Nije korišćen ,odlično očuvan ,pletenje inače heklanih komada ,škola ovakvog načina ručnog rada, 25 modela za rad sa šemama i tekstom.

Halo Goblen Šeme za goblen: Šaputanje Noćno jedrenje Cvetni stolnjak Stolnjak sa minđušicama Girlanda od ruža Fotelja u ružama Buket na jastuku Cvetni vrt Zelena stolica Šarena prostirka Cvetna prostirka Žuta i crvena ruža na jastuku Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: Magazini 57/2 Tagovi: Vez, vezenje, goblen, heklanje, gobleni, šema, šeme, neogoblen, neogobleni... Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Iz recenzija: ’’Belim stolnjakom širili su se mirisi godišnjih doba. Svaki gost za stolom je imao za situ reč svoju minutu… Nema te gozbe kojoj usfaliti neće modle i mustre za gurabije, pogačice i muškacone, kitnkez i komizbrot, kuglof i srneća leđa.’’ Milutin Ž. Pavlov ’’Iako je istekla iz motiva knjige „Ključ od kapije”, ova knjiga ipak nudi nešto novo i zanimljivo. To je sećanje na radost i ljubav ukućana u ritualu obaveznog zajedničkog obedovanja.’’ Mr Mirjana Anđelković ’’Okupljena je porodica oko stola, kruže duhovi predaka i poznanika, ali zasijaju i lica potomaka… … Knjiga je slasni nostalgični registar pojmova iz vremena kada je hrana bila lek…’’ Mr Mirjana Grujić Stanić

Zbirka poezije. Iz recenzije : ’’Zoran Antonijević. Njegova boja je crna. Njegova prethodna zbirka pesama nosi naslov ’Crna kuća’. Ona je sažela njegov čulni i emotivni doživljaj rodne mu varoši, njenih stanovnika i svojevrsne dijabolične tame koja okružuje mesto, a ljude dovodi u neposredni dodir sa zaumnim, prokletim, sa smrću samom. Sve je crno: i dan, i vera, i rođenje, i nada. Sve je crno. Otkud onda, sada, ’Bela kuća’? Da vidimo: izmaglica novembra, pijanci, teška crna vrata, jecaji, muvlji ispljuvci, skičući pacovi, sablasni grohoti, magla, pustinja, suša, crna zemlja, gluvoća, pakao, kurve, krv po pločnicima. Smak sveta. Mašimo se s nadom za naslovnu pesmu: beli stolnjak, tanjiri, escajg, sveće, anđeli, zidovi, zastava, ključevi sigurne kuće – bele grobnice! Hladno svetlo osvetljava smradne sobe i ljude pune zavisti – da li je to ’belo’? Beli leptir se koprca u paučini – da li je to ’belo’? Ulično svetlo je na izdisaju – da li je to ’belo’? Ne. Ako je belo – onda je bolničko. Ako je belo – onda je led. Ako je belo – onda je okrečeni grob. Beli se duša zvezde, ali zvezde padalice. Materine oči sijaju, ali zbog suza. Oreol sija, ali oko glave iskeženog raščerečenog praseta. Majka se smeje, ali dok u ludilu sa zgrade baca novorođenče. Da, belo je ovde definitivno oksimoronsko belo, kontrastno belo, bledo mutno belo. Belo je ovde tragička ironija. Bela je ovde samo podloga za dublje crno.“ Milan Dobričić

ŠKOLA BOEMIJE Boris Kapetanović Hronika jednog poluizmišljenog i nedoučenog šegrtovanja Narodna knjiga / Alfa, 2004. Kapetanović ostaje veran junaku–gubitniku, samo što mu je ovoga puta promenio zanimanje: u „Celovečernjem romanu“ (Nolit, 2002) to je bio promašeni pisac, a u „Školi boemije“ umišljeni boem. Oslanjajući se na autoritet svog dede, priznatog zanatlije ali i čuvenog i svima dragog vinopije, junak pokušava da prida pijančenju bar malo dostojanstva i da ga predstavi kao pametan i romantičan izbor. Prozivajući to „ratom protiv pravila“, svojom predestinacijom ili, čak, faustovskom žrtvom radi sticanja znanja (jer su višednevna pijanstva „privremene smrti“, a „pokojnik je jedini mudrac“), on više bulazni nego što mudruje, a život nehotično svodi na kafedžije, muzikante i teška izbezumljivanja od alkohola. Iako je dugo izdržao u pozi rezigniranog dendija ili „užasno usamljenog“ Vertera, junak na kraju i sam veselo kaže da njegova proza i prašnjavi soneti „zaudaraju na štrokave kafanske stolnjake“, a da boemi, ali ni ljudi, ni razum ni srce, više nisu što su nekada, u dedino idilično vreme, bili. Kao portret nekada učenog pijanca, čija fakultetska diploma samo opominje na dubinu njegovog pada, i suviše uplašenog čoveka koji ne može da se suoči sa istinom bez „oblandi“ veselja i smeha, ovaj roman je psihološki delikatan i potresan. Zbog junakovih pokušaja da teorijski odredi „žanr“ boemije i da ga razgraniči od „žanra“ pijanstva, to je i parodija naučne i pseudonaučne rasprave. Kada je glavni lik, kao u ovom romanu, pripovedač, ali i fiktivni autor samog teksta, onda se sve što u tekstu ne valja njemu pripisuje i njime opravdava. Zato i „Škola boemije“, paradoksalno, nije kvalitetan roman, ali ima kvalitetnog junaka. Vesna Trijić Meki povez, format: 12x21, 134 strane, latinica. Korice kao na slikama. Unutra odlicna. Posveta i potpis AUTORA na prvoj strani. Nema drugih tragova pisanja. Kompaktna! 100523 ktj-55

