Ikein pamučni stolnjak,veličine 200cm sa 140cm,belo Ljubicasti.Nekorišcen,samo opran.

Тамара Михайловна Соснина - Макраме. Художественное плетение ---------------------- Tamara Mihajlovna Sosnina - Makrame. Umetničko tkanje ---------------------- Knjiga govori o drevnoj umetnosti pletenja čvorova – makrameu. Danas ova drevna umetnost doživljava preporod. Veoma su popularni zidni paneli, stolnjaci, ćilimi, saksije, stalci za novine, sve vrste odevnih predmeta i drugi proizvodi napravljeni tehnikom makramea. ..... Knjiga govori o drevnoj umetnosti pletenja čvorova – makrameu. Danas ova drevna umetnost doživljava preporod. Veoma su popularni zidni paneli, stolnjaci, ćilimi, saksije, stalci za novine, sve vrste odevnih predmeta i drugi proizvodi napravljeni tehnikom makramea. Autor knjige u pristupačnom obliku otkriva tehnologiju makramea, pokazuje kako od jednostavnih, pristupačnih materijala, koristeći jednostavne tehnike pletenja čvorova, napraviti elegantne stvari koje nam pomažu da ukrasimo život. В книге рассказывается о древнем искусстве узелкового плетения - макраме. Сегодня это старинное искусство переживает второе рождение. Настенные панно, скатерти, коврики, кашпо, газетницы, всевозможные детали одежды и другие изделия, выполненные в технике макраме, пользуются большой популярностью. Автор книги в доступной форме раскрывает технологию макраме, показывает, как из простых, доступных материалов, используя несложные приемы узелкового плетения, изготовить изящные вещи, помогающие украсить наш быт. Т. М. Соснина Макраме Художественное плетение Лениздат 1985 Соснина Т. М. С58 Макраме: Художественное плетение. - Л.: Лениздат, 1985. - 192 с., ил. Knjiga u PERFEKTNOM stanju..... -------------------------------- D1

nov,nekorišćen,Okrugli frotir ,sa resama, precnika 150cm. Može kao stolnjak a moze i za plažu.

KRAJEM ZIME Danas u podne blistao je sneg, kapalo je sa krovova u trulim bačvama, prskala je i zvonila voda, sunce, zlatno žumance, upalo je u rodino gnezdo i zakukurikao je petao. Kao kolevke ljuljali su se na nadošloj reci privezani čamci. Ispred skeledžijine kuće njegova žena je ribala stepenice i kad se savila nasmejalo se belo meso njenih nogu iznad crnih vunenih čarapa. U prozorima male kuće čiji je dimnjak izvijao plavi dim blistali su crveni nabrekli kreveti dok su nebeske sluge pronosile sto od zelenog drveta, svež stolnjak da ga pokriju i tanjire i činije iz drevne gladi.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Od pusta do zlatoveza - Đurđica Petrović Izdavač: Srpski genealoški centar Godina izdanja: 2003 Broj strana: 406 Format: 17 cm Povez: Broširani Ideja za objavljivanje ove knjige potekla je od studenata, diplomaca, magistranata i doktoranata prof. Đurđice Petrović sa namerom da se njenim publikovanjem obeleži 75 godina njenog života i etnološkog rada, visoko cenjenog u zemlji i inostranstvu. S tim ciljem predano smo radili na pripremi rukopisa za štampu devet meseci u protekloj 2002. godini. U međuvremenu, u drugoj polovini prošle godine, prof. dr Đurđica Petrović se teško razbolela. I pored naših nadanja da će savladati tešku i neizlečivu bolest ona je preminula 12. januara 2003.godine. Nadali smo se da će doživeti da vidi ovu knjigu čijem se izdavanju veoma radovala. Ipak videla je knjigu na pausu i otisak korica na papiru. Nama, njenim studentima, ostala je obaveza da ovaj započeti posao dovršimo. Čini nam se da bi ova knjiga trebalo da bude nezaobilazno štivo i priručnik svima onima, koji se bave proučavanjima materijalne kulture, ne samo etnolozima – istraživačima tekstilnog rukotvorstva i narodnih nošnji – po muzejima, već i drugima, onima koji se posredno i neposredno bave istorijskim, tradicijskim ali i savremenim tekstilom i produktima od njega. Knjigu Od pusta do zlatoveza čine studije o tekstilu na prostorima ex-Jugoslavije, uticajima i prožimanjima graničnih kultura na ovom prostoru, pa i šire na prostoru Balkana i Podunavlja. Kao što se vidi iz sadržaja prvi deo je posvećen srednjovekovnom tekstilu, a drugi deo različitim načinima ukrašavanja tekstilnih rukotvorina. Ove studije danas mogu da posluže kao prilog izučavanju kulturnog kontinuiteta i akulturacija u materijalnoj kulturi jugoistočne Evrope Sadržaj: Tkanja, Srednjovekovni vuneni pokrivači; Prostirke i pokrivači, Pust; Sklavina, Čerga, Rakno, Guba, Kosmač, Sagovi, Stolnjaci, Ubrus. Razboj, Likovne karakteristike narodnih domaćih rukotvorina; Vezovi: Aplikacije, Građa, Zlatovez, Beli vez, Gradski vez, Vez perlicama.

