilogija „Vreme zla“ Dobrice Ćosića iznosi drukčije promišljanje prelomnih događaja koji su sredinom XX veka doveli do građanskog rata i rađanja socijalističke Jugoslavije iz pepela starog režima. Kada je u sto hiljada primeraka 1985. objavljen njen prvi deo, Grešnik, tadašnja kritika ocenila ga je kao „antikomunistički pamflet“. Romanima Otpadnik 1986. i Vernik 1990. nastavlja se saga Ćosićeva porodice Katić sa istorijskim ličnostima onoga vremena i uz otvorenu reviziju službene istoriografije. Dobricа Ćosić (1921–2014), pisаc, esejistа, političаr, jednа od nаjznаčаjnijih figurа srpske istorije i književnosti druge polovine 20. vekа. U književnost ulаzi 1951. godine sа svojim prvim romаnom Dаleko je sunce, prvim modernim romаnom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstаvljаo kritiku revolucionаrnog terorа. Romаn je preveden nа tridesetаk jezikа, а sаmo u SSSR-u štаmpаn u 1.600.000 primerаkа. Zаtim objаvljuje romаne: Koreni (1954), Deobe (1961), Bаjkа (1965), Vreme smrti (tetrаlogijа, 1972–79), Vreme zlа – trilogija Grešnik (1985), Otpаdnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlаsti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nаgrаde dvа putа, zа romаne Koreni i Deobe. Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetan značaj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа. Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; inаče, jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“. U Moskvi je mаjа 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću i nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo. Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle. MG32 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor:: Jurij Gagarin Žanrovi:: Autobiografije i biografije, E-knjige, Publicistika Izdavač:: Laguna Godina izdanja:: 21. oktobar 2020. Broj strana: 280 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Zapisi prvog čoveka u svemiru Prvi put na srpskom jeziku Životno iskustvo pokazuje da svemir neće osvajati nikavi „supermeni“, već najobičniji ljudi. Uostalom, graditelji sovjetskih svemirskih letilica, kao i moji drugovi kosmonauti, svi oni su obični ljudi, predstavnici naše radničke klase, naše inteligencije. Pre samo nekoliko godina ja sam radio kao livac, a sada sam postao Pilot-kosmonaut. Pogledajte me: zar vam ja ličim na „natčoveka“? Legendarno поехали, što na ruskom znači idemo, bila je poslednja reč koju je Jurij Gagarin izgovorio pre nego što se 12. aprila 1961. u letilici Vostok otisnuo u svemir. Čitav svet je ostao bez daha kad je dvadesetsedmogodišnji sin jednog stolara izvršio podvig koji niko pre njega nije uspeo da ostvari. U autobiografiji Put do zvezda Gagarin piše o detinjstvu provedenom pod nacističkom okupacijom, o školovanju za livca a kasnije i vojnog pilota, o ljubavi prema domovini i posvećenosti tadašnjoj Komunističkoj partiji i, konačno, o pripremama i prvom letu čoveka u svemir. „Ljudski rod neće večno ostati na Zemlji, već će u potrazi za svetlošću i prostranstvom najpre bojažljivo dospeti van atmosfere, a zatim će osvojiti sav prostor Sunčevog sistema.“ Konstantin Ciolkovski Jurij Aleksejevič Gagarin (rus. Юрий Алексеевич Гагарин[1], Klušino, 9. mart 1934 — Kiržač, Vladimirska oblast, Sovjetski Savez 27. mart 1968) bio je pilot sovjetskog ratnog vazduhoplovstva i sovjetski kosmonaut.[2] Postao je prvi čovek koji je putovao u svemir 12. aprila 1961. godine, kada je u letelici Vostok-1 napravio jednu orbitu oko Zemlje u trajanju od 108 minuta; ovim je SSSR napravio veliki korak napred u Svemirskoj trci. Odmah nakon leta Gagarin je postao međunarodna zvezda. Putovao je širom sveta, a dodeljena su mu mnoga priznanja i medalje, uključujući i počasno zvanje Heroja Sovjetskog Saveza - najviše odlikovanje u toj zemlji. Rođen je u seocetu Klušino, nadomak grada Gžat, koji je kasnije preimenovan u „Gagarin” u njegovu čast. U mladosti je radio kao livac u čeličani u gradu Ljuberci, a kasnije se prijavio u sovjetsko vazduhoplovstvo i služio je u vazduhoplovnoj bazi nadomak norveške granice, u murmanskoj oblasti. Kasnije je izabran za prvu klasu kosmonauta sovjetskog svemirskog programa, sa još pet pilota. Vostok-1 ostao je jedini Gagarinog let u svemir. Bio je rezerva za let Sojuz-1, tokom kojeg je kosmonaut (i njegov bliski prijatelj) Vladimir Komarov poginuo. Rukovodstvo SSSR-a trajno je zabranilo Gagarinu da leti u svemir, plašeći se za njegovu bezbednost. Poginuo je pri rutinskom letu sa svojim letačkim instruktorom u dvosedu MiG-15, krajem marta 1968. godine, u 34. godini života.