Avioni i rakete (1961). Kosmos SSSR, Gagarin. Robu mogu dostaviti na bilo koju adresu u Beogradu u vreme koje Vama odgovara! Robu ne šaljem poštom, samo u Beogradu.

Mek povez, br.strana 72 + 18 strana na pocetku fotografije, Izdavacki savet Sahovskog Saveza Jugoslavije, Beograd 1961.god. Odgovorni Urednik - Milos Petronic Stanje - vrlo dobro 4- (solidno ocuvana sa vidnim znacima koriscenja - obelezavani redni brojevi partija i podvlacena imena igraca u naslovu partije, fleka na prednjoj korici) EKIPNI SAMPIONAT EVROPE u sahu OBERHAUSEN 1961.god. 11 kola, ukupno prikazano 180 partija sa ovog turnira. Na pocetku knjige prikazuju se retke fotografije ucesnika turnira Konacna Tabela 1. SSSR....74,5 poena 2.Jugoslavija....58,5 3.Madjarska.......53 itd. retko u ponudi za sahiste, ljubitelje saha i kolekcionare Odgovaram na pitanja ako ih bude bilo.

Mek povez, (format 21 cm), br.strana 112, Sovjetska Rusija, Moskva 1962.god. Knjigu sastavio - velemajstor i ex svetski sampion Vasilij Smislov Stanje - vrlo dobro 4 (solidno/korektno ocuvana za svoje godine) Избранные партии гроссмейстеров и мастеров РСФСР IZABRANE PARTIJE VELEMAJSTORA i MAJSTORA RUSIJE U ovoj knjizi se predstavlja rad Ruske sahovske organizacije tokom 15 godina (1946-1961). Uvodni clanak upoznaje citaoca sa organizacijom, razvojem i perspektivama saha u SSSR, zatim slede izabrane partije. Vecina partija u ovoj knjizi se pojavljuje po prvi put. Ukupno 40 sahovskih partija, sve su poucno komentarisane. Dijagrami pregledni. Polugajevski, Holmov, Dubinin, Rohlin, Aronin, Nezmetdinov, Anosin, Antosin, Veljtmander, Zagorovski, Korzin, Krogijus, Lepeskin, Lutikov, Gusev, Rusakov, Sergievski, Hasin, Hodos, Samkovic, Saposnikov, Sackes, Judovic (mladji) Glatman, Noah, i Spektor retko u ponudi za sahiste, ljubitelje saha i kolekcionare ako ima pitanja - kontakt preko poruka

Mihajlo Mihajlov(1934-2010), profesor ruske književnosti i jedan je od najpoznatijih jugoslovenskih disidenata i intelektualaca. Mihajlov je rođen je u Pančevu 1934. u porodici ruskih emigranata: „Sad se izjašnjavam kao Rus, ali godinama sam se izjašnjavao kao Jugosloven, sve dok je postojala stara SFRJ.“ Mihajlov je postdiplomske studije završio u Zagrebu 1961. sa radom „Dezintegracija ruskog realizma 1890–1917“. Doktorska teza „Motivacija ličnosti u romanima Dostojevskog“, završena 1964, nikada nije odbranjena. Naime, posle petonedeljnog boravka u Moskvi i Lenjingradu u leto 1964. Mihajlov objavljuje putopisne eseje Leto moskovsko, koji posle drugog nastavka u beogradskom časopisu „Delo“ bivaju prekinuti. Mihajlov je zbog tog eseja uhapšen u Zadru 1965. na intervenciju Puzanova, tadašnjeg ruskog ambasadora, a hapšenje je tražio jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito. Tito je procenio da je to pravi trenutak da se opet malo primakne Sovjetima. I održao je govor okružnim javnim tužiocima u kome je tražio hapšenje „profesorčića“: „Zar mi, političari, moramo uvek da pokazujemo ko je narušio zakon?! Eto, recimo, neki Mihajlo Mihajlov kleveće bratski SSSR… To je nova forma đilasizma, jeste li vi učinili nešto protiv toga?!“ Mladi slavista, asistent na Filozofskom fakultetu u Zadru, 1966. biva osuđen na tri i po godine zatvora i zabranjeno mu je javno istupanje četiri godine, a samo nekoliko godina posle izdržane kazne, ponovo je u Novom Sadu osuđen na sedam godina zatvora zbog „neprijateljske propagande“. Posle ukupno sedam godina robije, oslobođen je 1977, a potom je otišao u Ameriku gde je predavao rusku književnost na više univerziteta. Vratio se u Srbiju 2001. godine. Izdavač : Apatridi; Godina : 1994 Povez : mek; Stranica: 383 Stanje očuvanosti: odlično

U dobrom stanju Sećanja na ljude i događaje / Ljubodrag Đurić Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1989 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 507 str., [44] str. s tablama : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Kljakić, Ljubomir, 1951- = Kljakić, Ljubomir, 1951- Zbirka ǂBiblioteka ǂSvedočanstva ISBN 86-09-00186-5 (karton sa omotom) Napomene Tiraž 12.000 Recenzija Vladimira Dedijera: str. 478-479 Recenzija Mihaila Markovića: str. 480-485 Recenzija Sredoja Uroševića: str. 486-489 Str. 489-492: Umesto pogovora: Jedan čovek u vrtlogu istorije / Ljubomir Kljakić Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. SVEDOČANSTVA/ Memoari Ljubodraga Đurića, ratnog komandanta Druge proleterske brigade i prvog sekretara Titovog kabineta, Recenzije Vladimir Dedijer i Mihailo Marković, Memoari, biografije, dnevnici, pisma 1989; Tvrd povez Sadržaj 1. Predgovor 5 I 2. Prvi koraci i nacionalno pitanje 9 3. Etika i komunisti – razmah Partije 21 4. Prva saznanja o sekretaru naše Partije 31 5. Tragični događaji 1941. godine 36 II 6. U susret novim događajima 41 7. Oslobađanje Čajetine i Užica – Užička republika 48 III 8. U Novoj Varoši i oko nje 57 IV 9. Osnivanje Druge proleterske brigade i prvi zadaci 73 10. Druga proleterska u Trećoj neprijateljskoj ofanzivi i prvi put u Crnoj Gori i Hercegovini 79 V 11. Marš proleterskih brigada za Bosansku krajinu 87 12. Gladovanje 90 13. Kad se Vrhovni komandant brije 92 14. Noć na vrhu Treskavice 95 15. Napad na železničku prugu Sarajevo–Konjic 