Knjiga koja je pred nama mogla bi se nazvati antologijom, iliti zbirkom priča i zapisa, ili kako god. Osnovno obeležje od koga je pošao priređivač knjige jeste tematska obuhvatnost, te „lutajuće čerge na točkovima”, „spomenici odbeglih uspomena” (Draško Ređep). Neizbežni u životu, te i bez mogućnosti zaobilaženja u književnosti. Zašto baš vozovi? Jer su uz njih i u njima nada susretanja i uzaludnost čekanja. Zagrljaji ponovnih susreta i konačnost rastajanja. Okasnela prepoznavanja, mimoilaženja u neznanju propuštenog. Pusta želja za životom „negde drugde”, radoznalo iščekivanje dolazećih ali i neudobnost prelaženja iz voza u voz. I sudbinski pogrešne, stanice (štacije) bivale su život mimo življenja, običnog, svagdanjeg, sa sve štacijskim rasporedima, staničnim dokonjacima, te po kojim šenlukom usred bela dana, kad su se litrenjaci menjali i ružica prosipala, u grlo bijelo, po stolnjaku, ispod stola sa sve čašama. Putnici bi se primicali i izmicali, prateći neočekivane izlive derta uz lomljavu, i povremeno osluškujući piskove dolazećih lokomotiva sa sve furgonima treće i ostalih klasa.

Mladinska knjiga Veliki format Novo! Зашто да трошите новац - кад можете сами да направите код куће! Изнена¬ујуће лак водич за израду стотину свакодневних ствари које иначе купујете – од кечапа до грисина, од шампона до средстава за чишћење прозора, од столњака до хартије за поклоне. Почните од кухиње: сос за шпагете, прелив за салату, пилећи бујон и сладолед имају много бољи укус и мање коштају кад их сами направите. Предите на домаћа средства за чишћење. Куповна средства су токсична и невероватно скупа! У овој књизи видећете како да их направите по много нижој цени, при чему ће бити једнако ефикасна, али безбедност и миришљавија! Храна за љубимце и кућне биљке, пластелин којим се играју деца, суво цвеће и потпури – научите како да све ово направите брзо, јефтино је много стила! - 364 рецепта за здрав оброк: брза храна и готова јела, зимница... - Лепота и здравље из природе - Храна за љубимце - Ефикасна средства за чишћење - Препарати за башту и одржавање аута Забавно. Јефтиније. Лако. Нешто што је само ваше! Аутор: Група аутора Број страна: 400

Odlomak : ’’Kafana, reč koja se na ovim prostorima oduvek izgovarala sa ushićenjem, a često i pisala sa velikim slovom, kao što biva sa imenom Boga. Vlasti su se menjale, kao i gazde i nazivi, ali su kafane uvek bile pune varošana, salašara, nakupaca, dođoša i svakojakog naroda, jer običnom svetu nije bitna ni vlast, ni gazda, ni naziv, on hoće među ljude, u kafanu. I baš zato je „volemo“, takvu svakojaku, punu mirisa i ukislu od močvara i ustajalih voda po ovoj našoj pustoj ravnici. Al i odvažnu i gospodsku, kada se naredi za kakav kirbaj ili svetac, sa čistim kariranim stolnjacima na astalima, nalivenim od prokislog vina, pa kad nagrnu momci u straganskim šubarama i bundama, i kada se toči i ne pita „šta košta“. Svuda ih je bilo, u svakoj ulici, u centru, na prilazima gradu, po pristaništima, pored krstova krajputaša, železničkih stanica, pijaca, ispod lipa, breza, jablanova, hrastova... Bilo ih je malih i velikih, na dobrom i lošem glasu, sa dobrim i lošim vinom, bilo ih je raznih, i sve su ušle u „istoriju“ koja se prenosi sa kolena na koleno i ostaje neizbrisivo urezana u svaki gen onoga ko bar jednom kroči u njeno veličanstvo... Kafanu.’’

