4+

strip Avanture Spirua i fantazija br. 6 Podvodni grad Dečje Novine Yugoslavia kolor format: 22x30 cm tvrde korice HC - u ponudi su 3 stripa, cena je za 1 po izboru. Pogledajte slike. Odličan. Za kolekcionare. RARE

Edicija Zlatna Serija pod brojem 969, iz 1989 godine, Tex u epizodi `Davitelji`. Spoljašnju očuvanost stripa možete videti sa postavljenih slika. U unutrašnjosti sem manjih ispisa na odjavnoj strani, sve ostalo jako lepo očuvano. Nema nigde više ispisanih delova stripa, tiskovina je perfektna za čitanje, strip ima uvodnu/odjavnu stranu. Strip kompletan i kompaktan i lepo očuvan u unutrašnjosti. Obavezno pogledajte slike, pa procenite sami.

strip Avanture Spirua i fantazija br. 7 VRC iz PERECBURGA Yugoslavia DEČJE NOVINE DUPUIS 1977. god. tvrde korice - HC kolor - u ponudi su 2 kom, cena je za 1 po izboru. Pogledajte slike. Odličan Za kolekcionare. RARE

Edicija Lunov Magnus Strip pod brojem 835, iz 1989 godine, Mister No u epizodi `Makakaraua`. Spoljašnju očuvanost stripa možete videti sa postavljenih slika. U unutrašnjosti strip lepo očuvan, nema nigde ispisanih delova u stripu, tiskovina odlična za čitanje, tu su i uvodna i par odjavnih, tkz. marketinških strana. Sve u svemu sasvim lepo očuvan primerak u unutrašnjosti. Kompaktan, kompletan i pedantan. Obavezno pogledajte slike, pa procenite sami.

Edicija Lunov Magnus Strip pod brojem 852, iz 1989 godine, Mister No u epizodi `Sera Kobras`. Spoljašnju očuvanost stripa možete videti sa postavljenih slika. U unutrašnjosti sem jako diskretnog potpisa prethodnog vlasnika u gornjem levom ćošku na 3 strani, sve ostalo u jako lepo očuvanom stanju. Strip sa odličnom tiskovinom, nema nigde ispisanih delova u stripu, prisutna je uvodna strana. Strip je u unutrašnjosti kompaktan, kompletan i u lepo očuvanom stanju. Obavezno pogledajte slike, pa procenite sami.

Vidi sliku. Strip je kompletan.Nigde nije šaran. Strip šaljem preporučenom tiskovinom. Uplata post netom ili na tekući račun banke Poštanska štedionica 200-58999105-62 Po završetku aukcije, najbolje bi bilo da se čujemo telefonom ili preko limundo poruka, radi dogovora oko uplate i slanja stripa. STRIP SE PRODAJE U STANJU PRIKAZANOM NA SLICI, ako niste sigurni u zadovoljavajući kvalitet, NE LICITIRAJTE!

Edicija Lunov Magnus Strip pod brojem 788, iz 1988 godine, Mister No u epizodi `Begunci`. Spoljašnju očuvanost stripa možete videti sa postavljenih slika. U unutrašnjosti sem manjih zacepljenja pri samom dnu, na nekoliko strana (znači strane nisu pocepane, već imaju veoma mala zacepljenja), sve ostalo u lepo očuvanom stanju. Nema nigde ispisanih delova u stripu, tiskovina je perfektna i posle par dekada od štampanja, strip je kompletan, prisutne uvodna i odjavne strane. Obavezno pogledajte slike, pa procenite sami.

Izdanje Ludensa pod brojem 94, Dylan Dog Extra u epizodi `Manila`. Spoljašnju očuvanost stripa možete videti sa postavljenih slika. U unutrašnjosti strip perfektan, pedantan, bez ispisa, pravi kolekcionarski primerak. Strip je kolekcionarska klasa kvaliteta. Moja subjektivna ocena stripa je: 5 Obavezno pogledajte slike, pa procenite sami.

Edicija Zlatna Serija pod brojem 965, iz 1989 godine, Tex Willer u epizodi `Ranč Izgubljenih`. Spoljašnju očuvanost stripa možete videti sa postavljenih slika. U unutrašnjosti strip jako lepo očuvan, bez ispisanih delova, tiskovina perfektna za čitanje, uvodna strana prisutna i ona je čista i pedantna. Obavezno pogledajte slike, pa procenite sami.

Izdanje Ludensa u boji pod brojem 121, iz 2018 godine, Dylan Dog Extra u epizodi `Xabaras`. Spoljašnju očuvanost stripa možete videti sa postavljenih slika. U unutrašnjosti strip perfektan, pedantan, bez ispisa, lep kolekcionarski komad koji deluje da nije ni otvaran. Strip je kolekcionarska klasa kvaliteta. Moja subjektivna ocena stripa je: 5 Obavezno pogledajte slike, pa procenite sami.

Edicija Zlatna Serija pod brojem 981, Zagor u epizodi `Obeležena Žrtva`. Spoljašnju očuvanost stripa možete videti sa postavljenih slika. U unutrašnjosti strip nema uvodnu stranu i unutrašnjost prve/zadnje strane ispisana hemijskom olovkom, takođe prva unutrašnja fleku u gornjem levom ćošku, na strani 91 iscepano parče gornje desne ivice strane. Ostalo u očuvanom stanju, tiskovina odlična za čitanje i uživanje u Zagorovim i Čikovim avanturama, nema ispisa u stripu, a isti je poprilično kompaktan i kompletan. Obavezno pogledajte slike, pa procenite sami.

Media art 2008 god.,veliki format(29x21),100 str.,odlično stanje. žst1 324g

Izdanje Ludensa pod brojem 130, izdanje u boji, Dylan Dog Extra u epizodi `Lift za Pakao`. Spoljašnju očuvanost stripa možete videti sa postavljenih slika. U unutrašnjosti strip perfektan, pedantan, bez ispisa, pravi kolekcionarski komad. Strip je kolekcionarska klasa kvaliteta. Moja subjektivna ocena stripa je: 5- Obavezno pogledajte slike, pa procenite sami.

Edicija Zlatna Serija pod brojem 623, iz 1982 godine, Kapetan Miki u epizodi `Na Ratnoj Stazi`. Spoljašnju očuvanost stripa, možete videti sa postavljenih slika. U unutrašnjosti strip odličan, kompaktan, kompletan, čist i pedantan. Nema ispisanih delova u stripu, tiskovina i posle 40 godina od štampanja i dalje perfektna. Obavezno pogledajte slike, pa procenite sami.

Komandant Mark iz čuvene edicije Zlatna Serija, velikog Serđa Bonelija, epizoda `Gorka Istina` pod brojem 870. Strip je u lepo očuvanom stanju, kompaktan je, hrbat je jako dobar, tiskovina perfektna i posle toliko godina odlična za čitanje, sve strane su prisutne,zadnja strana stripa takođe u lepom stanju. Od mana bih naveo malu oznaku na naslovnoj strani, na nekoliko strana kvadratići u kojima su označeni brojevi strana su ofarbani, i na nekoliko strana ima malo pisano. Obavezno pogledajte slike, pa procenite sami.

Edicija Zlatna Serija pod brojem 40, iz 1990 godine, Dilan Dog u epizodi `Dogodiće se Sutra`. Spoljašnju očuvanost stripa možete videti sa postavljenih slika. U unutrašnjosti u prve strane na vrhu manja gotovo nevidljiva flekica od vlage pri samom spoju strane sa hrbatom. Sve ostalo izuzetne očuvanosti, nema nigde ispisanih delova u stripu, tiskovina je perfektna za čitanje, prisutna je i uvodna strana. Strip je kompaktan, pedantan i odlične očuvanosti. Moja subjektivna ocena stripa je: 4+/5- Obavezno pogledajte slike, pa procenite sami.