[2] Biografija Mladost Jurij Gagarin je rođen u selu Klušino kod Gžata (danas u Smolenskoj oblasti, Rusija) 9. marta 1934. godine. Njegovi roditelji, otac Aleksej Ivanovič Gagarin i majka Ana Timofejevna Gagarina, radili su na kolhozu. Jurij je bio treće od četvoro dece, a njegova starija sestra Zoja ga je učila dok su mu roditelji radili. Dok je bio mlad, Jurij je bio zainteresovan za svemir i planete i maštao je o putovanju svemirom. Do kraja 1942. selo su okupirali nacisti, a jedan nemački oficir obesio je Jurijevog mlađeg brata Borisa o drvo i ostavio ga da umre, ali ga je majka spasila. Boris se od toga nije potpuno oporavio, a nekoliko godina kasnije je okončao sebi život vešanjem. Gagarinovu majku Anu nemački vojnik je teško povredio kosom, a otac Aleksej je pretučen kada je pokušao da sabotira mlin u kom je radio i bio je trajno onesposobljen. Cela porodica je bila proterani iz svog doma, pa su morali sebi da iskopaju primitivno sklonište da bi preživeli. Stariji brat Valentin i sestra Zoja poslati su u okupiranu Poljsku kao robovska snaga i nisu se vratili sve do kraja rata.[3] Od 1949. do 1951. išao je u školu u mestu Ljuberci pokraj Moskve. Njegov nastavnik matematike i nauke leteo je u Sovjetskom ratnom vazduhoplovstvu za vreme rata, što je moglo da ostavi jak utisak na Gagarina. Nakon toga se upisao u tehničku školu u Saratovu. Dok je bio tamo, učlanio se u oblasni aero-klub i naučio da leti u avionu Jak-18, a taj hobi mu je oduzimao mnogo vremena. Nakon završetka srednje škole, upisao se u vojnu pilotsku školu u Orenburgu. Tu je upoznao Valentinu Gorjačevu, sa kojom se oženio 1957. godine. Nakon diplomiranja, postao je pilot aviona MiG-15 i raspoređen je u vojnu bazu Luostari u Murmanskoj oblasti. Kao odrastao čovek, Gagarin je bio visok samo 1,57 m, što je bilo prednost u malom kokpitu Vostoka. Dobio je čin poručnika 5. novembra 1957. godine, a 6. novembra 1959. unapređen je u starijeg poručnika.[4] Karijera u sovjetskom svemirskom programu Odabir i trening Gagarin je, nakon velike potrage i procesa selekcije, 1960. godine odabran sa još 19 kosmonauta za sovjetski svemirski program. Uz druge potencijalne kosmonaute, Gagarin je bio podvrgnut rigoroznim eksperimentima sa ciljem da se testira njegova fizička i psihološka izdržljivost. Takođe je prošao i intenzivnu obuku za predstojeći let. Od 20 odabranih kosmonauta, samo su Gagarin i German Titov ušli u najuži krug zbog svojih izvrsnih učinaka tokom obuke, kao i zbog svojih fizičkih osobina, pošto nije bilo mnogo mesta u Vastoku, a obojica su bili niski. Konačna odluka, doneta u najvišim nivoima Komunističke partije Sovjetskog Saveza, možda je donesena zbog Gagarinovog skromnog porekla i vesele ličnosti, nasuprot Titovu, koji je bio poreklom iz srednje klase. Time bi sovjetske vlasti pokazale da se u njihovoj državi i obični seljak može nadati da poleti u svemir. Sergej Koroljov, vođa sovjetskog svemirskog programa, takođe je imao uticaja na odluku da Gagarin bude izabran za let Vostoka-1. Naime, kada je izbor sužen na Gagarina i Titova, Koroljov ih je sproveo da vide kapsulu koja je pripremana za let. Tom prilikom, unutra je prvi ušao Titov, a zatim Gagarin, koji je pre ulaska skinuo cipele i bluzu da ne bi oštetio nešto od opreme, što je na Koroljova ostavilo jak utisak. Let u svemiru Glavni članak: Vostok 1 Gagarin u Vastoku 1 Gagarin je 12. aprila 1961. postao prvi čovek koji je poleteo u svemir u Vostoku 1. Pošto je postojala velika verovatnoća da misija ne uspe i Gagarin pogine, napravljena su tri saopštenja za štampu, jedan u slučaju uspeha i dva u slučaju neuspeha. Kontrolori na zemlji su tek nakon 25 minuta ustanovili da je dostigao stabilnu orbitu. Vostokom 1 je upravljano automatski, pošto medicinsko osoblje i konstruktori letelice nisu bili sigurni kako će ljudsko biće reagovati na bestežinsko stanje, pa su ručne kontrole bile zaključane kako Gagarin ne bi sam upravljao letelicom (šifra za otključavanje kontrola je bila postavljena u Vostok 1 u slučaju da se desi nešto nepredviđeno). Automatski sistem je podesio Vostok 1 u položaj za uključivanje povratnih raketa otprilike nakon 1 sata leta. Rakete su se uključile iznad zapadne obale Afrike, blizu Angole, oko 8.000 km od predviđenog mesta za sletanje i gorele su oko 42 sekunde. Zbog ograničenja u pogledu mase nije bilo rezervnih raketa. Kapsula je imala zalihe za 10 dana koje će omogućiti život i prirodno opadanje orbite u slučaju da rakete ne odrade kako je planirano. Kapsula Vostoka 1 Nakon paljenja raketa za povratak, Vastokov modul sa opremom je neočekivano