Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Petar Kočić (Stričići kod Banje Luke, 29. jun 1877 — Beograd, 27. avgust 1916) bio je srpski književnik i političar.[1] Smatra se jednim od prvih pisaca moderne u srpskoj književnosti, ali i ličnošću koja je svojim životom i političkom delatnošću postala uzor različitim političkim strujama u potonjoj istoriji srpskog naroda. Odrastao je u patrijarhalnoj porodičnoj zadruzi pod tutorstvom dede i babe nakon što mu je majka Mara umrla, a otac Jovan se zamonašio.[2] Osnovnu školu je završio u manastiru Gomionica i srpsko-pravoslavnoj školi u Banjoj Luci. Godine 1891. upisao je Veliku gimnaziju u Sarajevu, ali je iz nje izbačen 1895. te je školovanje nastavio u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Studirao je na Bečkom univerzitetu od 1899. do 1904. godine, a nakon kratkog boravka u Beogradu bio je postavljen za profesora srpske gimnazije u Skoplju, odakle je bio otpušten nakon pisanja satiričnog članka, te se 1905. vratio u Sarajevo. U Bosni i Hercegovini je započeo političku borbu za poboljšanje položaja srpskog stanovništva zalažući se posebno za oslobađanje kmetova. Pisao je vatrene članke protiv austrougarske uprave, učestvovao u velikom narodnom štrajku (1906) i radio na okupljanju srpskih snaga. Austrougarska vlast je u Kočiću videla veliku opasnost te je radila na suzbijanju njegove političke delatnosti. Tri puta je bio hapšen i zatvaran zbog novinskih članaka i kritike vlasti. Ukupno je proveo dve godine u zatvoru i to većinom u samici, što je negativno uticalo na njegovo duševno zdravlje. U Banjoj Luci je pokrenuo list Otadžbina. Kao nacionalni i socijalni revolucionar, Kočić je bio veoma omiljen u seljačkim masama i kod napredne omladine, pa je izabran i za poslanika Bosansko-hercegovačkog sabora, ali je ovu funkciju napustio 1913. zbog pogoršanja zdravlja. Godine 1914. primljen je u duševnu bolnicu u Beogradu, gde je dočekao početak Prvog svetskog rata i gde je nakon dve godine preminuo. Na taj način su se ispunile njegove proročke reči koje je izgovorio izlazeći iz tuzlanskog zatvora: „U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh i u ropstvu, vajme, umrijeh”.[3] Kočić je pisao sva tri književna roda — epiku (pripovetke, crtice i slike), liriku (pesme u stihu i prozi) i dramu (dramske satire). Najviše umetničke domete dostigao je pišući pripovetke i dramske satire. Njegovo stvaralaštvo se može podeliti u dva dela. Prvi obuhvata studentski period od 1901. do 1905. godine tokom koje je objavio tri zbirke pripovedaka istog imena: „S planine i ispod planine” (1902), „S planine i ispod planine” (1904) i „S planine i ispod planine” (1905), kao i dramsku satiru „Jazavac pred sudom” (1904). Drugi period obuhvata period od 1908. do 1911. kada su nastali „Jauci sa Zmijanja” (1910) i „Sudanija” (1911). Poetiku Kočićevog stvaralaštva odlikuju: izraziti likovi Krajišnika, gorštački ponos i prkos, narodni moral, tradicionalno rodoljublje, pobuna protiv okupatora, satira i humor, živopisni pejzaž, živ i tečan dijalog, sveža, puna i bogata narodna reč i jedar, živopisan nesporedan stil.[4] Pored toga što se smatra jednim od prvih modernih pisaca srpske književnosti, Kočić se smatra i prvim velikim srpskim piscem iz Bosne i Hercegovine, piscem koji je uveo bosanskog seljaka u srpsku književnost i piscem koji je oživeo seosku pripovetku.[5] Kočićevo delo doživelo je veliku čitanost još za vreme autorovog života. Njegove pripovetke izvršile su širok uticaj na sledeću generaciju pisaca među kojima se posebno izdvaja uticaj koje su izvršile na stvaralaštvo Ive Andrića. Politička delatnost, prkos i čelična nepokolebljivost stvorile su od Kočića istorijsku figuru na čije su se nasleđe kroz potonju istoriju pozivale podjednako i desne i leve, srpske i jugoslovenske političke ideologije. Kočićevo ime nosi nekoliko škola, veliki broj ulica, književne nagrade Kočićevo pero i Kočićeva knjiga, Teatar fest i kulturna manifestacija Kočićev zbor, dok se njegov lik nalazi na licu serije novčanica od 100 konvertabilnih maraka i grbu Banje Luke, gde se nalazi zajedno sa banom Svetislavom Milosavljevićem. Biografija Detinjstvo (1877—1891) Petar Kočić se rodio u selu Stričići, u oblasti Zmijanje, 29. juna 1877. godine. Njegov otac, Jovan, bio je pravoslavni sveštenik, a majka Mara (devojački Vulin) domaćica. U beleškama o svom rodnom kraju iz 1909. godine Kočić navodi da je u Zmijanju u to vreme bilo četrdeset i četiri kuće Kočića po raznim zmijanjskim selima.[6] Kočići su zmijanjski starosedeoci i kao krsnu slavu proslavljaju Svetog Ignjatija Bogonosca. Prema narodnom predanju postanak prezimena se objašnjava time da je u Pavićima pod Gradinom živela udovica sa sedmoro ili osmoro dece, te je uvek ranila. Stoga su je prozvali kvočkom, a po kvočki je njen porod i potomstvo nazvano K(v)očić.[7] Godinu dana nakon Petrovog rođenja, Austrougarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu, što je okončalo četvorovekovnu vladavinu Osmanskog carstva i donelo oblikovanje novog okupacionog sistema, koji će imati presudnu ulogu u životu budućeg pisca. Kada mu je bilo dve godine, Kočiću je umrla majka na porođaju sa mlađim bratom Ilijom. Osetivši porođajne bolove, Maru je bilo sramota da to kaže drugim ženama, pa se sama zaključala u kuću, gde se porodila, a potom onesvestila. Kada su ukućani upeli da provale u kuću, bila je i dalje živa, ali je preminula iste noći.[8] Jovan, Kočićev otac, teško je podneo gubitak supruge, te je ubrzo od žalosti otišao u manastir Gomionicu, gde se zamonašio i postao monah Gerasim.[6] Godinama kasnije Petar Kočić je književno uobličio svoje roditelje u pripoveci „Đurini zapisi”. Rodna kuća Petra Kočića u Stričićima. Petar Kočić je sa svojom sestrom Milicom i bratom Ilijom odrastao u zadružnoj zgradi Kočića pod tutorstvom baba Vide i dede Stojana. U zadruzi se živelo u skladu sa skromnim načelima patrijarhalne tradicije, te je svako imao svoje zaduženje. Kočićevo zaduženje je bilo da čuva stoku.[6] U to vreme većina stanovnika Bosne i Hercegovine je bila nepismena tako da je budući pisac prvi dodir sa književnošću imao preko narodne književnosti, koju su meštani usmeno pripovedali ili pevali uz gusle. Na poziv oca u svojoj desetoj godini (1887) došao je u manastir Gomionicu, gde ga je jedan monah podučavao čitanju i pisanju. Manastirska sredina, koja je bila tradicionalna i nacionalno romantična, ostavila je vidnog traga na Kočićevo obrazovanje. Tada su mnogi, a naročito sveštenici i učitelji, kao pozni sledbenici Vuka Stefanovića Karadžića, beležili i prikupljali folklornu i etnografsku građu.[8] Početkom juna 1888. austrougarska policija je uhapsila njegovog oca u Banjoj Luci pod optužbom da je odvraćao seljake da idu na doček princa Rudolfa, za šta je bio osuđen na sedam meseci zatvora.[9] Kočić je napustio Gomionicu nakon dve godine, a potom je dovršio viša dva razreda u srpsko-pravoslavnoj školi u Banjoj Luci. Letnje raspuste je provodio u Gomionici sa ocem. Bio je đak generacije, što mu je omogućilo da 1891. godine upiše Veliku gimnaziju u Sarajevu, tada jedinu državnu gimnaziju u Bosni i Hercegovini.[10] Gimnazija u Sarajevu i Beogradu (1891—1899) Kočić je Sarajevsku gimnaziju upisao s jeseni 1891. godine kao četrnaestogodišnji dečak.[a] Stariji od drugih đaka iz odeljenja, sa razvijenim nacionalnim osećanjem i pod svežim utiscima koje je doneo iz svog rodnog kraja, Kočić je sa nepoverenjem posmatrao novu sredinu. Shvatanja pod kojima je do tada rastao, bila su u Sarajevu, kao centru tuđinske uprave, toliko potisnuta da se o njima moglo samo u najužem krugu poverljivo govoriti. Direkcija školske vlasti, koja je, zapravo, odražavala političke tendencije austrougarske okupacione uprave, pomoću dobro organizovane policijske i špijunske službe, vršila je strogu kontrolu nad životom i radom školske omladine, tako da je i o najmanjim školskim izgredima bila odmah obaveštavana.[12] Kočić je u prvi mah ambiciozno pristupio školskom učenju. Tokom prva tri razreda bio je jedan od najboljih đaka. Posebno se isticao u matematici, starogrčkom, nemačkom i srpskom jeziku, koji je austrougarska vlast zahtevala da se zove „zemaljski jezik”, ne dozvoljavajući da se maternji jezik povezuje sa nacionalnom pripadnošću.[13] Međutim, u četvrtoj godini nastupila je snažna promena u Kočićevom ponašanju te je počeo da se otvoreno sukobljava sa školskim vlastima. Prvi incident, prema svedočenju školskog druga Lazara Kondića, nastao je kada je Kočić bio udaljen sa časa, nakon što je opsovao pred profesorom veronauke, jer mu je dao manju ocenu nego što je zaslužio. Kažnjen zbog ovog incidenta, budući pisac ne samo da je izgubio dotadašnje đačke ambicije, nego se u njemu razvija, kako Lazar Kondić svedoči: „sušta suprotnost od pređašnjeg urednog, uvek spremnog, ambicioznog Petra. Od tada počinje da izostaje iz škole, bilo mu je 17 godina, počinje obilaziti krčme i kafane”.[14] Razočaran u školu i odbacivši stege koje su mu nametale đačke ambicije, Kočić je počeo na različite načine da iskazuje bunt prema sistemu koji je zavela Austrougarska. Povod za novu kaznu se dogodio kada je u gostionici preko puta gradske većnice skandirao stihove koji su započinjali stihom: „Srpsko je nebo plave boje”. Školska uprava je na prijavu policijskog agenta kaznila Kočića sa šesnaest sati karcera (školskog zatvora).[15] Njegova ocena iz vladanja na kraju prvog semestra je glasila: „nije besprijekorno radi vjerske nesnošljivosti i laganja”.[16] Kočić je naučio da čita i piše u manastiru Gomionica. Njegov otac, Gerasim Kočić, bio je monah u ovom manastiru, a kasnije se u njemu zamonašio i Kočićev brat Ilija. Kočićev slučaj je bio saopšten i Zemaljskoj vladi. Naime, kada je vlada zatražila od školske uprave izveštaj o vladanju školske omladine, što je inače često činila, direktor Nemanić je naveo i Kočićev slučaj kao i neke druge koji su se odnosili na narušavanje noćnog mira. Direktor je na kraju izveštaja dodao da se sve tužbe, ukoliko ih ima, odnose bez izuzetaka na učenike pravoslavne veroispovesti.[17] U to vreme vladali su zategnuti odnosi između Srba i Hrvata, a ta netrpeljivost odražavala se još jače među školskom omladinom. Hrvatski đaci su uglavnom pozitivno gledali na austrougarsku okupaciju, dok su učenici srpske nacionalnosti osećali da se njihove težnje pobijaju na svakom koraku. Veći broj srpskih đaka je sve češće napuštao gimnaziju u Sarajevu i prelazilo u beogradske škole, što je izazvalo sumnju kod vlasti.[16] Poslednji incident, koji je doveo do Kočićevog isključenja iz Sarajevske gimnazije, odigrao se u hotelu Carigrad 8. aprila 1895. godine. Prema Kondićevom svedočenju Kočić je u hotel pozvao nekoliko bližih drugova kako bi ih počastio, te je tražio od romskog orkestra da mu sviraju pesmu Onamo, ’namo!, srpsku patriotsku pesmu iz Crne Gore čije je stihove napisao knjaz Nikola I Petrović. Kočiću je prišao musliman koji je podignute ruke uzviknuo: „Nije ovo Crna Gora!”, na što mu je Kočić odgovorio: „Jest više od Crne Gore!”. Došlo je prvo do svađe, a onda i do masovne tuče, koju je konačno obustavila policija.[15] Na osnovu prijave vladinog komesara u školi je sprovedena istraga. Prema rešenju direkcije škole, Kočić je bio isteran iz gimnazije, a ovu kaznu je potvrdila i Zemaljska vlada rešenjem pod br. 45635 od 25. aprila 1895. godine. Direktor Nemanić je 3. maja izvestio vladinog komesara Zaržickog o tome da je Kočić izbačen iz škole, napomenuvši da bi bilo najbolje da ga proteraju iz Sarajeva. Sledećeg dana policija je budućeg pisca proterala iz Sarajeva u Banju Luku.[18] Kočić je u pismu ocu 15. aprila 1898. godine negirao da je učestvovao u ovakvim izgredima i dao je drugačije viđenje sarajevskih godina:[19] Za prvih godina svoga gimnazijskog obrazovanja u Sarajevu, naročito u IV razredu, bio sam često puta izazvan od izvesnih profesora, koji su bezobzirno vređali ono što je meni najsvetlije bilo, jest i biće, dok sam živ. Ta moja svetinja jeste: na prvom mestu oslobođenje moje domovine i ujedinjenje raskomadanog srpstva. Ja sam protiv tih ispada energično ustajao, i zato sam bio isteran iz gimnazije. Aprila iste godine Kočić je tajno i bez pasoša došao u Kraljevinu Srbiju, gde je nastavio školovanje u Prvoj beogradskoj gimnaziji od maja 1895. do juna 1899. godine. Sećanje na svoj dolazak u Beograd opisao je rečima:[20] Obuzet slatkim i nekakvim nejasnim osjećanjem, kao i svaki Srbin, kad prvi put stupa nogom na slobodan komadić srpske zemlje, dugo sam lutao po ulicama, umoran i gladan, ali ne osjećajući ni umora ni gladi. Dugo sam hodao po biogradskim ulicama sa praznim trbuhom i debelom svjeskom pjesama u džepu. Njegova materijalna situacija u Beogradu je bila vrlo teška. Često je gladovao, a ponekad je bio prisiljen da prespava na ulici ili u parku. Svom ocu je napisao: „Život moj u Banjoj Luci bio je težak i čemeran, u Sarajevu još gori, a u Beogradu je dostigao najviši vrhunac u svojim patnjama”.[20] Uprkos nedaćama, nije gubio ponos, o čemu je izvestio oca: „ni pred kim se nisam ponizio, niti sam koga što moljakao, jer Kočići ne znaju moljakati. Bilo je dana, i to dva ili tri, kad nijesam ništa okusio, ali ipak za to nijesam ni pred kim glave sagnuo, da molim milostinju”.[21] Zbog oskudice i zbog straha da neće moći da se vrati, tokom četvorogodišnjeg boravka u Beogradu nije nijednom otputovao za Bosnu da vidi svoju porodicu. Beogradske školske dane je obeležio i njegov pokušaj da se ostvari kao pesnik. Nagovoren od strane jednog zemljaka, odneo je svoju svesku sa stihovima na procenu Janku Veselinoviću. Kada je došao nakon nekoliko dana da o pesmama čuje sud, Janko mu je otvoreno saopštio da su mu stihovi „dosta rapavi”, dodavši da smatra da bi se mogao bolje izraziti u prozi.[22] Iako je bio razočaran presudom, Kočić nije odmah odustao od poezije. Sačuvani su pojedini stihovi u đačkoj družini Nada u kojoj je čitao svoje pesme, a objavio je i dve pesme „Ponoćni zvuci” i „Proljetnji zvuci”, obe u omladinskom časopisu Podmladak 1898. godine (to su ujedno i njegovi prvi štampani radovi). Ostale pesme iz ovog perioda, od kojih je neke slao u pismima ocu, nisu objavljene za vreme njegovog života. Maturirao je u junu 1899, postavši prvi član iz šire porodice koji je stekao diplomu....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Unutra na jednoj stranici napisano Nena, obicnom olovkom, nista strasno. Sve ostalo uredno! Petar Kočić (Stričići kod Banje Luke, 29. jun 1877 — Beograd, 27. avgust 1916) bio je srpski književnik i političar.[1] Smatra se jednim od prvih pisaca moderne u srpskoj književnosti, ali i ličnošću koja je svojim životom i političkom delatnošću postala uzor različitim političkim strujama u potonjoj istoriji srpskog naroda. Odrastao je u patrijarhalnoj porodičnoj zadruzi pod tutorstvom dede i babe nakon što mu je majka Mara umrla, a otac Jovan se zamonašio.[2] Osnovnu školu je završio u manastiru Gomionica i srpsko-pravoslavnoj školi u Banjoj Luci. Godine 1891. upisao je Veliku gimnaziju u Sarajevu, ali je iz nje izbačen 1895. te je školovanje nastavio u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Studirao je na Bečkom univerzitetu od 1899. do 1904. godine, a nakon kratkog boravka u Beogradu bio je postavljen za profesora srpske gimnazije u Skoplju, odakle je bio otpušten nakon pisanja satiričnog članka, te se 1905. vratio u Sarajevo. U Bosni i Hercegovini je započeo političku borbu za poboljšanje položaja srpskog stanovništva zalažući se posebno za oslobađanje kmetova. Pisao je vatrene članke protiv austrougarske uprave, učestvovao u velikom narodnom štrajku (1906) i radio na okupljanju srpskih snaga. Austrougarska vlast je u Kočiću videla veliku opasnost te je radila na suzbijanju njegove političke delatnosti. Tri puta je bio hapšen i zatvaran zbog novinskih članaka i kritike vlasti. Ukupno je proveo dve godine u zatvoru i to većinom u samici, što je negativno uticalo na njegovo duševno zdravlje. U Banjoj Luci je pokrenuo list Otadžbina. Kao nacionalni i socijalni revolucionar, Kočić je bio veoma omiljen u seljačkim masama i kod napredne omladine, pa je izabran i za poslanika Bosansko-hercegovačkog sabora, ali je ovu funkciju napustio 1913. zbog pogoršanja zdravlja. Godine 1914. primljen je u duševnu bolnicu u Beogradu, gde je dočekao početak Prvog svetskog rata i gde je nakon dve godine preminuo. Na taj način su se ispunile njegove proročke reči koje je izgovorio izlazeći iz tuzlanskog zatvora: „U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh i u ropstvu, vajme, umrijeh”.[3] Kočić je pisao sva tri književna roda — epiku (pripovetke, crtice i slike), liriku (pesme u stihu i prozi) i dramu (dramske satire). Najviše umetničke domete dostigao je pišući pripovetke i dramske satire. Njegovo stvaralaštvo se može podeliti u dva dela. Prvi obuhvata studentski period od 1901. do 1905. godine tokom koje je objavio tri zbirke pripovedaka istog imena: „S planine i ispod planine” (1902), „S planine i ispod planine” (1904) i „S planine i ispod planine” (1905), kao i dramsku satiru „Jazavac pred sudom” (1904). Drugi period obuhvata period od 1908. do 1911. kada su nastali „Jauci sa Zmijanja” (1910) i „Sudanija” (1911). Poetiku Kočićevog stvaralaštva odlikuju: izraziti likovi Krajišnika, gorštački ponos i prkos, narodni moral, tradicionalno rodoljublje, pobuna protiv okupatora, satira i humor, živopisni pejzaž, živ i tečan dijalog, sveža, puna i bogata narodna reč i jedar, živopisan nesporedan stil.[4] Pored toga što se smatra jednim od prvih modernih pisaca srpske književnosti, Kočić se smatra i prvim velikim srpskim piscem iz Bosne i Hercegovine, piscem koji je uveo bosanskog seljaka u srpsku književnost i piscem koji je oživeo seosku pripovetku.[5] Kočićevo delo doživelo je veliku čitanost još za vreme autorovog života. Njegove pripovetke izvršile su širok uticaj na sledeću generaciju pisaca među kojima se posebno izdvaja uticaj koje su izvršile na stvaralaštvo Ive Andrića. Politička delatnost, prkos i čelična nepokolebljivost stvorile su od Kočića istorijsku figuru na čije su se nasleđe kroz potonju istoriju pozivale podjednako i desne i leve, srpske i jugoslovenske političke ideologije. Kočićevo ime nosi nekoliko škola, veliki broj ulica, književne nagrade Kočićevo pero i Kočićeva knjiga, Teatar fest i kulturna manifestacija Kočićev zbor, dok se njegov lik nalazi na licu serije novčanica od 100 konvertabilnih maraka i grbu Banje Luke, gde se nalazi zajedno sa banom Svetislavom Milosavljevićem. Biografija Detinjstvo (1877—1891) Petar Kočić se rodio u selu Stričići, u oblasti Zmijanje, 29. juna 1877. godine. Njegov otac, Jovan, bio je pravoslavni sveštenik, a majka Mara (devojački Vulin) domaćica. U beleškama o svom rodnom kraju iz 1909. godine Kočić navodi da je u Zmijanju u to vreme bilo četrdeset i četiri kuće Kočića po raznim zmijanjskim selima.[6] Kočići su zmijanjski starosedeoci i kao krsnu slavu proslavljaju Svetog Ignjatija Bogonosca. Prema narodnom predanju postanak prezimena se objašnjava time da je u Pavićima pod Gradinom živela udovica sa sedmoro ili osmoro dece, te je uvek ranila. Stoga su je prozvali kvočkom, a po kvočki je njen porod i potomstvo nazvano K(v)očić.[7] Godinu dana nakon Petrovog rođenja, Austrougarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu, što je okončalo četvorovekovnu vladavinu Osmanskog carstva i donelo oblikovanje novog okupacionog sistema, koji će imati presudnu ulogu u životu budućeg pisca. Kada mu je bilo dve godine, Kočiću je umrla majka na porođaju sa mlađim bratom Ilijom. Osetivši porođajne bolove, Maru je bilo sramota da to kaže drugim ženama, pa se sama zaključala u kuću, gde se porodila, a potom onesvestila. Kada su ukućani upeli da provale u kuću, bila je i dalje živa, ali je preminula iste noći.[8] Jovan, Kočićev otac, teško je podneo gubitak supruge, te je ubrzo od žalosti otišao u manastir Gomionicu, gde se zamonašio i postao monah Gerasim.[6] Godinama kasnije Petar Kočić je književno uobličio svoje roditelje u pripoveci „Đurini zapisi”. Rodna kuća Petra Kočića u Stričićima. Petar Kočić je sa svojom sestrom Milicom i bratom Ilijom odrastao u zadružnoj zgradi Kočića pod tutorstvom baba Vide i dede Stojana. U zadruzi se živelo u skladu sa skromnim načelima patrijarhalne tradicije, te je svako imao svoje zaduženje. Kočićevo zaduženje je bilo da čuva stoku.[6] U to vreme većina stanovnika Bosne i Hercegovine je bila nepismena tako da je budući pisac prvi dodir sa književnošću imao preko narodne književnosti, koju su meštani usmeno pripovedali ili pevali uz gusle. Na poziv oca u svojoj desetoj godini (1887) došao je u manastir Gomionicu, gde ga je jedan monah podučavao čitanju i pisanju. Manastirska sredina, koja je bila tradicionalna i nacionalno romantična, ostavila je vidnog traga na Kočićevo obrazovanje. Tada su mnogi, a naročito sveštenici i učitelji, kao pozni sledbenici Vuka Stefanovića Karadžića, beležili i prikupljali folklornu i etnografsku građu.[8] Početkom juna 1888. austrougarska policija je uhapsila njegovog oca u Banjoj Luci pod optužbom da je odvraćao seljake da idu na doček princa Rudolfa, za šta je bio osuđen na sedam meseci zatvora.[9] Kočić je napustio Gomionicu nakon dve godine, a potom je dovršio viša dva razreda u srpsko-pravoslavnoj školi u Banjoj Luci. Letnje raspuste je provodio u Gomionici sa ocem. Bio je đak generacije, što mu je omogućilo da 1891. godine upiše Veliku gimnaziju u Sarajevu, tada jedinu državnu gimnaziju u Bosni i Hercegovini.[10] Gimnazija u Sarajevu i Beogradu (1891—1899) Kočić je Sarajevsku gimnaziju upisao s jeseni 1891. godine kao četrnaestogodišnji dečak.[a] Stariji od drugih đaka iz odeljenja, sa razvijenim nacionalnim osećanjem i pod svežim utiscima koje je doneo iz svog rodnog kraja, Kočić je sa nepoverenjem posmatrao novu sredinu. Shvatanja pod kojima je do tada rastao, bila su u Sarajevu, kao centru tuđinske uprave, toliko potisnuta da se o njima moglo samo u najužem krugu poverljivo govoriti. Direkcija školske vlasti, koja je, zapravo, odražavala političke tendencije austrougarske okupacione uprave, pomoću dobro organizovane policijske i špijunske službe, vršila je strogu kontrolu nad životom i radom školske omladine, tako da je i o najmanjim školskim izgredima bila odmah obaveštavana.[12] Kočić je u prvi mah ambiciozno pristupio školskom učenju. Tokom prva tri razreda bio je jedan od najboljih đaka. Posebno se isticao u matematici, starogrčkom, nemačkom i srpskom jeziku, koji je austrougarska vlast zahtevala da se zove „zemaljski jezik”, ne dozvoljavajući da se maternji jezik povezuje sa nacionalnom pripadnošću.[13] Međutim, u četvrtoj godini nastupila je snažna promena u Kočićevom ponašanju te je počeo da se otvoreno sukobljava sa školskim vlastima. Prvi incident, prema svedočenju školskog druga Lazara Kondića, nastao je kada je Kočić bio udaljen sa časa, nakon što je opsovao pred profesorom veronauke, jer mu je dao manju ocenu nego što je zaslužio. Kažnjen zbog ovog incidenta, budući pisac ne samo da je izgubio dotadašnje đačke ambicije, nego se u njemu razvija, kako Lazar Kondić svedoči: „sušta suprotnost od pređašnjeg urednog, uvek spremnog, ambicioznog Petra. Od tada počinje da izostaje iz škole, bilo mu je 17 godina, počinje obilaziti krčme i kafane”.[14] Razočaran u školu i odbacivši stege koje su mu nametale đačke ambicije, Kočić je počeo na različite načine da iskazuje bunt prema sistemu koji je zavela Austrougarska. Povod za novu kaznu se dogodio kada je u gostionici preko puta gradske većnice skandirao stihove koji su započinjali stihom: „Srpsko je nebo plave boje”. Školska uprava je na prijavu policijskog agenta kaznila Kočića sa šesnaest sati karcera (školskog zatvora).[15] Njegova ocena iz vladanja na kraju prvog semestra je glasila: „nije besprijekorno radi vjerske nesnošljivosti i laganja”.[16] Kočić je naučio da čita i piše u manastiru Gomionica. Njegov otac, Gerasim Kočić, bio je monah u ovom manastiru, a kasnije se u njemu zamonašio i Kočićev brat Ilija. Kočićev slučaj je bio saopšten i Zemaljskoj vladi. Naime, kada je vlada zatražila od školske uprave izveštaj o vladanju školske omladine, što je inače često činila, direktor Nemanić je naveo i Kočićev slučaj kao i neke druge koji su se odnosili na narušavanje noćnog mira. Direktor je na kraju izveštaja dodao da se sve tužbe, ukoliko ih ima, odnose bez izuzetaka na učenike pravoslavne veroispovesti.[17] U to vreme vladali su zategnuti odnosi između Srba i Hrvata, a ta netrpeljivost odražavala se još jače među školskom omladinom. Hrvatski đaci su uglavnom pozitivno gledali na austrougarsku okupaciju, dok su učenici srpske nacionalnosti osećali da se njihove težnje pobijaju na svakom koraku. Veći broj srpskih đaka je sve češće napuštao gimnaziju u Sarajevu i prelazilo u beogradske škole, što je izazvalo sumnju kod vlasti.[16] Poslednji incident, koji je doveo do Kočićevog isključenja iz Sarajevske gimnazije, odigrao se u hotelu Carigrad 8. aprila 1895. godine. Prema Kondićevom svedočenju Kočić je u hotel pozvao nekoliko bližih drugova kako bi ih počastio, te je tražio od romskog orkestra da mu sviraju pesmu Onamo, ’namo!, srpsku patriotsku pesmu iz Crne Gore čije je stihove napisao knjaz Nikola I Petrović. Kočiću je prišao musliman koji je podignute ruke uzviknuo: „Nije ovo Crna Gora!”, na što mu je Kočić odgovorio: „Jest više od Crne Gore!”. Došlo je prvo do svađe, a onda i do masovne tuče, koju je konačno obustavila policija.[15] Na osnovu prijave vladinog komesara u školi je sprovedena istraga. Prema rešenju direkcije škole, Kočić je bio isteran iz gimnazije, a ovu kaznu je potvrdila i Zemaljska vlada rešenjem pod br. 45635 od 25. aprila 1895. godine. Direktor Nemanić je 3. maja izvestio vladinog komesara Zaržickog o tome da je Kočić izbačen iz škole, napomenuvši da bi bilo najbolje da ga proteraju iz Sarajeva. Sledećeg dana policija je budućeg pisca proterala iz Sarajeva u Banju Luku.[18] Kočić je u pismu ocu 15. aprila 1898. godine negirao da je učestvovao u ovakvim izgredima i dao je drugačije viđenje sarajevskih godina:[19] Za prvih godina svoga gimnazijskog obrazovanja u Sarajevu, naročito u IV razredu, bio sam često puta izazvan od izvesnih profesora, koji su bezobzirno vređali ono što je meni najsvetlije bilo, jest i biće, dok sam živ. Ta moja svetinja jeste: na prvom mestu oslobođenje moje domovine i ujedinjenje raskomadanog srpstva. Ja sam protiv tih ispada energično ustajao, i zato sam bio isteran iz gimnazije. Aprila iste godine Kočić je tajno i bez pasoša došao u Kraljevinu Srbiju, gde je nastavio školovanje u Prvoj beogradskoj gimnaziji od maja 1895. do juna 1899. godine. Sećanje na svoj dolazak u Beograd opisao je rečima:[20] Obuzet slatkim i nekakvim nejasnim osjećanjem, kao i svaki Srbin, kad prvi put stupa nogom na slobodan komadić srpske zemlje, dugo sam lutao po ulicama, umoran i gladan, ali ne osjećajući ni umora ni gladi. Dugo sam hodao po biogradskim ulicama sa praznim trbuhom i debelom svjeskom pjesama u džepu. Njegova materijalna situacija u Beogradu je bila vrlo teška. Često je gladovao, a ponekad je bio prisiljen da prespava na ulici ili u parku. Svom ocu je napisao: „Život moj u Banjoj Luci bio je težak i čemeran, u Sarajevu još gori, a u Beogradu je dostigao najviši vrhunac u svojim patnjama”.[20] Uprkos nedaćama, nije gubio ponos, o čemu je izvestio oca: „ni pred kim se nisam ponizio, niti sam koga što moljakao, jer Kočići ne znaju moljakati. Bilo je dana, i to dva ili tri, kad nijesam ništa okusio, ali ipak za to nijesam ni pred kim glave sagnuo, da molim milostinju”.[21] Zbog oskudice i zbog straha da neće moći da se vrati, tokom četvorogodišnjeg boravka u Beogradu nije nijednom otputovao za Bosnu da vidi svoju porodicu. Beogradske školske dane je obeležio i njegov pokušaj da se ostvari kao pesnik. Nagovoren od strane jednog zemljaka, odneo je svoju svesku sa stihovima na procenu Janku Veselinoviću. Kada je došao nakon nekoliko dana da o pesmama čuje sud, Janko mu je otvoreno saopštio da su mu stihovi „dosta rapavi”, dodavši da smatra da bi se mogao bolje izraziti u prozi.[22] Iako je bio razočaran presudom, Kočić nije odmah odustao od poezije. Sačuvani su pojedini stihovi u đačkoj družini Nada u kojoj je čitao svoje pesme, a objavio je i dve pesme „Ponoćni zvuci” i „Proljetnji zvuci”, obe u omladinskom časopisu Podmladak 1898. godine (to su ujedno i njegovi prvi štampani radovi). Ostale pesme iz ovog perioda, od kojih je neke slao u pismima ocu, nisu objavljene za vreme njegovog života. Maturirao je u junu 1899, postavši prvi član iz šire porodice koji je stekao diplomu....

Odlično stanje Retko Beograd : Grafos, 1975 (Beograd : Prosveta) prvo izdanje 84 str. ; 19 cm Biblioteka Naši pesnici. kolo 1 Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909[1] — Beograd, 30. septembar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik.[2] Davičo je bio najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste.[3] Biografija[uredi | uredi izvor] Mladost i književni počeci[uredi | uredi izvor] Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine[uredi | uredi izvor] Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[4], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939)[4]. Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[5] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje[4]. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj[4]. Književni rad[uredi | uredi izvor] Rukopisi Oskara Daviča, uključujući i rukopis romana Beton i svici za koji je dobio NIN-ovu nagradu.[6] Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu [4]. Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953 — 1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Stranica rukopisa Beton i svici sa njegovim beleškama.[6] Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavljivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualnog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“[4]. Za roman Gladi, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski[4]. Davičo je objavljivao i pod sledećim pseudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji[uredi | uredi izvor] Socijalna poezija[uredi | uredi izvor] Pesme (1938)[uredi | uredi izvor] Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti[3]. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije[3]. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937 — 1950)[uredi | uredi izvor] Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom[3]. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom[3]. Zrenjanin (1949)[uredi | uredi izvor] Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju[3]. Ljubavna lirika[uredi | uredi izvor] U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma[3]. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula[3]. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju[3]. Knjige poezije[uredi | uredi izvor] Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici[3]. Prozni pisac[uredi | uredi izvor] Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici[3]. Roman Pesma (1952)[uredi | uredi izvor] U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu[3], ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi).[7] Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[3]. Nagrade i odlikovanja[uredi | uredi izvor] Dobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih:[2] Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947). Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948). Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948). Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952). Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958). Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959). NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963). Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970). Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970). Nagrada „Branko Miljković”, za Pročitani jezik (1972). Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić”, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976). Nagrada „Aleksa Šantić”, za zbirku Telo telu (1976). Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972). Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978). Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985). Nagrada „Goranov vijenac”, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987). Nagrada „Risto Ratković”, za životno delo (1989). Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941. Borbina književna nagrada „Oskar Davičo”[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Nagrada „Oskar Davičo” Dnevni list Borba je 1998. godine ustanovio književnu nagradu „Oskar Davičo” za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine. Dela[uredi | uredi izvor] Poezija: Tragovi, 1928. Četiri strane sveta i tako dalje, 1930. Anatomija, 1930. Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938. Zrenjanin, 1949. Višnja za zidom, 1950. Hana, 1951. Čovekov čovek, 1953. Nastanjene oči, 1954. Flora, 1955. Kairos, 1959. Tropi, 1959. Snimci, 1963. Trg Em, 1968. Pročitani jezik, 1972. Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973. Telo telu, 1975. Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976. Reči na delu, 1977. Misterija dana, 1979. Trema smrti, 1982. Gladni stoliv, 1983. Đačka sveska sećanja, 1985. Mali oglasi smrti, 1986. Dvojezična noć, 1987. Mitološki zverinjak smrti, 1987. Svetlaci neslični sebi, 1987. Pesmice: a diftong se obesio, 1988. Ridaji nad sudbinom u magli, 1988. Prva ruka (posthumno), 1999. Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006. Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008. Romani: Pesma, 1952. Beton i svici, 1955. Radni naslov beskraja, 1958. Generalbas, 1962. Ćutnje, 1963. Gladi, 1963. Tajne, 1964. Bekstva, 1966. Zavičaji, 1971. Gospodar zaborava, 1980. Memoari: Po zanimanju samoubica, 1988. Eseji i književno-kritički tekstovi: Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932. Poezija i otpori, 1952. Pre podne, 1960. Notes, 1969. Pristojnosti, 1969. Novine nevino, 1969. Poezija, otpori i neotpori, 1969. Rituali umiranja jezika, 1971. Pod-tekst, 1979. Pod-sećanja, 1981. Kratka proza: Nežne priče, 1984. Putopisi: Među Markosovim partizanima, 1947. Crno na belo, 1962. Polemike: Procesi, 1983. Polemika i dalje, 1986. Drame: Ljubav u četiri usne, 1956. Mesije Mesijah oh, 1986. Filmski scenario: Majka Katina, 1947. Do pobede, 1948. Dečak Mita, 1950. Poslednji dan, 1951. Prevodi: Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939. Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973. Rukopis druge knjige romansirane autobiografije Po zanimanju izdajnik nestao je u ratnom Sarajevu. Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo. avangarda, nadrealizam, neoavangarda, strip stop, signalizam... Srpski nadrealizam

Knjaževac Srpska književna zadruga, 1989. Drugo izdanje, izašlo svega nekoliko meseci nakon prvog. Originalni Simovićev tekst iz 1989, koji je u kasnijim izdanjima značajno izmenjen. Boj na Kosovu je istorijska drama srpskog književnika Ljubomira Simovića. Prva verzija drame napisana je 1988, uoči obeležavanja šesto godina od boja na Kosovu. Po toj verziji drame snimljen je istoimeni film (1989) u režiji Zdravka Šotre. Druga, skraćena verzija, napisana je 2002. i objavljena 2003. godine.[1][2] Radnja UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis radnje! Prvi deo Prvi deo drame dešava se tri dana pred bitku, 12-14. juna 1389. Na dvoru kneza Lazara u Kruševcu, knez obaveštava srpskog patrijarha Spiridona da je odbio zahteve turskog sultana Murata, koji je u pismu tražio da se Srbija pokori njegovoj vlasti, i da se turska vojska već primiče Kosovu. Uprkos strahovanjima patrijarha i kneginje Milice, koji ga upozoravaju na tursku snagu i razjedinjenost srpskih zemalja i velikaša, knez Lazar izjavljuje da častan čovek nema izbora između ropstva bez borbe, i borbe do smrti. Na pijaci u Novom Brdu, trgovkinje negoduju zbog smanjenja težine novca (dinara) zbog ogromnih troškova za opremanje vojske i turske opasnosti, dok se trgovac kožama, Vojša, sprema na vojsku. Na granici između Toplice i Laba, srpski vidar i berberin Bogoje iz Prizrena sreće se sa stražarima Vuka Brankovića, koje predvodi Paramunac. Pošto mu u torbi nalaze knjige za proricanje sudbine, stražari ga pitaju da prorekne ishod bitke sa Turcima. Bogoje odgovara da je Srbija toliko razjedinjena da ne može da se odbrani ni od muva, a kamoli od Turaka. Paramunac ga optužuje da je turska uhoda i naređuje njegovo hapšenje, ali ga spasava Miloš Obilić, kome je Bogoje izvidao ranu posle boja na Pločniku. Za to vreme, na dvoru Vuka Brankovića u Prizrenu, Vuk pregleda novoiskovane srebrne dinare, bez Lazarevog imena i duplo lakše od starih, koji treba da pokriju troškove rata. Njegov stariji brat Gerasim, monah iz Svete Gore, nagovara ga da podrži Lazara svim silama, pošto Lazar jedini pokušava da ujedini podeljenu Srbiju uz pomoć pravoslavne crkve. Vuk ističe svoju moć i nezavisnost od kneza, besni na pomen Miloša Obilića i obraduje se na vesti o incidentu sa vidarom i Obilićem, koje mu donosi Paramunac. Dva dana kasnije, uoči bitke, na Kosovu polju sreću se kožar Vojša, koji je u vojsci, na straži, i vidar Bogoje kome su polomljeni svi zubi - nagoveštava se da su ga mučili u Brankovićevoj tamnici. Na njih nailaze Ivan Kosančić i Milan Toplica, koji se vraćaju iz izvidnice i raspravljaju o veličini turske vojske. Dok Kosančić namerava da knezu kaže istinu - da je turska vojska, sa 140 hiljada boraca, dvostruko veća od srpske,[a] Toplica želi da ublaži loše vesti, plašeći se da će istina uplašiti kneza i naterati ga da odustane od bitke. Na dvoru Vuka Brankovića kod crkve Samodreže, knez Lazar okuplja vlastelu na večeru pred bitku, koja se očekuje ujutro. Na kneževoj večeri, pokrajinski velikaši, Levčanin i Tamnavac, ističu svoju nezavisnost od kneza Lazara, zbog čega se umalo ne potuku sa kneževim sestrićima, braćom Musićima, i predlažu knezu da prizna tursku vlast, kao što su već uradili jači od njega - kralj Marko i Konstantin Dejanović u Makedoniji. Knez Lazar im odgovara da se o časti i dostojanstvu ne može pregovarati i da se u ropstvu ne može postojati, ali im raspravu prekida dolazak Toplice i Kosančića, čije vesti utišaju sve prisutne. Tamnavac nagovara Lazara da odustane od bitke pošto je Turaka dvostruko više no Srba, ali mu Lazar ponosno odgovara da se on ne odlučuje za bitku po tome kolika je sila koja mu preti, već koliku svetinju brani. Večera počinje molitvom, i Lazar nazdravlja svojim vojnicima, pre svih Obiliću, ali ga Vuk Branković prekida i optužuje Miloša za izdaju, navodeći kao dokaz da je oslobodio turskog uhodu (vidara Bogoja) od njegovih stražara. Na Miloševo pravdanje da je sve to zlonamerno protumačeni nesporazum, Vuk nastavlja da su sa njim u zaveri i Toplica i Kosančić, koji su namerno doneli oveshrabrujuće vesti, pošto su svi zajedno potkupljeni od Turaka. Na kneževo pitanje da se opravda, Miloš se zaklinje da će sutra na Kosovu ubiti Murata i odlazi. Vuk savetuje Lazaru da ga uhvati i okuje, ali Lazar odlučuje da pruži priliku Milošu da se opravda u boju. Iste noći, Paramunac je u postelji sa prodavačicom ribe sa početka[b] i plaća vino novoiskovanim srebrnim dinarom koji je dobio od gospodara Vuka. Trgovkinja primećuje da na novom Vukovom dinaru nema kneza Lazara, po čemu zaključuje da gospodar Vuk planira da se osamostali od kneza. Drugi deo Drugi deo drame dešava se 15. juna 1389, na Vidovdan, pred Muratovim šatorom na Kosovu. Tok bitke saznajemo iz izveštaja turskih čauša, preko kojih Murat izdaje naredbe i upravlja bitkom. Desno krilo srpske vojske, koje predvodi Vuk Branković, uspešno potiskuje tursko levo krilo, kojim komanduje Muratov sin Jakub, dok tursko desno krilo pod komandom Bajazita potiskuje srpsko levo krilo, na kome su Bosanci pod Vlatkom Vukovićem. Utom, stražari javljaju da je došao vojvoda Miloš Obilić sa kopljem okrenutim naopako, u znak predaje, i moli da ga izvedu pred sultana. Murat, koji se seća Miloša sa Pločnika, naređuje da ga propuste. Obilić prilazi sultanu kao da će se pokloniti, ali trgne ispod pojasa kratak mač i smrtno ranjava Murata, posle čega ga Turci teško ranjenog savlađuju i vezuju. Ranjeni Murat ispituje Obilića, koji mu ponosno odgovara da je svoju glavu dao za svoju reč. Utom stiže Bajazit, koji naređuje da se Obilić smesta pogubi. Pored Srbina Hamze, jednog od Muratovih dvorana, Miloša na gubilište ispraća i sultanov hećim Mustafa, nekadašnji vidar Bogoje, koji se upravo poturčio kako bi pobegao od Brankovićeve osvete. Srbin Hamza nudi Obiliću da se poturči pred smrt, ali mu Miloš odgovara da svojom krvlju ispisuje granicu između sebe i njega. Murat na samrti zaklinje Bajazita da poštedi brata, ali Bajazit poziva Jakuba i naređuje da ga zadave. Bajazit naređuje da sva preostala vojska krene napred - oba srpska krila se povlače, a knez Lazar u centru je opkoljen i zarobljen sa mnogo velikaša. Bajazit saslušava Lazara, koji mu ponosno odgovara da je još sinoć znao šta ga čeka, ali da svojim stradanjem plaća večni život. Kada mu Bajazit pokaže Miloševu glavu na kocu, Lazar odgovara da se je to glava pobednika, koja se ne polaže u grob, nego u temelj. Smrt prima mirno, sa rečima da je pobedio u svojoj bici. Epilog Na pijaci u Novom Brdu, ponovo vidimo prodavačicu ribe sa početka. Dolaze Vojša, na štakama i bez jedne noge do kuka, i njegova žena Velisava. Otkad je ranjen u boju, Vojša po danu ćuti, a noću bunca i zapomaže. Velisava pokušava da kupi jednu od dve preostale ribe, ali prodavačica odbija da primi Lazarev dinar (koji je primala nekoliko dana ranije) i traži da joj se plati turskim dinarima - akčama. Ljubomir Simović (Užice, 2. decembar 1935) srpski je književnik, prevodilac i akademik. Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Biografija Ljubomir Simović potpisuje knjige za Adligat Rođen je od oca Dragiše, obućara i majke Radojke, iz sarajevske porodice Cvijić. Osnovnu školu, niže razrede gimnazije i učiteljsku školu završio je u Užicu. Godine 1962. diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik.[1] Kao student bio je član redakcije i odgovorni urednik studentskog književnog lista “Vidici”. Piše pesme, drame, romane, eseje, književne kritike. Prevodi sa italijanskog i ruskog jezika. Prvu pesmu pod nazivom „Jutro” objavio je, kao učenik Učiteljske škole, u “Učiteljskoj iskri” (1951). Nastavio je da objavljuje u “Vestima”, “Mladoj kulturi”, “Omladini”, “Studentu”, “Letopisu Matice srpske”, “Međaju”, “Politici”, “Ninu” i drugim listovima i časopisima. Krajem pedesetih godina 20. veka, radio je honorarno u Omladinskom programu Radio Beograda. Ceo radni vek proveo je kao urednik Umetničke redakcije Prvog programa Radio Beograda. Inspiraciju za prve pesničke radove nalazio je u Užicu i okolini, mentalitetu Užičana i njihovom razvijenom smislu za humor i osećanje jezika. Drame su, kao i pesme, tematski vezane za zavičajno Užice, istorijsku prošlost i tradiciju. Njegove pesme i drame nalaze se u svim antologijama srpskog pesništva i drame. Dela su mu prevedena na gotovo sve evropske jezike a drame izvođene u pozorištima širom Srbije ali i na mnogim svetskim scenama: Francuskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Meksiku, Češkoj, Nemačkoj, Rusiji, Švajcarskoj, Poljskoj, Belgiji, Kanadi, Maroku i dr. Petnaestog decembra 1988. godine Simović je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Recepcija Miodrag Pavlović je Simovića video kao lirskog pesnika, koji se „lako i precizno iskazuje, otvara uvek nove segmente na tematskom vidiku, elegični ton širi do tragičnog, humorno do paradoksalnog, ljubavno osećanje u pravcu erotskog”.[2] Svetislav Basara je Simovića smestio među nacionalne pesnike, ali ne one koji „mračne, nacionalne i opšteljudske ponore i gnusobe prekrivaju verbalnim pirotskim ćilimima, po kojima šaraju motive iz fiktivne prošlosti” već ga vidi uz one stvaraoce, kakvi su bili Nastasijević i Brana Petrović, koji „zalaze u periferne oblasti čulnog sveta, gde se u mnoštvu srpske braće krije i mnoštvo Kaina”.[3] Nagrade i priznanja Kao predstave u celini, Simovićeve drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuće pozorište Šopalović, u izvođenju „Jugoslovenskog dramskog pozorišta“, u režiji Dejana Mijača, 1986, i Čudo u Šarganu, u izvođenju „Srpskog narodnog pozorišta“ iz Novog Sada, u režiji Egona Savina, 1993. godine. Ljubomiru Simoviću je 28. aprila 2013. Univerzitet u Kragujevcu na predlog Filološko-umetničkog fakulteta dodelio titulu počasnog doktora. Književne nagrade Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu Šlemovi, 1968. Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu Šlemovi, 1968. Zmajeva nagrada, za knjigu Uoči trećih petlova, 1973. Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Hasanaginica, 1975. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu Vidik na dve vode, 1980. Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Um za morem, 1982. Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Putujuće pozorište Šopalović, 1986. Nagrada „Joakim Vujić”, za dramski tekst Putujuće pozorište Šopalović, 1986. Disova nagrada, 1989. Oktobarska nagrada grada Beograda, za dramu Boj na Kosovu, 1989. Sedmojulska nagrada, 1990. BIGZ-ova nagrada, za knjigu pesama Gornji grad, 1990. Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 1992. Književna nagrada „Biblios”, za sabrana dela, 1992. Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Čudo u Šarganu, 1993. Nagrada „Desanka Maksimović”, 1994. Nagrada „Belovodska rozeta”, 1994. Nagrada „Žička hrisovulja”, 1995. Nagrada „Laza Kostić”, za knjigu Užice sa vranama, 1996. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, za knjigu Sabrane pesme, 1997.[1] Nagrada „Račanska povelja”, za knjigu Sabrane pesme, 1998. Nagrada „Isidorijana”, za knjigu Užice sa vranama, 1999.[1] Velika bazjaška povelja, 1999. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Ljuska jajeta, 1999. Nagrada „Ramonda serbika”, 1999. Nagrada „Vasko Popa”, za knjigu Sabrane pesme, 2000. Nagrada „Kozara”, za knjigu Sabrane pesme, 2000. Nagrada „Radoje Domanović” (Domanovićevi dani satire), za poeziju, Ovsište, 2000. Nagrada „Braća Karić”, 2001. Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću”, 2001. Nagrada „Zaplanjski Orfej”, za pesmu „Doček i krunisanje oslobodioca pred crkvom i ribarskom krčmom u Slankamenu”, 2001. Nagrada „Dušan Vasiljev”, 2003. Nagrada „Mića Popović”, 2006. Vukova nagrada, 2007. Nagrada „Drainac”, za knjigu pesama Gost iz oblaka, 2008. Nagrada „Bogorodica Trojeručica”, Čikago, 2009. Nagrada „Zlatni ključ Smedereva”, 2012. Nagrada Srpske književne zadruge, 2013.[4] Nagrada Podruma „Radovanović”, 2014. Nagrada „Ljubomir P. Nenadović”, za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku, 2016. Nagrada „Dositej Obradović” za životno delo, 2016. Nagrada „Izviiskra Njegoševa”, za 2015/2016. Nagrada „Dejan Medaković”, za knjigu Do Oba i Huangpua, 2016. Nagrada „Arka”, 2017. Evropska nagrada za poeziju „Petru Krdu”, 2018. Nagrada „Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića”, 2020.[5] Medalja SANU, iz oblasti umetnosti, 2022.[6][7] Dela Pesme Balada o Stojkovićima Pesničke knjige Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961) Poslednja zemlja (1964) Šlemovi (1967) Uoči trećih petlova (1972) Subota (1976) Vidik na dve vode (1980) Um za morem (1982) Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983) Istočnice (sa crtežima Marija Maskarelija, 1983) Gornji grad (1990, dva izdanja) Igla i konac (1992) Ljuska od jajeta (1998) Tačka (2001) Izbor iz Simovićevog pesništva objavljen je u knjigama: Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istočnice i druge pesme (1994) i Učenje u mraku (1995). U zajedničkom izdanju Grada teatra Budve i podgoričkog „Oktoiha“, u ediciji „Nagrađeni pisci“, u kojoj se štampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubiša“, objavljeno je 1998, Simovićevo troknjižje, koje bi se moglo nazvati ”užičkom pesničkom trilogijom”: Vidik na dve vode, Istočnice i Igla i konac. Pesma Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj štampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovića, u Hamburgu, 1997. godine. Sabrane pesme Ljubomira Simovića objavljene su u izdanju „Stubova kulture“ 1999. godine. Drame Simović je napisao četiri drame: Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu. Drame su mu izvođene na mnogim našim scenama, kao i u inostranstvu. Najviše uspeha postiglo je Putujuće pozorište Šopalović, koje je postavljeno na scenama Poljske, Češke, Slovačke, Francuske, Švajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki. Simovićeve drame su izvođene i u pozorištima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Po drami Boj na Kosovu snimljen je film. Eseji Simovićevi eseji o srpskim pesnicima skupljeni su u tri izdanja knjige Duplo dno (1983, 1991, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, uključujući i političke, štampani u knjigama Kovačnica na Čakovini (1990), Galop na puževima (1994; drugo, dopunjeno, izdanje 1997), Novi galop na puževima (1999), Žabe u redu pred potkivačnicom (2016). Drugo Dnevnik snova objavljen je, pod naslovom Snevnik, u časopisu „Delo“, 1-2, 1987. Posebno izdanje Snevnika, uz to i znatno dopunjeno, objavljeno je 1998. godine. Dva izdanja knjige Užice sa vranama (hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika), štampana su tokom 1996. godine. Simovićeva Dela u pet knjiga objavljena su 1991. godine. Prevodi Simovićevih pesama i drama štampani su u mnogim stranim antologijama i zbornicima, u književnim i pozorišnim časopisima, kao i u posebnim knjigama. Izdavačka kuća „Tanesi” objavila je njegovu knjigu putopisa „Do Oba i Huangpua” 2016. godine. Ljubomir Simović se bavi i likovnom kritikom i njegova knjiga „Čitanje slika” je vredan prilog istoriji srpske likovne umetnosti savremenog doba. Po knjizi je urađena i televizijska serija u realizaciji Redakcije za kulturu RTS-a 2013-2014. godine. Neki od slikara koji su predstavnjeni su Srbinović, Otašević, Samurović, M.Čelebonović, Veličković, Gvozdenović, M.Tucović,...