DNEVNIK ŠONJAVKA JE ROMAN U STRIPU KOJI JE ZA KRATKO VREME POSTAO JEDNA OD NAJPOPULARNIJIH DEČJIH KNJIGA ŠIROM SVETA. Ne oćekujte od mene `dragi dnevniče ` ovo i `dragi dnevniče` ono ... Biti dete ponekad je zaista smorno. A to niko ne razume bolje od Grega Heflija, zaglavljenog u srednjoj školi u kojoj jadni slabići dele hodnike sa višima i zločestijima od sebe pa i sa onima koji se uveliko već briju. Na našu sreću, Greg neće učiniti ono što kaže da neće učiniti, a ono što učini biće potpuno drugačije. br. str.: 217 povez: broširan Format: 21 cm Pismo: latinica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima malu svrljotinu na koricama, nista strasno. Ilustracije: Biserka Baretic Dobrica Erić (Donja Crnuća, 22. avgust 1936 — Beograd, 29. mart 2019) bio je srpski književnik, pesnik, prozni i dramski pisac. [1] Bio je član Udruženja književnika Srbije i mnogih drugih značajnih udruženja, između ostalog i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, gde se nalazi i deo njegove zaostavštine, u okviru Zbirke književnika Dobrice Erića. Rođen je 22. avgusta 1936. godine u Donjoj Crnući , pored Gornjeg Milanovca. Roditelji Miloš i Radmila bili su poljoprivrednici. Završio je četiri razreda osnovne škole u selu Vraćevšnici.[1] Autor je više romana, pet knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, pet pozorišnih drama, preko 40 knjiga za decu. Zaslužni je umetnik grada Beograda. Prvu zbirku pesama objavio 1959. godine, a kasnije još više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica itd. Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka. Dosta ih je prevedeno na strane jezike. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[2] Bio je urednik časopisa Raskovnik (sa Dragišom Vitoševićem), Poletarac Duška Radovića, glavni urednik Izdavačke kuće Nolit.[3] Bio je domaćin Dragačevskog sabora u Guči 2013. godine.[4] Preminuo je u 29. marta 2019. godine, u 83. godini, u Beogradu.[5][6][7][8][9] Sahranjen je u rodnom mestu, na seoskom groblju u Donjoj Crnući.[10] Ja sam uvek išao pomalo u raskoraku sa stvarnošću, a pogotovu danas. I pesme su sada u novom veku, kao i lepota umetnosti uopšte, u raskoraku sa zdravim razumom i u dosluhu sa nevremenom, pa se sve češće pitam da li se vredi još boriti lepim rečima i mislima za mesto pod nemilosrdnim suncem, koje nas takođe ne gleda i ne miluje onako često i nežno kao u detinjstvu. Sad su u modi neke tuđe reči i sunca, čiji smisao, ili pre besmisao, ja ne razumem i ne prihvatam, čak i po cenu potpune izopštenosti i samoće koja je preuranjena čak i za moje godine. — Dobrica Erić U oktobru 2021. otkrivena je Erićeva bista u dvorištu Srednje škole u Kniću.[11][12] Zanimljivost Manje je poznato da je Dobrica Erić napisao i prvu pesmu za poznatog pevača folk muzike Miroslava Ilića pod nazivom „Voleo sam devojku iz grada”. Autor je i Cecine pesme „Detelina sa četiri lista”.[13] Po njemu se zove Udruženje za odbranu ćirilice „Dobrica Erić”. Priznanja Goranov vijenac 1974. Mlado pokolenje 1977. Orden zasluga za narod 1977. Nagrada Zmajevih dečjih igara 1982. Nagrada Vukove zadužbine 1982. Nagrada Milan Rakić 2000. Zmajeva nagrada i Povelja Zmajevih dečjih igara Nagrada Neven Nagrada za životno delo u oblasti umetničkog stvaralaštva o selu i seljaštvu Zlatni prsten festivala Bulka Zlatna potkovica i zvanje Vitez čarapanije u Kruševcu Zlatni ključ Smedereva Matićeva povelja Nagrada Srpske knjige Zlatni leptir i Vitezova povelja za životno delo u književnosti za decu Najviša priznanja zavičajnih gradova, Gornjeg Milanovca, Topole i Knića Diploma redovnog člana ruske Petrovske akademije dodeljena mu je u Sankt-Peterburg, 2012. Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[14] Razapeta zemlja Za knjigu rodoljubivog pesništva Razapeta zemlja, koja je doživela deset izdanja dobio je petnaest nagrada: Žička hrisovulja, Žiča, 1992. Nagrada Lazar Vučković, Priština, 1994. Vidovdanska nagrada Republike Srpske Sveti Sava, 1995. Oktobarska nagrada Beograda, 1995. Velika Bazjaška Povelja saveza Srba u Rumuniji, 1996. Povelja Šušnjara, Banja Luka, 1998. Nagrada Šušnjar, Srpski Sanski Most, 1999. Zlatni beočug grada Beograda, 2000. Nagrada Filip Višnjić, Višnjićevo, 2001. Kondir Kosovke devojke, Gračanica, 2002. Povelja Morave, Mrčajevci, 2003. Povelja Stevana Sinđelića, Svilajnac, 2006. Sretenjska nagrada Odzivi Filipu Višnjiću, Orašac, 2008. Suza Jasenovca, Donja Gradina, Kozarska Dubica, 2008. Pesničko uspenije, Zvečan, 2009. Dela Deo Zbirke književnika Dobrice Erića u Udruženju „Adligat” Književna dela Svet u Suncokretu, (1959) Vašar u Topoli, (1965) Stari seljački kalendar, (1966) Slavuj i sunce, (1968) Ogrlica od grlica, Kulturni Centar, Novi sad (1969) Torta sa pet spratova, (1973) Od rata do zlatara, (1973) Dobrica čobanska torbica, (1973) Sišlo bure u obruče, (1974) Pesma o svicima, (1975) Dolina suncokreta, (1976) Reka s ružom rimovana, (1976) Večni kratkovečnici, (1977) Slavuj i sunce, IRO. Mladost, Zagreb (1978) Bašta sa sedam ruža, (1979) Čitanka godišnjih doba, (1979) Torbica čarobnica, (1979) Sricanje žene, (1980) Leto u Kalipolju, IRO. Veselin Masleša, Sarajevo (1980) Čardak između četiri jabuke, (1980) Doba duleka, (1980) Car pčelar, (1981) Šeširić kao bulka, (1981) Prsten u izvoru, (1981) Moj drug, Milivojčićev lug, (1982) Od azbuke do zlatne jabuke, (1982) Dobro veče, dobra zelena dolino, (1984) Stablo tvog tela, (1984) Sunčeva verenica, (1985) Spomenar na dar, (1986) Tako žubori reka, (1987) Mesečevi miljenici, (1987) Kad konj zarže, (1987) Pismo kraljici cveća, Rad, Beograd (1988) Vukova starinarnica, (1988) Roždestvo ratarevo, (1989) Krunisanje, (1989) Bunar za prijatelje, (1990) Kokajte se kokice, (1990) Bal vampira, (1990) Puževa srma, (1991) Ekološki bukvar, (1991) Plava mesečina, (1991) San Gružanske letnje noći, (1992) Jezero Ježeva bara, (1993) U vatri bismo, ne izgorismo, (1993) Plači voljena zemljo, (1993) Razapeta zemlja, (1999) Vilina Dolina, (1999) Pusti puže rogove, IP. Rad, Beograd (2002) Krunisanje, IP. Rad, Beograd (2002) Dečak sa zlatom lipe u kosi, (2005) Peta strana sveta, Pčelica (2012) Bajka o caru pčelaru, Pčelica (2013) Brojanice iz Gračanice, Catena Mundi (2013) Cica Mica Čačkalica, Pčelica (2014) Stripovi Erić je tokom šezdesetih godina bio jedan od najvažnijih stripskih scenarista gornjemilanovačkog izdavača Dečje novine. Debitovao je u časopisu Dečje novine, ali je glavna dela ostvario u ediciji istorijskih stripova Nikad robom, gde se izdvaja serijal Blažo i Jelica. Zimska bajka, Dečje novine, crtač Aleksandar Klas Začarana šuma, Dečje novine, Aleksandar Klas Začarana truba, Dečje novine, Aleksandar Klas Plava praćka, Dečje novine, Aleksandar Klas Pod zidinama drevnog Borča, „Nikad robom“ br. 5, 1964, Radivoj Bogičević Tajanstveni lagumi, „Nikad robom“ br. 9, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Otmica u šumi, „Nikad robom“ br. 16, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Krvavo svitanje, vanredna sveska „Nikad robom“, april 1965, Brana Jovanović Sultanova robinja, „Nikad robom“ br. 21, 1965, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Zatočenik i orlovi, „Nikad robom“ br. 36, 1966, Branko Plavšić (serijal Blažo i Jelica) Požar na pamučnom polju, „Nikad robom“ br. 62, 1966, Miodrag Đurđić Braća, „Nikad robom“ br. 63, 1966, Petar Radičević Topovi sa Ješevca, „Nikad robom“ br. 78, 1967, Miodrag Đurđić (serijal Blažo i Jelica, kasnije nastavili Čolić i Plavšić) Tragovi slobode, „Nikad robom“ br. 81, 1967, Petar Radičević Zamke, „Nikad robom“ br. 95, 1967, Ljubomir Filipovski Takovski ustanak II, Barjak nad Srbijom, „Nikad robom“ br. 136, 1968, Brana Jovanović Bubnjevi u noći, „Nikad robom“ br. 148, 1968, Branko Plavšić Zbirka književnika Dobrice Erića Dobrica Erić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu i jedan od prvih ljudi koji su podržali formiranje ove institucije.[15] U Udruženju je za života formirao Zbirku književnika Dobrice Erića i poklonio veliki broj svojih rukopisa i knjiga iz lične biblioteke, a za kolekciju potpisa Udruženja potpisao je više od stotinu knjiga. U njegovoj Zbirci su takođe i njegov omiljeni nož za papir, naočare i ručni sat.... Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Vašington Irving (3. april 1783 – 28. novembar 1859) bio je američki pisac kratkih priča, esejista, biograf, istoričar, urednik časopisa, diplomata iz ranog 19. veka. On je najbolje poznat po svojim kratkim pričama „Rip Van Vinkl” (1819) i „Leganda Slipi Holoua” (1820), obe od kojih se javljaju u njegovoj kolekciji Knjiga skica Džofrija Krejona, gospodina. Njegova istorijska dela obuhvataju biografije Olivera Goldsmita, Muhameda i Džordža Vašingtona, kao i nekoliko istorija Španije iz 15. veka koje se bave temama poput Alhambra, Kristofer Kolumbo i Mavri. Irving je bio ambasador u Španiji od 1842. do 1846. godine. Književni debi napravio je 1802. godine nizom opservacijskih pisama Jutarnjoj hronici, napisanim pod pseudonimom Džonatan Oldstajl. On se preselio u Englesku zbog porodičnog biznisa 1815. dodine, gde je stekao slavu objavljivanjem publikacije Knjiga skica Džofrija Krejona, gospodina, serijalizovane od 1819–20. On je nastavio da redovno objavljuje tokom čitavog svog života, a biografiju Džordža Vašingtona u pet tomova dovršio je samo osam meseci prije smrti u 76. godini u Taritaunu u Njujorku. Irving je bio jedan od prvih američkih pisaca koji je stekao slavu u Evropi, i bio je uzor drugim američkim autorima poput Natanijela Hotorna, Henrija Vodsvorta Longfeloa, Hermana Melvila i Edgara Alana Poa. Takođe su mu se divili neki britanski pisci, uključujući Lorda Bajrona, Tomasa Kembela, Čarlsa Dikensa, Fransisa Džefrija i Voltera Skota. Zalagao se za pisanje kao legitimnu profesiju i bio je pobornik jačih zakona koji bi zaštititi američke pisce od kršenja autorskih prava. Roditelji Vašingtona Irvinga su bili Vilijam Irving stariji, originalno iz Kjuholma, Šapinsej, Orkni, Škotska, i Sara (devojački Sonders), originalno iz Falmuta u Kornvolu, Engleska. Oni su se venčali 1761. godine dok je Vilijam služio kao podoficir u Britanskoj mornarici. Oni su imali jedanaestoro dece, osam od kojih je preživelo do zrelog doba. Njihova prva dva sina su umrla u ranom detinjstvu, oboje sa imenom Vilijam, kao i njihovo dete po imenu Džon. Njihova preživela deca su Vilijam mlađi (1766), An (1770), Peter (1771), Katrin (1774), Ebenezer (1776), Džon Trit (1778), Sara (1780), i Vašington.