Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1939 g. Dr Ivan Ribar (Vukmanić, kod Karlovca, 21. januar 1881 — Zagreb, 2. februar 1968) bio je doktor prava, hrvatski i jugoslovenski političar iz vremena Austrougarske, Kraljevine SHS i FNR Jugoslavije, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i junak socijalističkog rada. Pravo je studirao u Beču, Pragu i Zagrebu. Tokom studija politički se angažovao među hrvatskom nacionalnom omladinom. Nakon diplomiranja, bio je jedna od osnivača Hrvatske demokratske napredne stranke, koja je bila deo Hrvatsko-srpske koalicije. Od 1907. živeo je u Đakovu gde je radio kao advokat i politički delovao. Godine 1909. je doktorirao, a 1913. je izabran za zastupnika u Hrvatskom saboru. Bio je delegat u parlamentu Kraljevine Ugarske u Budimpešti. Borio se protiv germanofilske politike i zalagao se za jedinstvo Hrvata i Srba, kao i stvaranje jugoslovenske države. Za vreme Prvog svetskog rata bio je mobilisan u Austrougarsku vojsku. Najpre se nalazio u istočnoj Bosni, a potom u Galiciji na ruskom frontu. Od 1915. ponovo je učestvovao u radu Hrvatskog sabora. Oktobra 1918. učestvovao je u stvaranju Narodnog veće Slovenaca, Hrvata i Srba. Marta 1919. bio je izabran za potpredsednika Privremenog narodnog predstavništva Kraljevine SHS. Godine 1919. pristupio je Jugoslovenskoj demokratskoj stranci. Nakon prvih izbora, od decembra 1920. do oktobra 1922. bio je predsednik Ustavotvorne skupštine. Prilikom rascepa u Demokratskoj stranci podržao je Ljubu Davidovića i njegovu politiku novog „narodnog sporazuma”, a nakon uvođenja „šestojanuarske diktature” 1929. bio je u opoziciji. Aktivno se bavio advokaturom i pred sudom branio mnoge poznate komuniste. Bio je društveno aktivan i učestvovao u radu sokolskog društva. Od 1935. zalagao se za politiku narodnog fronta i vršio političku agitaciju, zbog čega je 1938. isključen iz stranke. Potom je formirao sopstvenu grupu Demokratsku levicu koja je sarađivala sa levim zemljoradnicima, republikancima i drugim opozicionim strankama i grupama, među kojima i ilegalnom Komunističkom partijom (KPJ), s obzirom da mu je stariji sin Ivo Lola bio komunista i sekretar Saveza komunističke omladine (SKOJ). Od 1939. bio je predsednik Društva prijatelja SSSR. Nakon okupacije Jugoslavije, 1941. boravio je ilegalno u Beogradu do leta 1942. kada se prebacio u Zagreb, odakle je u jesen iste godine preko prešao u Bosnu, gde je stupio u partizane. Novembra 1942. na Prvom zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja (AVNOJ) izabran je za predsednika Izvršnog odbora. Tokom 1943. učestvovao je u borbama na Neretvi i Sutjesci. Novembra 1943. na Drugom zasedanju AVNOJ-a izabran je za njegovog predsednika. Avgusta 1945. postao je predsednik Predsedništva Privremene narodne skupštine. Od januara 1946. do januara 1953. bio je predsednik Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ (šef države). Bio je član Predsedništva Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije. Objavio je četiri knjige Zapisa i tri memoarske knjige. Godine 1960. povukao se iz aktivne politike. Preminuo je u vojnoj bolnici u Zagrebu. Sahranjen je na Mirogoju. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih odlikovanja, među kojima su dva Ordena jugoslovenske zastave sa lentom. Ordenom junaka socijalističkog rada odlikovan je 1961. godine. U toku Narodnooslobodilačko rata, u jesen 1943, u razmaku od mesec dana, poginula su mu oba sina — Ivo Lola (1916—1943) i Jurica (1918—1943), a naredne godine i prva supruga Tonica (1882—1944). Rođen je u 21. januara 1881. u selu Vukmaniću, kod Karlovca. Njegov otac Andrija (1853—1940) bio je iz obližnjeg sela Ribari, gde je odrastao u velikoj porodičnoj zadruzi čiji je starešina bio njegov otac Josip. Posle završene osnovne i srednje škole, pohađao je Učiteljsku školu (preparandiju) u Petrinji, a nakon njenog završetka službovao je u Vukmaniću. Ovde se oženio Emilijom Pintar (1855—1922), zvanom Milka, ćerkom Ivana Pintara učitelja i upravitelja srednje realke u Rekovcu. U braku su izrodili četvoro dece — Andriju (1879—1951), Ivana, Maricu (1882—1952) i Milana (1894—1984). Osnovnu školu Ivan Ribar je pohađao u rodnom mestu, gde mu je učitelj bio njegov otac. Pored hrvatske dece, ovu školu pohađala su i deca iz obližnjih srpskih sela, koja su pripadala tadašnjoj opštini Vukmanić. Kako je bio projugoslovenski orijentisan, njegov otac je svoju decu, kao i učenike, učio da su Hrvati i Srbi, dva bratska naroda.[1][2] Nakon završene osnovne škole, Ivan i njegov stariji brat, pohađali su gimnaziju u Karlovcu. Kako otac Andrija nije imao sredstava da školuje svu decu, oni su tokom školovanja u Karlovcu morali sami zarađivati za život. Radili su razne fizičke poslove i davali dodatne časove slabijim učenicima, koji su bili iz bogatijih kuća. Kao učenik gimnazije, Ivan se aktivno bavio pisanjem — pisao je pesme, novele, priče i pripovetke, a interesovao se i za strane jezike. Pored pisanja, aktivno se bavio sportom i gimnastikom. Kako je dobro znao nemački jezik, preplatio se na Reklamnu biblioteku i preko nje čitao značajna dela svetske književnosti. Zajedno sa drugim učenicima, učestvovao je u osnivanju literarne i muzičke sekcije, a predavači na ovim sekcijama bili su Svetozar Pribićević, Stjepan Radić, Silvije Strahimir Kranjčević i dr. [1][2] Studije i početak političke aktivnosti U višim razredima gimnazije, Ribar je učio stenografiju, pa je nakon mature 1899. položio državni ispit iz stenografije i zaposlio se kao stenograf pri Hrvatskom saboru u Zagrebu i Dalmatinskom saboru u Zadru.[3] Rad u ovim saborima omogućio mu je da upozna najistaknutije političke ličnosti toga doba, ali i finansijsku podršku da iste godine upiše pravo na Univerzitetu u Beču, gde se priključio grupi nacionalno opredeljenih hrvatskih studenata. Iz Beča je prešao na Univerzitet u Pragu, gde je slušao predavanja profesora Tomaša Masarika, kasnijeg prvog predsednika Čehoslovačke. Masarik, koji je predavao sociologiju, ostavio je na njega veliki uticaj, pa je odlazio da sluša i njegova predavanja izvan fakulteta o realističnoj narodnoj politici. Iz Praga se vratio u Zagreb, gde je nastavio studije, ali i počeo sa političkom aktivnošću. Bio je jedan od agitatora realne narodne politike uperene protiv bana Kuena Hedervarija, koji je od 1883. upravljao Kraljevinom Hrvatskom i Slavonijom i sprovodio prougarsku politiku. Maja 1903. bio je učesnik masovnih demonstracija protiv bana Hedervarija u Zagrebu, nakon kojih je Hedervari premešten na funkciju premijera Kraljevine Ugarske. Pripadao je hrvatskoj naprednoj omladini i aktivno učestvovao u svim akcijama protiv „mađarona”, ali i „frankovaca”, odnosno članova Čiste stranke prava koju je predvodio Josip Frank i koja se borila protiv ujedinjenja južnoslovenskih naroda. Bio jedan od osnivača Hrvatske napredne demokratske stranke, koja je nastala juna 1906. ujedinjenjem Hrvatske napredne stranke iz Zagreba i Demokratske stranke iz Splita. Ova stranka bila je deo Hrvatsko-srpske koalicije, stvorene decembra 1905, koja se borila za narodno jedinstvo Hrvata i Srba i protiv vladajuće germanofilske politike.