Frajer sa susednog groba / Porodični kavez Katarina Mazeti Oba romana se mogu kupiti u ljupkom poklon pakovanju. Zaista originalno, sa sve mašnicom... Obradujte nekoga:) `Da li možemo da biramo koga ćemo voleti? Šta ako se zaljubimo u nekog s kim nemamo ništa zajedničko? Kako odoleti? Da li odoleti? Ova neodoljiva knjiga biće zabavan sagovornik svakome ko se ikada to zapitao. Dezire je savršeno organizovala svoj život. Završila je školu, zaposlila se u biblioteci, minimalistički uredila svoj beli stan, čitala probrane knjige, nosila organski pamuk, hranila se vegetarijanski, družila se sa zanimljivim ljudima i udala se za čoveka nalik sebi. A onda je njen muž nastradao i ona se iznenada našla u ulozi mlade udovice. Redovno je odlazila na njegov grob tražeći odgovore, ali je umesto njih našla – Benija. Beni je farmer koji čezne da se oženi finom devojkom koja će, kao nekad njegova mama, održavati kuću, kuvati ćufte i gulaš, s vremena na vreme isheklati nešto, zavesu ili stolnjak, i uveče gledati s njim Policijsku akademiju... Usamljen je, svi su pobegli u grad. Zato često posećuje majčin grob, samo što mu tamo smeta neka bledunjava ženska, koja se grozno oblači i stalno nešto žvrlja u sveščicu. Sve dok mu se ne nasmeši. Strast koja neočekivano bukne među njima oboma će izmaći tlo pod nogama. Da li će Dezire uspeti da se navikne na kuću s goblenima, dvadeset četiri krave i ulogu domaćice? Kako će se Beni snaći u belom stanu u kome stotine knjiga skuplja prašinu i guši ga? Hoće li se naći na pola puta ili će neko odustati od svog načina života? Da li su to uopšte važne stvari? Da li najvažnije odluke donosimo razumom ili ih diktira nešto nagonsko, haotično što živi u dubini naših bića?`(izdavač) Izdavač:Odiseja, Beograd, 2012. Broj strana:198+212 Mek povez veoma dobro očuvano, ali mislim d au obe knjige nedostaje prvi prazan list.