svežnjem žica ostao privezan za kapsulu za povratak. Dve polovine letelice je trebalo da se odvoje 10 sekundi nakon gašenja raketa za povratak, ali se to nije desilo ni posle 10 minuta. Letelica se naglo okretala pre nego što su žice izgorele i modul se namestio u pogodnu orijentaciju za ulazak. Gagarin je iskočio padobranom na visini od 7 km i bez problema se spustio na zemlju. Kako su pravila Međunarodne aeronautičke federacije zahtevale da se pilot mora spustiti sa svojom letelicom, Sovjetski Savez je insistirao da je Gagarin sleteo Vostokom i Međunarodna aero-nautička federacija je priznala let. Nekoliko godina kasnije je otkriveno da je Gagarin iskočio iz Vostoka. Gagarin je tokom leta unapređen u čin majora.[5] Nakon leta Gagarin na grafitu pored Dijega Maradone i Fidela Kastra (Drvengrad). Nakon leta, Gagarin je odmah postao poznata i slavna ličnost širom sveta i putovao je po Italiji, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Kanadi i Japanu da bi promovisao sovjetski uspeh. U čin potpukovnika sovjetskog vazduhoplovstva je unapređen 12. juna 1962, a 6. novembra 1963. dobio je čin pukovnika. Postao je član Vrhovnog sovjeta 1962. godine. Kasnije se vratio u Zvezdani grad i radio na dizajnu svemirske letelice koja se mogla koristiti više puta. Na tim projektima je radio 7 godina. Smrt Kasnije je Gagarin postao zamenik direktora za obuku u Zvezdanom gradu. U isto vreme pokušao je da se prekvalifikuje u pilota lovca. Na dan 27. marta 1968. godine, Gagarin i njegov instruktor Vladimir Serjegin poginuli su u MiG-15UTI na rutinskom letu blizu Kiržača. Nije poznato šta je izazvalo pad, ali je istraga iz 1986. pokazalo da je turbulencija nastala kada je presretač Su-11 koristio dopunsko sagorevanje („forsaž”) mogla da izazove da Gagarinov avion leti nekontrolisano. Vremenski uslovi su takođe bili loši, što je moglo doprineti nemogućnosti da se Gagarin i instruktor isprave pre nego što su pali. U svojoj knjizi „Dve strane meseca“ (engl. Two Sides of the Moon), Aleksej Leonov priča da je leteo helikopterom u toj oblasti istog dana kada je čuo dva glasna praska u daljini. Njegov zaključak je da je avion Suhoj (koji je on identifikovao kao Suhoj Su-15) leteo ispod minimalne dozvoljene visine, bez saznanja o tome zbog loših vremenskih uslova, prošao je na 10 do 20 metara od Jurijevog i Serjeginovog aviona dok je probijao zvučni zid. Turbulencija koja je nastala izazvala je nekontrolisana okretanja MiG-a. Leonov veruje da je prvi prasak koji je čuo bio od aviona koji je probijao zvučni zid, a da je drugi od pada Gagarinovog aviona.[6][7] Nova teorija, koju je 2005. izneo prvobitni istražitelj nesreće, tvrdi da je prethodni pilot ili posada aviona slučajno ostavila otvorenu kabinu, što je dovelo do gubitka kiseonika, pa Gagarin i Serjegin nisu mogli da upravljaju avionom.[8] Gagarin i Serjegin sahranjeni su jedan do drugog u zidu Kremlja na Crvenom trgu. Počasti Gagarin na grafitu u Harkovu (2008). Zaveštanje Osim njegovog niskog rasta od 1,57 m, jedna od Gagarinovih najuočljivijih svojstava je bio njegov osmeh.[9] Mnogi su komentirali kako je Gagarinov osmeh privlačio pažnju publike na čestim turnejama u kojima je učestvovao tokom nekoliko meseci nakon uspešne misije Vostok 1.[10] Gagarin je isto tako zaradio reputaciju sposobne javne ličnosti. Kad je posetio Mančester u Ujedinjenom Kraljevstvu, pljuštala je kiša. Međutim, Gagarin je insistirao da pokretni krov automobila ostane spušten, da bi masa obožavalaca mogla da ga vidi. Tom prilikom izjavio je: „Ako su svi ovi ljudi došli da me pozdrave i mogu da stoje na kiši, mogu i ja.” Gagarin je odbio kišobran i nastavio je da stoji u svom Bentliju sa spuštenim krovom, tako da je bodreća povorka mogla da ga vidi.[10] Sergej Koroljov, jedan od glavnih organizatora tokom ranih godina Sovjetskog svemirskog programa, kasnije je rekao da je Gagarin posedovao osmeh „koji je razvedravao Hladni rat”.[11] Vannastavni događaj za učenike osnovnih škola posvećen 60. godišnjici prvog ljudskog leta u svemir - „Gagarinov podvig“. Priznanja Ruska rublja komemoriše Jurija Gagarina 2001. godine. Statua Jurija Gagarin u Londonu, u blizini Admiralskog luka (sada u Griniču). Dan Gagarinovog svemirskog leta, 12. april, obeležava se kao poseban datum. Od 1962. godine taj dan je proslavljan u Sovjetskom Savezu i kasnije u Rusiji i drugim post-sovjetskim državama kao Dan kosmonautike. Od 2011. godine taj dan su Ujedinjene nacije proglasile kao Međunarodni dan ljudskog svemirskog leta.