97 VI 10. Borbe oko Bugojna i novi promašaji Milovana Đilasa, delegata Vrhovnog štaba 103 17. Borbe oko Kupresa 119 VII 18. Ivan Krajačić Stevo 127 19. Nekoliko nezaboravnih događaja iz mog Ratnog dnevnika 130 VIII NERETVA 20. Bitka za ranjenike 135 21. Teške i mučne posledice i razna mišljenja 144 22. Borba na prilazima Kalinoviku 149 23. Pogibija Alekse Dejovića, političkog komesara naše brigade i smrt mog oca 153 IX SUTJESKA 24. Početak borbi 157 25. Zadaci Drinske operativne grupe brigada 139 26. U očekivanju nailaska Vrhovnog štaba 167 27. Kraj Pete neprijateljske ofanzive 171 28. Probijanje tri neprijateljska obruča 174 X 29. Protivofanziva naših jedinica 179 30. Oslobođenje Kladnja i nevolje sa našim štabom divizije 132 31. Povratak Druge proleterske divizije ka Foči 183 XI 32. Borbe Druge proleterske divizije u Sandžaku 193 33. Situacija pred upad neprijatelja u Prijepolje 195 34. Poraz na Prijepolju 198 35. Legenda o bombašima Druge proleterske brigade i pogibija Boška Buhe 204 36. Sandžak 206 XII 37. O boravku u Srbiji 209 XIII 38. Toplica–Jablanica 215 39. Započinju ozbiljne borbe 221 XIV 40. Na Vis u Vrhovni štab 225 41. Razgovor sa ministrima šubašićeve vlade 227 42. Tito – u ono vreme 229 XV 43. U istočnoj Srbiji 231 44. Susret sa Crvenom armijom 234 45. U Krajovi 237 XVI 46. Juriš ka Beogradu 241 47. Komanda grada dobro funkcioniše 245 48. Razgovor sa princom Đorđem 247 49. Titov dolazak u oslobođeni Beograd 249 50. Pored pustoši i razaranja, rat donosi mnoge tragedije narodima i pojedincima – rekao je Đilas 251 XVII 51. Velika antifašistička narodnooslobodilačka skupština Srbije 257 52. Titov diplomatski kurir 261 XVIII 53. Postao sam stanovnik Belog dvora 203 54. Ženidba Mitra Bakića otkriva tajnu kruške 265 55. Prvi dan u Belom dvoru 287 56. Davorjanka Paunović Zdenka 270 57. Titovi sinovi Žarko i Miša 273 58. Blago »Cara Radovana« 277 59. »Kud se dede Car Nemanje blago« 280 60. Drugi događaji i susreti 231 XIX 61. Oštar protest SSSR-a 285 62. Maršalovi pokloni i Antun Augustinčić 287 63. Nova porodica 289 64. Martin Broz u poseti svom bratu Josipu 292 65. Interesantni susreti i druga Kardeljeva ljutnja na Tita 294 XX 66. Nesrećni Informbiro 299 67. Posledice rezolucije Informbiroa 303 68. Andrija Hebrang 308 69. Postao sam ministar Savezne vlade 311 70. Miroslav Krleža 312 71. Nešto malo o Jovanki Broz 314 72. Udba i Partija me žene 316 73. Rad partijske komisije i njeni zaključci 321 74. Događaji koji zbunjuju kao škola 324 75. Boris Kidrič 329 76. Još jedna dužnost koju sam nevoljno morao primiti 334 77. Radoznalost i drugo 338 XXI 78. Pretkongresni dani »slavnog« VI kongresa KPJ-SKJ 341 79. Sesti kongres KPJ-SKJ 343 80. Neki delovi iz stenografskih beležaka VI kongresa 346 81. Dani provedeni u zatvoru 352 82. Posledice moje govorancije na Kongresu 356 83. Saputnica na tegobnom putu i odlazak na poljoprivredno dobro »Srem« 358 84. Posle 12 godina postao sam ponovo učitelj 361 85. U Saveznom zavodu za socijalno osiguranje i »Službenom listu SFRJ« 364 XXII 86. Neki karakteristični i burni događaji koji govore o odnosima među ljudima na vlasti 367 87. Brionski plenum i njegove posledice na moj Ratni dnevnik 371 88. Razgovor sa Titom u Užičkoj 15 na dan 24. novembra 1966. 373 89. Konstantin Koča Popović i Peko Dapčević 377 90. Mijalko Todorović Plavi i Dobrivoje Radosavljević Bobi 382 91. Izbori i planirana «-saobraćajna nezgoda« 384 92. Prepravka ili falsifikovanje stenografskih beležaka sa VI kongresa SKJ 386 93. Moja razmišljanja posle Kongresa 390 94. Razgovor sa Aleksandrom Rankovićem Markom 395 95. Pri kraju ovog svedočenja 397 PRILOZI – BORBA ZA ISTINU LJUBODRAGA ĐURIĆA Faksimil prve »Politike« od subote 23. decembra 1944. godine sa člankom Ljubodraga Đurića 401 Jedna depeša koju je Andrija Hebrang uputio Josipu Brozu Titu 11. januara 1945. godine iz Moskve 402 Faksimil stenografskih beležaka govora koji je Ljubodrag Đurić održao na VI kongresu KPJ-SKJ 1952. u Zagrebu i do kojih je došao 1983. godine 403 Titova pisma Đuriću iz 1954, 1961. i 1966. godine 407 Pismo Svetislavu Stefanoviću iz 1963. godine 410 Pismo Josipu Brozu Titu iz 1967. godine 410 Kopija depeše upućene Josipu Brozu Titu 1971. godine 411 Pismo upućeno Josipu Brozu Titu i Nikoli Ljubičicu 27. februara 1972. godine 411 Pismo Josipu Brozu Titu od 10. maja 1972. godine 412 Pismo Velimiru Dogandžiću iz 1973. godine 413 Pismo Jovanu Ostojiću i Petru Tešiću iz 1975. godine 413 Pismo Josipu Brozu Titu od 21. maja 1978. godine 415 Odgovor Kabineta predsednika republike na Đurićevo pismo od 21. maja 1978. godine 419 Pismo Bogdanu Bogdanoviću iz 1984. godine 420 Pismo upućeno Branku Mamuli, Petru Gračaninu i Peku Dapčeviću od 23. januara 1985. godine 421 Odgovor Petra Gračanina na Đurićevo pismo od 23. januara 1985. godine 423 Đurićev koncept o Josipu Brozu Titu 425 Ljubodrag Đurić o Milinku Kušiću 428 Recenzija koju je Đurić napisao za rukopis Vojina Lukića Brionski plenum – Sećanja i saznanja, 1986. godine 437 Članak kojim je Đurić 21. decembra 1987. godine u »Borbi« odgovorio na feljton Peka Dapčevića 444 Dva pisma iz aprila i marta 1988. upućena »Narodnoj knjizi« povodom recenzentskih primedbi na rukopis 445 Đurićevo