2. pregledano i popravljeno izd. Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor - osoba Wittgenstein, Ludwig, 1889-1951 = Vitgenštajn, Ludvig, 1889-1951 Naslov Filosofska istraživanja / Ludvig Vitgenštajn ; [prevod Ksenija Maricki Gađanski ; predgovor Jelena Berberović] Jedinstveni naslov Philosophische Untersuchungen. srpski jezik Ostali naslovi Filozofska istraživanja Vrsta građe stručna monografija Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1980 Izdanje 2. pregledano i popravljeno izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1980 (Osijek : Štampa) Fizički opis 257 str. : crteži ; 23 cm Drugi autori - osoba Maricki-Gađanski, Ksenija Berberović, Jelena Zbirka Symposion : biblioteka savremene filozofije / [Nolit, Beograd]. Strani autori (Karton) Napomene Prevod dela: Philosophische Untersuchungen von Ludwig Wittgenstein Tiraž 3.000 Str. 7-30: Predgovor / Jelena Berberović. Predmetne odrednice Vitgenštajn, Ludvig, 1889-1951 -- Jezik -- Filozofski aspekt Filozofija Ludvig Vitgenštajn Filozofska istraživanja (njemački: Philosophische Untersuchungen) djelo je filozofa Ludwiga Wittgensteina, objavljeno posthumno 1953. godine. Filozofska istraživanja podijeljena su u dva dijela, koji se sastoje od onoga što Wittgenstein u predgovoru naziva Bemerkungen, što je Anscombe preveo kao „primjedbe“. Anketa među profesorima američkih sveučilišta i koledža rangirala je Istraživanja kao najvažniju knjigu filozofije 20. stoljeća Ludvig Vitgenštajn (nem. Ludwig Wittgenstein Josef Johann; Beč, 26. aprila 1889 – Kembridž, 29. aprila 1951) bio je austrijsko-britanski filozof poreklom iz Austrije koji je prvenstveno radio u poljima logike, matematičke filozofije, filozofije duha, i filozofije jezika. Mnogi ga smatraju jednim od najupečatljivijih i najharizmatičnijih filozofa u 20. veku uopšte. Od 1929 do 1947, Vitgenštajn je predavao na univerzitetu u Kembridžu. Tokom svog života on je objavio samo jednu tanku knjigu, Logičko-filozofski traktat sa 75 stranica (1921), jedan članak, jednu knjigu pregleda i dečiji rečnik. Njegovi obimni rukopisi su uređeni i objavljeni posthumno. Filozofijska istraživanja su objavljena kao knjiga 1953, i od tada su njegovi radovi prepoznati kao jedno od najvažnijih dela filozofije u 20. veku. Njegov nastavnik, Bertrand Rasel, opisao je Vitgenštajna kao „najsavršeniji primer genija koga je ikada poznavao kao što se tradicionalno shvata; strastven, duboko intenzivan i dominantan”. Rodio se u Beču, u veoma bogatoj i obrazovanoj porodici jevrejskog porekla. Kao student, otišao je u Englesku u Kembridž, gde je bio jedan od studenata filozofa Bertrana Rasela i njegov saradnik na pitanjima logike i matematike. Vratio se u Austriju uoči početka Prvog svetskog rata, da bi ponovo otišao u Englesku 1929. godine. Iako je proveo veći deo svog profesionalnog života u Engleskoj, Vitgenštajn nikada nije potpuno izgubio kontakte sa svojim austrijskim korenima. Delo koje je stvorio je jedinstvena kombinacija anglosaksonske filozofske tradicije i tradicije kontinentalne Evrope. Njegovu filozofsku misao prati duboki skepticizam prema filozofiji, iako je očuvao uverenje da postoje neke veoma bitne stvari koje treba sačuvati iz tradicije. U Plavoj svesci (1958), definiše svoje delo kao „nasleđe teme koja je bila poznata pod imenom filozofija“. On je nasledio bogatstvo svog oca 1913. U početku je donirao deo poseda umetnicima i piscima, a potom, u periodu teške lične depresije nakon Prvog svetskog rata, on je svo svoje bogatstvo dao svojoj braći i sestrama. Tri njegova brata su izvršila samoubistvo, a i Ludvig je takođe razmišljao o tome. On je napuštao akademiju nekoliko puta – služeći kao oficir na frontu tokom Prvog svetskog rata, gde je više puta odlikovan za hrabrost; predavao je po školama u udaljenim austrijskim selima gde je naišao na kontroverzu zbog udaranja dece kada bi pogrešila u matematici; i radeći kao bolničar tokom Drugog svetskog rata u Londonu gde je govorio pacijentima da ne uzimaju lekove koji su im propisani. U velikoj meri je uspevao da zadrži u tajnosti činjenicu da je bio jedan od najpoznatijih svetskih filozofa. On je opisivao filozofiju kao „jedini rad koji mi daje realno zadovoljstvo”. Njegova filozofija se često deli u rani period, tokom koga je na primer napisao Traktatus, i kasniji period, artikulisan u Filozofskim istraživanjima. Tokom ranog perioda Vitgenštajn se bavio logičkim odnosima između propozicija i reči, i smatrao je da se putem pružanja logičkog pregleda koji je u osnovi ovog odnosa, mogu rešiti svi filozofski problemi. U kasnijem periodu Vitgenštajn je odbacio mnoge od svojih pretpostavki iz Traktatusa, tvrdeći da se značenje reči najbolje shvata kao njihova upotreba u datom jezičkom kontekstu. Jedan pregled među predavačima američkih uhiverziteta i koledža rangirao je Istraživanja kao najvažniju knjigu filozofije 20. veka, koja se izdvaja kao „jedno ukršteno remekdelo u filozofiji 20. veka, koje dodiruje različite specijalizacije i filozofske orijentacije”. Istraživanja su isto tako rangirana na 54. mestu spiska nauticajnijih radova 20. veka u kognitivnoj nauci koju je pripremio Centar za kognitivne nauke univerziteta Minesote. Međutim, po rečima njegovog prijatelja Georga Henrika fon Rajta, on je smatrao da su „njegove ideje su uglavnom pogrešno shvaćene i izobličene čak i od strane onih koji su isticali da su njegovi učenici. On je sumnjao da će ga bolje razumeti u budućnosti. Jednom je rekao da se osećao kao da piše za ljude koji bi drugačije razmišljali, disali drugačiji vazduh života, od onog današnjih ljudi.” Biografija Ludvig Vitgenštajn, rodio se u Beču, 26. aprila 1889. godine, u bečkoj porodici Karla i Leopoldine Vitgenštajn. Bio je najmlađi od osmoro dece, u toj uticajnijoj porodici Austrougarskog carstva. Roditelji njegovog oca, Herman Kristijan i Fani Vitgenštajn, poreklom