Oskar Davico - Kairos Nolit, Beograd, 1959. Meki povez, 100 strana. RETKO PRVO IZDANJE! Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909[1] — Beograd, 30. septembar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik.[2] Davičo je bio najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste.[3] Biografija Mladost i književni počeci Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[4], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939)[4]. Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[5] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje[4]. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj[4]. Književni rad Rukopisi Oskara Daviča, uključujući i rukopis romana Beton i svici za koji je dobio NIN-ovu nagradu.[6] Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu [4]. Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953 — 1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Stranica rukopisa Beton i svici sa njegovim beleškama.[6] Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavljivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualnog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“[4]. Za roman Gladi, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski[4]. Davičo je objavljivao i pod sledećim pseudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji Socijalna poezija Pesme (1938) Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti[3]. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije[3]. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937 — 1950) Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom[3]. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom[3]. Zrenjanin (1949) Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju[3]. Ljubavna lirika U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma[3]. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula[3]. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju[3]. Knjige poezije Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici[3]. Prozni pisac Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici[3]. Roman Pesma (1952) U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu[3], ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi).[7] Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[3]. Nagrade i odlikovanja Dobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih:[2] Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947). Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948). Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948). Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952). Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958). Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959). NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963). Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970). Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970). Nagrada „Branko Miljković”, za Pročitani jezik (1972). Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić”, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976). Nagrada „Aleksa Šantić”, za zbirku Telo telu (1976). Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972). Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978). Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985). Nagrada „Goranov vijenac”, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987). Nagrada „Risto Ratković”, za životno delo (1989). Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941. Borbina književna nagrada „Oskar Davičo” Glavni članak: Nagrada „Oskar Davičo” Dnevni list Borba je 1998. godine ustanovio književnu nagradu „Oskar Davičo” za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine. Dela Poezija: Tragovi, 1928. Četiri strane sveta i tako dalje, 1930. Anatomija, 1930. Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938. Zrenjanin, 1949. Višnja za zidom, 1950. Hana, 1951. Čovekov čovek, 1953. Nastanjene oči, 1954. Flora, 1955. Kairos, 1959. Tropi, 1959. Snimci, 1963. Trg Em, 1968. Pročitani jezik, 1972. Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973. Telo telu, 1975. Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976. Reči na delu, 1977. Misterija dana, 1979. Trema smrti, 1982. Gladni stoliv, 1983. Đačka sveska sećanja, 1985. Mali oglasi smrti, 1986. Dvojezična noć, 1987. Mitološki zverinjak smrti, 1987. Svetlaci neslični sebi, 1987. Pesmice: a diftong se obesio, 1988. Ridaji nad sudbinom u magli, 1988. Prva ruka (posthumno), 1999. Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006. Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008. Romani: Pesma, 1952. Beton i svici, 1955. Radni naslov beskraja, 1958. Generalbas, 1962. Ćutnje, 1963. Gladi, 1963. Tajne, 1964. Bekstva, 1966. Zavičaji, 1971. Gospodar zaborava, 1980. Memoari: Po zanimanju samoubica, 1988. Eseji i književno-kritički tekstovi: Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932. Poezija i otpori, 1952. Pre podne, 1960. Notes, 1969. Pristojnosti, 1969. Novine nevino, 1969. Poezija, otpori i neotpori, 1969. Rituali umiranja jezika, 1971. Pod-tekst, 1979. Pod-sećanja, 1981. Kratka proza: Nežne priče, 1984. Putopisi: Među Markosovim partizanima, 1947. Crno na belo, 1962. Polemike: Procesi, 1983. Polemika i dalje, 1986. Drame: Ljubav u četiri usne, 1956. Mesije Mesijah oh, 1986. Filmski scenario: Majka Katina, 1947. Do pobede, 1948. Dečak Mita, 1950. Poslednji dan, 1951. Prevodi: Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939. Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973. Rukopis druge knjige romansirane autobiografije Po zanimanju izdajnik nestao je u ratnom Sarajevu. Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo.

Ilustrovano Nekorišćena knjiga Dobrica Erić (Donja Crnuća, 22. avgust 1936 — Beograd, 29. mart 2019) bio je srpski književnik, pesnik, prozni i dramski pisac. Dobrica Erić Dobrica Erić photo (by Vujcic).jpg Dobrica Erić, 2005. godine Datum rođenja 22. avgust 1936. Mesto rođenja Donja Crnuća, Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 29. mart 2019. (82 god.) Mesto smrti Beograd, Srbija Bio je član Udruženja književnika Srbije i mnogih drugih značajnih udruženja, između ostalog i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, gde se nalazi i deo njegove zaostavštine, u okviru Zbirke književnika Dobrice Erića. Biografija Uredi Rođen je 22. avgusta 1936. godine u Donjoj Crnući , pored Gornjeg Milanovca. Roditelji Miloš i Radmila bili su poljoprivrednici. Završio je četiri razreda osnovne škole u selu Vraćevšnici. Autor je više romana, pet knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, pet pozorišnih drama, preko 40 knjiga za decu. Zaslužni je umetnik grada Beograda. Prvu zbirku pesama objavio 1959. godine, a kasnije još više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica itd. Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka. Dosta ih je prevedeno na strane jezike. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Bio je urednik časopisa Raskovnik (sa Dragišom Vitoševićem), Poletarac Duška Radovića, glavni urednik Izdavačke kuće Nolit.[2] Bio je domaćin Dragačevskog sabora u Guči 2013. godine.[3] Preminuo je u 29. marta 2019. godine, u 83. godini, u Beogradu.[4][5][6][7][8] Sahranjen je u rodnom mestu, na seoskom groblju u Donjoj Crnući.[9] Ja sam uvek išao pomalo u raskoraku sa stvarnošću, a pogotovu danas. I pesme su sada u novom veku, kao i lepota umetnosti uopšte, u raskoraku sa zdravim razumom i u dosluhu sa nevremenom, pa se sve češće pitam da li se vredi još boriti lepim rečima i mislima za mesto pod nemilosrdnim suncem, koje nas takođe ne gleda i ne miluje onako često i nežno kao u detinjstvu. Sad su u modi neke tuđe reči i sunca, čiji smisao, ili pre besmisao, ja ne razumem i ne prihvatam, čak i po cenu potpune izopštenosti i samoće koja je preuranjena čak i za moje godine. — Dobrica Erić U oktobru 2021. otkrivena je Erićeva bista u dvorištu Srednje škole u Kniću.[10][11] Zanimljivost Uredi Manje je poznato da je Dobrica Erić napisao i prvu pesmu za poznatog pevača folk muzike Miroslava Ilića pod nazivom „Voleo sam devojku iz grada”. Autor je i Cecine pesme „Detelina sa četiri lista”.[12] Po njemu se zove Udruženje za odbranu ćirilice „Dobrica Erić”. Priznanja Uredi Goranov vijenac 1974. Mlado pokolenje 1977. Orden zasluga za narod 1977. Nagrada Zmajevih dečjih igara 1982. Nagrada Vukove zadužbine 1982. Nagrada Milan Rakić 2000. Zmajeva nagrada i Povelja Zmajevih dečjih igara Nagrada Neven Nagrada za životno delo u oblasti umetničkog stvaralaštva o selu i seljaštvu Zlatni prsten festivala Bulka Zlatna potkovica i zvanje Vitez čarapanije u Kruševcu Zlatni ključ Smedereva Matićeva povelja Nagrada Srpske knjige Zlatni leptir i Vitezova povelja za životno delo u književnosti za decu Najviša priznanja zavičajnih gradova, Gornjeg Milanovca, Topole i Knića Diploma redovnog člana ruske Petrovske akademije dodeljena mu je u Sankt-Peterburg, 2012. Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[13] Razapeta zemlja Za knjigu rodoljubivog pesništva Razapeta zemlja, koja je doživela deset izdanja dobio je petnaest nagrada: Žička hrisovulja, Žiča, 1992. Nagrada Lazar Vučković, Priština, 1994. Vidovdanska nagrada Republike Srpske Sveti Sava, 1995. Oktobarska nagrada Beograda, 1995. Velika Bazjaška Povelja saveza Srba u Rumuniji, 1996. Povelja Šušnjara, Banja Luka, 1998. Nagrada Šušnjar, Srpski Sanski Most, 1999. Zlatni beočug grada Beograda, 2000. Nagrada Filip Višnjić, Višnjićevo, 2001. Kondir Kosovke devojke, Gračanica, 2002. Povelja Morave, Mrčajevci, 2003. Povelja Stevana Sinđelića, Svilajnac, 2006. Sretenjska nagrada Odzivi Filipu Višnjiću, Orašac, 2008. Suza Jasenovca, Donja Gradina, Kozarska Dubica, 2008. Pesničko uspenije, Zvečan, 2009. Dela Uredi Deo Zbirke književnika Dobrice Erića u Udruženju „Adligat” Književna dela Uredi Svet u Suncokretu, (1959) Vašar u Topoli, (1965) Stari seljački kalendar, (1966) Slavuj i sunce, (1968) Ogrlica od grlica, Kulturni Centar, Novi sad (1969) Torta sa pet spratova, (1973) Od rata do zlatara, (1973) Dobrica čobanska torbica, (1973) Sišlo bure u obruče, (1974) Pesma o svicima, (1975) Dolina suncokreta, (1976) Reka s ružom rimovana, (1976) Večni kratkovečnici, (1977) Slavuj i sunce, IRO. Mladost, Zagreb (1978) Bašta sa sedam ruža, (1979) Čitanka godišnjih doba, (1979) Torbica čarobnica, (1979) Sricanje žene, (1980) Leto u Kalipolju, IRO. Veselin Masleša, Sarajevo (1980) Čardak između četiri jabuke, (1980) Doba duleka, (1980) Car pčelar, (1981) Šeširić kao bulka, (1981) Prsten u izvoru, (1981) Moj drug, Milivojčićev lug, (1982) Od azbuke do zlatne jabuke, (1982) Dobro veče, dobra zelena dolino, (1984) Stablo tvog tela, (1984) Sunčeva verenica, (1985) Spomenar na dar, (1986) Tako žubori reka, (1987) Mesečevi miljenici, (1987) Kad konj zarže, (1987) Pismo kraljici cveća, Rad, Beograd (1988) Vukova starinarnica, (1988) Roždestvo ratarevo, (1989) Krunisanje, (1989) Bunar za prijatelje, (1990) Kokajte se kokice, (1990) Bal vampira, (1990) Puževa srma, (1991) Ekološki bukvar, (1991) Plava mesečina, (1991) San Gružanske letnje noći, (1992) Jezero Ježeva bara, (1993) U vatri bismo, ne izgorismo, (1993) Plači voljena zemljo, (1993) Razapeta zemlja, (1999) Vilina Dolina, (1999) Pusti puže rogove, IP. Rad, Beograd (2002) Krunisanje, IP. Rad, Beograd (2002) Dečak sa zlatom lipe u kosi, (2005) Peta strana sveta, Pčelica (2012) Bajka o caru pčelaru, Pčelica (2013) Brojanice iz Gračanice, Catena Mundi (2013) Cica Mica Čačkalica, Pčelica (2014) Stripovi Uredi Erić je tokom šezdesetih godina bio jedan od najvažnijih stripskih scenarista gornjemilanovačkog izdavača Dečje novine. Debitovao je u časopisu Dečje novine, ali je glavna dela ostvario u ediciji istorijskih stripova Nikad robom, gde se izdvaja serijal Blažo i Jelica. Zimska bajka, Dečje novine, crtač Aleksandar Klas Začarana šuma, Dečje novine, Aleksandar Klas Začarana truba, Dečje novine, Aleksandar Klas Plava praćka, Dečje novine, Aleksandar Klas Pod zidinama drevnog Borča, „Nikad robom“ br. 5, 1964, Radivoj Bogičević Tajanstveni lagumi, „Nikad robom“ br. 9, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Otmica u šumi, „Nikad robom“ br. 16, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Krvavo svitanje, vanredna sveska „Nikad robom“, april 1965, Brana Jovanović Sultanova robinja, „Nikad robom“ br. 21, 1965, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Zatočenik i orlovi, „Nikad robom“ br. 36, 1966, Branko Plavšić (serijal Blažo i Jelica) Požar na pamučnom polju, „Nikad robom“ br. 62, 1966, Miodrag Đurđić Braća, „Nikad robom“ br. 63, 1966, Petar Radičević Topovi sa Ješevca, „Nikad robom“ br. 78, 1967, Miodrag Đurđić (serijal Blažo i Jelica, kasnije nastavili Čolić i Plavšić) Tragovi slobode, „Nikad robom“ br. 81, 1967, Petar Radičević Zamke, „Nikad robom“ br. 95, 1967, Ljubomir Filipovski Takovski ustanak II, Barjak nad Srbijom, „Nikad robom“ br. 136, 1968, Brana Jovanović Bubnjevi u noći, „Nikad robom“ br. 148, 1968, Branko Plavšić Zbirka književnika Dobrice Erića Uredi Dobrica Erić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu i jedan od prvih ljudi koji su podržali formiranje ove institucije.[14] U Udruženju je za života formirao Zbirku književnika Dobrice Erića i poklonio veliki broj svojih rukopisa i knjiga iz lične biblioteke, a za kolekciju potpisa Udruženja potpisao je više od stotinu knjiga. U njegovoj Zbirci su takođe i njegov omiljeni nož za papir, naočare i ručni sat.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Biserka Baretic Dobrica Erić (Donja Crnuća, 22. avgust 1936 — Beograd, 29. mart 2019) bio je srpski književnik, pesnik, prozni i dramski pisac. [1] Bio je član Udruženja književnika Srbije i mnogih drugih značajnih udruženja, između ostalog i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, gde se nalazi i deo njegove zaostavštine, u okviru Zbirke književnika Dobrice Erića. Rođen je 22. avgusta 1936. godine u Donjoj Crnući , pored Gornjeg Milanovca. Roditelji Miloš i Radmila bili su poljoprivrednici. Završio je četiri razreda osnovne škole u selu Vraćevšnici.[1] Autor je više romana, pet knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, pet pozorišnih drama, preko 40 knjiga za decu. Zaslužni je umetnik grada Beograda. Prvu zbirku pesama objavio 1959. godine, a kasnije još više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica itd. Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka. Dosta ih je prevedeno na strane jezike. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[2] Bio je urednik časopisa Raskovnik (sa Dragišom Vitoševićem), Poletarac Duška Radovića, glavni urednik Izdavačke kuće Nolit.[3] Bio je domaćin Dragačevskog sabora u Guči 2013. godine.[4] Preminuo je u 29. marta 2019. godine, u 83. godini, u Beogradu.[5][6][7][8][9] Sahranjen je u rodnom mestu, na seoskom groblju u Donjoj Crnući.[10] Ja sam uvek išao pomalo u raskoraku sa stvarnošću, a pogotovu danas. I pesme su sada u novom veku, kao i lepota umetnosti uopšte, u raskoraku sa zdravim razumom i u dosluhu sa nevremenom, pa se sve češće pitam da li se vredi još boriti lepim rečima i mislima za mesto pod nemilosrdnim suncem, koje nas takođe ne gleda i ne miluje onako često i nežno kao u detinjstvu. Sad su u modi neke tuđe reči i sunca, čiji smisao, ili pre besmisao, ja ne razumem i ne prihvatam, čak i po cenu potpune izopštenosti i samoće koja je preuranjena čak i za moje godine. — Dobrica Erić U oktobru 2021. otkrivena je Erićeva bista u dvorištu Srednje škole u Kniću.[11][12] Zanimljivost Manje je poznato da je Dobrica Erić napisao i prvu pesmu za poznatog pevača folk muzike Miroslava Ilića pod nazivom „Voleo sam devojku iz grada”. Autor je i Cecine pesme „Detelina sa četiri lista”.[13] Po njemu se zove Udruženje za odbranu ćirilice „Dobrica Erić”. Priznanja Goranov vijenac 1974. Mlado pokolenje 1977. Orden zasluga za narod 1977. Nagrada Zmajevih dečjih igara 1982. Nagrada Vukove zadužbine 1982. Nagrada Milan Rakić 2000. Zmajeva nagrada i Povelja Zmajevih dečjih igara Nagrada Neven Nagrada za životno delo u oblasti umetničkog stvaralaštva o selu i seljaštvu Zlatni prsten festivala Bulka Zlatna potkovica i zvanje Vitez čarapanije u Kruševcu Zlatni ključ Smedereva Matićeva povelja Nagrada Srpske knjige Zlatni leptir i Vitezova povelja za životno delo u književnosti za decu Najviša priznanja zavičajnih gradova, Gornjeg Milanovca, Topole i Knića Diploma redovnog člana ruske Petrovske akademije dodeljena mu je u Sankt-Peterburg, 2012. Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[14] Razapeta zemlja Za knjigu rodoljubivog pesništva Razapeta zemlja, koja je doživela deset izdanja dobio je petnaest nagrada: Žička hrisovulja, Žiča, 1992. Nagrada Lazar Vučković, Priština, 1994. Vidovdanska nagrada Republike Srpske Sveti Sava, 1995. Oktobarska nagrada Beograda, 1995. Velika Bazjaška Povelja saveza Srba u Rumuniji, 1996. Povelja Šušnjara, Banja Luka, 1998. Nagrada Šušnjar, Srpski Sanski Most, 1999. Zlatni beočug grada Beograda, 2000. Nagrada Filip Višnjić, Višnjićevo, 2001. Kondir Kosovke devojke, Gračanica, 2002. Povelja Morave, Mrčajevci, 2003. Povelja Stevana Sinđelića, Svilajnac, 2006. Sretenjska nagrada Odzivi Filipu Višnjiću, Orašac, 2008. Suza Jasenovca, Donja Gradina, Kozarska Dubica, 2008. Pesničko uspenije, Zvečan, 2009. Dela Deo Zbirke književnika Dobrice Erića u Udruženju „Adligat” Književna dela Svet u Suncokretu, (1959) Vašar u Topoli, (1965) Stari seljački kalendar, (1966) Slavuj i sunce, (1968) Ogrlica od grlica, Kulturni Centar, Novi sad (1969) Torta sa pet spratova, (1973) Od rata do zlatara, (1973) Dobrica čobanska torbica, (1973) Sišlo bure u obruče, (1974) Pesma o svicima, (1975) Dolina suncokreta, (1976) Reka s ružom rimovana, (1976) Večni kratkovečnici, (1977) Slavuj i sunce, IRO. Mladost, Zagreb (1978) Bašta sa sedam ruža, (1979) Čitanka godišnjih doba, (1979) Torbica čarobnica, (1979) Sricanje žene, (1980) Leto u Kalipolju, IRO. Veselin Masleša, Sarajevo (1980) Čardak između četiri jabuke, (1980) Doba duleka, (1980) Car pčelar, (1981) Šeširić kao bulka, (1981) Prsten u izvoru, (1981) Moj drug, Milivojčićev lug, (1982) Od azbuke do zlatne jabuke, (1982) Dobro veče, dobra zelena dolino, (1984) Stablo tvog tela, (1984) Sunčeva verenica, (1985) Spomenar na dar, (1986) Tako žubori reka, (1987) Mesečevi miljenici, (1987) Kad konj zarže, (1987) Pismo kraljici cveća, Rad, Beograd (1988) Vukova starinarnica, (1988) Roždestvo ratarevo, (1989) Krunisanje, (1989) Bunar za prijatelje, (1990) Kokajte se kokice, (1990) Bal vampira, (1990) Puževa srma, (1991) Ekološki bukvar, (1991) Plava mesečina, (1991) San Gružanske letnje noći, (1992) Jezero Ježeva bara, (1993) U vatri bismo, ne izgorismo, (1993) Plači voljena zemljo, (1993) Razapeta zemlja, (1999) Vilina Dolina, (1999) Pusti puže rogove, IP. Rad, Beograd (2002) Krunisanje, IP. Rad, Beograd (2002) Dečak sa zlatom lipe u kosi, (2005) Peta strana sveta, Pčelica (2012) Bajka o caru pčelaru, Pčelica (2013) Brojanice iz Gračanice, Catena Mundi (2013) Cica Mica Čačkalica, Pčelica (2014) Stripovi Erić je tokom šezdesetih godina bio jedan od najvažnijih stripskih scenarista gornjemilanovačkog izdavača Dečje novine. Debitovao je u časopisu Dečje novine, ali je glavna dela ostvario u ediciji istorijskih stripova Nikad robom, gde se izdvaja serijal Blažo i Jelica. Zimska bajka, Dečje novine, crtač Aleksandar Klas Začarana šuma, Dečje novine, Aleksandar Klas Začarana truba, Dečje novine, Aleksandar Klas Plava praćka, Dečje novine, Aleksandar Klas Pod zidinama drevnog Borča, „Nikad robom“ br. 5, 1964, Radivoj Bogičević Tajanstveni lagumi, „Nikad robom“ br. 9, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Otmica u šumi, „Nikad robom“ br. 16, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Krvavo svitanje, vanredna sveska „Nikad robom“, april 1965, Brana Jovanović Sultanova robinja, „Nikad robom“ br. 21, 1965, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Zatočenik i orlovi, „Nikad robom“ br. 36, 1966, Branko Plavšić (serijal Blažo i Jelica) Požar na pamučnom polju, „Nikad robom“ br. 62, 1966, Miodrag Đurđić Braća, „Nikad robom“ br. 63, 1966, Petar Radičević Topovi sa Ješevca, „Nikad robom“ br. 78, 1967, Miodrag Đurđić (serijal Blažo i Jelica, kasnije nastavili Čolić i Plavšić) Tragovi slobode, „Nikad robom“ br. 81, 1967, Petar Radičević Zamke, „Nikad robom“ br. 95, 1967, Ljubomir Filipovski Takovski ustanak II, Barjak nad Srbijom, „Nikad robom“ br. 136, 1968, Brana Jovanović Bubnjevi u noći, „Nikad robom“ br. 148, 1968, Branko Plavšić Zbirka književnika Dobrice Erića Dobrica Erić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu i jedan od prvih ljudi koji su podržali formiranje ove institucije.[15] U Udruženju je za života formirao Zbirku književnika Dobrice Erića i poklonio veliki broj svojih rukopisa i knjiga iz lične biblioteke, a za kolekciju potpisa Udruženja potpisao je više od stotinu knjiga. U njegovoj Zbirci su takođe i njegov omiljeni nož za papir, naočare i ručni sat.... Biblioteka Vjeverica

Posveta pisca. Autor - osoba Kulenović, Tvrtko Naslov Putovanje / Tvrtko Kulenović Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1974 (Trebinje : „Trebinje“) Fizički opis 119 str. ; 21 cm (Karton) R e f e r e n c e 1. INDIJA 2. AFRIKA 3. EVROPA 4. KEPTAUN 5. NEMAČKA 6. KELN 7. MINHEN 8. BON 9. NAPULJ 10. LOGOR TREBLINCI 11. BEOGRAD 12. ŠABAČKA BARA ISPOD KARAĐORĐEVE ULICE U BEOGRADU 13. RAT 1941 – BEOGRAD 13. VEDI NAPOLI E POT MORI 14. DUGA PLOVIDBA NA ISTOK 15. PODKONTINENT 16. PUT PREMA NEBU 17. OKO RTA DOBRE NADE Tvrtko Kulenović je književnik, profesor i član Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Piše romane, eseje iz oblasti teatrologije i književne teorije i kritike, putopise, pripovijetke, radiodrame. Živi i radi u Sarajevu. Rođen je u Šapcu, 9. aprila 1935. godine, gdje je završio osnovnu školu i prvi razred gimnazije. Srednju školu završava u Sarajevu (Druga muška gimnazija). Studirao je i diplomirao jugoslavensku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Po odsluženju vojnog roka zaposlio se u Narodnoj i univerzitetskoj biblioteci u Sarajevu na klasifikaciji strane knjige, gdje ostaje do 1968. godine. Iste godine stupa na dužnost dramaturga Drame Narodnog pozorišta. Od 1965. do 1967. godine boravio je na Osmania University u Hyderabadu, Indija, gdje je studirao klasičnu indijsku i azijsku estetiku, posebno pozorište. Od januara do juna 1971. na Istituto del Teatro, Universita di Roma, izučavao je commedia dell`arte i njene veze sa azijskim pozorištem. Godine 1971. izabran je za asistenta na novootvorenom Odsjeku za komparativnu književnost, teatrologiju i bibliotekarstvo Filozofskog fakulteta u Sarajevu. Novembra 1974. doktorirao je sa temom Teorijske osnove modernog evropskog i klasičnog azijskog pozorišta na Filozofskom fakultetu u Sarajevu te je 1975. godine biran u zvanje docenta, 1980. u zvanje vanrednog profesora i 1983. u zvanje redovnog profesora na Odsjeku za opštu književnost i bibliotekarstvo (preimenovan u Odsjek za komparativnu književnost i bibliotekarstvo), na kojem je i danas profesor emeritus. Predavao je na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu, Akademiji umjetnosti u Novom Sadu i Fakultetu dramskih umjetnosti u Beogradu (postidplomski studij). Učestvovao je na brojnim domaćim i međunarodnim simpozijima. U dva navrata, 1981. i 1987, boravio je i predavao kao gostujući profesor u okviru Fullbrightove fondacije Arhivirano 2012-09-02 na Wayback Machine-u, u SAD-u (Rutgers University, University of Florida i University of Illinois – projekt o genocidu). Bio je prvi predsjednik P.E.N. centra Bosne i Hercegovine, osnovanog 30. oktobra 1992. godine, te direktor Narodnog pozorišta Bosne i Hercegovine (1999–2003). Saradnik je časopisa „Sarajevske sveske“. Bibliografija Romani, putopisi i pripovijetke Odanost jugu, putopis, 1970. Putovanje, putopis, 1974. Pejsaži zrelog doba, putopis, 1979. Karavan, zbirka pripovijedaka, 1981. Kasino, roman, 1987. Mehanika fluida, putopis, 1987. Čovekova porodica Arhivirano 2011-11-28 na Wayback Machine-u, roman, 1991. Istorija bolesti, roman, 1994. Jesenja violina, roman, 2000. Majka voda, putopisi, 2004. Trag crne žuči, pripovijetke, 2005. Knjige eseja i teorija Indija i umjetnost, 1972. Čakra – Istok Zapadu danas, 1973. Teorijske osnove modernog evropskog i klasičnog azijskog pozorišta, 1983. Umetnost i komunikacija, 1983. LEKTIRA I, 1976. LEKTIRA II, 1984. LEKTIRA III, 1989. Galerije, 1990. Rezime, 1995. Vrata koja se njišu, 2008. Radiodrame Smrt na fotografiji Glasovi iz sjećanja Karneval Danas mislim o R. ili Večernja zvona Ornebuška stepa San o staklu Smrt u Sarajevu Poetika odustajanja Scenarij Smrt u Sarajevu, poetsko-dokumentarni film. Režija: Haris Prolić. Koproducenti: Filmski arhiv Oružanih snaga i Televizije Bosne i Hercegovine, 1994. Autorski tekstovi objavljeni u „Sarajevskim sveskama“ Dnevnik uspomena i prognoza Francuska veza Gradovi na ostrvima Ja sam vezilja, tkalja Jogini komesari i ostali Melanholija šibicarenja Odiseja Ultramarin Sonnenschein Daše Drndić Trešnje i gojazne ptice Vava Nagrade Šestoaprilska nagrada Grada Sarajeva Arhivirano 2013-12-27 na Wayback Machine-u 1975. Nagrada za najbolju radiodramu u Ohridu 1989. Godišnja nagrada Veselina Masleše 1991. 27-julska nagrada BiH Fund for Free Expression Award, U.S.A. 1993. Nagrada Društva pisaca BiH za najbolju knjigu Istorija bolesti 1994. Nagrada Otvorenog društva SOROS za najbolji rukopisni roman 1999. Književna nagrada NAKLADE „ZORO“ za najbolju knjigu-zbirku neobjavljenih priča 2005. Zlatni lovorov vijenac MESS-a za sveukupni doprinos teatru 2006. Nagrada udruženja izdavača i knjižara BiH[mrtav link] 2008. Kritički osvrti na djelo U eseju Književnost kao sporazum svjetova, Muhamed Dželilović o Kulenovićevom djelu piše: „Tvrtko Kulenović se u svojim djelima jednostavno i ne pokušava sakriti i stoga su ona puna ne samo elemenata autobiografskog, nego i autoreferencijalnog. Pisac – svjetski građanin – uvijek je otvoreno prisutan: i onda kada piše o Drugom svjetskom ratu u romanu Kasino, spretno povezujući svoje viđenje ljudske sudbine kao loptice koja skakuće na nepredvidivom historijskom ruletu u kasinu sa bitkom kod Monte Kasina; i onda kada u Istoriji bolesti govori o konkretnoj sudbini svoje supruge koja je u užase rata u Bosni stupila sa istorijom duge karcinomne bolesti od koje će i umrijeti usred opsade Sarajeva, vezujući tu priču sa krvavom historijskom pričom izazvanom bolešću čitavih naroda na Balkanu – bolešću bez imena i lijeka, kako je sam naziva... itd. Ali njegovo poimanje čovjeka i svijeta, kao i tip njegove otvorenosti jasno se vidi u romanu Čovjekova porodica. Kao i obično, autor započinje pričom o sebi, o svom djetinjstvu, o vlastitoj, najužoj porodici.“ Željko Grahovac navodi da je Kulenović afirmirao do tada gotovo nepostojeći žanr putopisno-esejističke proze (što se tiče bh. književnosti): „Kulenović je intelektualac, duhovni i duševni strasnik koji ponire u suštinu stvari – ma o čemu razmišljao i pisao; zato je i pojavni svijet ovozemaljske stvarnosti prisutan u njegovim putopisno-esejističkim prozama upravo toliko i tako – koliko i kako kroz njega proviruje i probija sama suštastvenost ljudskog postojanja u određenim povijesnosocijalnim okvirima. Sav njegov prozni izraz je u žudnji za proziranjem, za raskrivanjem biti, osobenosti i osebujnosti života kao kompleksnog procesa – tajnovitost i nedokučivost kojega nas upravo i podstiče na duhovnu avanturu okupljanja i samosabiranja u ljudstvu raspršenog i raskomadanog Božanskog bića čovjeka...“ Poetički credo Kulenovićevih romana često se povezuje sa tzv. „novom osjećajnošću“ i potrebi etičkog angažmana pisca, o čemu govori i Alma Skopljak: „Istoriju bolesti Tvrtka Kulenovića ne određuje samo insistiranje na mediju knjige, niti insistiranje na transformacijama tradicionalnih oblika pripovijedanja, već i eksplicitno insistiranje na etičkom angažmanu umjetnika i umjetničkog djela. Ono je prepoznatljivo i u Jesenjoj violini, dakle u dijelu Kulenovićevog romanesknog opusa koji nastaje nakon agresije na BiH, i usložnjava inače veoma kompleksnu arhitektoniku ova dva romaneskna ostvarenja, kao i njihovu interpretaciju, ali, iako nikada tako eksplicitno, i u dijelu romanesknog opusa koji im je prethodio, dakle u romanima Kasino i Čovekova porodica. U Istoriji bolesti Kulenović se opredijelio za knjigu kao svjedočenje o egzistencijalnoj traumi u ratnim zbivanjima i, potvrđujući ideju Mihaila Epštejna o povratku nove iskrenosti, razotkrio svu složenost drame odnosa između autora i teksta u momentu kada se piščeva pozicija van teksta izjednači sa pozicijom žrtve i svjedoka opsade grada.“ Naučni skup povodom književnog djela Tvrtka Kulenovića pod nazivom Čovjekova porodica održan je 2009. godine. Sva izlaganja prikupljena su i objavljena u specijalnom broju „Odjeka – revije za umjetnost, nauku i društvena pitanja“ Arhivirano 2010-01-25 na Wayback Machine-u. MG48 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jovan Cvijić (Loznica, 11. oktobar 1865 — Beograd, 16. januar 1927) bio je srpski naučnik, osnivač Srpskog geografskog društva, predsednik Srpske kraljevske akademije, profesor i rektor Beogradskog univerziteta, počasni doktor Univerziteta Sorbone i Karlovog univerziteta u Pragu. Od osnivanja Beogradskog univerziteta 12. oktobra 1905, postao je jedan od osam prvih redovnih profesora na Univerzitetu. Cvijić je počeo da se bavi naukom još kao student Velike škole i tada je nastao njegov rad Prilog geografskoj terminologiji našoj, a nastavio kao srednjoškolski profesor i bečki student proučavajući kraške pojave u istočnoj Srbiji, Istri i Jadranskom primorju. Na osnovu tih proučavanja napisao je više radova kao i svoju doktorsku disertaciju. Čitav život posvetio je proučavanju Srbije i Balkanskog poluostrva putujući skoro svake godine po Balkanu. Tokom života, odnosno za preko trideset godina intenzivnog naučnog rada, objavio je par stotina naučnih radova. Jedno od najvažnijih dela je „Balkansko poluostrvo“. Bavio se podjednako društvenom i fizičkom geografijom, geomorfologijom, etnografijom, geologijom, antropologijom i istorijom. Smatra se utemeljivačem srpske geografije. Jovan Cvijić je rođen 11. oktobra (29. septembra po julijanskom kalendaru) 1865. godine u Loznici u porodici Cvijića, koja je bila ogranak Spasojevića iz pivskog plemena. Otac mu se zvao Todor Cvijić. Njegova porodica je bila poreklom iz oblasti Stare Hercegovine, iz plemena Pivljana, i bavio se trgovinom.[1] Njegov otac, a naime Jovanov deda, bio je Živko Cvijić, predsednik lozničke skupštine i poznati mačvanski Obrenovićevac. Kako je bio na strani tzv. „katana“ u vreme katanske bune protivnika ustavobranitelja 1844. godine, kažnjen je šibovanjem posle uspešne akcije Tome Vučića Perišića, nakon čega je umro još mlad. Njegov otac, a pak Jovanov pradeda, Cvijo Spasojević, bio je rodonačelnik Cvijića. Cvijo je bio poznati hajdučki harambaša u tom delu Stare Hercegovine. Cvijo se borio protiv Osmanlija Prvog srpskog ustanka, a nakon njegove propasti 1813. godine, preselio se u Loznicu, gde je kod šanca i crkve sagradio kuću hercegovačkog tipa na dva sprata i otvorio dućan, započinjući trgovačku karijeru novoosnovane familije.[2] Cvijićev otac Todor (umro 1900) se u početku i sam bavio trgovinom, ali kako mu to nije išlo za rukom, zaposlio se u opštini kao pisar i delovođa. Majka Jovanova Marija (rođena Avramović), bila je iz ugledne porodice iz mesta Korenita, sela u oblasti Jadar koje se nalazi nedaleko od manastira Tronoša i Tršića, rodnog sela Vuka Karadžića. Osim Jovana, Todor i Marija imali su sina Živka i tri kćeri, Milevu, udatu za Vladimira, sarača, Nadu, udatu za Dragutina Babića okružnog blagajnika, kasnijeg načelnika ministarstva finansija, i Soku.[3] Cvijić je često govorio da je u detinjstvu na njegovo duhovno obrazovanje najviše uticala majka i uopšte majčina porodica, mirna, staložena i domaćinska, dok je o ocu i očevoj porodici pisao sa dosta manje emocija. Ipak, Cvijić je u svom naučno-istraživačkom radu o narodnoj psihologiji imao pohvalne reči za dinarski etnički tip i karakter, kome upravo i pripada njegov otac Nakon osnovne škole koju je završio u Loznici, završio je nižu gimnaziju u Loznici (prve dve godine) i gimnaziju u Šapcu (treću i četvrtu godinu), a potom se upisao i završio višu Prvu beogradsku gimnaziju,[5] u generaciji sa Miloradom Mitrovićem, Mihailom Petrovićem Alasom i drugim velikanima, o čemu je napisan roman i snimljen TV-film „Šešir profesora Koste Vujića“ Godine 1884, po završetku gimnazije, hteo je da studira medicinu, međutim loznička opština nije bila u mogućnosti da stipendira njegovo školovanje u inostranstvu. Tada mu je Vladimir Karić, njegov profesor iz šabačke gimnazije, predložio da sluša studije geografije na Velikoj školi u Beogradu. Cvijić ga je poslušao i iste godine upisao Prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. Ove studije je završio 1888. godine. Tokom svog školovanja Cvijić je bio posvećen čitanju knjiga. U gimnaziji je učio engleski, nemački i francuski jezik koji su mu tokom studija veoma koristili budući da nije postojala odgovarajuća naučna građa na srpskom. Kasnije je na stranim jezicima pisao i naučne i druge radove.[5] Školske godine 1888/89. radio je kao predavač geografije u Drugoj muškoj beogradskoj gimnaziji. Potom je 1889. upisao studije fizičke geografije i geologije na Bečkom univerzitetu kao državni pitomac. U to vreme na Bečkom Univerzitetu predavanja iz geomorfologije držao je čuveni naučnik dr Albreht Penk (nem. Albrecht Penck), geotektoniku je držao profesor Edvard Zis (tadašnji predsednik Austrijske akademije nauka), a klimatologiju Julijus fon Han. Cvijić je doktorirao 1893. godine na Univerzitetu u Beču. Njegova doktorska teza pod nazivom „Das Karstphänomen“ predstavila ga je široj javnosti i učinila poznatim u svetskim naučnim krugovima. Ovaj rad je kasnije preveden na više jezika (kod nas „Karst“, 1895) a zahvaljujući njemu Cvijić se u svetu smatra utemeljivačem karstologije. Britanski naučnik Arčibald Giki je napisao da ovo predstavlja „zastavničko delo“ nauke..... Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Ivica Antolcic Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”.[6] U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[7] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[8] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[9] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[10] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[11] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[12] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[13] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Poem A Novel , Oskar Davičo , Lincolns Prager Publishers Ltd London 1959 , translated by Alec Brown , tvrd povez, format 1,5 x 21 cm Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909[1] — Beograd, 30. septembar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik.[2] Davičo je bio najmlađi pesnik u krugu Srpski nadrealisti. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste.[3] Biografija Mladost i književni počeci Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[4], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939)[4]. Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[5] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje[4]. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj[4]. Književni rad Rukopisi Oskara Daviča, uključujući i rukopis romana Beton i svici za koji je dobio NIN-ovu nagradu.[6] Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu [4]. Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953 — 1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Stranica rukopisa Beton i svici sa njegovim beleškama.[6] Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavljivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualnog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“[4]. Za roman Gladi, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski[4]. O Stefanu Nemanji je zapisao da je on posmrtno proglašen Mirotočivim, pa se zbog te mirotočive vrline događa da đaci i mangupi vele da je bila posledica gonoreje, što još nije dokazano.[7][8] Davičo je objavljivao i pod sledećim pseudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji Socijalna poezija Pesme (1938) Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti[3]. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije[3]. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937 — 1950) Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom[3]. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom[3]. Zrenjanin (1949) Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju[3]. Ljubavna lirika U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma[3]. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula[3]. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju[3]. Knjige poezije Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici[3]. Prozni pisac Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici[3]. Roman Pesma (1952) U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu[3], ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi).[9] Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Branko Sotra Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[12] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke. Sabrana dela objavljena u 12 knjiga 1960. objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb Vidi još OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Čajniču Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Brodu Dijapazon — Branko Ćopić OŠ „Branko Ćopić” (Prijedor) Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić) Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić” Branko Šotra (Kozice kod Stoca 31. januar 1906 — Stokholm 21. maj 1960) bio je srpski slikar. Bavio se slikarstvom, grafikom, primijenjenom umjetnošću i likovnom kritikom. Biografija Branko Šotra: Ručak u polju (1942/43) Freska u kući Tadića u Donjem Dubcu Slikar Branko Šotra rođen je u selu Kozice kod Stoca. Kraljevsku umjetničku školu završio je u Beogradu 1929. godine. U vreme studiranja povezao se sa Komunističkom partijom Jugoslavije, pa je zbog komunističke delatnosti bio više puta zatvaran. Službovao je u Ohridu kao stručni učitelj za duborez u tamošnjoj Državnoj muškoj zanatskoj školi. Nakon dve godine prebačen je u Vršac za nastavnika crtanja u Muškoj zanatskoj školi. Imao je suprugu Stanu.[1] Za sve vreme je slikao: portrete, pejzaže, što više toga, kako bi mogao da ih pokaže u Beogradu. Hteo je da njegova prva samostalna izložba bude baš u prestonici. Međutim, izbio je Drugi svetski rat i Branko Šotra mobilisan u vojsku a svi njegovi radovi su se zagubili u toku rata. Nakon kapituliranja Kraljevine Jugoslavije nastavio je da ratuje boreći se u redovima NOV i POJ na prostorima Hercegovine, Crne Gore, Kosova i Metohije i Srbije. Nakon rata radio je na formiranju Doma Jugoslovenske narodne armije u Beogradu, a kasnije je postavljen za njegovog načelnika. Bio je upravnik Vojnog muzeja u Beogradu u periodu njegove obnove. Za redovnog profesora i prvog rektora Akademije za primjenjenu umjetnost u Beogradu izabran je 1948. godine i na toj dužnosti se zadržao do 1956. godine. Umro je iznenada 21. maja 1960. godine u Stokholmu. Sahranjen je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu. U umetnički život Branko Šotra je ušao tridesetih godina dvadesetog veka i to kao slikar, da bi se kasnije kroz život sve više okretao grafici. Kada je postao profesor na Akademiji primenjenih umetnosti grafika i duborez su mu postali glavna preokupacija. Postoji Kuća sa zidnim slikama Branka Šotre.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[12] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke. Sabrana dela objavljena u 12 knjiga 1960. objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb Vidi još OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Čajniču Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Brodu Dijapazon — Branko Ćopić OŠ „Branko Ćopić” (Prijedor) Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić) Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo iskrzan. Prvo izdanje! 1958. godina Omot: Veselin Badrov Veselin Badrov je bio jugolovenski i bosanskohercegovački scenograf. Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[12] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke. Sabrana dela objavljena u 12 knjiga 1960. objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb Vidi još OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Čajniču Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Brodu Dijapazon — Branko Ćopić OŠ „Branko Ćopić” (Prijedor) Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić) Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SKZ Knjiga br. 353 Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[12] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke. Sabrana dela objavljena u 12 knjiga 1960. objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb Vidi još OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Čajniču Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Brodu Dijapazon — Branko Ćopić OŠ „Branko Ćopić” (Prijedor) Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić) Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”