[1][3][2][4] Nakon diplomiranja na Pravnom fakultetu u Zagrebu, 1904. otišao je na odsluženje jednogodišnjeg vojnog roka u austrougarsku vojsku. Služio je najpre u Beču, a potom u Rijeci. Po povratku iz vojske 1906, kao član Hrvatsko-srpske koalicije, javno je istupao pred seljacima na političkim zborovima na Kordunu i pozivao ih da glasaju za kandidate ove koalicije na izborima za sabor. Iz političkih razloga, odbio je činovničku službu u državnom aparatu Austrougarske i otišao u advokate. Nakon završenog pripravničkog staža, postao je samostalni advokat, a po nalogu Hrvatske demokratske napredne stranke, 1907. preselio se u Slavoniju. U Đakovu, sedištu Đakovačko-sremske biskupije, tada je naglo narastao klerikalizam pa je rukovodstvo stranke tamo uputilo Ribara kako bi radio na organizovanju i širenju stranke. Uprkos određenim političkim smetnjama, ubrzo je kao advokat postao popularan u Đakovu i okolini. Pored politike i advokature, bio je aktivan i na prosvetno-kulturnom polju, ali i kao sportista u Sokolu, a kasnije i starešina Sokolskog društva. Bio je jedan od osnivača i prvi predsednik prvog fudbalskog kluba u Đakovu. Takođe, bavio se i novinarstvom i bio glavni urednik Đakovačkih hrvatskih pučkih novina. Pravo je doktorirao je 1909. u Zagrebu.[3][4] Politička aktivnost do 1918. Ribarova politička aktivnost u Đakovu bila je veoma živa, posebno od 1910. kada je u ovde došao novi biskup Ivan Krapac, pristalica prougarske politike, koji je podržavao režim bana Nikole Tomašića i aktivno sarađivao sa političarem Lovorom Radičevićem, otvorenim zastupnikom „mađaronske” politike. U Đakovačkim pučkim novinama Ribar je oštro napadao Krapca i Radičevića kao eksponente Tomašićevog režima, zbog čega je u listu đakovačkog kapitola nazivan „bezvercem”, „bezbožnikom”, „otpadnikom od crkve” i dr. Uprkos optužbama od crkve, njegov ugled kod naroda je rastao, a njegovi zborovi su bili dobro posećeni. Zajedno sa drugim prvacima Hrvatsko-srpske koalicije, tokom 1912. aktivno je učestvovao u borbi protiv reakcionarnog režima bana i kraljevskog komesara Slavka Cuvaja, koji je odmah po dolasku na dužnost raspustio Hrvatski sabor i zaveo apsolutizam. Posle dva neuspešna atentata, Cuvaj je krajem 1912. povučen iz Zagreba, a nova činovnička vlada je raspisala izbore za Hrvatski sabor. Kako bi prilikom izbora za narodnog zastupnika pobedile vladinog kandidata, opozicione stranke u Đakovu su isticale zajedničkog kandidata. Na izborima decembra 1911, opozicioni kandidat bio je Anton Švarcmajer, ali on nije uspeo da pobedi vladinog kandidata Lovru Radičevića. Prilikom priprema za nove izbore 1913. Hrvatsko-srpska koalicija je u đakovačkom kotaru za svog kandidata predložila Ivana Ribara, a njegovu kandidaturu podržali su i lokalni odbori Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije i Stranke prava. Grupa konzervativaca bila je nezadovoljna izborom zajedničkog kandidata, pa je Švarcmajer otputovao u Zagreb i od barona Vladimira Nikolića Podrinskog dobio podršku da bude zajednički kandidat udruženih opozicionih stranaka u đakovačkom srezu. Imajući podršku naroda, ali i određenih političkih krugova, posebno socijaldemokrata, Ribar se tada, uprkos protivljenju rukovodstva Hrvatsko-srpske koalicije, kandidovao kao nezavisni kandidat. Na izborima, održanim decembra 1913, osvojio je najviše glasova i pobedio i vladinog i opozicionog kandidata.[3][4] Kuća u Đakovu u kojoj je 1910—1923. stanovao Ivan Ribar sa porodicom Nakon izbora za narodnog zastupnika, rukovodstvo Hrvatsko-srpske koalicije prihvatilo je Ribara kao svog zastupnika, pa je na prvoj sednici sabora 20. decembra 1913. bio izabran za prvog sekretara predsednika Hrvatskog sabora Bogdana Medakovića. U saboru je pored funkcije zastupnika i sekretara predsednika, obavljao i dužnosti privremenog saborskog beležnika, člana Odbora za peticije i pritužbe, kao i člana deputacije za obnovu finansijske nagodbe. Zajedno sa predsednikom i potpredsednikom Hrvatskog zemaljskog sabora nalazio se početkom 1914. u audijenciji kod cara Franje Josifa.[5] Kao jedan od najmlađih zastupnika, ali i zastupnik koji je nezavisno izabran, nije se u potpunosti saglašavao sa politikom Hrvatsko-srpske koalicije, već je u određenoj dozi zadržao sopstveni politički stav pa je jedini od zastupnika stao u odbranu progonjene socijalističke štampe prilikom donošenja Zakona o štampi.[3] Kao saborski zastupnik, bio je jedan od delegata koji su Hrvatski zemaljski sabor zastupali u zajedničkom parlamentu Kraljevine Ugarske u Budimpešti, gde je sve do 1918. zastupao političku liniju Hrvatsko-srpske koalicije i jedinstva hrvatskog i srpskog naroda.[6][4] Jula 1914, mesec dana nakon atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu, Austrougarska je objavila rat Kraljevini Srbiji, čim je otpočeo Prvi svetski rat. Odmah potom, zatvoren je Hrvatski sabor, a Ivan Ribar je kao rezervni oficir (poručnik) mobilisan u Austrougarsku vojsku. Nalazio se u 78. pukovniji 13. pešačke brigade, koja se nalazila u sastavu 7. pešadijske divizije iz Osijeka, a formacijski u sastavu 13. hrvatsko-slavonskog korpusa iz Zagreba, odnosno Šeste austrougarske armije, pod komandom Oskara Poćoreka. Na početku rata nalazio se u Mrzoviću, kod Đakova, odakle je 78. pukovnija prebačena u istočnu Bosnu. Tokom napada austrougarskih snaga na Srbiju, bio je raspoređen u komandi mesta u Kalesiji, kod Zvornika. Ova komanda vodila je kontrolu o vojnim formacijama koje su odlazile na front i konvojima ranjenika evakuisanih u pozadinu, koji su prolazili putem od Brčkog ka Zvorniku i vršila kontrolu lokalnog stanovništva i okoline. Nakon propasti prve austrougarske ofanzive na Srbiju, krajem avgusta 1914, 78. pukovnija se povukla u Srem, a Ribar je tada boravio u Moroviću. Posle neuspeha druge austrougarska ofanziva na Srbiju, u jesen 1914, kao pristalica „ujedinjenja južnoslovenskih naroda i prijatelj Srbije”, kako je okarakterisan od više komande, prebačen je u jedan nemački puk i upućen na Ruski front u severnoj Galiciji. Nedugo potom, februara 1915, njegovi saborci iz 78. pukovnije, zajedno sa drugim jedinicama iz 13. hrvatsko-slavonskog korpusa, priključeni su Drugoj austrougarskoj armiji i upućeni u Galiciju, gde su vođene teške borbe sa ruskom armijom.[7][8] Austrougarske vlasti su početkom 1915. odlučile da ponovo otvore Hrvatski sabor, pa je Ribar kao zastupnik pozvan da se sa vrati sa fronta. Iz Lavova je preko Budimpešte i Beča stigao u Zagreb, gde je 1. juna 1915. prisustvovao prvom zasedanju sabora nakon duže pauze. U toku velikih bitaka Prvog svetskog rata, zajedno sa drugim saborskim zastupnicima potpisao je poziv upućen svim članovima sokolskog društva da budu inicijatori i borci za ujedinjenje jugoslovenskih naroda. Još u Đakovu, Ribar je bio aktivan u društvu Hrvatski sokol, koje je osnovano 1906, a 1908. zajedno sa apotekarom Lujom Šimatom, bio izabran u rukovodstvo sokolskog društva (Šimat je bio predsednik, a Ribar sekretar). Nakon Šimatove smrti, 1912. njegova supruga Antonija napustila je Đakovo i sa troje male dece prešla u Zagreb, gde se avgusta 1915. udala za Ivana Ribara. Marta 1916. rodio im se prvi sin koji je na krštenju dobio ime Ivan, ali je ostao upamćen po svojim nadimcima Ivo i Lola.