su iz jevrejske porodice, asimilirani u protestantizam. Ludvigov otac, Karl Vitgenštajn je bio poznati industrijalac, koji se obogatio u industriji gvožđa i čelika. Njegova majka, Leopoldina, rođena Kalmus, je takođe bila poreklom iz jevrejske porodice, ali su njeni prešli u katolike. Ludvig, kao i njegova braća i sestre, kršteni su u Katoličkoj crkvi. Najpre je studirao tehniku, prvo u Realschule u Lincu, potom u Berlinu. Na studije aeronautike u Mančesteru, Engleska, upisao se 1908. Fasciniran logikom i filozofijom matematike po savetu Fregea dolazi 1911. u Kembridž, gde studira logiku kod Bertrana Rasela. Nakon godinu dana studija odlazi u Norvešku i živi sam u jednoj brvnari. Logičko-filozofski traktat Na obali fjorda je koncipirao svoju slikovnu teoriju značenja. Tokom Prvom svetskog rata priključio se austrijskoj vojsci. Zbog hrabrosti u borbama na ruskom frontu odlikovan je. U toku rata radio je na rukopisu koji će postati poznat pod naslovom Tractatus Logico-philosophicus koji je objavio 1921. Verovao je da je pronašao odgovore na sva ključna filozofska pitanja koja se mogu rešiti. Vitgenštajnov rad se deli na rani period čiji je vrhunac Traktat. Narednih deset godina u jednom zabačenom austrijskom selu deluje kao učitelj. Za to vreme njegov Traktat u filozofskim krugovima Kembridža i Beča izazvao je veliki publicitet. Mislioci okupljeni u Bečki krug, logički pozitivisti, ubedili su ga, naročito Remzi, 1929. da bude član. Te godine se završava njegov rani period ograničen na slikovnu teoriju značenja. Godine 1929. kada se vratio u Kembridž počinje njegov kasni period koji traje do smrti. U tim ranim 1930-tim dolazi do korenitih promena u Vitgenštajnovom sistemu mišljenja. Stavove izložene u Traktatu postepeno napušta. Radikalno se posvećuje interpretaciji prirode jezika kao filozofskog problema s nerazumevanjem, zabunama i nejasnoćama, sa načinom na koji on predstavlja svet. Vitgenštajn je pokazivao veliku radnu energiju. Pisao je ali je striktno zabranio da se njegova dela objavljuju za njegova života. Zanima ga filozofija uma, priroda izvesnosti i problemi etike. On se dramatičnije okreće delovanju ljudi i ulozi jezičkih aktivnosti i njihovim životima. Bavi se upotrebom jezika u kontekstima svakodnevnih društvenih aktivnosti, naređivanja, savetovanja, merenja, računanja, pokazivanja i interesovanja za druge. Sve ove različite jezičke aktivnosti posmatra kao jezičke igre. Godine 1939. preuzeo je od Dž. E. Mura filozofsku katedru i postao profesor na Univerzitetu u Kembridžu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao bolnički vratar u Gajevoj bolnici u Londonu i potom kao laboratorijski asistent u Njukaslu. Nije imao nameru da se filozofijom bavi profesionalno. Godine 1947. podneo je ostavku na katedri. Poslednje dve godine života proveo je povučen u jedno irsko selo. Godine 1949. dijagnostikovan mu je rak s neizbežnim smrtnim ishodom. Ipak nije se odvajao od svog radnog stola, živeo je i pisao sa intenzitetom i snagom koja je često prevazilazila njegove savremenike. Umro je u Kembridžu 1951. kao nesumnjivo najharizmatičnija figura filozofije. Iz zbirke njegovih poznatih radova izdvajaju se naročito Filozofska istraživanja (1953) koja sadrže učenja iz poznog perioda, Beleške o osnovama matematike (1956), Plava i smeđa sveska (1958) beležnica i beleške sa predavanja, zatim posthumno objavljena dela: Beležnice 1914–1916 (1961), O izvesnosti (1969), Filozofska gramatika (1974) i Filozofske napomene (1975). I pored svog dužeg života i rada u Engleskoj Vitgenštajn je svoja dela napisao na nemačkom jeziku. Njegovo filozofsko delo vrši uticaj na mnoge savremene filozofe i orijentacije. Problematika značenja, jezika i smisla iskaza posle njega zauzima vrlo značajno mesto u savremenoj anglosaksonskoj filozofiji, posebno u logičkom empirizmu. Filozofska istraživanja i metod Prvo što iznenadi čitaoca, kada otvori Vitgenštajnove spise je način na koji su organizovani i njihova kompozicija. Njegovi rukopisi se sastoje od kratkih pojedinačnih beleški, koje su u većini slučajeva numerisane, čineći jednu misaonu sekvencu. U razrađenijim spisima nalaze se samo one odabrane, koje su raspoređene obraćajući maksimalnu pažnju na detalj. Sva logička složenost kod ranog Vitgenštajna svedena je na račun sudova a svi sudovi su istinitosne funkcije atomskih ili bazičnih stavova. Atomski sudovi zato moraju biti nezavisni jedan od drugog, priroda atoma iz koje su oni konstruisani ostaje neshvatljiva. U Raselovom shvatanju atomi su katkad bili primitivni elementi iskustva iako i Vitgenštajn u Traktatu naglašava primitivne elemente iskustva on se kreće prema poricanju činjeničnog i kognitivnog značenja rečenice. Njene funkcije ne odgovaraju njegovim koncepcijama reprezentacije, one su usredsređene na etiku, ili značenje sopstva, a završavaju s poznatim odbacivanjem sopstvene smislenosti. Doktrine o logičkoj formi pripadaju među stvari koje se mogu pokazati ali se o njima ne može govoriti: o onome o čemu se ne može govoriti, treba ćutati. Jezik postaje nedelatan: U Traktatu je jezik postavljen u statični, formalni odnos sa svetom, međutim kod kasnijeg Vitgenštajna došlo je dramatičnijeg razmatranja između ljudskog delovanja i uloge njihovih jezičkih akcija. Filozofija ignoriše raznolikost jezičke igre a kroz uopštavanja i apstrakcije iskrivljuje pravu prirodu svog predmeta. Traktat je proizvod mišljenja da jezik mora biti ovo ili ono dok je ispravna metoda posmatranje i shvatanje kako stvarno stvari stoje. Kada odbacimo pažnju za detalje, gubi se realna funkcija iskaza, a jezik postaje nedelatan. Ono što je potrebno je lek za filozofski impuls, terapija pre nego teorija. Vitgenštajnovo pisanje obično razvija analogije, aforizme, nove perspektive, i pozive da se na stare fenomene gleda na nov način, radije nego na način uobičajenih linearnih argumenata, s