Autor - osoba Budimir, Milan, 1891-1975 = Budimir, Milan, 1891-1975 Naslov Sa balkanskih istočnika / Milan Budimir Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1969 (Beograd : Kultura) Fizički opis 282 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ62, ; ǂknj. ǂ417 ISBN (Plast.) Stanje: odlično očuvano! 1. Reč unapred 2. Izvori i istočnici 3. Balkanski koreni evropske pismenosti 4. Homerova pesma o smri i ljubavi 5. Poreklo evropske scene 6. Vukova buna 7. Trikleti babuni i babice patarenske 8. Adamsko koleno 9. Kočićev mesijanizam 10. VAMPIRIZAM u evropskoj književnosti 11. Ej, pusto more!... (pesnik Laza Kostić) 12. Balkanski prilog Oktobru MILAN BUDIMIR (Varcar Vakuf, 2. 11. 1891 – Beograd, 17. 10. 1975) Milan Budimir je bio jedan od najznačajnijih srpskih klasičnih filologa, redovni profesor Univerziteta u Beogradu, šef Katedre za klasičnu filologiju. AKADEMIJE, KATEDRE, PRIZNANJA Milan Budimir bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, kao i Akademije nauka i umjetnosti BiH. Bio je redovni profesor i dugogodišnji šef na Katedri za klasičnu filologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde je radio od 1921. do penzionisanja 1962. Godine 1964. dobio je `Oktobarsku nagradu` Beograda i Orden rada sa crvenom zastavom, a 1967. `Sedmojulsku nagradu`. UČITELJ Bio je učitelj u tradicijskom smislu te reči. Od velikog broja njegovih učenika, izdvojićemo najpoznatije u svetu nauke: akademike Franju Barišića, Milutina Garašanina, Slobodana Dušanića, Fanulu Papazoglu, Vojislava Đurića, Dragoslava Srejovića, Mirona Flašara, profesore univerziteta Momira Jovića, Branka Gavelu, Emiliju Jovanović Mason, Radoslava Katičića, Kseniju Maricki Gađanski, Miroslavu Mirković, Milenu Milin, Miodraga Stojanovića, Ninoslavu Radošević, Radmilu Šalabalić, Bojanu Šijački Manević, mitropolita dr Amfilohija Radovića, Ljiljanu Crepajac, Ivana Gađanskog... NAJBOLJI UČENICI Sam profesor Budimir je od svih svojih učenika izdvojio Ljiljanu Crepajac i naročito Miroslava Markovića, koji je bio profesor na Kembridžu, potom šef katedre u Ilinoisu, SAD. Iako je do svoje 50. godine napisao preko sto knjiga, Marković je razočarao i izneverio svog profesora — kako je govorio sam Budimir — jedino pristankom da pređe u katoličku veru da bi mogao da napreduje na američkom univerzitetu. MILAN BUDIMIR KAO BALKANOLOG DOKTORSKA DISERTACIJA 2. Život i naučna karijera Milana Budimira Život i delo akademika Milana Budimira predstavljaju deo kulturne i naučne istorije Srbije i Jugoslavije XX veka. Rođen je 2. novembra 1891. godine u malom Mrkonjić-Gradu u Bosni i Hercegovini u siromašnoj porodici. Otac Đorđe bio je berberin i sitan trgovac, pored ostalog bavio se i prodajom kalendara i narodnih pesmarica, a majka Jovanka bila je prosta narodna žena, tiha i nepismena. Kako je sam profesor Budimir govorio „Otac je bio bundžija pa je čak dva puta putovao u Beč kod Kalaja da se lično njemu žali na neke nepravde. Majka je govorila ikavski, otac ijekavski, i eto korena moga interesovanja za filologiju! U školi smo učili ćirilicu i latinicu, crkveno slovensku i nemačku azbuku, i goticu i latinicu, a sećam se dobro kada sam, kao lektiru, dobio jednu knjižicu sa crkvenim pesmama na staroslovenskom jeziku... Tada, u tim nemirnim dečačkim godinama, počelo je moje vezivanje za te jezičke misterije... Jezici su mi uopšte išli od ruke – naučio sam brzo grčki i latinski, a već u nižim razredima gimnazije znao sam mađarski, nemački, francuski, kasnije italijanski, ruski, hebrejski i druge jezike... U vreme kada sam mogao samostalno da čitam, čitao sam literaturu na dvanaest jezika...` Posle završene osnovne škole u rodnom mestu, Milan Budimir je zahvaljujući svojim komšijama muslimanima dobio 1902. godine stipendiju za dalje školovanje. Tada postaje đak Klasične gimnazije u Sarajevu, i u njoj uči do 1910. godine. Još kao gimnazijalac, da bi obezbedio sredstva za školovanje davao je časove mlađim đacima, a jedan od njih bio je i Gavrilo Princip. On je posebno ostao u sećanju profesoru Budimiru kao vrlo inteligentan i sposoban mladić. Pošto je u Klasičnu gimnaziju prešao iz Trgovačke škole morao je da polaže latinski jezik kao dopunski ispit pa se zahvaljujući tome i upoznao sa Milanom Budimirom. Zajedno su učestvovali i u tajnim školskim organizacijama i društvima, kojih je po pričanju profesora Budimira bilo tri. Jedno je bilo literarno na kojima su članovi društva čitali svoje početničke književne radove, drugo je bilo vezano za pomoć mlađim i slabijim đacima, a treće je bilo političko, čiji su ciljevi, plan i program rada bili široko jugoslovenski i patriotski orijentisani.` Po rečima profesora Budimira ovde se još nije spominjalo ime Mlada Bosna, a rad društva je značajno unapređen dolaskom Vladimira Gaćinovića. Po njemu, to ime je ova organizacija dobila 1917. godine od strane Božidara Purića koji je prvi put tako nazvao u Krfskom zabavniku podražavajući italijansku organizaciju pod imenom `La Giovane Italia` (Mlada Italija). Kao najbolji učenik Klasične gimnazije profesor Budimir je želeo da studira matematiku, ali je od bosanske vlade dobio stipendiju za studije Klasične filologije na Univerzitetu u Beču. U Beču je profesor Milan Budimir učio kod poznatog naučnika, filologa Ludviga Radermahera, a pored njega predavali su mu najpoznatija imena tadašnjeg naučnog sveta kakvi su bili Konstantin Jireček, Milan Rešetar, Paul Krečmer i profesor Borman uz čije zalaganje je profesor Budimir i ušao u tajne naučnog filološkog rada. Pored izuzetnih rezultata na studijama, vrlo aktivno je učestvovao i u svim studentskim organizacijama koje su stvarali studenti iz svih jugoslovenskih krajeva. Godine 1910. je sa grupom studenata na samrtničkoj postelji posetio i našeg poznatog pesnika Lazu Kostića koji je na profesora Budimira ostavio poseban utisak. Već 1912. godine profesor Budimir zapada u probleme pošto je sa grupom naših studenata u Beču organizovao parastos srpskim vojnicima poginulim u Prvom balkanskom ratu. Tada su ih austrougarske vlasti pohapsile i strpale u pritvor. Po izlasku iz pritvora profesor Budimir je umalo bio izbačen sa fakulteta, ali se zalaganjem profesora Radermahera spasio te kazne. Ponovni ispad dogodio se odmah posle sarajevskog atentata, kada je Budimir opet bio pritvoren zbog učešća u demonstracijama u kojima su izvikivane parole protiv Austrougarske monarhije, i posle kojih mu je za kaznu bila ukinuta stipendija. Međutim ta česta zatvaranja i tortura od strane policijskih vlasti počele su negativno da se odražavaju na zdravstveno stanje mladog Budimira a naročito na njegov vid. U toku Prvog svetskog rata Budimir ne učestvuje kao vojnik već u radnom odredu aktivno radi kao prevodilac, spasavajući mnoge naše ratne zarobljenike. Po završetku rata profesor Budimir se vraća u slobodnu i rodnu Bosnu i Hercegovinu gde započinje i svoju profesorsku karijeru. Prvo je 1918. godine postao suplent gimnazije u Bihaću, a 1919–1920. radi u Klasičnoj gimnaziji u Sarajevu. To su ujedno i godine kada se profesor Budimir aktivno bavio i novinarstvom. Osnovao je časopise Novo djelo, Slovenski jug i Oko koje je i uređivao i na kojima je radio sa mnogim istaknutim novinarima-književnicima od kojih posebno ističemo saradnju sa Branislavom Nušićem. Takođe je značajno istaći da sam proučavajući literaturu vezano za izradu ovog rada upravo u izdanjima lista „Novo djelo` pronašao i nekoliko radova profesora Budimira koji verovatno predstavljaju i prve radove koje je Budimir objavio, a kojih nema na spisku u njegovim do sada objavljivanim bibliografijama. Ovde prvenstveno mislim na nekolicinu kratkih izlaganja koji se tiču praktične politike, kao što je kritika rada Narodnog Vijeća u novoformiranoj državi i nekoliko radova vezanih za pitanja političke teorije i književnosti. U svom članku „Socijalna tehnika` Budimir govori o odnosu pojedinca prema dešavanjima u politici i državi, dok u članku „Aristrokate u demokratijama` govori o mogućim političkim zloupotrebama unutar partija, apsolutizaciji vlasti i o veoma izraženoj pojavi odvajanja rukovodstva političkih partija od članstva. Autor ovih članaka nudi i moguća rešenja koje prvenstveno vidi u obrazovanju pojedinca koji bi tek sa dovoljno znanja i iskustva ulazio u politiku, verovatno po ugledu na Platona. Pored toga u to vreme se mladi naučnik bavio i utopijom kao jednom od tema svog naučnog zanimanja, a iz tog perioda značajan je i rad „Niče kod nas` koji u stvari predstavlja prikaz o prevođenju Ničeovog dela. Budimir naime smatra da svako onaj ko želi da se bavi Ničeovim delom, pored nemačkog mora dobro poznavati i grčki jezik. Upravo se tih godina Milan Budimir i oženio Cvijetom Budimir, rođenom Cihler, doktorom bioloških nauka. Cvijeta Budimir bila je rođena 1886. godine u Senju, a umrla je u Beogradu 1970. godine. Završila je fakultet prirodnih nauka u Zagrebu gde je i doktorirala. Radila je kao profesor na Preparandiji u Sarajevu gde se i upoznala sa Milanom Budimirom. Bila je posebno aktivna u društvenom radu i jedan je od osnivača i prvi sekretar Radikalno-demokratske-napredne omladine koju je Milan Budimir i osnovao. Ovo društvo se skraćeno zvalo RADENA pa su po njemu i dali ime svojoj ćerki. Posle preseljenja Milana Budimira u Beograd i početka njegovog rada na Filozofskom fakultetu, Cvijeta je bila profesor u Srpsko-nemačkoj građanskoj školi. Penzionisala se 1931. godine kako bi se u potpunosti posvetila radu sa profesorom Budimirom koji već u to vreme nije bio u mogućnosti da samostalno čita zbog potpunog gubitka vida. Ceo svoj život je posle toga posvetila porodici i njemu. Iste 1920. godine profesor Budimir odlazi u Prag na proslavu sedamdesetogodišnjice predsednika Čehoslovačke republike Tomaša Masarika koga je poznavao još iz vremena studiranja. Pri povratku Budimir svraća u Beč gde kod svojih starih i uvaženih profesora Ludviga Radermahera i Hansa fon Arnima pred kojima brani svoju doktorsku disertaciju napisanu na latinskom jeziku De tempostatum daemonibus capita IV (O olujnim demonima kod indoevropskih naroda). Kao mlad doktor nauka Budimir se vraća u zemlju i već 1921. godine postaje asistent na Katedri za klasičnu filologiju Univerziteta u Beogradu a iste godine je unapređen i u zvanje docenta. Njegov dolazak na beogradski univerzitet umnogome je uticao na razvoj klasičnih studija kod nas, jer je cela jedna značajna oblast, nauka o grčkom i latinskom jeziku, ostajala na periferiji interesovanja tadašnjih srpskih naučnika, jer su mnogo više bili okrenuti antičkoj istoriji, arheologiji i istoriji religije. Stavljajući nauku o jeziku u sam vrh svoga interesovanja profesor Budimir nije zapostavio nijednu od srodnih disciplina koje bi mu pomogle da dođe do rešavanja jezičkih i drugih naučnih problema. Zdravstveni problemi mladog naučnika vezani za vid i dalje su se pogoršavali i Budimir je već 1922. godine ostao skoro potpuno slep. Njegov dalji naučni rad bio je prvenstveno vezan za pomoć njegove supruge i pomoć njegovih studenata. Zahvaljujući čudesnoj i živototvornoj snazi svoga duha, nepresušnog i neumornog u stvaralačkom radu u kome nije bilo ni prekida ni predaha, Milan Budimir je tek u godinama koje su bile pred njim, osvetlio novim znanjem i novim tumačenjima mnoge skrivene i još nepročitane stranice najstarijih istočnika balkanske kulture i istorije. Rad profesora Budimira na Beogradskom univerzitetu prošao je kroz dva značajna perioda. Prvi je bio period od 1921. do 1942. godine odnosno do početka Drugog svetskog rata na našim prostorima kada je Budimir od strane okupatorskih vlasti bio prisilno penzionisan, i drugi period, period posle oslobođenja zemlje 1945. godine, kada je ponovo vraćen na Univerzitet gde je kao profesor i šef Katedre za klasične nauke radio do kraja svog radnog veka, odnosno do 1962. godine. Budimir je u međuvremenu napredovao u zvanjima pa je 1928. godine unapređen u zvanje vanrednog, a 1938. godine i redovnog profesora. Celokupno delo akademika Milana Budimira predstavlja svojevrsno traganje za izgubljenim vremenom. Već u njegovom prvom velikom radu - Carmen Arvale iz 1926. godine - vremenu je dato značajno mesto; kasnije, iz godine u godinu, u svakoj proučavanoj pojavi vreme je dobijalo sve veću dimenziju da bi na stranicama pisanim pred smrt postalo faktor koji sve gradi i sve objašnjava. Odmah treba istaći da vreme koje je Milan Budimir otkrio u analiziranim literarnim delima, u događajima iz bliže i dalje prošlosti ili u rečima iz svakodnevnog života nije ravnodušno i vezano za jednu pojavu, već da je to onaj oblik vremena s kojim možda računa još samo biologija, ona nevidljiva, beskrajno duga, a ipak stvaralačka i živa prošlost stalno prisutna oko nas i u nama. Tu prošlost koja ne umire, od koje se nikad nismo razdvojili i za koju nismo znali da je nosimo u sebi, Milan Budimir je tražio i otkrivao u arheološkim nalazima i pisanim izvorima, u mitu i religiji, u krupnim događajima političke i kulturne istorije - da bi pokazao šta stari i novi Balkan znači za nas Balkance i za ostali svet. Otkriće ovog vida vremena omogućilo je Milanu Budimiru da uspostavi vlastiti pogled na istoriju i da od vrsnog lingviste postane utemeljivač novog metodskog pristupa u humanističkim naukama. U svim slučajevima, bilo da analizira lingvistički, arheološki, etnografski, literarni ili istorijski dokument, on uvek koristi isti metodski postupak - temeljno kretanje unazad, niz vreme, do istočnika. Za potpuno razumevanje jedne pojave nije bitan njen vidljivi istorijski život već ono što se događalo u vremenu koje je prethodilo njenom nestanku. Za Milana Budimira poznavanje onoga što se zbilo ab origine omogućuje objašnjenje svega onoga što je u sadašnjosti i naslućivanje onoga što će se dogoditi u budućnosti. On ne traži izvore već praizvore i njega ne zanima toliko egzistencija proučavane pojave koliko njena esencija. Prema Budimiru, saznati znači upoznati događaje koji su se odigravali in illo tempore, tj. potpuno ovladati vremenom. Stoga on u svim svojim redovima traži prapočetke i često, kao junaci iz mitova koji hoće da saznaju svoju sudbinu, vrši smeli descensus ad inferos, spušta se od najtamnijih dubina da bi tamo, u mraku, među nejasnim senkama, našao objašnjenje za stvari koje obasjava jarka svetlost istorije. Po njegovom shvatanju, svako novo stanje u istoriji implicira neko prethodno stanje, neki početni totalitet koji se u vremenu i prostoru rasparčava, kreće i preobražava. Naš je zadatak da te usitnjene i razbacane komade prepoznamo i prikupimo, da ih povežemo u organsku celinu i tako otkrijemo osnovni istočnik. Doslednom primenom načela Milan Budimir je u nas utemeljio paleobalkanologiju. Brojne doprinose Milana Budimira humanističkim naukama, prvenstveno arheologiji, balkanologiji, etnologiji, istoriji, kao i istoriji religije i književnosti, nemoguće je ovom prilikom ni izbliza pobrojati, a kamoli detaljno prikazati. Na stranicama njegovog obimnog dela ima tako mnogo dragocenih i inspirativnih podataka za upoznavanje i dalje proučavanje starog i novog Balkana da su pomenute nauke samo delom stigle da ih iskoriste i razrade. Ostaje još veoma mnogo njegovih zaključaka, posebno onih uzgrednih napomena ili naslućivanja, za koje verujem da će zauzeti važno mesto u budućim balkanološkim istraživanjima. Ovom prilikom zadržaću se samo na jednom problemu koji je u više mahova razrađivao Milan Budimir, na njegovom viđenju i tumačenju najstarijeg evropskog književnog dela - Homerove `Ilijade`. Za sve istraživače homerskog pitanja, bez obzira na velika međusobna neslaganja. `Ilijada` je vremenski plasirana 800. godine i sredine VI stoleća st. ere, a prostorno - između Jonije i Atike, između istočnih i zapadnih obala Egejskog mora. Za ontologiju ove velike Homerove pesme o smrti i ljubavi i Milan Budimir traži rešenje u pomenutim hronološkim i geografskim okvirima i pri tom se smelo zalaže za atičku redakciju `Ilijade` i relativno pozni datum njenog nastanka. Glavni cilj njegovih istraživanja nije, međutim, objašnjenje te istorijske `Ilijade`, već iznalaženje njenih prapočetaka, njenog istočnjaka iz kojeg su proistekle i druge istorijske pojave od najvećeg značaja za kulturnu i političku istoriju Balkana i Evrope. u nebrojenim raspravama o homerskom pitanju nigde se ne sreće tvrda činjenica koju iznosi Milan Budimir da se Homerova pesma o trojanskom ratu odnosi upravo na nas, tačnije rečeno na Dardance i Brige, naše drevne balkanske pretke. Najnovija lingvistička i arheološka istraživanja su utvrdila da su Dardanci, čiji je eponimni heros Dardan prešao sa Balkana u Troadu i preko svog sina Ila postao rodonačelnik trojanske kraljevske loze, od davnina, verovatno već od sredine V milenija stare ere, naseljavali centralnobalkansko područje i da su se oni tu zadržali i u rimsko doba, sve do dolaska Slovena. Oko stare srpske prestonice Rasa, čije je dardansko ime glasilo Arsa, otkriveni su u prošloj godini arheološki nalazi koji dokumentuju prisustvo Dardanaca na ovom području u periodima koji su prethodili i sledili trojanskom ratu. S druge strane, za dardanske saplemenike, balkanske Brige, koji su naselili oblasti od Troade do centralnih delova Anadolije, polihistor Elijan kaže da su imali svoju pesmu o divnom Ahileju i njegovim ljubavima. Pomenuti podaci, brojne jezičke mrvice i čudne forme Homerovih stihova poslužili su Milanu Budimiru da krene u dubine vekova i da utvrdi da `Ilijada` ima dugu predistoriju, da je njen pesnik bliže kraju negoli početku epskog stvaralaštva i da je istočnik najstarijeg spomenika evropske literature jedna negrčka, starobalkanska poema. Budimir je uverljivo pokazao da u `Ilijadi` `imamo mešavinu raznih epoha, drevnih ostataka i svežih tvorevina, imamo borce sa kamenom, zatim sa bronzanim i gvozdenim oružjem, imamo borbu između Evropljana i Azijata`. I ne samo to; kada je razotkrio događaje koji su se odigrali in illo tempore, stigao do početka i ovladao vremenom, on je saznao da se u otkrivenom istočniku nalaze objašnjenja i za niz drugih, kasnijih pojava na Balkanu, čak i onih sa kojima se u svom veku suočavao. U starobalkanskom istočniku za `Ilijadu` i u samoj `Ilijadi` on je na prvom mestu našao `blagu vest` za ljudski rod koja je `preko starogrčke škole, zatim preko sofista i filozofa, pa posle preko rimskih književnika slala svim potonjim pokoljenjima poruku o najvećoj ljubavi, ljubavi prema čoveku i čovečanstvu`. Duh ljubavi, besprimernog junaštva, duboke humanosti i težnje ka višoj pravdi koji je pre pedesetak vekova uspostavljen na vrletnim gorama Balkanskog poluostrva nikada nije odumro; prema Budimiru, taj duh se reinkarnira i živi među bogumilima i paternima, u našoj narodnoj poeziji, u Vukovoj buni, u optimističkom mesijanizmu Petra Kočića da bi, najzad, postao i balkanski prilog velikoj oktobarskoj revoluciji. Balkanac Dardan, sa paladionom - svetinjom nad svetinjama - u rukama, stiže u Aziju da utvrdi moć Troje, a njegov potomak Eneja dolazi u Italiju da zasnuje sjaj i slavu Rima. Za Milana Budimira nije slučajnost već očekivana nužnost što Dioklecijan i Justinijan - dva gorostasa sa centralnog Balkana - spasavaju Imperium Romanum i što, opet jedan Dardanac, Nišlija Konstantin Veliki podiže na Bosforu drugi Rim. Iznad svega on ne smatra ravnodušnom činjenicu da ovi veliki ljudi pripadaju centralnom Balkanu, oblasti koju su u VI veku naselili naši preci i koja do dana današnjeg nije, još od početka srednjeg veka, u znatnijoj meri izmenila svoje slovenske starosedeoce. Ovo je Milanu Budimiru pouzdan znak `da će balkanski čovek imati još prilike da dokaže i osvetla svoje pravo lice`. Ovde je prikazan samo maleni deo onoga što je Milan Budimir otkrio u ponovno nađenom vremenu. Tragali su za izgubljenim vremenom i tvorci prastarih mitova, i veliki istoričari iz prošlosti i sadašnjosti, i Marsel Prust u literaturi i Sigmund Frojd u psihologiji, i to uvek s ciljem da opravdaju čoveka i bolje razumeju njegova ponašanja, ali je njihovo nađeno vreme, za razliku od Budimirovog, smrtno vreme koje se nosi kao teški balast, koje sve razara i sve mrvi. Naš veliki lingvista našao je jedno drugojačije, stvaralačko vreme, u kome ništa ne propada, ni dobro ni zlo, ni lepo ni ružno, već se sve vezuje, umnožava i raste, otkrio je vreme koje se lako i sa ponosom nosi. U balkanskim istočnicima anticipiran je deo naših sudbina i budućnosti naših potomaka. Milan Budimir nas uči da u tim istočnicima ima nepresušne snage, velike dobrote i uzvišene plemenitosti; njima se možda najbolje može objasniti i delo čoveka kome je ova komemoracija posvećena, delo prožeto ljubavlju i izuzetnom hrabrošću. MG81 (N)

Spolljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stnju! Drugo izdanje! Sadrzaj: - Prvi put sa ocem na jutrenje - Skolska ikona - U dobri cas hajduci - Na bunaru - Verter - Sve ce to narod pozlatiti - Vetar - On zna za sve! Lazar - Laza K. Lazarević (Šabac, 13. maj 1851 — Beograd, 10. januar 1891) je bio srpski književnik i lekar. Po njemu je dobila ime Specijalna bolnica za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević u Beogradu i u Padinskoj Skeli. Lazar Laza Lazarević je rođen u Šapcu 13. maj (1. maja po julijanskom kalendaru) 1851. godine. Otac Kuzman, poreklom iz Hercegovine, držao je sa bratom Mihailom trgovačku radnju. Majka Jelka, kći šabačkog kujundžije, ostavši siroče udaje se za petnaest godina starijeg Kuzmana u svojoj petnaestoj godini. U porodici Lazarević vladao je primeran patrijarhalan red. Kada je Laza imao devet godina iznenada mu umre otac a godinu dana kasnije i stric Mihailo. Teške prilike u koje je zapala porodica nametale su Lazarevićevoj majci veliku odgovornost. Ona je trebalo da vodi računa i izvede na pravi put četvoro dece, Lazu i njegove tri sestre: Evica (1842), Milka (1844) i Katica (1857). Njegova sestra Milka bila je udata za Milorada Popovića Šapčanina.[1] Lazina privrženost porodici odrazila se na njegov književni rad. Kult porodice i žrtvovanje njenim interesima je stalno bio prisutan kako u životu tako i u delima ovog pisca. Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije Lazarević je završio u Šapcu. Njegov otac je bio prenumerant na mnoge knjige koje su tada izlazile pa je Lazarević već u ranom detinjstvu imao priliku da se upozna i zavoli književnost. U jesen 1867. kada mu je bilo šesnaest godina, Lazarević upisuje Pravni fakultet Velike škole.[2] Postao je sekretar velikoškolskog udruženja „Pobratimstvo“. Tokom studija prava u Beogradu Lazarević je bio pod uticajem Svetozara Markovića i oduševljenje za ruski jezik i književnost zahvata i Lazarevića, koji je učio ruski jezik i čitao dela ruskih revolucionarnih demokrata Černiševskog, Pisareva i Dobroljubova. Pre nego što je završio prava 15. januara 1871. godine izabran je za državnog pitomca da studira medicinu u Berlinu ali mu je stipendija oduzeta zbog prilika koje su nastale usled Pariske komune. Nakon toga, Lazarević završava prava i postaje praktikant Ministarstva prosvete. Početkom naredne godine ponovo mu je potvrđena stipendija i on odlazi u Berlin. Za vreme Srpsko-turskog rata 1876 — 1877. Lazarević prekida studije pošto je pozvan na vojnu dužnost. Služio je kao lekarski pomoćnik i bio odlikovan srebrnom medaljom za revnosnu službu. Vrativši se u Berlin završava studije medicine 8. marta 1879. Po povratku u Beograd postavljen je za lekara beogradskog okruga a 1881. godine postao je prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu. Iste godine Lazarević se oženio Poleksijom, sestrom svog druga Koste Hristića,[3] sa kojom je imao tri sina: Milorada, Kuzmana i Vladana i ćerku Anđeliju (videti Vučić-Perišići). Kuzman je preminuo nakon godinu dana a Vladan dve godine po rođenju. Uporedo sa napornom praksom radio je i na književnosti. Za deset godina napisao je svega devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Početkom 1888. izabran je za člana Srpske akademije nauka za zasluge na književnom polju. Februara 1889. postaje lični lekar kralja Milana i biva unapređen u čin sanitetskog potpukovnika. Srpska akademija nauka je 8. jula 1890. nagradila Lazarevićevu poslednju pripovetku „On zna sve“, a 10. januara 1891. (29. decembra 1890. po julijanskom kalendaru) Laza Lazarević je preminuo. Prevodilački rad U junu 1868. Lazarević objavljuje u časopisu „Vila“ prevod „Kako je postalo i napredovalo pozorište u starih Grka“. Decembra iste godine, takođe u časopisu „Vila“ objavljuje prevod „Pripitomljavanje naše domaće životinje“. U novembru i decembru 1869. godine, u časopisu „Matica“ štampa prevod odlomka „Osobenjak“ iz romana Černiševskog „Šta da se radi“ a naredne godine, takođe u „Matici“ objavljuje prevod Gogoljeve pripovetke „Đavolja posla“ i zajedno sa jednim drugom prevodi pozorišni komad „Carica“ od E. Skriba i delo „Pukovnik i vojnik“. Književni rad Laza Lazarević pripada piscima realizma. Smatra se tvorcem srpske psihološke pripovetke. Svoje pripovetke Lazarević je objavljivao u časopisima a objavio je samo jednu knjigu pod nazivom „Šest pripovedaka“ jula 1886. godine. Napisao je devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Za života je objavio osam pripovedaka: „Prvi put s ocem na jutrenje“, „Školska ikona“, „U dobri čas hajduci!“, „Na bunaru“, „Verter“, „Sve će to narod pozlatiti“, „Vetar“ i „On zna sve“. Pripovetku „Švabica“ tada nije objavio jer je, kako mnogi veruju, bila suviše autobiografska. Objavljena je tek sedam godina nakon piščeve smrti 1898. godine u knjizi „Pripovetke Laze K. Lazarevića“ koju je priredio Ljubomir Jovanović. Sve njegove pripovetke mogu se podeliti na pripovetke iz gradskog i na pripovetke iz seoskog života. Karakteristika Lazarevićevih pripovedaka je idealizacija i veličanje patrijarhalnog sveta i porodične zadruge kojoj se sve žrtvuje pa čak i sopstvena sreća. Lazine nedovršene pripovetke „Na selo“, „Tešan“ i „Sekcija“, čiji su fragmenti objavljeni nakon piščeve smrti, prikazuju istinitiju sliku seljaka nego druge Lazarevićeve pripovetke. U njima je više zrelosti koje pisac duguje iskustvu. Pripovetke Prvi put s ocem na jutrenje Pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje prvobitno je imala naslov „Zvona sa crkve u N.“ i objavljena je u časopisu „Srpska zora“ 1879. godine. U ovoj pripoveci je istaknut lik patrijarhalne žene, domaćice, majke i supruge koja ume da trpi i ćuti ali koja progovara i uzima stvar u svoje ruke u najmanje očekivanom trenutku. Besprekoran domaćin Mitar naučio je da se karta u društvu ljudi bez patrijarhalne kulture. Kada je na kartama izgubio svoje imanje pokušava sebi da oduzme život ali ga u tome sprečava žena koja ga vraća radnom i pređašnjem životu. Glavni junak pripovetke Mitar, naslikan je sa svim protivrečnostima svoje prirode. Najpre je uredan i strog zatim izgubljen u velikoj strasti da bi na kraju bio skrhan i raznežen. Događaji su dati kroz posmatranje devetogodišnjeg dečaka. U ovoj pripoveci kažnjeni su oni koji narušavaju patrijarhalni moral. Peru Zelembaća, koji je Mitra doveo do ruba propasti, bez ikakvog objašnjenja pisac je oterao na robiju i na kraju pripovetke on tuca kamen u robijaškoj haljini dok se Mitar vratio na pravi put. Školska ikona U martu 1880. godine Lazarević objavljuje pripovetku Školska ikona u dubrovačkom časopisu „Slovinac“. Urednik je istočno narečje zamenio južnim, a pisac ga u kasnijim preštampavanjima nije menjao pa je ovo jedina njegova pripovetka u južnom narečju. Motiv pripovetke je sukob idiličnog patrijarhalnog sveta, čiji su predstavnici uzoran sveštenik i pošteni seljaci, sa nosiocem revolucionarnih ideja koje su oličene u liku novog učitelja. On je predstavljen kao samoljubivi negator postojeće tradicije i kao rušilac patrijarhalnog društva. Popa koji je patrijarhalni starešina sela i vrlo pravičan čovek, pisac je prikazao sa nesumnjivim simpatijama. U seoski idilični svet dolazi učitelj koji unosi nemir i u njega se zaljubljuje popova kći Marija (Mara), koja time upropaštava ne samo sebe već i oca. Pop spasavajući školsku ikonu iz zapaljene škole zadobija rane od kojih ubrzo i umire. Na samrti on ipak oprašta ćerki koja se pokajala i koja se vraća patrijarhalnom svetu koji je htela da napusti. Prva polovina pripovetke je daleko prirodnija i uspelija od druge polovine u kojoj pisac ne daje objašnjenja ni motivaciju za događaje koji su presudni za junake. U dobri čas hajduci Krajem juna 1880. godine u časopisu „Otadžbina“ objavljena je Lazarevićeva pripovetka „U dobri čas hajduci!“. Događaji ispričani u njoj mnogo više liče na bajku nego na realnu priču. Junak Time vrlo lako izlazi na kraj sa tri naoružana hajduka koja upadaju u kuću Ugričića. Priča je spretno napisana ali u njoj nema sladunjavosti karakteristične za druge Lazarevićeve pripovetke. Priča je neposredni učesnik događaja koji se sticajem okolnosti našao u kući Ugričića u datom trenutku. Razgovor brata i sestre (Živka i Stanije), kojoj se dopada Time a koji se ne dopada njenom bratu jer mu manjka hrabrosti i jer je Švaba, prekida dolazak hajduka. Time dolazi i uspeva da savlada svu trojicu a Živko mu odaje priznanje zbog hrabrosti. Na kraju pripovetke Stanija i Time su venčani a Živko hvali svoga zeta i govori kako je „pravi Srbenda“. Na bunaru Pripovetka „Na bunaru“ objavljena je sredinom februara 1881. godine u časopisu „Otadžbina“ i predstavlja umetnički najskladniju Lazarevićevu pripovetku. Radi ubedljivosti Lazarević u njoj podražava seljački način govora. Pripovetka veliča zadrugu i prikazuje s jedne strane one koje teže njenom uništenju, a s druge one koji je održavaju. U bogatu i staru zadrugu Đenadića dolazi razmažena i arogantna snaha Anoka koja svojim ponašanjem i egoizmom preti da razori zadrugu. Gospodar zadruge stari đedo Matija to vidi te smišlja kako da snahu nagna na promenu i pokajanje. On naredi svima da samo nju služe i u početku je Anoka besnela još više, da bi se jedne noći njen prkos slomio i ona postaje najpokorniji član zadruge. Na kraju je ipak pobedila zadruga, odnosno njen kolektivni princip nad individualnim. Verter Prvi deo „Vertera“ Lazarević je objavio sredinom juna 1881. godine u „Otadžbini“, a ostala tri dela su objavljena do septembra. Ova pripovetka donekle predstavlja parodiju Geteovog „Vertera“. Glavni junak Janko, nesrećno zaljubljen u udatu ženu na kraju pripovetke se ne ubija kao što je slučaj sa Geteovim junakom već biva ismejan i vraćen na pravi put. Janko je zapravo žrtva evropskog romantizma i pravca koji je nazvan verterizam a koji je ušao u modu zahvaljujući romanu „Jadi mladog Vertera“. On je bio zanesen ovim delom pa se, u jednoj banji u Srbiji i sam zaljubljuje u udatu ženu i čak pomišlja na samoubistvo ali ga od te ideje odvraćaju apotekar Katanić i muž žene u koju je Janko zaljubljen. Pripovetka započinje kao drama da bi se završila kao komedija u kojoj na kraju pobeđuje bračni moral. Nagli preokret junaka nije dovoljno motivisan pa sama pripovetka gubi na umetničkoj vrednosti. Sve će to narod pozlatiti U jesen 1881. godine Lazarević piše pripovetku „Sve će to narod pozlatiti“ a objavljuje je sredinom januara 1882. godine u „Otadžbini“. Po mišljenju Milana Kašanina ona predstavlja jednu od najistinitijih i najsavršenijih priča i izvan okvira srpske književnosti. To je jedina Lazina pripovetka koja nema optimistički preokret. Postoje dva jasno odvojena dela. U prvom se daje slika ljudi koji na pristaništu iščekuju dolazak broda a u drugom dolazak broda i rasplet. Na početku pripovetke postoji kontrast između uzdržanog majora Jelačića i njegove sreće što dočekuje ženu sa detetom i uznemirenog Blagoja kazandžije i njegove nesreće što dočekuje ranjenog sina iz rata. Kontrast je i u samom Blagoju, između njegove unutrašnje tragedije i spoljašnje ravnodušnosti kao i kontrast između mladog invalida koji je žrtva i društva koje je ravnodušno. Lazarević je ovde izneo sliku društva koje ne brine o onima koji su se žrtvovali za otadžbinu i staje na njihovu stranu. Vetar Početkom aprila 1889. godine u „Otadžbini“ objavljena je Lazina pripovetka „Vetar“. Glavni junak pripovetke Janko, odriče se ljubavi zarad majke. Ovde je kult majke uzdignut do vrhunca. Janko se zaljubljuje u ćerku slepog Đorđa koja je lepa i plemenita ali pošto se majci ne dopada njegov izbor i protivi se braku jer ne želi da joj se sin oženi devojkom koju vidi prvi put u životu, teška srca odustaje od svoje sreće kako njegova majka ne bi bila povređena. Sukob želje i moći, razuma i osećanja je u središtu pripovetke a drama se odvija na unutrašnjem planu glavnog junaka. On zna sve „On zna sve“ je poslednja napisana pripovetka Laze Lazarevića koja je štampana u avgustu 1890. godine zajedno sa pripovetkom Sime Matavulja „Novo oružje“. Pripada krugu gradskih pripovedaka. Glavni lik Vučko Teofilovič je predstavljen kao energičan, smeo i čak pomalo divalj mladić. Za razliku od tipa Lazarevićevog intelektualca, on je življi i markantniji. Već na početku pisac predstavlja svog junaka govoreći o njegovim doživljajima i kako su svi strepeli od njega, a on samo od brata Vidaka. Lazarević prikazuje psihološki odnos između braće Vučka i Vidaka ali daje i opise njihovog jahanja konja sa prijateljima i Vidakovu povredu. Na kraju pripovetke braća su ravnopravna u svemu-poslu, kući i imanju. Švabica „Švabica“ je najverovatnije napisana za vreme Lazarevićevih studija u Berlinu i nastala je na osnovu piščevog neposrednog doživljaja.[4][5] Ova pripovetka, neobjavljena za piščeva života, napisana je u formi pisma koje Miša šalje drugu. Miša Maričić je mlad student medicine u Nemačkoj koji se zaljubljuje u gazdaričinu ćerku „Švabicu“, odnosno Anu. U pismima se Miša ispoveda svom drugu o svemu što se dešava između njega i Ane. U Maričiću se odvija unutrašnja drama i borba između lične sreće i dužnosti prema porodici, između svog zadovoljstva i porodičnog bola. Maričić ne gleda na svoj problem samo sa socijalnog stanovišta već i sa moralnog. On ne želi da njegova sreća nanese bol i unesreći njegovu porodicu i prijatelje, a takođe je i svestan da pod tim uslovima ni on ni Ana ne mogu biti srećni. Miša se odriče velike ljubavi zarad dobrobiti porodice i njenog mira. Svojim postupkom je slomio i Anino i svoje srce ali je bio slobodan da se vrati porodici koju je trebalo da izdržava. Kritički osvrt Lazarević je u mladosti bio i sam pristalica novih ideja, protivnik starog morala i starog poretka, ali je u osnovi bio plemenit i sentimentalan, nimalo rušilac i inovator. Počeo je da piše kao zreo čovek. Kada je zadruga počela da se ruši, a porodični moral da opada, kod njega se javila romantičarska težnja za prošlošću. U borbi između tradicionalne misli i nove, kosmopolitske i rušilačke, on se opredelio za tradiciju, za sve ono što je naše, za samonikle tvorevine srpskog i balkanskog duha. U sukobu između porodice i ličnih prohteva pojedinaca, Lazarević se stavio na stranu porodice. Nežne i osećajne prirode, on je stvarao lirsku pripovetku sa etičkim smerom. Ranija kritika, koja je uvek priznavala visoke umetničke vrednosti njegovih pripovedaka, kritikovala je njegove tendencije i nazivala ga konzervativnim piscem koji je za ljubav pouke često melodramatično završavao svoje priče. Međutim, ako se Lazarević katkad i udaljavao od stvarnosti, on je to ipak činio iz umetničkih razloga: da u svoje realističko slikanje života prožme diskretnim lirizmom, plemenitim i uzvišenim idejama i osećanjima. I u izražaju on se uglavnom vodi umetničkim razlozima. Posmatrajući život, on je zapažao karakteristike tipova, prizora, razgovora, beležio uzgred, a docnije naporno i savesno tražio mogućnosti kako da tu građu pretoči u jeziku prikladno, neusiljeno i koncizno delo. On je jedan od retkih srpskih pisaca koji su po cenu velikih napora tražili najbolji izraz i najskladniji oblik, koji je umeo da izabere fabulu, da je razvije dramatično, da kroz nju opiše zanimljive epizode, žive dijaloge, da da plastične opise i uzbudljiva i nežna osećanja. Čitajući velike evropske pisce, naročito Turgenjeva i Gogolja, on je na njihovim delima razvio ukus i učio veštinu izraza i komponovanja. Lazarević je književni posao shvatio ozbiljno i savesno; bio je svestan da srpskoj pripoveci nedostaje umetnička forma, a ne nadahnuće, i odista je uspeo da je reformira i da srpsku pripovetku uzdigne na nivo evropske umetničke pripovetke. Postoji i Nagrada Laza K. Lazarević koja se dodeljuje u Šapcu svake godine.

