Zbirka poezije. Iz recenzije : ’’Zoran Antonijević. Njegova boja je crna. Njegova prethodna zbirka pesama nosi naslov ’Crna kuća’. Ona je sažela njegov čulni i emotivni doživljaj rodne mu varoši, njenih stanovnika i svojevrsne dijabolične tame koja okružuje mesto, a ljude dovodi u neposredni dodir sa zaumnim, prokletim, sa smrću samom. Sve je crno: i dan, i vera, i rođenje, i nada. Sve je crno. Otkud onda, sada, ’Bela kuća’? Da vidimo: izmaglica novembra, pijanci, teška crna vrata, jecaji, muvlji ispljuvci, skičući pacovi, sablasni grohoti, magla, pustinja, suša, crna zemlja, gluvoća, pakao, kurve, krv po pločnicima. Smak sveta. Mašimo se s nadom za naslovnu pesmu: beli stolnjak, tanjiri, escajg, sveće, anđeli, zidovi, zastava, ključevi sigurne kuće – bele grobnice! Hladno svetlo osvetljava smradne sobe i ljude pune zavisti – da li je to ’belo’? Beli leptir se koprca u paučini – da li je to ’belo’? Ulično svetlo je na izdisaju – da li je to ’belo’? Ne. Ako je belo – onda je bolničko. Ako je belo – onda je led. Ako je belo – onda je okrečeni grob. Beli se duša zvezde, ali zvezde padalice. Materine oči sijaju, ali zbog suza. Oreol sija, ali oko glave iskeženog raščerečenog praseta. Majka se smeje, ali dok u ludilu sa zgrade baca novorođenče. Da, belo je ovde definitivno oksimoronsko belo, kontrastno belo, bledo mutno belo. Belo je ovde tragička ironija. Bela je ovde samo podloga za dublje crno.“ Milan Dobričić