ciljem da nas izleči od težnje za uopštavanjem. Vitgenštajn je sledio austrijsku fenomenološku tradiciju Brentana, a posebno Huserla, koji je anticipirao potrebu ne za mišljenjem već za gledanjem, tj. za većim obraćanjem pažnje na obrise stvarnih fenomena a manje na prethodno stvorene koncepcije o onome na šta oni moraju da liče. Filozofija, prema ovoj tradiciji, ne otkriva ništa, strogo govoreći, već nas samo podseća na ono što nalazimo kad pažnju usmerimo u nepoznatom pravcu. Najsnažnija i najuticajnija primena ovih ideja prisutna je u filozofiji uma. Tu Vitgenštajn ispituje ulogu samoposmatranja, oseta, senzacija, namera ili verovanja koji igraju ulogu u našim društvenim životima. On ima nameru da ospori kartezijansku sliku čija funkcija je da opiše događanja u unutrašnjem pozorištu čiji je subjekt usamljeni gledalac. Osnovne teme moderne filozofije jezika i uma u svom preciznom tumačenju su beskrajno kontroverzne. U svojim Filozofskim istraživanjima Vitgenštajn ne govori o jednoj nego o mnogo metoda filozofije koje, pored toga što su metode, istovremeno su i različite terapije. MG141 (N)

Autor - osoba Živić, Dušan, 1955- = Živić, Dušan, 1955- Naslov Tajna hrane = The secret of food / Dušan Živić Uporedni naslov ǂThe ǂsecret of food Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Specijalistička lekarska ordinacija „Dr Živić“, 2009 (Novi Sad : Stojkov) Fizički opis 195 str. : ilustr. ; 30 cm (karton) Napomene „International Nutrition Education Project“ --> nasl. str. Autorova slika Podaci o autoru: str. [197] Bibliografija: str. [198]. Predmetne odrednice Zdrava hrana Životne namirnice -- Hranljiva vrednost Autor - osoba Živić, Dušan Naslov Tajna hrane = The secret of food / Dušan Živić Uporedni naslov ǂThe ǂsecret of food Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Specijalistička lekarska ordinacija „Dr Živić“, 2013 (Novi Sad : Daniel print) Fizički opis 208 str. : ilustr. ; 30 cm ISBN 978-86-912193-1-4 Napomene Tiraž 1.000 Bibliografija. Predmetne odrednice Zdrava hrana Životne namirnice -- Hranljiva vrednost Moguć blag miris ustajalosti, inače dobro očuvano, bez pisanja, pečata, kompletno. Prva knjiga predstavlja svojevrsni vodič kroz ishranu. Autor nas vodi kroz šaroliki svet hrane. Saznajemo male tajne, prednosti i zamke pojedinih namirnica koje koristimo u svakodnevnoj ishrani i pripremi obroka. Namera je da knjiga nađe svoj put do svake porodice kao narodni lekar, narodni kuvar, bukvar kome se često vraćamo, koristan svakoj osobi koja razmišlja o svom zdravlju. U drugoj knjizi „TAJNA HRANE“, autor dr Dušan Živić, predstavlja nam nove 63 namirnice. Nastavlja da nas vodi kroz šaroliki svet hrane i otkriva male-velike tajne, prednosti i zamke namirnica koje koristimo u svakodnevnoj ishrani i pripremi obroka. Knjiga je, kao savremeni bukvar ishrane, pisana lakim stilom, razumljiva običnom „malom“ čoveku, koji u svakodnevnom životu, pokušava da nađe svoj put ka zdravijem životu. Naš ovonedeljni sagovornik rođen je 4. novembra 1955. godine u Novom Sadu. Detinjstvo i mladost proveo je na Trgu Galerija, u zgradi broj 7, nedaleko od srednje škole „Svetozar Miletić“, koju je pohađao kad je upoznao proslavljenog novosadskog kantautora s kojim je kasnije svirao gitaru i pevao u vokalno-instrumentalnom sastavu Žetva. ako je ostvario veoma zapažen uspeh u muzičkim vodama – kako s bendom, tako i kao solista – Dušan Živić nakon završenog Medicinskog fakulteta, te specijalizacije iz higijene na katedri prof. dr Miladina Mirilova, člana izvršnog borda za ishranu Svetske zdravstvene organizacije (SZO) – otvara Specijalistički centar za bolesti neadekvatne ishrane „Dr Živić” i intenzivno počinje da se bavi prevencijom kardiovaskularnih bolesti i nutricijskom edukacijom naših vrhunskih sportista. Autor je i rukovodilac programa „Pomozite svome srcu”, nastalog u okviru CINDI programa SZO, kao i autor i koordinator aktuelnog internacionalnog projekta „Tajna hrane” u okviru kojeg su izdate istoimene knjige – „Tajna hrane” 1, 2 i 3 (2009, 2013, 2017). Takođe, autor je TV serijala „Tajna hrane” (100 emisija), koji beleži rekordnu gledanost na prvom programu RTV, u okviru istoimenog projekta. Pionir savremenog sportskog nutricionizma na ovim prostorima otkrio je za portal mojnovisad.com zašto nije nastavio da se profesionalno bavi muzikom, kakvi su bili počeci mladog doktora medicine, ali i koliko je ishrana bitna u procesu treninga, šta je osnova zdrave prehrane, te koja su mu omiljena vojvođanska jela. Rođeni ste u Novom Sadu. U kom delu grada, u kojoj ulici ste odrasli? Kako pamtite detinjstvo? - Rođen sam u samom centru grada. Deda mi je bio visoki bankarski činovnik, bio je i jedan od direktora Jugobanke. To su bančini stanovi, jedna lepa zgrada sa dvorištem kao park. Većina Novosađana ne može da pogreši, zna gde se svi žene i udaju, zna gde je matičar. Nekad je to bio Trg Lenjina, sada je to Trg Galerija, broj 7, u pasažu. U principu sam odrastao u prirodi. Nekad je tu bio park, sad su izgradili garaže, betonirali. Jedna od lepih stvari – moj brat Đorđe Živić, koji je slikar, sad u tom dvorištu ima svoju galeriju. Tu sam živeo do 25 godine, pa sam se preselio u ovaj prostor (Specijalistički centar „Dr Živić”, Bulevar Cara Lazara 58 – prim.aut), koji mi je sad ordinacija, a koji je stan u vlasništvu, gde su nekad živeli moji deka i baka. Inače, porodica Živić ima veze i sa starijim delom Novog Sada – sa Salajkom. Mnogo vremena sam provodio u poznatoj ulici – nekad se zvala Kamberova, a posle ju je moj dobar drug iz mladih dana, poznati novosadski kantautor, proslavio – Jovana Cvijića, broj 16. Dedina tetka je živela na toj adresi u kući-trščari, gde sam kao mali voleo da odlazim. Bezbrižno detinjstvo – igrali smo se, brali voće, đurđevak, pravili strele. Kako smo stasavali, rasli, bilo je interesantnije biti u centru. Osnovna škola „Branko Radičević” bila je na pet minuta od moje ulice, a srednju školu „Svetozar Miletić”, koja je nekad čak bila na mestu današnje Elektrotehničke, tri-četiri broja dalje, praktično sam mogao videti sa svog prozora, sa terase. Ako je škola počinjala u sedam, u pet do sedam sam kretao. U svom poslu ste jedan od najboljih u Novom Sadu, a malobrojni znaju da je muzika vaša posebna ljubav. Spomenuli ste i Đorđa Balaševića s kojim ste sarađivali u bendu Žetva. Kada ste i kako uplovili u muzičke vode? Zašto niste nastavili da se profesionalno bavite muzikom? Kad ste odlučili da budete lekar? - S Đoletom sam se upoznao u Gimnaziji. Obojica smo pevali u horu. Njegova tadašnja devojka, Zorica, išla je sa mnom u razred. To je bio period kada su deca svirala neke instrumente. Svirali smo gitare, pisali pesme i to je bio inicijalni povod našeg upoznavanja. Đole je bio malo stariji, igrao je fudbal za reprezentaciju Gimnazije. Novi Sad nije bio tako velik, poznavali smo se. Posle smo se združili, počeli zajedno da sviramo, i sve ono što je već neka zabeležena istorija – grupa Žetva i početak karijere jednog velikog umetnika Đorđa Balaševića. Sa Žetvom smo snimili jedan vrlo uspešan singl – „U razdeljak te ljubim”. Posle i „Gospoice ala ste mi šik” i objavili smo album „Vreme Žetve” (prvi album vojvođanskog sastava objavljen 1978. godine – prim.aut), a 1989. godine snimio sam i solo album „Po svom”. - Da nije bilo tog nesrećnog rata i tog nekog, po meni, pada kvaliteta svih vrednosti pa i tih umetničkih, kada je muzika krenula u nekom drugom smeru, ekspanzija tog turbo folka, toliko mi je zgadila tu muziku da sam jednostavno pobegao iz nje. Imao sam i gde da pobegnem. Neko ostane u nekom zanatu jer nema izbora. Na sreću ili nesreću, imao sam izbor. Kao mlad, bavio sam se sportom – bio sam fudbaler omladinaca Vojvodine, igrao sam i za mladi tim, taj sport mi je išao dobro. I u muzici nije išlo tako loše, a i bio sam dobar đak. Tako da sam mogao da biram. Nekad je to dobro, nekad nije, ali u principu imate izlaz, niste osuđeni da ostanete u nečemu ako vam se to nešto ne sviđa. Možda sam izabrao ovaj posao pošto je procena bila da je to nešto na šta mogu više uticati, više je u mojoj moći. Možete biti vrlo izuzetan sportista, ali trener vas ne stavi u tim, niste njegov miljenik. Neko to psihički ne izdrži. Gomila naše talentovane dece ode u svet da igra, ali jednostavno ne izdrže, ne zato jer nemaju kvalitet, već što ne mogu da podnesu psihičko opterećenje, jer ne igraš onda kada misliš da si najbolji, ne dobiješ pravu „Nije lako baviti se nečim gde vi niste gospodar situacije“ - U muzici vam je slično, možete biti sjajni ali da bi to došlo do ušiju slušalaca, treba da se slože kocke. U današnje vreme to su menadžeri, pravila šoubiznisa, te puno toga nije u vašoj moći. I mnogi to ne mogu da podnesu. Nije lako baviti se nečim gde vi niste gospodar situacije. Nekom se posreći, popne se na kamen pa je posle lakše, ali probiti se – ne zavisi samo od dobre pesme ili od dobrog rezultata. Svi oni koji su prošli kroz to znaju o čemu govorim. Opredelio sam se za nešto racionalnije, što je bilo u mojoj moći. Bio sam dobar đak, biologija mi se sviđala te sam odlučio upisati medicinu. Jeste li se oduvek hranili zdravo? - Veza sa hranom potiče od malih nogu. Bio sam sitan i mršav, vijali su me po dvorištu da jedem. Priča o hrani je uvek bila prisutna. U principu, nisu to znali moji roditelji, imao sam apetit, ali nisam imao vremena, voleo sam da se igram, da trčim i najbolje sam večerao. Lična iskustva vam posle u praksi mnogo znače. Neki ljudi nemaju nikakve tegobe već jednostavno nemaju vremena, temperament im je takav. Da bi čovek bio normalno uhranjen treba sebi pokloniti pažnju – da doručkuje, ruča, večera, a ne da preskače obroke. Zbog obaveza, čovek sebe zapusti, a nekada svesno, zanimaju ga neke druge stvari – da trči kao dete, da se igra, da radi sve drugo, a ješće kad bude mogao, a to bude obično uveče. Koji Vam je bio prvi posao posle fakulteta? Koje ste poslove radili sa diplomom doktora medicine? - Otac mi je bio šef apoteke na internoj klinici, gde sam počeo da volontiram. Ne otkrivam toplu vodu, moj otac nije pripadao doktorskoj branši – tu su klanovi uvek bili vrlo ozbiljni, a ja nisam bio doktorsko, već dete apotekara, i ispostavilo se da, iako je moj otac proveo ceo radni vek tamo, a nisam bio neki loš student, ni đak, ni netalentovan, ali nije bilo mesta za mene. Posle godinu dana volontiranja, potražio sam posao u okolini Novog Sada. Bilo mi je jasno da je to zanat kao i svaki drugi, gde mora da se radi. A voleo sam i da dajem injekcije, i da se bavim pacijentom, da odgonetnem šta je, gde je, te sam se obreo u rumskom Domu zdravlja. „Šaljite ga u Hitnu pomoć – taj je izgleda spretan!“ - Prvo radno mesto bilo mi je Platičevo, 40-ak kilometara od Novog Sada, 12 kilometara od Šapca, gde svaki dan imate 120 penzionera, gde neko neuk može da se zaglavi ceo dan, piše recepte i ne diže glavu. Pre toga sam već bio odslužio vojsku u Sloveniji, u jednom mestu blizu slovenačke granice, gde je bilo puno posla za mladog lekara, ako je hteo da radi. Četiri hiljade vojnika i sva vojna lica te meštani po potrebi, jer nije bilo lokalnog lekara u tom mestu. Godinu dana kao da sam radio duplu i troduplu smenu, ali došao sam u Platičevo sa ozbiljnom praksom. Sećam se direktor Doma zdravlja u Rumi, Nikola Zeljajić, zove u 11 sati i pita „Dokle je stigao doktor?”, a osoblje kaže „Doktor je završio”. „Šta, završio 90 baka i deka? Šaljite ga u Hitnu pomoć, taj je izgleda spretan.” POSAO KAO RAZONODA: „Učio sam zanat i u rumskoj Hitnoj pomoći koja je tada bila komponovana od ljudi uglavnom iz Novog Sada i Beograda, jedna koleginica je bila iz Rume, uglavnom su to bili, kako smo se šalili, legionari sa strane. Takođe, uskakao sam u sva okolna mesta kad god je trebalo. Nakon