Niški kulturni centar, 2018. Treći tom sabranih dela Branka Miljkovića Svi Miljkovićevi eseji i kritike sabrani na jednom mestu. Priredila: Snežana Milosavljević Milić Branko Miljković (Niš[1], 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, esejista i prevodilac. Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka.[2] Biografija Brankov otac Gligorije (1907–1999) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš.[3] Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine, Branko posmatra kako savezničke bombe padaju na Sabornu crkvu, ali i na školu `Sveti Sava`. Video je svoju mladu komšinicu Ružu, svoju prvu ljubav, kako je u nesvesnom stanju odnose u bolnicu. Uzalud su se Brankova majka i druge žene molile za Ružu. Ona se više nikada nije probudila, a Branko će svoja dečačka osećanja prema njoj iskazati dosta godina kasnije, u svojoj pesmi Uzalud je budim.[4] Miljković je stekao srednje školsko obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu.[3][5] Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“...[3] Tokom gimnazijskog školovanja veliki uticaj na pesnika imao je profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i, naročito, profesor filozofije, Fridrih Troj. Oni su najviše doprineli da upiše studije filozofije(1953) i da nastavi da se bavi književnošću.[2] Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... [6] Nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Rukopisi Branka Miljkovića. Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje.[7] Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)... Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin.[8] Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Pismo Branka Miljkovića redakciji lista `Delo`, u vezi pesama Petra Pajića. Original se nalazi u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju: „ U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu`? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza. ” Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Ovaj događaj i dalje izaziva mnoge kontroverze. Tanasije Mladenović je smatrao, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika, navodi Mladenović. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav „slučaj” prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”.[9] Mada, uprkos navodima, do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo.[10] Posle tragične smrti Branka Miljkovića u Zagrebu 1961. godine, celokupna pesnikova posmrtna ostavina nalazila se u njegovoj roditeljskoj kući u Beogradu, na Voždovcu, u ul. Đorđa Kratovca 52.[2][11] Skromna porodična kuća, koju su pesnikovi roditelji kupili i kasnije se doselili iz Niša u Beograd 1954. godine, dozidana je sa još jednom prostorijom (radnom sobom) u kojoj je živeo i stvarao veliki pesnik, u ambijentu „pesničke laboratorije“ i bogate lične biblioteke. Pesnikova kuća bila je i duhovno stecište čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka.[2] Pesništvo Srpski pisac Branko Miljković (1934–1961). U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje `Vaš put do pesme` naveo sledeće:[12] „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da ,,nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona ,,stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao ,,žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da ,,Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.”8 U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“.[2] „ Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha... ” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „ Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizrecivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, neprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno. ” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu ciklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj.[13] Ostali rad Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao.[2] Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da “sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog.[14] Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku izgradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika...[14] Nagrade Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa. Nasleđe Film o Branku Miljkoviću Vatra i ništa (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: ПП Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, scenario i režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović. Postoji i dokumentarni film o Branku Miljkoviću, pod imenom Princ Poezije. Film je snimljen u Nišu i Beogradu, uz obilnu muzejsku građu, a Miki Stamenković je uspeo da preko svojih prijatelja iz Zagreba obezbedi potrebnu dokumentaciju. Snimatelj filma je Jovica Krstić, montažer Miljan Đurović, stihove u filmu govori Predrag Ejdus, tekst čita Žarko Obračević, a muziku je napisao Žarko Stanković. Spomen soba Branka Miljkovića U porodičnoj kući u Beogradu, u pesnikovoj sobi, 12. februara 1962. god, na prvu godišnjicu njegove smrti, otvorena je Miljkovićeva spomen-soba u autentičnom ambijentu, gde je bila izložena njegova zaostavština: nameštaj, lični predmeti, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka...24 (kat. br. 100) Roditelji, i posebno, brat Dragiša, brižljivo su sačuvali sve što se zateklo u kući od pesnikove ostavštine.25 U Knjizi utisaka povodom predaje zaostavštine i otvaranja Spomen-sobe u niškom Muzeju 1971. god, porodica Miljković je zapisala:[2] „ Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo, jer je od danas to vaše (majka Marija, otac Gligorije, brat Dragiša Miljković; 11. 2. 1971.) ” Književno-memorijalna postavka Stevan Sremac i Branko Miljković. Povodom desetogodišnjice smrti, pesnikovi roditelji Marija i Gligorije, 1971. god. ustupaju deo zaostavštine svoga sina gradu Nišu, odnosno Narodnom muzeju, uz svesrdno posredovanje predstavnika grada, Muzeja i poslenika iz kulturnog života. Osnovna namera bila je da se ustupanjem, prenosom i kasnijom muzejskom ekspozicijom fonda sačuva trajno uspomena na velikog pesnika, koji je duhovno i stvaralački stasao u svom rodnom gradu Nišu. Na dvadesetogodišnjicu pesnikove smrti 1981. god, njegovi roditelji poklanjaju Narodnom muzeju pesnikovu sobu iz beogradske kuće (sobe), jedan broj ličnih predmeta i prva izdanja pesnikovih zbirki pesama (Uzalud je budim i Vatra i ništa).[2] Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Zaostavštini pripada 1649 predmeta.[15] Povodom 50 godina od smrti Branka Miljkovića 2011. godine organizovana je velika izložba njegovih ličnih stvari koju je posetilo oko 9 hiljada ljudi u Nišu i Beogradu.[16][17] Tom prilikom je planirano da se do 2014. izdaju njegova sabrana dela.[18] Sabrana dela bi imala 12 knjiga, ali njihovo izdavanje nije realizovano u planiranom roku.[17] Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeležavanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011) O životu i tragičnoj smrti Branka Miljkovića Dejan Stojiljković je napisao roman „Zvezda nad prazninom”.[19] Dela Sabrana dela Branka Miljkovića Bista Branka Miljkovića u Nišu, ispred Narodnog pozorišta. Na osnovu Protokola o izdavanju sabranih dela Branka Miljkovića, iz 2015. godine, čiji su potpisnici Filozofski fakultet iz Niša, Niški kulturni centar, Narodna biblioteka i Narodni muzej iz Niša, konačno su se stekli uslovi (jer su obezbeđena materijalna sredstva iz budžeta Grada Niša), da se krene u realizaciju projekta koji je trebalo da bude započet do kraja 2014. Prema navedenom Protokolu, do kraja 2015. godine biće štampani prvi tomovi sabranih dela Branka Miljkovića (1934-1961), dok bi čitav projekat, od 6 knjiga, završen krajem 2018. godine.[20] Knjige pesama Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (Mlado pokolenje, Beograd, 1957), Smrću protiv smrti (zbirka patriotskih pesama u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, Mlado pokolenje, Beograd, 1959), Poreklo nade (Lykos, Zagreb, 1960), Vatra i ništa (Prosveta, Beograd, 1960). Za zbirku pesama Vatra i ništa dobio je 1960. god. prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost. U izdanju „Zadužbine Ras“ izašla je njegova poslednja knjiga Krv koja svetli (1961), bibliofilsko izdanje odabranih pesama patriotske poezije iz knjige.[2] Uzalud je budim, Beograd, 1957, Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959. Vatra i ništa, Beograd, 1960, Poreklo nade, Zagreb, 1960, Krv koja svetli, Beograd, 1961. Prevod Osip Mandeljtšajm: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić) Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965; Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973; Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973; Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988; Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991; Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996; Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han/Beograd, 1997; Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999; Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002; Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002; Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002; Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, (Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika), Obrenovac 2003; Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003; Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396; Tematski broj časopisa „Gradina“ posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković, Gradina, Niš, Nova serija broj 4/2004, 2004. Dragica S. Ivanović, Osvešćeni zaborav: imanentna poetika Branka Miljkovića, Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2010; Nedeljko Bogdanović, Reč i pesma (`Utva zlatokrila“ Branka Miljkovića), 2011; Marija Jeftimijević Mihajlović, Miljković između poezije i mita, Institut za srpsku kulturu Priština/Leposavić, Leposavić, 2012; Ljubisav Stanojević (1927 - 2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića - orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, rukopis, 1973) Branko Miljković, prepiska, dokumenti, posvete, priredio Jovan Mladenović, Niš, 2012;[17]

Kao na slikama Unutra sve lepo očuvano LEK OD SMRTI , Bogdan Čiplić , Matica srpska Novi Sad 1969 pesme mek povez, format 16 x 21 cm Prvo izdanje !!! ČIPLIĆ Bogdan – književnik, prevodilac i upravnik SNP (Novi Bečej, 2. XI 1910 – Beograd, 23. VI 1989). Otac Žarko i mati Sara bili su učitelji; mlađi brat Miloje (v), inače pesnik, kratko je radio u SNP kao blagajnik a u štampi se javljao člancima o novosadskom teatru. U rodnom mestu je pohađao osnovnu i građansku školu i peti i šesti razred gimnazije (1920-1926), sedmi u Somboru (1927), a osmi u Srbobranu (1928). Studirao je etnologiju u Bgdu (1928-1932) i od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpskohrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdao književni almanah „Život“ i uredio istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi, a 1937. je došao u NSad, gde je do 1944. bio gimnazijski profesor a za vreme rata i sekretar. Sarađivao je u „Letopisu Matice srpske“, za koji je počeo da piše još 1930. Okupio je grupu istaknutih pisaca i 1938. i 1939. objavio je dve sveske „Vojvođanskog zbornika“. U to vreme redovno je objavljivao pozorišne kritike i književne priloge u dnevniku „Dan“. Posle oslobođenja, od februara 1945, preuzeo je najpre funkciju sekretara, lektora i dramaturga SNP, a potom je u dnevniku „Slobodna Vojvodina“ uređivao kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. Od 1. VIII 1947. do 1. XII 1949. bio je upravnik SNP – u to vreme ponovo je ustanovljena Opera a konsolidovan je i dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Bgdu. Kao ambiciozan i marljiv upravnik neprestano je bdeo nad probama i predstavama i obilazio radionice aktivno učestvujući u rešavanju tekućih, kako umetničkih tako i praktičnih, problema. Održavao je dinamične kontakte sa resorskim vlastima i društveno-političkim telima i rukovodiocima pametno i uspešno koristeći njihovu naklonost prema pozorištu i nastojeći da ne izigra njihovo poverenje. Negovao je pedantnost i strogost i uz izvanrednu ekipu reditelja (Rakitin, Kulundžić, Konjović) postigao je da u sezonama njegovog upravnikovanja SNP od svih bude prihvatano kao „,mezimče“ – kruna ove višedecenijske plodne saradnje je Č. knjiga Tragom mezimčeta srbskog, koju je SNP izdalo 1980. Tu saradnju ne može da pomuti ni Č. ispad u „aferi Golubnjača“, kada je u „Dnevniku“ 9. XII 1982. objavio članak Politički kopci u golubijem perju „umetnosti“. Od decembra 1949. delovao je kao profesionalni književnik. Pokrenuo je 1952. književne novine pod imenom „Stražilovo“ i izdavao ih g. dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje „Naše scene“. Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Poslednje g. života proveo je kao slobodan umetnik. Pisao je pesme sa tematikom iz zavičaja. Za prozni književni rad (za roman Na veliko i na malo) nagrađen je nagradom Vlade NR Srbije (1946). Na konkursu za dramu u NSadu 1952. njegova drama Koncert za dve violine osvojila je drugu nagradu (izvođena je na Radio-Sarajevu). Zmajevu nagradu Matice srpske dobio je za zbirku poezije Slatko pravoslavlje (1968). Na sceni SNP pre rata mu je izvođena drama Uspomena na Sorento (27. II 1940), koju je volonterski sâm režirao i koja je zbog policijske zabrane izvedena samo jednom: „Kontroverzna Čiplićeva drama Uspomena na Sorento, izvedena u SNP februara 1940, izazvala je veliku buru jer je bila nabijena političkim konotacijama. Prvi čin je završen neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke desnice koja je nastojala da onemogući predstavu. U drugom činu se opet prolomio aplauz za vreme izvođenja radnje na sceni i nastajao je sve burniji žagor kako je nailazio tekst koji je imao političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada, jer je policija zabranila njegovo dalje izvođenje“ (A. Ob.). Na repertoaru SNP bila je i Č. dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. III 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. V 1954), Varalica u Bečeju (24. XI 1961), Traktat o sluškinjama (8. XI 1966) i Kaplar i car (25. V 1971). Po odlasku u penziju bavio se više slikanjem nego pisanjem. U NSadu je objavljena Antologija Čiplić, koju je 2003. priredio D. Ređep. BIBL: pesme – Poljana, Novi Bečej 1930; Obećana zemlja (za decu), Velika Kikinda 1931; Pesme za Vojvodinu, NSad 1940; Kanal Dunav-Tisa-Dunav, NSad 1949; Divlje jato, NSad 1952; Paorske balade, NSad 1955; Mrtva Tisa, Bgd 1955; Okamenjena stada, NSad 1959; Oproštaj sa Rahovom, Bgd 1960; Je l’ dobro divanim, Bgd 1964; Slatko pravoslavlje, Bgd 1968; Lek od smrti, NSad 1968; pripovetke – Preko Tise, 1946; Iz novih dana, NSad 1948; Lekarska poseta, NSad 1950; Snaga zemlje, Bgd 1951; Stravična zvona, Subotica 1958; romani – Na veliko na malo, NSad 1946; Dečaci sa Tise, NSad 1950; Burno proleće, Bgd 1951; Sinovi ravnice, NSad 1952; Okovi, Bgd 1952; Jaruga, Bgd 1953; Zid plača, Bgd 1960; Kadril, NSad 1964; romansirane biografije – Đorđe Zličić Ciga, Bgd 1951; Pinki, Bgd 1956; Đura Jakšić, Bgd 1959. LIT: L. Dotlić, „Uspomena na Sorento“ u Novom Sadu, Dan, 29. II 1940; V. M., „Uspomena na Sorento“ od Bogdana Čiplića, Vreme, Bgd, 1. III 1940; T., Premijera Bogdana Čiplića: „Uspomena na Sorento“, Pravda, Bgd, 3. III 1940; V. Popović, Nova dramatizacija Sremčeva „Pop Ćire i pop Spire“, LMS, 1949, knj. 363, sv. 6, s. 380; M. Mirković, Sinovi ravnice, Nova misao, 1953, knj. I, s. 708-709; M. Kujundžić, Nad popom popa, Dnevnik, 27. V 1954; B. Glišić, Jedna domaća premijera, NIN, 6. VI 1954; M. Matko (A. Panov), Nad popom popa, NS, 1954, br. 82-83, s. 2; M. Antić, Paorske balade, Dnevnik, 26. II 1956; D. Ređep, Okamenjena stada, LMS, 1959, knj. 383, s. 92-94; M. Antić, Bogdan Čiplić, Dnevnik, 27. XI 1960; M. I. Bandić, Lirika ravnice, Politika, 12. XI 1961; J. Vilovac, Opet promašaj, Dnevnik, 26. XI 1961; M. Miloradović, Traktat o sluškinjama, LMS, 1962, knj. 389, s. 573-575; Đ. Đurđević, Autentično scensko doživljavanje Vojvodine, Borba, 10. XI 1966; M. Kujundžić, Bečejske služavke i njina gospođa, Dnevnik, 10. XI 1966; M. Mirković, Pun šušanj sluškinja, Politika ekspres, 10. XI 1966; Ž. Jovanović, Bečejska vrteška, Večernje novosti, 10. XI 1966; D. Ređep, Događaji u Gogi i Bečeju, Pozorište, NSad, 1968, br. 1, s. 8; M. Kujundžić, Ubio grad u naćve, Dnevnik, 27. V 1971; D. Popović, U pozorištu, Bgd 1973, s. 163-168. V. V. Pre dve godine, preciznije 27. juna 1989. godine, sahranjen je u Beogradu, na groblju „Lešće`, u 79. godini života ugledni književnik Bogdan Čiplić. Mesto, mislim na samo groblje „Lešće`, i način sahrane vrlo skromni, baš kao što je u svojim prohtevima, pa i svojim načinom života bio skroman i sam pokojnik. Pored Novobečejaca, koji su došli kao predstavnici Bogdanovog zavičaja, bilo je i nekoliko njegovih sugrađana koji danas žive u Beogradu - sve u svemu oko dvadesetak prisutnih. Posebno mesto, među njima, zauzima kamenorezac po zanimanju, Novobečejac Stevan Lekić, koji od prvih posleratnih godina živi u Beogradu. Bogdan Čiplić Steva je četiri godine stariji od Bogdana, a bio je veliki majstor svog zanata i kao takav uživao ugled među beogradskim kamenorescima, inače veliki poštovalac Bogdana Čiplića, ne samo zbog njegovog književnog dela, već možda još i više kao istaknutog Novobečejca. Izgledaće malo neobično što se, povodom Bogdanove smrti, zadržavam na ovim podacima - jednog običnog zanatlije poreklom iz Novog Bečeja. Ali Steva je dokazao da nije običan - mali čovek. Iako je prevalio osamdesetu godinu života, još uvek dosta vitalan, kada je iz novina pročitao da je umro Bogdan, za nas Novobečejce, Boda Čiplić, i da će se sahrana obaviti na groblju u „Lešću`, koje je nedavno osnovano i spada u red još neizgrađenog beogradskog groblja, taj Steva Lekić se pokazao u svojoj pravoj veličini. Upotrebio je svoj ugled, velikog kamenorezačkog stručnjaka, i u Upravi beogradskog Novog Groblja izrazio svoje nezadovoljstvo što se jedan, tako veliki čovek kakav je bio Bogdan Čiplić, sahranjuje na groblju u „Lešću`. Po Stevi, i ne samo po njemu, Čipliću je mesto među zaslužnim građanima na Novom Groblju. Pa kad već za to pozvani, nisu našli za potrebno, o čemu će kasnije biti nešto više reci, onda mu se mora obezbediti skromni grob na jednoj od parcela na Novom Groblju, ili makar u grobu gde su mu sahranjeni otac i mati. To je prihvatila Uprava Novog Groblja i prilikom sahrane saopštila prisutnima da će Bogdanovi posmrtni ostaci naknadno biti preneti sa „Lešća` na Novo Groblje. Pa sad recite, zar ne zaslužuje Steva Lekić, da se u ovom podsećanju na sahranu Bogdana Čiplića spomene kao njegov veliki poštovalac. Uprava Novog Groblja, izvršila je obećanje i ekshumacija (prenošenja) tela Bogdana Čiplića izvršena je krajem jula 1989. godine i sahranjen je u grobu gde su mu sahranjeni otac i mati. Da se vratim na samu sahranu. Ona je obavljena o trošku i organizaciji Matice srpske, kojoj je Bogdan zaveštao svu svoju skromnu imovinu, o kojoj ću kasnije reći nešto više. Ispred Matice, sahrani je prisustvovao sekretar dr Dušan Popov, bez predstavnika književničkog odbora, a i da ne pomenem da je, s obzirom na književničku plodnost i veličinu Bogdana Čiplića, trebalo da prisustvuje i čitav Odbor, a možda i predsednik Matice srpske, sa kojim je Bogdan bio lični poznanik još iz mlađih književničkih dana. Možda sav ovaj deo zvuči kao prigovor Matici, ali iz Vojvodine, nije u tome zatajila samo Matica srpska, nego i mnoge druge ustanove u kojima je Bogdan radio kao što su: Novosadska gimnazija, Srpsko narodno pozorište, Dnevnik i dr. koje je zadužio da ga se bar sećaju. Bogdan je bio jedan od starijih i spadao u red plodnijih pisaca iz Vojvodine, koji nisu nikad zaboravili da pripadaju tom kraju, pa su i motivi njegovog stvaralaštva bili isključivo vojvođanski. No, nisam pozvan da sudim, već to iznosim više kao Novobečejac i jedan od Bogdanovih mlađih prijatelja i poštovalaca, kao svoj bol, pri čemu moram reći da možda i nemam pravu meru. Na sahrani se od Bogdana oprostio Sekretar Matice, prigodnim govorom, u ime Matice. Tu je zatim bio i Bogdanov prijatelj, književnik Laza Lazić iz Sombora, koji živi u Beogradu, i on je rekao par lepih reci o stvaralaštvu i ličnosti Bogdana Čiplića. Književnik Ivan Ivanji, opraštajući se od Bogdana, izneo je njegovu hrabrost i humanost kada ga je upisao u novosadsku gimnaziju, iako Ivanji nije raspolagao nikakvim dokumentima, da je pre toga u Zrenjaninu završio prethodne razrede, o čemu ću kasnije izneti više detalja. U ime Novobečejaca se oprostio Branislav Bata Kiselički. Eto to bi bilo sve o toj skromnoj i preskromnoj sahrani. Nisam pozvan, što se stručnosti tiče, da sudim o Bogdanovom stvaralaštvu, već ću samo, u najopštijim crtama, izneti ono, koliko sam iz druženja sa njim poslednjih desetak godina njegovog života, zabeležio da je pisao i objavio. Naravno, bez pretenzija da ta dela ocenjujem, već ću izneti priznanja koja je dobio za svoje stvaralaštvo do 1981. godine. On je, i posle toga stvarao mnogo, možda čak više nego u godinama, koje se smatraju da predstavljaju period najvećeg stvaralaštva. Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata. Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima`. Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu. Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine. Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada. Za roman „Naveliko i namalo` dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje` Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza` nagradu SR Srbije. Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine. Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje. Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena` u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu. Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan` da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike. O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba` pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta. Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva` igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića. Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento`. Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje. Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa`. Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju`, koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama` prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car`. Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima. Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira`, koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta. Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo. Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje`, dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl. Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti. Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem` uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca. Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena. Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji. Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac. Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja. To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji. Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio. Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali` - što devojci sreću kvari. Tako je „ali` bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića. Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka. Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja. Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil` i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana`, u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo. Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju`. Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu. Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje. Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji` - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika. Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli...` Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo. Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju` - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao. Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi`. Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama. Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne. To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći. Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva. Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada. On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja. Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro. Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor. Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja. Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog` na str. 165 gde piše: „Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji` pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija` kao pozorišnog pisca...` Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost. On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu. On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost. Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude. Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića. On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost. Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja. Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama. Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti. Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni. Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek. Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka. Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića. On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže. On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova. Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem. Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio. Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu. Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao` našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa. Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima. Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao: Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt. Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić` u Novom Bečeju. Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata. Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi. Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao. Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao. Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi` polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem. Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo. Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači` i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet` o trošku novobečejske Zajednice za kulturu. Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom. Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona. Posetio sam ga 8. juna 1989. po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti. Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala. Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima. Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga. Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći. Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života. Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost. Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo. Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda. U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti. Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda. U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača`, izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače` u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana. Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom. Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa. To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu`. Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme. „Uhvaćen` pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim. Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio. Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača` podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba. „Golubnjača` je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti. Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava! Pesme Bogdana Čiplića

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje !!! ČIPLIĆ Bogdan – književnik, prevodilac i upravnik SNP (Novi Bečej, 2. XI 1910 – Beograd, 23. VI 1989). Otac Žarko i mati Sara bili su učitelji; mlađi brat Miloje (v), inače pesnik, kratko je radio u SNP kao blagajnik a u štampi se javljao člancima o novosadskom teatru. U rodnom mestu je pohađao osnovnu i građansku školu i peti i šesti razred gimnazije (1920-1926), sedmi u Somboru (1927), a osmi u Srbobranu (1928). Studirao je etnologiju u Bgdu (1928-1932) i od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpskohrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdao književni almanah „Život“ i uredio istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi, a 1937. je došao u NSad, gde je do 1944. bio gimnazijski profesor a za vreme rata i sekretar. Sarađivao je u „Letopisu Matice srpske“, za koji je počeo da piše još 1930. Okupio je grupu istaknutih pisaca i 1938. i 1939. objavio je dve sveske „Vojvođanskog zbornika“. U to vreme redovno je objavljivao pozorišne kritike i književne priloge u dnevniku „Dan“. Posle oslobođenja, od februara 1945, preuzeo je najpre funkciju sekretara, lektora i dramaturga SNP, a potom je u dnevniku „Slobodna Vojvodina“ uređivao kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. Od 1. VIII 1947. do 1. XII 1949. bio je upravnik SNP – u to vreme ponovo je ustanovljena Opera a konsolidovan je i dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Bgdu. Kao ambiciozan i marljiv upravnik neprestano je bdeo nad probama i predstavama i obilazio radionice aktivno učestvujući u rešavanju tekućih, kako umetničkih tako i praktičnih, problema. Održavao je dinamične kontakte sa resorskim vlastima i društveno-političkim telima i rukovodiocima pametno i uspešno koristeći njihovu naklonost prema pozorištu i nastojeći da ne izigra njihovo poverenje. Negovao je pedantnost i strogost i uz izvanrednu ekipu reditelja (Rakitin, Kulundžić, Konjović) postigao je da u sezonama njegovog upravnikovanja SNP od svih bude prihvatano kao „,mezimče“ – kruna ove višedecenijske plodne saradnje je Č. knjiga Tragom mezimčeta srbskog, koju je SNP izdalo 1980. Tu saradnju ne može da pomuti ni Č. ispad u „aferi Golubnjača“, kada je u „Dnevniku“ 9. XII 1982. objavio članak Politički kopci u golubijem perju „umetnosti“. Od decembra 1949. delovao je kao profesionalni književnik. Pokrenuo je 1952. književne novine pod imenom „Stražilovo“ i izdavao ih g. dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje „Naše scene“. Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Poslednje g. života proveo je kao slobodan umetnik. Pisao je pesme sa tematikom iz zavičaja. Za prozni književni rad (za roman Na veliko i na malo) nagrađen je nagradom Vlade NR Srbije (1946). Na konkursu za dramu u NSadu 1952. njegova drama Koncert za dve violine osvojila je drugu nagradu (izvođena je na Radio-Sarajevu). Zmajevu nagradu Matice srpske dobio je za zbirku poezije Slatko pravoslavlje (1968). Na sceni SNP pre rata mu je izvođena drama Uspomena na Sorento (27. II 1940), koju je volonterski sâm režirao i koja je zbog policijske zabrane izvedena samo jednom: „Kontroverzna Čiplićeva drama Uspomena na Sorento, izvedena u SNP februara 1940, izazvala je veliku buru jer je bila nabijena političkim konotacijama. Prvi čin je završen neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke desnice koja je nastojala da onemogući predstavu. U drugom činu se opet prolomio aplauz za vreme izvođenja radnje na sceni i nastajao je sve burniji žagor kako je nailazio tekst koji je imao političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada, jer je policija zabranila njegovo dalje izvođenje“ (A. Ob.). Na repertoaru SNP bila je i Č. dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. III 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. V 1954), Varalica u Bečeju (24. XI 1961), Traktat o sluškinjama (8. XI 1966) i Kaplar i car (25. V 1971). Po odlasku u penziju bavio se više slikanjem nego pisanjem. U NSadu je objavljena Antologija Čiplić, koju je 2003. priredio D. Ređep. BIBL: pesme – Poljana, Novi Bečej 1930; Obećana zemlja (za decu), Velika Kikinda 1931; Pesme za Vojvodinu, NSad 1940; Kanal Dunav-Tisa-Dunav, NSad 1949; Divlje jato, NSad 1952; Paorske balade, NSad 1955; Mrtva Tisa, Bgd 1955; Okamenjena stada, NSad 1959; Oproštaj sa Rahovom, Bgd 1960; Je l’ dobro divanim, Bgd 1964; Slatko pravoslavlje, Bgd 1968; Lek od smrti, NSad 1968; pripovetke – Preko Tise, 1946; Iz novih dana, NSad 1948; Lekarska poseta, NSad 1950; Snaga zemlje, Bgd 1951; Stravična zvona, Subotica 1958; romani – Na veliko na malo, NSad 1946; Dečaci sa Tise, NSad 1950; Burno proleće, Bgd 1951; Sinovi ravnice, NSad 1952; Okovi, Bgd 1952; Jaruga, Bgd 1953; Zid plača, Bgd 1960; Kadril, NSad 1964; romansirane biografije – Đorđe Zličić Ciga, Bgd 1951; Pinki, Bgd 1956; Đura Jakšić, Bgd 1959. LIT: L. Dotlić, „Uspomena na Sorento“ u Novom Sadu, Dan, 29. II 1940; V. M., „Uspomena na Sorento“ od Bogdana Čiplića, Vreme, Bgd, 1. III 1940; T., Premijera Bogdana Čiplića: „Uspomena na Sorento“, Pravda, Bgd, 3. III 1940; V. Popović, Nova dramatizacija Sremčeva „Pop Ćire i pop Spire“, LMS, 1949, knj. 363, sv. 6, s. 380; M. Mirković, Sinovi ravnice, Nova misao, 1953, knj. I, s. 708-709; M. Kujundžić, Nad popom popa, Dnevnik, 27. V 1954; B. Glišić, Jedna domaća premijera, NIN, 6. VI 1954; M. Matko (A. Panov), Nad popom popa, NS, 1954, br. 82-83, s. 2; M. Antić, Paorske balade, Dnevnik, 26. II 1956; D. Ređep, Okamenjena stada, LMS, 1959, knj. 383, s. 92-94; M. Antić, Bogdan Čiplić, Dnevnik, 27. XI 1960; M. I. Bandić, Lirika ravnice, Politika, 12. XI 1961; J. Vilovac, Opet promašaj, Dnevnik, 26. XI 1961; M. Miloradović, Traktat o sluškinjama, LMS, 1962, knj. 389, s. 573-575; Đ. Đurđević, Autentično scensko doživljavanje Vojvodine, Borba, 10. XI 1966; M. Kujundžić, Bečejske služavke i njina gospođa, Dnevnik, 10. XI 1966; M. Mirković, Pun šušanj sluškinja, Politika ekspres, 10. XI 1966; Ž. Jovanović, Bečejska vrteška, Večernje novosti, 10. XI 1966; D. Ređep, Događaji u Gogi i Bečeju, Pozorište, NSad, 1968, br. 1, s. 8; M. Kujundžić, Ubio grad u naćve, Dnevnik, 27. V 1971; D. Popović, U pozorištu, Bgd 1973, s. 163-168. V. V. Pre dve godine, preciznije 27. juna 1989. godine, sahranjen je u Beogradu, na groblju „Lešće`, u 79. godini života ugledni književnik Bogdan Čiplić. Mesto, mislim na samo groblje „Lešće`, i način sahrane vrlo skromni, baš kao što je u svojim prohtevima, pa i svojim načinom života bio skroman i sam pokojnik. Pored Novobečejaca, koji su došli kao predstavnici Bogdanovog zavičaja, bilo je i nekoliko njegovih sugrađana koji danas žive u Beogradu - sve u svemu oko dvadesetak prisutnih. Posebno mesto, među njima, zauzima kamenorezac po zanimanju, Novobečejac Stevan Lekić, koji od prvih posleratnih godina živi u Beogradu. Bogdan Čiplić Steva je četiri godine stariji od Bogdana, a bio je veliki majstor svog zanata i kao takav uživao ugled među beogradskim kamenorescima, inače veliki poštovalac Bogdana Čiplića, ne samo zbog njegovog književnog dela, već možda još i više kao istaknutog Novobečejca. Izgledaće malo neobično što se, povodom Bogdanove smrti, zadržavam na ovim podacima - jednog običnog zanatlije poreklom iz Novog Bečeja. Ali Steva je dokazao da nije običan - mali čovek. Iako je prevalio osamdesetu godinu života, još uvek dosta vitalan, kada je iz novina pročitao da je umro Bogdan, za nas Novobečejce, Boda Čiplić, i da će se sahrana obaviti na groblju u „Lešću`, koje je nedavno osnovano i spada u red još neizgrađenog beogradskog groblja, taj Steva Lekić se pokazao u svojoj pravoj veličini. Upotrebio je svoj ugled, velikog kamenorezačkog stručnjaka, i u Upravi beogradskog Novog Groblja izrazio svoje nezadovoljstvo što se jedan, tako veliki čovek kakav je bio Bogdan Čiplić, sahranjuje na groblju u „Lešću`. Po Stevi, i ne samo po njemu, Čipliću je mesto među zaslužnim građanima na Novom Groblju. Pa kad već za to pozvani, nisu našli za potrebno, o čemu će kasnije biti nešto više reci, onda mu se mora obezbediti skromni grob na jednoj od parcela na Novom Groblju, ili makar u grobu gde su mu sahranjeni otac i mati. To je prihvatila Uprava Novog Groblja i prilikom sahrane saopštila prisutnima da će Bogdanovi posmrtni ostaci naknadno biti preneti sa „Lešća` na Novo Groblje. Pa sad recite, zar ne zaslužuje Steva Lekić, da se u ovom podsećanju na sahranu Bogdana Čiplića spomene kao njegov veliki poštovalac. Uprava Novog Groblja, izvršila je obećanje i ekshumacija (prenošenja) tela Bogdana Čiplića izvršena je krajem jula 1989. godine i sahranjen je u grobu gde su mu sahranjeni otac i mati. Da se vratim na samu sahranu. Ona je obavljena o trošku i organizaciji Matice srpske, kojoj je Bogdan zaveštao svu svoju skromnu imovinu, o kojoj ću kasnije reći nešto više. Ispred Matice, sahrani je prisustvovao sekretar dr Dušan Popov, bez predstavnika književničkog odbora, a i da ne pomenem da je, s obzirom na književničku plodnost i veličinu Bogdana Čiplića, trebalo da prisustvuje i čitav Odbor, a možda i predsednik Matice srpske, sa kojim je Bogdan bio lični poznanik još iz mlađih književničkih dana. Možda sav ovaj deo zvuči kao prigovor Matici, ali iz Vojvodine, nije u tome zatajila samo Matica srpska, nego i mnoge druge ustanove u kojima je Bogdan radio kao što su: Novosadska gimnazija, Srpsko narodno pozorište, Dnevnik i dr. koje je zadužio da ga se bar sećaju. Bogdan je bio jedan od starijih i spadao u red plodnijih pisaca iz Vojvodine, koji nisu nikad zaboravili da pripadaju tom kraju, pa su i motivi njegovog stvaralaštva bili isključivo vojvođanski. No, nisam pozvan da sudim, već to iznosim više kao Novobečejac i jedan od Bogdanovih mlađih prijatelja i poštovalaca, kao svoj bol, pri čemu moram reći da možda i nemam pravu meru. Na sahrani se od Bogdana oprostio Sekretar Matice, prigodnim govorom, u ime Matice. Tu je zatim bio i Bogdanov prijatelj, književnik Laza Lazić iz Sombora, koji živi u Beogradu, i on je rekao par lepih reci o stvaralaštvu i ličnosti Bogdana Čiplića. Književnik Ivan Ivanji, opraštajući se od Bogdana, izneo je njegovu hrabrost i humanost kada ga je upisao u novosadsku gimnaziju, iako Ivanji nije raspolagao nikakvim dokumentima, da je pre toga u Zrenjaninu završio prethodne razrede, o čemu ću kasnije izneti više detalja. U ime Novobečejaca se oprostio Branislav Bata Kiselički. Eto to bi bilo sve o toj skromnoj i preskromnoj sahrani. Nisam pozvan, što se stručnosti tiče, da sudim o Bogdanovom stvaralaštvu, već ću samo, u najopštijim crtama, izneti ono, koliko sam iz druženja sa njim poslednjih desetak godina njegovog života, zabeležio da je pisao i objavio. Naravno, bez pretenzija da ta dela ocenjujem, već ću izneti priznanja koja je dobio za svoje stvaralaštvo do 1981. godine. On je, i posle toga stvarao mnogo, možda čak više nego u godinama, koje se smatraju da predstavljaju period najvećeg stvaralaštva. Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata. Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima`. Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu. Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine. Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada. Za roman „Naveliko i namalo` dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje` Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza` nagradu SR Srbije. Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine. Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje. Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena` u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu. Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan` da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike. O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba` pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta. Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva` igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića. Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento`. Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje. Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa`. Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju`, koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama` prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car`. Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima. Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira`, koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta. Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo. Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje`, dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl. Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti. Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem` uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca. Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena. Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji. Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac. Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja. To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji. Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio. Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali` - što devojci sreću kvari. Tako je „ali` bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića. Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka. Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja. Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil` i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana`, u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo. Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju`. Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu. Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje. Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji` - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika. Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli...` Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo. Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju` - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao. Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi`. Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama. Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne. To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći. Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva. Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada. On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja. Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro. Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor. Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja. Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog` na str. 165 gde piše: „Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji` pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija` kao pozorišnog pisca...` Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost. On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu. On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost. Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude. Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića. On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost. Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja. Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama. Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti. Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni. Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek. Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka. Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića. On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže. On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova. Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem. Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio. Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu. Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao` našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa. Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima. Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao: Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt. Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić` u Novom Bečeju. Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata. Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi. Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao. Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao. Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi` polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem. Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo. Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači` i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet` o trošku novobečejske Zajednice za kulturu. Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom. Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona. Posetio sam ga 8. juna 1989. po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti. Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala. Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima. Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga. Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći. Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života. Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost. Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo. Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda. U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti. Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda. U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača`, izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače` u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana. Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom. Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa. To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu`. Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme. „Uhvaćen` pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim. Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio. Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača` podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba. „Golubnjača` je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti. Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje !!! Redje u ponudi !!! ČIPLIĆ Bogdan – književnik, prevodilac i upravnik SNP (Novi Bečej, 2. XI 1910 – Beograd, 23. VI 1989). Otac Žarko i mati Sara bili su učitelji; mlađi brat Miloje (v), inače pesnik, kratko je radio u SNP kao blagajnik a u štampi se javljao člancima o novosadskom teatru. U rodnom mestu je pohađao osnovnu i građansku školu i peti i šesti razred gimnazije (1920-1926), sedmi u Somboru (1927), a osmi u Srbobranu (1928). Studirao je etnologiju u Bgdu (1928-1932) i od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpskohrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdao književni almanah „Život“ i uredio istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi, a 1937. je došao u NSad, gde je do 1944. bio gimnazijski profesor a za vreme rata i sekretar. Sarađivao je u „Letopisu Matice srpske“, za koji je počeo da piše još 1930. Okupio je grupu istaknutih pisaca i 1938. i 1939. objavio je dve sveske „Vojvođanskog zbornika“. U to vreme redovno je objavljivao pozorišne kritike i književne priloge u dnevniku „Dan“. Posle oslobođenja, od februara 1945, preuzeo je najpre funkciju sekretara, lektora i dramaturga SNP, a potom je u dnevniku „Slobodna Vojvodina“ uređivao kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. Od 1. VIII 1947. do 1. XII 1949. bio je upravnik SNP – u to vreme ponovo je ustanovljena Opera a konsolidovan je i dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Bgdu. Kao ambiciozan i marljiv upravnik neprestano je bdeo nad probama i predstavama i obilazio radionice aktivno učestvujući u rešavanju tekućih, kako umetničkih tako i praktičnih, problema. Održavao je dinamične kontakte sa resorskim vlastima i društveno-političkim telima i rukovodiocima pametno i uspešno koristeći njihovu naklonost prema pozorištu i nastojeći da ne izigra njihovo poverenje. Negovao je pedantnost i strogost i uz izvanrednu ekipu reditelja (Rakitin, Kulundžić, Konjović) postigao je da u sezonama njegovog upravnikovanja SNP od svih bude prihvatano kao „,mezimče“ – kruna ove višedecenijske plodne saradnje je Č. knjiga Tragom mezimčeta srbskog, koju je SNP izdalo 1980. Tu saradnju ne može da pomuti ni Č. ispad u „aferi Golubnjača“, kada je u „Dnevniku“ 9. XII 1982. objavio članak Politički kopci u golubijem perju „umetnosti“. Od decembra 1949. delovao je kao profesionalni književnik. Pokrenuo je 1952. književne novine pod imenom „Stražilovo“ i izdavao ih g. dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje „Naše scene“. Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Poslednje g. života proveo je kao slobodan umetnik. Pisao je pesme sa tematikom iz zavičaja. Za prozni književni rad (za roman Na veliko i na malo) nagrađen je nagradom Vlade NR Srbije (1946). Na konkursu za dramu u NSadu 1952. njegova drama Koncert za dve violine osvojila je drugu nagradu (izvođena je na Radio-Sarajevu). Zmajevu nagradu Matice srpske dobio je za zbirku poezije Slatko pravoslavlje (1968). Na sceni SNP pre rata mu je izvođena drama Uspomena na Sorento (27. II 1940), koju je volonterski sâm režirao i koja je zbog policijske zabrane izvedena samo jednom: „Kontroverzna Čiplićeva drama Uspomena na Sorento, izvedena u SNP februara 1940, izazvala je veliku buru jer je bila nabijena političkim konotacijama. Prvi čin je završen neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke desnice koja je nastojala da onemogući predstavu. U drugom činu se opet prolomio aplauz za vreme izvođenja radnje na sceni i nastajao je sve burniji žagor kako je nailazio tekst koji je imao političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada, jer je policija zabranila njegovo dalje izvođenje“ (A. Ob.). Na repertoaru SNP bila je i Č. dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. III 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. V 1954), Varalica u Bečeju (24. XI 1961), Traktat o sluškinjama (8. XI 1966) i Kaplar i car (25. V 1971). Po odlasku u penziju bavio se više slikanjem nego pisanjem. U NSadu je objavljena Antologija Čiplić, koju je 2003. priredio D. Ređep. BIBL: pesme – Poljana, Novi Bečej 1930; Obećana zemlja (za decu), Velika Kikinda 1931; Pesme za Vojvodinu, NSad 1940; Kanal Dunav-Tisa-Dunav, NSad 1949; Divlje jato, NSad 1952; Paorske balade, NSad 1955; Mrtva Tisa, Bgd 1955; Okamenjena stada, NSad 1959; Oproštaj sa Rahovom, Bgd 1960; Je l’ dobro divanim, Bgd 1964; Slatko pravoslavlje, Bgd 1968; Lek od smrti, NSad 1968; pripovetke – Preko Tise, 1946; Iz novih dana, NSad 1948; Lekarska poseta, NSad 1950; Snaga zemlje, Bgd 1951; Stravična zvona, Subotica 1958; romani – Na veliko na malo, NSad 1946; Dečaci sa Tise, NSad 1950; Burno proleće, Bgd 1951; Sinovi ravnice, NSad 1952; Okovi, Bgd 1952; Jaruga, Bgd 1953; Zid plača, Bgd 1960; Kadril, NSad 1964; romansirane biografije – Đorđe Zličić Ciga, Bgd 1951; Pinki, Bgd 1956; Đura Jakšić, Bgd 1959. LIT: L. Dotlić, „Uspomena na Sorento“ u Novom Sadu, Dan, 29. II 1940; V. M., „Uspomena na Sorento“ od Bogdana Čiplića, Vreme, Bgd, 1. III 1940; T., Premijera Bogdana Čiplića: „Uspomena na Sorento“, Pravda, Bgd, 3. III 1940; V. Popović, Nova dramatizacija Sremčeva „Pop Ćire i pop Spire“, LMS, 1949, knj. 363, sv. 6, s. 380; M. Mirković, Sinovi ravnice, Nova misao, 1953, knj. I, s. 708-709; M. Kujundžić, Nad popom popa, Dnevnik, 27. V 1954; B. Glišić, Jedna domaća premijera, NIN, 6. VI 1954; M. Matko (A. Panov), Nad popom popa, NS, 1954, br. 82-83, s. 2; M. Antić, Paorske balade, Dnevnik, 26. II 1956; D. Ređep, Okamenjena stada, LMS, 1959, knj. 383, s. 92-94; M. Antić, Bogdan Čiplić, Dnevnik, 27. XI 1960; M. I. Bandić, Lirika ravnice, Politika, 12. XI 1961; J. Vilovac, Opet promašaj, Dnevnik, 26. XI 1961; M. Miloradović, Traktat o sluškinjama, LMS, 1962, knj. 389, s. 573-575; Đ. Đurđević, Autentično scensko doživljavanje Vojvodine, Borba, 10. XI 1966; M. Kujundžić, Bečejske služavke i njina gospođa, Dnevnik, 10. XI 1966; M. Mirković, Pun šušanj sluškinja, Politika ekspres, 10. XI 1966; Ž. Jovanović, Bečejska vrteška, Večernje novosti, 10. XI 1966; D. Ređep, Događaji u Gogi i Bečeju, Pozorište, NSad, 1968, br. 1, s. 8; M. Kujundžić, Ubio grad u naćve, Dnevnik, 27. V 1971; D. Popović, U pozorištu, Bgd 1973, s. 163-168. V. V. Pre dve godine, preciznije 27. juna 1989. godine, sahranjen je u Beogradu, na groblju „Lešće`, u 79. godini života ugledni književnik Bogdan Čiplić. Mesto, mislim na samo groblje „Lešće`, i način sahrane vrlo skromni, baš kao što je u svojim prohtevima, pa i svojim načinom života bio skroman i sam pokojnik. Pored Novobečejaca, koji su došli kao predstavnici Bogdanovog zavičaja, bilo je i nekoliko njegovih sugrađana koji danas žive u Beogradu - sve u svemu oko dvadesetak prisutnih. Posebno mesto, među njima, zauzima kamenorezac po zanimanju, Novobečejac Stevan Lekić, koji od prvih posleratnih godina živi u Beogradu. Bogdan Čiplić Steva je četiri godine stariji od Bogdana, a bio je veliki majstor svog zanata i kao takav uživao ugled među beogradskim kamenorescima, inače veliki poštovalac Bogdana Čiplića, ne samo zbog njegovog književnog dela, već možda još i više kao istaknutog Novobečejca. Izgledaće malo neobično što se, povodom Bogdanove smrti, zadržavam na ovim podacima - jednog običnog zanatlije poreklom iz Novog Bečeja. Ali Steva je dokazao da nije običan - mali čovek. Iako je prevalio osamdesetu godinu života, još uvek dosta vitalan, kada je iz novina pročitao da je umro Bogdan, za nas Novobečejce, Boda Čiplić, i da će se sahrana obaviti na groblju u „Lešću`, koje je nedavno osnovano i spada u red još neizgrađenog beogradskog groblja, taj Steva Lekić se pokazao u svojoj pravoj veličini. Upotrebio je svoj ugled, velikog kamenorezačkog stručnjaka, i u Upravi beogradskog Novog Groblja izrazio svoje nezadovoljstvo što se jedan, tako veliki čovek kakav je bio Bogdan Čiplić, sahranjuje na groblju u „Lešću`. Po Stevi, i ne samo po njemu, Čipliću je mesto među zaslužnim građanima na Novom Groblju. Pa kad već za to pozvani, nisu našli za potrebno, o čemu će kasnije biti nešto više reci, onda mu se mora obezbediti skromni grob na jednoj od parcela na Novom Groblju, ili makar u grobu gde su mu sahranjeni otac i mati. To je prihvatila Uprava Novog Groblja i prilikom sahrane saopštila prisutnima da će Bogdanovi posmrtni ostaci naknadno biti preneti sa „Lešća` na Novo Groblje. Pa sad recite, zar ne zaslužuje Steva Lekić, da se u ovom podsećanju na sahranu Bogdana Čiplića spomene kao njegov veliki poštovalac. Uprava Novog Groblja, izvršila je obećanje i ekshumacija (prenošenja) tela Bogdana Čiplića izvršena je krajem jula 1989. godine i sahranjen je u grobu gde su mu sahranjeni otac i mati. Da se vratim na samu sahranu. Ona je obavljena o trošku i organizaciji Matice srpske, kojoj je Bogdan zaveštao svu svoju skromnu imovinu, o kojoj ću kasnije reći nešto više. Ispred Matice, sahrani je prisustvovao sekretar dr Dušan Popov, bez predstavnika književničkog odbora, a i da ne pomenem da je, s obzirom na književničku plodnost i veličinu Bogdana Čiplića, trebalo da prisustvuje i čitav Odbor, a možda i predsednik Matice srpske, sa kojim je Bogdan bio lični poznanik još iz mlađih književničkih dana. Možda sav ovaj deo zvuči kao prigovor Matici, ali iz Vojvodine, nije u tome zatajila samo Matica srpska, nego i mnoge druge ustanove u kojima je Bogdan radio kao što su: Novosadska gimnazija, Srpsko narodno pozorište, Dnevnik i dr. koje je zadužio da ga se bar sećaju. Bogdan je bio jedan od starijih i spadao u red plodnijih pisaca iz Vojvodine, koji nisu nikad zaboravili da pripadaju tom kraju, pa su i motivi njegovog stvaralaštva bili isključivo vojvođanski. No, nisam pozvan da sudim, već to iznosim više kao Novobečejac i jedan od Bogdanovih mlađih prijatelja i poštovalaca, kao svoj bol, pri čemu moram reći da možda i nemam pravu meru. Na sahrani se od Bogdana oprostio Sekretar Matice, prigodnim govorom, u ime Matice. Tu je zatim bio i Bogdanov prijatelj, književnik Laza Lazić iz Sombora, koji živi u Beogradu, i on je rekao par lepih reci o stvaralaštvu i ličnosti Bogdana Čiplića. Književnik Ivan Ivanji, opraštajući se od Bogdana, izneo je njegovu hrabrost i humanost kada ga je upisao u novosadsku gimnaziju, iako Ivanji nije raspolagao nikakvim dokumentima, da je pre toga u Zrenjaninu završio prethodne razrede, o čemu ću kasnije izneti više detalja. U ime Novobečejaca se oprostio Branislav Bata Kiselički. Eto to bi bilo sve o toj skromnoj i preskromnoj sahrani. Nisam pozvan, što se stručnosti tiče, da sudim o Bogdanovom stvaralaštvu, već ću samo, u najopštijim crtama, izneti ono, koliko sam iz druženja sa njim poslednjih desetak godina njegovog života, zabeležio da je pisao i objavio. Naravno, bez pretenzija da ta dela ocenjujem, već ću izneti priznanja koja je dobio za svoje stvaralaštvo do 1981. godine. On je, i posle toga stvarao mnogo, možda čak više nego u godinama, koje se smatraju da predstavljaju period najvećeg stvaralaštva. Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata. Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima`. Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu. Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine. Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada. Za roman „Naveliko i namalo` dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje` Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza` nagradu SR Srbije. Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine. Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje. Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena` u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu. Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan` da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike. O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba` pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta. Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva` igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića. Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento`. Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje. Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa`. Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju`, koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama` prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car`. Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima. Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira`, koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta. Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo. Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje`, dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl. Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti. Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem` uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca. Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena. Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji. Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac. Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja. To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji. Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio. Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali` - što devojci sreću kvari. Tako je „ali` bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića. Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka. Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja. Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil` i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana`, u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo. Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju`. Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu. Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje. Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji` - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika. Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli...` Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo. Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju` - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao. Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi`. Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama. Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne. To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći. Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva. Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada. On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja. Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro. Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor. Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja. Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog` na str. 165 gde piše: „Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji` pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija` kao pozorišnog pisca...` Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost. On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu. On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost. Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude. Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića. On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost. Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja. Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama. Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti. Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni. Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek. Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka. Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića. On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže. On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova. Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem. Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio. Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu. Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao` našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa. Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima. Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao: Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt. Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić` u Novom Bečeju. Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata. Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi. Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao. Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao. Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi` polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem. Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo. Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači` i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet` o trošku novobečejske Zajednice za kulturu. Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom. Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona. Posetio sam ga 8. juna 1989. po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti. Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala. Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima. Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga. Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći. Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života. Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost. Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo. Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda. U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti. Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda. U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača`, izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače` u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana. Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom. Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa. To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu`. Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme. „Uhvaćen` pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim. Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio. Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača` podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba. „Golubnjača` je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti. Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena, nista strasno! Sve ostalo uredno! Dimitrije Tucović (Gostilje, kod Čajetine, 13. maj 1881 — Vrače brdo, kod Lajkovca, 20. novembar 1914) bio je pravnik, političar, novinar i publicista, kao i istaknuti vođa i teoretičar socijalističkog pokreta u Srbiji i jedan od osnivača Srpske socijaldemokratske partije (SSDP). Prva saznanja o socijalizmu dobio je u Užičkoj gimnaziji od svog druga Radovana Dragovića. Školovanje je nastavio 1899. u Beograd, gde je takođe nastavio sa radom na propagiranju socijalizma. Godine 1901, nakon obnavljanja Beogradskog radničkog društva, formirao je socijalističku grupu velikoškolaca i postao član Uprave radničkog društva sa željom da radi na formiranju modernih sindikata. Tokom 1902. i 1903. bio je organizator nekoliko demonstracija protiv režima kralja Aleksandra Obrenovića, zbog čega je morao da emigrira. Nakon Majskog prevrata, vratio se u Srbiju i avgusta 1903. učestvovao u osnivanju Srpske socijaldemokratske stranke (SSDS). Tada je postao urednik stranačkog lista Radničke novine. Na Drugom kongresu Radničkog saveza i SSDS 1904. održao je referat o sindikalnim organizacijama. Godine 1906. je diplomirao pravo na Beogradskom univerzitetu, nakon čega je otišao u Beč na specijalizaciju, ali se 1908. vratio u Srbiju i iste godine bio izabran za sekretara SSDS. Početkom 1910. je u Beogradu organizovao Prvu balkansku socijalističku konferenciju, na kojoj je pokrenuta ideja o stvaranju Balkanske federacije. Iste godine je pokrenuo teorijski časopis Borba, čiji je bio glavni urednik. Kao predstavnik SSDP učestvovao je na mnogim međunarodnim radničkim kongresima i skupovima. Na međunarodnom planu, SSDP je bila članica Druge internacionale, a on je sarađivao sa mnogim istaknutim ličnostima poput Roze Luksemburg. Na Međunarodnom socijalističkom kongresu u Kopenhagenu, avgusta 1910. održao je značajan govor u kome je kritikovao socijaliste zapadnih zemalja zbog njihovog držanja povodom austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine. U polemici sa austrijskim socijalistom Karlom Renerom ukazao je na kolonijalno-porobljivačku politiku Austrougarske. Kao rezervni oficir tokom 1912. i 1913. učestvovao je u Prvom balkanskom ratu i vojnom pohodu u Albaniji. Svoja neslaganja sa ovom politikom izneo je u knjizi Srbija i Arbanija, gde se suprotstavio osvajačkim planovima Vlade Nikole Pašića, ocenjujući ih kao imperijalističke. Nakon povratka iz vojske ponovo se posvetio radu u radničkom pokretu, a 1914. je član Međunarodnog socijalističkog biroa. Neposredno pred početak Prvog svetskog rata, otišao je u Berlin sa ciljem da doktorira, ali se odmah po izbijanju rata vratio u Srbiju i stupio u Srpsku vojsku. Kao rezervni kapetan druge klase, poginuo je u toku Kolubarske bitke, na Vrače brdu u okolini Lazarevca. Nakon smrti, njegovi posmrtni ostaci su čak pet puta sahranjivani na raznim lokacijama, a 2016. su prenete u Aleju velikana na Novom groblju. Godine 1974. snimljena je televizijska serija o njegovom životu. Napisao je nekoliko brošura i zbirki reportaža, među kojima su — Za socijalnu politiku, U izbornu borbu, Porezi: jedna žalosna glava u politici srpske buržoazije, Srbija i Arbanija i dr. Pisao je za mnoge inostrane novine i časopise, a prevodio je dela Marksa, Bebela i Kauckog. Biografija Rođen je 13. maja[a] 1881. u Tucovićima, zaseoku zlatiborskog sela Gostilje, kod Čajetine, gde se danas nalazi njegova rodna kuća. U vreme njegovog rođenja, kroz ovo selo prolazio je put kojim se od Užica putovala prema Sandžaku, Crnoj Gori i Hercegovini. Kako je mnogim putnicima bilo zgodno da zanoće upravo u ovom selu, ono je prozvano Gostilje. Kao i većina stanovništva užičkog kraja, porodica Tucović je vodila poreklo iz crnogorskih i hercegovačkih krajeva.[b] Bili su poznati kao bistri i razboriti ljudi i trudili su se da školuju svoju decu, više nego ostali Gostiljci, ali i Zlatiborci, pa su u nekoliko generacija dali veliki broj sveštenika, učitelja, pravnika i dr. Dimitrije je na rođenju dobio ime svoga dede koji je bio sveštenik, a želja njegovog oca je bila da i on kad poraste nastavi porodičnu tradiciju i bude sveštenik.[3] Dimitrijev otac Jevrem Tucović je veoma mlad završio bogosloviju, ali se nije mogao odmah zapopiti, pa je izvesno vreme radio kao učitelj u Karanu i Arilju. Nakon što se u tridesetoj godini oženio Jefimijom Cicvarić, ćerkom bogatog trgovca Jovana Cicvarića iz Nikojevića, dobio je parohiju. U periodu od 1874. do 1890, Jevrem i Jefimija su izrodili osmoro dece, pet sinova i tri kćeri — Vladimira, Maru, Jelenku, Čedomira, Dimitrija, Stevana, Kostu i Dragicu. Najmlađa ćerka Dragica je rođena u Užicu, a svi ostali u Gostilju. Dvojica od petorice braće Tucović su rano preminuli — Kosta kao trogodišnji dečak, a Čedomir kao učenik četvrtog razreda Užičke realke. Pored Dimitrija, u istoriji su ostala zabeležena i njegova dva brata, oficiri Vladimir i Stevan Tucović.[3] Školovanje u Užicu 1893—1899. Kako bi svojoj deci omogući bolje uslove za školovanje prota Jevrem se 1885. sa porodicom preselio u Užice,[v] gde je sve do 1893. honorarno radio kao veroučitelj u Užičkoj realci. Ovde je 1889. Dimitrije pošao u osnovnu školu.[g] Nasledivši od svog oca izričitu fizičku razvijenost, bio je skoro za glavu viši od svojih vršnjaka. Poznat ne samo po svojoj visini, nego i po prirodnoj bistrini, često se družio sa đacima iz starijih razreda, koji su mu bili sličniji i po uzrastu i po znanju.[3] Septembra 1893. pošao je u prvi razred Užičke realke, a kako je od ranije imao naviku da se druži sa starijim đacima, ovde se 1895. kao učenik trećeg razreda upoznao sa tri godine starijim Radovanom Dragovićem. Družeći se sa njim, upoznao se sa raznim društvenim temama, a vremenom je počeo da čita knjige, koje nisu bile u školskom programu. Vremenom je od njega saznao za socijalizam, za socijalistički i radnički pokret i dobio na čitanje prve socijalističke knjige. Uglavnom su to bile zabranjene knjige Svetozara Markovića, Vase Pelagića, Mite Cenića, Nikolaja Černiševskog i dr.[7] Članovi đačke družine Napredak, 1899, u gornjem redu sleva nadesno — Radovan Dragović (drugi), Dimitrije Tucović (treći) i Stevan Tucović (treći) Ideje o socijalnoj pravdi su veoma brzo našle pristalice među učenicima Užičke realke, a tome je doprineo i određeni broj profesora, koji su ovde bili premešteni po kazni, tako da je realka u to vreme bila ispunjena đacima i profesorima, koji su bili protivnici autoritarnog režima oca i sina kralja Milana i Aleksandra Obrenovića. Propagatori prvih socijalističkih ideja u Užicu bili su Miladin Radović[d] i Dragiša Lapčević, a preko njih su učenici realke dobijali socijalističke knjige, listove Socijaldemokrat i Zanatlijski savez, kao i list Zlatibor, pokrenut 1885. godine. Kako je čitanje socijalističkih knjiga postalo masovno među užičkim gimnazijalcima, oni su uz pomoć Dragiše Lapčevića, marta 1891. osnovali literarnu družinu Napredak, koja je imala za cilj „umno i moralno usavršavanje svojih članova, a pored toga i materijalno pomaganje siromašnih učenika”.[9] Iako nije bio odličan učenik, Tucović je u petom razredu realke čitao nemačke klasike i teorijski časopis Nova era (nem. Die Neue Zeit), a u šestom razredu je objavio svoj prvi prevod sa francuskog jezika. Posebno se isticao na sednicama đačke literarne družine, gde se isticao svojim teoretskim znanjem, ali i svojim zapažanjima. Bio je strasni diskutant, koga su mlađi učenici rado slušali. Nakon odlaska Radovana Dragovića u Zagreb, 1896. Dimitrije je postao centralna ličnost đačke družine i vođa učenika-socijalista Užičke realne gimnazije. Oni su održavali veze sa užičkim radnicima, a 1897. nakon osnivanja Radničkog društva u Užicu, učenici su se uključili u pripreme za obeležavanje praznika rada. Uprava škole je učenicima zabranila da učestvuju u proslavi praznika rada, a na dan 1. maja kolona radnika je prošla pored zgrade gimnazije, kada je bila pozdravljena od strane učenika. Nakon ovoga „incidenta”, rad đačke grupe Napredak je bio zabranjen, a policija je motrila na delatnost učenika.[9] Avgusta 1896, Vlada Vladana Đorđevića je na predlog ministra prosvete i crkvenih dela Andre Nikolića u interesu štednje donela odluku o ukidanju nekoliko gimnazija u Kraljevini Srbiji, među kojima je bila i užička realka. Ova odluka je primljena sa velikim negodovanjem, a posebno u gradovima kojima su bile ukinute gimnazije. Užički učenici-socijalisti su se u znak revolta odlučili na akciju — Dimitrije Tucović, Tasa Milivojević i Sreten Vukašinović su u toku noći na krovu gimnazije okačili veliku crvenu zastavu i protestnu parolu. Pošto je Dimitrije bio poznat kao vođa učenika-socijalista, prema ranijem dogovoru, on je iste večeri otputovao u rodno Gostilje, kako bi zavarao trag pred policijom. Zalaganjem vršioca dužnosti direktora gimnazije Živka Petrovića, ovaj događaj nije shvaćen previše ozbiljno pa značajnija istraga nije ni vođena, uprkos protivljenju okružnog načelnika. Umesto ukinute državne gimnazije, u Užicu je tada osnovana privatna srednja škola „Gimnazija Vojvode Milana Obrenovića”, u kojoj je Dimitrije završio šesti razred. Kako je ova privatna gimnazija imala samo šest razreda, morao je otići iz Užica na dalje školovanje, ostavljajući iza sebe kružok učenika-socijalista među kojima su bili — Nedeljko Divac, Dušan Popović, Živko Topalović i dr.[10] Aktivnost u Beogradu 1899—1903. Pošto je Užička realna gimnazija bila zatvorena, a privatna gimnazija imala samo šest razreda, Dimitrije je morao da nastavi školovanje u nekom drugom gradu. Njegovi roditelji su odlučili da ode u Beograd, pa je on septembra 1899. upisao Treću beogradsku gimnaziju, u kojoj je završio sedmi i osmi razred. Ostao je upamćen njegov sukob sa profesorom istorije, poznatim književnikom Stevanom Sremcem, u toku osmog razreda marta 1901. godine. Sukobili su se prilikom predavanja lekcije o Francuskoj revoluciji, jer je Sremac kao konzervativan čovek osudio borbu francuskih revolucionara, a posebno Robespjera, kao jednog od njenih ideologa. Neki od maturanata nisu želeli da prihvate negativnu ocenu francuskih revolucionara, ali je jedino Dimitrije reagovao i suprotstavio se profesoru. Kao odličan učenik, bio je na kraju školske godine oslobođen polaganja usmenih ispita iz svih predmeta. Nastavljajući tradiciju druženja sa starijim drugovima, on se po dolasku u Beograd povezao sa grupom velikoškolaca-socijalista, a iste godine je u Beograd iz Graca došao njegov drug i prvi socijalistički učitelj Radovan Dragović. Marta 1901. učestvovao je na sastanku beogradskih socijalista na kome je doneta odluka da se obnovi rad Beogradskog radničkog društva i pokrene socijalistički list Napred. Iste godine je napisao i objavio svoj prvi članak Prvi maj 1901, koji je bio objavljen u Radničkom listu.[11] Nakon mature, juna 1901, Dimitrije je otišao u Užice, gde se sa roditeljima dogovarao oko izbora fakulteta koji će upisati. Njihova želja je bila da po uzoru na svog dedu-imenjaka i on pohađa bogosloviju, ali je preovladala njegova želja da studira prava, pa je septembra iste godine upisao Pravni fakultet na beogradskoj Velikoj školi. Tokom boravka u Užicu, napisao je tri članka — Besplatna radna snaga, Užice juna 1901 i Bosotinja u kojima je pisao o životu užičkih radnika-proletera. Nakon povratka u Beograd, Dimitrije je u toku leta, prema uputstvima Radovana Dragovića učestvovao u osnivanju prvih sindikalnih saveza, čime je brzo stekao zapaženo mesto u socijalističkom pokretu Beograda. Nedugo potom, došlo je do obnavljanja studentskog socijalističkog pokreta, a kada je početkom januara 1902. obnovljen rad Kluba socijalista velikoškolaca, Tucović je bio izabran za sekretara Kluba. Kako su na Velikoj školi postojali i drugi studentski klubovi, uglavnom građanske orijentacije, Dimitrije se trudio da Klub studenata socijalista očuva uticaj u radu opštestudentskog udruženja „Pobratimstvo”, osnovanog još 1867. godine. Prva knjiga objavljena u izdanju Kluba bila je Dimitrijev prevod knjige Bebelove Đaci i socijalizam, u čijem je dodatku objavljen njegov rad Đački portreti u Srbiji.[12][13] U svom radu Tucović se trudio da dođe do jače saradnje između studenata i radničkih organizacija, a pre svega radničke omladine. Par dana nakon obnavljanja rada Kluba studenata socijalista, 18. januara 1902.[đ] došlo je do obnavljanja ranije zabranjenog lista Radničke novine, u čijem su se uredništvu našli Radovan Dragović, Triša Kaclerović i Dimitrije Tucović.[14] Desetak dana kasnije, 27. januara je bila održana Druga skupština Beogradskog radničkog društva na kojoj je Dimitrije bio izabran za njegovog sekretara. Na ovaj način došlo je do preuzimanja srpskog socijalističkog pokreta od strane najistaknutijih predstavnika marksističke struje. U susret dvadesetsedmoj godišnjici smrti prvog srpskog socijaliste Svetozara Markovića, bilo je odlučeno da se odgovarajuće komemoracije održe u Beogradu i Jagodini. Istaknuta uloga u obeležavanju ove godišnjice pripala je Dimitriju Tucoviću koji je u Beogradu održao predavanje Svetozar Marković pregled života i rada, a zatim u Jagodini položio venac na njegov grob.[13] Kapetan-Mišino zdanje U vreme Tucovićevih studija, Velika škola se nalazila u Kapetan-Mišinom zdanju, u kojoj su takođe bile održavane sednice Narodne skupštine i Senata Kraljevine Srbije. Nepoštovanje zakona od strane vlasti, kao i ograničavanje ličnih sloboda, bili su tada opšta pojava, pa je izglasavanje Zakona o zborovima i udruženjima u Senatu, privukao veliku pažnju velikoškolaca, koji su vodili borbu za ostvarivanje većih sloboda u društvu. Pošto je predloženi Zakon obećavao znatno veće slobode od prethodnog, u javnosti se sve više govorilo da Senat neće prihvatiti ovaj Zakon. Kako bi privoleli senatore da podrže ovaj Zakon, velikoškolci predvođeni Dimitrijem su organizovali demonstracije u kojima su pored studenata-socijalista učestvovali i drugi studenti. Prilikom demonstracija, održanih 24. marta 1902,[e] velikoškolci su poseban prekor uputili političaru Nikoli Pašiću, vođi Narodne radikalne stranke, koji je u mladosti bio blizak saradnik Svetozara Markovića i čiji je glas u Senatu bio uticajan na donošenje odluka. Odmah po izbijanju demonstracija, došlo je do intervencije žandarmerije i policije koji su se sukobili sa velikoškolcima, ali su se morali povući iz zgrade Velike škole, zbog kršenja autonomije. Nakon sukoba, velikoškolci su održali protestni zbor i usvojili Rezoluciju kojom je zahtevano da se Kapetan-Mišino zdanje, u skladu sa željom zaveštača, koristi samo kao dom velikoškolaca. Vlasti su prihvate ovu odluku i iselile Senat iz Kapetan-Mišinog zdanja, ali ovo nije prešlo bez represalija — oko 50 studenata, među kojima i Dimitrije, bilo je kažnjeno gubitkom semestra, a Velika škola je bila zatvorena sve do jeseni.[13] Nakon zatvaranja Velike škole, Dimitrije je napustio Beograd i otišao kod roditelja u Užice, ali je u nekoliko navrata dolazio u Beograd, gde je maja 1902. postao član Centralnog odbora, najvišeg rukovodećeg foruma radničkog pokreta Srbije, čiji je zadatak bio da radi na pripremi za stvaranje partije.[12] Zajedno sa Dragovićem, koji je bio glavni organizator radničkog pokreta, Kaclerović i Tucović su predstavljali najborbeniji deo Centralnog odbora, u kome su se nalazile i pristalice drugih struja, od kojih je najjača bila grupa reformista, među kojima su bili Dragiša Lapčević, Jovan Skerlić, Ljuba Jovčić, Kosta Jovanović i dr. U toku leta, Tucović se u Užicu upoznao sa Filipom Filipovićem, koji je ovde po povratku iz Rusije provodio raspust, jer mu je otac bio direktor užičke gimnazije. U jesen 1902. Dimitrije se vratio u Beograd i nastavio sa studijama, ali i sa radom u radničkom pokretu u kome je početkom februara naredne 1903. na sednici Beogradskog radničkog društva bio izabran za njegovog sekretara.[13] Martovske demonstracije i emigracija Vladavina kralja Aleksandra Obrenovića bila je obeležena brojnim nezakonitim potezima i progonima političkih protivnika, pa su pred zabrane socijalističkih listova bili zabranjeni i drugi opozicioni listovi poput Odjeka i Dnevnog lista. Marta 1903, u trenutku kada se kralj pripremao da izvrši državni udar i suspenduje Ustav iz 1901, velikoškolci su počeli da nameću diskusiju o potrebi većih političkih i javnih sloboda. Dogovorom klubova studenata socijalista i studenata nacionalista, koje su predvodili Triša Kaclerović i Dimitrije Tucović, s jedne i Ljuba Jovanović Čupa, s druge strane, odlučeno je da se u nedelju 23. marta 1903.[ž] uzme učešće na već zakazanom zboru trgovačkih pomoćnika i članova studentskog društva „Pobratimstvo”.[15] Aleksandar Obrenović, marta 1903. Među govornicima na velikim martovskim demonstracijama, u kojima je učestvovalo oko 5.000 ljudi[z] — radnika, đaka i studenata, bili su Kaclerović, Jovanović i Tucović. Kako je tokom zbora na Terazijama došlo do sukoba sa žandarmerijom, demonstranti su izvršili napad na redakcije prorežimskih listova Male novine i Večernje novosti, nakon čega je kolona demonstranata pošla prema Kalemegdanu, gde je Dimitrije Tucović okupljenima održao svoj govor. Kao jedan od najkorpulentnijih demonstranata, bio je lako uočljiv policajcima. Pošto su u toku demonstracija pale žrtve — poginulo je šestoro, a ranjeno 23 lica (7 demonstranata i 18 žandara) i uhapšeno 123 demonstranata, odlučeno je da se demonstracije prekinu.[15][16] Iste večeri, u stanu Dimitrija Tucovića su se radi dogovora i ocene događaja okupili Triša Kaclerović, Tasa Milivojević i Nedeljko Divac. Znajući da policija traga za vođama demonstracija odlučili su da se Dimitrije i Tasa Milivojević iste noći prebace preko Save u Austrougarsku, što su i učinili. Oni su se u Zemunu susreli sa Ljubom Čupom i nakon dva dana zajedno otišli za Peštu, a potom za Beč. Računali su na pomoć austrijskih socijaldemokrata i bili razočarani jer im oni nisu pružili ni pomoć ni razumevanje za situaciju u kojoj se nalaze. Potom su otišli u Cirih, ali se ovde nisu dugo zadržali jer su im švajcarske vlasti uskratile gostoprimstvo. Nakon toga su se ponovo vratili u Beč, a odatle u Peštu, gde je Dimitrije krajem maja prisustvovao kongresu Mađarske socijaldemokratske partije. Ovde ih je prihvatilo Jugoslovensko radničko društvo, čiji su članovi prikupili sredstva kako bi im obezbedili minimum životnih potreba.[17] U toku njihovog boravka u emigraciji, istražni sudija Uprave grada Beograda je izdao poternice za kolovođama demonstracija, dok je državni tužilac Prvostepenom sudu za grad Beograd dostavio spisak od 27 najistaknutijih demonstranata, među kojima je Dimitrije Tucović bio prvi na listi optuženih. Kako je položaj Milivojevića i Jovanovića bio nešto lakši, oni su se krajem maja 1903, neposredno pred dinastički prevrat, vratili u Srbiju. Posle martovskih demonstracija, kralj Aleksandar je nastavio sa svojom autokratskom politikom, pa je samo dan kasnije u noći 24/25. marta[i] izveo državni udar tokom koga je suspendovao Ustav, raspustio Narodnu skupštinu i Senat, postavio nove predsednike i sudije svih sudova i ukinuo nekoliko zakona, među kojima je bio i Zakon o štampi,[j] nakon čega je ponovo vratio Ustav. Ovakvi katastrofalni politički potezi, bili su dodatno opravdanje oficirima-zaverenicima da što pre izvrše svoj ranije pripremljeni plan o ubistvu kraljevskog para. U noći 28/29. maja 1903.[k] grupa oficira, predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, upala je u dvor i ubila kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, čime je okončana vladavina dinastije Obrenović.[17] Dinastičkom smenom, svi optuženi za organizovanje martovskih demonstracija su bili oslobođeni, pa se Dimitrije krajem juna 1903, nakon tri meseca provedena u emigraciji, vratio u Srbiju i odmah otišao u Užice, gde je obišao roditelje. Njegovi drugovi Radovan Dragović i Dragiša Lapčević nalazili su se tada u Beogradu i zajedno sa drugim socijalistima i socijaldemokratima, koristeći novu političku klimu nastalu nakon promene režima, aktivno radili na organizovanju novih radničkih organizacija.