učešće u raspravi »Rukovođenje NOB-om i revolucijom u Srbiji 1941–1945«, održanoj 11–12. maja 1988. godine u Beogradu, njegova polemika sa Pekom Dapčevićem i Dragim Stamenkovićem i »slučaj« Radivoja Jovanovića Bradonje, prema Zborniku sa tog savetovanja 449 Pismo Dragom Stamenkoviću od 16. maja 1988. godine 471 Poslednje što je Ljubodrag Đurić napisao uoči smrti, u nedelju 10. jula 1988. godine pre 20 sati i 45 minuta 473 Faksimil članka koji je objavio »Intervju« povodom smrti Ljubodraga Đurića 474 Pismo koje je Organizacioni odbor rasprave »Rukovođenje NOB-om i revolucijom u Srbiji 1941–1945«, uputio marta 1989. godine Hajri Durić, udovici Ljubodraga Đurića, uz primerak Zbornika radova sa tog savetovanja 477 Recenzija Vladimira Dedijera 478 Recenzija Mihaila Markovića 480 Recenzija Sredoja Uroševića 486 Umesto pogovora – Jedan čovek u vrtlogu istorije 489 Registar ličnih imena

Autor - osoba Galbraith, John Kenneth, 1908-2006 Naslov Nova industrijska država / John Kenneth Gailbraith ; pogovor Adof Dragičević ; [prijevod Konstantin Miles, Radovan Stipetić] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1978 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Stvarnost, 1978 Fizički opis 462 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Dragičević, Adof, 1924-2010 Miles, Konstantin Stipetić, Radovan Uzelac, Maja Zbirka Svijet suvremene stvarnosti Napomene Prevod dela: The new industrial state Zrela korporacija, tehnostruktura i država: str. 431-449 Registar / Maja Uzelac: 451-462. Predmetne odrednice Država -- Industrijska proizvodnja -- 20. v. John Keneth Galbraith Džon Kenet Galbrajt RK (15. oktobar 1908 – 29. april 2006), takođe poznat kao Ken Galbrajt, bio je ekonomista kanadskog porekla, javna ličnost i diplomata, kao i vodeći zagovornik američkog liberalizma 20. veka. Njegove knjige o ekonomskim temama su bile bestseleri od pedesetih godina pa sve do dvehiljaditih, tokom kojih je Galbrajt poprimio ulogu javnog intelektualca. Kao ekonomista, težio je ka post-Kejnesijanskoj ekonomiji sa institucionalne perspektive. Galbrajt je bio dugogodišnji član univerziteta na Harvardu, gde je i predavao pola veka kao profesor ekonomije. Bio je plodan autor. Napisao je približno pedeset knjiga, uključujući nekoliko novela, a objavio je i više od hiljadu artikala i eseja o raznim temama. Među njegovim radovima se nalazi trilogija o ekonomiji, Američki kapitalizam (1952), Bogato društvo (1958), kao i Nova industrijska država (1967). Neki njegovi radovi su bili kritikovani od strane ekonomista kao što su Milton Fridman, Pol Krugman i Robert Solou. Galbrajt je bio aktivan u politici, kao član Demokratske stranke, služeći u administraciji Frenklina D. Ruzvelta, Harija Trumana, Džona F. Kenedija i Lindona B. Džonsona. Služio je kao ambasador Amerike u Indiji za vreme Kenedijeve administracije. Njegov politički aktivizam, liberalno mišljenje i otvorenost su mu doneli veliku slavu za vreme života . Galbrajt je bio jedan od retkih koji je dobio Medalju slobode (1946) i Predsedničku medalju slobode (2000) za svoju službu i doprinos nauci. Vlast u Francuskoj ga je imenovala za komandira Legije časti. Biografija Mladost Galbrajt je rođen 15. oktobra 1908. godine, u kanadskoj porodici škotskog porekla, majke Sara Katerine (Kendal) I Arčibald Arči Galbrajt, u Anjona stanici, Kanada, i odgajan je u Danvic Taunsipu u Ontariju. Imao je dve sestre i brata- Alis, Katarinu I Arčibald Viljema (Bila). Kada je postao adolescent, promenio je ime u Ken, a kasnije mu se nije dopadalo ime Džon. Galbrajt je odrastao u veoma visokog čoveka, dostižući visinu od 206 cm. Otac mu je bio poljoprivrednik i učitelj u školi. Majka, kućepaziteljka i aktivista, mu je umrla kada mu je bilo 14 godina. Porodična farma se nalazila na Tomson liniji. Oba roditelja su mu podržavala organizaciju Ujedinjenih farmera Ontariju dvadesetih godina. Rane godine je proveo u maloj jednosobnoj školi koja i danas postoji, na Vili Sajdu. Kasnije, pohađao je Daton srednju školu u Srednju školu Sveti Tomas. 1931. Godine, Galbrajt je diplomirao sa diplomom mastera na poljoprivrednom fakultetu u Ontariju, koji je tada bio ogranak Poljoprivrednog univerziteta u Torontu. Doktorirao je uzgoj i ukrštanje životinja. Bio je nagrađen Djianinijevom stipendijom za poljoprivrednu ekonomiju (dobijao je 60 dolara mesečno), što mu je dozvolilo da putuje u Berkli, Kaliforniju, gde je dobio zvanje Master fizike I doktor Filozofije u poljoprivrednoj ekonomiji sa univerziteta u Berkliju. Galbrajt je učio ekonomiju od profesora Džordž Martin Petersona I zajedno su napisali rad pod imenom The Concept of Marginal Land. 1932. godine koji je objavljen u američkom žurnalu poljoprivredne ekonomije. Nakon diplomiranja 1934. započeo je rad kao profesor na Harvardu. Galbrajt je bio vanredni profesor na Harvardu u periodu od 1934–39. Od 1939–40. bio je profesor na Prinstonu. 1937. postao je punopravni građanin i više nije bio britanske nacije. Iste godine bio je na jednogodišnjoj razmeni na Kembridžu, u Engleskoj, gde je bio podučavan od strane Džon Majnarda Kejnsa. Nakon toga je putovao Evropom nekoliko meseci, prisustvujući nacionalnim ekonomskim konferencijama i razvijajući svoje ideje. Njegova javna služba je započela u periodu Novog dogovora kada se pridružio Ministarstvu poljoprivredne Sjedinjenih Američkih Država. Od 1943–48. radio je kao urednik magazin Fortune. 