Šarl-Eduar Žanre, poznatiji kao Le Korbizje (1887-1965), ostavio je mladalački odvažan, jedar i radoznao književni putopis sa svog višemesečnog krstarenja po Mađarskoj, Srbiji, Rumuniji, Bugarskoj, Turskoj i Grčkoj 1911. godine. Putovanje na Istok Korbizjeu nije poslužilo za još jedan onovremeni „orijentalni narativ“ pun prezrivog čuđenja prema Drugom, nego za otkriće same arhitekture – „veličanstvene igre oblika i jedinstvenog sistema uma“. Idem na veliko putovanje tražeći predele i gradove snažnih istorijskih vrednosti koji su do danas ostali još nedirnuti. Vladimir Mitrović DaNS 63 | oktobar 2008. | 71 Do kraja godine iz štampe treba da izađe Le Korbizjeova knjiga „Putovanje na Istok” („Le Voyage d’Orient”) u izdanju izdavačke kuće Karpos (www.karposbooks.com) u kojoj ovaj veliki graditelj opisuje svoj mladalački put na Istok kada je, između ostalog, prošao i kroz Srbiju. Korbizje je ovu knjigu smatrao važnim dokumentom o vremenu koje je bilo odlučujuće za njegovo formiranje kao umetika i arhitekte. U proleće 1911. godine mladi Šarl-Eduar Žanre-Gri (Charles-Eduard Jeanneret-Gris), kasnije poznat kao Le Korbizje (Le Corbusier) pošao je iz La Šo-de-Fona (La Chaux-de-Fonds), Švajcarska, na veliko putovanje preko Francuske i Nemačke do Istanbula i Grčke, prolazeći preko Balkana pravcima kretanja nekadašnjih krstaških pohoda. Po nekima, ova putovanja i iskustva koja je mladi Korbizje na njima stekao biće kasnije kamen temeljac misli i dela najvećeg graditelja XX veka. Mladi Žanre je putovao s torbom i blokom za skiciranje, vozom i brodom, na magarcu ili pešice, želeći da otkrije ne samo spomenike arhitekture i kulture, već i ljude i život krajeva, njihove tradicije, a sve to boreći se protiv bolesti, kolere i dizenterije. Na putovanju kroz središte nekadašnjeg Vizantijskog carstva pratio ga je prijatelj, istoričar umetnosti August Klipštajn (Klipstein). Kada je 1907. godine Žanre prodao nešto od svojih mladalačkih crteža, novac koji je dobio iskoristio je za pripremu i upoznavanje sa lokacijama svog budućeg putovanja. Putovao je, zatim, nekoliko meseci po severnoj Italiji sa prijateljem, vajarem Leonom Peranom (Perrin) posetivši Firencu, Pizu, Sijenu, Padovu, Feraru, Veronu i Veneciju. Tom prilikom crtao je krokije srednjovekovnih spomenika, crkava i javnih građevina. Nakon ovog puta, četiri meseca je boravio u Beču, upoznajući, za njega dotad nepoznat svet i duh srednjoevropske kulturne sredine i njene umetničke tradicije. U to vreme je već izvodio neke od svojih prvih objekata – dve kuće u La Šo-de-Fondu. Posle boravka u Beču mladi se umetnik uputio u Pariz gde započinje drugi deo svojih priprema, a zahvaljujući svojim italijanskim crtežima i uticajnim prijateljima dobija zaposlenje kod braće Pere (Perret) gde se upoznaje sa veštinom i estetikom građenja u armiranom betonu, tada još uvek sasvim novim graditeljskim materijalom. Avgust Pere ga podstiče da još više slika, posećuje muzeje i biblioteke, te da studira matematiku i fiziku. U Parizu je boravio šesnaest meseci iskoristivši svoj boravak za sticanje mnogih znanja. Krajem 1909. godine Žanre započinje i treći deo svojih priprema za veliko putovanje kada od svog mentora (L’Eplatteniera) dobija sredstva za studije dekorativnih umetnosti u Nemačkoj. Posećujući brojne škole tada prezentuje i svoj rad „Studija o pokretu dekorativnih umetnosti”. Zaustavlja se u Berlinu gde zajedno sa Valterom Gropiusom (Walter Gropius) i Mis van der Roeom (Mies van der Rohe) radi u ateljeu Petera Berensa (Behrens). Ova, slobodno možemo reći, spektakularna činjenica, da su se na jednom mestu našla tri buduća velikana moderne arhitekture, u ateljeu jednog od pionira savremene graditeljske misli, nije do sada privlačila veliki broj istraživača. U isto vreme u Žanreu polako sazreva živi interes za grčku i rimsku civilizaciju. Posećivanje biblioteka i upoznavanje sa tradicijom Istoka se nastavlja. I konačno, sve pripreme, duhovne i materijalne, bile su okončane u proleće kada Žanre, u maju 1911. godine, kreće na dugo pripremano putovanje sa Augustom Klipštajnom. Planirano trajanje putovanja bilo je pet meseci, a maršuta impozantna – Berlin, Drezden, Prag, Beč, Budimpešta, Baja, Beograd, Niš, Knjaževac, Negotin, Đurđu, Bukurešt, Trnovo, Gabrovo, Šipka, Kazanluk, Stara Zagora, Andrijanopolis (Jedrene), Rodos, Istanbul, Bursa, Dafni, Atos, Atina, Delfi, Patras, Brindizi, Napulj, Pompeja, Rim i, konačno, Lucern. Sve vreme putovanja detaljno je pisao dnevnike, beležeći svoje utiske kroz brojne crteže i fotografije. Časopis za arhitekturu i urbanizam Pun utisaka i entuzijazma već tokom putovanja započinje objavljivanje svojih skica i delove beležaka u listu „Feuille d’Avis”. Po povratku sa putovanja Žanre je nastojao da publikuje svoje beleške, ali pokušaj iz 1912. godine nije uspeo. Dve godine kasnije, kada je već Prvi svetski rat bio na pragu, ponovo pokušava da publikuje svoju knjigu, ali ponovo ne uspeva. Knjiga je trebalo da izađe kod izdavača Gaspar Valeta, ali objavljivanje je sprečio rat i rukopis je bio odložen u Korbizjeovu arhivu. Krajem dvadesetih godina prošlog veka još jednom je hteo da objavi svoje zapise sa Istoka, no uspeo je da publikuje tek neke manje delove. Iako brojni napori za izdanje „Putovanja na Istok” nisu ostvareni, Le Korbizje je svoj rukopis povremeno koristio u drugim tekstovima kao potvrdu svojih misli i studija o arhitekturi. Fragmenti rukopisa su ipak objavljeni u „L’Esprit nouveau” i „L’Almanach d’architecture moderne”, a veliki deo teksta uklopio je u jednu od svojih najznačajnijih knjiga „Vers une architecture”(1923). Trebalo je da prođe više od pola decenije, tačnije pedeset četiri godine, da Korbizje konačno objavi svoje mladalačke beleške kao posebnu knjigu. Sam je tokom proleća 1965. godine, dakle neposredno pred smrt (27. avgusta 1965), redigovao rukopis, ostavljajući ga uglavnom onakvim kako je i bio zabeležen 1911. godine uz dodavanje tek nekoliko nužnih beležaka i kratkih objašnjenja. Knjiga je konačno izašla u celini posle njegove smrti pod nazivom „Le Voyage d’Orient”, Forces Vives, Paris, 1966. Budimpešta: Leprozna lepotica Mladi Žanre je bio duboko razočaran i Beogradom i Budimpeštom koju je nazvao „leproznom lepoticom”. Nije jasno da li je razočarenje Beogradom bilo izazvano odsustvom ili prisustvom živog kič dekora oficira sa gajtanima i u lakovanim čizmama ili nedostatkom šarenila života čaršijske vreve, obavezne slike gradova Orijenta, zapisao je Korbizjeov međuratni saradnik, srpski arhitekta Jovan Krunić (1915-2001). U svakom slučaju, Korbizje je bio očaran posetom Etnografskom muzeju u Beogradu i opsednut srpskim krčazima. Prvu počast krčagu odao je u svojoj knjizi „L’art decoratif d’aujourd’hui” (izdanje Gres & Cie, Pariz, 1925) objavivši sliku krčaga sa sledećim objašnjenjem: „Srpski krčag. Folklor u svojoj lirskoj snazi. Stolećima će se ponovo nalaziti Pegaz, reka, drvo, cveće, svedeni na bivstvene oblike. Preobilje poetskog osećanja, čiji izrazi su utvrđeni već stolećima, čini ovu vazu naročitim