[12] Od 2001. godine Jurijeva noć se održava kao međunarodna proslava svakog 12. aprila, radi obeležavanja prekretnice u istraživanju svemira. Brojne zgrade i druga mesta na Zemlji su imenovana po Gagarinu. Centar za obuku kosmonauta u Zvezdanom gradu u Rusiji nosi njegovo ime od 1969. godine. Lansirna platforma u kosmodromu Bajkonur, sa koje su Sputnjik 1 i Vostok 1 lansirani, je sad poznata kao „Gagarinov start”. Po njemu se zovu Gagarinski rejon i grad Gagarin u Rusiji. Jedna od najvećih novobeogradskih ulica nosi njegovo ime. Sovjetska vazduhoplovna akademija je preimenova u Gagarinovu vazduhoplovnu akademiju 1968. godine. Gagarin je počastvovan na Mesecu od strane američkih astronauta. Njemu je odao počast Američki svemirski program tokom Apolo 11 misije 1969. godine, kad su astronauti Nil Armstrong i Baz Oldrin ostavili komemoracionu plaketu na površini Meseca, na kojoj su ispisana imena svih kosmonauta i astronauta koji su do tog trenutka izgubili život, uključujući Gagarina i Vladimira Komarova.[13][14] Godine 1971, astronauti na misiji Apolo 15, Dejvid Skot i Džejms Irvin, ostavili su Palog astronauta na njihovom mestu sletanja, kao spomen svim američkim astronautima i sovjetskim kosmonautima koji su preminuli tokom Svemirske trke, sa Jurijem Gagarinom na spisku među 14 drugih.[15][16] Po njemu je zvanično nazvan krater na daljoj strani Meseca, prečnika 265 km. U njegovu čast je postavljeno nekoliko statua. Dana 4. juna 1980. otvoren je spomenik Gagarina na Gagarinovom trgu u Lenjinovoj aveniji (Moskva). Spomenik je visok 42,4 metra i napravljen je od titanijuma (materijala koji ima široku primenu u izradi svemirskih letelica). Pored stuba je i replika desantnog modula koji je koristio Gagarin. Godine 2011. statua Jurija Gagarina otkrivena je u blizini zgrade Admiraliteta na kraju ulice Mol, u Londonu, nasuprot trajne statue Džejmsa Kuka. To je kopija statue izvan Gagarinove bivše škole u Ljubercima.[17] Godine 2013. statua je premeštena na njenu stalnu lokaciju izvan Kraljevske opservatorije u Griniču.[18] Godine 2012. statua je otkrivena kod bivšeg sedišta agencije NASA na Saut Vejsajd Drajvu u Hjustonu. Skulptura, koju je 2011. godine završio umetnik/kosmonaut Aleksej Leonov, je poklon Hjustonu od raznih ruskih organizacija. Hjustonski gradonačelnik Anis Parker, administrator agencije NASA Čarls Bolden i ruski ambasador Sergej Kisljak bili prisutni na ceremoniji posvećivanja.[19] Gagarin je memorijalizovan u muzici, uključujući ciklus sovjetskih patriotskih pesama Sazvežđe Gagarin (rus. Созвездье Гагарина) koje su napisali Aleksandra Pahmutova i Nikolaj Dobronravov tokom 1971. godine.[20] Najpoznatije od tih pesama pominju Gagarinov uzvik „pojehali!” („ajdemo!”).[21][20] Bio je inspiracija za delove „Hej Gagarin” autora Žan Mišel Žara (na albumu Métamorphoses), „Gagarin” u izvođenju grupe Public Service Broadcasting i „Gagarin, voleo sam te” grupe Undervud. Plovila su imenovana po njemu. Sovjetski brod za praćenje Kosmonaut Jurij Gagarin je izgrađen 1971. godine. Jermenska aviokompanija Armavija imenovala je svoj prvi Suhoj Superdžet 100 u Gagarinovu čast 2011. godine.[22] Sovjetski Savez je izdao komemorativne novčiće na 20. i 30. godišnjicu Gagarinovog leta: novčić od jedne rublje (1981) i 3 rublje (1991). Godine 2001, radi komemorisanja 40. godišnjice Gagarinovog leta, serija od četiri kovanice sa njegovim likom je izdata u Rusiji: 2 rublje (bakar-nikal), 3 rublje (srebro), 10 rublji (mesing-bakar, nikal), i 100 rublji (srebro).[23] Godine 2011, Rusija je izdala kovanicu od 1.000 rubalja (zlato) i od 3 rublje (srebro) da bi se obeležila 50. godišnjica leta.[24] Godine 2008, Kontinentalna hokejaška liga je nazvala svoj šampionski trofej Gagarinov kup.[25] Godine 2010. prema pregledu Svemirske fondacije, Gagarin je bio svemirski heroj koji je rangiran kao šesti po popularnosti, na istom nivou popularnosti sa fikcionim kapetanom Džejms T. Kirkom serije Zvezdane staze.[26] Ruska dokumentarna drama Gagarin. Prvi u kosmosu je objavljena 2013. godine.