Novi Sad: kafanologija i prostitucija - Zoran Knežev Autor:: Zoran Knežev Žanrovi:: Domaći pisci, Istorija Izdavač:: Z. Knežev Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 592 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 24 cm lepo ocuvana ,ima samo posveta na najavnoj stranici ,ispisana hemijskom ,kao POSVETA jednoj divnoj mladoj dami ,mislim da je od autora Kafana, reč koja se na ovim prostorima oduvek izgovarala sa ushićenjem, a često i pisala sa velikim slovom, kao što biva sa imenom Boga. Vlasti su se menjale, kao i gazde i nazivi, ali su kafane uvek bile pune varošana, salašara, nakupaca, dođoša i svakojakog naroda, jer običnom svetu nije bitna ni vlast, ni gazda, ni naziv, on hoće među ljude, u kafanu. I baš zato je „volemo“, takvu svakojaku, punu mirisa i ukislu od močvara i ustajalih voda po ovoj našoj pustoj ravnici. Al i odvažnu i gospodsku, kada se naredi za kakav kirbaj ili svetac, sa čistim kariranim stolnjacima na astalima, nalivenim od prokislog vina, pa kad nagrnu momci u straganskim šubarama i bundama, i kada se toči i ne pita „šta košta“. Svuda ih je bilo, u svakoj ulici, u centru, na prilazima gradu, po pristaništima, pored krstova krajputaša, železničkih stanica, pijaca, ispod lipa, breza, jablanova, hrastova... Bilo ih je malih i velikih, na dobrom i lošem glasu, sa dobrim i lošim vinom, bilo ih je raznih, i sve su ušle u „istoriju“ koja se prenosi sa kolena na koleno i ostaje neizbrisivo urezana u svaki gen onoga ko bar jednom kroči u njeno veličanstvo... Kafanu. (kutija 7)

SV10 61278) SVET OD SREBRA , Ana Panić , Momo Cvijović , Muzej istorije Jugoslavije Beograd 2008 , Nastavljajući ciklus tematskih izložbi kojima se publici prezentuju eksponati van stalne postavke, Muzej istorije Jugoslavije predstavlja predmete izrađene od srebra koji čine izuzetno vredan deo zbirke primenjene umetnosti i celokupnog fonda Muzeja. Josip Broz Tito tokom svoje vladavine posetio je 71 zemlju, a izloženi predmeti od srebra pokloni su ličnosti iz čak 37 država sveta (Alžir, Austrija, Bangladeš, Bugarska, Burma, Grčka, Egipat, Etiopija, Indija, Indonezija, Irak, Iran, Italija, Japan, Jordan, Jugoslavija, Kambodža, Kina, Kipar, Kuvajt, Malta, Maroko, Meksiko, Mongolija, Pakistan, Peru, Rumunija, SSSR, Severna Koreja, SAD, Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske, Finska, Francuska, Holandija, Cejlon, Čehoslovačka, Čile). Taj podatak svedoči o raznovrsnosti i vrednosti izloženog materijala i opravdava naziv izložbe “Svet od srebra”, koncipirane u tri zasebne celine. U prvoj celini su pojedinačno izloženi eksponati, od kojih su 28 pokloni na najvišem državnom nivou (13 predsednika država, pet kraljevskih porodica, dva premijera, dva ministra, zatim verski poglavari, generali, vladajuće partije, gradonačelnici…), dok su ostalo pokloni poznatih ličnosti, različitih organizacija i političkih partija. Neke predmete je Josip Broz koristio, a neki su bili izloženi kao deo ambijentalne postavke u rezidenciji koja je preuređena u muzej nakon Titove smrti, ali su prvi put sada deo samostalne, tematske izložbe. Drugu celinu predstavlja rekonstruisani enterijer trpezarije Josipa Broza Tita u rezidenciji u Užičkoj 15, u Beogradu. Rekonstrukcija je urađena u skladu sa savremenom muzejskom praksom projektovanja muzealija u kontekst vremena radi približavanja posetiocima, a prostorija je koncipirana kao verna reprodukcija autentičnog životnog prostora predsednika SFRJ, počev od nameštaja i stolnjaka do servisa, slika starih majstora i srebrnina koje su činile veliki deo svečanog pribora za jelo i služenje hrane. Treću celinu čini 61 predmet od srebra koje su Josip Broz Tito i njegova supruga Jovanka Broz dobili prilikom posete Fesu, kraljevskom i kulturnom centru Maroka. U Fesu su boravili na poziv marokanskog kralja Hasana Drugog, koji im je tom prilikom poklonio i imanje u Marakešu. katalog izložbe, mek povez, format 21 x 21 cm ,blago presavijena naslovna korica, ilustrovno, ćirilica, 159 strana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta autorke! Ana Sec - Pincir Tatjana Bugarski Mnoge žetvene običaje zabeležene širom Evrope karakterišu pokušaji da se duh vegetacije sačuva nakon ubiranja plodova i deluje i sledeće godine, kako bi se nastavio vegetativni ciklus. Za Frejzera, najpoznatijeg utemeljivača antropologije, ovi običaji su nastali kao rezultat verovanja u duh žita. Domaći etnolozi su tokom XX veka mnoge običaje beležili i tumačili u skladu sa Frejzerovim teorijama. To su pretežno običaji vezani za poljoprivredne radove, kao i oni koji pripadaju božićnom ciklusu praznika. Korišćenje slame u obrednoobičajnoj praksi se, pri tome, pokazuje kao nit koja ih spaja. Običaj pletenja žetvenog venca zabeležen je u mnogim mestima Vojvodine, kod različitih etničkih zajednica. U setvi je naročito važnu ulogu imalo seme iz žetvenog venca od prethodne žetve, koje je mešano sa semenom za tu godinu. U nekim porodicama se prvo sejala pšenica iz prošlogodišnjeg žitnog venca, pa tek onda ostala pšenica. Božićna slama je jedan od najprepoznatljivijih simbola proslavljanja Božića. Mnogi zabeleženi običaji za Badnje veče i Božić su vezani za slamu, koja nas podseća na mesto rođenja Isusa Hrista. Pre večere je u kuću unošena slama. NJu je ritualno unosio domaćin ili domaćica, uz simbolično kvocanje i pijukanje dece. Prvo se prostirala po stolu – unakrst, a zatim se pokrivala vrećom i stolnjakom. Ranije se na Badnje veče jelo na podu – na slami. Slama se prostirala po čitavoj prostoriji, a uveče se i spavalo na njoj. Badnje veče i Božić karakterišu i drugi običaji koji podsećaju na Hristovo rođenje u pećini, na slami. U mnogim mestima Vojvodine su bili poznati ophodi vertepaša (betlehemara), koji su na Badnje veče obilazili kuće i izvodili predstave na temu Hristovog rođenja. Tom prilikom se nosio vertep – model crkve sa predstavom Hristovog rođenja. Obavezni deo svih ovih povorki bile su pesme, u kojima se, po pravilu, spominje Hristovo rođenje na slami. Slama je svakodnevno korišćena u domaćinstvu počev od građenja i pokrivanje kuća i štala, sve do izrade predmeta za potrebe domaćinstva: saćura za brašno, jaja i hleb; ukrasnih predmeta, užadi, šešira, košnica za pčele. Višak slame se, takođe, koristio, i to kao stočna hrana isečena na sitne komade i pomešana sa suvom hranom, kao postelja za domaće životinje. Vremenom su predmeti od slame iz seoskog života prešli u nove kulturne kontekste. Kao materijal za umetničko izražavanje i izradu predmeta posebne namene, slama je vremenom pronašla mesto u savremenom životu. Postala je simbol nekih novih vrednosti, upravo na tragovima onih značenja koja je imala kao deo verovanja i rituala, ali i njihovih kasnijih interpretacija koje pripadaju domenu folklorizma.

DVE KNJIGE PO CENI JEDNE, NE PROPUSTITE! `FRIDINE FIJESTE` FRIDA KAHLO autori Gvadalupe Rivera i Kole Mari-Pjer - NOVO i `DA VINČIJEVA KUHINJA` - autor Dejv Devit - NOVO OBE KNJIGE SE PRODAJU U KOMPLETU + POKLON DVD FRIDA `DA VINČIJEVA KUHINJA` može ići zasebno jer ih imam više komada. Ako želite samo ovu knjigu, ona se nalazi na posebnoj aukciji i sledećem linku https://www.kupindo.com/Biografija/60594841_-DA-VINCIJEVA-KUHINJA-DEJV-DEVIT-NOVO, pa možete pogledati slike i opis knjige. Žanrovi: Biografija / Hrana i piće / Kuvar Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 325 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 24 cm Godina izdanja: 2017. godine Autori: Gvadalupe Rivera i Kole Mari-Pjer LUKSUZNO Izdanje, BOGATO ILUSTROVANA - Divna sećanja na život Fride Kalo i Dijega Rivere u Plavoj kući. U knjizi se nalaze stare crno-bele porodične fotografije, više od 100 recepata za jela koja je Frida volela da priprema, ilustracije tih recepata, kao i fotografije mrtvih priroda koje su inspirisane Fridinim slikama, što sve zajedno čini ovu knjigu snažnom, uzbudljivom i inspirativnom, kakva je bila i Frida. Kako se meksička umetnica zaljubila u kuvanje FRIDA KALO U KUHINJI Većina ljudi dobro zna kako izgleda umetnost Fride Kalo, ali malo je poznato da je Frida bila strastvena kuvarica, koliko i slikarka. Piše: M. Krtinić U domaćim knjižarama nedavno se našla neobična knjiga “Fridine fijeste” Gvadalupe Rivera i Mari-Pjer Kole u prevodu Nikole Krznarića, koja baca posebno svetlo na ovaj segment Fridinog života. Ovo kolažno izdanje, koje je objavio Službeni glasnik, daje jedinstveni uvid u svet Fride Kalo, budući da je koautorka knjige ćerka Dijega Rivere iz njegovog prethodnog braka, odnosno neko ko je odrastao u Fridinom domu. Gvadalupe Rivera deli sa čitaocima svoja sećanja na život sa Fridom, ali i recepte koja je slavna umetnica spremala svojim gostima i svom mužu. Ovo izdanje sadrži više od sto recepata za tradicionalna meksička jela koja je Frida volela da priprema, kao i ilustracije tih jela. Tu su i dragocene porodične fotografije, kao i fotografije mrtve prirode inspirisane Fridinim slikama. “Stavila sam na hartiju neke od najznačajnijih i najuzbudljivijih trenutaka u životu Fride Kalo, one koji su ostavili neizbrisiv trag u mom sećanju. Takođe govorim i o Fridinom svakodnevnom životu, njenim navikama i njenoj ličnosti, i umetničkom talentu, koji je toliko vidljiv u delima koja je stvorila između 1940. i 1943. godine. Pišem o njenom oduševljenju hranom i o pripremanju jela, koja su Dijegu bila omiljena. Sve te događaje sam nazvala ‘Fridine fijeste’, iako moram priznati, da smo moj otac, svi koji smo poznavali Fridu i ja, učestvovali u proslavama zajedno s njom”, piše u knjizi Rivera. Iz ovog izdanja saznajemo da je Fridi bilo važno da zna dobro da kuva. To je bio deo njene meksičke tradicije koliko i njena odeća iz Oahake. Ali ljubav prema kuvanja nastala je i iz želje da zadovolji svog muža, koji je bez sumnje imao dobar apetit. “Od venčanja pa nadalje Frida je shvatila da će kuvarska veština biti važan deo njenog života. Loše raspoloženje majstora Rivere nestajalo je pred ukusnim jelima koja su se tradicionalno pripremala u meksičkim kućama, poput belog pirinča ili pirinča sa šafranom…”, piše u knjizi. Rivera naglašava da je Frida bila entuzijasta koja je iz svega izvlačila najviše što može. Tako je oko nje stalno bilo razloga za radovanje. Slavila je sve svece, rođendane, krštenja i većinu verskih i svetovnih praznika. Autorke su knjigu podelile u cikluse od 12 fijesti, nazvane po mesecima. Priča počinje sa avgustom, mesecom Fridinog i Dijegovog venčanja, da bi usledili i obeležavanje Posada (za Božić), Dana mrtvih, meksičkih nacionalnih praznika i gala proslave “Obrok na veznim stolnjacima”. Zanimljivo je posmatrati koliko njen stil kuvanja i zabavljanja gostiju podseća na njene slike prepune jakih boja. Frida je provodila sate u kupovini i spremanju hrane. Uživala je dok je pripremala dekoracije za trpezarijski sto, gde su jeli Dijego i ona i njihova proširena porodica. Riverina sećanja tiču se i odnosa Dijega i Fride. Njena majka bila je Lupe Marin, jedna od Dijegovih modela, sa kojom se slavni slikar oženio 1923. godine (Gvadalupe je rođena godinu dana kasnije). Iako je razvod nekoliko godina kasnije bio obostran, Lupe je ostala deo Dijegovog života. U početku je njen odnos sa Fridom bio haotičan, da bi vremenom ljubomora i zavist potpuno nestala između dve žene. Lupe je zapravo naučila Fridu kako da kuva za Dijega. Jedno vreme dva para su čak i živela zajedno, ali su se na kraju Frida i Dijego preselili u čuvenu Plavu kuću. Ovde je porodica ugostila mnoge zanimljive i poznate ljude, i tu je procvetao Fridin umetnički talenat, ali i njena ljubav prema kuvanju. Američko izdanje objavljeno je 2002. godine, a zanimljivo je da je tokom snimanja filma “Frida” sa Salmom Hajek u glavnoj ulozi hrana za glumce spremana upravo prema receptima iz “Fridinih fijesti”. Iz poznate Glasnikove `kuhinje`, ovog putа i doslovno iz kuhinje, stigla je uzbudljiva knjiga `Fridine fijeste`. To je intrigantna i raskošna knjiga o gastronomskom životu slavne slikarke Fride Kalo. Autori Gvadalupe Rivera i Kole Mari-Pjer priredili su bogato dokumentovanu prezentaciju kulinarskih navika velike Fride. U knjizi su na zanimljiv i originalan način ispričana sećanja Fridinih najbližih i izložene dragocene porodične fotografije. Knjiga sadrži više od 100 recepata za jela koja je Frida volela da priprema, kao i izuzetne ilustracije tih jela. Tu su i maestralne fotografije mrtve prirode, inspirisane Fridinim slikama. Fridino ime priziva tajanstvenost, čaroliju i Meksiko. Ova lepa knjiga baca novo svetlo na već poznatu legendu. Frida je bila veliki entuzijasta i svaka prilika je bila razlog za radovanje. Slavila je rođendane i praznike posvećene svecima, krštenja i sve nacionalne svetkovine. Tih dana Frida je volela da sprema tradicionalna meksička jela, omiljena njenom voljenom suprugu Dijegu Riveri. Ljubiteljima Fridinog dela ova knjiga biće dobrodošla i neprocenjiva u biblioteci, a onima koji ne poznaju njen život – biće odličan i zanimljiv uvod u upoznavanje. Bodljikave kruške u zelenom pipijan sosu, supa od škampa, piletina u marinadi, pa škampi u marinadi, ljuti voćni paprikaš, salate i sosovi u ogromnim činijama, avokado, pasulj, rotkvice... meksička hrana sva u slikama koje prosto mame iz knjige „Fridine fijeste, Recepti i sećanja na život sa Fridom Kalo“, autorki Gvadalupe Rivere i Mari-Pjer Kole. Ova jela Frida Kalo spremala je za svoj rođendan u julu, a priređivala je velike večernje zabave na koje je pozivala „pola Meksika“, marijače, žene u živopisnim nošnjama, ljude iz Pariza, Londona i Njujorka. U čuvenoj Plavoj kući, koju su Frida i Dijego uredili u vatrometu boja i ukrasili velikim slikarskim platnima, tada su se pili tekila, pivo u kriglama, svuda je bilo aranžirano voće uklopljeno sa crvenim mušemama i šarenim salvetama. Kao slikarska mrtva priroda. Posebnu pažnju Frida je poklanjala desertima, puslicama i nugat kockama i karamelama, zato što su je podsećali na detinjstvo. U pripremnim spiskovima gostiju i recepata, Fridi su pomagali porodica i prijatelji, pa i kćerke njenog muža Dijega Rivere iz braka sa književnicom Lupe Marin. Jedna od njih Gvadalupe Rivera napisala je ovu knjigu u saradnji sa novinarkom Mari-Pjer Kole, uz živopisne fotografije Ignasija Urkisa, a kod nas je ovo delo objavljeno u „Službenom glasniku“, u prevodu Nikole Z. Krznarića. Ovo je knjiga sećanja nekadašnje devojčice, koja je uz Fridu Kalo i oca Dijega Riveru formirala svoj ukus, stavove i buduće pozive, postajući profesorka prava, savezna poslanica u Kongresu, senatorka, ambasadorka Meksika u različitim međunarodnim organizacijama, dobitnica Nacionalne nagrade za ekonomiju i vodeća članica mnogih kulturnih organizacija. Napisala je nekoliko knjiga o životu svog oca, a ova posebno opisuje gozbe o nacionalnim i verskim praznicima. „Naučila sam da posmatram svet kroz način na koji su živeli Frida i Dijego“, piše Gvadalupe Rivera. Fridin kreativni pristup životu i umetnosti pripremanja jela opisan je u knjizi kroz dvanaest fijesta, karakterističnih za svaki mesec, među kojima su Posade za Božić, Dan mrtvih, meksički nacionalni praznici kada se Dijego družio sa bivšim revolucionarima i političarima, proslava „Obrok na vezenim stolnjacima“. Više od stotinu recepata tradicionalnih meksičkih jela iz bakinih beležnica, čak i od bivše Dijegove supruge Lupe, nalazi se u ovim sećanjima. Mnoštvo ljudi prelazi preko stranica knjige, ispunjavajući obede i proslave razgovorima o Frojdu, Lorki, komunizmu i melodijama meksičkih ljubavnih pesama: „Tebi dolazim da pevam najlepšu pesmu svoju...“, dok Frida ponosno korača u širokim suknjama, sa cvećem u kosi. Njen i Dijegov život, ispunjen radom, predavanjima, putovanjima i druženjem, obogaćen je vatrometom boja, plodovima prirode i duha. Za septembarski nacionalni praznik Frida je pored ostalog na spisak jela dodala paprike u sosu od oraha. O poreklu ovog jela Gvadalupe Rivera pripoveda da su žene Puebla, početkom 19. veka, prilikom posete jednog od prvih meksičkih predsednika, a neposredno posle zadobijanja nezavisnosti, želele da naprave nešto nesvakidašnje te su pripremile te paprike u sosu od oraha. To povrće punjeno je mlevenim mesom i umočeno u sos od sveže mlevenih oraha, pa garnirano semenkama nara. „U čast predsednika Meksika u jelu su bile zelene paprike, beli samleveni plod oraha i crvene semenke nara“, piše Gvadalupe. Za nacionalni praznik Frida je spremala pirinač u boji zastave, a sto je aranžirala tako što je pored cveća u raznobojne bodljikave kruške, nar i limete, pobola meksičke zastavice, stvarajući mrtvu prirodu kao sa slike. Devet dana pred Božić održavane su svečanosti Posade kada su lomljene pinjate, igračke od papira, keramike ili platna, napunjene igračkama i bombonama. Frida je volela ove Božićne svetkovine, kao i Bogojavljenje kada je kupovala Bogojavljenski kolač sa figurom deteta Hrista u unutrašnjosti. Plava kuća je sve do februara primala decu iz susedstva, porodicu i prijatelje. Može se reći da je čitav njen život bio svetkovina, uprkos bolesti i životnim udarcima. Pustolovina u zlu. Ukusna bodljikava kruška. KNJIGU ŠALJEM KAO PREPORUČENU TISKOVINU UZ PRETHODNU DOPLATU POŠTARINE