toga, u okviru istog Doma zdravlja, radio sam u selima u Sremu – Krušedol, Krušedolski Prnjavor, Šatrinci, Neradin i svoju praksu završio u Vrdniku. Za taj period me vežu vrlo lepe uspomene, bio sam mlad, nisam morao da trčim kući jer nisam bio još oženjen, imao decu. Bilo mi je svejedno da li radim dve ili tri smene, da li ću ili neću spavati. Posao mi je bila razonoda, nije bilo opterećenje. Bilo je i dobro vreme, posao je bio solidno plaćen, priznaje nam Za razliku od mnogih ljudi koji su karijeru i život odlučili da grade u inostranstvu, vi ste ostali u Novom Sadu. Šta je to što vas je čvrsto držalo u ovom gradu? Da li ste ikad razmišljali da odete iz Srbije? - Imao sam želju, kad malo steknem prakse, da odem u Australiju. Stric mi je kao mlad otišao i ostao da živi tamo. Ali... Otac je uvek brinuo o svima, ali kada je otišao u penziju, kada se razboleo, uloga nekoga ko brine, sa te medicinske strane, pala je na mene. Posle sam zahvaljujući radu sa vrhunskim sportistima praktično obišao ceo svet ali sam ipak ostao da živim ovde. Počeo sam da radim kao mlad lekar u FK Vojvodina. Prvo sam igrao u pionirima, mlađim kategorijama, posle i u mladom timu. Moja familija je sportska – deda Đura je bio jedan od predratnih igrača Vojvodine sa najdužim stažem, ali i prvi posleratni direktor kluba. Njegov rođeni brat Milan je takođe bek igrao je s njim u timu. Stric je igrao u podmlatku Vojvodine, pre odlaska u Australiju. Kao što je porodica Hadži imala više generacija, tako i porodica Živić u Vojvodini ima dedu koji je bio od pionira do direktora kluba, mene koji sam bio od pionira do lekara prvog tima, posle i lekar reprezentacije. Tata je bio biciklista, kao i moj rođeni brat Đorđe. - Tih godina, dok sam radio u Rumi, sreo me naš čuveni igrač Aca Ivoš, koji je bio i funkcioner. Pitao me „Gde si?”, kažem „Radim u Rumi.” On kaže „Jedan Živić radi u Rumi. Ajde dođi pa da počneš da radiš sa petlićima pa ćemo videti za dalje.” Bila mi je izuzetna čast da počnem da radim sa najmlađim kategorijama u klubu koji je bio izuzetno vezan za našu familiju. Radio sam sa petlićima, pionirima, kasnije sa omladincima, da bih 90te postao i lekar prvog tima. Kasnije sam mnogo radio sa profesionalcima. Jedan sam od prvih koji je na ovim prostorima počeo da govori o ishrani sportista. Zahvaljujući tome sam posle radio sa pet nacionalnih selekcija. Bio sam prvi nutricionista jedne reprezentacije na ovim prostorima. Bilo je to sa našom fudbalskom reprezentacijom za svetsko prvenstvo u Francuskoj 1998. Kasnije sam radio i sa vaterpolo, bokserskom, veslačkom reprezentacijom i mnogim poznatim pojedincima iz različitih sportova. U šali uvek kažem da nisam ni visok, ni plav, ni iz Beograda, ali sam bio najsigurnija varijanta. Kada je 2000. godine Nenad Manojlović došao na čelo vaterpolo reprezentacije Jugoslavije i počeo da pravi ozbiljan tim, pozvao me je da se kao nutricionista pridružim stručnom štabu. Bio je vizionar, širokih pogleda, shvatao je da nije samo moda imati nutricionistu već da je to potreba te me pozvao da se pridružim stručnom timu. Interesantno je da sam u istom periodu paralelno radio i sa našom Bokserskom reprezentacijom kojoj je naš proslavljeni šampion i tadašnji selektor Tadija Kačar nastajao da vrati stari sjaj. Bilo je uspeha. Poslednje medalje na velikim takmičenjima osvojili su naši bokseri u tom periodu zajedničke saradnje. PROCENA VAŽNOSTI ZDRAVE I URAVNOTEŽENE PREHRANE NAŠIH SUGRAĐANA: „Svest Novosađana raste. Nisu samo penzioneri ti koji se brinu za svoju ishranu. I mladi ljudi počinju da razmišljaju o tome. Vidim rezultate sebi sličnih koji rade na motivisanju i propagiranju zdravih stilova života. Postoje razni vidovi, manje ozbiljni, više ozbiljni. Ishrana i zdrav stil života nisu samo više moda, nisu više samo trend, već su postali i potreba, a i svest da se promenom stila života i ishrane mogu rešiti ozbiljni problemi. Bolesti su najviša stepenica toga i vrlo značajna karika da nekome mogu spasiti život“, smatra naš ovonedeljni sagovornik. Dakle, tada ste počeli da se bavite ishranom sportista. Ko se pre vas bavio time? Koliko je ishrana bitna u procesu treninga? - Prvo bih naglasio da je ishrana sportista nešto vrlo specifično i dosta drugačije od svega ostalog. Ne može se baš poistovetiti zdrav način života i zdrava ishrana sa ishranom sportista, koja ima neke svoje zahteve. Sportista je jedna sportska mašina koja traži drugo gorivo – kao što avion troši kerozin, tako i sportista troši veću količinu ugljenih hidrata koji daju fiziču aktivnost visokog intenziteta. Kupite najbolje auto na svetu i treba mu dati najbolji benzin, isto je i sa ljudskim organizmom. To je danas vrlo ozbiljna nauka. Šta ćete pojesti, koju ćete namirnicu uzeti od prevashodne je važnosti za uspeh i postizanje sportskog rezultata. Kao i trenažni proces, jednako je važno i uzimanje, nadoknađivanje hranljivih materija, kao i odmor. Stil života sportiste je vrlo specifičan i zahtevan. O novim, savremenim trendovima u ishrani sportista, pre mene je počeo da govori jedan biohemičar Predrag Milošević. Lekarska profesija je vrlo sujetna, te on kao biohemičar nije bio preterano prihvaćen, no bilo je nekoliko nas mlađih koji su shvatili ozbiljnost pristupa novim trendovima ishrane sportista. Taj njegov pionirski pokušaj da na ove prostore donese taj pristup, urodio je plodom. Znao sam još jednog mladog kolegu, koji nije bio sa ovih prostora, a koji je nestao u ratnom vihoru, te sam ja ostao kao jedan od retkih koji je verovao da nije velika šnicla razlog i uslov da se postigne vrhunski rezultat, da vodu ne treba zabranjivati, da slatkiši nisu potrebni sportistima... „Kao što avion troši kerozin, tako i sportista troši veću količinu ugljenih hidrata“ - Osamdesetih godina prošlog veka, na ovim prostorima sportistima je zabranjivana voda. Prvi sam koji je omladincima Vojvodine `84. godine rekao „Dajte vodu na teren!”