MEMOARI-Tomislav Karađorđević, posveta Autora Autor: Tomislav Karađorđević Izdavač: Zdužbina kralja Petra I, Topola-Oplenac Godina izdanja: 1999. Broj strana: 799 Pismo: ćirilica Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Format: 25x16 Bogato ilustrovano. Stanje kao na slici, Odlično očuvana. Prvo izdanje izuzetnih memoara princa Tomislava koji spadaju u prvorazredne istorijske izvore i mogu se nazvati životopisom Karađorđevića. Bogato ilustrovano crno-belim fotografijama, odlično izdanje za ljubitelje istorije srbije i kolekcionare. Iz sadržaja: 1. PONOVO NA OPLENCU 2. DETINJSTVO 3. ŠKOLOVANJE U ENGLESKOJ 4. GODINE RATA 5. ZBRINJAVANJE PORDCE 6. GODINE PUTOVANJA 7. CRKVENI RASKOL 8. JUGOSLOVENSKI POLITIČARI 9. ODBRANA ISTINE O SRBIMA 1O. KA JEDINSTVU I SLOBODI 11. NA OGNJIŠTU PREDAKA 12. OBIČAJI - ZNAK NARODNOSTI 13. PRAVOSLAVLJE I SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA 14. OBNOVA HILANDARA 15. MANASTIRI 16. S PUTA PO OTADŽBINI 17. STVARALAŠTVO I SPORT 18. PO RATIŠTIMA U ZEMLJI 19. DOM KARAĐORĐEVIĆA 2O. NAŠE LJUBAVI 21. IMOVINA KARAĐORĐEVIĆA 22. ZAVRŠAVAJUĆI MEMOARE BIOGRAFIJA: Tomislav Karađorđević (Beograd, 19. januar 1928 — Topola, 12. jul 2000) je bio jugoslovenski princ, drugi sin kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije, brat poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića. Rođen je 19. januara, 1928. godine u Beogradu, na Bogojavljenje po julijanskom kalendaru, u 1 sat, kao drugi sin kralja tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevine Jugoslavije), Aleksandra I Karađorđevića Ujedinitelja (1888—1934) i kraljice Marije (1900—1961), druge ćerke rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna (1865—1927) i rumunske kraljice Marije (1875—1938). Po želji svog oca, princ Tomislav je trebalo da se rodi u Zagrebu, međutim kako je te godine u Hrvatskoj bila jaka zima od tog puta se odustalo. Kršten je 25. januara u posebnom salonu Novog dvora. Njegovom krštenju pristvovao je Stjepan Radić koji je predložio dva hrvatska imena Zvonimir i Tomislav jer je prvi kraljev sin Petar dobio srpsko ime. Kralj Aleksandar I se odlučio za ime Tomislav na šta je Radić poželeo da Karađorđevići žive sto godina. Krštenog kuma, britanskog kralja Đorđa VI zastupao je britanski ministar na Dvoru, Kenard, osveštanom vodom iz Vardara, Jadranskog mora i Dunava. Osnovno obrazovanje stekao je na dvoru u Beogradu. U periodu od 1937. do 1941, školovao se u Sandroyd School (Cobham, Engleska)[1], zatim u Oundle School od 1941-1946, i u Clare College Univerziteta u Kembridžu od 1946. do 1947, kada je napustio studije zbog sukoba sa jednim marksističkim profesorom. Tokom Drugog svetskog rata, postojale su inicijative od strane tadašnjeg SSSR prema jugoslovenskoj Vladi u izbeglištvu da kraljević Tomislav zauzme jugoslovenski presto umesto svog starijeg brata, kralja Petra II, što se, međutim, nije desilo. Pri kraju rata, početkom 1945. godine, kralj Petar II, pod pritiskom britanskog premijera Čerčila, preneo je svoja kraljevska ovlašćenja na Namesništvo pod kontrolom kasnijeg jugoslovenskog komunističkog predsednika, Josipa Broza Tita, pod čijom je vlašću Ustavotvorna skupština od 29. novembra 1945. ukinula monarhiju (dok je 8. marta 1947. godine svim članovima kraljevske porodice oduzeto državljanstvo i konfiskovana imovina). U vreme kada je Petar II Karađorđević preneo svoja kraljevska ovlašćenja na renegat koji je kontrolisao Josip Broz Tito, princ Tomislav je bio zakoniti naslednik Krune i prema tadašnjem Ustavu Jugoslavije, jedina osoba kojoj je kraljevska vlast mogla biti preneta. Posle Kembridža, kraljević Tomislav rešio je da se posveti voćarstvu. Dok je pohađao poljoprivrednu školu, radio je kao običan nadničar u jednom voćnjaku u pokrajini Kent. Godine 1950. kupuje imanje u pokrajini West Sussex. Najviše se bavio uzgojem jabuka, na imanju od 80 hektara, koje je u jednom trenutku imalo 17.000 stabala. Oženio se 7. juna 1957. u Zalemu (Baden, Zapadna Nemačka), princezom Margaritom od Badena, sa kojom je dobio sina Nikolu (1958) i ćerku Katarinu (1959). Posle razvoda 1982. godine, oženio se iste godine devojkom iz susedstva, Lindom Meri Boni, s kojom ima dva sina, Đorđa (1984) i Mihaila (1985). Kraljević Tomislav je bio veoma angažovan u životu srpske emigracije, organizujući brojne proslave i piknike na svom imanju i učestvujući u brojnim humanitarnim organizacijama i inicijativama. Bio je, između ostalog, predsednik Jugoslovenskog komiteta za ukazivanje pomoći starim ratnicima, zaštitnik crkve Lazarice u Birminghamu, i predsednik odbora za obnovu manastira Hilandar. Takođe je bio visoki zvaničnik britanskog ogranka humanitarnog Reda Vitezova Sv. Jovana. Tokom raskola u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, tokom ` 60. godina pa sve do njegovog kraja, 1992, čvrsto je stajao uz Patrijaršiju u Beogradu, i davao joj javnu podršku širom srpske emigracije. Godine 1990. odbio je ponudu Demokratske stranke iz Beograda, da bude njen predsednički kandidat na prvim posleratnim izborima u decembru te godine. Prvi je član kraljevske porodice koji se trajno vratio u Srbiju, početkom 1992. godine, kada se nastanio u Zadužbini