1949. zaposlio se kao profesor ekonomije na Harvardu. Drugi svetski rat Sjedinjene Države su otišle u Drugi svetski rat sa ekonomijom koja još uvek nije bila u potpunosti spasena od Velike depresije, zato što je u vreme ratnih proizvodnih potreba potrebno da se izdvoji veliki budžetski deficiti i da se radi na povoljnoj monetarnoj politici, inflaciji i probi spiralnih cena u zaradama[15][16]. Kao deo tima koji se tereti za održanje inflacije od paralizacije ratnih napora, Galbrajt je bio zamenik šefa Kancelarije za administraciju cena (OPA), tokom Drugog svetskog rata 1941. OPA, je usmeren na proces stabilizacije cena i iznajmljivanja. Dana 11. maja 1941, Predsednik Ruzvelt potpisao je izvršnu naredbu 8734 u kojoj je stvorena kancelarija za upravljanje cenama i civilnom snabdevanju (OPAKS). Avgusta 1941, izvršna porudžbina 8875 transformisala je OPAKS u kancelariju uprave cena (OPA). Nakon što su SAD ušle u Drugi svetski rat u decembru 1941, OPA je bila zadužena za restrikcije. Zakon o kontroli cena vanrednog stanja je usvojena 30. januara 1942, legitimizovala je OPA kao zasebna Savezna agencija. Ona je objedinjena OPA sa još dve agencije: zaštitom potrošača i Stabilizacionim odsekom Savetodavne komisije u Savetu nacionalne odbrane. Savet je imenovan za Nacionalnu savetodavnu komisiju (NAC), a formirana je 1940. maja 29. NAC je naglasio dobrovoljne i savetodavne metode u čuvanju cena. Leon Henderson, komesar NAC za stabilizaciju cena, postao je šef OPAKSA i OPA, 1941. On je nadgledao obavezne i energične propise o cenama koje je počelo u maju 1942, nakon što je OPA uvela opštu maksimalnu regulaciju cena (GMPR). To je teško kritikovano od strane američke poslovne zajednice. Kao odgovor, OPA je mobilizovala javnost u ime novih uputstava i rekla da je smanjila opcije za one koji traže veće rente ili cene. OPA je imala svoju filijalu za sprovođenje zakona, koja je dokumentovala rastući talas povreda: četvrt miliona u 1943. i više od 300.000 tokom sledeće godine. Istoričari i ekonomisti se razlikuju oko procene aktivnosti OPA, koje su počele sa šest osoba, ali su tada porasle na 15.000 radnika. Neki od njih ukazuju na činjenicu da su povećanja cena relativno niža nego u Prvom svetskom ratu, i da je sveukupna ekonomija rasla brže. Stiven Presman je, na primer, napisao da je, „kada su kontrole uklonjene, bilo samo malo povećanja cena, što pokazuje da su inflatorni pritisci aktivno upravljani i da se nisu samo privremeno držali pod kontrolom.“ Galbrajt je rekao u intervjuu da je razmotrio svoj rad u OPA kao svoj veliki životni uspeh, s obzirom da su cene bile relativno stabilne tokom Drugog svetskog rata. Uloga OPA, kao i celokupna zaostavština iz dugoročne ekonomske stabilizacijske mere u periodu od dugotrajne perspektive, ostaje u debatama. Ričard Parker, koji je ranije pisao o biografija Galbrajta, imao je to da kaže o njegovim naporima za vreme rata: je prvi put otišao da radi u glavnom gradu u zemlji 1934 kao 25-godišnjakinja, sveže van diplomske škole i upravo se pridružila Harvardskom fakultetu kao mladi instruktor. On se vratio u Vašington sredinom 1940, nakon što je Pariz u početku pao na Nemce da pomogne u pripremi nacije za rat. Osamnaest meseci kasnije, posle Perl Harbora, on je potom imenovan za nadziranje ekonomije iz doba rata kao „car cene“, koji je optužen za sprečavanje inflacije i korumpiranih cena – što je bilo od razornih ekonomija, dok je ona morala da proizvede oružje i materijalu garantuju pobedu protiv fašizma. U tome, on i njegove kolege u kancelariji za administraciju cena bili su izuzetno uspešni, vodeći ekonomiju koja se po veličini za manje od pet godina ne bi povisila sa inflacijom koja je probila svetski rat, ili ostavivši iza neravnomernog posleratnog rata propasti te vrste koja je učinila tako teške štete Evropi dvadesetih godina. Opozicija u OPA došla je od konzervativaca na kongresu i u poslovnoj zajednici. On je potsečen Galbrajtu i bio je optužen u maju 1943, za „komunističke tendencije“. On je odmah angažovao konzervativni republikanac i dominantni u američkim medijima i izdavaču vremena i magazina za bogatstvo, Henry Luce. Galbrajt je tokom pet godina radio za Luce-a i iskovao je Kejnizam u američkom poslovnom rukovodstvu. Luce je navodno rekao predsedniku Kenediju, „učila sam Galbrajta kako da piše – i od tada je zažalio.