[6][8][9] Nakon što je 1917. definitivno demobilisan iz vojske, zajedno sa porodicom, vratio se u Đakovo, gde je obnovio advokatsku kancelariju, koju su tokom rata demolirali „frankovci” i „klerikalci” (preteče ustaša). Ovde se marta 1918. radio njegov mlađi sin Đurica, koji je ostao upamćen po nadimku Jurica.[10] Oktobra 1918, zajedno sa drugim prvacima Hrvatsko-srpske koalicije, učestvovao je u stvaranju Narodnog veća Slovenaca, Hrvata i Srba i bio izabran za člana njegovog Centralnog odbora. Narodno veće je 19. oktobra odbacilo manifest cara Karla I o organizaciji monarhije kao savezne trijalističke monarhije i 29. oktobra 1918. prekinulo sve odnose sa Austrougarskom, dok je Hrvatski sabor poništio odnose Kraljevine Hrvatske i Slavonije i Kraljevine Dalmacije sa Kraljevinom Ugarskom i Austrougarskom, čime je nevažećom proglašena Hrvatsko-ugarska nagodba iz 1868. godine. U trenutku opšteg rasula Austrougarske, od pripadnika Hrvatskog domobranstva i bivših austrougarskih vojnika, kao i pripadnika raznih udruženja (najviše Hrvatskog sokola) formirane su tzv. „narodne straže”, čiji je zadatak bio da suzbiju pljačku i anarhiju „zelenokadrovaca” i civila. Kao jedan od uglednijih građana Đakova Ribar je bio komandant Narodne straže u ovom gradu.[6][8][9] Na čelu Narodne skupštine Dr Ivan Ribar kao predsednik Ustavotvorne skupštine Kraljevine SHS Nakon proglašenja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, 1. decembra i formiranja prve Vlade, 20. decembra 1918. sazvano je februara 1919. Privremeno narodno predstavništvo Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, čiji je zadatak bio da kroz zakonodavni rad postavi pravne osnove prve jugoslovenske države i izvrši pripreme za izbor Ustavotvorne skupštine. Na prvoj sednici Privremenog narodnog predstavništva 1. marta 1919. izvršen je izbor njegovog rukovodstva — za predsednika je izabran dr Dragoljub Draža Pavlović, a za potpredsednike dr Franc Janković i dr Ivan Ribar. Kada aprila 1920. Pavlović umro, Ribar ga je kao prvi potpredsednik zamenjivao sve do septembra 1920. kada je za predsednika izabran Stanojlo Vukčević. Pod njegovim predsednikovanjem donet je Zakon o izboru narodnih poslanika za Ustavotvornu skupštinu.[11][8] Zajedno sa drugim prvacima Hrvatsko-srpske koalicije učestvovao je početkom 1919. u stvaranju Jugoslovenske demokratske stranke (JDS), u koju su pored stranaka iz Hrvatsko-srpske koalicije ušle — Samostalna radikalna stranka i Narodna napredna stranka. Bio je član Glavnog odbora, a kasnije i potpredsednik, Jugoslovenske demokratske stranke i njen kandidat za narodnog poslanika u osiječkom izbornom okrugu na izborima za Ustavotvornu skupštinu, novembra 1920. godine. Na prvom zasedanju Ustavotvorne skupštine Kraljevine SHS, 23. decembra 1920. bio je izabran za prvog predsednika skupštine, dok su potpredsednike izabrani Miloš Ćosić, Halid beg Hrasnica i dr Slavko Miletić. Nakon usvajanja Ustava Kraljevine SHS, 28. juna 1921. Ustavotvorna skupština je pretvorena u vanredni saziv Narodne skupštine Kraljevine SHS, koji je funkcionisao do 20. oktobra 1922. kada je vanredni saziv pretvoren u drugi redovni saziv. Prilikom konstituisanja nove skupštine, umesto Ribara za predsednika Narodne skupštine izabran je dr Edo Lukinić.[12][13][8] U vreme dok se nalazio na čelu Privremenog narodnog predstavništva i Ustavotvorne skupštine mladu Kraljevinu potresali su brojni politički problemi — Hrvatska pučka seljačka stranka predvođena Stjepanom Radićem protivila se ujedinjenju i zahtevala hrvatsku autonomiju u okviru nove države; u graničnim oblastima sa Italijom, Mađarskom i Albanijom izbijali su sukobi zbog uspostavljanja novih granica; Komunistička partija borila se za bolje uslove života radnika i drugih socijalnih grupa organizujući brojne štrajkove i preteći socijalističkom revolucijom; izvršeni je atentat na regenta Aleksandra i ubijen ministar Milorad Drašković, nakon čega je zabranjen rad KPJ i dr. Ovo je uticalo da se u periodu od decembra 1920. do decembra 1922. formira ukupno devet vlada, na čijem su se čelu nalazili — Stojan Protić, Ljubomir Davidović, Milenko Vesnić i Nikola Pašić. Usled dobrog rezultata Komunističke partije i Hrvatske pučke seljačke stranke na izborima 1920, novu Vladu morala je da formira demokratsko-radikalska većina, ali zbog unutrašnjih razlika, njihova koalicija nije dugo trajala, pa su novi izbori održani marta 1923. godine. Politički problemi uticali su i na odnose u Jugoslovenskoj demokratskoj stranci i stvaranje unutrašnje krize. Zajedno sa Ljubom Davidovićem, Ribar je septembra 1922. prisustvovao Kongresu javnih radnika u Zagrebu na kome je tražena revizija Ustava što je izazvalo probleme u stranci. Glavni izvršni odbor JDS osudio je Davidovića i Ribara zbog prisustva Kongresu, a Ribar zbog ovoga nije bio izabran za predsednika Narodne skupštine, decembra 1922. godine.[12][8] Politička aktivnost do 1929. Kako je zbog političkih obaveza sve više vremena provodio u Beogradu, Ivan Ribar je ovde 1923. iz Đakova preselio svoju porodicu. Živeli su najpre u Fabrici šećera na Čukarici, a 1928. su se preselili u kuću u Francuskoj ulici 32.[11] U Beogradu je bio je predsednik Osmog rejona Jugoslovenske demokratske stranke, a učestvovao je i u radu drugih društvenih organizacija. Kao raniji član Hrvatskog sokola u Đakovu, nakon preseljenja u Beograd postao je član Sokolskog saveza Jugoslavije. Bio je član Uprave i jedno vreme predsednik društva „Soko I”, a kasnije u vreme sve većeg omasovljenja sokolskog pokreta, radio je na formiranju novog sokolskog društva „Soko II” u okolini Saborne crkve.[a] Novo društvo brzo je steklo popularnost i imalo preko hiljadu članova, a važilo je za jedno od najboljih u Jugoslaviji. Sokolske akademije ovog društva bile su veoma popularne, a društvo je među prvima u Beogradu pokrenulo akciju za formiranje terena tzv. „letnjeg vežbališta” na Kalemegdanu. Na čelu „Sokola II” nalazio se sve do 1934, a krajem 1929. se protivio formiranju Sokola Kraljevine Jugoslavije, koji je formiran Zakonom o Sokolu čime je izvršeno nasilno ujedinjenje slovenačkih Orlova, Hrvatskog sokola i Jugoslovenskog sokola. Sokolska organizacija na čijem se čelu nalazio okupljala je dosta studenata i radnika i bila je do te mere opoziciono raspoložena da je odbijala učešće na velikim sokolskim akcijama, kao i učešće na velikom sokolskom sletu u Pragu 1932. godine.