kralja Petra I Karađorđevića na Oplencu, koji je ubrzo postao Meka za sve one koji su hteli da lično sretnu poslednjeg živog sina kralja Aleksandra I. Ubrzo je postao veoma popularan u narodu, pogotovu zbog svojih čestih obilazaka srpskih boraca u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, i pomoći koju je, zajedno sa suprugom, princezom Lindom, donosio. Postojale su i inicijative da se imenuje za Kneza srpskog dela Bosne i Hercegovine, što tamošnje političko rukovodstvo nije prihvatilo. Posle javne prozivke predsednika Srbije Slobodana Miloševića, da je „izdao“ Republiku Srpsku Krajinu nakon njenog pada, početkom avgusta 1995. godine, njegovo medijsko prisustvo se drastično smanjuje. Poslednjih 5 godina života borio se sa teškom bolešću, ali je odbio ponude da se leči i podvrgne hirurškom tretmanu u inostranstvu u trenutku kada su NATO snage započele bombardovanje Jugoslavije 24. marta, 1999. godine. Umesto toga, obilazio je bombardovana mesta i, iako teško bolestan, podelio sudbinu naroda. Preminuo je 12. jula 2000. godine, na dan Sabora Svetih Apostola Petra i Pavla po julijanskom kalendaru, slavu porodične kripte na Opencu, gde je i sahranjen, uz prisustvo više hiljada poštovalaca i članova porodice. Rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu 16. decembra 2013. godine.

Jugoslavijapublik, Beograd, 1984. godine, tvrdpovez Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano 1. Venijamin Kaverin – NAUKA RASTAJANJA 2. Vasilij Belov – POVEČERJE 3. Valentin Rasputin – POSLEDNJI TRENUCI 4. Boris Možajev – IZ ŽIVOTA FJODORA KUSKINA 5. Vladimir Orlov – VIOLISTA DANILOV 6. Vladimir Tendrjakov – NOĆ POSLE MATURSKE PROSLAVE 7-8. Leonid Leonov – LOPOV Veniamin Aleksandrovič Kaverin (ruski: Veniamin Aleksandrovič Kaverin; pravo ime – Veniamin Abelevič Zilʹber, ili Veniamin Abelevich Zilber) (19. april [OS 6. april] 1902, Pskov – 2. maj 1989, Moskva) bio je sovjetski pisac pokret braće Serapion početkom 1920-ih. Kaverin je rođen u porodici kapellmeistera 96. pešadijskog puka iz Omska, Abela Abramoviča Zilbera i njegove supruge Hane Girshevne Desson koja je imala lanac muzičkih prodavnica. Njegova starija sestra, Leia Abelevna Zilber, udala se za Iurija Tinianova, koji je bio kolega iz Kaverinovog starijeg brata Lev Zilbera. Kaverin je studirao na Gimnaziji u Pskovu, a 1923. godine diplomirao je na Lenjingradskom institutu za žive orijentalne jezike. Godine 1924. diplomirao je istorijski i filološki fakultet Lenjingradskog državnog univerziteta. Za to vrijeme bilo je blisko sa članovima OPOJAZ-a. Kaverin je oženio i mlađu sestru Jurija Tnjanjana, Lidiju i imao dvoje dece Nataliju i Nikolaja. Tokom evakuacije u Drugom svetskom ratu u Iaroslavlu, Kaverin je dovršio svoj najpoznatiji roman, Dva kapetana (1938–44), koji šareno opisuje avanture ruskih polarnih istraživača pre i posle revolucije. Knjiga, koja je nagrađena Staljinovom nagradom 1946. godine, ponovo je izdata 42 puta u 25 godina i adaptirana je za ekran dva puta, 1955. i 1976. godine. Kaverin je 1966. objavio revidiranu verziju studije Osipa Senkovskog iz 1929. godine. Kasnije je radio na svojim sećanjima o književnom miljeu dvadesetih godina, koji je sadržavao odlomke koji su bili veoma kritični prema sovjetskoj politici u književnosti. Kako su „Moskovske vesti“ komentarisale svoju stogodišnjicu, „Kaverin je pokazao da je čak i u najtežim uslovima moguće zadržati svoje ljudske osobine i pristojnost. Njegov primer je sramota za mnoge druge sovjetske pisce koji su prodali svoje duše režimu i počinili osuđujuće javne radnje“ Kaverin je sahranjen na groblju Vagankovo u Moskvi. Tendrjakov, Vladimir Fjodorovič, ruski književnik (Makarovskaja, Vologdska oblast, 5. XII 1923 – Moskva, 3. VIII 1984). Nasuprot kanonskoj tendencioznoj prozi, javio se 1950-ih kao pripovjedač koji zgode iz gradske svakidašnjice, ali s ekstremnim situacijama, oblikuje tako da čitatelju prepušta etički i moralni sud: Trojka, sedmica, as (Trojka, semërka, tuz, 1960), Sud (1961). Među rijetkim piscima svojega doba potaknuo je pitanja religije: Apostolski putni nalog (Apostol’skaja komandirovka, 1969), Pomrčina (Zatmenie, 1977) i dr. LEONOV Leonid Maksimovič (Leonid Maksimovič Leonov) – sovjetski pripovedač, romansijer, dramski pisac, publicista i esejista (Moskva, 31. V 1899 – Moskva, 8. VIII 1994). Školovao se u Moskvi. U Crvenoj armiji proveo je tri g.: od 1918. do 1922. Jedan je od najplodnijih sovjetskih pisaca uopšte. Sa početka spisateljske karijere, iz 20-ih i 30-ih, poznati su njegovi romani: Jazavci (1925), Lopov (1927), Soć (1930), Skutarevski (1932), Put ka okeanu (1935), u kojima je opisivao stvarnost sovjetske epohe, sa svim složenostima i protivurečnostima kojima je obilovala. Njegov roman Lopov, u kojem je naročito sugestivno obradio lik glavnog junaka Miće Vekšina kao čoveka koji mašta o bezgraničnoj slobodi a sukobljava se sa malograđanskim shvatanjima, izazvao je velike rasprave, između ostalog i zbog „duhovnih veza“ sa Dostojevskim, kao piscem koji je na L. uticao „analitičkim metodom“. Velikim romanom Ruska šuma (1953) on je obuhvatio vreme borbe protiv Nemačke i, opet, potvrdio stvaralački uticaj Dostojevskog na formiranje i ulogu ličnosti u sukobima sa sobom i sa društvom. Vrlo obrazovan pisac, dubokih zamisli i filozofskog razmišljanja, L. je u svojim romanima naročito isticao čovekovu individualnost sa svim onim što je u njoj tajno i nejasno, borbeno i humano, protivurečno i sporno. Ta „složenost“ likova učinila je da su njegovi romani, često, i kompoziciono komplikovani, ponekad opsežni i ne uvek lako čitljivi. Iz „neobjavljene prepiske“ sa Gorkim naročito se vidi kako je i koliko L. ponirao u probleme stvaralaštva i u kolikoj meri se „mučio“ sa svakim svojim delom iz tog vremena. Njegove drame su takođe prožete psihološkim i filozofskim analizama, koje obuhvataju sudbinu naroda i pojedinih pogleda na svet. Dramski konflikti su vrlo izraženi i ostavljaju utisak velikih lomova u čoveku i među narodima (Untilovek, 1927, Mećava, 1940, Običan čovek, 1941, Najezda, 1942, Zlatna kočija, 1946). Zato Leonova manje interesuju fabula, dramska radnja i spoljne okolnosti, a neuporedivo više intelektualni sukobi, razne vrste simbola, dubina „otkrivanja“ i sve ono što su neki kritičari nazvali „unutrašnja dramatika epohe“. Kod nas je Leonov vrlo prevođen i poznat pisac. Interesantno je napomenuti da su njegovom dramom Najezda, odmah posle oslobođenja, 1945, otvorene obe scene narodnih pozorišta – NP u Bgdu i SNP u NSadu. Pred premijeru u Bgdu upravnik Milan Predić je rekao: „Najezda je naša, koliko i sovjetska“. Valentin Rasputin rođen je 1937. godine u selu Ustuda, Irkutske oblasti. Diplomirao je na Istorijsko-filološkom fakultetu Univerziteta u Irkutsku, a počeo je da objavljuje 1961 (pripovetka Zaboravio sam da pitam Lešeka). Sredinom šezdesetih godina piše pripovetke i crtice: Kraj uz samo nebo i Tvrde osnove novih gradova (1966), Čovek sa ovoga sveta i Vasilij i Vasilisa (1967). Objavljivanjem prve pripovesti Novac za Mariju (1967) već je nagovešten pisac velike snage i donekle su obeležena njegova interesovanja: Rasputin, naime, ostaće veran proučavanju čoveka u okolnostima koje mirnu svakodnevicu pretvaraju u tešku ljudsku dramu. U periodu između 1970. i 1976. napisao je tri pripovesti koje bi se mogle svrstati u remek-dela savremene sovjetske proze: Poslednji trenuci (1970), Živi i pamti (1974) i Oproštaj s Matjorom (1976). U poslednju zbirku proze Voli dok si živ (1982) uvršćene su najnovije Rasputinove pripovetke: Voli dok si živ, Šta da kažem vrani? Dosta im je i Nataša. Kao pisac-početnik, Belov je 1959. otišao u Moskvu da studira na Fakultetu za književnost. Zatim se vratio kući, kako bi dočarao čitavom svetu istinu o lepoti njegovog rodnog sela, od kojeg se više nije razdvajao: „Stalno sam tražio nešto u tuđini, / Lutao sam po zemlji bez ikakvog reda, / A, sad, eto u tihom gradiću, / Sve što mi treba, našao sam...“ U „Pričama drvodelje“ on ipak ponovo pokušava „da zavoli grad“. Međutim, njegov heroj ponovo žuri da se vrati u selo, gde ga, iz nekog razloga, čeka „trošna banjka“ (parno kupatilo u ruskim selima - prim.prev.). U pripovetkama za decu, Vasilij Belov sa majstorskim zadovoljstvom šalje svoje male junake iz dosadnog grada u seoski život pun novih otkrića. Njegove pripovetke za decu do dan danas doživljavaju nova izdanja. Roman „Još nas sve čeka!“, u kojem pisac kritikuje gradsku civilizaciju, izazvao je krajem 1980-ih - 1990-ih oštru polemiku, ali je ubrzo bio zaboravljen. Od početka 1960-ih Vasilij Belov ponovo objavljuje priče na svoju omiljenu temu. Kao rezultat njegovih dugogodišnjih istraživanja, nastala je knjiga „Sloga. Ogled o narodnoj estetici“. Godine 1966. izlazi najpoznatija pripovetka Belova, „Obična stvar“. Priča paora Ivana Afrikanoviča (vrativši se iz rata, on nikako nije mogao da sredi svoj život), postala je svojevrsna metafora postojanja ruskog sela. Ovaj tragični siže ostao je u svesti ruskih čitalaca kao „obična stvar“, sa kojom treba da se pomirimo: „Trebalo je živeti, sejati žito, disati i hodati po ovoj teškoj zemlji, zato što niko drugi neće to da radi“. Aleksandar