[18] Osnivanje Socijaldemokratske stranke Tokom boravka u Užicu, nakon povratka u Srbiju, Dimitrije je aktivno radio na organizovanju novih radničkih organizacija, pa su njegovom zaslugom 19. jula 1903.[l] osnovane Radničke čitaonice u Užicu i Ivanjici. Članovi ovih čitaonica su izabrali svoje delegate koji je trebalo da otputuju u Beograd, na Osnivački kongres socijaldemokratske partije, a među njima je bio i Tucović. Ipak usled fizičke iznurenost, zbog tromesečnog gladovanja u emigraciji, ali i finansijskih poteškoća, Dimitrije nije prisustvovao Osnivačkom kongresu Srpske socijaldemokratske stranke (SSDS) održanom 2. avgusta 1903.[lj] u Beogradu.[16] Ipak, Dimitrije je bio u stalnoj vezi sa Radovanom Dragovićem i Dragišom Lapčevićem i sa njima se dogovarao oko neposrednih priprema za održavanje Osnivačkog kongresa SSDS, na kome su Lapčević i Dragović bili izabrani za predsednika i sekretara stranke.[18] Dušan Popović i Dimitrije Tucović sa studentskom delegacijom u Sofiji, 1904. Do polovine septembra 1903, do kada je boravio u Užicu, Dimitrije je aktivno učestvovao u širenju socijalističkih ideja. Govorio je na radničkim zborovima u Užicu i Čačku, a Radnička čitaonica u Užicu je narasla na preko 100 članova čime se širenje socijalističkih ideja iz užičke realke prenelo u radničke redove, koji su aktivnije počeli da dolaze na političke zborove i da čitaju socijalističke listove i knjige. Ubrzo po formiranju socijaldemokratske stranke, u Kraljevini Srbiji su održani parlamentarni izbori, na koje je rukovodstvo stranke odlučilo da izađe. Na Tucovićev predlog u Užicu je za narodnog poslanika bio kandidovan Dragiša Lapčević, a u užičkom okrugu Dragiša Lapčević, Jevto Bondžulić, Marko Josipović, kao i profesor Ljubo Jovčić i docent Nedeljko Košanin. Usled neravnopravne agitacione borbe, tokom predizborne kampanje, Srpska socijaldemokratska stranke je u Užicu dobila svega 22, a u užičkom okrugu 602 glasa, dok je na državnom nivou dobila ukupno 2.627 glasova i osvojila jedno poslaničko mesto — dr Mihailo Ilić izabran u Kragujevcu.[19] Pojavljivanje prve radničke stranke na parlamentarnim izborima bio je značajan potez za odvikavanje radnika od navike da glasaju za već postojeće građanske i nacionalne stranke. Takođe, veliku smetnju ostvarivanju boljeg izbornog rezultata socijalista predstavljala je činjenica da su prema tada važećem izbornom zakonu pravo glasa imala samo ona lica koja su plaćala određenu visinu poreza, kao i da je među radnicima bilo dosta nepismenih. Uočavajući ove probleme, užička radnička čitaonica je pokrenula inicijativu za opismenjavanje radnika smatrajući da je pismenost osnovni korak na putu do političke akcije među radnicima.[18] Polovinom septembra Dimitrije Tucović je iz Užica došao u Beograd, gde je nastavio sa studijama prava, ali i sa partijskim radom. Ubrzo po dolasku, od rukovodstva stranke je bio zadužen da pripremi Radnički kalendar za 1904, koji je trebalo da predstavlja priručnik za radnike. Prilog za kalendar, Tucović je tražio i od Karla Kauckog, tada vodećeg nemačkog socijaldemokrate, a čitav posao je završio već krajem novembra. Takođe, u jesen iste godine je bio jedan od predavača na prvoj sindikalnoj školi, koju je formirao Radovan Dragović. Nedugo potom pokrenut je i partijski časopis Život, u čijoj se redakciji našao i Dimitrije. Početkom 1904. je bio zadužen za pripremu Majskog spisa, druge publikacije koje je izdala SSDS, a početkom aprila je bio među govornicima na skupu povodom godišnjice martovskih demonstracija. Istog meseca je kao delegat Čačanskog radničkog društva učestvovao na Drugom kongresu Radničkog saveza, kao i Drugog kongresa SSDS, na kome je između ostalog izabrana i nova redakcija Radničkih novina, koju su činili: Radovan Dragović, urednik; Dragiša Lapčević i Dimitrije Tucović.[20][21] Partijski rad 1904—1907. Tucović je vremenom sve više bio angažovan u sindikalnom i partijskom radu, radio je na organizaciji prvomajskih proslava, saradnji sa bugarskim studentima socijaldemokratama, učestvovao je na radničkim zborovima u Beogradu, Užicu, Požarevcu i dr, a oktobra 1904. je bio izabran u Sud časti pri socijaldemokratskoj stranci. Posebno priznanje za svoj rad, dobio je novembra iste godine kada je postao član Glavne partijske uprave Srpske socijaldemokratske stranke, čime je i zvanično postao jedan od čelnih ljudi radničkog pokreta Srbije. Kako se u to vreme razboleo urednik Radničkih novina Radovan Dragović, Dimitrije je zajedno sa Dragišom Lapčevićem preuzeo sve obaveze oko uredništva lista. Pored političkih događaja u Srbiji, pratio je i dešavanja u svetu, pa je januara 1905. veliku pažnju posvetio Revoluciji u Rusiji. Prilikom radničkog zbora održanog krajem istog meseca u kafani „Kolarac”, tokom koga su o predloženom Zakonu o radnjama govorili Ilija Milkić i Dragiša Lapčević, Tucović je beogradskim radnicima govorio o borbi ruskog proletarijata protiv carizma, kao i o Krvavoj nedelji.[22][21] Naslovna strana Radničkih novina iz 1897. Početkom 1905. radio je na uređivanju Majskog spisa i pripremio predlog Pravila Radničkog saveza za predstojeći Treći kongres, održan u Kragujevcu 18. i 19. juna 1905. godine.[23] Na ovom Kongresu je došlo do žučne rasprave o jedinstvu radničkog pokreta, tokom koga su marksisti, kojima je pripadao Tucović, istakli potrebu jedinstva političke i ekonomske borbe radničke klase, koji su bili u skladu sa predlozima usvojenim na međunarodnim socijalističkim kongresima. Sa razvojem bolesti Radovana Dragovića, Tucovićevog školskog druga i prvog socijalističkog učitelja, Dimitrije je sve više preuzimao njegove obaveze u Srpskoj socijaldemokratskoj stranci, Beogradskom radničkom društvu i redakciji Radničkih novina, gde je nakon njegove prerane smrti 7. januara 1906.[m] preuzeo dužnost urednika. Ipak ubrzo potom je pozvan na odsluženje vojnog roka, koji je u periodu januar—decembar 1906. odslužio u Beogradu, Valjevu i Užicu. Tokom vojnog roka, završio je Školu rezervnih oficira i stekao čin potporučnika. Služenje vojske mu je dalo više vremena da se posveti polaganju ispita na Pravnom fakultetu, pa je oktobra 1906. diplomirao pravo.[24] Za vreme Tucovićevog boravka u vojsci, aprila 1906. održan je Četvrti kongres SSDS,[25] a novoizabrana Glavna partijska uprava računala je na njega kao na glavnog partijskog „agitatora i organizatora” čiji će zadatak biti da obilazi partijske organizacije po Srbiji i pomaže im u njihovom organizacionom i političkom jačanju. Neposredno pred povratak iz vojske, redakcija Radničkih novina ga je polovinom novembra uključila u svoj sastav, u kome su se tada nalazili Dragiša Lapčević i Triša Kaclerović. Njima trojici bila je poverena dužnost da izvrše pripreme za pokretanje Socijalističke biblioteke, što bi značilo početak planskog objavljivanja marksističke literature. Već polovinom decembra Tucović je u Beogradu govorio na nekoliko radničkih zborova, kao i na koncertu radničke umetničke grupe „Abrašević”. Kao delegat SSDS od 23. do 26. decembra 1906. u Osijeku je prisustvovao Četvrtom kongresu Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije, a od 2. do 4. februara 1907. u Trstu Šestom kongresu Jugoslovenske socijaldemokratske stranke.[26] U povratku iz Trsta, svratio je u Sarajevo, gde je posetio Glavni radnički savez Bosne i Hercegovine i Milana Dragovića, rođenog brata Radovana Dragovića.[27] Uprkos napornom radu u redakciji Radničkih novina, kao i pripravničkom poslu kod advokata Živote Đurkovića, Dimitrije je sredinom februara 1907. predao u štampu prevod Marksovog dela Najamni rad i kapital, koje je odlukom Glavne partijske uprave štampan u 5.000 primeraka. Od polovine februara do polovine marta 1907. u Beogradu, na Čukarici tekao je štrajk radnika u fabrikama šećera, kože i obuće. Centralni organi radničkog pokreta pružili su im podršku, a preko 500 štrajkača je postavilo straže oko fabrike šećera. Kako bi po svaku cenu ugušile štrajk, vlasti su 14. marta[n] na štrajkače poslale odred od 300 žandarma. U sukobu žandara i štrajkača poginula su četvorica, a ranjena petorica radnika. U znak protesta protiv policijske torture, sutradan je bio održan veliki radnički zbor na kome su govorili Dragiša Lapčević i Dimitrije Tucović.[28] Ovaj tragičan događaj Dimitrije je pominjao i u kasnijim prilikama i navodio ga kao razlog zaoštravanja klasnih odnosa. Na Četvrtom kongresu Glavnog radničkog saveza, održanom od 5. do 7. maja,[nj] održao je referat o štrajkovima, a na Petom kongresu SSDS, održanom od 23. do 25. juna 1907.[o] održao je referat o radničkoj štampi.[29] Triša Kaclerović je u toku priprema ovog Kongresa predlagao Tucovića za sekretara partije, ali on to nije prihvatio iz razloga jer je planirao da ode na usavršavanje u inostranstvo. Polovinom jula je od Glavne partijske uprave zatražio ostavku na mesto redaktora Radničkih novina, ali pošto se razboleo morao je da odloži put, zbog čega je nastavio sa radom. Tokom bolovanja, pisao je članke na novine, kao i brošuru Zakonsko osiguranje radnika u bolestima, invalidstvu i starosti, nesretnim slučajevima u kojoj se zalagao za neka osnovna prava radnika iz oblasti osiguranja i zdravstvene zaštite. Nakon ozdravljenja, početkom septembra, napustio je redakciju Radničkih novina, gde su ga zamenili Tasa Milojević i Dušan Popović.[27] Boravak u Berlinu 1907—1908. Polovinom oktobra 1907. Dimitrije Tucović je otišao u Berlin, na usavršavanje sa namerom da pripremi i odbrani doktorat iz pravnih nauka. Pre toga, on je u Užicu posetio roditelje i sa njima se dogovorio oko odlaska u inostranstvo. Pored napornog rada na pripremanju doktorata, Dimitrije je po prethodnom dogovoru sa rukovodstvom Srpske socijaldemokratske stranke radio na upoznavanju radničkog pokreta Nemačke. Već od početka novembra, rukovodstvo partije mu je poštom slalo domaće novine, kako bi mogao da prati razvoj događaja u zemlji, a on je redakciji Radničkih novina slao svoje tekstove. Uporedo je održavao stalnu prepisku sa svojim partijskim drugovima i prijateljima — Dragišom Lapčevićem, Dušanom Popovićem, Dragišom Đurićem, Tasom Milivojevićem, Nedeljkom Divcem i dr. Upoznavao se sa istaknutim ličnostima nemačke socijaldemokratije i radničkog pokreta, kao i sa metodama njihove borbe za ostvarivanje radničkih prava. Sa mnogima od njih, održavao je vezu još dok je bio u Beogradu, odakle je slao priloge za nemački list Novo vreme (nem. Die neue Zeit), u kojima je pisao o stanju radničkog pokreta u Srbiji i drugim južnoslovenskim teritorijama. Pored srpskih socijalista, održavao je vezu i sa socijalistima Bosne i Hercegovine, kojima je poslao prilog sa njihov Majski spis. Poseban doživljaj tokom boravka u Berlinu, na Tucovića ostavilo je prisustvo Marksovoj večeri, marta 1908, koju je organizovao Klub Jugoslovena „Budućnost”.[30] Za vreme njegovog boravka u inostranstvu, Srpska socijaldemokratska stranka je kao brošuru objavila njegov rad Zakon o radnjama i socijalna demokratija, koji je štampan u 4.000 primeraka. Ipak, prateći srpsku radničku štampu, ali i održavajući stalnu prepisku sa Dušanom Popovićem, Milanom Stojanovićem i dr, osetio je određeni zastoj u borbi radničkog pokreta, kao i to da se njegovo rukovodstvo nije aktivno bavilo glavnim pitanjima borbe, a posebno sindikalnim oblicima borbe. Nezadovoljan vestima o stanju u radničkom pokretu, odlučio je da napusti studije i stavi se na raspolaganje Srpskoj socijaldemokratskoj stranci i Radničkom savezu. Rukovodstvo SSDS mu je nakon toga jednoglasno uputilo poziv da se vrati u Srbiju, što je on i učinio sredinom aprila 1908. godine. Odlazak iz Berlina, nije samo prekinuo njegove doktorske studije, već i planove o odlasku u Ameriku i upoznavanje sa njihovim radničkim pokretom.[30] Sekretar Socijaldemokratske stranke 1908—1909. Ubrzo nakon povratka u Srbiju, Tucović je na Šestom kongresu SSDS, održanom od 26. do 28. aprila 1908,[p] zajedno sa grafičkim radnikom Nikolom Nikolićem, bio zabran za sekretara SSDS, dok su za predsednike Glavne partijske uprave bili izabrani Nedeljko Košanin i Nikola Veličković.[31] Ubrzo potom, poverena mu je i dužnost glavnog urednika Radničkih novina. Kako bi formirao redakciju lista, pozvao je u Beograd Dragišu Lapčevića, koji se tada nalazio u Nišu i Dušana Popovića, koji se nalazio u Užicu. Kako se Popović nije odazvao pozivu, Tucović je otputovao u Užice u posetu roditeljima i da Dušana lično pozove u Beograd. Pored Lapčevića i Popovića, u redakciji mu je pomagao i Ilija Milkić. Nedugo potom, objavljena je njegova brošura Zakon o radnjama i socijalna demokratija. Tokom maja 1908. učestvovao je na predizbornim skupovima SSDS u Nišu, Leskovcu, Vranju, Pirotu, Beogradu i Kragujevcu. Na parlamentarnim izborima održanim 31. maja 1908.[r] Srpska socijaldemokratska stranka osvojila je jedan mandat izborom Triše Kaclerovića za narodnog poslanika u Kragujevcu.[32] Nakon izbora, sredinom godine, Tucović je odlučio da ponovo oživi partijske organizacije i osposobi što veći broj agitatora i organizatora radničkog pokreta, boreći se za uvođenje opšteg prava glasa u Kraljevini Srbiji. U ovom periodu, na njegovu inicijativu su štampane dopisnice sa likom Radovana Dragovića i dr Mihaila Ilića, kako bi se njihovi likovi što duže održali u sećanju radnika i drugih pristalica socijalističkog i radničkog pokreta.[33] Delegati Sedmog kongresa SSDS u Beogradu 1909. (Tucović i Popović skroz desno u prvom redu) Oktobra 1908. Austrougarska je izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine, što je dovelo do Aneksione krize i dodatnog narušavanja srpsko-austrougarskih odnosa. Rukovodstvo SSDS je tada zauzelo antiratni stav i osudilo ne samo zvaničnu politiku Austrougarske, već i stavove austrijskih socijaldemokrata, koji su pravdali poteze svoje vlade. Svoje proteste srpski socijaldemokrati uputili su Međunarodnom socijalističkom birou, što im je donelo određeni ugled i priznanje kod socijalističkih i socijaldemokratskih vođa, koji su takođe zauzimali antiratni stav i osuđivali imperijalističku politiku Austrougarske. Povodom aneksije, u Beogradu je 11. oktobra 1908.[s] održan masovan radnički zbor na kome je govorio Dimitrije Tucović.[32] Krajem 1908. i početkom 1909. bavio se zavođenjem reda u vođenju administracije i knjigovodstva SSDS, kao i nabavkom socijalističke literature na nemačkom i francuskom jeziku. Obilazio je partijske organizacije u Čačku, Paraćinu, Mladenovcu, Smederevskoj Palanci, Svilajncu i drugim gradovima. Uprkos zauzetosti, sarađivao je u stranim socijalističkim listovima kako bi istina o radničkom pokretu u Srbiji stigla do što većeg broja socijalista u Evropi.[33] Marta 1909. zajedno sa Nedeljkom Košaninom, bio je izabran za člana Međunarodnog socijalističkog biroa. Na Petom kongresu Glavnog radničkog saveza, održanom aprila 1909. u Beogradu, podneo je Referat o jednoj centralnoj instanci za sve opšte, klasne akcije pokreta u kome je ukazao na potrebe za objedinjavanja interesa klasne borbe.[34] Tada je zajedno sa Dušanom Popovićem završio prevod knjige Žena i socijalizam nemačkog socijaliste Avgusta Bebela.[33] Na Sedmom kongresu SSDS, održanom od 30. maja do 1. juna 1909.[t] podneo je referat i bio ponovo izabran za sekretara stranke, dok je za predsednika izabran Dragiša Lapčević. Na ovom Kongresu usvojen je novi Statut po kome je Srpska socijaldemokratska stranka (SSDS) promenila naziv u Srpska socijaldemokratska partija (SSDP).[35] Pored Lapčevića i Tucovića, u Glavnoj partijskoj upravi su se našli — Nedeljko Košanin, Aca Pavlović, Blagoje Bračinac i Dušan Popović. Uređivanje Radničkih novina i dalje je bilo povereno Tucoviću, Lapčeviću i Popoviću. Novembra 1909. u Ljubljani je prisustvovao Jugoslovenskoj socijaldemokratskoj konferenciji, na kojoj je pozdravio ideju ideju zbližavanja i saradnje među radničkim pokretima u jugoslovenskim zemljama, ali se i kritički osvrnuo na austrougarske stavove o nacionalnom pitanju.[36] Nakon Konferencije je otišao u Sofiju, gde je sa predstavnicima Bugarske socijaldemokratske radničke partije razgovarao o sazivu Prve balkanske socijalističke konferencije, koja je održana od 7. do 9. januara 1910.[ć] u Beogradu. Konferencija je predstavljala pokušaj da se malim balkanskim narodima pruži mogućnost za ujedinjenje i osnaživanje kako bi se borili protiv osvajačke politike velikih evropskih država, a prisustvovala su joj 34 delegata — 12 iz Srbije, 10 iz Bugarske, 5 iz Turske, 3 iz Hrvatske, 2 iz Slovenije i po jedan iz Bosne i Hercegovine i Rumunije. Tucović je na Konferenciji podneo glavni referat Balkansko pitanje i socijalna demokratija i bio jedan od glavnih sastavljača Rezolucije kojom je balkanskim narodima ukazana potreba stvaranja saveza slobodnih balkanskih naroda putem klasne borbe.[33] Sekretar Socijaldemokratske partije 1910—1912. Značaj štampe za radnički pokret bio je veliki, što pokazuje i činjenica da su Radničke novine pokrenute još 1897, odnosno šest godina pre formiranja Srpske socijaldemokratske stranke (1903). Njen zadatak je bio da radnicima, ali i drugim građanima, tumačili osnove programa partije koja se borila — za političke slobode, opšte pravo glasa, tajno glasanje, narodnu vojsku, uvođenje samouprave, odvajanje crkve od države, besplatno pravosuđe i pravnu pomoć, zdravstveno osiguranje, kao i zaštitu radnika ograničenjem radnog vremena na osam časova, zabranu rada dece mlađe od 14 godina i dr. Kako bi se što bolje tumačili programski ciljevi partije, na Tucovićev predlog je 14. januara 1910.[u] pokrenut polumesečni časopis Borba.[f] Glavni urednik lista bio je Tucović, koji se već nalazio u redakciji Radničkih novina, a kako se on starao o sadržaju svih brojeva lista, list je nazivan Tucovićeva borba. Ovaj list je odigrao značajnu ulogu u organizovanju radničke klase, odnosno u teorijskoj izgradnji rukovodilaca radničkog pokreta. U listu su objavljivani prevodi dela iz marksizma, pre svega Karla Marksa i Fridriha Engelsa, kao i prevodi dela istaknutih teoretičara Druge internacionale — Kuckog, Lafarga, Blagoeva, Bauera, Adlera, Vendela i dr. Od domaćih socijalističkih teoretičara, pored urednika Tucovića i Popovića, bili su zatupljeni — Dragiša Lapčević, Filip Filipović, Zdravko Todorović, Nedeljko Košanin i dr. Do jula 1914, kada je zbog početka Prvog svetskog rata list prestao da izlazi, izašlo je ukupno 85 brojeva.[39] Tucovićevi saradnici Triša Kaclerović i Dušan Popović U toku marta i početkom aprila 1910. SSDP je održala nekoliko predizbornih zborova, od kojih je najveći bio u Beogradu, na kome je učestvovalo 4.000 radnika. Na ovom, ali i ostalim zborovima traženo je opšte pravo glasa. Jednom od zborova, održanom polovinom marta u Beogradu, prisustvovao je i predstavnik bugarskih socijaldemokrata Vasil Kolarov, koji je zajedno sa Tucovićem bio govornik. Opštinski izbori održani su 10. aprila 1910.[h] i na njima je SSDP osvojila 20 odborničkih mesta u osam opština.[38] Nakon izbora, održan je od 19. do 21. juna 1910.[c] Osmi kongres SSDP na kome je Tucović podneo izveštaj o radu Glavne partijske uprave i referat Jedna centralna instanca za sve opšte akcije pokreta. Ubrzo nakon Kongresa osnovana je Radnička komora koja se bavila pitanjima zaštite radnika od preterane eksploatacije. Za njenog predsednik bio je izabran Luka Pavićević, a za sekretara Dimitrije Tucović. Posle kongresa, zajedno sa Dragišom Lapčevićem, otputovao je u Sofiju, gde je prisustvovao Sedamnaestom kongresu Bugarske socijaldemokratske radničke partije. Prilikom povratka u Srbiju, posetio je Niš, a potom i Skoplje, gde je obišao tamošnje socijaldemokrate. Krajem jula u Beogradu je prisustvovao radničkom zboru na kome je govorio o balkanskom pitanju i socijalnoj demokratiji. Pored njega na zboru su govorili — Lav Trocki o ruskoj revoluciji i balkanskim narodima, Bohumil Šmeral o austrijskom imperijalizmu i balkanskim narodima i V. Levinski o neoslovenstvu i potištenim narodima.[40][41] Sredinom avgusta 1910, zajedno sa Ilijom Milkićem, otputovao je u Zagreb, gde je prisustvovao Šestom kongresu Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije, nakon čega su preko Beča, Praga i Berlina, stigli u Kopenhagen, gde su od 28. avgusta do 3. septembra prisustvovali Osmom kongresu Druge internacionale. Tokom rada Kongresa, Tucović je kao cenjeni socijalista bio biran u svih pet kongresnih komisija, a učestvovao je i u osnovanju Međunarodne centrale socijalističkih novina. Na Kongresu je govorio O pitanju rata i mira, a u svom govoru je uputio kritiku austrijskim socijaldemokratama zbog njihove podrške imperijalističkoj politici Austrougarske i aneksije Bosne i Hercegovine. Njegovo govor bio je dobro primljen, ali je izazvao veliko iznenađenje jer austrijski socijaldemokrati nikada i ni od koga nisu bili ovako kritikovani.[41][40] Prvi balkanski rat Dimitrije Tucović se žestoko protivio teritorijalnoj ekspanziji Srbije u Prvom balkanskom ratu, nazivajući srpsko oslobađanje Kosova imperijalnim osvajanjem. On je smatrao da Kosovo pripada Albancima i zalagao se za pripajanje Kosova Albaniji. Nakon Prvog balkanskog rata i vojne kampanje na Kosovu, Tucović je opominjao da je „izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom“, što je „zločinačko delo“ za koje se „mora ispaštati“.[42] Veliki rat i pogibija Poginuo je kao komandir 1. voda 1. čete 4. bataljona 1. puka Moravske divizije prvog poziva 20. novembra 1914. godine u borbi protiv austrougarske vojske u Kolubarskoj bici u Prvom svetskom ratu na zapadnom delu Vrače brda, u rejonu sela Ćelije na desnoj obali reke Kolubare, okolina Lajkovca. `Neću ni sada, kao što nisam nikada, ni pomišljati da sebe sklanjam od sudbine koja prati ceo narod“ - napisao je Dimitrije Tucović, uoči smrti, svom ocu. Tucović je sahranjen nedaleko od mesta pogibije, na poprištu bitke, pod jednim hrastom. Sahranom je rukovodio njegov prijatelj dr Dragutin Vladisavljević.[43] Šest sahrana Spomen-crkva u Lazarevcu Mrtvog Tucovića pronašao je njegov drug Živko Topalović, tada ađutant komandanta Prvog puka Moravske divizije, koji je odmah poslao komordžiju sa konjem da njegovo telo skloni sa prve linije i potom sahrani. Za sahranu je bilo određen nekoliko vojnika — četni bolničari Adam Čitaković, Adam Čolić, Blagoje Savić i neki Jevto, a sa njima su bila još trojica vojnika. Štab Četvrtog puka putio je vojnika Vlajka Martinovića, koji je bio poznat kao socijalista, da sahrani Tucovića, pa se i ona priključio ovoj grupi. Sahrana je obavljena u podnožju Vrače brda, ispod jednog velikog hrasta, pored puta koji od Lazarevca vodi ka Rudniku. Nakon sahrane, Martinović je na hrastu urezao natpis — Ovde počiva Dimitrije Tucović socijalistički borac za narodna dela. Nakon saznanja za Tucovićevu smrt i sahranu, stolar iz Lazarevca Milenko Marković napravio je sanduk i uz pomoć meštana Šušnjara, Tucovićevo telo sahranio na seoskom groblju. Naredbom austrougarskih okupacionih vlasti svi poginuli vojnici u Kolubarskoj bici, sahranjeni su u zajedničkoj grobnici na vojničkom groblju u Lazarevcu. U odvojenim sanducima, sa imenima poginulih, sahranjeno je trideset poginulih oficira, među kojima je bio i Tucović, čiji je prenos posmrtnih ostataka sa groblja u Šušnjaru izvršen 1916. godine.[44][45][46] Godine 1938. počela je u Lazarevcu gradnja Hrama Svetog Dimitrija, spomen-crkve u koju su preneti posmrtni ostaci srpskih i austrougarskih vojnika sa starog vojničkog groblja. Ekshumacija i prenos posmrtnih ostataka počeo je jula 1939. godine. Tucovićevi posmrtni ostaci, tada su smešteni u specijalni metalni sanduk broj tri, dok su njegove lične stvari stavljene u poseban sanduk i pohranjene u kripti spomen-crkve. Obeležavajući tridesetpetu godišnjicu njegove smrti, nova komunistička vlast je novembra 1949. organizovala prenos njegovih posmrtnih ostataka iz lazarevačke spomen-crkve u Beograd, gde su sahranjene na trgu Slavija, koji je 1951. preimenovan u Trg Dimitrija Tucovića.[44] Slavija sa spomenikom Dimitriju Tucoviću Odluku o prenosu Tucovićevih posmrtnih ostataka na Slaviju donela je Vlada Narodne Republike Srbije, a sam čin prenosa odigrao se od 18. do 20. novembra 1949. godine. Najpre je u petak 18. novembra u Lazarevcu organizovan ispraćaj posmrtnih ostataka, tokom koga je kovčeg sa posmrtnim ostacima bio izložen u Domu kulture, gde su mu građani Lazarevca i meštani okolnih sela odavali počast. U pratnji državno-partijskih rukovodilaca Dragog Stamenkovića, Mite Miljkovića, Živadina Simića i dr, posmrtni ostaci su u subotu 19. novembra automobilom, preko Aranđelovca i Mladenovca, preneti u Beograd, gde ih je ispred zgrade Saveza sindikata Jugoslavije sačekala masa građana i grupa visokih državno-partijskih rukovodilaca među kojima su bili — Đuro Salaj, Veljko Vlahović, Dušan Petrović Šane, Mitra Mitrović, Čedomir Minderović i dr. Iste večeri, na Kolarčevom narodnom univerzitetu održana je svečana akademija posvećena Dimitriju Tucoviću, na kojoj je revolucionar Moša Pijade održao referat o njegovom životu i radu. Svečanoj akademiji je prisustvovao predsednik Vlade FNRJ maršal Josip Broz Tito, u pratnji Aleksandra Rankovića, Borisa Kidriča i Franca Leskošeka.[44] Grob Dimitrija Tucovića u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu U nedelju 20. novembra izvršena je sahrana Tucovićevih posmrtnih ostataka, koji su iz zgrade sindikata, u pratnji Slobodana Penezića Krcuna, Ratka Dugonjića, Grge Jankesa i Desimira Jovovića, preneti na Slaviju. U pogrebnoj povorci, pored članova porodice Tucović, nalazili su se i visoki državno-partijski funkcioneri Srbije i Jugoslavije — članovi Politbiroa CK KPJ Moša Pijade i Blagoje Nešković; sekretar Politbiroa CK KPS Petar Stambolić; predsednik Saveza sindikata Jugoslavije Đuro Salaj; članovi CK KPJ i Vlade FNRJ Rodoljub Čolaković, Dobrivoje Radosavljević, Osman Karabegović i Božidar Maslarić; načelnik Generalštaba JNA general-pukovnik Koča Popović; predsednica AFŽ Vida Tomšič, sekretar CK Narodne omladine Jugoslavije Milijan Neoričić i drugi predstavnici masovnih organizacija. Pogrebnu povorku je na Slaviji, dočekala velika masa sveta, kao i predsednik Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ Ivan Ribar, sa potpredsednicima Vladom Zečevićem, Jakovom Blaževićem i Stanojem Simićem.[44] Na trgu je tada postavljena spomen-bista, autora vajara Stevana Bodnarova. Odlukom Skupštine grada Beograda, u periodu od 2004. vraćeni su stari predratni nazivi mnogim ulicama, pa je i Trgu Dimitrija Tucovića vraćen stari naziv Trg Slavija. Dana 13. novembra 2016. počela je rekonstrukcija ovog trga i doneta odluka da posmrtni ostaci Dimitrija Tucovića budu premešteni u Aleju velikana na Novom groblju, što je i učinjeno 15. decembra 2016. uz državne i vojne počasti. Ovo je bila njegova šesta sahrana....

Rodoljub Čolaković 1944. Beograd Izdanje Nove Jugoslavije Dragoljub Mihailović (Ivanjica, 14/27. april 1893 — Beograd, 17. jul 1946), poznat i pod nadimkom Čiča Draža, bio je srpski i jugoslovenski oficir. Mihailović je bio armijski general i načelnik Štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini,[1] ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu.[2] U Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, Mihailović je bio oficir Srpske vojske.[3] Nakon rata, obavljao je brojne dužnosti širom nove države, a jedno vreme je služio u Kraljevoj gardi. Nalazio se i u diplomatskoj službi, kao vojni ataše pri poslanstvu Kraljevine Jugoslavije u Sofiji i Pragu. Aprilski rat 1941. godine ga je zatekao na položaju načelnika Operativnog odeljenja Druge armije Jugoslovenske vojske. Odbio je da prizna kapitulaciju i sa manjom grupom oficira, podoficira i vojnika sklonio se na Ravnu goru, gde je osnovao Komandu četničkih odreda Jugoslovenske vojske, te počeo sa prikupljanjem oficira koji su izbegli zarobljeništvo, radi organizacije borbe protiv okupatora. Krajem 1941. godine, ušao je u sukob i sa partizanskim snagama, koje je organizovala Komunistička partija Jugoslavije. U pokušaju da izbegne napade nemačkih snaga, imao je jedan sastanak sa predstavnicima Vermahta u novembru 1941. godine u selu Divci, ali su oni zahtevali isključivo bezuslovnu predaju.[4] Usledila je velika nemačka operacija Mihailović, početkom decembra iste godine, koja je trebalo da rezultira njegovim zarobljavanjem. U januaru 1942. godine, novi predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije Slobodan Jovanović je imenovao Mihailovića za ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva.[5] Na istom dužnosti je ostao i u drugoj vladi Slobodana Jovanovića, međuvladi Miloša Trifunovića i vladi Božidara Purića, odnosno do juna 1944. godine. Tokom najvećeg dela rata, u Mihailovićevom štabu su se nalazile savezničke (američke i britanske) vojne misije. General Mihailović je sa svojim snagama organizovao prihvat preko 500 savezničkih vazduhoplovaca oborenih iznad neprijateljskih linija 1944. godine, te njihovu evakuaciju sa improvizovanih aerodroma u operaciji Halijard. Nakon Drugog svetskog rata, nove jugoslovenske komunističke vlasti su ga uhapsile i osudile na smrt za kolaboraciju i ratne zločine, da bi 17. jula 1946. godine bio ubijen na tajnoj lokaciji. Viši sud u Beogradu je maja 2015. godine, usvojio zahtev za njegovu rehabilitaciju i proglasio ništavnom presudu koja je donesena 69 godina ranije. Američki predsednik Hari Truman mu je 29. marta 1948. godine, posthumno dodelio Legiju za zasluge prvog stepena, kao priznanje za: „mnogi američki avijatičari spaseni i vraćeni bezbedno”. U ukazu o dodeli odlikovanja, Truman je naveo: „General Mihailović i njegove snage, uprkos nedovoljnom snabdevanju, i boreći se pod izuzetnim teškoćama, materijalno su doprineli savezničkoj vojsci i bili učesnici u izvojevanju konačne savezničke pobede.”[6] Biografija Detinjstvo i mladost Dragoljub kao učenik. Dragoljub M. Mihailović je rođen 27. aprila (po julijanskom kalendaru 14. aprila) 1893. godine u Ivanjici, od roditelja Mihaila i Smiljane Mihailović. Ime je dobio po majčinom ocu Dragoljubu Draži Petroviću, domaćinu raškog sela Tisovica. Mihailovićev deda po ocu Milosav bio je zanatlija — majstor, član mešovitog požarevačkog esnafa za proizvodnju odeće i obuće, vlasnik firme i radnje, majstor papudžijskog zanata.[7] Pre nego što se u Ivanjici zaposlio kao pisar Moravičkog sreza, Mihailo Mihailović je iza sebe već imao jedan brak i dvoje dece. Posle Draže, Smiljana i Mihailo dobili su ćerke Milicu i Jelicu. Milica je verovatno rođena 1894, a Jelica 1895. godine. Dražina sestra Milica umrla je mlada, 1905. godine, od tuberkuloze. Jelica je završila arhitekturu u Beogradu, kada je ovaj fakultet tek osnovan, nakon čega se zaposlila u opštini grada Beograda. Udala se za kolegu koji se prezivao Vrečko, ali je brak kratko trajao i nisu imali dece. Jelica je radila u opštini grada Beograda, a živela je u porodičnoj kući u Cvijićevoj ulici. Streljana je posle ulaska Crvene armije u Beograd 1944. godine.[traži se izvor] Dragoljub i njegova sestra Jelica sa babom Stanicom (levo) i strinom, u Beogradu, oko 1900. Mihailovićevi roditelji su umrli relativno rano. Otac Mihailo je umro od tuberkuloze odmah po Jeličinom rođenju, a majka Smiljana pet godina kasnije. Zato je 1901. godine Dražin, Miličin i Jeličin stric, veterinarski major Vladimir Mihailović, doveo siročiće u svoj dom u Beogradu, u Studeničkoj ulici (danas ulica Svetozara Markovića), preuzevši staranje o njima. Decu je čuvala Vlajkova majka, Dražina baba po ocu, Stanica. U ondašnjem beogradskom društvu, major Mihailović beše omiljen i poznat kao „čika Vlajko”. Oficiri su bili i Dražini stričevi Dragomir i Velimir. Četvrti Dražin stric, Toma, radio je kao upravnik telegrafa u pošti u Beogradu.[traži se izvor] Pošto je završio četiri razreda osnovne škole, Mihailović je u jesen 1904. godine upisan u prvi razred Treće muške gimnazije. U ovoj gimnaziji završio je prva tri razreda, a sledeća tri u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Prvog septembra 1910. godine Draža je stupio u 43. klasu Niže škole Vojne akademije u Beogradu.[8][9] Posle šest meseci, 1. marta 1911. godine bio je unapređen u čin pitomca-kaplara, a posle dve godine, 1. septembra 1912, u čin pitomca-podnarednika. U septembru 1912. 43. klasa Niže škole vojne akademije je krenula u rat protiv Turske, a odmah potom, početkom 1913, i u rat protiv Bugarske.[traži se izvor] Prvi balkanski rat Vidi još: Prvi balkanski rat U leto 1912. srpska javnost se sve češće suočavala sa vestima o zločinima Albanaca nad srpskim življem u Osmanskom carstvu na području Stare Srbije. Napisima u štampi zahtevala se akcija srpske vlade da se takvi zločini spreče. Ministarski savet Kraljevine Srbije je smatrala da vlada u Carigradu dozvoljava Albancima da vrše pritisak nad Srbima na Kosovu i Makedoniji. Članice Balkanskog saveza Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora napale su Osmansko carstvo oktobra 1912. godine. Draža je kao pitomac dospeo prvi put na bojno polje, u 19 godini. U Prvom balkanskom ratu njegova klasa je raspoređena na položaje bataljonskih ađutanata. Draža se nalazio u IV prekobrojnom pešadijskom puku prvog poziva. Ova jedinica je bila u sastavu Drinske divizije, ali je na početku rata prebačena u Dunavsku diviziju drugog poziva, tako da se Draža borio na makedonskom frontu.[traži se izvor] Vojne operacije srpske vojske su se uspešno odvijale. Prva armija je u dvodnevnoj Kumanovskoj bici (23. — 24. oktobra) razbila glavne turske snage. U bici je Draža dospeo sred najžešćih okršaja, kod Nagoričina i reke Pčinje. Dobro se pokazao, pa je pored Srebrne medalje za hrabrost dobio i čin narednika. Treća armija je ušla u Prizren, a potom i u Đakovicu, dok je Ibarska vojska ušla u Novi Pazar i spojila se sa crnogorskim trupama. Sredinom novembra 1912. srpske trupe su zauzele Bitolj i kod Lerina su se spojile sa grčkim snagama, Druga srpska armija je sredinom novembra došla pod Jedrene na poziv bugarske Vrhovne komande. Dražina divizija u sastavu Druge armije generala Stepe Stepanovića učestvovala je u opsadi Jedrena.[10] Tu su vođene dugotrajne borbe, koje su završene predajom grada, u martu 1913. Izlazak srpskih trupa na Kosovo omogućio je njihov prodor prema Jadranskom moru. Sredinom novembra 1912. srpske trupe izbile su na obalu kod Lješa. Trijumf srpskih i savezničkih armija bio je do te mere potpun da je pretio da izazove austrougarski napad. Pod pritiscima austrougarske diplomatije na mirovnoj konferenciji i blokadom crnogorske obale, srpska vlada je odlučila da povuče svoje trupe južno do Skadra. Turska je priznala poraz, pa je 30. maja 1913. potpisala mirovni ugovor u Londonu.[traži se izvor] Drugi balkanski rat Vidi još: Drugi balkanski rat Srpska vlada je zbog ugovora sa Bugarskom iz 1912. trebalo da ustupi delove Makedonije. Stvaranje albanske države poremetilo je srpske planove. Srpska vlada je zahtevala izmenu ranijeg ugovora; to je pravdala ustupcima u Albaniji, upućivanjem Druge armije pod Jedrene i odsustvom bugarskih trupa u operacijama u Makedoniji. Srbija je odbila da se povuče iz Makedonije, što Bugarska nije htela da prihvati. Međutim, Bugarska je proširila zahteve i na Trakiju i deo Albanije. To je dovelo do sukoba sa ostalim balkanskim saveznicima.[11] U noćnim časovima, 29./ 30. juna 1913. bugarske trupe, ohrabrene podrškom Austrougarske, izvršile su iznenadan napad na srpske položaje na Bregalnici. Početkom jula vodila se ogorčena bitka na Bregalnici, u kojoj je bugarska armija bila poražena. U Drugom balkanskom ratu Dražin IV prekobrojni puk najpre se borio na pravcu od Stracina do Krive Palanke. Potom je iz Dunavske divizije drugog poziva prebačen u Moravsku diviziju drugog poziva. Na dužnost vodnika jedne pešadijske čete. Draža je učestvovao u borbama na Zletovskoj reci i dalje prema Kočanima. Tu je preboleo svoje prve ratne rane. Zajedno sa svojom klasom, 18. jula 1913. godine proizveden je u čin potporučnika.[9][12] Pobedama srpska vojske na Zletovskoj reci, kod Štipa i Kočana, na planini Serti, masivu Osogova, kod Pepelišta i Krivoloka bugarski poraz je bio okončan. U pomoć srpskoj vojsci pritekle su armije Rumunije i Grčke. U Bukureštu potpisan je ugovor o miru, 10. oktobra 1913.[traži se izvor] Albanska pobuna 1913. Vidi još: Ohridsko-debarski ustanak Posle Drugog balkanskog rata Draža je prekomandovan na dužnost vodnika u pešadijski puk prvog poziva „Stefan Nemanja”, mobilisanim u Valjevu. Puk je krenuo prema Kosovu i Metohiji, radi gušenja Ohridsko-debarskog ustanaka. Draža ostaje na Kosovu do kraja 1913. kao vodnik 2. čete 1. bataljona IV pešadijskog puka prvog poziva.[3] Prvi svetski rat Vidi još: Srbija u Prvom svetskom ratu Januara 1914. godine 43. klasa je pozvana na dopunski kurs Niže škole Vojne akademije, radi završetka nastave po skraćenom postupku i programu. Po okončanju kursa, klasi je priznato da je završila vojnu akademiju, a potporučnici su vraćeni na dužnost vodnika pešadijskih četa. Draža je bio odličan student: diplomirao je kao četvrti u klasi. Draža je trebalo da pređe u artiljeriju, ali se od tog rasporeda odustalo zbog napada Austrougarske na Srbiju.[13] Pripadnik Mlade Bosne, Gavrilo Princip, izvršio je atentat na pretpostavljenog austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, na Vidovdan, 28. juna 1914. Austrougarska je uputila ultimatum od 10 tačaka Srbiji. Beograd je prihvatio sve tačke osim poslednje, koja je značila gubitak državnog suvereniteta. Nezadovoljna odgovorom, Austrougarska Srbiji objavljuje rat 28. jula 1914. i bombarduje Beograd. Tokom mobilizacije srpske vojske, Draža je postavljen za vodnika 3. čete 1. bataljona III prekobrojnog puka prvog poziva Drinske divizije, u sastavu Treće armije. Austrougarska Balkanska vojska prešla je reku Savu kod Šapca i Drinu kod Loznice i nastavila napad ka Valjevu i drugim pravcima. Tokom avgusta vođene su žestoke borbe na planini Cer. Draža je učestvovao u Cerskoj bici, da bi već 9. septembra postao i zastupnik ranjenog komandira iste čete, kapetana II klase Čedomira Stanojlevića. Srpska vojska je u Cerskoj bici pobedila i proterala neprijatelja sa svoje teritorije. Ali, Austrougarska Balkanska vojska kreće u novi napad na Srbiju. U teškim i iscrpljujućim borbama na Drini, Srpska vojska je trpela snažne udare i postepeno se povlačila. Draža se dobro pokazao i u tim borbama protiv Austrougara, zbog čega ga je pohvalio major Dušan Beserabić.[14] Sve tri srpske armije su i dalje bile u teškom stanju. Prelomni događaj se odigrao u Kolubarskoj bici, novembra i decembra 1914, u kojoj je Srpska vojska pobedila. Draža učestvuje i u žestokim borbama u Kolubarskoj bici, istakao se 24. i 25. oktobra na Kostajniku i 7. novembra na Plandištu gde je ostao na položaju iako mu je bataljon odstupio. Major Ljubomir Đorđević u službenim beleškama predlaže da se potporučnik Mihailović odlikuje Zlatnom medaljom za hrabrost, što je posle pobede Srpske vojske i učinjeno.[13] Na srpskom frontu do početka jeseni 1915. zavladalo je zatišje.[15] Albanska golgota Glavni članak: Albanska golgota Ulazak Italije u rat na strani Antante maja 1915. probudio je nadu da će vojni pritisak na Srbiju da popusti. Međutim, ulaskom Bugarske u rat na strani Nemačke i Austrougarske, Centralnim silama je pružilo novu priliku da raščiste račune sa Srbijom. Ratnu 1915. Dražin prekobrojni pešadijski puk započeo je kod Šapca, početkom jula. XI Nemačka armija kreće u novu ofanzivu na Srbiju. Krajem septembra 1915. Draža je nastavio borbu protiv Nemaca u okolini Požarevca, tu je dobio novu dužnost komandira 4. čete 3. bataljona. Zbog velikih gubitaka, njegov bataljon je rasformiran 10. oktobra 1915. a potom se povlačio prema Peći. Druga polovina oktobra i početak novembra protekli su u povlačenju srpske vojske prema jugu. Svojim napredovanjem prema Južnoj Moravi i Vardaru Bugari blokiraju Srpsku vojsku u vardarskoj Makedoniji. Put prema Solunu je presečen. Srpska vojska i izbeglice se nalaze u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Nemačka vojska sa severa i bugarska armija sa istoka napreduju prema Kosovu sa jedinim ciljem da unište Srpsku vojsku u rasulu. Draža je u tom periodu bio vodnik ili zastupnik komandira određenih pešadijskih četa u 3. i 2. bataljonu, da bi 20. novembra 1915. uoči polaska Srpske vojske u Albansku golgotu, bio postavljen za vodnika pukovskog Mitraljeskog odeljenja, koje je imalo četiri mitraljeza zaplenjena od Austrougara. Jedini put Srpskoj vojsci i izbeglicama prema saveznicima i jadranskoj obali vodio je preko albanskih planina. Srpska vojska sa narodom kreće u povlačenje preko Albanije i Crne Gore u zimu 1915. pod strašnom hladnoćom, snegom zavejanim putevima u opštem rasulu na temperaturi 25 °C ispod nule. Vojsku u rasulu i izbegli narod izmoren glađu i hladnoćom napadaju albanski razbojnici. Sa svojim mitraljeskim odeljenjem, Draža se povlačio pravcem Peć — Berane — Podgorica — Skadar.[14] Prve grupe pristižu u Valonu, malu luku na jugozapadu Albanije. Među njima je i potporučnik Draža Mihailović. Dražin III prekobrojni puk je 9. februara 1916. prekomandovan u Vardarsku diviziju, da bi sledećeg dana bio upućen u logor Ipsos na ostrvo Krf. Draža je tokom Albanske golgote uspeo da sačuva mitraljeze koje je dužio, mada je sve teško oružje ostavljeno još u Metohiji. Posledice Golgote su se osećale i na ostrvu Krf i Vido na kojima je umrlo na hiljade iznemoglih srpskih vojnika. Draža je na Krf pristigao vrlo iscrpljen i neuhranjen.[traži se izvor] Solunski front Glavni članak: Solunski front Potporučnik Dragoljub Draža Mihailović na Solunskom Frontu Komandant I armije Živojin Mišić u naredbi Ađ. Br. 10001. za 5. jun 1917. pohvalio je u ovom raspisu svim jedinicama potporučnika Dražu Mihailovića. Od 15. februara 1916. godine Mihailović je u sastavu Mitraljeskog odeljenja 2. bataljona XXIII pešadijskog puka Vardarske divizije. Ovaj puk je nastao spajanjem III i IV prekobrojnog pešadijskog puka I poziva. Brodom Abda Mihailovićeva jedinica je 22. aprila napustila Krf i krenula put Solunskog fronta. Posle oporavka, u junu i julu 1916. oko 150.000 srpskih vojnika prebačeno je na bojište severno od Soluna. Po nalogu Nemačke vrhovne komande, bugarske trupe su u avgustu preduzele napad na bitoljsko-lerinskom pravcu. Bugarski napad bio je iznenadan i žestok, neprijateljska ofanziva ubrzo je zaustavljena, a onda je Srpska vojska krenula u snažnu protivofanzivu. Krajem septembra, posle žestokih borbi u kojima je poginulo 3.000 srpskih vojnika, Drinska divizija je ovladala Kajmakčalanom i tako ponovo zakoračila na delić teritorije Kraljevine Srbije.