[1][2] Porodica Irving se nastanila na Menhetnu i bila je deo gradske trgovačke klase. Vašington je rođen 3. aprila 1783. godine,[1] iste nedelje kada su stanovnici Njujorka saznali za Britansko primirje kojim je okončana Američka revolucija. Irvingova majka imenovala ga je po Džordžu Vašingtonu.[3] Irving je upoznao svog imenjaka u svojoj 6. godini, kada je Džordž Vašington živeo u Njujorku nakon njegove inauguracije za predsednika 1789. Predsednik je blagoslovio mladog Irvinga.[4] Ovaj susret je Irving komemorisao malom akvarelnom slikom koja i dalje stoji na zidu u njegovoj kući.[5] Irvingovi su živeli u ulici Vilijam ulici br. 131 u vreme rođenja Vašingtona, ali su se kasnije preselili prekoputa u 128 Vilijam strit.[6] Nekoliko Irvingove braće su postali aktivni njujorški trgovci. Oni su ohrabrivali njegove književne težnje, često mu pružajući finansijsku potporu dok je nastavljao svoju književnju karijeru. Irving je bio nezainteresovan student koji je više voleo avanturističke priče i drame, i često je odsustvovao sa većernje nastave da bi boravo u pozorištu do svoje 14. godine.[7] Izbijanje žute groznice na Menhetnu 1798. godine nateralo je njegovu porodicu da ga pošalje u unutrašnjost, gde je odsedao kod svog prijatelja Džejmsa Kirka Poldinga u Taritaunu, Njujork. Upravo se u Taritaunu upoznao sa obližnjim gradom Slipi Holou u Njujorku, sa njegovim holandskim običajima i lokalnim pričama o duhovima.[8] Kao tinejdžer je učinio nekoliko drugih putovanja uz Hadson, uključujući dugu posetu Džonstaunu u Njujorku, gde je prošao kroz region Katskil planina, što je bilo okruženje za „Rip Van Vinkla”. „Od svih krajobraza Hadsona”, pisao je Irving, „planine Katskil su imale najčarobniji uticaj na moju dečačku maštu”.[9] Irving je počeo da piše pisma Njujorškoj Jutarnjoj hronici 1802. kada mu je bilo 19 godina, podnoseći komentare o gradskoj društvenoj i pozorišnoj sceni pod pseudonimom Džonatan Oldstajl. To ime je evociralo njegove federalističke sklonosti[10] i bilo je prvi od mnogih pseudonima koje je koristio tokom svoje karijere. Ta pisma su Irvingu donela ranu slavu i umerenu reputaciju. Aron Ber bio je koizdavač Hronike, i bio je dovoljno impresioniran da svojoj kćerki Teodoziji pošalje izreske Oldstajlovih komada. Čarls Brokden Braun je doputovao u Njujork kako bi regrutovao Oldstajla za književni časopis koji je uređivao u Filadelfiji.[11] Zabrinuti za njegovo zdravlje, Irvingova braća su finansirala njegovu dužu turneju po Evropi od 1804. do 1806. On je zaobišao je većinu lokaliteta koji se smatrani ključnim za društveni razvoj mladog čoveka, uz negodovanje njegovog brata Vilijama, koji je napisao da je zadovoljan da se zdravlje njegovog brata poboljšavalo, ali da mu se ne dopada izbor da „galopiranja kroz Italiju ... ostavljajući Firencu s tvoje leve strane i Veneciju sa tvoje desne strane”.[12] Umesto toga, Irving je razvio socijalne i konverzacione veštine koje su ga na kraju učinile jednim od najpotraženijih gostiju na svetu.[13] „Trudim se da stvari prihvatam onako kako one dolaze sa vedrinom”, napisao je Irving, „i kada ne mogu dobiti večeru po svom ukusu, trudim se da dobijem ukus po meri moje večere”.[14] Tokom posete Rimu 1805. godine, Irving je uspostavio prijateljstvo sa slikarom Vašingtonom Alstonom[12] i zamalo je bio nagovoren na karijeru kao slikar. „Moja sudbina u životu, međutim, bila je drugačije oblikovana”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bez karata. Poslednja ljubav u Carigradu – priručnik za gatanje je roman tarot u kojem čitalac može da prorekne sopstvenu sudbinu bacivši karte na sto i potom pročitavši poglavlja romana od kojih je svako vezano za po jednu od karata. Naravno da čitalac karte koje idu uz knjigu može da pokloni i da delo čita kao svaki drugi roman. Dodatnu mogućnost gatanja pisac u stvari poklanja čitaocu.Čitalac može uz pomoć tarot karata koje idu uz knjigu i 22 poglavlja koja nose iste nazive kao i karte, da ostvari čitanje kao kad se vrača i da samome sebi ili drugima prorekne sudbinu. Svako poglavlje romana u isti mah je tumačenje jedne od karata tarota. Delo bi bilo izuzetno podesno da se stavi na internet, gde bi digitalno bacanje karata kombinovano sa čitanjem pojedinih poglavlja bilo mnogo jednostavnije nego u knjizi. Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 – Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17–19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta i akademik. Život i delo Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen Brankom Pavić Basta, istoričarkom umetnosti, od 1957. do 1992, sa kojom je dobio sina Ivana i ćerku Jelenu. Od ćerke Jelene ima unuku Teodoru. Od 1992. je bio u braku sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977–79 bio je dekan. Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982). Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994. Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine. Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu. Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković. Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu. Nagrade i priznanja Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada, kao što su: NIN-ova nagrada za 1985; nagrada „Meša Selimović“ za 1988; nagrada Narodne biblioteke Srbije za 1988; nagrada „Borisav Stanković“ za 1992; srebrna medalja „Feliks Romulijana“ za 1992; Oktobarska nagrada grada Beograda za 1992; „Prosvetina“ nagrada za 1994; nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša“ za 1994; „Kočićeva nagrada“ za 1994; „Vukova nagrada“ za 1996; Nagrada „Dušan Vasiljev“ 2000, „Andrićeva nagrada“ 2001. Bio je počasni doktor Sofijskog univerziteta i predsednik Srpsko-ukrajinskog društva, član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta. Milorad Pavić je Beogradu 1992. zaveštao sve svoje rukopise, knjige, biblioteku, i to postoji kao legat u stanu u kom je živeo u Beogradu. U Narodnoj biblioteci Srbije je njegov legat prvi put predstavljen javnosti avgusta 2013. godine. Dela Palimpsesti, pesme, Beograd 1967, 63 str. Istorija srpske književnosti baroknog doba, naučna studija, Beograd 1970, 527 str. Mesečev kamen, pesme, Beograd 1971, 118 str. Vojislav Ilić i evropsko pesništvo, Novi Sad 1971, 367 str. Gavril Stefanović Venclović, naučna studija, Beograd 1972, 326 str. Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo, naučna studija, Beograd 1972, 346 str. Gvozdena zavesa, priče, Novi Sad 1973, 222 str. Jezičko pamćenje i pesnički oblik, ogledi, Novi Sad 1976, 429 str. Konji svetoga Marka, priče, Beograd 1976, 159 str. Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma`, naučna studija, Beograd 1979, 572 str. Ruski hrt, priče, Beograd 1979, 215 str. Nove beogradske priče, Beograd 1981, 360 str. Duše se kupaju poslednji put, Novi Sad 1982, 145 str. Rađanje nove srpske književnosti, naučna studija, Beograd 1983, 631 str. Hazarski rečnik. Roman-leksikon u 100.000 reči, Beograd 1984, 242 str. Istorija, stalež i stil, ogledi, Novi Sad 1985, 281 str. Predeo slikan čajem. Roman za ljubitelje ukrštenih reči, Beograd, 1988, 375 (525) str. Izvrnuta rukavica, priče, Novi Sad 1989, 180 str. Kratka istorija Beograda / A Short History of Belgrade, Beograd 1990, 68 str. Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Beograd 1991, 115+98 str. Istorija srpske književnosti 2, 3, 4. (Barok, Klasicizam, Predromantizam), naučna studija, Beograd, 1991, 225 + 181 + 181 str. Zauvek i dan više, pozorišni jelovnik, drama, Beograd 1993, 134 str. Poslednja ljubav u Carigradu. Priručnik za gatanje, Beograd 1994, 195 str. Šešir od riblje kože. Ljubavna priča, Beograd 1996, 80 str. Stakleni puž. Priče sa Interneta, Beograd, 1998, 154 + 12 str. Milorad Pavić, Jasmina Mihajlović. Dve kotorske priče, Beograd, „Dereta“, 1998, 52 + 71 str. Glinena armija, Beograd, „Interpres“, 1999. (Bibliografsko izdanje) Kutija za pisanje, Beograd, „Dereta“, 1999, 171 str. Zvezdani plašt. Astrološki vodič za neupućene, Beograd, „Dereta“, 2000, 186 str. Strašne ljubavne priče, izabrane i nove. „Plato“, Beograd, 2001, 215 str. Vrata sna i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 196 str. Priča o travi i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 187 str. Devet kiša i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 202 str. Carski rez i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 266 str. Sedam smrtnih grehova. „Plato“, Beograd, 2002, 173 str. Dve interaktivne drame – Krevet za troje, Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2002, 150 str. Dve lepeze iz Galate – Stakleni puž i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2003, 167 str. Nevidljivo ogledalo – Šareni hleb (roman za decu i ostale). „Dereta“, Beograd, 2003, 84 + 70 str. Unikat. „Dereta“, Beograd, 2004, 170 str. Plava sveska. „Dereta“, Beograd, 2004, 118 str. Interaktivne drame: Zauvek i dan više; Krevet za troje; Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2004, 274 str. Jasmina Mihajlović, Milorad Pavić – Ljubavni roman u dve priče. „Čigoja“, Beograd, 2004, 63 str. Priča koja je ubila