“ Galbrajt je video svoju ulogu u edukovanju čitave nacije o tome kako funkcioniše ekonomija, uključujući i ulogu velikih korporacija. On je kombinao svoj rukopis sa brojnim govorima za poslovne grupe i sastanke lokalne Demokratske stranke, kao i često svedočeći pred Kongres. U kasnim fazama Drugog svetskog rata 1945, Galbrajt je pozvao Paul Niče da služi kao jedan od direktora strateškog bombaškog istraživanja, koju je inicirala Kancelarija za strateške usluge. Cilj je bio da se proceni rezultati vazdušnog bombardova nacističke Nemačke. Galbrajt je doprineo nekonvencionalnim zaključivanju istraživanja o opštoj neefikasnosti strateškog bombaškog napada u zaustavljanju ratne proizvodnje u Nemačkoj, koja je umesto toga otišla. Zaključak je nastao kontroverzan sa Nitzom, koji se nalazi na strani zvaničnika Pentagona, koji su proglasili suprotno. Nevoljno da modifikuju rezultate ankete, Galbrajt je opisao spremnost javnih službenika i institucija da se okleva istina da bi se, kao, „Roska“ sindrom „Pentagonanija“. Posleratni period U februaru 1946, Galbrajt je uzeo odsustvo iz svog magazina da radi na višem položaju u Stejt departmentu kao direktor kancelarije za ekonomsku bezbednosnu politiku, gde je bio nominalno zadužen za ekonomske poslove u vezi sa Nemačkom, Japanom, Austrijom i Južnom Korejom. On je bio nezadovoljan visokim diplomatama, pa je on ponovo bio u rutinskom radu sa nekoliko prilika da se napravi politika. Galbrajt je preferirao dektente sa Sovjetskim Savezom, zajedno sa državnim sekretarom Džejmsom F. Birnesom i generalom Lucijusom D. Klejom, vojnim guvernerom američke zone u Nemačkoj od 1947. do 1949, ali oni su bili van koraka sa politikom u kojoj se onda razvija. Posle uznemiravajuće polovine godine, Galbrajt je podneo ostavku u septembru 1946 i vratio se u svoj magazin pišući o ekonomskim pitanjima. Kasnije, on je smirio svoju frustraciju sa „načinom na koji su se Izmagali dno“ u satiričnom romanu, Trijumf (1968). Posleratni period je takođe bio nezaboravna za Galbrajta zbog njegovog rada, zajedno sa Elenor Ruzvelt i Iber Hamfri, kako bi se uspostavila napredna politička organizacija Amerikanci za demokratsku akciju (ADA), uz podršku uzroka ekonomske i socijalne pravde u 1947. Tokom svog perioda kao savetnik predsednika Džona F. Kenedija, Galbrajt je imenovan za Ambasadora Sjedinjenih Država u Indiji sa 1961 na 1963. Njegovo zaduženje za predsednika Kenedija bilo je takvo da je redovno obilazio Stejt department i slao svoje diplomatske veze direktno predsedniku. U Indiji postao je prisan prijatelj premijera Džavharlala Nehru i znatno je savetovao indijske vlade za ekonomska pitanja. U 1966, kada više nije bio ambasador, on je izjavio Senatu Sjedinjenih Država da je jedan od glavnih uzroka rata Kašmir 1965 bio američka vojna pomoć Pakistanu. U Indiji on je pomogao da se osnuje jedna od prvih kompjuterskih naučnih odeljenja, na indijskom Institutu za tehnologiju u Kanpur-u, Uttar Pradeša. čak i posle odlaska iz kancelarije, Galbrajt je ostao prijatelj i pristalica Indije. Zbog njegove preporuke prva dama Sjedinjenih Država Žaklina Buvije Kenedi preuzela je svoje 1962 diplomatskih misija u Indiji i Pakistanu. Na jesen 1972. Galbrajt je bio savetnik i asistent Niksonovog rivala, Džordža Makgoverna u izbornoj kampanji za američko predsedništvo. U to vreme (septembar 1972) on je otputovao u Kinu i svoju ulogu predsednika američke ekonomske asocijacije (AEA) na poziv komunističke vlade Mao Cedunga sa ekonomistima Leontief i Tobin i 1973 objavio svoj račun iskustva u Kini. Galbrajt je napisao da „nema ozbiljnije sumnje da Kina prožima vrlo efikasan ekonomski sistem“, Incidenti su se odlučno priveli u Kinu, ali jedan osumnjičeni, sa velikom politizacijom“, „Veći Šangaj... ima bolju medicinsku službu od Njujorka”, i smatra da nije implicitna da se kineska industrijska i poljoprivredna proizvodnja šire svake godine po stopi od 10 do 11%. Kasniji život i priznanja Godine 1972. je bio predsednik američke ekonomske asocijacije. časopis Post-Kejnijanske ekonomije imao je koristi od podrške Galbrajta i bio je predsedavajući Odbora od početka. Tokom snimanja u svetu u ratu, britanska televizija dokumentarnog filma (1973–74), Galbrajt je opisao svoja iskustva u ratnoj administraciji Ruzveltovih. Pored ostalog, on je govorio o početnoj zbunjenosti na prvom sastanku glavnih vodećih lidera u vezi kapoka i njegove upotrebe. Galbrajt je takođe govorio o štednji i posebno o trikovima za vreme raspodele goriva On se u decembru 1977 sreo sa senatorom Palauna Romanom Tmentučijem i na kraju je postao neplaćeni savetnik za političku statusnu komisiju Palau. On se zalagao za minimalni finansijski uslov i infrastrukturne projekte. 1979. on se obratio Palau parlamentu i učestvovao u seminaru za delegate ustavne konvencije Palau. On je postao prva osoba koja je zaradila počasno državljanstvo Palau. U 1984, posetio je SSSR, pišući da je Sovjetska ekonomija napravila „veliki materijalni napredak“ kao „nasuprot zapadnoj industrijskoj ekonomiji“ SSSR „čini punu upotrebu svog ljudstva.“ Godine u 1985, Mmerička humanistička asocijacija imenovala ga je za humanistu godine. Udruženje za azijske studije (AAS) dodelile je svoju nagradu od 1987 za uvaženi doprinos azijskim studijama. Godine 1997, bio je oficir za Kanadu i u 2000. mu je dodeljena predsednička medalja za slobodu Sjedinjenih Država. On je takođe dobio počasni doktorat sa spomen univerziteta Newfontana na jesen 1999,[44] još jedan doprinos impresivnom prikupljanju oko 50 akademskih diploma na Galbrati. 2000. dobio je nagradu Leontief za svoj izuzetan doprinos ekonomskoj teoriji od strane Instituta za globalni razvoj i životnu sredinu. Biblioteka u svom rodnom gradu Duton, Ontario je preimenovana u referentnu biblioteku John Kennet Galbrajt u čast svog priloga u biblioteku i njegov doprinos novoj zgradi. 