[16] Desetog novembra 1916. oslobođen je Bitolj. Na Solunskom frontu Mihailović je učestvovao u borbama na Ostrovskom jezeru, Gorničevu, kod Žiove, na kotama 1050 i 1368, na Sokocu, Zelenom brdu, Govedarskom kamenu i Dobrom polju. U bici kod sela Neokazi i Donje Vrbine, 11. septembra 1916, teško je ranjen.[9] Lekarska komisija u Solunu procenila je da zbog posledica ranjavanja potporučnik Mihailović više nije za stroj, pa mu je ponudila službu u pozadini, međutim, on je to odbio.[9] Posle oporavka, vratio se u svoju jedinicu na prvu liniju fronta, aprila 1917. godine.[14] Početkom 1918. godine, Mihailović je sa svojim mitraljeskim odeljenjem prebačen u novoosnovani 1. jugoslovenski pešadijski puk Jugoslovenske divizije. U sastavu te divizije učestvovao je u proboju Solunskog fronta. Na Solunskom frontu unapređen je u čin poručnika, 25. januara 1918. godine. Orden belog orla sa mačevima 4. reda dobio je 25. januara 1918. godine, za stečene zasluge i pokazanu hrabrost u ratu. Drugo mitraljesko odeljenje 23. puka jedino je u celom puku odlikovano zlatnom medaljom za hrabrost. Najzad, Mihailović je, jedini u diviziji, dobio i Engleski vojni krst i to odlukom komandanta divizije. Posle dvadesetčetvoročasovne topovske paljbe 15. septembra 1918. u pola šest ujutru, srpska pešadija krenula je u juriš. Za deset dana, slamajući otpor nemačko-bugarskih snaga, srpska Prva i Druga armija izbile su na liniji Štip — Veles. Uz vešta pregrupisavanja, prodor srpske vojske je bio nastavljen: 5. oktobra oslobođeno je Vranje, 12. oktobra srpske trupe su ušle u Niš, a 1. novembra 1918. srpska vojska pobedonosno je umarširala u Beograd.[traži se izvor] Između dva svetska rata Kapetan II klase Draža Mihailović, 1922. Oslobađanje Srbije ponovo nije donelo kraj rata. Kao i 1913, on je i sada upućen u gušenje albanske pobune. Na Kosovu i Metohiji je boravio od kraja septembra 1918, pa sve do kraja zime 1919. godine. Njegovo prvo mirnodopsko odredište je kasarna Kralj Petar I u Skoplju. Kao najboljeg oficira u puku, komandant ga je predložio za prelazak u kraljevu gardu u Beograd. U jesen 1919. godine poručnik Mihailović je postao vodnik 3. čete 1. bataljona pešadijskog puka kraljeve garde. Međutim, nije se dugo zadržao u kraljevoj gardi, zbog jednog incidenta u kafani Sloboda, uoči ponoći 31. decembra. Njegov drug, gardijski poručnik Stefan Buhonjicki, pripit je držao zdravicu, u kojoj je pohvalno spomenuo boljševičku revoluciju. Kada su Bohonjickom zbog toga upućene pretnje, Draža je izvadio pištolj, repetirao i stavio na sto, rekavši: Da vidimo ko je bolji Srbin od mene!. Dobio je 15 dana zatvora, a onda je već 25. januara 1920, vraćen u 28. pešadijski puk u Skoplje.[9][13] Dana 11. maja je postavljen za vodnika mitraljeskog odeljenja u 3. podoficirskoj školi u Skoplju. Usledilo je unapređenje u čin kapetana 2. klase, 14. oktobra, i još jedno odlikovanje, Orden belog orla sa mačevima 5 reda, koje mu je uručeno 1. decembra 1920. godine.[17] Te, 1920. godine, oženio se sa Jelicom Lazarević, ćerkom pukovnika Jevrema Brankovića. Jelica i Dragoljub su izrodili četvoro dece: sinove Branka 1921, Ljubivoja 1922. i Vojislava 1924. i ćerku Gordanu 1927. Branko je umro 1995, u Beogradu, Ljubivoje je preminuo u prvoj godini života, a Vojislav je poginuo pored svog oca, maja 1945. godine na Zelengori. Gordana je bila dečji lekar radiolog, kao penzioner je živela u Beogradu do smrti 25. februara 2014. godine.[18][19] Sledeće, 1921. godine, Mihailović je nakratko, od 7. jula do 30. septembra, službovao u Sarajevu. Bio je nastavnik u Drugoj podoficirskoj pešadijskoj školi.[9] Vratio se u Beograd pošto je primljen za polaznika 23. klase Više škole vojne akademije. Dve godine kasnije diplomirao je sa odličnim uspehom. U međuvremenu, 5. novembra 1921. godine Draža Mihailović je odlikovan Albanskom spomenicom, a 24. oktobra 1922. unapređen je u čin kapetana 1. klase. Kao kapetan 1. klase Draža je godinu i po dana radio u obaveštajnom odeljenju, a šest meseci u nastavnom odeljenju. Majorski ispit je položio 16. marta 1925. godine, da bi u čin majora bio unapređen krajem te godine, 17. decembra. U generalštabnu struku je preveden 24. februara 1926, koja se može porediti sa današnjom titulom doktora vojnih nauka. U to doba Kraljevina Jugoslavije je svoje najbolje oficire slala u Francusku na specijalizaciju, pa se i Mihailović obreo u Parizu 1930. godine.[9] Pre nego što će otići u diplomatiju, Draža je obavljao više dužnosti u zemlji. Za pomoćnika načelnika štaba Dunavske divizije u Beogradu postavljen je 19. marta 1926. godine. Pored toga, za 1926. godinu bio je stalni član ispitne komisije za čin potporučnika ekonomske struke. Na generalštabne poslove u štabu kraljeve garde premešten je 19. januara 1927. godine. U gardi je bio pomoćnik načelnika štaba, vršilac dužnosti načelnika štaba, i najzad načelnik štaba, a jedno vreme je komandovao 3. bataljonom pešadijskog puka kraljeve garde. Istovremeno, Draža je bio član više ispitnih komisija, kao i nastavnik strategije u Nižoj školi intendantske akademije. Prosvetni Orden Svetog Save 2. reda dobio je 25. januara 1928. godine. Čin potpukovnika dobio je na Vaskrs 1930. godine.[13] Službovanje u kraljevoj gardi potpukovnik Mihailović završio je 14. februara 1935, kada je prekomandovan u organizacijsko odeljenje đeneralštaba ministarstva vojnog.[20] Tu je ostao do 28. maja, kad je stigla naredba za odlazak u Sofiju, na mesto vojnog atašea Kraljevine Jugoslavije. Tamo je naučio i bugarski jezik i dobio dva bugarska odličja: Orden Aleksandra Nevskog 3. stepena, koji mu je uručio lično car Boris prilikom odlaska, i Orden krsta Svetog Aleksandra, koji će stići tri godine kasnije, 1939. Za vreme službe u Sofiji dobio je i pukovnički čin, 6. septembra 1935, povodom rođendana kralja Petra II Karađorđevića.[9] Mihailović je maja 1936. godine na zahtev bugarske vlade povučen iz Sofije, pošto je uspostavio kontakte sa nekim kompromitovanim bugarskim oficirima, pa je premešten za vojnog atašea u Pragu.[9][21] Pukovnik Draža Mihailović je stigao u Prag 22. maja 1936. godine i ostao je tu do maja naredne godine. U Pragu se nije bavio politikom već brojnim vojnim pitanjima, kao što su nabavka čehoslovačkih aviona, pancir prsluka, uputstava za protivoklopno ratovanje itd. Na oproštajnom prijemu, predsednik Čehoslovačke uručio je Draži Mihailoviću Orden belog lava 3. reda.[traži se izvor] Pukovnik Draža Mihailović, komandant puka, na verskoj službi koju vrši katolički sveštenik, u Celju, Dravska banovina, 1939. Pukovnik Mihailović u društvu britanskog oficira, marta 1941, na vojnoj vežbi kod Kalinovika, uoči nemačkog napada na Kraljevinu Jugoslaviju. Maja 1937. godine pukovnik Draža Mihailović postavljen je za načelnika štaba Dravske divizijske oblasti u Ljubljani. Njegovo novo radno mesto nalazilo se u kasarni Vojvoda Mišić. Aprila sledeće, 1938. godine, Mihailović je prešao za komandanta 39. pešadijskog puka u Celju.[9] Tokom službe u Celju, svojim pretpostavljenim je predstavio plan za reorganizaciju jugoslovenske vojske na nacionalnoj osnovi — na srpsku, hrvatsku i slovenačku — jer je verovao da je nacionalno homogene vojske biti bolje od mešovite, što će uvećati jedinstvo vojske i borbene sposobnosti. Njegovi pretpostavljeni su odbacili ovaj plan i 1. novembra 1939. su ga kaznili sa 30 dana zatvora.[22] Posle tačno godinu dana, aprila 1939. godine, Mihailović se vratio u Ljubljanu, ovog puta za načelnika štaba utvrđivanja. Tu ostaje do avgusta, kada je postavljen za stalnog nastavnika Vojne akademije u Beogradu. Tokom 1940. godine više puta su zabeleženi Dražini javni antihitlerovski ispadi. Najzad, posle njegovog napada na Hitlera na jednom prijemu u britanskoj ambasadi, nemački poslanik Viktor Fon Hern uputio je protest jugoslovenskom ministru inostranih poslova Cincar-Markoviću. Zato general Nedić još jednom kažnjava Mihailovića sa 30 dana zatvora.[22] Kaznu izdržava u Mostaru, gde je, takođe po kazni, upućen za pomoćnika načelnika generalštaba primorske armijske oblasti, 23. oktobra 1940. godine.[traži se izvor] Drugi svetski rat Aprilski rat Glavni članak: Aprilski rat Ratni krst 1941. osnovan 1943. U reversu je portret generala Dragoljuba Mihailovića. Nemačke, italijanske, mađarske i bugarske oružane snage napale su Kraljevinu Jugoslaviju 6. aprila 1941. bez objave rata. Pukovnik Mihailović se prvog dana rata nalazio u Kiseljaku kod Sarajeva na položaju načelnika Operativnog odeljenja Druge armije Jugoslovenske vojske. Pukovnik Mihailović prelazi u Slavoniju gde organizuje jedinice i njihovo prebacivanje preko reke Save usled munjevitog prodora nemačkih snaga iz pravca severa. Pukovnik Draža naređuje svojim vojnicima 9. aprila rušenje mosta na Savi kod Brčkog radi zaustavljanja neprijateljskog napredovanja. U Gračanici Draža postaje 13. aprila komandant Brzog odreda. Tokom 14. aprila bori se protiv hrvatskih ustaša u Derventi i Bosanskom Brodu, koji nastoje da ova mesta priključe tek proglašenoj NDH. Pukovnik Mihailović 15. aprila odbija naredbu o kapitulaciji i predaji svog odreda, pa sa delom Brzog odreda odlazi u šumu.[23] Od Brčkog do Ravne Gore Glavni članak: Gorski odred Dragoljuba Mihailovića Draža je 20. aprila Brzi odred preimenovao u Gorski odred. Grupa oficira, podoficira i vojnika Jugoslovenske vojske, na čelu sa Dražom prebacila se sa planina Istočne Bosne, preko reke Drine u Zapadnu Srbiju, sa namerom da produži otpor.[traži se izvor] Osnivanje četničkih odreda Glavni članci: Četnički odredi Jugoslovenske vojske i Jugoslovenska vojska u otadžbini Pukovnik Dragoljub M. Mihailović kao vojni izaslanik u Čehoslovačkoj 1937.[24] (fotografija korišćena za vreme Drugog svetskog rata) Mihailović je sa malim jezgrom oficira i naoružanom pratnjom stigao na Ravnu goru, 11. maja 1941. gde je osnovao Komandu četničkih odreda Jugoslovenske vojske.[25][26] Nakon dolaska na Ravnu goru, shvatio je da je njegova grupa od 7 oficira i 24 podoficira i vojnika jedina preostala grupa otpora.[27] Tokom proleća i leta 1941. Mihailović je radio na stvaranju organizacije pokreta otpora. Počeo je da pravi spiskove potencijalnih regruta i rezervista. Preko potporučnika Vladimira Lenca, sekretara zboraške omladine povezao se sa Dimitrijem Ljotićem. U junu 1941. na Ravnoj gori se pojavio general Ljubo Novaković, koji je nudio Mihailoviću saradnju u pripremanju ustanka, ali Mihailović nije hteo da prihvati Novakovića kao sebi ravnog, iako je Novaković bio stariji po činu. Mihailoviću su se na Ravnoj gori pridružila grupa civila, uglavnom intelektualci iz Srpskog kulturnog kluba, koji su bili zaduženi za propagandu.[25] Četnička grupa predvođena Kostom Pećancem, koja je postojala i pre nego što je izbio rat u Jugoslaviji, nije delila Mihailovićev stav o otporu.[28] Da bi distancirao svoju grupu od drugih grupa koje su sebe nazivali četnicima, Mihailović i njegovi sledbenici su se predstavljali kao „Ravnogorski pokret”.[28] Proklamovani cilj četnika je bilo oslobođenje države od okupatorskih snaga Nemačke, Italije i ustaša.[29] Mihailovićeva strategija je bio da se izbegava direktan okršaj sa okupatorima i da se čeka sa ustankom kada savezničke snage stignu u Jugoslaviju.[30] Mihailović sa Dragišom Vasićem na Ravnoj gori za vreme službe o Kraljevom rođendanu, 6. septembra 1941.[31] Mihailović je proveo celo leto konsolidujući razbacane ostatke vojske i regrutujući nove vojnike. U avgustu je Mihailović osnovao civilno savetodavno telo Centralni nacionalni komitet, koji su činili srpski političari, među kojima i oni sa jakim nacionalističkim stavovima, kao što su Dragiša Vasić.[29] Četnički kurir je 19. juna stigao u Istanbul, gde je rojalističkim Jugoslovenima javio da Mihailović organizuje pokret otpora protiv okupatora.[32] Mihailović je uspostavio radio vezu sa Britancima u septembru 1941. Prva radio poruka vladi u izbeglištvu u kojoj je javio da organizuje pokret otpora od ostataka vojske je primljena 13. septembra.[32] Mihailović je takođe javio da je dobio pomoć od oficira iz drugih delova Jugoslavije, kao što je slovenački oficir Rudolf Perinek, koji je doneo izveštaje u stanju u Crnoj Gori. Perinek je poslat nazad u Crnu Goru da tamo organizuje odrede i usmenim dozvolama za oficire kao što su Đorđije Lašić i Pavle Đurišić. Mihailović je Perineku dao nejasna i protivrečna naređenja, pomenuvši da mora da suzbije civilna previranja i „ukloni neprijatelje”.[33] Mihailovićevi četnici su imali male defanzivne okršaje sa Nemcima, ali su ih odmazde i priče o masakrima u NDH učinili nesklonim da se direktno upuste u borbu protiv njih, osim sa ustašama duž granice Srbije i Bosne. Početkom avgusta 1941. Mihailović je uputio Jezdimira Dangića i Boška Todorovića u Bosnu radi pomoći srpskim ustanicima u borbi protiv NDH.[34] Sukobi sa okupatorom i partizanima Glavni članci: Ustanak u Srbiji 1941. i Partizansko-četnički sukob U međuvremenu, nakon invazije na Sovjetski Savez, Komunistička partija Jugoslavije predvođena Josipom Brozom Titom je krenula u akciju, u julu pozvala u ustanak protiv okupatora i osnovala svoje oružane snage koje će postati poznate pod imenom partizani.[35] Krajem avgusta, četnici i partizani su bili zajedno u ustanku i zarobljavali okupatorske vojnike i njihove saradnike, ponekad u zajedničkim akcijama uprkos uzajamnom nepoverenju.[36] Četnici iz nezavisnog odreda Veselina Misite u krajem avgusta oslobodili Loznicu od Nemaca. Ali Mihailović nije odobravao takve akcije, posebno nakon nemačkih kaznenih mera. Mihailović je ubrzo shvatio da njegovi ljudi nemaju dovoljno snage da zaštite civile na teritoriji Vojne uprave u Srbiji protiv nemačkih odmazdi.[37][38] Njega je takođe zabrinjavala mogućnost da partizani posle rata preuzmu vlast. Umesto toga, njegova strategija je bila da okupi srpske odrede i izgradi organizaciju koja bi mogla da osvoji vlast kada se okupatorske snage povuku ili budu poražene, a ne da se angažuje u direktan sukob[39] Stoga je prednost davao sabotažama gde ne bi bilo očigledno ko je odgovoran za njih.[40] Nasuprot njegovom oklevanju, partizani su zagovarali otvoreni otpor, što je privlačilo one četnike koje su želeli da se bore protiv Nemaca. Zbog toga Mihailović je do septembra izgubio nekoliko komandanata i sledbenika (poput Ratka Martinovića i Vlade Zečevića) koji su prišli partizanima.[41][42] Mihailović se u Struganiku 19. septembra sreo sa Titom da razgovaraju o savezu partizana i četnika, ali su pregovori propali zbog velikih razlika u ciljevima njihovih pokreta što je sprečavalo bilo kakav stvaran dogovor.[43] Tito je zagovarao široku zajedničku ofanzivu, dok je Mihailović smatrao da je ustanak opasan i prerano počeo i plašio se da će pokrenuti velike odmazde.[37] Osim toga, Titov cilj je bio da spreči četnički napad na partizane iz pozadine, pošto je bio ubeđen da Mihailović igra dvostruku igru, održavajući vezu sa Nemcima preko Nedićeve vlade. Mihailović je zaista bio u kontaktu sa Nedićevom, a pre toga i Aćimovićevom vladom. Preko pukovnika Popovića dobijao je novčanu pomoć.[44] Sa druge strane, Mihailović je želio da spreči Tita da preuzme vođstvo u pokretu otpora,[43][45] jer su Titovi ciljevi bili suprotni njegovom cilju obnove Kraljevine Jugoslavije i osnivanju Velike Srbije u okviru nje.[46][45] Zajednička britansko-jugoslovenska obaveštajna misija, koju je na brzinu organizovala Uprava za specijalne operacije i predvođena kapetanom Dvejnom „Bilom” Hadsonom, iskrcala se kod Petrovca na Moru oko 22. septembra, gde su uz pomoć crnogorskih partizana stigli u Titov štab u Užicu oko 25. oktobra.[47] Hadson je izjavio da si ranija obećanja o dostavljanju pomoći Mihailoviću uticala na loše odnose između Tita i Mihalovića, jer je Mihailović pretpostavio da niko van Jugoslavije ne zna za partizanski pokret[48][49][50] i da je osetio da je došao pravi trenutak za borbu protiv komunista.[48] Nemci su koristili nastalu situaciju i krajem septembra su pokrenuli veliku ofanzivu protiv partizana i četnika, operaciju Užice.[37] U toj ofanzivi Nemci su razbili ustaničke odrede i vršili masovne zločine nad srpskim civilima. Kafana u Brajićima u kojoj su Josip Broz Tito i Draža Mihailović pregovarali o zajedničkoj borbi protiv Nemaca. Tito i Mihailović su se ponovo sreli 27. oktobra [sh] u Brajićima blizu Ravne gore da još jednom pokušaju da postignu sporazum, ali su se složili samo oko sekundarnih pitanja.[51] Odmah nakon sastanka, Mihailović je počeo pripreme za napad na partizane, a odložio ga je samo zbog nedostatka oružja.[52] Mihailović je izbegličkoj vladi izjavio da je zauzimanje Užica, u kome se nalazila fabrika oružja, neophodno da se spreči jačanje komunista.[49] Dva četnička oficira za vezu su 28. oktobra stupili u vezu sa Nedićem, a sutradan sa nemačkim oficirom Jozefom Matlom, sa Mihailovićevom ponudom za zajedničku borbu protiv partizana u zamenu za oružje.[38][52] Ova ponuda je prenesena nemačkom generalu na čelu Vojne uprave u Srbiji i Nemci su ponudili sastanak za 3. novembar. U međuvremenu, četnici su 1. novembra napali partizanski štab u Užicu, ali su odbijeni nazad.[53][54] Zbog toga je Mihailović 3. novembra 1941. odložio sastanak sa nemačkim oficirima za 11. novembar navodeći opšti sukob između partizana i četnika koji zahteva da on bude u svom štabu.[54][55] Na sastanku u selu Divcima, kom su prisustvovali Mihailović i jedan zvaničnik Abvera, Mihailović je uveravao Nemce da njegova namera „nije bila da se bori protiv okupatora” i „da nikada nije napravio iskreni sporazum sa komunistima, jer oni ne brinu za narod. Njih predvode stranci koji nisu Srbi: Bugarin Janković, Jevrejin Lindmajer, Mađar Borota, dva Muslimana čija imena ne znam i ustaški major Boganić. To je sve što znam o komunističkom vođstvu” (Mihailović je Nemcima dao netačne podatke).[56] Na sastanku sa nemačkim predstavnicima Mihailović je predložio da mu Nemci pruže pomoć u njegovoj borbi protiv partizana i da ta saradnja ostane skrivena od srpskog naroda.[57] Čini se da je Mihailović ponudio da obustavi aktivnosti u gradovima i duž glavnih saobraćajnica, ali nikakav sporazum nije postignut zbog nemačkog zahteva za kompletnom predajom četnika,[58][57][59] i nemačkog verovanja da će ih četnici verovatno napasti uprkos Mihailovićevoj ponudi.[60] Posle pregovara Nemci su pokušali da uhapse Mihailovića.[61] Mihailović je pažljivo skrivao pregovore sa Nemcima od jugoslovenske izbegličke vlade, kao i od Britanaca i njihovog predstavnika Hadsona.[58][57] Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Zapisnik sa sastanka Mihailovića sa nemačkim predstavnicima u selu Divci 11.11.1941.. U međuvremenu, pošto je Mihailovićev napad na partizanski štab u Užicu propao, partizani su pokrenuli brz protivnapad.[52][62] U roku od dve nedelje partizani su odbili četničke napade i opkolili Mihailovićev štab na Ravnoj gori. Zbog gubitaka u ljudstvu u sukobima sa Nemcima,[63] gubitka oko hiljade četnika i značajne količine opreme u napadu na partizane, [64], male britanske pomoći u oružju početkom novembra,[65] i neuspešnog ubeđivanja Nemaca da mu pruže zalihe,[54] Mihailović se našao u teškoj situaciji.[64][66] Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Ukaz o unapređenju u čin Brigadnog generala, pukovnika Dragoljuba Mihailovića (1941). Polovinom novembra, Nemci su počeli nov napad na partizane, operaciju Zapadna Morava, koja je zaobišla četnike[62][67][68] Pošto nije uspeo da brzo porazi četnike, suočen sa izveštajima da Britanci smatraju Mihailovića vođom otpora i pod pritiskom nemačke ofanzive, Tito je još jednom ponudio pregovore Mihailoviću, što je dovelo do pregovora i kasnijeg primirja 20. ili 21. novembra.[67][62][69] Tito i Mihailović su poslednji telefonski razgovor imali 28. novembra; Tito je izjavio da će se braniti, dok je Mihailović izjavio da će se sakriti.[37][57][68] Zapovednici Mihailovićevih odreda su 20. novembra odlučili da se pridruže legalizovanim četnicima pod komandom generala Nedića, kako bi mogli da se bore protiv partizana bez straha od Nemaca i izbegnu Mihailovićevo kompromitovanje u očima Britanaca. Dokazi sugerišu da Mihailović nije naredio ovaj čin, već da je samo odobrio ovu odluku.[60][70] Oko 2000—3000 četnika je stupilo u vojsku Nedićevog režima. Legalizacija je omogućila četnicima da dobijaju platu i alibi od kvislinške vlade, dok je Nedić dobio još vojnika da se bori protiv komunista, mada pod zapovedništvom Nemaca.[71] Sa druge strane, Mihailović je smatrao da ovim putem može da se infiltrira u Nedićevu administraciju, koju su uskoro preplavili simpatizeri Jugoslovenske vojske u otadžbini.[72]. Iako je ovaj sporazum bio drugačiji od potpune kolaboracije Koste Pećanca, zbog toga je izbila konfuzija protiv koga se četnici bore.[73] Nemačka poternica za pukovnikom Dražom Mihailovićem od 9. decembra 1941. Tokom novembra, Mihailovićevi ljudi su se našli pod pritiskom Nemaca. Posle zauzimanja Užica, Nemci su 3. decembra izdali naređenje za operaciju Mihailović, napad na njegove snage na Ravnoj gori.[74][68] Dan pre napada 5. decembra, Mihailovićev kontakt koji je služio pod Nedićem, moguće Milan Aćimović[75] ili Kosta Mušicki, upozorio ga je na predstojeći napad, pa je Mihailović 5. decembra isključio svoju radio stanicu kako ne bio otkrio Nemcima svoj položaj,[76] i raspršio svoj štab i ostatak svojih snaga[68] Ostaci četničkih odreda su se povukli sa Ravne gore, a sam Mihailović se jedva spasao zarobljavanja.[77] Za njim je 9. decembra raspisana prva poternica,[61] koju je nemačka Vrhovna komanda u Srbiji objavila preko radija, letaka i plakata.[78] U međuvremenu, Bi-Bi-Si je objavio ukaz o njegovom unapređenju u čin generalštabnog brigadnog generala 7. decembra 1941. godine.[79] Aktivnosti u Crnoj Gori i na teritoriji Vojne uprave u Srbiji Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Ukaz o unapređenju u čin Divizijskog generala, brigadnog generala Dragoljuba Mihailovića (1942). 25. maja 1942. u časopisu Tajm je izašao članak o Dragoljubu Mihailoviću, sa njegovom slikom na naslovnoj strani. Nemački plakat iz 1942. u vreme kada su jedinice JVUO izveli veliki broj diverzija i sabotaža na železnici, uništavajući oružje, municiju i ratnu spremu koje su Nemci odvozili za svoje trupe u Africi. Mihailović nije nastavio da komunicira sa Saveznicima pre januara 1942. Početkom 1942. jugoslovenska izbeglička vlada je reorganizovana i novi predsednik vlade je postao akademik Slobodan Jovanović. Mihailović je 19. januara unapređen u čin divizijskog generala i postavljen za za ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva.[5] Jovanovićeva vlada je kao primarni cilj imala jačanje Mihailovićevo položaja i neuspešno je od Britanaca i Amerikanaca tražila podršku.[80] Britanci su suspendovali pomoć krajem 1941. nakon Hadsonovih izveštaja o sukobima četnika i partizana. Mihailović, ljut zbog Hadsonovih preporuka, je uskratio Hadsonu radio vezu i nije imao susreta sa britanskim agentom tokom prvih meseci 1942.[81] U uglednom časopisu Tajm maja 1942. izašao je članak o generalu Dragoljubu Mihailoviću, sa njegovom slikom na naslovnoj strani.[82] Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Ukaz o unapređenju u čin Armijskog generala, divizijskog generala Dragoljuba Mihailovića (1942). Iako je Mihailović bio u bekstvu, do marta ga je Nedićeva vlada locirala i Aćimović se sastao sa njim, uz dozvolu Nemaca. Po Tomaševiću, general Paul Bader je obavešten da je Mihailović voljan da se stavi na raspolaganje Nedićevoj vladi u borbi protiv partizana, ali je Bader odbio ponudu.[77] Mihailović se u aprilu 1942, još uvek krijući se na teritoriji Vojne uprave, je ponovo uspostavio kontakt sa britanskim izaslanikom Hadsonom, koji je kasnije uspeo da nastavi komunikacijom radijom sa svojim štabom u Kairu koristeći Mihailovićev predajnik. U maju su Britanci nastavili da šalju pomoć četnicima, mada u malim količinama,[83] sa samo jednim dopremanjem iz vazduha 30. marta.[84] Tokom marta i aprila 1942. britanska i nova jugoslovenska vlada u Londonu su napravili vojni plan o otvaranju Drugog fronta u Jugoslaviji nazvavši ga „Plan invazije Jugoslavije”. Od 15. maja do 3. juna 1942. Nemci pokreću „Operaciju Forstrat”,[85] a potom i „Akciju 800”,[86] radi hvatanja generala Mihailovića.[87] Juna 1942. Mihailović se od nemačkih potera sklonio u Crnu Goru, u italijansku okupacionu zonu, gde je stigao 1. juna. Tu je osnovao svoj štab i 10. juna je zvaničnom imenovan načelnikom štaba vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini.[88] Nedelju dana kasnije 17. juna unapređen je u čin armijskog generala.[89] U Zimonjića Kuli kod Avtovca, 13. jula 1942. Mihailović je održao sastanak sa četničkim prvacima Hercegovine, Crne Gore i Dalmacije,[90] radi priprema za stvaranje mostobrana prilikom Savezničke invazije Jugoslavije na jadransku obalu. U međuvremenu, partizani su Sovjetima stalno slali poruke da je Mihailović izdajnik i saradnik okupatora i kao takav treba da bude osuđen. Sovjeti u početku nisu videli potrebu za tim i njihova propaganda je nastavila da podržava Mihailovića. Konačno, radio-stanica Slobodna Jugoslavija, koja se nalazila u zgradi Kominterne u Moskvi, je prenela rezoluciju jugoslovenskih rodoljuba iz Crne Gore i Bosne kojom je Mihailović označen kao saradnik okupatora.[91] Draža zatim otišao u selo Gornje Lipovo iznad Kolašina, na planini Sinjajavinu. Ovde se Vrhovna komanda zadržala sve do maja 1943. U Crnoj Gori Mihailović je našao složenu situaciju, pošto su lokalne četničke vođe Bajo Stanišić i Pavle Đurišić postigli dogovore sa Italijanima i sarađivali sa njima protiv partizana.[92][93] Mihailović je kasnije na svom suđenju 1946. izjavio da nije bio svestan tih sporazuma pre svog dolaska u Crnu Goru i da je morao da ih prihvati kada je došao,[94][95] pošto su ga Stanišić i Đurišić samo na rečima priznavali za svog vođu i da su slušali njegova naređenja samo ako je išlo njima u korist.[95] Mihailović je verovao da je italijanska vojna obaveštajna služba bolje informisana od njega o aktivnostima Mihailovićevih komandanata.[95] Pokušao je da najbolje iskoristi situaciju i prihvatio je imenovanje Blaža Đukanovića za titularnog komandanta nacionalističkih snaga u Crnoj Gori. Iako je Mihailović odobravao uništenje partizana, pokušavao je da iskoristi veze četničkih komandanata sa Italijanima da pribavi hranu, oružje i municiju u očekivanju savezničkog iskrcavanja. Pavle Đurišić je 1. decembra u selu Šahovići organizovao omladinsku četničku konferenciju. Na ovom sastanku, na kom je, prema Stevanu K. Pavloviću, dominirao Đurišić i gde su iskazani ekstremizam i netolerancija, nacionalistički zahtevi su prošireni na delove Albanije, Bugarske, Rumunije i Italije, dok je rezolucija predviđala obnavljanje monarhije sa periodom prelazne četničke diktature. Mihailović i Đukanović nisu prisustvovali sastanku, ali su poslali svoje predstavnike.[96] Na teritoriji NDH, Ilija Trifunović-Birčanin, vođa predratnog četničkog udruženja, je komandovao četnicima u Dalmaciji, Lici, Bosni i Hercegovini. On je bio na čelu nacionalističkog pokreta otpora protiv partizana i ustaša i priznavao je Mihailovića za svoj formalnog vođu, ali je delovao samostalno, a njegove trupe Italijani su koristili kao lokalnu Dobrovoljačku antikomunističku miliciju. Italijanski komandant Mario Roata je želeo sa sačuva italijanske vojnike, ali i, nasuprot ustašama i Nemcima, da potkopa Mihailovićev autoritet među četnicima, oslanjajući se na lokalne vođe, kao i da ima moguće veze sa Mihailovićem i Saveznicima u slučaju da sile Osovine izgube rat. Četnici predvođeni Dobroslavom Jevđevićem, koji su došli iz Crne Gore u pomoć bosanskim Srbima protiv ustaša, su ubijale i palile po Foči sve dok Italijani nisu intervenisali u avgustu. Četnici su takođe tražili italijansku zaštitu od ustaških zločina. Mihailović se 22. jula sreo sa Trifunovićem-Birčaninom, Jevđevićem i njegovim delegatom u Hercegovini Petrom Baćovićem. Ovaj sastanak je bio navodno tajan, ali je za njega znala italijanska obaveštajna služba; Mihailović nije dao precizna objašnjenja, već je izrazio veru u obojicu svojih potčinjenih, dodajući, po italijanskim izvorima, da čeka pomoć od Saveznika da započne pravu gerilsku kampanju, kako bi spasio živote Srba. Pošto ih je Roata pozvao po njihovom povratku, Trifunović-Birčanin i Jevđević su ubeđivali italijanskog generala da je Mihailović samo „moralni predvodnik” i da oni neće napasti Italijane, čak i ako im Mihailović naredi.[97] Kako je sve više bio zabrinut zbog domaćih neprijatelja i ubeđen da će on biti položaju da kontroliše Jugoslaviju pošto saveznici poraze okupatore, Mihailović se iz Crne Gore skoncentrisao na vođenje operacijama u raznim delovima Jugoslavije, uglavnom protiv partizana, ali i protiv ustaša i Srpskog dobrovoljačkog korpusa Dimitrija Ljotića.[88] Tokom jeseni 1942. Mihailović je dobio zahtev od Britanaca da njegova organizacija sprovede niz sabotaža protiv železničkih linija koje su se koristile da se snabdevaju osovinske trupe u Grčkoj i delimično u Zapadnoj pustinji.[98] U septembru i decembru, akcije Mihailovićevih odreda su prekidale komunikacije; Saveznici su mu pripisali zasluge za uznemiravanje osovinskih trupa i saveznički uspeh u severnoj Africi.[99] Početkom 1942. Mihailović je preko letaka i tajnih poruka pozivao na neposlušnost prema Nedićevoj vladi, zbog čega su izbile borbe između četnika i sledbenika Nedićevog režima. Nemci, koje je Nedićeva vlada pozvala u pomoć protiv Mihailovića, su odgovorili na Nedićev zahtev i sabotaže terorom, i napali četnike krajem 1942. i 1943. Roberts navodi da je Nedićev poziv u pomoć bio glavni razlog za nemačku akciju i ne navodi sabotaže.[88] Sa druge strane, Pavlović pominje da su sabotaže vršene uporedo sa propagandnim akcijama. Uhapšeno je na stotine osoba i procenjeno je da su tokom decembra 1942. Nemci ubili 1600 četnika u borbi ili pogubljenjima.[100] Mihailović je imao veliki problem da kontroliše svoje lokalne komandante, koji često nisu imali nikakav radio veze i oslanjali su se na kurire da bi komunicirali. Međutim, verovatno je bio upoznat sa činjenicom da mnoge četničke grupe vršile zločine nad civilima i akte etničkog čišćenja. Prema Stevanu K. Pavloviću, Pavle Đurišić je ponosno prijavio Mihailoviću da je uništio muslimanska sela, kao odmazdu za dela koje su počinile muslimanske milicije. Iako možda Mihailović nije izdao takva naređenja, takođe nije učinio ništa protiv svojih komandanata, pošto je zavisio od raznih naoružanih grupa koje nije mogao da osudi. Takođe je skrivao situaciju od Britanaca i izbegličke vlade.[101] Mnogi zločini četnika protiv raznih neprijatelja, stvarnih ili umišljeni, su imali vrhunac u oktobru 1942. i februara 1943.[102] Odnosi sa Britancima Dragoljub Mihailović u britanskoj uniformi i sa jugoslovenskom vojničkom kapom, bez generalskih znamenja prema pravilima gerile, 1943. Kapetan Hadson je 15. novembra 1942. javio u Kairo da je stanje problematično, da prilike za sabotaže velikih razmera nisu iskorišćene zbog Mihailovićeve težnje da izbegne odmazde, i, dok čeka savezničko iskrcavanje i pobedu, četnički vođa može postići razumevanje ili sa Italijanima ili sa Nemci za koje veruje da će poslužiti njegovoj potrebi, a da ne bude kompromitovan, kako bi pobedio komuniste.[103] U decembru, major Piter Bjui, član londonskog štaba Ureda za specijalne operacije, je u razgovoru sa Živanom Kneževićem insistirao da je Mihailović kvisling koji otvoreno sarađuje sa Italijanima.[104] Forin ofis je ocenio da je Bjuijeva ocena greška, ali Britanci su sve više postajali zabrinuti zbog situacije i Mihailovićeve neaktivnosti.[105] Viši britanski oficir, pukovnik Vilijam Bejli, je izbačen padobranom u Crnu Goru na Božić. Njegova misije je bila da skuplja informacije i a vidi da li je Mihailović izveo neophodne operacije na železnicama.[103] Tokom sledećih meseci, britanski napori su bili skoncentrisani da Mihailović natera četnike da prekinu kolaboraciju sa silama Osovine i izvrše očekivane akcije protiv okupatora, ali oni nisu bili uspešni.[106] U januaru 1943. Ured za specijalne operacije je izvestio Vinstona Čerčila da su Mihailovićevi potčinjeni komandanti napravili lokalne sporazume sa italijanskim vlastima, iako nema dokaza da je sam Mihailović ikada imao sporazum sa Nemcima. Izveštaj je zaključio da bi bilo preporučljivo, pored toga što je pomoć Mihailoviću bila potrebna kao i uvek, da se proširi pomoć i na druge pokrete otpora i da se pokušaju ponovo ujediniti četnici i partizani.[107] Britanski oficiri za vezu su u februaru izjavili da Mihailović nije bio u kontaktu sa Nemcima, ali da su u nekim slučajevima njegove snage pomagale Italijane protiv partizana (izveštaj je došao u isto vreme kad i operacija Vajs). Bejli je izvestio da je Mihailović postao sve više nezadovoljan nedovoljnom pomoći koju je dobijao od Britanaca.[108] Pozitivne izveštaje o Mihailovićevom pokretu britanska propaganda je bila naduvala tako da je ono što su zatekli oficiri za vezu bilo daleko ispod očekivanja.[109] U Rimu je 3. januara 1943, baš pred početak operacije Vajs, održana konferencija na kojoj su učestvovali nemački general Aleksandar Ler, predstavnici NDH i Dobroslav Jevđević, koji je u to vreme, otvoreno sarađivao sa silama Osovine protiv partizana i otišao na tu konferenciju bez Mihailovićevog znanja. Mihailović nije odobrio Jevđevićevo prisustvo i navodno mu poslao oštru poruku, ali njegove akcije su bile ograničene na proglas da će Jevđevićeva vojna odlikovanja biti oduzeta.[110] U Lipovu se Mihailović 28. februara 1943, uz prisustvo Bejlija, obratio svojim vojnicima. Bejli je izvestio da je Mihailović izneo svoje ogorčenje zbog „perfidnog Albiona”, koji je očekivao da se Srbi bore po poslednje kapi krvi bez pomoći, da su Srbi u potpunosti bez prijatelja, da Britanci drže kralja Petra II i njegovu vladu kao zarobljenike i da će nastaviti da dobija pomoć od Italijana sve dok mu to daje sredstvo da uništi partizane. Takođe, prema Bejlijevom izveštaju, Mihailović je dodao da su njegovi neprijatelji ustaše, partizani, Hrvati i muslimani i tek kada se pobrine za njih, okrenuće se protiv Nemaca i Italijana.[111][112] Iako Mihailovićevi branioci tvrde da je Bejli pogrešno razumeo govor ili čak da ga je namerno iskrivio,[113] posledice tog govora na Britance su bile katastrofalne i označile su početak kraja britansko-četničke saradnje. Britanci su zvanično uložili protest jugoslovenskoj izbegličkoj vladi i zatražili objašnjenje Mihailovićevog stava i kolaboracije sa Italijanima. Mihailović je izjavio svojoj vladi da on nije imao susrete sa italijanskim generalima i da Jevđević nije imao zapovest da se sretne sa njima. Britanci su obećali da će Mihailoviću slati obilnije zalihe.[114] Isto početkom 1943. ton izveštavanja Bi-Bi-Sija je postajao sve više u korist partizana, opisujući ih kao jedini pokret otpora u Jugoslaviji (Bejli se žalio Forin ofisu da zbog takvog izveštavanja Mihailović ima predrasude o Britancima) i povremeno pripisuje partizanima akcije koje su zapravo izvršili četnici.[115] Forin ofis je uložio protest i Bi-Bi-Si se izvinio, ali ton njegovog izveštavanja se zapravo nije promenio.[116] Poraz u bici na Neretvi Glavni članak: Bitka na Neretvi Avgusta 1942. godine britanski premijer, Vinston Čerčil, je u Moskvi izneo Staljinu ovaj plan, koji je podrazumevao da Zapadni saveznici posle uspešnih vojnih operacija protiv Nemaca u severnoj Africi zauzmu Siciliju, a potom i donju Italiju, koju je trebalo iskoristiti kao platformu sa koje bi se izvršila invazija oko milion vojnika na Jugoslaviju i time otvorio Drugi front, posle čega bi se izveo brzi prodor preko Mađarske, Slovačke i Rumunije (ove države nisu bile okupirane od Nemačke i predstavljale su Hitlerov meki trbuh) i napale s leđa nemačke snage na Istočnom frontu čime bi se oslabio pritisak na Crvenu armiju i SSSR. Međutim, Staljin je odbio ovaj plan tražeći od Čerčila da Zapadni saveznici otvore Drugi front što zapadnije, u Francuskoj, tajno time računajući na potencijalni ratni plen, istočnu Evropu i Balkan. Čerčil je napustio Moskvu bez dogovora sa Staljinom, a Zapadni saveznici su nastavili da izvode vojne operacije prema svom vojnom planu, usmeravajući prodor svojih snaga prema Balkanu. U narednih godinu dana, sve do jeseni 1943. postojaće sukob između Zapadnih saveznika i SSSR oko mesta otvaranje Drugog fronta, Jugoslavije ili Francuske. Tokom februara 1943. zbog očekivane savezničke invazije, u severnoj Hercegovini počele su žestoke borbe između partizana i četnika. Krajem februara, ubrzo nakon što je održao govor u Lipovu, Mihailović se pridružio svojim trupama u Hercegovini, koje su bile u teškoj situaciji. Do martovskih pregovora o primirju između partizana i sila Osovine, Italijani su jako podržavali četnike, nadajući se da će oni zadati fatalni udar partizanima. Nemci nisu odobravali ovu kolaboraciju, zbog čega je Hitler lično pisao Musoliniju.[117] Partizanski pregovarači su, pored zahteva za primirjem i razmenom zarobljenika, izjavili „da se ne bore protiv hrvatske države i ni u kom slučaju protiv Nemaca, već isključivo protiv četnika”, te „da su spremni da sa oružjem u ruci istupe protiv Engleza prilikom iskrcavanja”.[118] Razmene zarobljenika su izvršene, a nezvanično primirje je bilo na snazi nekoliko sedmica dok su pregovori trajali, iako do zvaničnog primirja nije došlo.[119] Partizani su iz toga izvukli korist jer je italijanska pomoć četnicima suspendovana, što je omogućilo Titovim snagama da nanesu težak poraz Mihailovićevim trupama u bici na Neretvi.[119] Ribentrop i Hitler su 29. marta odbacili naredbe svojih potčinjenih i budući kontakti bili su zabranjeni. Partizani su uspeli da pređu Neretvu, a četnici su nakon poraza bili u haotičnom stanju.[120] Borbe su se nastavile krajem aprila i početkom maja 1943. na severu Crne Gore, a zatim je ovaj sukob prekinula velika nemačka ofanziva na oba pokreta, upadom oko 65.000 nemačkih vojnika u italijansku okupacionu zonu. U maju, nemačka obaveštajna služba je takođe pokušala da uspostavi kontakt sa Mihailovićem da utvrdi da li moguć savez protiv partizana. U Kolašinu su pričali sa jednim četničkim oficirom, koji se nije predstavio. Oni su pretpostavili da je to Mihailović, ali to verovatno nije tačno, pošto je prema Bejliju Mihailović bio na drugom mestu u isto vreme. Nemačka komanda, je ipak, oštro reagovala protiv bilo kakvog pokušaja da se pregovara sa neprijateljem.[121] Zatim su se Nemci okrenuli svojoj sledećoj operaciji, pod imenom operacija Švarc[122] i razoružali crnogorske četnike. Čini se da je Pavle Đurišić predložio Mihailoviću kratkoročnu kooperaciju sa Nemcima protiv partizana, što je Mihailović odbio. Đurišić je otišao u Kolašin da brani svoj štab od partizana. Nemci su 14. maja ušli u Kolašin i zarobili Đurišića, dok je Mihailović pobegao i sa delom svojih snaga krenuo na sever u pravcu Zlatara i Javora.[119][123] Krajem maja, nakon što su povratili kontrolu nad većim delom Crne Gore, Italijani su se okrenuli protiv četnika, ili barem protiv Mihailovićevih snaga, i objavili nagradu od pola miliona lira za zarobljavanje Mihailovića i milion lira za zarobljavanje Tita.[124] Promena savezničke politike U aprilu i maju 1943. Britanci su poslali misije kod partizana i ojačali svoje misije kod četnika. Major Džasper Rutam, jedan od oficira za vezu, je prijavio da su se okršaji Nemaca i četnika zaista događali ali da su ih bez sumnje započeli Nemci. Tokom leta, Britanci su slali zalihe i četnicima i partizanima.[125] Nemačka poternica za Mihailovićem koja nudi 100.000 zlatih maraka za njegovo hvatanje. Mihailović se vratio na teritoriju Vojne uprave u Srbiji i njegov pokret je brzo povratio dominaciju u ovoj oblasti. Dobivši više oružja od Britanca, naredio je niz akcija i sabotaža, razoružavao odrede Srpske državne straže i napadao bugarske trupe, ali je uglavnom izbegavao Nemce, smatrajući da njegova vojska još nije dovoljno spremna. Četnici su u Srbiji kontrolisali planinske krajeve gde nije bilo okupatorskih vojnika. U kolaboracionističku Nedićevu administraciju su se infiltrirali njegovi ljudi, pa su mnogi vojnici Srpske državne straže zapravo simpatisali Jugoslovensku vojsku u otadžbini. Posle poraza u bici na Neretvi, Mihailović je pokušao da poboljša svoju organizaciju. Dragiša Vasić, nekada glavni ideolog pokreta koji se protivio vezama sa Italijanima, je napustio vrhovnu komandu. Mihailović je pokušao da ojača svoje veze sa Hrvatima i tradicionalnim političkim strankama i da revitalizuje svoje kontakte u Sloveniji.[126] SAD su poslale oficire za vezu da se pridruže Bejlijevoj misiji kod Mihailovića, istovremeno slavši misije i kod Tita.[127] U međuvremenu su Nemci postali zabrinuti zbog rastuće snage partizana i sklapali su lokalne sporazume sa četnicima, ali ne i sa samim Mihailovićem. Prema Volteru Robertsu, postoji malo sumnje da Mihailović nije bio svestan ovih sporazuma i da ih je smatrao manjim od dva zla, pošto je njegov primarni cilj bio da porazi partizane.[128] Od početka 1943. britansko nestrpljenje zbog Mihailovića je raslo. Iz dešifrovanih nemačkih radio poruka, Čerčil i njegova vlada su zaključili da je četnička kolaboracija sa Italijanima bila iznad prihvatljivog nivoa i da partizani nanose najviše štete silama Osovine.[129] Nakon kapitulacije Italije u septembru 1943. četnici u Crnoj Gori su se našli pod napadom i Nemaca i partizana, koji su preuzeli kontrolu nad velikim delom Crne Gore, uključujući i bivšu četničku „prestonicu” Kolašin. Pavle Đurišić, pošto je prethodno pobegao iz nemačkog logora u Galiciji, se probio do Jugoslavije i bio opet zarobljen. Predsednik kvislinške vlade Milan Nedić je od njega zatražio da osnuje Crnogorski dobrovoljački korpus koji bi se borio protiv partizana. Đurišić se zakleo na vernost Nediću, ali je tajno priznavao Mihailovića za komandanta. I Mihailović i Đurišić su očekivali iskrcavanje zapadnih Saveznika. U Srbiji je Mihailović smatran predstavnikom pobedničkih Saveznika.[130] U haosu nakon italijanske kapitulacije, nekoliko četničkih komandanata je otvoreno sarađivalo sa Nemcima protiv sve jačih partizana. Dobroslav Jevđević je Nemcima ponudio usluge svojih 5.000 vojnika. Momčilo Đujić je takođe sklopi savez sa Nemcima kao zaklon protiv ustaša i partizana, ali mu Nemci nisu verovali.[131] U oktobru 1943. na zahtev Saveznika, Mihailović je prihvatio da preduzme dve sabotaže, zbog čega su ga Nemci još više progonili i primorali ga, prema britanskim izveštajima, da često premešta svoj štab.[132] Početkom novembra 1943. Vrhovna komanda na čelu sa Mihailovićem krenula je na marš preko planine Tare i Povlena i dolazi decembra 1943. u Azbukovicu, na planinu Bobiju.[traži se izvor] Sporazumi između generala JVuO i Vermahta Glavni članak: Sporazumi između JVuO i komande Jugoistoka Zone odgovornosti Mihailovićevih komandanata u okupiranoj Srbiji, prema ugovorima sa Vermahtom 1943. Jevrem Simić i Nikola Kalabić (roze), Vojislav Lukačević (plavo), Ljuba Jovanović (zeleno) i Mihailo Čačić (sivo). Do novembara i decembra 1943. Nemci su shvatili da je Tito njihov najopasniji protivnik. 1. novembra nemački komandant jugoistoka feldmaršal Maksimilijan fon Vajhs ocenjuje da je „najopasniji neprijatelj Tito… Zbog toga Mihailović već traži vezu sa nemačkim komandama, da ne bi potpao pod komunističku vlast.”.[133] Nemački izaslanik Herman Nojbaher je uspeo da sklopi ugovore o primirju i zajedničkoj borbi sa Nemcima sa četiri Mihailovićeva komandanta sa ciljem prekida neprijateljstava u periodu od pet do deset nedelja. Nemci su ovo shvatili kao znak slabosti Mihailovićevog pokreta. Primirje je sakrivano, ali su Britanci saznali za njega putem dekodiranja nemačkog radio-saobraćaja i te informacije su stigle do Čerčila[134]. Nemački komandant jugoistoka izdaje objašnjenje o sklapanju ugovora sa Mihailovićevim snagama[135] U Ratnom dnevniku Vermahta je za datum 23. novembar 1943. zapisano da je Mihailović svojim komandantima naredio da sarađuju sa Nemcima, dok se on sam neće eksponirati na taj način, zbog reakcije naroda.[136] Nema čvrstih dokaza da je Mihailović umešan ili da je odbio sporazume, mada je britanska vojna obaveštajna služba zaključila da je moguće da je „prevrtljiv”.[137] Britanci su sve više bili zabrinuti zbog činjenice da su četnici bili spremniji da ratuju protiv partizana više nego protiv Nemaca. Na trećoj Moskovskoj konferenciji, Entoni Idn je izrazio nestrpljivost zbog nepostojanja Mihailovićeve akcije.[138] Izveštaj Ficroja Maklejna, oficira za vezu kod partizana, je ubedio Čerčila da su partizani najpouzdaniji pokret otpora. General Dvajt Ajzenhauer, glavnokomandujući savezničkih snaga, u novembru u Kairu ističe „da svu moguću opremu treba slati Titu, jer su Mihailovićeve snage od male vrednosti.”[139] Izveštaj generala Čarlsa Armstronga, oficira za vezu u Mihailovićevom štabu, je stigao suviše kasno da bi ga Entoni Idn obznanio na Teheranskoj konferenciji krajem novembra 1943. mada Stevan K. Pavlović smatra da to verovatno ne bi bilo dovoljno da se promeni Čerčilov stav. U Teheranu, Čerčil je zastupao partizane, dok je Staljin pokazivao ograničeni interes, ali se složio da bi partizani trebalo da dobiju najveću moguću podršku.[140] Čerčil je 10. decembra imao sastanak sa kraljem Petrom II i rekao mu je da ima nepobitne dokaze da o Mihailovićevom saradnji sa neprijateljem i da se Mihailović mora ukloniti iz jugoslovenske vlade. Početkom decembra, od Mihailovića je zatraženo da izvrši važne sabotaže na železničkim mostovima, što je kasnije tumačeno kao poslednja šansa da se iskupi. Međutim, verovatno ne shvatajući koliko se saveznička politika promenila, Mihailović nije uspeo da izvrši zadatak.[141] Ured za specijalne operacije u Kairu je 12. januara 1944. poslao izveštaj Forin ofisu, u kom je stojalo da su Mihailovićevi komandanti sarađivali sa Nemcima i Italijanima, i da je sam Mihailović tolerisao i u nekim slučajevima odobravao njihove akcije. Ovo je ubrzalo britansku odluku da povuku 30 svojih oficira za vezu.[142] Britanske misije su se efektivno okončale u proleće 1944. U aprilu, mesec dana pre odlaska, Armstrong je primetio da je Mihailović uglavnom bio aktivan u propagandi protiv sila Osovine, da je propustio brojne prilike za sabotaže u poslednjih 6 do 8 meseci i da su napori mnogih četničkih vođa da prate Mihailovićevu strategiju iščekivanja prerasli u sporazume o nenapadanju sa osovinskim silama, iako ova misija nije imala dokaze o kolaboraciji sa neprijateljem.[143] Spasavanje savezničkih pilota Glavni članak: Operacija Vazdušni most U međuvremenu Mihailović je pokušao da popravi organizaciju svog pokreta. U selo Ba, Draža dolazi 20. januara 1944. radi priprema Svetosavskog kongresa. Uz pomoć Živka Topalovića, Mihailović je u selu Ba organizovao Svetosavski kongres koji bi sa četničkog pokreta skinuo senku prethodnog kongresa iz Crne Gore. Višestranački Jugoslovenski nacionalni kongres je održan od, [[25. januar|25. do 29. januara 1944. u selu Ba. Kongresu su prisustvovali 272 delegata iz 11 različitih političkih partija, na kraju zasedanja usvojena je Baška rezolucija,[144] koja je predviđala obnovu i demokratsko uređenje Jugoslavije kao parlamentarne monarhije sa tri federalne jedinice, Srbijom, Hrvatskom i Slovenijom, u kojoj bi bila zagarantovana sva ljudska i građanska prava njenih državljana. Kongres je bio reakcija na proizvoljno ponašanje nekih komandanata, pomenuti je organizovanje nove, demokratske i moguće federalne Jugoslavije, mada je predlog ostao nejasan i čak je upućen apel KPJ da se pridruži. Četnička komanda je formalno reorganizovana. Pavle Đurišić je još bio komandant Crne Gore, a Momčilo Đujić Dalmacije, dok je Dobroslav Jevđević isključen. Posle kongresa Draža odlazi u oblast Ovčara, gde se zadržava do početka marta 1944. Početkom aprila otpočela je partiza