Solženicin nazvao je Ivana Afrikanoviča Drinova „naturalnom karikom prirodnog života“ i pozvao da se divimo ovoj „nenamernoj istini“. Ritam narodnog života sa njegovim kalendarskim smenama omađijao je Belova i bio je njegov stalni izvor inspiracije. Svi ostali ritmovi su mu se činili kao glasnici raspada i kakofonije. Obožavanje zemlje, tradicije i nepromenljivog seoskog načina života ovog pisaca-seljaka uklapalo se sa ritualnom kritikom „plodova civilizacije“, svega novog i nepristojnog. Ovaj strah od „tuđeg, pretećeg nekom nepristojnošću“ Belov je oštroumno prikazao u istoj „Običnoj stvari“: među samovarima, medenjacima i drugim stvarčicama, koje je Ivan Afrikanovič trebalo da donese u selo, neočekivano se našla i reprodukcija slike Rubensa „Savez zemlje i vode“. Za razliku od seljaka, sam autor koji je studirao u Moskvi, naravno da je znao da su „gole žene i onaj što pije iz roga“ – remek-delo zapadnog slikarstva. Zato se čini komičnom scena u kojoj narod daje slici iscrpan stručan komentar, a zatim čupa „portret“ iz rama. Kako bi procenio majstorstvo seljaka, čitalac, hteo ne hteo, morao je da se pridruži „civilizaciji“, koju su oni izbegavali. Vasilij Belov, kao suptilan prozaik, nije mogao da to ne oseti... „Svemu što mu je trebalo, a našao je“ Vasilij Belov je posvetio svoje stvaralaštvo, detaljno proučivši i opisavši istoriju, svakodnevnicu i govor severnog ruskog sela. „Prirodni talenat iz Timonihe“, kako su ga zvali, proslavio je svoj zavičaj. Tako je Viktor Astafjev učinio poznatom Ovsjanku, a Valentin Rasputin – Atalanku. Vasilij Belov rođen je u porodici seljaka. Posle škole i služenja vojnog roka, radio je u fabrici. Njegova dalja karijera – saradnik u lokalnim novinama „Komunar“, sekretar mesne omladinske zajednice u Grjazoveckom rejonu Vologodskog kraja. Prve pesme objavio je u časopisu „Zvezda“. Od 1989–1992. pisac je bio poslanik, a 1990–1991. – član Vrhovnog Saveta SSSR. Istoriji ruskog seljaka u periodu kolektivizacije on posvećuje i autobiografsku pripovetku „Nepovratne godine“ i epski ciklus „Uoči“, „Godina velikog preloma“, „Čas šesti“. Vasilij Belov je 2004. dobio Državnu nagradu za književnost i umetnost. Od 1997. je počasni građanin grada Vologde. MG Ć

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autori: Ratko Peković, Slobodan Kljakić Žanr: Autobiografije i biografije Pismo: Ćirilica Broj strana: 300 Povez: Tvrd Format: 17x24 cm Godina izdanja: 2012 Biografi i kritičari Ive Andrića do sada su posvećivali vrlo malo pažnje, ili su sasvim zaobilazili, temu društvenog angažmana velikog pisca, i to u jednom od najplodnijih perioda njegovog literarnog stvaralaštva.U vremenu omeđenom 1944. i 1954, Andrić je ulagao veliku energiju i savesno ispunjavao dužnosti člana Uprave Udruženja književnika Srbije, predsednika Saveza književnika Jugoslavije, narodnog poslanika, pot-­predsednika Društva za kulturnu saradnju Jugo­sla-­vija–SSSR, člana Upravnog odbora Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija–Francuska, Savezne komisije za upis narodnog zajma, Komiteta intelektualaca za odbranu mira, Odbora za inostrane poslove, Umetničkog saveta za kine­ma­tografiju, Nacionalne komisije FNRJ za UNESKO… da nabrojimo samo neke od njegovih društvenih obaveza.Andrićev angažman autori su sagledavali iz šireg političkog, ideološkog, kulturnog i sociološkog ugla, kroz prizmu burnih zbivanja na jugoslovenskom književnom i kulturnom poprištu tokom prve poratne decenije. Kao jedan od retkih tzv. građanskih pisaca voljno integrisanih u izgradnju novog poretka, za sobom je ostavio duboke, veoma osobene tragove društvenog angažmana, u kojima se prepoznaju i niti vrhunski odnegovane diplomatske veštine.Pesak zaborava je tokom proteklih decenija prekrio mnoge Andrićeve ,,angažovane“ priloge, rasute u bezmalo svim značajnijim dnevnim i nedeljnim listovima, u književnim glasilima i časopisima, u omladinskim, studentskim, vojnim, frontovskim, ženskim, zadr­u-­žnim i sindikalnim novinama onog vremena.Posebnu dragocenost ovog istraživanja predstavlja otkriće brojnih Andrićevih tekstova, do sada nepoznatih javnosti – beležaka, skica, zapisa, govora, referata, predavanja i diskusija, kao i dokumenata koji se čuvaju u njegovoj ličnoj zaostavštini u Arhivu SANU, Dokumentacionom centru Zadužbine Ive Andrića, Arhivu Jugoslavije i Istorijskom arhivu Beograda.Ovom knjigom autori su piščev život i delo osvetlili i izvan literarnog polja na jedan nov, polemičan i izazovan način, što će svakako podstaći nova istraživanja. Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika...