Beli, ovalni, heklani stolnjak, dimenzije 63cm X 43cm.

heklani stolnjak iz parcica pa spajan od belog konca. duzinz stonjaka 95 cm sirina stolnjaka 57 cm Stolnjak nije koriscen rucni rad i veoma lepo izgleda.

Veoma lep ručno heklani stolnjak od svetlo sivog pamučnog konca. Pravougaonog oblika, dimenzije 80x73 Stolnjak je u vrlo dobrom stanju.

Rucni rad, bezeni nadstolnjak ili manji stolnjak.

KOMPLET SE SASTOJI OD JEDNOG STOLNJAKA DIMENZIJA 75x75cm I ČETIRI ŠUSTLIKE 37x32cm. PLATNO JE PAMUK 100% PANAMA, KOJI SE KORISTI ZA GOBLENE, KREM BOJE. KONAC ZA VEZ JE MULINE 100% PAMUK, KOJI SE TAKOĐE KORISTI ZA IZRADU GOBLENA, A I BOD JE ISTI KAO KOD IZRADE GOBLENA,ŠTO SE MOŽE VIDETI I NA SAMOJ SLICI.

Heklani stolnjak 76x76cm Prelep rucno heklani stolnjak dimenzije 76x76cm Možete preuzeti i lično u Beogradu na Voždovcu,Banjica..... Ukoliko imate dodatnih pitanja,obratite se porukom ,poslaću Vam dodatne informacije u najkraćem roku. - Postarinu placa kupac - Ne saljem u inostranstvo * Ukoliko imate dodatnih pitanja obratite se porukom ,poslaću Vam dodatne informacije u najkraćem roku. POGLEDAJTE I OSTALE MOJE AUKCIJE: https://secure.limundo.com/MojLimundo/uToku

PEDRO LEMEBEL STRAH ME JE TORERO Prevod - Dragana Bajić Izdavač - Imprimatur, Beograd Godina - 2023 174 strana 20 cm ISBN - 978-86-6188-002-5 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Od jednog od najprovokativnijih čileanskih romanopisaca stiže nam roman o zabranjenoj ljubavi i revoluciji tokom Pinočeove diktature. Usredsređen na istorijski događaj koji je zauvijek promijenio Čile – atentat na Augusta Pinočea iz 1986. godine – Strah me je, torero je najeksplozivniji, najkontroverzniji i najpopularniji roman objavljen u toj zemlji posljednjih decenija. Proljeće je 1986. u Santijagu i vlast Augusta Pinočea počinje da slabi. U jednoj od mnogobrojnih siromašnih gradskih četvrti, Ludaja od Prekoputa, beznadežno romantični i usamljeni travestit, veze stolnjake za bogate i sluša bolero, ne bi li tako prigušio zvuk pucnjave i nereda na ulicama. U život mu stiže Karlos, zgodni mladić s kojim se sprijatelji i koji koristi njegovu kuću za skladištenje misterioznih kutija i održavanje tajnih sastanaka. Tako počinje prijateljstvo, ali i ljubav, koja će oboma donijeti neočekivane, ali veoma različite ishode. Pedro Lemebel (1952–2015), čileanski pisac, umjetnik i aktivista, u svojim se radovima uglavnom bavio životom čileanske radničke klase i marginalizovanih društvenih grupa. Njegov spisateljski rad obuhvata kratke priče i roman, političke manifeste, eseje i društvene hronike. Bio je dobitnik Gugenhajmove stipendije, kao i nagrada „Ana Zegers” i „Hose Donoso”. Djela su mu prevođena na engleski, njemački, francuski i italijanski jezik. Roman Strah me je, torero objavljen je 2001. godine, a prema njemu je 2020. godine snimljen i istoimeni film.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Tengo Miedo Torero My Tender Matador