. Moram spomenuti Iliju Pantelića, čuvenog golmana koji je tada bio šef omladinskog pogona u FK Vojvodina, koji je od toga napravio jednu akademiju, instituciju. Omladinci Vojvodine su zahvaljujući njemu i ozbiljnom radu stručnog tima koji je okupio, kao što je profesor Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje, Radivoje Radosav, koji je nove metode u trenažnom procesu primenjivao na mladim generacijama, a ja sam ih učio novim trendovima u ishrani sporta, pobeđivali na svim evropskim turnirima, bili prvaci Jugoslavije više puta. Od generacije `69, `70, `71. i `72. napravili smo momke od kojih je 20 evropskih fudbalera. To su i periodi kada sam bio najmanje opterećen. Kada se bavite sa profesionalcima, to su stroži standardi, a sa decom – vi ste im i prijatelj, i trčite s njima zajedno, mada se radilo maksimalno profesionalno, ali nema tenzije, što je posle neizbežno, nema tu prevelikog intimiziranja. Rad u sportu je meni veoma drag i dan-danas radim sa našim vrhunskim sportistima. Ipak, država nije više bogata kao nekada, sve pada na račun sportista pojedinaca. Da ne spominjem pojedine profesionalce s kojima sam radio iz raznih sportova – odbojkaše, košarkaše, fudbalere... Počinje mnogo rano da se radi s decom, jako je važno tu decu, ne samo terati da trče po terenu, nego ih obučiti stilu života i pravilnom načinu ishrane. Dobar deo te dece prolazi našu obuku ishrane sportista kroz mesečne tretmane. U pitanju je promena navika i potrebno je vreme da se navika promeni, a to bez mesec dana ne može da se uradi. Pre nego što ste otvorili Specijalistički centar „Dr Živić”, šta je bio prelomni momenat da se za to odlučite? - Važim za jednog od pionira privatne lekarske prakse u Srbiji. Još kao mali voleo sam da rizikujem. Moj odlazak u privatnu praksu bio je totalno neracionalan za većinu ljudi. Imao sam ugledan i dobar posao u tadašnjem Izvršnom veću Pokrajine i i bio na mestu lekara prvog tima u FK Vojvodina. U Veću sam bio zadužen za sve objekte vodosnadbevanja od pokrajinskog značaja. Vrlo visoka pozicija, odgovorna, zahtevna, ozbiljna. S obzirom da sam specijalista higijene, a jedan deo higijene se bavi higijenom ishrane, ovim čime se sad bavim, a postoji i komunalna higijena, higijena oblačenja, higijena igračaka, higijena životne sredine... Jedan nonsens da vam ispričam – specijalizirao sam u tadašnjem Higijenskom zavodu, odnosno Zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika koji je bio pod mojim nadzorom. Bio sam u prilici da proveravam njihov rad, a bio sam istovremeno kod njih specijalizant. Dočarao sam vam koliko je to bila visoka funkcija? Ipak, borio sam se da ne ostanem činovnik te sam iskoristio priliku i kada su nastupila teža vremena, umesto otpremnine, koja se davala prilikom odlaska s posla, zahvalio sam se i tražio da me puste, da ne moram da odrađujem određen broj godina za njih. Napustio sam mesto u Izvršnom veću, napustio sam mesto lekara FK Vojvodine i otišao u privatnu praksu kao jedan od prvih lekara u Srbiji i sigurno jedan od prvih dvoje-troje u Novom Sadu koji se bavio nečim što je u to vreme bilo totalno neizvesno, zakonski nedefinisano. Početkom 92. sam seo u ordinaciju, ružno vreme, kada je plata bila pet maraka, ali mogu da vam kažem da se nikada nisam pokajao. Sve sam doživeo kao izazov koji se pokazao kao dobra odluka. Iza mene je više od 25 godina rada u privatnoj lekarskoj praksi. Jedan sam od pionira ljudi koji su se borili za postavljanje ove lekarske profesije na stepenicu koju zaslužuje. Bio sam i jedan od pionira i osnivača Lekarske komore Srbije, zajedno sa doktorom Zoranom Bulatovićem, profesorom Višeslavom Hadži-Tanovićem iz Beograda, koji vaši za oca privatne lekarske prakse u Srbiji. Jedno vreme sam bio i potpredsednik Lekarske komore. Dugo godina smo se borili da ona dobije svoj status, bude priznata. Ne bih mnogo da govorim o tome jer sam malo razočaran stanjem u Lekarskoj komori, ali kada smo mi to sve konstituisali, smatrao sam da je bolje da mlađe generacije nastave s radom. Šta vas je podstaklo da napišete knjige „Tajna hrane”? Kako se javila ideja da pokrenete serijal emisija „Tajna hrane”? Šta je ono što želite da ljudi usvoje posle čitanja/gledanja knjige/emisije „Tajna hrane”? - Dođe čovek u godine kada razmišlja o tome da iza sebe treba nešto da ostavi. Uvek sam se divio ljudima koji su napisali nešto, kao Jova Tucakov knjigu „Lečenje biljem”. Baveći se ovim, primetio sam da niko nije hronološki stavio na papir sve ovo što jedemo, niko nije napisao tako da to bude razumljivo svakom čoveku. Radeći u privatnoj praksi, zadatak mi je da čoveku pomognem. Mene nije čekala plata, znači ako nešto uradite, a uradite to kvalitetno, vi imate šansu da opstanete. Shvatio sam i da to što radite mora biti praktično i korisno. Stvorio sam ideju u okviru programa „Tajna hrane”. Da sve to ispričam, trebalo bi mi mnogo više vremena, ali u okviru tog internacionalnog programa, koji ima zadatak da na prostoru zapadnog Balkana, koji predstavlja u Evropi rak-ranu što se tiče bolesti srca i krvnih sudova, da pomogne ljudima promenom stila života, da smanji faktore rizika. Znamo tu Lalinu biografiju, milion puta sam pričao, „rodio se, tovio se, strefio ga šlog”. Da to malo skratimo – manje jedi, više se kreće, promeni malo stil života. Mi smo navikli da jedemo masnu hranu, hrana je poslednje čega će se čovek odreći. Ajde da sve što jedemo – sve namirnice, a ima ih oko 200-300 koje čovek najčešće koristi u ishrani – bude opisano na neki način, da napišemo ozbiljne stvari na prihvatljiv način da bi svakom bilo od koristi. Ne da treba da ode kod doktora da mu objasni šta tamo piše, nego da svaka naša supruga, baka, neko ko se bavi hranom, pa i mi sami da se edukujmo i znamo šta će nam u kojoj situaciji od hrane biti od koristi, a šta bi nam bilo manje