2006 aprila, Galbrajt je preminuo u Kembridžu, u Masačusetsu, prirodnom smrću u 97 godini, nakon dvonedeljnog boravka u bolnici. Porodica Dana 17. septembra 1937, Galbrajt se venčao za Ketrin Merriam Atwater, koju je sreo dok je bila student postdiplomac na Redklifu. Njihov brak je trajao 68 godina. Njihov dom je bio u Kembridžu, Masačusetsu i imao je ljetni dom u Njufanu, u Vermontu. Imali su četiri sina: J. Alan Galbrait je partner u Vašingtonu, DC, advokatska firma Vilijams & Connolly; Daglas Galebri je umro u detinjstvu od leukemije; Piter Galbrajt je bio američki diplomata i bio je ambasador u Hrvatskoj i komentator američke spoljne politike, a posebno na Balkanu i na Bliskom istoku; Džejms K. Galbrajt je bio progresivni ekonomista na Univerzitetu u Teksasu, u Austin Lyndon B. škola za javno informisanje Džonson. Galbrajt takođe ima deset unuka. Spomen-ploča se udružuje sa kamenom inukšuk koji pogledom na porodičnu farmu Galbrajta na Tompson (Hogg) liniju samo istočno od Villey Sideroada, samo severno od jedne prostorije u kojoj je odrastao. Porodični dom – velika Bela kuća na farmi – i dalje stoji, kao i mnoge originalne farme. Pisana dela Čak i pre nego što je postao predsednik Američke Ekonomske Asocijacije, Galbrajt je smatran revolucionarom među ekonomistima. To je delom zato što je odbacio tehničke analize i matematičkog modelovanja neoklasične ekonomije kao odvojenu od stvarnosti. Prativši Torstena Veblena, verovao je da ekonomska aktivnost ne može biti raščlanjena na neprekršive zakone, već da je ona složeni proizvod kulturne i političke sredine u kojoj nastaje. Smatrao je da su veoma bitni faktori, kao što podela između korporativnog vlasništva i menadžmenta, oligopol, uticaji vlade i vojni budžet, zanemarivani od strane mnogih ekonomista jer ne podležu aksiomskim opisima. Zbog toga, svoje radove je uglavnom fokusirao na političku ekonomiju i klasičnu ekonomiju. Neke njegove knjige su bile među najprodavanijim u pedesetim i šezdesetim godinama 20. veka. Njegov najveći doprinos u polju ekonomije je tzv. trilogija „Američki kapitalizam“: 1) „Bogato društvo“, 2) „Nova industrijska država”, 3) „Ekonomija i javna namena“. Pisane su jednostavnim i konciznim stilom, te su zbog toga bile popularne i među širim masama, a ne samo među ekonomistima. Nakon penzionisanja sa Harvarda, Paul M. Varburg profesor ekonomije nastavio je svoj rad i napisao 21 knjigu, kao i dovršavanja scenarija 1977. za veliku seriju o ekonomiji za PBS i BBC televiziju – Doba neizvesnosti, emitovana u 38 zemalja. Pored svojih knjiga, napisao je na stotine eseja i romana. Među njegovim romanima „Jedan Redovni Profesor“ je postigao posebno kritičko priznanje. Galbrajt je napisao recenzije knjiga, npr., „Izveštaj iz Gvozdene planine“ o mogućnosti i poželjnosti mira, političke satire iz 1967. godine, pod imenom Herčels MekLandres, ime fiktivnog Škotskog mentora prikazanog u , Redovnom Profesoru“. Takođe je koristio pseudonim, Mark Epernej, kada je 1963. objavio , Dimenziju“ MekLandresa. Knjige o ekonomiji Galbrajt je bio važna figura u institucionalnoj ekonomiji 20. veka, iz tog razloga je doprineo takvom shvatanju ekonomske moći. Među brojnim spisima, Galbrajt je „Nova industrijska država“ i „Bogato društvo“ smatrao svojim najboljim delima. Što se tiče kasnijih radova, ekonomista Galbrajt i njegov prijatelj Majk Šarp, ga je posetio 2004. godine i tom prilikom mu je Galbrajt dao primerak knjige pod nazivom , Ekonomija bezazlene prevare“ . Galbrajt se poverio Šarpu da je „ovo moja najbolja knjiga“, tvrdnja koju je Galbrajt „ isporučio malo štetno“. Nakon početka velike svetske ekonomske krize 2008. godine, Galbrajtov „Veliki pad, 1929“ i druga dela koja sadrže upozorenja na moguće posledice kada je u pitanju nekontrolisano spekulativno raspoloženje su ponovo postala popularna. Godine 2010. Američka biblioteka zajedno sa Galbrajtovim sinom, Džejmsom K. Galbrajtom, objavljuju nova izdanja njegovih najpopularnijih knjiga: Bogato društvo i drugi spisi, 1952–1967: Američki kapitalizam, Veliki pad, 1929, Bogato društvo, Nova industrijska država. Tom prilikom Bil Mojers je intervjuisao Džejmsa K. Galbrajta, o njegovom ocu, njegovom radu i nasleđu. Američka ekonomija U knjizi o američkom kapitalizmu, objavljenoj 1952. god. Galbrajt zaključuje da na američku ekonomiju utiče trijumvirat koji čine velike kompanije, naporan rad i aktivistički nastrojena vlada. jegov bestseler iz 1955. „Veliki pad, 1929“ opisuje pad berze na Vol Stritu. Ova knjiga takođe daje uvid u Galbrajtov humor i ljudske stavove kada im je bogatstvo ugroženo. U „Bogatom društvu“ (1958) Galbrajt naglašava da post-ratna Amerika treba da ulaže u obrazovanje i pravi puteve koristeći sredstva prikupljena od taksi, što se na kraju ispostavilo kao dobra procena. Galbrajt takođe kritikuje konstataciju da je kontinuirani rast u proizvodnji posledica ekonomskog i socijalnog napretka države. Zbog ovoga se Galbrajt smatra jednim od prvih post-materijalista. U ovoj knjizi, popularizovao je staru frazu „konvencionalna mudrost Prvobitni naziv knjige je bio „Zašto su siromašni siromašni“, ali ga je na nagovor svoje žene promenio. Nova industrijska država Godine 1966, Galbrajt je bio pozvan od strane BBC-ja kako