Frajer sa susednog groba / Porodični kavez Katarina Mazeti Oba romana se mogu kupiti u ljupkom poklon pakovanju. Zaista originalno, sa sve mašnicom... Obradujte nekoga:) `Da li možemo da biramo koga ćemo voleti? Šta ako se zaljubimo u nekog s kim nemamo ništa zajedničko? Kako odoleti? Da li odoleti? Ova neodoljiva knjiga biće zabavan sagovornik svakome ko se ikada to zapitao. Dezire je savršeno organizovala svoj život. Završila je školu, zaposlila se u biblioteci, minimalistički uredila svoj beli stan, čitala probrane knjige, nosila organski pamuk, hranila se vegetarijanski, družila se sa zanimljivim ljudima i udala se za čoveka nalik sebi. A onda je njen muž nastradao i ona se iznenada našla u ulozi mlade udovice. Redovno je odlazila na njegov grob tražeći odgovore, ali je umesto njih našla – Benija. Beni je farmer koji čezne da se oženi finom devojkom koja će, kao nekad njegova mama, održavati kuću, kuvati ćufte i gulaš, s vremena na vreme isheklati nešto, zavesu ili stolnjak, i uveče gledati s njim Policijsku akademiju... Usamljen je, svi su pobegli u grad. Zato često posećuje majčin grob, samo što mu tamo smeta neka bledunjava ženska, koja se grozno oblači i stalno nešto žvrlja u sveščicu. Sve dok mu se ne nasmeši. Strast koja neočekivano bukne među njima oboma će izmaći tlo pod nogama. Da li će Dezire uspeti da se navikne na kuću s goblenima, dvadeset četiri krave i ulogu domaćice? Kako će se Beni snaći u belom stanu u kome stotine knjiga skuplja prašinu i guši ga? Hoće li se naći na pola puta ili će neko odustati od svog načina života? Da li su to uopšte važne stvari? Da li najvažnije odluke donosimo razumom ili ih diktira nešto nagonsko, haotično što živi u dubini naših bića?`(izdavač) Izdavač:Odiseja, Beograd, 2012. Broj strana:198+212 Mek povez veoma dobro očuvano, ali mislim d au obe knjige nedostaje prvi prazan list.