Odlomak iz Radnika i seljaka: HISTORY CHANNEL (Lora pro nobis – 3) Obratite pažnju u Kapou na kadar u kome Riva izvršava samoubistvo bacivši se na električnu ogradu: čovek koji se u tom trenutku odluči za vožnju kamere unapred, kako bi što bolje kadrirao mrtvo telo – pažljivo smeštajući podignutu ruku u ćošak finalne kompozicije – taj je čovek vredan najdubljeg prezira. Jacques Rivette From: [email protected] To: [email protected] Date: 25. Jan. 23:55 Štovani gospodine Krez, Već punih mjeseca dana nadzirem Vašu nadzornu kameru. Mogao bih Vam o njoj sastaviti detaljan izvještaj, uključujući fotografije koje sam načinio u različita doba dana i iz različitih uglova da posluže kao dokazni materijal. Koliko god izgledalo infantilno, snimati napravu za snimanje predstavljalo je za mene stanoviti, mada tjeskoban, izazov. Dosad sam u tri navrata pismenim putem prosvjedovao, a jednom čak i osobno došao u policijsku upravu, tražeći da se dotična sprava ukloni ili preusmjeri tako da ne vrši agresiju na moju intimu. Budući da sam svaki put bio ignoriran ili nepristojno odbijen, odlučio sam preskočiti niže stepenice i obratiti se direktno Vama, načelniku policijske uprave, iako bez realne nade da ćete ovaj dopis uopće pročitati, a kamoli poduzeti nešto u smislu uvažavanja mojeg zahtjeva. To, međutim, ne znači da ću odustati. S vremenom sam shvatio kako se vrijeme – nasuprot raširenom uvjerenju – najbrže troši uz fatalističko prihvaćanje datosti i meku socijalnu prilagodbu. Ukratko, da ponovim ono što sam već tri puta naglasio Vašim blaziranim i neotesanim službenicima: nadzorna kamera u Ulici oslobođenja, u neposrednoj blizini križanja s Goličkom, postavljena je na fasadi peterokatnice otprilike po sredini drugoga kata (ili možda malo više) i usmjerena je – nominalno – prema podružnici Sberbank-a koja se nalazi u prizemlju na suprotnoj strani ceste. Do ostakljene podružnice Sberbank-a, hiperdizajnirana interijera, neukusnog do povraćanja, nalaze se još dopadljiva mala pekara, odakle se šire topli i slani mirisi nepodložni videorecepciji, prodavaonica talijanskih cipela, sva u žućkastim tonovima, i haustor zgrade u kojoj živim, službena adresa: Ulica oslobođenja br. 28. No potpuno je jasno da se u vidokrugu Vaše nadzorne kamere nalazi i prozor moga stana na prvome katu, smješten malo ulijevo iznad spomenute bankarske ispostave. Za nevolju je to dvostruki francuski prozor, širok gotovo dva metra, pa shodno tome objektiv Vašeg sigurnosnog uređaja prodire i obuhvaća (bilježi, kontrolira, špijunira, registrira, snima) dobru trećinu sobe koju koristim kao radni prostor, a to ne mogu doživjeti drugačije nego kao bezočan akt nasilja nad mojom privatnošću. Ne znam koliko je takav stav dostupan Vašem policijskom umu (zamišljam ga kao nedovoljno skuhano jaje, s meckavim žutanjkom), ali kada okolnosti nastupe tako da se putanje javne sigurnosti i moje privatnosti neopravdano ukrste, bez razmišljanja se stavljam na svoju stranu. To da Vaši podređeni, pretpostavljam školovani špiclovi, ili (još gore) lica na dežurstvu s par razreda pučke škole i kvocijentom inteligencije mahovine, uz pomoć banalnoga tehničkog pomagala ulaze kroz moj prozor i promatraju na ekranu što ja činim unutar svoja četiri zida – čak i kada ništa ne činim, jer je dovoljno već to što mi nije dopušteno da se osjećam samim – za mene je potpuno neprihvatljivo. Da ne govorim koliko mi je gadljivo. Koliko mi je uvredljivo. A k tome ne mogu podnijeti zavjese. Ne želim zbog imbecilne policijske samovolje na svoj prozor navlačiti teške zastore, gospodine načelniče, jer bih se bez danje svjetlosti vjerojatno ugasio, ona mi je nužna kao opozicija mojem unutrašnjem mraku, s kojim Vas – budite bez brige – nemam namjeru upoznavati. Moj je dakle zahtjev krajnje jednostavan: premjestite Vašu nadzornu kameru na primjerenije mjesto, ili je u najmanju ruku zakrenite prema dolje za 20 do 25 stupnjeva (postupak od nekoliko minuta), tako da podružnica Sberbank-a i dalje bude u njenom fokusu, a da moja malenkost i prostor moje intime ostanu izvan domašaja Vašega brižnog elektronskog oka. Zar to nije prosto? Zar to ne iziskuje najmanji mogući napor s Vaše strane? Ja doista nemam ništa protiv toga da bdijete nad dnevnim utrškom bandita koji gule ovaj narod po visokim kamatnim stopama, niti da pod firmom tobožnje zaštite nacionalne sigurnosti kontrolirate ponašanje općinstva na javnim mjestima (jer je, koliko sam se uspio informirati, nekoliko stotina ovakvih kamera raspoređeno po čitavom gradu), no nisam toliko solidaran građanin da bih zbog toga podnosio policijsku invaziju na svoju ličnu autonomiju. Uvjeravam Vas, gospodine načelniče, da sa svoga prozora ne mogu niti ozbiljnije remetiti javni red i mir, a kamoli ugroziti sigurnosne prilike i opću stabilnost ovoga dijela grada. Nemam ekshibicionističkih sklonosti. Ne spadam među poremećene tipove koji će se iz čista mira razgaćiti i privlačiti pozornost prolaznika. Čak ni Vaš istrenirani policijski mozak ne bi uspio smisliti sablazan koju bih ja odavde mogao izvesti i koja bi bila dostatan razlog da me se drži na oku. U ovim godinama više nisam u stanju ni zdušnije dahtati nad djevojkama koje ponosno, najčešće s nespretnom vulgarnošću, šeću guzičice Ulicom oslobođenja. I dalje promatram, to da, ali sada bez traga žudnje, gospodine načelniče, jedva da još uspijevam dodati notu sjete na ravnodušnost. Ipak, pošto se uporno oglušujete na moju molbu, zaključujem da Vam je moj slučaj zbog nečeg interesantan. Nečim očigledno privlačim Vašu pozornost. Zbog nečega Vam je naročito stalo da sitničavo njuškate po mojoj osobnoj sferi, u koju nitko – a pogotovo ne elektronski opremljene snage državnog redarstva – ne bi smio imati pravo uvida. Kako da Vas privolim da me skinete s nišana? Kako da utolim Vašu voajersku glad? Bi li pomoglo ako Vas kratko uputim u svoje sasvim konvencionalne stambene prilike (i prema tome dnevne navike), ako Vam predočim nekoliko kadrova koje Vaša nadzorna kamera – u čijem je optičkom polju tek trećina moje radne sobe – nije u stanju registrirati? Pa dobro, pokušajmo. Desno od prozora, iz perspektive Vašeg osujećenog teleskopa, nalazi se pisaći stol od potamnjele hrastovine, mjestimično izbrazdan po obodima, s blago ulegnutom radnom plohom, na njemu dvije-tri nesređene hrpe papira i knjiga, te laptop demodirane serije (toshiba) na čijem se poklopcu mogu vidjeti tragovi cigaretnog pepela i skorenih kapljica kave; do njega je biblioteka koja se podiže do stropa, također nesređena, uglavnom biografije i historiografski naslovi (prikladno mojem zapostavljenom zvanju), više fotografija raspoređenih po policama, izdvajam uspomenu s vjenčanja mojih roditelja u okviru od lažnog mahagonija; prva vrata iz hodnika vode u skučenu kuhinju, stol ispod prozora s kariranim (crveno-bijelim) plastičnim stolnjakom, na njemu košara za voće od pletenoga pruća u čijim se žljebovima gnijezdi višegodišnja, slijepljena prašina, plinski šporet, blijedozeleni kuhinjski elementi koji su u donjem dijelu impregnirani tankim slojem masnoće, balkončić veličine četiriju ljudskih stopa što gleda na vežu; sljedeća su vrata od spavaće sobe moje kćerke u koju Vas ne kanim uvoditi, a do njih ulaz u moju spavaonicu gdje nema ničega vrijednog spomena (osim ako Vas zanima tragično škripavi krevet od orahovine i čaša za protezu na noćnom ormariću); samim hodnikom dominira starinski samostojeći čiviluk, obiteljsko naslijeđe, ukrašen s više stotina rupica koje su udarničkim radom izbušili nevidljivi drvožderi, na zidovima opet fotografije, fotografije, mrtvi, mrtvi; naposljetku jednostavno kupatilo u bijelim pločicama, ovalni lavabo, slavina obrasla brdašcima kamenca, ogledalo bez rama, solidna kada u kojoj, s jednom nogom prebačenom preko ruba, nahereno leži leš krupnijeg muškarca, čini se prerezana grla. S osobitim štovanjem, Milorad Baranovski, prof. povj. umr.