Emiliju Knor. (na srpskom i engleskom) „Dereta“, Beograd, 2005, 44 + 50 str. Roman kao država i drugi ogledi. „Plato“, Beograd, 2005, 176 str. Svadba u kupatilu – Vesela igra u sedam slika. „Dereta“, Beograd, 2005, 104 str. Drugo telo. „Dereta“, Beograd, 2006, 310 str. Pozorište od hartije, priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, 240 str. Drugo telo (novo dopunjeno izdanje romana). „Euro Giunti“, Beograd, 2008, 292 str. Sve priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, 450 str. Veštački mladež. Tri kratka nelinearna romana o ljubavi. Matica srpska, Novi Sad, 2009, 157 str. Adaptacije Pavićevih dela Film i televizija Crvena kraljica (igrani TV film), režija Miroslav Međimurec, Srbija, 1981. Vizantijsko plavo (igrani film), režija Dragan Marinković, Srbija, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (kratki, animacija), Maribel Martinez Galindo (Maribel Martinez Galindo), Meksiko, 2008. Steklяnnaя lampa (igrani film), režija Nikolaj Čepuriškin (Nikolaй Čepurыškin), Rusija, 2009. Strip Treći argument, scenarista Zoran Stefanović, crtač Zoran Tucić, „Bata“ — „Orbis“, Beograd-Limasol, 1995; serijalizovan i u Heavy Metal Magazine, Njujork, 1998-2000. Muzika „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, kamerno delo danskog kompozitora Mogensa Kristensena (Mogens Christensen), 1991, 8′, po Hazarskom rečniku „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, kamerno delo M. Kristensena, 1992, 11′, isto „De khazariske spejle“, solo kompozicija M. Kristensena 1991-1993, 14′, isto „Aй, volna“ - pesma ruske grupe „Meljnica“ („Melьnica“) je adaptacija Pavićeve priče „Duga noćna plovidba“. Muzika O. Lišina i Natalija O`Šej (Helavisa), reči N. O`Šej. Album Zov krovi, 2006. „Molitva Račana“, duhovni koncert za mešoviti hor i gudače Svetislava Božića, na stihove Gavrila Stefanovića Venclovića i Milorada Pavića. Premijerno izvođeno 2006. godine u Sankt Peterburgu, Rusija, sa orkestrom i horom Kapele „Glinka“ i dirigentom Vladislavom Černušenkom. Pavić kao prevodilac A. S. Puškin: Poltava (prepev speva Milorad Pavić – „Mladost“, Beograd 1949) A. S. Puškin: Poltava (prepevao Milorad Pavić – Beograd, „Novo Pokoljenje“,1952) U Sanang: „Čičkovi pupoljci“ (NIN, 9. 1. 1995) Zegi: „Pesme Delte“ (NIN, 9. 1. 1995) Mun Bim: „Mesečina na Mendelejskom dvorcu“ (NIN, 12. 6. 1995) Leon Damas: „Ivice, Sećanja“ (NIN, 2. 10. 1995) Brijer Žan: „Kada smo se rastali“ (NIN, 30. 10. 1995) Paul Niger: „Mesec“ (NIN, 30. 10. 1955, V, br. 252.) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin (prepev i predgovor) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin A. S. Puškin: Selo i druge pesme A. S. Puškin: Drame, poeme, pesme Džordž Gordon Bajron: Izabrana dela: - Dramske poeme, spevovi i pesme A. S. Puškin: Boris Godunov, male tragedije, bajke – koautor Čarls Simić: „Pile bez glave“ A. S. Puškin: „Pesma o Crnom Đorđu“ (odlomak) Džordž Gordon Bajron: „Manfred“ (odlomak) Knjige o Paviću Mihajlović, Jasmina. Prilog za bibliografiju Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Kratka istorija jedne knjige; izbor napisa o romanu leksikonu u 100.000 reci „Hazarski rečnik“ od Milorada Pavića Delić, Jovan. Hazarska prizma. Tumačenje proze Milorada Pavića, Beograd – Prosveta, Dosije; Titograd – Oktoih Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Mihajlović, Jasmina. Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1992, 191 str. Mihajlović, Jasmina. Biografija i bibliografija Milorada Pavića, Beograd, G Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Savremena srpska proza 5: Pavić i postmoderna, Trstenik, 1993 (1994″). (Miodrag Radović, Zoran Gluščević...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Mihajlović, Jasmina. Bio-bibliografija Milorada Pavića, (zasebno i kao deo knjige Anahoret u Njujorku u okviru Sabranih dela) Pijanović, Petar, Pavić, Beograd, „Filip Višnjić“, 1998, 407 str. Vasić, Smiljka, Polazne osnove novije srpske proze. Knj. 2. Hazarski rečnik Milorada Pavića – frekvencijski rečnik Babić, Sava, Milorad Pavić mora pričati priče, Beograd, „Stylos“, 2000, 191 str. Popović, Radovan, Prvi pisac trećeg milenija: Životopis Milorada Pavića, Beograd, Dereta, 2002, 233 str. Knjige razgovora M. Pavićem Miloš Jevtić. Razgovori sa Pavićem, Beograd, „Naučna knjiga“, 1990, 128 str. Ana Šomlo. Hazari, ili obnova vizantijskog romana: Razgovori sa Miloradom Pavićem, Beograd, BIGZ, „Narodna knjiga“, 1990, 189 str. Lalas Tanasis. Milorad Pavić, Solun, 1997, 1–30 str.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Drugo telo je zavetni ljubavni i istorijski roman Milorada Pavića koji govori o onome što svakoga tišti i u šta niko nije siguran. Jedna strana priče je u XVIII veku, druga u našem vremenu, jednim se okom gleda u starinu Venecije i Sent Andreje, drugim u savremeni svet. Sa smelošću koja zadivljuje Pavić je progovorio o najvećoj tajni hrišćanstva i onome što ljubav čak i iz smrti poručuje onome koga zaista volite. Veštački mladež je knjiga pisana bez gorčine, sa poučnom zapitanošću i krajnje pronicljivo o tome kako se na kraju života oseća težina onoga što preti svakoj velikoj ljubavi i životu stvaralaca. Sudbina umetnosti i starenja, zanosa i nerazumevanja, delikatna strana uspeha i slabosti, dvojstvo svega što postoji i što ne postoji, sve se to slilo u završne akorde Pavićevog romanesknog opusa. Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 – Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17–19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta i akademik. Život i delo Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen Brankom Pavić Basta, istoričarkom umetnosti, od 1957. do 1992, sa kojom je dobio sina Ivana i ćerku Jelenu. Od ćerke Jelene ima unuku Teodoru. Od 1992. je bio u braku sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977–79 bio je dekan. Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982). Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994. Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine. Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu. Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković. Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu. Nagrade i priznanja Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada, kao što su: NIN-ova nagrada za 1985; nagrada „Meša Selimović“ za 1988; nagrada Narodne biblioteke Srbije za 1988; nagrada „Borisav Stanković“ za 1992; srebrna medalja „Feliks Romulijana“ za 1992; Oktobarska nagrada grada Beograda za 1992; „Prosvetina“ nagrada za 1994; nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša“ za 1994; „Kočićeva nagrada“ za 1994; „Vukova nagrada“ za 1996; Nagrada „Dušan Vasiljev“ 2000, „Andrićeva nagrada“ 2001. Bio je počasni doktor Sofijskog univerziteta i predsednik Srpsko-ukrajinskog društva, član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta. Milorad Pavić je Beogradu 1992. zaveštao sve svoje rukopise, knjige, biblioteku, i to postoji kao legat u stanu u kom je živeo u Beogradu. U Narodnoj biblioteci Srbije je njegov legat prvi put predstavljen javnosti avgusta 2013. godine. Dela Palimpsesti, pesme, Beograd 1967, 63 str. Istorija srpske književnosti baroknog doba, naučna studija, Beograd 1970, 527 str. Mesečev kamen, pesme, Beograd 1971, 118 str. Vojislav Ilić i evropsko pesništvo, Novi Sad 1971, 367 str. Gavril Stefanović Venclović, naučna studija, Beograd 1972, 326 str. Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo, naučna studija, Beograd 1972, 346 str. Gvozdena zavesa, priče, Novi Sad 1973, 222 str. Jezičko pamćenje i pesnički oblik, ogledi, Novi Sad 1976, 429 str. Konji svetoga Marka, priče, Beograd 1976, 159 str. Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma`, naučna studija, Beograd 1979, 572 str. Ruski hrt, priče, Beograd 1979, 215 str. Nove beogradske priče, Beograd 1981, 360 str. Duše se kupaju poslednji put, Novi Sad 1982, 145 str. Rađanje nove srpske književnosti, naučna studija, Beograd 1983, 631 str. Hazarski rečnik. Roman-leksikon u 100.000 reči, Beograd 1984, 242 str. Istorija, stalež i stil, ogledi, Novi Sad 1985, 281 str. Predeo slikan čajem. Roman za ljubitelje ukrštenih reči, Beograd, 1988, 375 (525) str. Izvrnuta rukavica, priče, Novi Sad 1989, 180 str. Kratka istorija Beograda / A Short History of Belgrade, Beograd 1990, 68 str. Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Beograd 1991, 115+98 str. Istorija srpske književnosti 2, 3, 4. (Barok, Klasicizam, Predromantizam), naučna studija, Beograd, 1991, 225 + 181 + 181 str. Zauvek i dan više, pozorišni jelovnik, drama, Beograd 1993, 134 str. Poslednja ljubav u Carigradu. Priručnik za gatanje, Beograd 1994, 195 str. Šešir od riblje kože. Ljubavna priča, Beograd 1996, 80 str. Stakleni puž. Priče sa Interneta, Beograd, 1998, 154 + 12 str. Milorad Pavić, Jasmina Mihajlović. Dve kotorske priče, Beograd, „Dereta“, 1998, 52 + 71 str. Glinena armija, Beograd, „Interpres“, 1999. (Bibliografsko izdanje) Kutija za pisanje, Beograd, „Dereta“, 1999, 171 str. Zvezdani plašt. Astrološki vodič za neupućene, Beograd, „Dereta“, 2000, 186 str. Strašne ljubavne priče, izabrane i nove. „Plato“, Beograd, 2001, 215 str. Vrata sna i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 196 str. Priča o travi i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 187 str. Devet kiša i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 202 str. Carski rez i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 266 str. Sedam smrtnih grehova. „Plato“, Beograd, 2002, 173 str. Dve interaktivne drame – Krevet za troje, Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2002, 150 str. Dve lepeze iz Galate – Stakleni puž i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2003, 167 str. Nevidljivo ogledalo – Šareni hleb (roman za decu i ostale). „Dereta“, Beograd, 2003, 84 + 70 str. Unikat. „Dereta“, Beograd, 2004, 170 str. Plava sveska. „Dereta“, Beograd, 2004, 118 str. Interaktivne drame: Zauvek i dan više; Krevet za troje; Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2004, 274 str. Jasmina Mihajlović, Milorad Pavić – Ljubavni roman u dve priče. „Čigoja“, Beograd, 2004, 63 str. Priča koja je ubila Emiliju Knor. (na srpskom i engleskom) „Dereta“, Beograd, 2005, 44 + 50 str. Roman kao država i drugi ogledi. „Plato“, Beograd, 2005, 176 str. Svadba u kupatilu – Vesela igra u sedam slika. „Dereta“, Beograd, 2005, 104 str. Drugo telo. „Dereta“, Beograd, 2006, 310 str. Pozorište od hartije, priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, 240 str. Drugo telo (novo dopunjeno izdanje romana). „Euro Giunti“, Beograd, 2008, 292 str. Sve priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, 450 str. Veštački mladež. Tri kratka nelinearna romana o ljubavi. Matica srpska, Novi Sad, 2009, 157 str. Adaptacije Pavićevih dela Film i televizija Crvena kraljica (igrani TV film), režija Miroslav Međimurec, Srbija, 1981. Vizantijsko plavo (igrani film), režija Dragan Marinković, Srbija, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (kratki, animacija), Maribel Martinez Galindo (Maribel Martinez Galindo), Meksiko, 2008. Steklяnnaя lampa (igrani film), režija Nikolaj Čepuriškin (Nikolaй Čepurыškin), Rusija, 2009. Strip Treći argument, scenarista Zoran Stefanović, crtač Zoran Tucić, „Bata“ — „Orbis“, Beograd-Limasol, 1995; serijalizovan i u Heavy Metal Magazine, Njujork, 1998-2000. Muzika „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, kamerno delo danskog kompozitora Mogensa Kristensena (Mogens Christensen), 1991, 8′, po Hazarskom rečniku „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, kamerno delo M. Kristensena, 1992, 11′, isto „De khazariske spejle“, solo kompozicija M. Kristensena 1991-1993, 14′, isto „Aй, volna“ - pesma ruske grupe „Meljnica“ („Melьnica“) je adaptacija Pavićeve priče „Duga noćna plovidba“. Muzika O. Lišina i Natalija O`Šej (Helavisa), reči N. O`Šej. Album Zov krovi, 2006. „Molitva Račana“, duhovni koncert za mešoviti hor i gudače Svetislava Božića, na stihove Gavrila Stefanovića Venclovića i Milorada Pavića. Premijerno izvođeno 2006. godine u Sankt Peterburgu, Rusija, sa orkestrom i horom Kapele „Glinka“ i dirigentom Vladislavom Černušenkom. Pavić kao prevodilac A. S. Puškin: Poltava (prepev speva Milorad Pavić – „Mladost“, Beograd 1949) A. S. Puškin: Poltava (prepevao Milorad Pavić – Beograd, „Novo Pokoljenje“,1952) U Sanang: „Čičkovi pupoljci“ (NIN, 9. 1. 1995) Zegi: „Pesme Delte“ (NIN, 9. 1. 1995) Mun Bim: „Mesečina na Mendelejskom dvorcu“ (NIN, 12. 6. 1995) Leon Damas: „Ivice, Sećanja“ (NIN, 2. 10. 1995) Brijer Žan: „Kada smo se rastali“ (NIN, 30. 10. 1995) Paul Niger: „Mesec“ (NIN, 30. 10. 1955, V, br. 252.) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin (prepev i predgovor) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin A. S. Puškin: Selo i druge pesme A. S. Puškin: Drame, poeme, pesme Džordž Gordon Bajron: Izabrana dela: - Dramske poeme, spevovi i pesme A. S. Puškin: Boris Godunov, male tragedije, bajke – koautor Čarls Simić: „Pile bez glave“ A. S. Puškin: „Pesma o Crnom Đorđu“ (odlomak) Džordž Gordon Bajron: „Manfred“ (odlomak) Knjige o Paviću Mihajlović, Jasmina. Prilog za bibliografiju Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Kratka istorija jedne knjige; izbor napisa o romanu leksikonu u 100.000 reci „Hazarski rečnik“ od Milorada Pavića Delić, Jovan. Hazarska prizma. Tumačenje proze Milorada Pavića, Beograd – Prosveta, Dosije; Titograd – Oktoih Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Mihajlović, Jasmina. Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1992, 191 str. Mihajlović, Jasmina. Biografija i bibliografija Milorada Pavića, Beograd, G Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Savremena srpska proza 5: Pavić i postmoderna, Trstenik, 1993 (1994″). (Miodrag Radović, Zoran Gluščević...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Mihajlović, Jasmina. Bio-bibliografija Milorada Pavića, (zasebno i kao deo knjige Anahoret u Njujorku u okviru Sabranih dela) Pijanović, Petar, Pavić, Beograd, „Filip Višnjić“, 1998, 407 str. Vasić, Smiljka, Polazne osnove novije srpske proze. Knj. 2. Hazarski rečnik Milorada Pavića – frekvencijski rečnik Babić, Sava, Milorad Pavić mora pričati priče, Beograd, „Stylos“, 2000, 191 str. Popović, Radovan, Prvi pisac trećeg milenija: Životopis Milorada Pavića, Beograd, Dereta, 2002, 233 str. Knjige razgovora M. Pavićem Miloš Jevtić. Razgovori sa Pavićem, Beograd, „Naučna knjiga“, 1990, 128 str. Ana Šomlo. Hazari, ili obnova vizantijskog romana: Razgovori sa Miloradom Pavićem, Beograd, BIGZ, „Narodna knjiga“, 1990, 189 str. Lalas Tanasis. Milorad Pavić, Solun, 1997, 1–30 str.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Na filmovima snimljenim tokom borbi u Drugom svetskom ratu mogu se gledati ruski vojnici i oficiri kako u snegu pred juriš svlače odeću i samo u rublju, nevidljivi na vejavici, nezadrživo kreću kroz ciču od - 30 na nemačke položaje. Taj prizor, koji se piscu urezao u sećanje ne sa filma, nego iz stvarnosti, nije bez veze sa ovom knjigom. Naime, moji prijatelji biće verovatno iznenađeni kada ovde budu prepoznali dve moje pesme prerušene u prozu. Taj postupak mnogima će se učiniti neobičnim. Pisac se, međutim, našao u položaju ruskih ratnika: njegovo vreme je gotovo isteklo; zima je tu, čas je da se bitka dobije ili izgubi, i njemu je svejedno kakav će oblik dobiti njegovi pohodi. Ni pesme ni prozu on nije pisao radi njih samih, nego ih je opremao kao male krijumčarske brodove, rešen da prodre sa svojim tovarom u luku čitaoca, koji inače ovakvu robu ne prima redovnim linijama. Ako je pri tome i neke pesme „degradirao` u prozu, svu-kavši im oficirske bluze, to je možda zato, Što te pesme niko nije slušao dok su bile pod činom i što one nisu dovoljno dobro ratovale za njega. Ovako, preobučene i poslate u prve borbene redove, one će ponovo povesti jednu bitku, koja je verovatno poslednja. U takvim slučajevima doista se i oficiri svlače u bele kao sneg košulje i jurišaju bez epoleta. Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 – Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17–19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta i akademik. Život i delo Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen Brankom Pavić Basta, istoričarkom umetnosti, od 1957. do 1992, sa kojom je dobio sina Ivana i ćerku Jelenu. Od ćerke Jelene ima unuku Teodoru. Od 1992. je bio u braku sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977–79 bio je dekan. Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982). Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994. Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine. Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu. Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković. Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu. Nagrade i priznanja Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada, kao što su: NIN-ova nagrada za 1985; nagrada „Meša Selimović“ za 1988; nagrada Narodne biblioteke Srbije za 1988; nagrada „Borisav Stanković“ za 1992; srebrna medalja „Feliks Romulijana“ za 1992; Oktobarska nagrada grada Beograda za 1992; „Prosvetina“ nagrada za 1994; nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša“ za 1994; „Kočićeva nagrada“ za 1994; „Vukova nagrada“ za 1996; Nagrada „Dušan Vasiljev“ 2000, „Andrićeva nagrada“ 2001. Bio je počasni doktor Sofijskog univerziteta i predsednik Srpsko-ukrajinskog društva, član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta. Milorad Pavić je Beogradu 1992. zaveštao sve svoje rukopise, knjige, biblioteku, i to postoji kao legat u stanu u kom je živeo u Beogradu. U Narodnoj biblioteci Srbije je njegov legat prvi put predstavljen javnosti avgusta 2013. godine. Dela Palimpsesti, pesme, Beograd 1967, 63 str. Istorija srpske književnosti baroknog doba, naučna studija, Beograd 1970, 527 str. Mesečev kamen, pesme, Beograd 1971, 118 str. Vojislav Ilić i evropsko pesništvo, Novi Sad 1971, 367 str. Gavril Stefanović Venclović, naučna studija, Beograd 1972, 326 str. Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo, naučna studija, Beograd 1972, 346 str. Gvozdena zavesa, priče, Novi Sad 1973, 222 str. Jezičko pamćenje i pesnički oblik, ogledi, Novi Sad 1976, 429 str. Konji svetoga Marka, priče, Beograd 1976, 159 str. Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma`, naučna studija, Beograd 1979, 572 str. Ruski hrt, priče, Beograd 1979, 215 str. Nove beogradske priče, Beograd 1981, 360 str. Duše se kupaju poslednji put, Novi Sad 1982, 145 str. Rađanje nove srpske književnosti, naučna studija, Beograd 1983, 631 str. Hazarski rečnik. Roman-leksikon u 100.000 reči, Beograd 1984, 242 str. Istorija, stalež i stil, ogledi, Novi Sad 1985, 281 str. Predeo slikan čajem. Roman za ljubitelje ukrštenih reči, Beograd, 1988, 375 (525) str. Izvrnuta rukavica, priče, Novi Sad 1989, 180 str. Kratka istorija Beograda / A Short History of Belgrade, Beograd 1990, 68 str. Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Beograd 1991, 115+98 str. Istorija srpske književnosti 2, 3, 4. (Barok, Klasicizam, Predromantizam), naučna studija, Beograd, 1991, 225 + 181 + 181 str. Zauvek i dan više, pozorišni jelovnik, drama, Beograd 1993, 134 str. Poslednja ljubav u Carigradu. Priručnik za gatanje, Beograd 1994, 195 str. Šešir od riblje kože. Ljubavna priča, Beograd 1996, 80 str. Stakleni puž. Priče sa Interneta, Beograd, 1998, 154 + 12 str. Milorad Pavić, Jasmina Mihajlović. Dve kotorske priče, Beograd, „Dereta“, 1998, 52 + 71 str. Glinena armija, Beograd, „Interpres“, 1999. (Bibliografsko izdanje) Kutija za pisanje, Beograd, „Dereta“, 1999, 171 str. Zvezdani plašt. Astrološki vodič za neupućene, Beograd, „Dereta“, 2000, 186 str. Strašne ljubavne priče, izabrane i nove. „Plato“, Beograd, 2001, 215 str. Vrata sna i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 196 str. Priča o travi i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 187 str. Devet kiša i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 202 str. Carski rez i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 266 str. Sedam smrtnih grehova. „Plato“, Beograd, 2002, 173 str. Dve interaktivne drame – Krevet za troje, Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2002, 150 str. Dve lepeze iz Galate – Stakleni puž i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2003, 167 str. Nevidljivo ogledalo – Šareni hleb (roman za decu i ostale). „Dereta“, Beograd, 2003, 84 + 70 str. Unikat. „Dereta“, Beograd, 2004, 170 str. Plava sveska. „Dereta“, Beograd, 2004, 118 str. Interaktivne drame: Zauvek i dan više; Krevet za troje; Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2004, 274 str. Jasmina Mihajlović, Milorad Pavić – Ljubavni roman u dve priče. „Čigoja“, Beograd, 2004, 63 str. Priča koja je ubila Emiliju Knor. (na srpskom i engleskom) „Dereta“, Beograd, 2005, 44 + 50 str. Roman kao država i drugi ogledi. „Plato“, Beograd, 2005, 176 str. Svadba u kupatilu – Vesela igra u sedam slika. „Dereta“, Beograd, 2005, 104 str. Drugo telo. „Dereta“, Beograd, 2006, 310 str. Pozorište od hartije, priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, 240 str. Drugo telo (novo dopunjeno izdanje romana). „Euro Giunti“, Beograd, 2008, 292 str. Sve priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, 450 str. Veštački mladež. Tri kratka nelinearna romana o ljubavi. Matica srpska, Novi Sad, 2009, 157 str. Adaptacije Pavićevih dela Film i televizija Crvena kraljica (igrani TV film), režija Miroslav Međimurec, Srbija, 1981. Vizantijsko plavo (igrani film), režija Dragan Marinković, Srbija, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (kratki, animacija), Maribel Martinez Galindo (Maribel Martinez Galindo), Meksiko, 2008. Steklяnnaя lampa (igrani film), režija Nikolaj Čepuriškin (Nikolaй Čepurыškin), Rusija, 2009. Strip Treći argument, scenarista Zoran Stefanović, crtač Zoran Tucić, „Bata“ — „Orbis“, Beograd-Limasol, 1995; serijalizovan i u Heavy Metal Magazine, Njujork, 1998-2000. Muzika „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, kamerno delo danskog kompozitora Mogensa Kristensena (Mogens Christensen), 1991, 8′, po Hazarskom rečniku „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, kamerno delo M. Kristensena, 1992, 11′, isto „De khazariske spejle“, solo kompozicija M. Kristensena 1991-1993, 14′, isto „Aй, volna“ - pesma ruske grupe „Meljnica“ („Melьnica“) je adaptacija Pavićeve priče „Duga noćna plovidba“. Muzika O. Lišina i Natalija O`Šej (Helavisa), reči N. O`Šej. Album Zov krovi, 2006. „Molitva Račana“, duhovni koncert za mešoviti hor i gudače Svetislava Božića, na stihove Gavrila Stefanovića Venclovića i Milorada Pavića. Premijerno izvođeno 2006. godine u Sankt Peterburgu, Rusija, sa orkestrom i horom Kapele „Glinka“ i dirigentom Vladislavom Černušenkom. Pavić kao prevodilac A. S. Puškin: Poltava (prepev speva Milorad Pavić – „Mladost“, Beograd 1949) A. S. Puškin: Poltava (prepevao Milorad Pavić – Beograd, „Novo Pokoljenje“,1952) U Sanang: „Čičkovi pupoljci“ (NIN, 9. 1. 1995) Zegi: „Pesme Delte“ (NIN, 9. 1. 1995) Mun Bim: „Mesečina na Mendelejskom dvorcu“ (NIN, 12. 6. 1995) Leon Damas: „Ivice, Sećanja“ (NIN, 2. 10. 1995) Brijer Žan: „Kada smo se rastali“ (NIN, 30. 10. 1995) Paul Niger: „Mesec“ (NIN, 30. 10. 1955, V, br. 252.) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin (prepev i predgovor) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin A. S. Puškin: Selo i druge pesme A. S. Puškin: Drame, poeme, pesme Džordž Gordon Bajron: Izabrana dela: - Dramske poeme, spevovi i pesme A. S. Puškin: Boris Godunov, male tragedije, bajke – koautor Čarls Simić: „Pile bez glave“ A. S. Puškin: „Pesma o Crnom Đorđu“ (odlomak) Džordž Gordon Bajron: „Manfred“ (odlomak) Knjige o Paviću Mihajlović, Jasmina. Prilog za bibliografiju Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Kratka istorija jedne knjige; izbor napisa o romanu leksikonu u 100.000 reci „Hazarski rečnik“ od Milorada Pavića Delić, Jovan. Hazarska prizma. Tumačenje proze Milorada Pavića, Beograd – Prosveta, Dosije; Titograd – Oktoih Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Mihajlović, Jasmina. Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1992, 191 str. Mihajlović, Jasmina. Biografija i bibliografija Milorada Pavića, Beograd, G Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Savremena srpska proza 5: Pavić i postmoderna, Trstenik, 1993 (1994″). (Miodrag Radović, Zoran Gluščević...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Mihajlović, Jasmina. Bio-bibliografija Milorada Pavića, (zasebno i kao deo knjige Anahoret u Njujorku u okviru Sabranih dela) Pijanović, Petar, Pavić, Beograd, „Filip Višnjić“, 1998, 407 str. Vasić, Smiljka, Polazne osnove novije srpske proze. Knj. 2. Hazarski rečnik Milorada Pavića – frekvencijski rečnik Babić, Sava, Milorad Pavić mora pričati priče, Beograd, „Stylos“, 2000, 191 str. Popović, Radovan, Prvi pisac trećeg milenija: Životopis Milorada Pavića, Beograd, Dereta, 2002, 233 str. Knjige razgovora M. Pavićem Miloš Jevtić. Razgovori sa Pavićem, Beograd, „Naučna knjiga“, 1990, 128 str. Ana Šomlo. Hazari, ili obnova vizantijskog romana: Razgovori sa Miloradom Pavićem, Beograd, BIGZ, „Narodna knjiga“, 1990, 189 str. Lalas Tanasis. Milorad Pavić, Solun, 1997, 1–30 str.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovaj izvanredni povijesni francuski gotički roman, smješten u srednjovjekovni Pariz ispod tornjeva blizanaca njegove najveće građevine i vrhovnog simbola, katedrale Notre-Dame, jeziva je drama Quasimoda, invalidnog zvonara Notre-Damea, dok se bori da se suprotstavi svom sposobnom skrbniku Claudeu Frollu, koji također želi počiniti genocid nad pariškim romskim stanovništvom. Roman je opisan kao ključni tekst u francuskoj književnosti [1] i adaptiran je za film više od desetak puta, uz brojne televizijske i scenske adaptacije, poput nijemog filma iz 1923. s Lonom Chaneyem, zvučnog filma iz 1939. s Charles Laughton i Disneyev animirani film iz 1996. s Tomom Hulceom (obojica kao Quasimodo). Roman je nastojao očuvati vrijednosti francuske kulture u vremenu velikih promjena, koje su rezultirale uništenjem mnogih francuskih gotičkih građevina. Roman je Notre-Dame de Paris učinio nacionalnom ikonom i poslužio je kao katalizator ponovnog zanimanja za obnovu gotičkog oblika. Viktor Mari Igo (franc. Victor Marie Hugo; Bezanson, 26. februar 1802 — Pariz, 22. maj 1885) bio je veliki francuski pisac i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija.[1] Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Bio je aktivan učesnik političkog života Francuske. Igo je rano stekao književnu slavu koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove su zapazili i pohvalili najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj je primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava je rasla i on je od ugledanja na velika imena francuskog klasicizma prešao na originalno književno stvaralaštvo. Igo je tada nastupao kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna je već bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije. Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. Zalagao za human tretman prema pohvatanim revolucionarima nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine. Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. Uspeo je da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu, pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i slobodu. Viktor-Mari Igo je rođen 26. februara 1802. u Bezansonu kao treći sin Žozefa Leopolda Sigisberta Igoa (1773–1828) i njegove supruge Sofi Trebuše (1772—1821). Većinu života proveo je u rodnoj Francuskoj. Međutim, bio je izgnan iz države za vreme vladavine Napoleona III. Godine 1851. živeo je u Briselu, od 1852. do 1855. živeo je na Džerziju, a od 1855. do 1870. i ponovo od 1872. do 1873. na Gernziju. Godine 1852. dobio je generalno pomilovanje i od tada je u dobrovoljnom egzilu. Igoovo rano detinjstvo bilo je ispunjeno velikim događajima. U veku pre njegova rođenja, u Francuskoj revoluciji dogodio se kraj dinastije Burbona, a sam Igo je doživeo uspon i pad Prve republike i nastanak Prvog carstva pod vođstvom Napoleona Bonaparte. Napoleon se proglasio carem kada je Igo imao samo 2 godine, a dinastija Burbona se vratila na tron pre Igoovog osamnaestog rođendana. Različiti politički i verski pogledi Igoovih roditelja odražavali su sile koje su se borile za prevlast u Francuskoj tokom celog njegova života; Igoov otac bio je visoko odlikovani oficir u Napoleonovoj vojsci, ateistički republikanac koji je smatrao Napoleona herojem, dok je njegova majka bila katolička rojalistkinja koja je po nekim pričama za ljubavnika izabrala generala Viktora Lahorija, koji je 1812. pogubljen zbog sumnje da je kovao planove protiv Napoleona. Sofi je sledila svog muža na zadatke u Italiju (gde je Leopold služio kao guverner provincije blizu Napulja) i u Španiju gde je vodio tri španske provincije. Svesna problema stalnog seljenja zbog vojnog života i zbog mogućnosti da je prevari njen neverni suprug, Sofi se 1803. privremeno rastala od Leopolda i nastanila u Parizu. Od tada je dominirala Igoovim obrazovanjem i razvojem. Rezultat toga bio je primetan u njegovim ranim pesmama