bi učestvovao u radio emisiji i prezentovao Reith Lectures, koju je on nazvao Nova industrijska država. U 6 emisija Galbrajt diskutuje o proizvodnoj ekonomiji i velikom uticaju koji bi korporacije mogle da imaju na državu. U štampanom izdanju knjige Nova industrijska država (1967), Galbrajt je proširio svoju analizu i na ulogu moći u ekonomskom životu, smatrajući da u Americi postoji mali broj kompanija koje čine model savršene konkurencije. Koncept njegove knjige jeste izmenjeni niz, Uobičajena mudrost“ u ekonomskom shvatanju ovih reči predstavlja ekonomski život kao niz kompetitivnih tržišta koja kontrolišu potrošači. U ovoj originalnoj sekvenci, kontrola proizvodnog procesa teče od potrošača robe do organizacija koje proizvode te proizvode. U njegovom izmenjenom nizu, tržišta i kompanije reklamiranjem svojih proizvoda, na neki način, utiču i stiču kontrolu nad potrošačkim društvom. Izmenjeni niz je primenjiv samo u industrijskom sistemu, odnosno u proizvođačkoj srži ekonomije u kojoj svaka grana industrije ima nekoliko snažnih korporacija. Ne može se primeniti u tržišnom sistemu Galbrajtove dualne ekonomije. U tržišnom sistemu, sačinjenog iz velikog broja poslovnih organizacija, cenovno nadmetanje ostaje dominanta forma društvene kontrole. U industrijskom sistemu, koji je pak sačinjen od oko hiljadu ili više najvećih kompanija, teorija cenovnog nadmetanja narušava cenovni sistem ovih velikih korporacija. Prema Galbrajtovom viđenju, glavni cilj tržišnih veza u ovakvom industrijskom sistemu nije da ograniči moć velikih, već da im posluži u implementiranju njihove moći. Štaviše, moć ovih korporacija se prožima kroz komercijalnu kulturu i politiku, omogućavajući im određeni uticaj na socijalne stavove i vrednovanje procena. Da se ova moć ostvaruje u kratkovidnom interesu širenja robne proizvodnje i statusu nekolicine je i nedosledna demokratiji i prepreka za postizanje kvaliteta života koju bi nova industrijska država sa svojim bogatstvom mogla pružiti. U ovoj knjizi su takođe opisane potrebe društva u kasnim šezdesetim 20. veka. Konvencionalna teorija prevlasti nad monopolom ostaje takva da će vodeći pokušati da smanji dopremanje robe kako bi održao cenu iznad kompetetivnog nivoa. Klasična ekonomska analiza kontrolisanja monopola nije adekvatno uzela u obzir brige oko velikih kompanija u kasnim šezdesetim. Sve veća zabrinutost oko mešanja korporacija u politiku, šteta načinjena prirodi usled prekomerne posvećenosti ekonomskom rastu, prodiranje advertajzinga i drugih novčanih aspekata su samo neke od njih. Nova industrijska država dala je uverljivo objašnjenje strukture moći uključene u stvaranje ovih problema i našla je vrlo prijemčivu publiku među rastućim američkim kontrakulturama i političkim aktivistima. Treći srodni rad bio je, Ekonomija i javna svrha (1973), u kojem je on proširio ove teme raspravljajući, između ostalog, o podređenoj ulozi žena u nezahvalnom upravljanju sve većom potrošnjom i ulogom tehničke strukture, u velikoj firmi da utiču na percepciju zdravih ciljeva ekonomske politike. Finansijski baloni U Kratkoj istoriji finansijske euforije (1994) on prati spekulativne balone kroz nekoliko vekova i tvrdi da su oni inherentni sistemu slobodnog tržišta zbog „masovne psihologije“ i „interesovanja u greški koja prati spekulativnu euforiju“. Takođe, finansijska memorija je „notorično kratka“: ono što se trenutno čini da je „novi finansijski instrument“ neizbežno je ništa slično. Galbrajt upozorava: „Svet finansija pozdravlja izum točkova iznova i iznova, često u nešto nestabilnijoj verziji.“ Ključna za njegovu analizu je tvrdnja da je zajednički faktor bum-i-poprsja stvaranje duga za finansiranje spekulacija, koje „postaje opasno izvan razmera u odnosu na osnovno sredstvo plaćanja“. Finansijska kriza iz 2008. godine, koja je iznenadila mnoge ekonomiste, izgleda da je potvrdila mnoge Galbrajtove teze. Nasleđe Galbrajtove glavne ideje fokusirane su na uticaj tržišne moći velikih korporacija. On je verovao da je ova tržišna sila oslabila široko prihvaćeni princip suvereniteta potrošača, dozvoljavajući korporacijama da budu proizvođači cena, a ne oni koji uzimaju cene, omogućavajući korporacijama sa najjačom tržišnom snagom da povećaju proizvodnju svoje robe preko efikasne količine. On je dalje smatrao da tržišna moć igra glavnu ulogu u inflaciji. On je tvrdio da korporacije i sindikati mogu samo povećati cijene u onoj mjeri u kojoj im je dozvoljena njihova tržišna snaga. On je tvrdio da u situacijama prekomerne tržišne moći, kontrola cena efikasno kontroliše inflaciju, ali upozorava da ih ne koriste na tržištima koja su u osnovi bila efikasna, kao što su poljoprivredne robe i stanovanje. On je primetio da je kontrolu cena mnogo lakše sprovesti u industrijama sa relativno malo kupaca i prodavaca. Galbrajtovo gledište o tržišnoj moći nije bilo u potpunosti negativno, on je takođe primetio da je moć američkih kompanija odigrala ulogu u uspehu američke ekonomije. U Bogatom društvu, Galbrajt tvrdi da je klasična ekonomska teorija bila istinita za periode pre sadašnjosti, koja su bila vremena „siromaštva“, međutim sada smo prešli iz doba siromaštva u doba „bogatstva“, i za takvo doba, potrebna je potpuno