korisno, kako sami sebi da pomognemo. Neka vrsta narodnog lekara sa aspekta hrane. Tako su krenule knjige „Tajna hrane” koje su pratile istoimeni TV serijal, snimljen na RTV između 2009. i 2010. godine, a koji ima ogromnu gledanost. Išli smo u pet do pet svakog dana na prvom programu RTV i bili smo gledaniji nego „Dnevnik” u pet koji je izuzetno gledan. Ponosan sam na činjenicu da sa 100 emisija vi pokrivate celu godinu. Išli smo godinu dana premijerno, pa drugu godinu reprizno. Nisam bio u prilici da dam drugim emiterima pošto je ugovor bio dosta loš. „Mi smo navikli da jedemo masnu hranu – hrana je poslednje čega će se čovek odreći“ - Zahvaljujući gospodinu Koprivici, koji je aktuelni direktor RTV, što me raduje, nadam se da ćemo saradnju nastaviti i snimiti bar još 100 emisija, a koji mi je omogućio da i drugim emiterima, malim TV stanicama po Vojvodini, nakon par godina, dozvolimo da emituju emisiju „Tajna hrane”. I dan-danas u toku su reprize na regionalnim televizijama poput Kanala 9, TV Banata, RTV Sreća u Somboru, RTV YuEco u Subotici. Pokrivena je cela Vojvodina preko malih TV stanica. Imamo zadatak da plasiramo emisiju i šire – u Bosnu, Crnu Goru, svuda gde nam govorno područje to dozvoljava. Nisam ni lažno skroman, niti se plašim da kažem da sam lokal patriota, bilo bi mi vrlo drago, iako je bilo razgovora i sa tzv. velikim televizijama, da snimimo serijal sa Prvom TV, koji su hteli da ga emitiju u okviru Jutarnjeg programa. Oni ni do dan-danas nisu pokrenuli taj Jutarnji program. Zna se da televizije prave programe koji donose, neki put i podilaze, najširoj publici. Ovu emisiju ipak treba zadržati u okvirima neke popularne medicine, nije za rijaliti šoove. Zbog toga sam odustao od nekih televizija, šala je šala, ali ovde se ipak radi o zdravlju. Volim da se našalim na kraju emisije, ali ne treba sve zapakovati u neku smešu koja se zove „Parovi”. Ko voli neka izvoli, ljudi imaju pravo da biraju, ne bih to mešao. Do sada su izašle tri knjige „Tajna hrana”, promocija treće je bila krajem aprila. U svakoj knjizi je predstavljeno 63 namirnica. Sa četiri ili pet knjiga ćemo uraditi onaj pionirski posao, odnosno biće opisano sve ono što čovek jede. Posle teksta o namirnici, koji sadrži malo istorije, malo anegdote, zelenim i crvenim srcem je izvučeno zašto je dobro i zašto ne bi bilo dobro u nekoj situaciji. Na jedan popularan način opisano šta nam i kada prija, a šta bi ponekad trebali izostaviti. Lep vodič, uputstvo i pomoć u tome kako se hrani. Kakve su povratne informacije čitatelja/gledaoca? Usvajate li kritike ili pohvale vaših pacijenata, vaše publike? - Apsolutno. Prošao sam kroz, popularno nazvan, šoubiznis, baveći se muzikom. Počeo sam da pevam i nastupam vrlo rano, kao klinac. Još pre polaska u prvi razred osnovne skole pevao sam na jednom velikom nastupu sa revijskim orkestrom RTV Vojvodine. Naučio sam da slušam i primam povratne informacije, zajedno sa stručnim timom se trudim da usvojimo sve ono što smatramo važnim. Od mladog momka koji je voleo da se šali, igra fudbal, da se bavi muzikom, ušao sam u vrlo ozbiljnu profesiju, ali sam se trudio da ne odem u krajnost. Optimizam, šarm i doza humora su zadržani u ovom što radim. Zadržao sam to i u knjigama i u emisijama. Mnogi su bili protiv toga „To treba izbaciti, nisi komedijaš”, ali ako želite da ispunite osnovni cilj, a to je približiti čoveku, napisano suvoparno nikada neće doći do njega. Ljudima je dosta i škole i držanja predavanja i tutorstva i zabrane. Morate naći način kako nekoga da vežete za nešto, kako da ga animirate. Kroz vedrinu i šalu, neki su gledali emisiju da vide šta ću se našaliti na kraju, a onda usput i čuli nešto što sam hteo da čuju. Još uvek nisam siguran da to treba izbaciti. Korigujemo se i sve što ustanovimo da treba promeniti, modifikovati, i mladim kolegama koji dođu kod mene uvek kažem „Ako mislite da ima nešto novije, drugačije, slobodno kažite”. Nauka napreduje, razvija se. CELULIT – UVEK AKTUELNA TEMA: „Celulit su nagomilani toksini, razne otpadne materije koje treba izbaciti iz organizma. Sa mnogo tečnosti organizam će izbaciti višak toksina. Trebate jesti što manje hrane koja u sebi ima razne konzervanse, što manje prerađene, začinjene, masne hrane. Ne treba nam tokom leta previše energije. Jedite više voća, više povrća, mladih mlečnih proizvoda, ribu, piletinu. I najbitnije – jedite češće po malo. Takođe, fizički budite aktivni, nemojte sve vreme visiti na Fejsbuku“, savetuje prim. dr med. Dušan Živić. Po gradu sve više primećujemo radnje zdrave i organske hrane, veganske i vegetarijanske restorane... - Ne treba se plašiti toga. Niko nije postavio pitanje šta ćemo sa invazijom pečenjara ili kafića. Stvar je izbora gde će neko da ide. Mnogo se radujem što su se stvorili uslovi da radnja ili restoran takve vrste može da preživi. Godinama u Novom Sadu ni jedan vegetarijanski restoran nije mogao da preživi. Treba se što pre okretati zdravim stilovima života, što pre kanalisati navike koje nisu preterano zdrave. Ne mislim da možemo da živimo pod staklenim zvonom, da mladi svet treba da živi kao u manastiru. Ali ako si jednom izašao i ostao do tri ujutro i malo popio, nemoj to raditi sutra. Ako je danas bio rođendan pa si pojeo tri parčeta torte, nemoj i sutra. Nemoj svakog dana pojesti 200 grama čokolade. Ako jedeš lubenicu, nemoj pojesti svih 10 kila. Mera je filozofija svega. I moda je po neki put dobra jer vas tera da radite nešto zdravo. Mada moda nije preterano povezana sa dobrim stvarima, ali ima i dobrih moda. Moda da se nose flašice i da nije više sramota u restoranu poručiti vodu, to je sjajna stvar. Mnogo bolja od majica do pupka ili poderanih pantalona. Moda vas na sve natera. Najveći zločin je bio zabranjivati ljudima da piju vodu, pogotovo sportistima. Znate kada je krenula moda da se nose flašice? Kada se voda počela flaširati