i prozi čije su glavne teme bile kralj i vera. Tek kasnije, posmatrajući događaje koji su uzrokovale revoluciju 1848, Igo je odbacio katolički rojalizam i postao je pobornik republikanizma i slobode mišljenja. Rana poezija i proza Igo sa svojim starijim sinom Fransoa-Viktorom. Igoova kći Leopoldin. Kao i mnoge druge mlade pisce njegove generacije, Igoov uzor bio je Fransoa Rene de Šatobrijan, otac romantizma i jedna od najistaknutijih književnih ličnosti u Francuskoj za vreme 1800-ih. U svojoj mladosti, Igo je razvio tezu „Šatobrijan ili ništa“ i njegov kasniji život imao je jako velikih sličnosti sa životom njegovog prethodnika. Kao i Šatobrijan, Igo je podsticao i unapređivao razvoj romantizma. Postao je povezan s politikom kao heroj republikanizma i bio je izgnan iz domovine zbog svojih političkih mišljenja. Strast i elokvencija Igoovih ranijih dela donela mu je uspeh i slavu u mladosti. Njegova prva pesnička zbirka „Nove ode i različite pesme“ (Nouvelles Odes et Poésies Diverses) izdata je 1824. kada je Igo imao samo 23 godine, a donela mu je kraljevsku platu od Luja XVIII. Iako su se pesmama divili zbog njihovog spontanog zanosa i tečnosti, tek je iduća zbirka iz 1826. (Ode i balade) otkrila Igoa kao velikog i odličnog pesnika, majstora lirike i kreativne pesme. Protiv majčinih želja, mladi Igo se zaljubio i tajno verio sa prijateljicom iz detinjstva Adel Fuše (1803—1868). Zbog neobične bliskosti sa majkom, Igo se tek nakon njene smrti 1821. osećao slobodnim da se oženi sa Adel (to se dogodilo 1822). Svoje prvo dete, sina Leopolda, dobili su 1823, ali dete je preminulo još u detinjstvu. Igoova ostala deca su bila kćeri Leopoldin (rođena 28. avgusta 1824) i Adel (rođena 24. avgusta 1830), i dva sina Šarl (rođen 4. novembra 1828) i Fransoa-Viktor (rođen 28. oktobra 1828). Igo je svoj prvi roman, „Han Islanđanin“ (Han d`Islande) izdao 1823, a drugi roman „Bug-Žargal“, izdao je tri godine kasnije, 1826. U periodu između 1829. i 1840. Igo je izdao još 5 pesničkih zbirki (Les Orientales, 1829; Les Feuilles d`automne, 1831; Les Chants du crépuscule, 1835; Les Voix intérieures, 1837; i Les Rayons et les ombres, 1840) i tako utvrdio svoju reputaciju jednog od najvećih i najboljih lirskih pesnika svih vremena. Pozorišni rad Bitka za Ernani (1830) Igo nije tako brzo postigao uspeh sa svojim pozorišnim delima. Godine 1827. izdao je nikad izvedenu dramu „Kromvel“, koja je poznatija po autorovom predgovoru nego po samoj radnji (glomazna i duga drama smatrala se „neprikladnom za izvođenje“). U uvodu, Igo savetuje francuske pisce da se oslobode klasicističkog teatra i tako pokrenuo bitku između klasicizma i romantizma koja će nakon tog događaja trajati još godinama. Nakon „Kromvela“, 1828. usledila je drama „Ami Robsar“, jedna eksperimentalna drama iz Igoovog detinjstva koja je inspirisana istorijskim romanom „Kenilvort“ Voltera Skota. Producirao ju je njegov šuraka Pola Fušea, a ona je izvedena samo jednom pred više no nezahvalnom publikom i odmah skinuta sa pozornice. Prva Igoova drama koju je lično producirao bila je „Marion Delorme“. Iako je prvobitno zabranjena i cenzurisana zbog kritike monarhije, zabrana je skinuta, a premijera bez cenzure održana je 1829, ponovo bez uspeha. Međutim, sledeća drama koju je Igo napisao i producirao - „Ernani“ - pokazala se kao jedan od najuspešnijih i najpotresnijih događaja 19. veka na francuskoj pozorišnoj sceni. To se dogodilo već prve noći kada je postala poznata kao „Bitka za Ernani“. Danas je delo relativno nepoznato i ne pamti se osim kao podloga za Verdijevu istoimenu operu. No, u ono vreme, izvođenje predstave skoro se pretvorilo u rat između tada ključnih suparnika u francuskoj kulturi i društvu: klasicisti protiv romantičara, liberali protiv konformista i na kraju republikanci protiv rojalista. Dramu su novine uglavnom osudile, ali se ona izvodila pred punim pozorištem iz večeri u veče. Takođe je signalizirala da se Igoov koncept romantizma izrazito ispolitizovao: Igo je verovao da će isto kao što će i liberalizam osloboditi narod od patnji pod monarhijom i diktaturom, romantizam osloboditi umetnost od klasicizma. Glumica Žilijet Drue, Igoova ljubavnica Igo je 1832, inspirisan uspehom „Ernanija“, napisao još jednu dramu „Kralj se zabavlja“. Drama je zabranjena odmah nakon prvog izvođenja i to zbog istaknutog ismejavanja francuskog plemstva, ali je postala izuzetno popularna u štampanom obliku. Motivisan zabranom, Igo je svoju sledeću dramu „Lukrecija Bordžija“ napisao za samo 14 dana. Drama je izvedena tek 1833. i doživela je znatan uspeh. Gospođica Žorž (bivša Napoleonova ljubavnica) igrala je glavnu ulogu, a glumica Žilijet Drue igrala je jednu od sporednih uloga. Drue je kasnije imala vrlo važnu ulogu u Igoovom privatnom životu postavši njegova doživotna ljubavnica i muza. Iako je Igo imao mnogo ljubavnih avantura, čak je i Igoova supruga priznala da je Drue izuzetno povezana sa Viktorom i smatrala ju je delom proširene porodice. U Igoovoj sledećoj drami „Marija Tjudor“ iz 1833, Drue je igrala ulogu Džejn Grej, prethodnicu Marije Tudor. No, Drue nije bila pogodna za ovu ulogu i zamenjena je drugom glumicom odmah nakon prvog izvođenja. To je bila njena poslednja uloga na francuskoj pozornici. Od tada je svoj život posvetila Igou. Uz malu novčanu pomoć, postala je njegova sekretarica i saputnica za narednih 50 godina. Igoov „Angelo“ premijerno je izveden 1835. i doživeo je velik uspeh. Ubrzo nakon toga, grof od Orleana (brat kralja Luja-Filipa i veliki obožavatelj Igoovih dela) osnovao je novo pozorište da podrži izvođenje novih drama. Teatr de la renensans (Théâtre de la Renaissance) otvoren je u novembru 1838. i prva predstava koja se u njemu izvodila je „Ruj Blaz“. Iako se ta drama danas smatra jednim od Igoovih najboljih, u ono vreme nije bila baš dobro prihvaćena. Igo nije napisao novu dramu sve do 1843. Le Birgrav (Les Burgraves) je bila njegova poslednja prava drama. Prikazana je samo 33 puta i polako je gubila gledaoce, koji su išli da gledaju konkurentsku dramu. Iako je kasnije, 1862, napisao jednu kratku dramu „Torkemada“, ona nije izdata sve do 1882. i nije bila namenjena za izvođenje na pozornici. Ipak, Igoov interes za pozorište nije opao i 1864. je napisao dobro-prihvaćeni esej o Vilijamu Šekspiru, čiji je stil pokušao oponašati u svojim sopstvenim dramama. Zrela faza Ilustracija Alfreda Barbua iz prvog izdanja Bogorodičina crkva u Parizu (1831) Igoovo prvo delo za odrasle pojavilo se 1829, a odražavalo je oštru socijalnu savest koja će uveliko uticati na jedno od njegovih kasnijih dela. „Poslednji dani čoveka koji je osuđen na smrt“ je delo koje je imalo dubok uticaj na književnike kao što su Alber Kami, Čarls Dikens i Fjodor Dostojevski. „Klod Ge“, kratka dokumentarna priča o ubici iz stvarnog života koji je pogubljen u Francuskoj, pojavila se 1834, i kako je sam Igo tvrdio, ona je bila preteča njegovog najpoznatijeg dela „Jadnici“. Prvi Igoov pravi, dugi roman bio je izuzetno uspešna „Bogorodičina crkva u Parizu“, koji je objavljen 1831. i odmah je preveden na skoro sve evropske jezike. Jedan od efekata romana bila je popularizacija Bogorodičine crkve u Parizu, koja je os tada počela privlačiti na hiljade turista koji su pročitali roman. Knjiga je takođe inspirisala ljubav prema predrenesansnim građevinama, koje se od tada aktivno čuvaju. Portret Kozete koji je napravio Emil Bajar, slika je iz prvog izdanja „Jadnika“ (1862) Igo je počeo planove za svoj novi veliki roman o socijalnoj patnji i nepravdi za vreme 1830-ih, ali je bilo potrebno punih 17 godina kako bi se njegovo najpoznatije i najdugovječnije delo, „Jadnici“, realizovalo i konačno bilo objavljeno 1862. Sam autor je bio svestan da je njegov novi roman izvrstan i izdavanje je pripalo kupcu koji je najviše ponudio. Belgijska izdavačka kuća Lakroa & Verbekhoven prihvatila se marketinške kampanje, što je bilo neobično za to vreme, štampajući novinska izdanja dela punih 6 meseci pre njegovog objaljivanja. Prvobitno je izdala samo prvi deo dela („Fantina“), istovremeno izdavan u većim gradovima. Delovi knjige brzo su se rasprodali i imali su veliki uticaj na francusko društvo. Kritike dela sezale su od divljeg entuzijazma pa do intenzivnih osuda, no problemi koji su istaknuti u „Jadnicima“ ubrzo su se našli na dnevnom redu francuske Narodne skupštine. Taj roman je i dan danas još uvek popularan u celom svetu, adaptiran je za film, TV i muzičku scenu, a napisano je još i par knjiga koje se na neki način smatraju nastavcima romana. Igo se od socijalno-političkih problema udaljio u svom idućem romanu, Rabotnici na moru koji je izdat 1866. Uprkos tome, knjiga je dobro primljena, možda zbog prethodnog uspeha „Jadnika“. U romanu posvećenom kanalskom ostrvu Gernziju, na kojem je Igo proveo 15 godina izgnanstva, Igoovo opisivanje čovekove bitke sa morem i sa strašnim stvorenjima koje žive ispod površine izrodilo je novi trend u Parizu - lignje. Od jela i izložbi pa do šešira i zabava u simbolu lignje, Parižani su postali fascinirani tom životinjom koju su mnogi tada smatrali mističnom. Gernzijevska reč koja je korišćena u knjizi koristila se kako bi referisala na hobotnicu. Glavni lik dolazi sa ostrva Ume. Karikatura Onorea Domijea, na vrhuncu Igoovog političkog života: `Igo je najmračniji od svih velikih ozbiljnih ljudi.