[15] Kuća porodice Ribar u Beogradu, gde su stanovali od 1928. do 1941. U Jugoslovenskoj demokratskoj stranci Ribar je zastupao politiku „narodnog sporazuma” i saradnje sa Hrvatskom republikanskom seljačkom strankom (HRSS), čiji je lider bio Stjepan Radić i protivnik politike koju je vodila Narodna radikalna stranka i njen predsednik Nikola Pašić. Godine 1924. došlo je do teške unutrašnje krize u Demokratskoj stranci oko nerešenog „hrvatskog pitanja” u Jugoslaviji što je rezultiralo istupanjem iz stranke grupe Svetozara Pribićevića i formiranje Samostalne demokratske stranke. Iako je Pribićevića znao još iz Hrvatsko-srpske koalicije, Ribar je ostao u stranci i podržao Ljubu Davidovića i njegovu politiku saradnje sa Hrvatskom seljačkom strankom, smatrajući je boljom od Pribićevićeve integralne unitarističke politike. Kada je Pribićević kasnije odustao od centralizma i podržao federalističko uređenje, Ribar je među prvima pozdravio njegovu odluku i pozvao ga da se vrati u Demokratsku stranku. Davidović je jula 1924. uspeo da formira Vladu koja je bila prva „prava jugoslovenska vlada” u koju su ušli Anton Korošec i Mehmed Spaho, a podržao je Stjepan Radić. Početkom sledeće godine Radić je bio uhapšen, nakon čega se odrekao republikanizma i ušao u Vladu Nikole Pašića. Februara 1927. Radić je ponovo otišao u opoziciju, a juna 1928. je ranjen u atentatu u Narodnoj skupštini, nakon čega je preminuo. Ribar je posle atentata u skupštini zahtevao od Demokratske stranke da u znak protesta ne učestvuje u radu parlamenta. Kada je januara 1929. kralj Aleksandar I Karađorđević suspendovao Ustav i uveo tzv. „šestojanuarsku diktaturu” kojom su suspendovane sve političke partije Ribar se našao u opoziciji u kojoj je ostao sve do Drugog svetskog rata. Usled izmene izbornih zakona, nakon ukidanja diktature, koji su išli u korist prorežimskih stranaka više nije biran za narodnog poslanika.[6][8][16] Opoziciono delovanje i saradnja sa komunistima Svega nekoliko dana nakon uvođenja Šestojanuarske diktature, januara 1929. započeo je prvu odbranu pred sudom uhapšenih komunista. Kao uspešan advokat, zajedno sa Borom Prodanovićem i Vladimirom Simićem, u periodu od 1929. do 1941. pred Državnim sudom za zaštitu države branio je nekoliko desetina optuženih komunista. Neki od njegovih klijenata bili su — Moša Pijade, Ivan Milutinović, Todor Vujasinović, Dušan Knežević, Ignjac Kralj, Kosta Stamenković, Svetozar Vukmanović, Luka Nenezić, Ivan Krndelj, Karlo Mrazović, Dragi Stamenković, Mladen Iveković i dr, kao i njegov sin Ivo Lola Ribar. Borio protiv policijske torture, vršene u toku istrage, a jednom prilikom je o kršenju zakona i torturi nad zatvorenicima u beogradskoj Glavnjači, razgovarao sa ministrom dvora Milanom Antićem. Bio je veoma angažovan u borbi protiv koncentracionih logora, koji su otvarani za internaciju političkih zatvorenika u Višegradu, Lepoglavi i Bileći. Pored policijskih i sudskih organa, proteste protiv postupaka i mučenja u zatvorima, slao je domaćim i inostranim listovima.[17][16] Nakon parlamentarnih izbora 1935, na kojima je usled lošeg izbornog zakona, vladina lista predvođena Bogoljubom Jevtićem osvojila 82% poslaničkih mandata, a lista udružene opozicije predvođena Vlatkom Mačekom samo 18%, Ribar je predložio Jugoslovenskoj demokratskoj stranci da preuzme inicijativu za osnivanje Narodnog fronta, po ugledu na Narodni front u Francuskoj. Kako je Demokratska stranka odbila ovaj predlog, samostalno je sa advokatima Čedom Plećevićem, iz Aranđelovca i Dragoljubom Milovanovićem Benom, iz Kragujevca otpočeo agitaciju po Srbiji za osnivanje Narodnog fronta slobode. Zajedno sa njim tada je svoje prve političke korake pravio i njegov stariji sin Ivo Lola, tada student prve godine Pravnog fakulteta.[16] Iako je rukovodstvo Demokratske stranke osudilo njihovu agitaciju, Ribar zajedno sa Plećevićem podnosi Memorandum u kome iznose potrebe za hitno osnivanje Udružene jedinstvene opozicije. Godine 1938, zajedno sa Dragoslavom Smiljanićem, bio je isključen iz Demokratske stranke. Zamereno mu je što je za vreme šestojanuarske diktature branio komuniste pred Državnim sudom za zaštitu države u Beogradu i što su mu sinovi - Ivo i Jurica bili komunisti. I pored toga jer je bio isključen iz stranke, nastavio je politički da deluje. Svoju političku grupu „Demokratska levica“, čiji je bio predsednik povezao je sa Narodnim frontom, koji je još 1937. godine bio osnovan na inicijativu tada ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Početkom 1941. godine, posredstvom svoga sina Lole Ribara, koji je tada bio sekretar Centralnog komiteta SKOJ-a, prvi put se sastao sa generalnim sekretarom CK KPJ Josipom Brozom Titom, sa kojim je razgovarao o opasnosti od fašizma i Hitlerove agresije. Tada je ocenjeno da je potrebna hitna saradnja svih građanskih stranaka i grupa oko Narodnog fronta. Boravak u Beogradu i odlazak u partizane Nakon vojnog puča i svrgavanja Vlade Cvetković-Maček, marta 1941. Ivan Ribar je mobilisan kao rezervni kapetan Jugoslovenske vojske (JV). Ubrzo potom počinje Aprilski rat, a kapitulacija ga zatiče u Rogatici, odakle vratio u okupirani Beograd. Kako je porodična kuća u Francuskoj ulici bila oštećena u šestoaprilskom bombardovanju, porodica Ribar je iznajmila stan na Dedinju, na uglu Ulice generala Šturma i Bulevara kneza Aleksandra Karađorđevića (u blizini stadiona Partizana).[18] Nakon prelaska Josipa Broza Tita, iz Zagreba u Beograd, u toku maja 1941, uspostavio je kontakte sa njim i počeo da radi na uspostavljanju veza sa istaknutim predstavnicima političkih stranaka i grupa, a naročito sa grupom levo orijentisanih demokrata i na njihovom uključivanju u Narodnooslobodilački pokret (NOP).[16] Stariji sin Ivo Lola Ribar (1916—1943) Nakon napada na Sovjetski Savez, 22. juna 1941. okupator i Specijalna policija počeli su sa hapšenjem i progonom svih ljudi koji su od pre rata bili registrovani kao komunisti ili njihovi simpatizeri, zbog čega su Ivan i njegovi sinovi morali preći u ilegalnost. Lola se sklonio u kuću Vladislava Ribnikara, koja se nalazila u blizini, dok se Jurica sklonio u kuću njegove devojke Ivanke Ćuković u Rumunskoj ulici (danas Užička ulica), a kasnije u stan u obližnjoj Maglajskoj ulici.[19] Posle izbijanja oružanog ustanka u Srbiji, kao i stvaranje slobodne teritorije, tokom jula i avgusta, Lola je polovinom septembra 1941, zajedno sa Aleksandrom Rankovićem i Ivanom Milutinovićem, napustio Beograd i otišao u zapadnu Srbiju. Ubrzo nakon Lole, Beograd je početkom oktobra napustio i Jurica. Nakon odlaska njegovih sinova u partizane, postojao je plan da Ivan Ribar, u pratnji sestara Ivanke i Olivere Ćuković, napusti Beograd i ode u oslobođeno Užice, ali je ovaj plan poremetio početak Prve neprijateljske ofanzive.[20][21] Pošto mu je boravak u Beogradu, kao poznatom antifašisti bio sve teži, morao je da promeni nekoliko ilegalnih stanova. Između ostalog, boravio je bolnici Trgovačke omladine, u kući Marka Anafa, ulici Kraljevića Tomislava na Kotež Neimaru, gde se nalazilo tajno sklonište, kao i u stanu stan svoje poćerke Mire Vučković, u Ulici vojvode Dragomira na Vračaru. Uprkos svim teškoćama, održavao je kontakt sa rukovodećim ličnostima NOP-a u Beogradu, a najviše sa Blagojem Neškovićem, sekretarom Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Pošto su početkom 1942, oko zgrade u kojoj je stanovao, primećeni agenti Specijalne policije, morao je da napusti ovaj stan. Tada je posredstvom Neškovića, smešten u kuću u Činovničkoj koloniji, u blizini Autokomande. Ova kuća bila je vlasništvo sestre Nade Andrejević, supruge Đorđa Andrejevića Kuna i bila je stavljena na raspolaganje KPJ, radi Đorđevog skrivanja. U kući su kao zvanični stanari živeli Nadina sestra Paraskeva Jokić, sa dvoje male dece, i sestra i majka Vlajka Begovića. Kun je u suterenu kuće izgradio sklonište, koje je služilo za sakrivanje ilegalaca. Kuća je bila jedna od baza Pokrajinskog komiteta i za nju je znao samo uzak krug ljudi, a Kuna i Ribara je posećivao Blagoje Nešković, koji je stanovao u blizini. Juna 1942. Specijalna policija je tragajući za mužem Paraskeve Jokić, koji je pobegao iz zatvora u Lazarevcu, izvršila pretres kuće, ali nije uspela da otkrije sklonište u kome su se nalazili Kun i Ribar. Za vreme boravka u kući, Ribar se pripremao da napusti Beograd, pa je pustio bradu i vežbao da hramlje na jednu nogu, kako ga neko ne bi prepoznao.[22][23][24] Nakon što su obezbeđene lažne isprave, koje je izradio Đorđe Andrejević Kun, kao i organizovan prihvat i veza u Zemunu i Zagrebu, Ivan Ribar je krajem jula 1942. napustio Beograd. Do Savskog mosta, gde se nalazio granični prelaz između Nedićeve Srbije i Nezavisne Države Hrvatske (NDH) dopratila ga je Brana Perović, dok ga je sa druge strane sačekala Elza Meterli, kurirka Pokrajinskog komiteta, koja ga je odvela do kuće Jelice Babšek,[b] u Ulici cara Dušana u Zemunu, gde ga je čekao Lola Ribar. U Zemunu su tada, nakon odlaska iz Beograda, boravile Tonica i Božena, ali se Ribar nije susreo sa njima, zbog konspiracije.[22][23] Dan nakon prelaska u Zemun, Lola i Ivan su sa lažnim legitimacijama, izdatim od Ministarstva hrvatskog domobranstva, preko Vinkovaca otputovali u Zagreb, gde ih je sačekao Ivan Stevo Krajačić. Potom su autobusom otišli u predgrađe Vrapče, gde su se Ribari smestili u stan Anđele Kopinič, sestre Josipa Kopiniča. Ovde su boravili mesec dana, nakon čega je Krajačić, uz pomoć dvojice domobranskih oficira, koji su bili saradnici Narodnooslobodilačkog pokreta, organizovao njihovo prebacivanje iz okupiranog Zagreba. Početkom septembra, satnik Franjo Balon je poluteretnim kamionom prebacio Stevu Krajačića, Lolu i Ivana Ribara u Gornju Purgariju, gde su prenoćili. Potom su peške otišli u Žumberak, odakle su se u pratnji Žumberačke partizanske čete, prebacili na Kordun, u sedište Glavnog štaba NOP odreda Hrvatske, koji se nalazio u Gornjem Budačkom, kod Slunja. Ovde su se zadržali nekoliko dana i tu je Ribar imao susreo sa Vladimirom Bakarićem, političkim komesarom Glavnog štaba Hrvatske, koga je pre rata branio pred Sudom za zaštitu države. Potom su preko Plitvičkih jezera, Korenice, Plješevice i Donjeg Lapca i Drvara nastavili put za Vrhovni štab NOP i DV Jugoslavije, koji se nalazio u Mliništu, kod Mrkonjić Grada. U Vrhovni štab su stigli 26. septembra i istog dana ih je primio Vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito.[25][24][26] Na čelu AVNOJ-a u partizanima Ivan Ribar i Josip Broz Tito, u Bogovićima, kod Pala, juna 1943, nakon Titovog ranjavanja na Sutjesci Novembru 1942. godine u Bosanskom Petrovcu, na predlog Josipa Broza Tita, partijska ćelija Vrhovnog štaba, čiji je sekretar bio pop Vlada Zečević primila je Ivana Ribara u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Zajedno sa Mošom Pijade, Ivanom Milutinovićem, Veselinom Maslešom i sinom Ivom učestvovao je u pripremama za konstituisanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), koji je bio opštenacionalno i opštepartijsko političko predstavništvo naroda Jugoslavije koje je rukovodilo radom Narodnooslobodilačkih odbora. Na Prvom zasedanju AVNOJ-a održanom u oslobođenom Bihaću, 26. i 27. novembra 1942. godine izabran je za predsednika Izvršnog odbora AVNOJ-a. Iako je bio u starosti, imao je 62 godine, tokom 1943. godine je prošao kroz Četvrtu i Petu neprijateljsku ofanzivu. U toku Pete ofanzive, poznate i kao „bitka na Sutjesci“, nalazio se sa Sedmom banijskom divizijom, na čijem su čelu bili Pavle Jakšić i Đuro Kladarin. Posle Sutjeske, otišao je na oslobođenu teritoriju Like i tu ostaje do kapitulacije Italije, septembra 1943. godine. Početkom oktobra je učestvovao na Kočeskom zboru, a polovinom oktobra na Drugom zasedanju ZAVNOH-a u Plaškom. Potom je, zajedno sa delegatima iz Hrvatske i Slovenije došao u Jajce. Na Drugom zasedanju AVNOJ-a, održanom 29. i 30. novembra izabran je za predsednika AVNOJ-a. Neposredno posle završetka zasedanja, Ribaru su Josip Broz Tito i Ivan Milutinović saopštili tužnu vest da su mu poginuli sinovi - Jurica i Ivo. Posle zasedanja AVNOJ-a, zajedno sa članovima Predsedništva AVNOJ-a i Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ) otišao je preko Like za Sloveniju, gde je ostao oko tri meseca. Prisustvovao je Prvom zasedanju SNOO, održanom 19. februara 1944. godine u Črnomlju i Trećem zasedanju ZAVNOH-a, održanom 8. i 9. maja u Topuskom. Početkom juna 1944. godine odlazi na ostrvo Vis, gde je bilo središte Vrhovnog štaba i NKOJ-a. Tamo prisustvuje razgovorima sa dr Ivanom Šubašićem i britanskim ambasadorom Stevensonom. U jesen 1944. godine avionom odlazi na oslobođenu teritoriju Srbije i boravi u Valjevu i Aranđelovcu, a krajem oktobra dolazi u oslobođeni Beograd. Tu je vršio dužnost predsednika Predsedništva AVNOJ-a, a od avgusta 1945. godine predsednik Predsedništva Privremene skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije. Karijera u FNRJ Ivan Ribar na svom radnom stolu Posle rata, neprekidno je biran za poslanika u Narodnoj skupštini FNRJ i u Sabor NR Hrvatske. Od kraja 1945. do 1953. godine bio je Predsednik Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ. Jedno vreme je bio i član Saveznog odbora SSRNJ. Imao je čin general-majora JNA u rezervi. Iz političkog života se povukao 1960. godine. Preminuo je 2. februara 1968. godine u Vojnoj bolnici u Zagrebu. Prema poslednjoj želji, kremiran je u Beogradu i 5. februara sahranjen na groblju Mirogoj u Zagrebu. Porodica Detaljnije: Porodica Ribar Ivan Ribar je od 1915. godine bio u braku sa udovicom Antonijom Tonicom Šimat, koja je iz prvog braka imala troje dece — ćerke Miru i Boženu i sina Žarka. U braku sa Tonicom, dobio je dvojicu sinova — Ivu Lolu (1916) i Juricu (1918). Nakon okupacije Jugoslavije, Tonica je ostala u okupiranom Beogradu, a kasnije je prešla u Srem, gde je sa ćerkom Boženom živela ilegalno među partizanskim saradnicima. Prilikom blokade Kupinova, 8. jula 1944, Tonica i Božena su uhvaćene od strane folksdojčera, nakon čega je Tonica streljana, a Božena odvedena u Banjički logor. Odlikovanja i priznanja Za politički i državnički rad odlikovan je sa više odlikovanja, među kojima se pored odlikovanja iz Kraljevine Jugoslavije i socijalističke Jugoslavije, nalaze i strana odlikovanja — poljska, albanska i druga.[27] Među odlikovanjima FNR i SFR Jugoslavije nalaze se:[28] Orden junaka socijalističkog rada, odlikovan 1961. Orden narodnog oslobođenja, odlikovan 1945. Orden jugoslovenske zastave prvog reda (dvaput), Orden bratstva i jedinstva prvog reda, odlikovan 1947. Orden zasluge za narod prvog reda, Orden partizanske zvezde prvog reda i Orden za hrabrost Godine 1950, na predlog maršala Tita unapređen je u čin rezervnog general-majora JNA. Pre toga je u Austrougarskoj vojsci imao čin rezervnog poručnika, a u Jugoslovenskoj vojsci čin rezervnog sudskog kapetana.[29] Bio je počasni građanin Karlovca, Bihaća, Đakova, Šibenika, Glamoča i Kaknja.

Prof dr Milan Jovanovic Batut - Jektika (susica, tuberkuloza) Kako postaje, kako se siri, kako se suzbija i leci Drustvo za cuvanje narodnog zdravlja, Beograd, 1912. Tvrd povez, dzepni format, 63 strane. Pecat Saveza trezvene mladezi RETKO! Милан Јовановић Батут (Сремска Митровица, 10. октобар 1847 — Београд, 11. септембар 1940) био је српски и југословенски лекар, универзитетски професор, утемељивач Медицинског факултета. Биографија Рођен је у Сремској Митровици пред Мађарску буну у јесен 1847. године, од оца Косте Јовановића трговца колонијалном робом. Мајка је била од Новића, где је припадао песник Јоксим Новић Оточанин. Деда по оцу Србин пореклом `однекуд од Софије`, учествовао је у борбама за време Првог српског устанка. Погинуо је славно у боју против Турака на Мишару 1806. године. Удовица баба `Старка Анђа` превела је онда породицу у Срем, да би се скрасили у Митровици. Породица је до 1848. године била имућна па осиромашила, јер је нештедимице помагала Српски покрет. Отац Коста успешни предузимљиви трговац (који је стигао до Хамбурга и о томе оставио дневник са пута) настрадао је несрећним случајем од разбеснелог бика.[1] Милан је у Митровици похађао основну школу и завршио два разреда реалке. Као средњошколац показао је таленат за цртање. Гимназију је наставио у Панчеву и након годину дана прешао као `благодејанац` у Карловце. Након седмог разреда гимназије у Карловцима, отишао је 1865. године у Осијек, где је матурирао са одличним успехом. Породични пријатељ Светозар Милетић који је рано препознао Јовановићев потенцијал, нудио му је као помоћ стипендију, и то само ако би студирао право. Међутим, младић је свим бићем био окренут медицини, и студије медицине започео је у Бечу, захваљујући материјалној помоћи десеторице грађана Митровице, који су му током прве године давали по две форинте месечно за издржавање. Како није могао да настави студије следећег семестра, био је принуђен да оде у Нови Сад где је три године предавао у реалци, скупљајући новац. Са довољно новца вратио се у аустријску престоницу где је завршио медицину на Бечком универзитету 1878. године. Током студија у Бечу, предавали су му професори који су били славна имена бечке и европске медицине.[1] Батут Када се 1885. године Милан Јовановић вратио са стручног усавршавања по европским престоницама, узео је надимак Батут. Разлог је био у томе што су поред њега у српској јавности, у истој друштвеној улози била још два Милана Јовановића и то лекара. Састали су се њих тројица и узели надимке да би их друштво разликовало. Др Јовановић, родом из банатског села Јарковца прозвао се Морски (као бродски лекар) или Бомбајац (по Индији), други је узео средње слово А (по имену оца), а трећи, Сремац, по презимену некадашњег очевог трговачког компањона - Батут.[2] Биста Милана Јовановића Батута испред Медицинског факултета у Београду Медицинско-просветни великан Већ на самом почетку лекарске праксе у Сомбору дошле су до изражаја његове склоности према писаној речи и здравствено-просветном раду. Године 1880. је у том циљу покренуо лист за лекарску поуку народу „Здравље”. Био је то први лист са хигијенско-просветним садржајем на словенском југу. У периоду од 1880. до 1882. године на позив црногорске владе био је начелник Санитетског одељења тамошњег Министарства унутрашњих дела и главни лекар Цетињске болнице. Залагањем др Владана Ђорђевића дошао је у Србију, где је добио државну стипендију за усавршавање у иностранству. Неколико година радио је на водећим медицинским установама Европе тога времена, у Минхену, Берлину, Паризу и Лондону. Последње месеце бављења у Европи провео је у Паризу, где је упознао славног Луја Пастера. Посебно је он проучавао проблеме хигијене и бактериологије. Након специјализације позван је да оснује Катедру за бактериологију на Карловом универзитету у Прагу. Међутим, ову ласкаву понуду одбио је и прихватио место редовног професора на Катедри хигијене и судске медицине на Великој школи у Београду. Предавао је студентима дуги низ година и изградио велики ауторитет као научник и професор. Посебно признање за његов рад био је избор за ректора Велике школе. Карлов универзитет га је 1938. промовисао у почасног доктора.[3] Једна од највећих заслуга професора Батута била је оснивање Медицинског факултета у Београду. Иако није имао довољну подршку својих колега лекара, професор Јовановић је био истрајан у својим идејама и након вишедеценијске борбе Медицински факултет је основан 1919. године, а Милан Јовановић Батут је постао први декан и професор хигијене на новооснованом факултету. Поред наставне и научне делатности, професор Батут био је веома активан друштвени радник. Између осталог, био је председник Српског лекарског друштва, Југословенског лекарског друштва, Друштва за чување народног здравља, вишегодишњи члан и председник Главног санитетског савета. На његову иницијативу основано је Министарство народног здравља после Првог светског рата. Такође, био је један од оснивача Српске књижевне задруге. Сарађивао је са Матицом српском, Српским књижевним гласником и био један од првих и најугледнијих сарадника Политике. Један књижевник је приметио у вези писања Батутовог: писао је `Вуковим језиком` а `Доситејевим начином`. Имао је велику способност популарисања и приказивања најзамршенијих научних истина. Здравствено просвећивање народа било је најзначајније животно дело др Милана Јовановића Батута. Та идеја провлачила се кроз његов читав радни век. Објавио је неколико стотина чланака, на десетине брошура и књига. У својим делима истицао је значај породичних вредности, које представљају главни разлог националне пропасти или препорода. Према Батуту породица је темељ снаге и духа народа, раскрсница свих путева и првенствени извор добра и зла у људском друштву. По биографу Озрену Недељковићу (1940): Батут је наш најзначајнији радник на хигијенском просвећивању народа. Као добра познавалац народног живота умео је свој рад и своје писање да подеси према стварном стању просвећености народа. Простудирао је потребе, осећања и језик нашег народа. Зато су његови списи - пуни поука а писани најчистијим народним језиком - и продрли толико дубоко у народ. Професор Милан Јовановић Батут је својим вишедеценијским научним и друштвеним радом оставио неизбрисив траг у историји српског народа. Његова одликовања представљају најстарију и историјски веома значајну групу у оквиру Збирке одликовања Архива САНУ. Преминуо је у Београду 11. септембра 1940. године. По њему је названа једна улица у Београду. Награде Орден Светог Саве, I степена, Краљевина Србија[4] Орден Светог Саве, II степена[5] Орден Светог Саве, III степена[5] Национални орден Легије части, IV степен, Француска[4] Орден белог лава, III степен, Чехословачка[4] Орден књаза Данила I, III степен[5] Орден Белог орла, III степена[5] Орден Белог орла, IV степена[5] Орден Белог орла, V степена[5] Орден Српског друштва Црвеног крста[5] Орден Југословенске круне, II степена[5] Крст милосрђа[5] Сребрна медаља Српског друштва Црвеног крста[5] Споменица 40-годишњице Светоандрејске скупштине[5] Споменица на рат 1912. „Освећено Косово[5] Споменица на рат 1913.[5] Почасни докторати Универзитет у Београду[4] Свеучилиште у Загребу[4] Универзитет у Бечу[4] Карлов универзитет[4][6]