K011 RTS izdavaštvo objavilo je knjigu Šest nemogućih stvari pre ručka. Autorka je Marija Mišić, novinarka Radio Beograda koja već više od 20 godina vodi emisiju Korak ka nauci. Jedna od rubrika emisije prerasla je 2018. godine u knjigu `Šest nemogućih stvari pre ručka`, pa smo tim povodom sa Marijom Mišić razgovarali u desetoj epizodi Eureke Kakva je veza Vaše knjige i emisije? Knjiga je nastala iz istoimene rubrike, odnosno od materijala koji se sakupljao prethodnih 7 godina. Rubrika je nastala kada je emisija dobila termin u 13 časova, dakle pre ručka. Pretpostavljam da ime rubrike golica radoznalost, a tu postoji još jedna knjiška veza. u Alisi Luisa Kerola postoji rečenica koju izgovara kraljica: `Ne mogu da podnesem više od 6 nemogućih stvari pre ručka`. Prosto sam želela da se malo našalim i da budem iskrena, htela sam da proverim i svoje kolege i slušaoce koliko će se njih setiti i prepoznati odjek te rečenice. To nije jedina veza sa Luisom Kerolom? Odlučili smo da ovu knjgu objavimo u godini kada se obeležava 120 godina od njegove smrti. Ona je redakcijski projekat, iza nje stoji Program za decu i mlade Prvog programa Radio Beograda. Dakle u čast Luisu Kerolu koji zapravo i nije bio Luis Kerol, već Čarls Latvidž Dodžson. S obzirom da je bio viktorijanski matematičar, u sve što je napisao uneo je i više od solidnog poznavanja nauke, a taj viktorijanski period poznat je i kao period zagonetki, premetalica, rebusa, tako da je mnoge zagonetke postavio i u knjigama o Alisi. Koliko je on za vas inspiracija u poslu kojim se bavite? Koliko njegov odnos prema svetu, prema nauci, prema mladima, pokreće i vas? Kao dete, iskreno, nisam volela Alisu. Kada čitate knjigu bez slika, imate prava da zamislite sve onako kako želite. Međutim, kada imate ilustraciju, onda je to tuđa slika. Meni su kao detetu zapale knjige u kojima mi se ilustracije nisu dopadale pa nisam volela Kerola. Moram da priznam da sam se sa njim, Alisom i matematičkim zadacima sprijateljila tek u kasnijim godinama i preko nekih drugih knjiga. Kada smo kod ilustracija, Vaša knjiga svojim izgledom podseća na meni u restoranu. Kako je izgledao rad na njoj? Knjga kad se okrene liči na stolnjak na kome se nalazi tanjir i kašika da može sve lepo da se zahvati. Nije baš uobičajeno da se predjela jedu kašikom, a ovo su nekakve naučne grickalice za svaki dan. Međutim, ilustrator Nemanja Đorđević, naš dugogodišnji saradnik, osmislio je ovaj tanjir jer ga je inspirisala supa u kojoj deca love razne oblike, pa se tu nalazi ponešto od onoga čega ima u knjizi. Dok sam čitala knjigu stekla sam utisak da je baš kao Alisa bliska i deci i odraslima, da će ih uvek iznenaditi, da će saznati nešto novo i nešto za šta misle da je stvarno nemoguće. Koga ste vi imali u vidu kao svoju publiku? Publika emisije Korak ka nauci i čitave te naše horizontale jesu uglavnom tinejdžeri. S obzriom da na Prvom programu, nažalost, nemamo drugu emisiju koja se bavi naukom, trudimo se da Korak ka nauci pokrije sve uzraste. Za mene kao novinara to nije srećna okolnost. Mislim da treba da postoji ciljna grupa. Međutim, situacija je takva i ciljamo na one koji su radoznali i nastojimo da im pružimo neku informaciju, ali pre svega da ih zainteresujemo za nešto. Možda su nemoguće stvari najbolji primer za to. One ne daju mnogo objašnjenja, više su kao ideja za razmišljanje. Kako dobijate ideje za ove priče, kako pronalazite informacije i kako izgleda taj proces? Studirala sam književnost i nikada nisam razmišljala da se bavim naukom na bilo koji način. Malo sam i bežala od prirodnih nauka u gimnaziji, ali ko ne plati na mostu, plati na ćupriji. Tako mene dočeka to 1996. u radiju i kao jedinu pripremu, ali zaista dobru, imala sam radijski Drugi i Treći program. Mislim da sam tu, uz prirodnu sklonost da ne mogu baš lako da se upecam na nemoguće, odnosno nelogične stvari, stekla obuku koju mladi svet danas stiče u Istraživačkoj stanici Petnica. Takođe sam učila od mladih ljudi koji su mi dolazili u emisiju. Danas na odmor ne idem bez neke naučnopopularne knjige, a na kafu ne idem bez sveske i olovke pa sve što nađem pribeležim. Nećete verovati, ali na najenemogućijim mestima se nalaze odjeci nauke. Kako ste odlučili da se bavite novinarstvom u oblasti nauke? Mislim da se to negde naslonilo na moje lične osobine, na potrebu da budem okružena logičnim stvarima i pojavama, onim što može da se objasni. A sticaj okolnosti je bio takav da sam dobila ono što sam priželjkivala, a za šta nisam ni bila svesna da priželjkujem. Kada smo 1996. godine dobili taj jedan sat, kao odrasla, formirana osoba bila sam u situaciji da tek počinjem nešto. Bila sam zadovoljna da mi daju i jednu rubriku u tom jednom satu. Međutim, dobila sam čitavu emisiju. Šta je cilj emisije? Pokušaj da se menja onos prema nauci, da se stvori zdrava atmosfera u društvu. Ne kažem da emisija to može da postigne, ali je jedan od šrafića koji drži konstrukciju. Sa druge strane postoji i taj motivacioni nivo, obraćanje pojedincu u dva pravca: da oni koji nas čuju vide da je to nešto što mogu oni, ali i neka vrsta trbine za mlade ljude kji se već zanimaju za nauku da pokažu šta rade i dobiju neku povratnu informaciju. Kada bismo sklopili jedan trougao vaše emisije, tu su mladi, nauka, radio, tri strane među kojima nekad ima i nerazumevanja. Naučnici nemaju uvek vremena da se obrate mladima, a mediji nemaju vremena da se obrate nauci. Kako vi to spajate? Nisu nespojive. Senzibilitet savremenog mladog čoveka je drugačiji. Ako imamo u vidu starinski analogni radio, on možda ne ide u z mladog čoveka. Međutim, itekako je to medij koji može da bude savremen i ima budućnost. Upravo na ovakav način na kakav ima vaš radio. Radio je prenosiv, ne obavezuje vas da ga gledate, dovoljno je da slušate. Opet jedna od definicija radija koju volim jeste da je radio medij za ljude s maštom. Stvarate svoje slike i tu se opet vraćamo na Luisa Kerola.