` (1849) Političko-socijalnim problemima vratio se u svom idućem delu, Čovek koji se smeje koje je objavljeno 1869. i koje je dalo kritični prikaz aristokratije. Ovaj roman nije bio toliko uspešan kao njegovi prethodnici te je sam Igo rekao da se povećava razlika između njega i njegovih književnih savremenika kao što su Gistav Flober i Emil Zola, čija su naturalistička dela postajala sve popularnija od Igoovih romantističkih dela. Njegov zadnji roman „Devedeset treća“, izdat 1874, bavio se problemom koji je Igo pre izbegavao: Vladavina terora za vreme Francuske revolucije. Iako je njegova popularnost opadala nakon što je roman izdat, mnogi „Devedeset treću“ smatraju jako moćnim delom koje je rame uz rame sa Igoovim prethodnim delima. Politički život i izgnanstvo Među stenama na Džerziju (1853-55) Nakon tri neuspešna pokušaja, Igo je 1841. prvi put izabran u Francusku akademiju i tako je utvrdio svoju važnu ulogu u francuskoj književnosti. Nakon toga se uveliko uključio u politički život i postao je veliki pobornik republike. Kralj Luj-Filip ga je 1841. postavio za kraljevskog geneaologa i time je ušao u Visoke odaje kao pir de frans (ekvivalent engleskog lorda) i na toj poziciji je govorio protiv smrtne kazne i socijalne nepravde, a zalagao se za slobodu štampe i samoupravu za Poljsku. Kasnije je izabran u zakonodavnu i ustavotvornu skupštinu, malo pre revoluciju 1848. i formiranja Druge francuske republike. Kada je Luj Napoleon (Napoleon III) preuzeo potpunu vlast 1851. i kada je doneo antiparlamentarni ustav Igo ga je otvoreno proglasio izdajicom sopstvene domovine. U strahu za život Igo beži u Brisel, pa na Džerzi, a sa porodicom se konačno smestio na jedno od ostrva u Lamanšu, Gernzi, tačnije u Otvil Haus gde je živeo u izgnanstvu do 1870. Dok je bio u egzilu, Igo je napisao svoje poznate pamflete protiv Napoleona III, „Napoleon mali“ i Priča o jednom zločinu. Pamfleti su zabranjeni u Francuskoj, ali uprkos tome su tamo imali velik uticaj. Igo je za vreme svog boravka na Gernziju napisao neka od svojih najpoznatijih dela, kao što su Jadnici i njegove vrlo cenjene zbirke poezije (Les Châtiments, 1853; Les Contemplations, 1856; i La Légende des siècles, 1859). Igo je jednom prilikom uverio vladu kraljice Viktorije da poštedi 6 Iraca smrtne kazne zbog terorističkih aktivnosti. Taj njegov čin je za posledicu imao uklanjanje smrtne kazne iz ženevskog, portugalskog i kolumbijskog ustava.[1]. Iako je Napoleon III izdao pomilovanje svim političkim izgnanicima 1859, Igo je odbio da se vrati jer bi to značilo da treba da povuče svoje kritike i izmeni mišljenje prema vladi i kralju. Tek kada je Napoleon III pao i nastala Treća republika, Igo se vratio u domovinu 1870, u kojoj je vrlo brzo izabran u Narodnu skupštinu i Senat. Verski pogledi Viktor Igo 1884. Igoovi verski pogledi radikalno su se menjali tokom njegovog života. Kao mladić bio je katolik i izražavao je veliko poštovanje prema crkvenoj hijerarhiji i autoritetu. Od tada se sve više odaljava od katolicizma i izražava veliko negodovanje prema papi i ima snažne antiklerikalne poglede. Tokom egzila postao je spiritualista, a kasnije je postao pobornik racionalnog deizma koji je bio sličan onome koji je podržavao Volter. Kada je jedan popisnik 1872. pitao Igoa da li je katolik, Igo je odgovorio: `Br. 1 slobodoumnik`. Igo za vreme svog „spiritualnog“ perioda na Gernziju (1855.) Igo nikad nije izgubio svoju antipatiju prema rimokatoličkoj crkvi uglavnom zbog njene ravnodušnosti za nedaće radnika koji su bili tlačeni od strane monarhije i možda zbog učestalosti kojom su se Igoova dela nalazila na papinoj listi „zabranjenih knjiga“ (Katolička štampa napala je Igoa čak 740 puta zbog „Jadnika“). Nakon smrti svojih sinova Karla i Fransoa-Viktora, Igo je zahtevao da se sahrane bez krstova i bez sveštenika, a isto tako je želeo da se i on sahrani. Iako je Igo verovao da je katolička dogma stara i umiruća, nikada nije direktno napao samu instituciju. Ostao je vrlo religiozan i do kraja života je verovao u moć i potrebu molitve. Igoov racionalizam se može naći u njegovim pesmama Torkemada (1869, koja govori o verskom fanatizmu), Papa (1878, nasilno antiklerikalna), Vere i vera (1880, u kojoj odbija korist crkava) i u onim posthumno izdatim Kraj Sotone i Bog (1886. i 1891, u kojoj hrišćanstvo predstavlja kao grifona, a racionalizam kao anđela). O veri je Igo rekao: „Vera prolazi, Bog ostaje” . Predvideo je da će hrišćanstvo postepeno nestati, ali da će ljudi i nakon toga verovati u `boga, dušu i odgovornost`. Poslednje godine i smrt Viktor Igo, autor: Alfons Legro Viktor Igo na odru, fotografija Feliksa Nadara. Kada se Igo 1870. vratio u Pariz, narod ga je slavio kao nacionalnog heroja. Uprkos svojoj popularnosti Igo je izgubio izbore za Narodnu skupštinu 1872. U vrlo kratkom periodu nakon neuspelih izbora Igo je dobio lakši moždani udar, doživeo je Opsadu Pariza, njegova ćerka je završila u ludnici, a istom periodu je izgubio i dva sina. Njegova druga ćerka, Leopoldin, utopila se u brodskoj nesreći 1843, supruga Adel umrla je 1868, a njegova verna ljubavnica Žilijet Drue umrla je 1883, samo dve godine pre njegove smrti. Uprkos velikim porodičnim gubicima Igo je istrajavao na političkim promenama. Dana 30. januara 1876. izabran je za člana novoosnovanog Senata. Njegova poslednja faza u političkom životu smatra se neuspelom. Igo je igrao ulogu tvrdoglavog starca i vrlo je malo učinio za svog boravka u Senatu. U februaru 1881. Igo je proslavio svoj 79. rođendan. U čast njegovog ulaska u osmu deceniju života, odana mu je jedna od najvećih počasti ikada odana jednom živom piscu. Proslava je započela 25. februara kada je Igo dobio vazu iz Sevra, tradicionalni dar za suverene. Dana 27. februara u njegovu čast je održana jedna od najvećih parada u francuskoj istoriji. Narod je marširao od Avenije Ejlo, pa do Jelisejskih polja i na kraju do samog centra Pariza. Narod je marširao 6 sati kako bi prošao kraj Igoovog stana iz koga je on povorku posmatrao sa prozora. Svaki detalj parade napravljen je i isplaniran samo za Igoa. Službeni vodiči su čak nosili i razdeljke kao aluziju na Kozetinu pesmu u Jadnicima. Viktor Igo je preminuo 22. maja 1885. u 83. godini života, i njegova smrt je bila popraćena javnim žalošću. U svetu ga ne cenimo samo kao izvrsnog književnika nego kao i državnika koji se borio za očuvanje celovitosti Treće Republike i demokratije u Francuskoj. Više od 2 miliona ljudi pridružilo se njegovoj pogrebnoj povorci koja je krenula od Trijumfalna kapija pa do Panteona gde je sahranjen. Crteži Zalazak sunca (1853-1855) Hobotnica sa inicijalima V. H. (1866) Vrlo malo ljudi zna da je Igo bio jednako uspešan u likovnoj umetnosti kao i u književnosti, stvorivši preko 4.000 crteža u svom životu. Iako mu je crtanje na početku bio samo hobi, ono počinje igrati jako veliku ulogu u njegovom životi nešto pre njegovog egzila, kada je doneo odluku da prestane pisati kako bi život posvetio politici. Crtanje je bio Igoov glavni kreativni izraz u periodu od 1848. do 1851. Igo je radio samo na papiru malog formata, koristeći uglavnom tamnosmeđi ili crni tuš sa malim dodacima bele i vrlo retko u boji. Njegovi sačuvani crteži su iznenađujuće uspešni i poprilično „moderni“ u svom stilu. Danas se njegove slike smatraju jednim od preteča nadrealizma i apstraktnog ekspresionizma. Igo se nije ustručavao koristiti dečje šablone, mrlje od tinte, čipke i druga pomagala, takođe često koristeći ugalj sa šibica i svoje prste radije nego olovke i četkice. Nekad je dodavao i kafu i čađ da bi postigao efekte koje želi. Govori se da je Igo često crtao levom rukom ili bez gledanja u papir, čak i dok je bio u spritualističkim seansama kako bi dopro do podsvesne misli. Taj njegov koncept je kasnije popularizirao Sigmund Frojd. Igo je svoje crteže držao podalje od javnosti u strahu da ne zasene njegov književni rad. Svoje crteže je voleo deliti porodici i prijateljima, najčešće kao ilustracije na ručno izrađenim razglednicama koje je slao za vreme svog egzila. Neka njegova dela izlagana su, i njima su se divili umetnici kao Vinsent van Gog i Ežen Delakroa, koji su se kasnije govorili, da je Igo postao likovni umetnik, a ne književnik, zasenio bi sve likovne umetnike svog veka. Spomenici Stanovnici Gernzija podigli su mu kip u Kendi vrtovima u uspomenu na njegov boravak na ostrvu. Grad Pariz očuvao je njegove stanove na Gernziju i u broju 6 plas de Vož u Parizu i pretvorio ih u muzeje. Kuća u Vijandenu (Luksemburg) u kojoj je boravio 1871. takođe je pretvorena u muzej. Viktor Igo se poštuje kao svetac u vijetnamskoj religiji (Kao Dai). Dela Oko četvrtine dela Viktora Igoa nastalih posle 1849. su politički angažovana. Njegovi stavovi često izgledaju kontradiktorni: Igo ima razumevanja za bogaćenje, ali je protiv socijalnih nejednakosti, liberal, ali protiv akumuliranja bogatstva. Igo prezire rat i borbu, ali poziva na oružje kada treba da se štiti demokratija. Više njegovih dela Vatikan je stavio u Spisak zabranjenih knjiga. Romani Bug-Žargal, 1826. Poslednji dan osuđenika na smrt (Le dernier jour d`un condamné), 1829. Han Islanđanin (Han d`Islande), 1831. Bogorodičina crkva u Parizu (Notre Dame de Paris), 1831. Klod Ge (Claude Gueux), 1834. Jadnici (Les Misérables), 1862. Rabotnici na moru (Les travailleurs de la mer), 1866. Čovek koji se smeje (L`homme qui rit), 1869. Devedeset treća (Quatre-vingt-treize), 1874. Drame Kromvel (sa programskim predgovorom), 1827. Marion Delorme, 1829. (osnova za operu Marion Delorme Amilkare Ponkjelija) Ernani, 1830. (osnova za operu Ernani Đuzepe Verdija, kod nas preveo Jovan Sterija Popović) Kralj se zabavlja, 1832. (osnova za operu Rigoleto Đuzepe Verdija) Lukrecija Bordžija, 1833. Marija Tjudor, 1833. Ruj Blaz, 1838. Polemike Napoleon Mali (O državi Napoleona III), 1851. Govori i apeli La défense du littoral (O zaštiti obale) La condition féminine (Žensko „stanje“) L`enseignement religieux (Religijsko učenje) Un plaidoyer contre la peine de mort (Izlaganje protiv smrtne kazne) Pour la Serbie (Za Srbiju) Zanimljivosti Viktor Igo pisao je vrlo dugačke rečenice; u romanu Jadnici jedna njegova rečenica proteže se na nekoliko stranica i ima 823 reči i 93 zareza.