nova ekonomska teorija. Galbrajtov glavni argument je da kako društvo postaje relativno bogatije, tako i privatni biznis mora stvoriti potrošačku potražnju kroz reklamiranje, i dok to stvara veštačko bogatstvo kroz proizvodnju komercijalnih dobara i usluga, javni sektor postaje zanemaren. On ističe da iako su mnogi Amerikanci bili u mogućnosti da kupe luksuzne stvari, njihovi parkovi su bili zagađeni i njihova deca pohađala loše održavane škole. On tvrdi da će tržišta sama manje obezbeđivati (ili uopšte ne pružiti) mnoga javna dobra, dok su privatna dobra obično „preopterećena“ zbog procesa reklamiranja koji stvara veštačku potražnju iznad osnovnih potreba pojedinca. Ovaj naglasak na moć reklamiranja i posljedična prekomerna potrošnja možda su predvideli pad stope štednje u SAD i drugim zemljama u razvoju. Galbrajt je predložio suzbijanje potrošnje određenih proizvoda kroz veću upotrebu piguovskih poreza i poreza na zemlju,[60] tvrdeći da bi to moglo biti efikasnije od drugih oblika oporezivanja, kao što su porezi na rad. Galbrajtov glavni predlog bio je program koji je nazvao „ulaganje u muškarce“ – veliki, javno finansirani obrazovni program čiji je cilj osnaživanje običnih građana. U septembru 2004. godine u Parizu održan je Međunarodni simpozij u čast Džona Keneta Galbrajta, pod pokroviteljstvom l`Université du Littoral Côte d`Opale, Posebno izdanje Commemorating John Kenneth Galbraith`s Centenary of the Review of Political Economy posvećeno je 2008. godine Galbrajtovom doprinosu ekonomiji. Kritika Galbrajtovog rada Galbrajtov rad u celini, a posebno „Bogato društvo“, izazvali su oštre kritike od strane laissez-faire pristalica još od vremena kada su objavljeni. Dobitnik Nobelove nagrade, ekonomista Milton Fridman u „Friedman on Galbraith, and on curing the British disease“ gleda na Galbrajt kao na verziju torijevog radikala Velike Britanije početkom 19. veka. On tvrdi da Galbrajt veruje u superiornost aristokratije i paternalističku vlast, da potrošačima ne treba dozvoliti izbor, i da sve treba da odrede oni sa „višim umovima“.: Mnogi reformatori – Galbrajt nije jedini u tome – imaju kao osnovni prigovor na slobodno tržište koje ih frustrira u ostvarivanju njihovih reformi, jer omogućava ljudima da imaju ono što žele, a ne ono što reformisti žele. Stoga svaki reformator ima jaku tendenciju da bude nesklon slobodnom tržištu. Dobitnik Nobelove nagrade, ekonomista Robert Solov, u pregledu Nove industrijske države, ukazuje na Galbrajtov nedostatak empirizma i selektivnosti u korištenju dokaza. On ističe da je „možda nepravedno i besmisleno razmatrati stepen liberalne istine svake od tvrdnji koje sačinjavaju ovaj argument. Teško bi bilo da razgovaramo o Guliverovim putovanjima raspravljajući o tome da li zaista ima malih ljudi ili kritikujemo Grande Jattezato što objekti nisu sačinjeni od sitnih tačaka. Ipak, može pomoći da se proceni Galbrajtovova istina.“ Ričard Parker, u svojoj biografiji, Džon Kenet Galbrajt: njegov život, njegova ekonomija, njegova politika, karakteriše Galbrajta kao složenijeg mislioca. Galbrajtova primarna svrha u Kapitalizam: Koncept protivtežeće sile (1952) bila je, ironično, da pokaže da je američkoj ekonomiji sada neophodan veliki posao da održi tehnološki napredak koji pokreće ekonomski rast. Galbrajt je znao da je „kompenzaciona snaga“, koja uključuje vladinu regulaciju i kolektivno pregovaranje, neophodna za uravnotežena i efikasna tržišta. U novoj industrijskoj državi (1967), Galbrajt je tvrdio da su dominantne američke korporacije stvorile tehnostrukturu koja je strogo kontrolisala i potrošačku potražnju i rast tržišta kroz oglašavanje i marketing. Dok je Galbrajt branio vladinu intervenciju, Parker primećuje da je takođe verovao da vlada i veliki biznis rade zajedno kako bi održali stabilnost. Pol Krugman je 1994. godine omalovažavao ulogu Galbraitha kao akademskog ekonomistu. U Trgovačkom prosperitetu, on postavlja Galbrajta kao jednog od mnogih „političkih preduzetnika“ - ili ekonomista- koji pišu isključivo za javnost, za razliku od onih koji pišu za druge akademike, a koji su, dakle, podložni neopravdanim dijagnozama i nude preterano pojednostavljene odgovore na složene ekonomske probleme. Krugman tvrdi da Galbrajt nikada nije shvaćen ozbiljno od strane kolega akademika, koji su ga umesto toga smatrali „medijskom ličnošću“. Na primer, Krugman veruje da se Galbrajtov rad, Nova industrijska država, ne smatra „realnom ekonomskom teorijom“, i da je Ekonomija u perspektivi „izuzetno loše informisana“. Odlikovanja Džon Kenet Galbrajt je bio jedan od retkih koji je primio i Medalju za slobodu Drugog svetskog rata i predsedničko odlikovanje za slobodu 1946. od predsednika Trumana i 2000. godine od predsednika Bila Klintona.[64] Dobitnik je Lomonosovove zlatne medalje 1993. godine za svoj doprinos nauci. 1997. godine dodeljen mu je orden Kanade i 2001. fodine dobija nagradu Padma Vibhushan, drugu najvišu civilnu nagradu Indije, za njegov doprinos jačanju veza između Indije i Sjedinjenih Država. Lomonosova zlatna medalja 1993. Orden Kanade 1997. Nagrada Padma Vibhushan 2001. Godine 2010. je prvi ekonomista koji je svoje radove uključio u izdavaču Biblioteke Amerike. MG71