U dobrom stanju, korice bile zacepljene, kao na slici. Osim toga, vrlo dobro. Kritika lingvista u Kraljevskoj akademiji nauka Autor - osoba Dimitrijević, Hadži-Todor, 1889-1977 = Dimitrijević, Hadži-Todor, 1889-1977 Naslov Pismenost Akademije nauka. Knj. 1 / Hadži T. Dimitrijević Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1936 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Štamparija Privredni pregled, 1936 (Beograd : Privredni pregled) Fizički opis 240 str. ; 22 cm ISBN (Broš.) Napomene Registar reči u kojima greši Akademija. Predmetne odrednice Belić, Aleksandar, 1876-1960 Srpskohrvatski jezik – Pravilnost UDK 811.163.4`271 811.163.4:929 Belić A. Hadži-Todor Dimitrijević (Vranje,1.mart 1889 – Beograd, 30.novembar 1977. godine) bio je pisac, novinar, publicista i folklorista. Jedan od značajnijih Vranjanaca, za koga su mnogi govorili da je srpski Don Kihot. Hadži-Todor Dimitrijević rođen je 1. marta 1889. godine u Vranju, od oca Aksentija, albatina, i majke Sofke, domaćice. Preci su mu poreklom iz Žbevca, iz roda Liškovci. Potiče iz familije Magaričiki. U rodnom mestu je završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije. U Beograd je otišao 1905. godine pešice da bi nastavio gimnazijsko školovanje. Kao učenik gimnazije mnogo je putovao, obilazeći celu Srbiju. Godine 1910. upisuje Filozofski fakultet u Beogradu, ali ga ubrzo silom prilika napušta. Uhapšen je prilikom uličnih demonstracija i policija terazijskog kvarta donosi odluku da ga protera u rodno mesto. Umesto u Vranje, u Ameriku odlazi 1911. godine, gde se intenzivno bavio novinarstvom. Najpre je sarađivao u Srbobranu, a zatim je postao njegov urednik. U Čikagu 1914. godine objavljuje knjigu „Propast Austrije“. Ovom knjigom je izazvao reakciju Austro-Ugarske, koja ga u notama velikih sila proglašava za jednog od uzročnika Prvog svetskog rata. U Beču mu se sudi u odsustvu. Presuda je glasila - smrt vešanjem. Ovaj veliki rodoljub dao je značajan doprinos u odbrani Srbije na svetskoj političkoj sceni, držeći predavanja u korist Srbije i srpske vojske. Za ovu zaslugu Crveni krst ga je 1917. godine na Krfu odlikovao najvećim priznanjem – zlatnim krstom. Hadži-Todor Dimitrijević je kao publicista objavio mnoge knjige na srpskom, engleskom, španskom, nemačkom i portugalskom jeziku. Od 1932. do 1941. godine izdavao je list Naše selo. Po završetku Drugog svetskog rata bavio se filologijom i leksikografijom. Za rad na prikupljanju folklorne zaostavštine bio je 1908. nagrađen od Srpske kraljevske akademije nauka. Za vreme Prvog svetskog rata i posle obišao je celu Evropu, pa i dalje. Nemirne prirode, nigde se nije dugo zadržavao i kao da mu je takav način života najviše i odgovarao. Najpre je ranjen kao dobrovoljac na rusko-nemačkom frontu. Tokom lečenja u Petrogradu stupa u kontakt sa grupom boljševika i carske vlasti ga proteruju u Finsku, odakle odlazi u London i piše knjigu na engleskom „Evropski konflikt“[2] . Na osnovu recenzija Bogdana Popovića i Nikolaja Velimirovića, srpska vlada ga novčano nagrađuje. Nikolaj Velimirović pokušava da mu preuzme autorstvo i novčani deo nagrade, ali Dimitrijević uspeva da pred sudom u Londonu odbrani svoja autorska prava. Godine 1915. boravi u Japanu, 1916. proteran je iz Rusije za Finsku, 1917. odlikovan je na Krfu, 1918. u Brazilu publikuje prvu knjigu, 1919. dobija nagradu od čileanske vlade, 1920. postaje direktor Crvenog krsta, od 1922-1930. nalazi se u Čehoslovačkoj, gde objavljuje na češkom i slovačkom. Godine 1924. stupa u sukob sa slovačkim nacinalistima i raskrinkava ih u knjizi „Pravda vitezi“, na osnovu koje državno tužilaštvo pokreće postupak pred sudom, koji nacinalističkog vođu i budućeg Hitlerovog saradnika Vojteha Pavela Tuku šalje na dugogodišnju robiju. Godine 1928. sa majkom posećuje Hristov grob i od tada postaje poznat kao Hadžija. Krajem 1930. vraća se u Jugoslaviju i počinje borbu koja će ga dovesti do položaja narodnog poslanika pčinjskog sreza. U Vranju piše kratke publikacije koje imaju napadački karakter. Napada gimnazijske profesore i direktore ove škole, vladiku Nikolaja Velimirovića, neke crkvene starešine, upravu Duvanskog stovarišta u Vranju, Akademiju nauka, njenog člana Aleksandra Belića, vranjske advokate i neke imućne ljude; piše studiju o ženidbi kralja Aleksandra, a na terenu, u Vranju i okolini, radi pripreme za poslaničke izbore, rastura parole koje pale i draže široke narodne slojeve pčinjskog sreza . Dvorskoj kamarili šalje laskave i lažne pozdrave za njen život i zdravlje koji su u jednom momentu ličili na glumu. Parole su mogle da imaju komunistički karakter. Agitacijom i svojom dvostrukom ličnošću, Dimitrijević ja probudio vranjski siromašni svet i ukazao na njegov značaj, naročito za politiku, jer je taj svet do tada bio uspavljivan od strane radikala i demokrata. Godine 1931. dobio je poslanički mandat od četiri godine. Godine 1932. pokreće nedeljni list „Naše selo” u kome seljacima davao razne pouke i savete za obradu zemlje. U njemu nastavlja poznate napade, a i objavljuje čuvene vranjske poslovice. On će sa ovom zbirkom narodnog blaga ostati da trajno živi. List seljacima i građanima deli besplatno. Todor Dimitrijević, se u ovom listu i u svim drugim akcijama, pokazao kao vrlo dinamičan i čovek bez ikakvih skrupula. On se ničega mije plašio, niti od čega prezao. Krećući se odmalena, širom Evrope i sveta, Dimitrijević je upoznao mnoge zemlje i njihove ljude, stekao ogromno životno iskustvo i došao do saznanja da je za uspeh u životu vrlo često potrebna drskost, lukavost, dvoličnost, pa i nepoštenje. Svakom prilikom on je na putu kroz životne bodlje sve ove osobine koristio, pa je i uspevao u mnogim stvarima. Hadži-Todor Dimitrijević, zvani „Magariče”, bio je i ostao vrlo složena ličnost , neujednačena priroda čoveka, kakvih nema mnogo kod nas. Dimitrijević ukazuje na činjenicu da čovek dela i radi onako kakvi su društveni uslovi života. Godine 1945. osniva `Radnički front`, s namerom da učestvuje na izborima, ali ga osujećuje hapšenje. U Beogradu 1951. pokreće glasilo „Pravopisni bilten” koji je povremeno izdavao. I u ovom glasilu on nastavlja sa raznim napadima. U jezičnoj borbi tražio je nekakvo čistunstvo kakvo ne postoji. A kada je zašao u godine starosti, kada je trebalo da ode u penziju i malo odmori, od tolikih silnih borbi, nije mogao da prikupi radni staž ni deset godina, niti da reguliše penziju. Onako star i iznemogao produžio je da živi od milostinje plemenitih ljudi i male socijalne pomoći jedne beogradske ustanove. Umro je u Beogradu, u dubokoj starosti, 30. novembra 1977. godine. Nije ostavio potomstvo za sobom. Srpska akademija nauka, Aleksandar Belić