Autor - osoba Vojinović, Aleksandar, 1922-1999 = Vojinović, Aleksandar, 1922-1999 Naslov Ante Pavelić / Aleksandar Vojinović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Centar za informacije i publicitet, 1988 Fizički opis 380 str., [24] str. pril. ; 22 cm Zbirka ǂBibliotekaǂ Tajne sile Tragom izdaje i zločina Predmetne odrednice Pavelić, Ante, 1889-1959 Nekontrolisane predmetne odrednice Pavelić, Ante / biografije Ante Pavelić (Bradina, 14. jul 1889 – Madrid, 28. decembar 1959) bio je hrvatski političar i jedan od osnivača i vođa nacifašističkog pokreta Ustaše i ratni zločinac. Posle okupacije Jugoslavije, nacistički okupator postavlja ga na čelo marionetske Nezavisne Države Hrvatske, sa titulom poglavnika. Pavelić je bio advokat i političar iz redova Hrvatske stranke prava za vreme Kraljevine Jugoslavije. Kada je 1927. izabran kao poslanik u Narodnu skupštinu Kraljevine SHS u prvom govoru je izjavio je da njegov dolazak nije potvrda da on priznaje postojeće stanje, nego da će se boriti protiv njega za samostalnost Hrvatske. Koliko se netrpeljivosti i nasilnosti krilo iza te izjave tada se nije moglo naslutiti. Do kraja 1920-ih, njegove političke aktivnosti su postajala sve radikalnije kako je pozivao Hrvate na ustanak protiv Jugoslavije i planirao je stvaranje nezavisne Hrvatske pod italijanskim protektoratom. Nakon što je kralj Aleksandar I Karađorđević uveo Šestojanuarsku diktaturu 1929. godine i zabranio sve političke stranke, Pavelić je otišao u inostranstvo i zajedno sa Unutrašnjom makedonskom revolucionarnom organizacijom (VMRO) je planirao da razbije Jugoslaviju, zbog čega su ga jugoslovenske vlasti u odsustvu osudile na smrt. U međuvremenu Pavelić je došao u Italiju, gde je osnovao ustaški pokret sa ciljem stvaranja nezavisne Hrvatske. Pavelić je uneo terorističke akcije u ustaški program, kao što su podmetanje bombi i atentati, pokrenuo mali ustanak u Lici 1932, a sve je kulminiralo ubistvom kralja Aleksandra izvedenog zajedno sa VMRO. Paveliću je još jednom u Francuskoj osuđen na smrt u odsustvu. Zbog međunarodnog pritiska, Italijani su ga uhapsili i držali 18 meseci u zatvoru, što je uveliko omelo ustaše u sledećem periodu. Ubrzo po invaziji sila Osovine na Jugoslaviju u aprilu 1941. Slavko Kvaternik je, uz nemačko dopuštenje, proglasio osnivanje Nezavisne Države Hrvatske u Pavelićevo ime, koji se ubrzo vratio, preuzeo kontrolu nad marionetskom vladom i ubrzo stvorio politički sistem sličan nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji. Pavelić je morao da Italijanima da teritorijalne ustupke. Brutalan režim koji je predvodio Pavelić je bio odgovaran za genocidne progone Srba, Jereja i Roma koji su živeli na teritoriji NDH, što je uključivalo masovna ubistva stotine hiljada Srba, i desetine hiljada Jevreja i Roma, kao i za progone Hrvata antifašista. Rasne politike NDH su značajno doprinele brzom gubitku kontrole nad okupiranoj teritoriji, gde je stanovništvo masovno odlazilo u partizane i četnike, i čak nateralo nemačke vlasti da pokušaju da obuzdaju Pavelića i njegovu genocidnu kampanju. Na kraju rata 1945. Pavelić je naredio svojoj vojsci da se bori čak i posle nemačke predaje, ali on sam je pobegao u Austriju i izbegao repatrijaciju kod Blajburga. Pavelić je na kraju stigao do Argentine, gde je ostao politički aktivan. Kada je hrvatsko-ustaška imigracija u Argentini 1957. g. proslavljala „Dan nezavisnosti”, odnosno dan stvaranja NDH (10. april), Blagoje Jovović je pucao na Pavelića, ali je bivši ustaški poglavnik preživeo, posle čega je pobegao u Frankovu Španiju. U Španiji je i preminuo od rana zadobijenih prilikom atentata. Nikada iz bolnice nije izašao. Sahranjen u Madridu, gde se zaključno sa januarom 2022. godine i dalje nalazi njegov grob. Rođen je 14. jula 1889. godine u hercegovačkom selu Bradini kod Ivan planine, (Opština Konjic) tada delu austrougarskog kondominijuma Bosne i Hercegovine. Osnovnu školu pohađao je u raznim mestima po Bosni i Hercegovini, zavisno gde je radio njegov otac. Pavelić je osnovnu školu pohađao u Jezeru u islamskom mektebu, i u Jajcu. U gimnaziju se upisao u Travniku. Dok je pohađao gimnaziju u Travniku postao je sledbenik nacionalističke ideologije Ante Starčevića i njegovog naslednika na mestu vođe Čiste stranke prava Josipa Franka (koji je bio i tast Slavko Kvaternika, tada austrougarskog pukovnika). Zbog zdravstvenih problema 1905. godine na kratko je prekinuo školovanje. U leto je našao posao na izgradnji železničke pruge između Sarajeva i Višegrada. Školovanje je nastavio u Zagrebu. Nije uspeo da završi četvrti razred, zbog čega je ponavljao razred. Školovanje je nastavio u gimnaziji u Senju, gde je završio peti razred. Zbog zdravstvenih problema je opet prekinuo školovanje i zaposlio se na izgradnji puta kod Buzeta. Šesti razred je završio u Karlovcu. a sedmi u Senju. Maturirao je 1910. godine i upisao se na Pravni fakultet u Zagrebu. Za vreme đačkih dana je pristupio Čistoj stranci prava, kao i frankovačkoj đačkoj organizaciji. Pavelić je 1912. uhapšen zbog sumnje u umešanost na atentat na bana Hrvatske-Slavonije Slavka Cuvaja. Pravo je diplomirao 1914. godine, a 1915. godine dobio doctor iuris počasnu titulu. U razdoblju od 1915. do 1918. godine radio je kao ovlašćeni zapisničar u advokatskom notarijatu Aleksandra Horvata, predsednika Stranke prava. Nakon završene stručne prakse (1918) radio je kao samostalni advokat u Zagrebu. Sa suprugom Marijom je imao dvoje dece, sina Velimira i ćerku Višnju. 1920te Ekstremista od same svoje mladosti, postao je član organizacije znane pod imenom „Frankovci“. U 1919. godini vrši funkciju privremenog sekretara Hrvatske stranke prava. Kako je to objasnio britanski istoričar A. P. J. Tejlor, kada su se u Hrvatskoj partiji prava pojavili ljudi koji su odbijali ulaziti u sukob sa Srbima, što je bilo alfa i omega političke aktivnosti ove partije, partijska većina je formirala Čistu stranku prava „očišćenu od bilo kakvih tragova realizma“ – po Tejloru. Godine 1921. Pavelić je bio uhapšen zajedno sa nekoliko drugih članova ove partije a zatim, kad je pušten na slobodu, pokušao je braniti na sudu uhapšene članove partije što mu nije uspelo. Pavelićeva svadljiva priroda je postajala sve više vidljivija u godinama neposredno poslije rata kada se uključio u sukobe između Centralističke partije i Radićeve Hrvatske seljačke stranke. Bio je jedini poslanik njegove partije u Skupštini Kraljevine Jugoslavije ali je retko bio prisutan na sednicama Skupštine a kada bi bio `bio je tih i neaktivan sedeći na svojoj stolici i samo bi se povremeno uključivao u duga harangiranja-proteste protiv onih mera koje nije odobravao. Ranih 1920-ih Pavelić je počeo uspostavljati kontakte sa hrvatskom emigracijom u Beču i Budimpešti a kasnije i sa makedonskom terorističkom organizacijom VMRO. Godine 1927 je bio savetnik odbrane makedonskih terorista tokom skopskoga procesa. Iste 1927. izabran je za zagrebačkog pokrajinskog zastupnika, a u junu iste godine predstavljao je zagrebačku opštinu na evropskom kongresu gradova u Parizu. Na povratku u Rimu je izaslaniku italijanske vlade Davanzatiju u ime HSP-a predao promemoriju u kojoj se Italiji nudi saradnja u rušenju Jugoslavije. U skladu s tim očekuje italijansku pomoć u uspostavljanju i zaštiti hrvatske države, te iznosi spremnost na teritorijalno, političko, ekonomsko i vojno prilagođavanje italijanskim interesima. Na parlamentarnim izborima 1927. godine izabran je, zajedno s Trumbićem, za zastupnika na listi Hrvatskog bloka. U svojim govorima u beogradskoj skupštini istupio je protiv srpske politike i izjašnjavao se za hrvatsku samostalnost i nezavisnost. Unutar stranke posebno se posvetio radu s omladinom te pokrenuo listove „Starčević“ i „Kvaternik“. Posle atentata na prvake Hrvatske seljačke stranke 1928. godine pristupa Seljačko-demokratskoj koaliciji. Tada pokreće list „Hrvatski domobran“ s programom ostvarenja samostalne hrvatske države, a 1. oktobra 1929. godine osniva istoimenu paravojnu organizaciju. Emigracija Pavelić je bio na funkciji sekretara Hrvatske stranke prava sve do 1929. i početka Šestojanuarske diktature. Otprilike u to vreme, Pavelić je počeo da organizuje ustaše. Zvaničan datum osnivanja je bio 7. januar 1929.. Nakon proglašenja šestojanuarske diktature 1929, plašeći se hapšenja, pod izgovorom da mu je potrebna medicinska pomoć, Pavelić je otišao u Austriju u noći između 19. i 20. januara. Prvo pod izgovorom da mu je potrebno lečenje je otišao u Beč. Ovde je kontaktirao druge hrvatske emigrante, uglavnom političke emigrante i bivše austrougarske oficire, koji su se okupili oko Stjepana Sarkotića i odbili da se vrate u Jugoslaviju. Nakon kraćeg boravka u Austriji, zajedno sa Gustavom Perčecom Pavelić je otišao u Budimpeštu. U martu 1929. ustaše su počele svoju terorističku kampanju u Jugoslaviji ubistvom Tonija Šlegela u Zagrebu. Šlegel je bio projugoslovenski orijentisan urednik novina Novosti, koji je takođe bio osoba od poverenja kralja Aleksandra. Nakon što su uspostavili kontakte sa VMRO u aprilu 1929. Pavelić i Perčec su otišli u Sofiju. U Sofiji su 29. aprila 1929. godine s vođom makedonske emigracije Vančom Mihailovim potpisali deklaraciju o uzajamnoj pomoći Makedonaca i Hrvata u rušenju Jugoslavije i stvaranju samostalnih država Hrvatske i Makedonije. Mihailov će biti osoba koja će imati najviše uticaja na Pavelića u budućnosti. Istovremeno u Beogradu ga je Sud za zaštitu države u odsustvu 17. avgusta 1929. godine osudio na smrt, zajedno sa Perčecom. Zbog presude jugoslovenskog suda, Pavelić je 25. septembra 1929. uhapšen u Beču i proteran u Nemačku. Pavelić je napustio Nemačku pod lažnim pasošem i otišao u Italiju, gde je njegova porodica već od ranije živela. Pošto je bio u kontaktu sa italijanskim vlastima još od 1927, lako je uspostavio kontakt sa fašistima. U jesen 1929. povezao se sa italijanskim novinarem i Musolinijevim bratom Arnaldom Musolinijem, koji je podržavao nezavisnost Hrvatske bez ikakvih teritorijalnih simpatija. U Italiji, potkraj 1930. osniva tajnu terorističku organizaciju „Ustaša – hrvatska revolucionarna organizacija“ (UHRO) s ciljem razbijanja Jugoslavije i uspostave nezavisne Hrvatske uz pomoć Italije. Tada uzima naslov poglavnika, a ustaški pokret organizuje na vojnim i zavereničkim načelima. U drugoj polovini 1931. godine u Italiji osniva prvi logor za vojnu obuku u mestu Bovenjo u pokrajini Breša, te inicira osnivanje drugih takvih logora u Italiji i Mađarskoj. U Glavnom ustaškom stanu 1. jula 1933. godine obznanjuje načela ustaškog pokreta u 17 tačaka, a kao cilj pokreta ističe uspostavu samostalne i nezavisne hrvatske države na čitavom njenom istorijskom (koje je izmišljeno kao istorijsko) i etničkom (u kom su polovina bili Srbi) području, što se ima pravo provesti svim sredstvima, pa i silom oružja. U skladu sa deklarisanim načelima inicira i organizuje propagandne akcije, atentate i diverzije. Pripreme za terorističke akcije su se nastavile na Liparima uz nesebičnu italijansku pomoć koji su uz pomoć ustaša nastojali da sruše Jugoslaviju i zaposednu dalmatinsku obalu. Već 1932. godine jedna grupa ustaša se iz Zadra koji je tada bio u sastavu Italije prebacila u Velebit i izvršila napad na žandarmerijsku stanicu u selu Brušane. Ustaše su se nadale da će njihova akcija izazvati masovni ustanak, ali osim malo štete na vratima i zidu žandarmerijske stanice ništa se značajnije nije desilo i teroristi su se vratili u Zadar. U potragu za njima u Liku su stigli odred vojske i četnici Koste Pećanca, pa je glavni organizator akcije Andrija Artuković morao da pobegne. Pretres i istraga su rezultovali razbijanjem ustaške mreže i hapšenjem nekih ustaša od kojih je najpoznatiji bio ustaški ideolog i budući ministar Mile Budak (1939. nakon osnivanja Banovine Hrvatske su svi pušteni na slobodu). Međutim, ustašama se već ubrzo pružila prilika za novu akciju. Prilikom posete Francuskoj u Marselju je 1934. godine je ubijen kralj Aleksandar. Atentat je izvršio pripadnik VMRO Vlado Černozemski, ali su iza svega stajale ustaše i kao glavni organizatori Ante Pavelić, Gustav Perčec i Slavko Kvaternik. Stoga Pavelić, zajedno sa Perčecom i Kvaternikom, je osuđen na smrt u odsutnosti od strane provincijalnog suda u Aix-en-Provence u Francuskoj u februaru 1936. Nakon marsejskog atentata, pod pritiskom Francuske, italijanske ga vlasti 17. oktobra 1934. godine hapse i zatvaraju u Torinu gde ostaje u zatvoru sve do 1936. godine. Do kraja oktobra 1936. godine dovršava opsežni elaborat za nemačko Ministarstvo inostranih poslova pod naslovom „Hrvatsko pitanje“. Nakon približavanja Jugoslavije i Italije te sporazuma Ćano-Stojadinović, 1. aprila 1937. godine izdaje odredbu kojom razrešava ustaše radne službe i raspušta sve logore na području Italije. U skladu s tim ustaše su raseljene i izolovane po celoj Italiji, a on je interniran, u Sijeni do 1939. godine. Nakon pada Milana Stojadinovića, te italijanske okupacije Albanije i priprema za napad na Jugoslaviju, poziva ga italijanski ministar inostranih poslova grof Ćano (23. januara 1940) i dogovara s njim plan akcije koji uključuje podizanje ustanka u Hrvatskoj, italijansku vojnu intervenciju, uspostavu nezavisne Hrvatske pod italijanskom zaštitom i njen ulazak u monetarnu i carinsku, zatim i u personalnu uniju s Italijom. Nakon beogradskih događanja 27. marta 1941. godine prvi ga put prima Musolini (29. marta), a kada je Slavko Kvaternik u njegovo ime proglasio Nezavisnu Državu Hrvatsku (NDH) 10. aprila 1941, ponovo ga prima Musolini dan kasnije, tj. 11. aprila i odobrava mu ulazak u Hrvatsku. Na čelu grupe ustaša vratio se u Hrvatsku i preuzeo vlast. NDH i Drugi svetski rat Uspostavljanje NDH Zvanična objava uspostave Nezavisne Države Hrvatske. Nemci su želeli masovnu podršku za bilo koju vladu nove hrvatske marionetske države koju bi oni postavili, da bi mogli da kontrolišu svoju okupacionu zonu uz minimum svojih snaga i da mirno iskorišćavaju dostupne resurse. Uprava Banovine Hrvatske bila je pod kontrolom saveza Hrvatske seljačke stranke Vlatka Mačeka i Samostalne demokratske stranke prečanskih Srba. Maček je imao veliko popularnost u hrvatskom narodu, bio je potpredsednik jugoslovenske vlade premijera Dragiše Cvetkovića, podržavao je jugoslovensko pristupanje Trojnom paktu i imao je već organizovane paravojne snage u vidu Hrvatske seljačke i građanske zaštite. Zbog toga su Nemci pokušali da ubede Mačeka da proglasi nezavisnost hrvatske države i obrazuje vladu. Kada je Maček odbio da sarađuje, Nemci su shvatili da nemaju izbora osim da podrže Pavelića, iako su smatrali da ustaše ne mogu da upravljaju državom na način koji su Nemci želeli. Pored nekoliko stotina ustaša u emigraciji, Nemci su procenili da Pavelić u Jugoslaviji u trenutku invazije ima oko 900 zakletih ustaša, a same ustaše su smatrale da broj njihovih pristalica iznosi oko 40.000. Pored toga, Nemci su smatrali Pavelića italijanskim agentom i Musolinijevim čovekom, ali uzevši da su druge istaknute ustaše kao što je Pavelićev doglavnik Slavko Kvaternik bili dovoljno pronemački nastrojeni da osiguraju da će njihovi interesi biti ispoštovani u bilo kakvom režimu na čijem čelu bi stojao Pavelić. Slavko Kvaternik je 10. aprila 1941. preko Radio-Zagreba proglasio uspostavljanje Nezavisne Države Hrvatske u ime poglavnika Ante Pavelića. Kvaternik je delovao po naređenjima SS-brigadefirera Edmunda Fezenmajera. Ova objava primljena je sa oduševljenjem u značajnom delu hrvatskog naroda, naročito onih koji su živeli u Zagrebu i drugim gradovima, međutim, ustaše su imale neku stvarnu podršku samo u zapadnoj Hercegovini i Lici. Hrvatska seljačka i građanska zaštita, u koje su se infiltrirale ustaše, je pomagala u razoružavanju kraljevske Jugoslovenske vojske i uspostavljanju nekakve kontrole. Ustaše koje su bile internirane u Italiji su skupljene u Pistoji, gde su im date italijanske uniforme i lako naoružanje. Pavelić im se pridružio 10. aprila. Pavelićev dolazak u Pistoju je zapravo bio njegov prvi susret sa svojim ustašama nakon marseljskog atentata. Tu im je održao govor u kom je istakao da je njihova borba za nezavisnu Hrvatsku skoro gotova. Posle toga se vratio u svoj dom u Firenci gde je na radiju čuo za Kvaternikovu objavu. Pavelić je sutradan 11. aprila otišao u Rim, gde ga je primio Musolini. Posle sastanka u Rimu, Pavelić se sa svojom ustaškom pratnjom ukrcao na voz i stigao u Zagreb preko Trsta i Rijeke. U Karlovac je stigao 13. aprila sa oko 250-400 ustaša, gde ga je dočekao Fezenmajer, koga je nemački ministar spoljnih poslova Joahim fon Ribentrop zadužio da nadgleda osnivanje NDH. U Karlovcu je Pavelić upitan da li je napravio nekakve obaveze prema Italijanima, ali je stigao i Musolinijev izaslanik Filipo Anfuzo da osigura da će Pavelićeve izjave po pitanju Dalmacije i priznavanju od strane sila Osovine biti primljene na zadovoljavajući način kod Hitlera i Musolinija. Ova pitanja su bila prvi znak nemačko-italijanskih tenzija zbog NDH. Diplomatsko priznanje NDH je odloženo dok se osigura da će Pavelić ispuniti obećane teritorijalne ustupke Italiji. To je značilo da je Pavelić morao da preda Italiji oko 5400 km² teritorije, na kojoj je živelo oko 380.000 stanovnika, od toga 280.000 Hrvata, 90.000 Srba, 5.000 Italijana i 5.000 ostalih. Kada se Pavelić na to obavezao, 15. aprila je stigao u Zagreb[23], a priznavanje sila Osovine je istog dana zagarantovano. Dan ranije, 14. aprila je Fezenmajer poslao telegram nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova u kome Pavelić i Kvaternik mole Hitlera da ih on i nemački ministar spoljnih poslova prime što pre kako bi izrazili Hitleru zahvalnost za priznanje NDH i obećali da će živeti i umreti za Hitlera.[24] Sutradan, kao poglavnik Nezavisne Države Hrvatske 16. aprila Pavelić je potpisao dekret o obrazovanju vlade NDH. U vladi je uzeo položaj predsednika vlade i ministra inostranih poslova. Dekretom je Osman Kulenović imenovan za potpredsednika vlade, Slavko Kvaternik za Pavelićevog zamenika, a još osam istaknutih ustaša je postavljeno za ministre. Potom je osnovao Hrvatsko domobranstvo i organizovao upravnu i diplomatsku službu. Po uzoru na Hitlera, ustaški pokret postao je jedini nosilac političke volje u zemlji i menja mu ime u „Ustaša - hrvatski oslobodilački pokret“ (UHOP). Ujedno je osnovao Glavni ustaški stan (GUS) kao organizaciono-političku, a Ustašku vojnicu i Ustašku nadzornu službu (UNS) kao vojno-policijske poluge režima. Ustaše su koristili postojeću birokratiju Banovine Hrvatske, koja je kasnije pročišćena i popunjena ustašama. Novi režim se oslanjao na koncept neprekinute hrvatske države od njihovog doseljavanja, i odražavaće se u ekstremnom hrvatskom nacionalizmu sa primesama nacizma, italijanskog fašizma, katoličkog klerikalnog autoritarizma i politike o seljaštvu Hrvatske seljačke stranke. Pavelić je pokušavao da odugovlači pregovore sa Italijom oko granice između dve države. U to vreme je dobijao podršku od Berlina. Galeaco Ćano je insistirao da Italija mora anektirati celo hrvatsko primorje, a posle nekog vremena Nemci su se povukli da bi sačuvali nemačko-italijanske odnose. Pavelić i Ćano su se ponovo sastali 25. aprila u Ljubljani da ponovo razgovaraju o granicama. Ćanov prvi predlog bila je aneksija celog hrvatskog primorja i zaleđa sve do Karlovca. Drugi predlog je bio manje zahtevan, ali uz čvršće veze sa Italijom, uključujući monetarnu, carinsku i personalnu uniju. Pavelić je odbio i umesto toga je zahtevao da Hrvatska dobije Trogir, Split i Dubrovnik. Ćano nije odgovorio, ali je obećao novi sastanak. Pavelić je i dalje računao na nemačku podršku, ali uzalud. Pavelić i Musolini su se sastali 7. maja u Tržiču i dogovorili su se da se o ovome ponovo razgovara u Rimu. Pavelić je otišao u Rim sa svojom delegacijom i potpisao Rimske ugovore. Tim ugovorima velik je deo dalmatinske obale, Krk, Rab, Korčula, Biograd, Šibenik, Split, Čiovo, Šolta, Mljet i delovi Konavla i Boka Kotorske predat Italiji. Hrvatski predlog da se Splitom i Korčulom zajednički upravlja je bio ignorisan. Dalje, Pavelić je pristao da imenuje princa Ajmonea, vojvodu od Aoste za kralja NDH pod imenom Tomislav II da bi izbegao uniju sa Italijom, ali je odlagao formalnosti nadajući se da će dobiti više teritorija ako prihvati novog kralja. Međutin, Ajmone je dobio i nikada nije vladao u NDH. Kao poglavnik NDH, Pavelić je imao potpunu kontrolu nad državom. Zakletva koju su polagali svi zaposleni u vladi je isticala da Pavelić predstavlja suverenitet NDH. Sama titula poglavnik je predstavljala bliske veze NDH i ustaškog pokreta, pošto je on istu titulu nosio i kao vođa ustaša. Dalje, Pavelić je donosio sve značajne odluke, uključujući i postavljanje ministara i vođa u ustaškom pokretu. Pošto NDH nije imala funkcionalni sabor, Pavelić je odobravao sve zakone, što ga je učinilo najmoćnijom osobom u državi. Zbog saradnje sa krajnje desnim krilom popularne Hrvatske seljačke stranke, Pavelićev režim je na početku bio prihvaćen od većine Hrvata u NDH. Uskoro je Pavelić posetio papu Pija XII, kako bi dobio priznanje državnosti od Vatikana, ali bez uspeha (mada je Vatikan poslao ambasadora u Zagreb), jer je Vatikan održavao diplomatske veze sa jugoslovenskom izbegličkom vladom. Početkom juna 1941. prvi put je posetio Hitlera, a 15. juna 1941. godine u Veneciji je potpisao pristupanje NDH Trojnom paktu. Pavelić je 10. juna morao da prihvati mađarsku aneksiju Međimurja. Početak terora U jednom od prvih akata po preuzimanju vlasti, Pavelić je 14. aprila potpisao Dekret o očuvanju hrvatske nacionalne imovine, kojim su stavljene van zakona sve velike transakcije imovine koji su načinili Jevreji dva meseca pre proglašenja NDH. Zatim je 17. aprila potpisao Zakon o odbrani naroda i države 17. aprila 1941. koji je nastupao na snagu odmah, imao je retroaktivno dejstvo i propisao smrtnu kaznu za svaku akciju koja nanosi štetu časti i životnim interesima NDH. Ovaj zakon je bio prvi od tri dekreta kojim su efektivno srpsko, jevrejsko i romsko stanovništvo u NDH stavljeni van zakona i vodilo je ka njihovom progonu i uništenju. Pavelić je 25. aprila potpisao zakon kojim je zabranjena upotreba ćiriličnog pisma, što je direktno pogađalo srpsko pravoslavno stanovništvo i Srpska pravoslavna crkva u NDH. Pavelić je 30. aprila potpisao zakon o nacionalnosti, čime su svim Jevrejima oduzeta državljanstva NDH, a zakon su pratili budući zakoni koji su ograničavali njihovo kretanje i boravak. Od 23. maja od svih Jevreja se zahtevalo da nose žute identifikacione oznake, a 26. juna Pavelić je izdao dekret kojim je okrivio Jevreje za njihove aktivnosti protiv NDH i naredio njihovo zatvaranje u koncentracione logore. Pavelić je 9. juna 1941. posetio Hitlera u njegovoj rezidenciji Berghof kod Berhtesgadena. Hitler je savetovao Pavelića da bi trebalo da pedeset godina vodi politiku nacionalne netrpeljivosti. Takođe ga je savetovao da prihvati slovenačke prognanike iz dela Slovenije koje je anektirala Nemačka i da deportuje Srbe na teritoriju Teritorije vojnoupravnog komandanta Srbije. Kao vođa NDH, Pavelić je glavni inspirator genocidnih radnji počinjenih u NDH, i bio je odgovoran za kampanje terora protiv Srba, Jevreja, Roma i Hrvata antifašista, u šta je spadalo organizovanje mreže koncentracionih logora. Brojna svedočenja sa Nirnberškog procesa kao i izveštaji iz nemačkih, talijanskih i austrijskih ratnih arhiva svedoče o zločinima izvršenim na civilnim stanovništvom. Osim Pavelića kao glavnog inspiratora genocida, njemu su najviše pomagali njegovi najbliži saradnici Eugen Dido Kvaternik i ministar unutrašnjih poslova Andrija Artuković, koji su bili odgovorni za planiranje i organizaciju, dok je Vjekoslav Luburić bio taj koji je izvršavao naređenja. Odnose unutar NDH Pavelić rešava terorom. Tako već 17. juna donosi zakonsku odredbu za odbranu naroda i države, koja vredi retroaktivno i predviđa samo jednu kaznu, smrtnu, za dela povrede časti i životnih interesa hrvatskoga naroda. U Hrvatskoj je uspostavio totalitarni sistem po uzoru na nacistički režim u Nemačkoj, doneo rasne zakone, uspostavio koncentracione logore sa ciljem totalnoga istrebljenja Srba, Roma, Jevreja i antifašista. Zabranio je sve stranke i društva, te uspostavio diktaturu i kult ličnosti. Pavelić se obrušio na celi srpski narod u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini bez razlike. To se odnosi u istoj meri na Jevreje i Rome, od kojih režimu nije pretila nikakva opasnost, za razliku od npr. hrvatskih komunista. Neki od prvih većih pokolja Srba su se dogodili upravo u područjima kao Podravina i Gorski kotar, i to nad Srbima koji su glasali pre rata za Seljačko-demokratsku koaliciju, dakle ne kao retorzija prema velikosrbima, nego kao sredstvo terora i nad najpomirljivijim Srbima. Da se ne radi samo o ekscesima tzv. „divljih ustaša“ (tj. pojedinaca koji su prišli ustaškom pokretu radi osvete i profita), vidljivo je i iz zakonodavstva NDH, kao i detaljno isplaniranih akcija istrebljenja, kako u selima, tako u koncentracionim logorima poput jasenovačkog. Moderni apologeti Pavelića koji ga pokušavaju koliko –toliko rehabilitovati prećutkuju upravo te ključne stvari: totalitarnu narav sistema, njegov položaj, kao i činjenicu da je većina ustaških obračuna bila usmerena ne na srpske četnike i slične protivnike bilo kakvoga hrvatstva, nego na obični srpski narod koje nije iskazivao u početku ništa više od ravnodušnosti ili neprijateljstva. Početak organizovanog otpora Početak oružanog otpora Do kraja 1941. prihvaćenost ustaškog režima među većinom Hrvata se pretvorilo u razočaranje i nezadovoljstvo, a zbog terora i bezakonja koji je sprovodio režim ponovo su počela da se pojavljuju projugoslovenske težnje, zajedno sa prokomunističkim. Nezadovoljstvo se pojačalo kada je Pavelić naredio da se Vlatko Maček uhapsi i pošalje u Jasenovac u oktobru 1941, a do kraja 1941. propagandni leci HSS su pozivali seljake na strpljenje pošto je „dan oslobođenja blizu“. U javnosti je stvaran kult ličnosti oko Pavelića. U ovo je spadalo uvođenje pozdrava u stilu nacista, naglašavanje da ga je jugoslovenski sud osudio na smrt u odsustvu i stalno ponavljanje da je prošao kroz muke da bi uspostavio nezavisnost NDH. Pavelić je sazvao Sabor 24. januara 1942. Sabor je zasedao između 23. i 28. februara, ali je on imao malo uticaja i posle decembra 1942. nije više sazivan. U junu 1942. Pavelić se sastao sa generalom Marijom Roatom i njih dvojica su se složila da se ustaška administracija može vratiti u zonu 3 osim u mesta sa italijanskim garnizonima. Pavelić se složio sa daljim prisustvom četničke Dobrovoljačke antikomunističke milicije i da će Italijani intervenisati u zoni 3 ako smatraju da je neophodno. Rezultat ovog dogovora je da su se Italijani uglavnom povukli iz oblasti u kojima NDH bukvalno nije postojala i nije imala načina da ponovo uspostavi svoju vlast. Ovo je stvorilo široku slabo branjenu oblast od Sandžaka do zapadne Bosne u kojima su partizani i četnici mogli da deluju. Do sredine 1942. Pavelićev režim je efektivno kontrolisao samo zagrebačku oblast uz neke veće gradove u kojima su se nalazili jaki garnizoni NDH i Nemačke. U drugoj polovini 1942. vrhovni komandant Jugoistoka general-pukovnik Aleksander Ler i Glez fon Horstenau su tražili od Hitlera da se postara da Pavelić ukloni nesposobnog Slavka Kvaternika i njegovog sina Eugena Didu Kvaternika. Hitler je bio besan na Pavelića što je svojom politikom rasplamsao ustanak u Hrvatskoj, čime je izgubio mogućnost upotrebe oružanih snaga NDH na istočnom bojištu, štaviše, morao je davati svoje snage za gušenje ustanka u NDH. Zato je pozvao Pavelića u svoj štab u Vinici (Ukrajina) na dan 23. septembra 1942. godine. Pavelić se složio prilikom posete Hitleru u Ukrajini septembra 1942. Sledećeg meseca Slavku Kvaterniku je dozvoljeno da ode u Slovačku, i Eugen je pošao sa njim. Zatim ih je Pavelić iskoristio kao žrtvene jarce i za teror tokom 1941–1942. i za neuspeh da snage NDH uspostave red i mir u državi. Posle kapitulacije Italije Nakon puča maršala Pjetra Badolja i pada Musolinija, Pavelić je napustio mesto predsednika vlade i 2. septembra 1943. na to mesto je imenovao Nikolu Mandića, a nakon kapitulacije Italije, 10. maja 1943. godine objavio izjavu o poništenju Rimskih ugovora, pripajanju delova Dalmacije koju su okupirali Italijani NDH, odbacio je ponudu da presto Hrvatske pripadne dinastiji Savoja i ponudio amnestiju Hrvatima koju su se pridružili partizanima. Međutim, Nemci su okupirali nekadašnje italijanske okupacione zone, uključujući rudnike i važna poljoprivredna područja. Do novembra 1943. Pavelić i njegov režim su kontrolisali samo mali deo teritorije NDH, a do marta 1944. SS-brigadefirer i general-major Vafen-SS Ernst Fik je primetio da „kad je reč o vlasti i moći, dr. Ante Pavelić je tek gradonačelnik Zagreba, bez predgrađa“. Svesni činjenice da će Nemačka izgubiti rat, nekoliko domobranskih oficira je pokušalo da zajedno sa HSS vodi tajne pregovore sa zapadnim Saveznicima o prelasku NDH na stranu Saveznika. U razgovorima sa HSS su učestvovali ministri Mladen Lorković i Ante Vokić. Pavelić je znao za Lorkovićevu i Vokićevu zaveru, ali nije preduzimao ništa. Njih dvojica su pogrešno pretpostavili da Pavelić odobrava njihov plan. Kada su Nemci saznali za planiranje puča, Pavelić je naredio da se Lorković i Vokić uhapse, zajedno sa nekoliko domobranskih oficira i pripadnika HSS. Pavelić je sudbinu NDH još više vezao uz sudbinu nacističke Nemačke, intenziviranjem terora prema svima koje se sumnjiči za izdaju kao i integracijom Hrvatskog domobranstva i Ustaške vojnice. Kraj NDH Videvši propast Nemačke i svestan da Hrvatske oružane snage ne mogu da se odupru komunistima, Pavelić je tek pred sam kraj rata pokušao da za svoj režim i državu traži političke alternative svom dotadašnjem savezniku. Tako je u aprilu 1945. učestvovao je u kombinacijama Dragoljuba Mihailovića i Lava Rupnika o stvaranju srpsko-hrvatsko-slovenskog antikomunističkog bloka, koji bi bio stavljen pod zaštitu zapadnih Saveznika. Da bi se olakšala predaja NHD Britancima, vlada NDH je 4. i 5. maja poslala dve misije Britancima sa memorandumom hrvatske vlade. Prvu misiju su presreli pripadnici Jugoslovenske armije, dok su članove druge misije, u kojoj je bio državni sekretar Vjekoslav Vrančić, Britanci uhapsili. Opšte rasulo i panika izazvana probojem Sremskog fronta su doveli da Pavelić krišom napusti Zagreb 6. maja 1945. ostavivši svoju vojsku i državnu upravu. Pavelić se sa delom svoje vojske pokušao da povuče u Austriju, zbog čega se nekoliko grupa od nekoliko desetina hiljada hrvatskih vojnika i civila počelo povlačiti na severozapad bez neke jasne strategije. Pavelić je 8. maja sazvao poslednje zasedanje vlade NDH u Rogaškoj Slatini. Na tom sastanku general Aleksander Ler je informisao hrvatsku vladu o nemačkoj kapitulaciji i predao Paveliću komandu nad snagama NDH.[43] Pavelić je potom imenovao generala Vjekoslava Luburića za komandanta hrvatske vojske. Kasnije istog dana Pavelićev konvoj je ušao u sovjetsku okupacionu zonu Austrije, odvojen od ostatka vlade NDH koji je otišao u britansku okupacionu zonu. Pavelićeva grupa se probila do američke okupacione zone i 18. maja stigla u selo Lajngrajt kod Radštata u kom su Pavelićeva supruga Mara i njihovo dvoje dece živeli od napuštanja NDH u decembru 1944. Pavelić je 8. maja naredio da kolone izbeglica nastave da idu u Austriju i da se ne predaju snagama Jugoslovenske armije, već Britancima. Međutim, Britanci su odbili da prihvate njihovu predaju, već su ih vratili nazad polovinom maja i deo su kasnije pogubili komunisti. Veliki broj izbeglica je usporio povlačenje, učinio neizvodljivom predaju kod zapadnih saveznika i na kraju je prouzrokovao mišljenje da oni nisu bili ništa drugo od ljudskog štita za ustaše. Zbog ovog napuštanja hrvatskih vojnika i civila, kasnije generacije hrvatskih emigranata su optuživale Pavelića za kukavičluk. Pavelićeva porodica je dalje živela u američkoj okupacionoj zoni. Nemci o ustašama Recept za pravoslavne, koji je primio ustaški vođa i poglavnik, predsednik Nezavisne Države Hrvatske, Ante Pavelić, podseća na najkrvavije religiozne ratove: Jedna trećina mora da postane katolička, jedna trećina mora da napusti zemlju, a jedna trećina mora da umre. Poslednja tačka programa bila je i sprovedena u delo. Kada ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba – uključujući bebe, decu, žene i starce to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750.000. Kada sam, po ko zna koji put, u Glavnom štabu stavio na dnevni red izveštaje o istinski užasnim stvarima koje se odvijaju u Hrvatskoj, Hitler mi je ovako odgovorio: `I ja sam poglavniku kazao da nije moguće samo tako iskoreniti tu manjinu, jer je ona, jednostavno, prevelika. – Da, kada bi čovek tačno znao gde je granica uništavanja jednog naroda`! –  Herman Nojbaher O Paveliću i ustašama prema onome što kažu njihovi pokrovitelji i nadzornici – Hitlerov Gestapo i opunomoćeni general za NDH Edmund Glez fon Horstenau: U poverljivoj studiji šefa Gestapoa za NDH Hansa Helma, koji je 14. januara 1943. godine predao nemačkom poslaniku Kascheu i generalu Horstenau pod naslovom »Osnove partizanske opasnosti« Helm se zalaže za uklanjanje preduslova koji su ljude naterali u »zagrljaj komune« i dodaje: »Srpstvo daje najviše pripadnika partizana jer je bilo najsvirepije pogođeno... novi je režim u Hrvatskoj otpočeo s pogromima uništavanja i istrebljivanja Srba, kojima su se, javnim izjavama priključili i najviši vrhovi vlade, prihvativši ih kao glavni državni cilj. Što se pod pritiskom ustanka, tokom vremena, s merodavne ustaške strane govorilo drukčije i što se spominjalo čak i izmirenje, te nije više moglo popraviti štetu koju je, na primer, učinio dr. Mile Budak, sadašnji poslanik u Berlinu...« Opunomoćeni general Horstenau napisao je u svome izveštaju, između ostalog: „Ustaški pokret je počinjenim pogreškama, zločinima i pojavama korupcije tako kompromitovan, da bi državna egzekutiva (domobranstvo i redarstvo) morala biti od njega odvojena, čak uz napuštanje svake spoljne povezanosti...“ U toj panici pred svojim gospodarima, Pavelić je promemorijom od 11. novembra 1942. godine prihvatio da sve svoje policijske akcije prethodno najavi nemačkom generalu. Posleratni period Zagreb je napustio 6. maja 1945. godine, a 8. maja ujutru u Rogaškoj Slatini komandantom hrvatske vojske i povlačenja imenovao je Vjekoslava Maksa Luburića te je napustio Glavni stan i vojsku pa preko Austrije i Italije otišao u Argentinu. U tome mu je pomogao Krunoslav Draganović, hrvatski fratar i predstavnik NDH pri Vatikanu. Zadatak Krunoslava Draganovića je da izdaje lažna dokumenta ustaškim i nacističkim zločincima i da ih prebacuje u Južnu Ameriku. Jugoslavija je najkasnije od 1951. tražila od Argentine Pavelićevo izručenje, ali je Peronova vlada odbacivala ove zahteve, tvrdeći da Pavelić nije u Argentini i da između Jugoslavije i Argentine ne postoji sporazum o izručenju. Pavelić se povukao iz javnosti, ali je nastavio sa pokušajima obnove ustaškog pokreta. Sa Milanom Stojadinovićem, bivšim jugoslovenskim premijerom, koji je takođe živeo u Buenos Ajresu, sastao se 1954. Predmet njihovog sastanka je bilo sastavljanje plana o Velikoj Hrvatskoj i Velikoj Srbiji koje bi zamenile Jugoslaviju. Sastanak je izazvao kontroverzu, ali nije imao nikakav realan značaj.[46] Pavelić i druge ustaše su 8. juna 1956. osnovali Hrvatski oslobodilački pokret (HOP), čiji je cilj bio obnova NDH. HOP je sebe smatrao „odlučnim protivnikom komunizma, ateizma i Jugoslavije u bilo kom mogućem obliku“. Pavelić se često obraćao Hrvatima u egzilu. Protiv Pavelića optužnica je 1956. i vlasti Jugoslavije su nekoliko puta od Argentine tražili izručenje Pavelića, ali je ono uvek bilo odbijeno iz raznih razloga. Ranjavanje i smrt Tito nije uspeo da mu Pavelić bude izručen, ali postoje ozbiljne sumnje da je Titova državna bezbednost nastojala da ubije deo svojih protivnika koji su bili izvan Jugoslavije. Nakon pokušaja atentata na Pavelića 10. aprila 1957. godine[8] u predgrađu Lomas del Palomar u Buenos Ajresu, on se sklonio u Španiju u kojoj vladao poslednji fašistički diktator u Evropi Franko. Pokušaj atentata je izvršio Blagoje Jovović, a dan je biran s namerom jer je tog dana bila proslava „Dana nezavisnosti” hrvatsko-ustaške emigracije u Argentini (i u celom ustaško-hrvatskome rasejanju), odnosno stvaranja nacističke države NDH (10. april) čiji je Pavelić bio poglavnik. U Španiji se Pavelić pokušao oporaviti od ranjavanja u jednom katoličkom manastiru u Madridu, a umro je u decembru 1959. Nikada nije izašao iz bolnice. Nije pouzdano utvrđeno ko je izvršio atentat na njega. Pored Titove državne bezbednosti postoje i drugi osumnjičeni. Dolazilo je do sukoba među samim ustašama u inostranstvu, tako da je pokušaj ubistva mogao biti posledica njihovog unutrašnjeg sukoba. Naravno postojali su sukobi i između srpskih nacionalista i ustaša. Tako da su i srpski nacionalisti mogli biti izvršioci atentata. Po rečima srpskoga istoričara Milana St. Protića, iza atentata nije stajao Broz (koji nije imao volju da eliminiše Pavelića), već Slobodan Penezić Krcun i Milan Stojadinović. Premda je u istoriji ostao zabeležen kao izrazito negativna pojava, Ante Pavelić ima poštovanje poklonika i podršku nekih crkvenih lica u Hrvatskoj, HČSP-a, HSP-a ali i jednog dela Hrvatske seljačke stranke i HDZ-a. MG11 (N)