i naplaćivati u restoranima. Čim je voda upakovana, u nekoj lepoj ambalaži. A nije bilo moderno kada su u kafanama uz kafu davali čašu vode iz slavine. Plaća se sve pa zašto ne bi i dobra navika. To je odlično, dobro i vrlo korisno za organizam jer tečnosti nikad previše. „Znamo svi Lalinu biografiju – rodio se, tovio se, strefio ga šlog“ Koji su razlozi zbog kojih osobe posećuju vaš Specijalitički centar, odnosno ko su vam pacijenti, ko najviše traži savet/pomoć? - Pacijenti su iz najširih krugova. Prevencija kardiovaskularnih bolesti, kako je čuveni CINDI program rekao i dao doktrinu kako se boriti protiv hroničnih nezarazanih bolesti – bolesti srca i krvnih sudova kod kojih je stres dominanatna komponenta, odnosila se na poslovne ljude – menadžere. Kako je dolazilo do pada životnog standarda, do rata, svaki mali čovek je postao menadžer kako da preživi. Realno gledajući – svi su sada menadžeri jer je nivo stresa toliki zbog egzistencijalnog minimuma. Svi su pod ogromnim stresom te nam se ciljna grupa širi na kompletnu populaciju. Pored poslovnih ljudi, vrhunskih sportista, političara, naši su pacijenti i „obični ljudi”, čak i penzioneri. Nađe se i prostora i novca, iako smo privatna praksa. Imamo vrlo ozbiljno obolele pacijente koji su rešili da spas potraže u promeni načina ishrane, stila života, povećanim dozama vitamina, a ne citostatskom terapijom, lekovima koji truju organizam, zračenjem ili raznim agresivnim metodama. To su manje ružičaste stvari od priče o sportu. Ipak, kad čovek odluči, lako se sve reši. Kako se vi hranite? Kako se fizički aktivirate? - Nisam neko ko sebe uzima za primer drugima. Moj stil života je možda malo rigorozniji. Od 20 godine sam laktovegetarijanac, znači od životinjskih stvari jedem samo mleko i mlečne proizvode. Nisam bio bolestan niti verski opredeljen. Pošto sam uvek sebi postavljao neke zadatke, odlučio sam se za trening volje, želeo sam da vidim da li mogu nešto što mi se jako jede da ne jedem. U periodu kada sam se još bavio muzikom, u Africi sam upoznao neke ljude koji su bili muzičari i, na moju sreću, vegetarijanci. Bilo šta tad da su radili, kao mlad čovek bih verovatno oponašao. Njihov način ponašanja je toliko bio sugestivan da sam ga prihvatio. Nisam bio motivisan ni da skinem kile, ni da dobijem kile. Već njihov stil života – njihova smirenost, uvek sam bio malo brzoplet. Nekoliko godina kasnije, na ličnom primeru sam uvideo da taj stil života donosi neko smirenje. I godine kažu donose smirenje. Ti ljudi su imali puno godina a izgledali su izvanredno, svirali su izvanredno što me takođe fasciniralo. Dobro sam se osećao, bio sam funkcionalan, a i bili ste interesantniji u društvu zato što ne pušite, ne pijete i ne jedete meso, nego da ste sve to radili. Bio sam drugačiji od ostalih. Kao zreliji momak sam uvideo da mi to doprinosi da se osećam dobro, da baratam svojom voljom, da zahtev koji sam sebi postavio dolazi do izražaja. - Ponekad kažem pacijentima „Idete ulicom i svidi vam se neki momak ili devojka, pa ne skačete odmah na njega ili nju. Pa valjda prvo pravite plan šta i kako. Isto je i sa hranom. Ne bi trebalo pojesti odmah sve ono što vam se sviđa i što vidite“. U svemu treba imati meru. Neko obuzdavanje mora da postoji. Što god više vladamo sobom tim smo jači. To je ono što sam na ličnom primeru kasnije počeo da saznajem. Trening volje je najveća stvar i najveća korist u celoj priči. Kad možete sa nekim svojim nagonima da kalkulišete, baratate, postajete jaki. Indirektno to ima koristi na zdravlje. Još uvek igram rekreativno fudbal na DIF-u sa momcima od 25 godina i više. Nisam se ugojio, dobro trčim, bicikl poslednjih pet godina dosta ozbiljno vozim. Otac mi je bio trener i selektor reprezentacije, brat mi je bio uspešan biciklista, državni reprezentativac, ja sam drumski bicikl počeo ozbiljno da vozim pre pet godina, kada sam video da mi za fudbal treba još četvero, za tenis još jedan. Hteo sam bolje da iskoristim vreme kad sam hteo da budem aktivan. Dosta sam fizički aktivan. Vozim po drumu, biram periode kada nisu preterano opterećeni. Kao što gledate učesnike na Tour de France, ako me negde sretnete, slično ću izgledati, zamaskiran. Pazim, slušam, velika je glupost i vrlo opasno voziti bicikl sa slušalicama u ušima, jer na drumovima prvo čujete vozilo koje vam dolazi od pozadi. Imam čamac, lep gliser, odem da pecam sa bratom, decom na Dunav. Pecaroš sam od malih nogu. Pecanje, kupanje, tenis na pesku. Navikao sam da budem aktivan, nikad ne mirujem. Igranje karata je lepa stvar, ali meni je to gubljenje vremena. Pecaroš od malih nogu koji je navikao da bude aktivan Koje su po Vama najopasnije, a koje najzdravije namirnice? Nabrojte po pet. - To se stalno izmišlja, to je od deset božijih zapovesti krenulo. Izbegavajte ono što svi znaju da ne valja. Pre svega trudite se da imate meru, da jedete češće po malo. Leti više voća, povrća, tečnosti. Izbegavajte puno kafe, alkohola, gaziranih pića. Jedite sezonski. Nemojte žaliti za namirnicama o kojima se prave hvalospevi, kao što su čia semenke, ono što su Inke jele. Osnovna su tri pitanja – šta jesti, kada i koliko. Jedemo hranu koja nas okružuje, manje prskanu, organska hrana je nešto čemu treba težiti. Poštujte raspored obroka, nemojte da pregladnite. Tri obroka su obavezna i gledajte da imate užinu između. Nemojte preterivati, za tri sata možete ponovo jesti. Najznačajnije nagrade koje ste do sada osvojili? - Ljudi kojima sam pomogao, moja su najveća nagrada. OMILJENA NOVOSADSKA (ILI VOJVOĐANSKA) JELA: „Kao pravi Lala, volim gomboce sa šljivama, taške, testo sa svim i svačim i kolače s makom. Ipak, sa ovom vrstom hrane čovek mora biti vrlo oprezan, paziti na količinu, vreme uzimanja. Ako želite pojesti malo više, morate biti izuzetno fizički aktivni ili ćete se brzo ugojiti“, upozorava stanovnike Vojvodine dr Dušan Živić. MG154 (N)