Oskar Davico - Kairos Nolit, Beograd, 1959. Meki povez, 100 strana. RETKO PRVO IZDANJE! Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909[1] — Beograd, 30. septembar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik.[2] Davičo je bio najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste.[3] Biografija Mladost i književni počeci Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[4], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939)[4]. Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[5] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje[4]. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj[4]. Književni rad Rukopisi Oskara Daviča, uključujući i rukopis romana Beton i svici za koji je dobio NIN-ovu nagradu.[6] Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu [4]. Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953 — 1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Stranica rukopisa Beton i svici sa njegovim beleškama.[6] Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavljivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualnog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“[4]. Za roman Gladi, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski[4]. Davičo je objavljivao i pod sledećim pseudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji Socijalna poezija Pesme (1938) Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti[3]. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije[3]. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937 — 1950) Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom[3]. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom[3]. Zrenjanin (1949) Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju[3]. Ljubavna lirika U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma[3]. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula[3]. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju[3]. Knjige poezije Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici[3]. Prozni pisac Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici[3]. Roman Pesma (1952) U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu[3], ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi).[7] Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[3]. Nagrade i odlikovanja Dobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih:[2] Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947). Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948). Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948). Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952). Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958). Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959). NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963). Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970). Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970). Nagrada „Branko Miljković”, za Pročitani jezik (1972). Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić”, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976). Nagrada „Aleksa Šantić”, za zbirku Telo telu (1976). Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972). Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978). Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985). Nagrada „Goranov vijenac”, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987). Nagrada „Risto Ratković”, za životno delo (1989). Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941. Borbina književna nagrada „Oskar Davičo” Glavni članak: Nagrada „Oskar Davičo” Dnevni list Borba je 1998. godine ustanovio književnu nagradu „Oskar Davičo” za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine. Dela Poezija: Tragovi, 1928. Četiri strane sveta i tako dalje, 1930. Anatomija, 1930. Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938. Zrenjanin, 1949. Višnja za zidom, 1950. Hana, 1951. Čovekov čovek, 1953. Nastanjene oči, 1954. Flora, 1955. Kairos, 1959. Tropi, 1959. Snimci, 1963. Trg Em, 1968. Pročitani jezik, 1972. Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973. Telo telu, 1975. Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976. Reči na delu, 1977. Misterija dana, 1979. Trema smrti, 1982. Gladni stoliv, 1983. Đačka sveska sećanja, 1985. Mali oglasi smrti, 1986. Dvojezična noć, 1987. Mitološki zverinjak smrti, 1987. Svetlaci neslični sebi, 1987. Pesmice: a diftong se obesio, 1988. Ridaji nad sudbinom u magli, 1988. Prva ruka (posthumno), 1999. Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006. Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008. Romani: Pesma, 1952. Beton i svici, 1955. Radni naslov beskraja, 1958. Generalbas, 1962. Ćutnje, 1963. Gladi, 1963. Tajne, 1964. Bekstva, 1966. Zavičaji, 1971. Gospodar zaborava, 1980. Memoari: Po zanimanju samoubica, 1988. Eseji i književno-kritički tekstovi: Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932. Poezija i otpori, 1952. Pre podne, 1960. Notes, 1969. Pristojnosti, 1969. Novine nevino, 1969. Poezija, otpori i neotpori, 1969. Rituali umiranja jezika, 1971. Pod-tekst, 1979. Pod-sećanja, 1981. Kratka proza: Nežne priče, 1984. Putopisi: Među Markosovim partizanima, 1947. Crno na belo, 1962. Polemike: Procesi, 1983. Polemika i dalje, 1986. Drame: Ljubav u četiri usne, 1956. Mesije Mesijah oh, 1986. Filmski scenario: Majka Katina, 1947. Do pobede, 1948. Dečak Mita, 1950. Poslednji dan, 1951. Prevodi: Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939. Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973. Rukopis druge knjige romansirane autobiografije Po zanimanju izdajnik nestao je u ratnom Sarajevu. Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Branko Sotra Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[12] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke. Sabrana dela objavljena u 12 knjiga 1960. objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb Vidi još OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Čajniču Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Brodu Dijapazon — Branko Ćopić OŠ „Branko Ćopić” (Prijedor) Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić) Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić” Branko Šotra (Kozice kod Stoca 31. januar 1906 — Stokholm 21. maj 1960) bio je srpski slikar. Bavio se slikarstvom, grafikom, primijenjenom umjetnošću i likovnom kritikom. Biografija Branko Šotra: Ručak u polju (1942/43) Freska u kući Tadića u Donjem Dubcu Slikar Branko Šotra rođen je u selu Kozice kod Stoca. Kraljevsku umjetničku školu završio je u Beogradu 1929. godine. U vreme studiranja povezao se sa Komunističkom partijom Jugoslavije, pa je zbog komunističke delatnosti bio više puta zatvaran. Službovao je u Ohridu kao stručni učitelj za duborez u tamošnjoj Državnoj muškoj zanatskoj školi. Nakon dve godine prebačen je u Vršac za nastavnika crtanja u Muškoj zanatskoj školi. Imao je suprugu Stanu.[1] Za sve vreme je slikao: portrete, pejzaže, što više toga, kako bi mogao da ih pokaže u Beogradu. Hteo je da njegova prva samostalna izložba bude baš u prestonici. Međutim, izbio je Drugi svetski rat i Branko Šotra mobilisan u vojsku a svi njegovi radovi su se zagubili u toku rata. Nakon kapituliranja Kraljevine Jugoslavije nastavio je da ratuje boreći se u redovima NOV i POJ na prostorima Hercegovine, Crne Gore, Kosova i Metohije i Srbije. Nakon rata radio je na formiranju Doma Jugoslovenske narodne armije u Beogradu, a kasnije je postavljen za njegovog načelnika. Bio je upravnik Vojnog muzeja u Beogradu u periodu njegove obnove. Za redovnog profesora i prvog rektora Akademije za primjenjenu umjetnost u Beogradu izabran je 1948. godine i na toj dužnosti se zadržao do 1956. godine. Umro je iznenada 21. maja 1960. godine u Stokholmu. Sahranjen je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu. U umetnički život Branko Šotra je ušao tridesetih godina dvadesetog veka i to kao slikar, da bi se kasnije kroz život sve više okretao grafici. Kada je postao profesor na Akademiji primenjenih umetnosti grafika i duborez su mu postali glavna preokupacija. Postoji Kuća sa zidnim slikama Branka Šotre.