K011 RTS izdavaštvo objavilo je knjigu Šest nemogućih stvari pre ručka. Autorka je Marija Mišić, novinarka Radio Beograda koja već više od 20 godina vodi emisiju Korak ka nauci. Jedna od rubrika emisije prerasla je 2018. godine u knjigu `Šest nemogućih stvari pre ručka`, pa smo tim povodom sa Marijom Mišić razgovarali u desetoj epizodi Eureke Kakva je veza Vaše knjige i emisije? Knjiga je nastala iz istoimene rubrike, odnosno od materijala koji se sakupljao prethodnih 7 godina. Rubrika je nastala kada je emisija dobila termin u 13 časova, dakle pre ručka. Pretpostavljam da ime rubrike golica radoznalost, a tu postoji još jedna knjiška veza. u Alisi Luisa Kerola postoji rečenica koju izgovara kraljica: `Ne mogu da podnesem više od 6 nemogućih stvari pre ručka`. Prosto sam želela da se malo našalim i da budem iskrena, htela sam da proverim i svoje kolege i slušaoce koliko će se njih setiti i prepoznati odjek te rečenice. To nije jedina veza sa Luisom Kerolom? Odlučili smo da ovu knjgu objavimo u godini kada se obeležava 120 godina od njegove smrti. Ona je redakcijski projekat, iza nje stoji Program za decu i mlade Prvog programa Radio Beograda. Dakle u čast Luisu Kerolu koji zapravo i nije bio Luis Kerol, već Čarls Latvidž Dodžson. S obzirom da je bio viktorijanski matematičar, u sve što je napisao uneo je i više od solidnog poznavanja nauke, a taj viktorijanski period poznat je i kao period zagonetki, premetalica, rebusa, tako da je mnoge zagonetke postavio i u knjigama o Alisi. Koliko je on za vas inspiracija u poslu kojim se bavite? Koliko njegov odnos prema svetu, prema nauci, prema mladima, pokreće i vas? Kao dete, iskreno, nisam volela Alisu. Kada čitate knjigu bez slika, imate prava da zamislite sve onako kako želite. Međutim, kada imate ilustraciju, onda je to tuđa slika. Meni su kao detetu zapale knjige u kojima mi se ilustracije nisu dopadale pa nisam volela Kerola. Moram da priznam da sam se sa njim, Alisom i matematičkim zadacima sprijateljila tek u kasnijim godinama i preko nekih drugih knjiga. Kada smo kod ilustracija, Vaša knjiga svojim izgledom podseća na meni u restoranu. Kako je izgledao rad na njoj? Knjga kad se okrene liči na stolnjak na kome se nalazi tanjir i kašika da može sve lepo da se zahvati. Nije baš uobičajeno da se predjela jedu kašikom, a ovo su nekakve naučne grickalice za svaki dan. Međutim, ilustrator Nemanja Đorđević, naš dugogodišnji saradnik, osmislio je ovaj tanjir jer ga je inspirisala supa u kojoj deca love razne oblike, pa se tu nalazi ponešto od onoga čega ima u knjizi. Dok sam čitala knjigu stekla sam utisak da je baš kao Alisa bliska i deci i odraslima, da će ih uvek iznenaditi, da će saznati nešto novo i nešto za šta misle da je stvarno nemoguće. Koga ste vi imali u vidu kao svoju publiku? Publika emisije Korak ka nauci i čitave te naše horizontale jesu uglavnom tinejdžeri. S obzriom da na Prvom programu, nažalost, nemamo drugu emisiju koja se bavi naukom, trudimo se da Korak ka nauci pokrije sve uzraste. Za mene kao novinara to nije srećna okolnost. Mislim da treba da postoji ciljna grupa. Međutim, situacija je takva i ciljamo na one koji su radoznali i nastojimo da im pružimo neku informaciju, ali pre svega da ih zainteresujemo za nešto. Možda su nemoguće stvari najbolji primer za to. One ne daju mnogo objašnjenja, više su kao ideja za razmišljanje. Kako dobijate ideje za ove priče, kako pronalazite informacije i kako izgleda taj proces? Studirala sam književnost i nikada nisam razmišljala da se bavim naukom na bilo koji način. Malo sam i bežala od prirodnih nauka u gimnaziji, ali ko ne plati na mostu, plati na ćupriji. Tako mene dočeka to 1996. u radiju i kao jedinu pripremu, ali zaista dobru, imala sam radijski Drugi i Treći program. Mislim da sam tu, uz prirodnu sklonost da ne mogu baš lako da se upecam na nemoguće, odnosno nelogične stvari, stekla obuku koju mladi svet danas stiče u Istraživačkoj stanici Petnica. Takođe sam učila od mladih ljudi koji su mi dolazili u emisiju. Danas na odmor ne idem bez neke naučnopopularne knjige, a na kafu ne idem bez sveske i olovke pa sve što nađem pribeležim. Nećete verovati, ali na najenemogućijim mestima se nalaze odjeci nauke. Kako ste odlučili da se bavite novinarstvom u oblasti nauke? Mislim da se to negde naslonilo na moje lične osobine, na potrebu da budem okružena logičnim stvarima i pojavama, onim što može da se objasni. A sticaj okolnosti je bio takav da sam dobila ono što sam priželjkivala, a za šta nisam ni bila svesna da priželjkujem. Kada smo 1996. godine dobili taj jedan sat, kao odrasla, formirana osoba bila sam u situaciji da tek počinjem nešto. Bila sam zadovoljna da mi daju i jednu rubriku u tom jednom satu. Međutim, dobila sam čitavu emisiju. Šta je cilj emisije? Pokušaj da se menja onos prema nauci, da se stvori zdrava atmosfera u društvu. Ne kažem da emisija to može da postigne, ali je jedan od šrafića koji drži konstrukciju. Sa druge strane postoji i taj motivacioni nivo, obraćanje pojedincu u dva pravca: da oni koji nas čuju vide da je to nešto što mogu oni, ali i neka vrsta trbine za mlade ljude kji se već zanimaju za nauku da pokažu šta rade i dobiju neku povratnu informaciju. Kada bismo sklopili jedan trougao vaše emisije, tu su mladi, nauka, radio, tri strane među kojima nekad ima i nerazumevanja. Naučnici nemaju uvek vremena da se obrate mladima, a mediji nemaju vremena da se obrate nauci. Kako vi to spajate? Nisu nespojive. Senzibilitet savremenog mladog čoveka je drugačiji. Ako imamo u vidu starinski analogni radio, on možda ne ide u z mladog čoveka. Međutim, itekako je to medij koji može da bude savremen i ima budućnost. Upravo na ovakav način na kakav ima vaš radio. Radio je prenosiv, ne obavezuje vas da ga gledate, dovoljno je da slušate. Opet jedna od definicija radija koju volim jeste da je radio medij za ljude s maštom. Stvarate svoje slike i tu se opet vraćamo na Luisa Kerola.