predmetom. Srpski grnčar ju je načinio oko 1900. godine i odstranio ju je, sa mnogim vazama, na svoj tavan. Ona je bila poslednja koju je napravio, nije više verovao u to. U njegovoj kući posuđe vulgarno ukrašeno, bilo je poređano na stalažama. Jednim brutalnim udarcem ‘progres’ je uništio hiljadugodišnju tradiciju. On je ipak nastavio da izrađuje krčage, slične onima iz Španije, ili onima iz Jedrena koji su ličili na grčke amfore. Ali, nekoliko nedelja kasnije, u celom Egejskom primorju video sam da su krčazi amfore sa kojima se ide po vodu (s kojima se išlo vekovima) bili zamenjeni i da grnčar nije više radio. Petrolejske kante od belog metala bile su sada recipijenti, uostalom lake za upotrebu i osim toga nesalomive… Ta priča zemlje velikih kultura i dela večnosti je jedna od najvećih lekcija koja se može prihvatiti danas: evolucija posredstvom ekonomskog faktora je neumoljiva, ništa joj se ne može odupreti. Jadikovke su sterilne. Poezija, koja je izgledala besmrtna, umire i sve počinje ponovo. To je ono što je lepo i što obećava sutrašnje radosti…”. Krčag, koji je, verovatno, dobio od grnčara u Knjaževcu, bio je pravi trofej sa puta mladog Žanrea. U njemu je mogao uživati tek na povratku u svoj rodni grad, okružen prijateljima, „pipati trbušinu vaze i milovati njen vitak vrat, ispitivati tančine njenog oblika…”. Svoj boravak u Knjaževcu nije opisao u dnevniku, tim više zaslužuje pažnju njegov crtež tog grada, izrađen u tehnici Van Goga. Mladi Žanre ovde otkriva svetu, ali i nama samima, jedino što je siromašna pretkumanovska Srbija (1911) mogla pokazati – svoj folklor i narodno stvaralaštvo. Ovaj lirski zapis o malom narodu danas postaje dragoceno svedočanstvo jednog velikana savremene svetske arhitekture. Za tekst je korišćen članka hrvatskog istoričara arhitekture Tomislava Premerla „Le Courbusierov put na Istok” publikovan u arhitektonskom časopisu „Čovjek i Prostor” (br. 9 /414/, Zagreb, 1987) i feljton arhitekte Jovana Krunića „Sećanje na Korbizjea”objavljen u Politici (od 2. do 11. juna 1995) gde su prvi put na srpskom jeziku publikovani delovi ove knjige. Izdavač: KARPOS, LOZNICA, 2008. Le Korbizje arhitekta, slikar, pisac koji je polemisao sa svetom oko sebe, uvek radoznao, kritičan, angažovan. Takvog Korbizijea je lako prepoznati u njegovim ranim pisanjima gde se vidi njegov istraživački duh. Onaj kreativni će doći kasnije. Novo izdanje knjige „Putovanje na istok“ u izdanju Karposa iz Loznice koje je pomogla Švajcarska fondacija za kulturu Pro Helvetia i uz prevod sa francuskog Svetlane Samurović je jedan mali poklon našoj čitalačkoj publici. Iako je Le Korbizje tada imao 23 godine ovo prvo veliko putovanje kao i ona kasnija će mnogo značiti za njegov odnos prema arhitekturi u celosti. U ovoj knjizi on se zanima za ljud e, narode, države pokušavajući da shvati odnos između prirode, tradicije, društvenih okolnosti, ponašanja arhitekture i umetnosti. Vidan je mladalački duh pisca koji u svojem spisu, koji je izvorno bio dnevnik sa putovanja često piše asocijativno, više nego hronološki, vršeći na taj način njemu svojevrsnu uporednu analizu krajeva, ljudi, prirode i artefakta. Ono što ostaje najupečatljivije iz ove knjige je traganje za arhetipovima: „Morali smo da pobegnemo od nadiruće i prljave „evropeizacije“ u mirno utočište gde je, oslabljena skoro uništena, opstala velika narodna tradicija“. Opčinjenost rukotvorinama iz podunavskih zemalja, narodnom arhitekturom i običajima iskazao je poetskim rečnikom: „Ako se umetnost uzdiže iznad nauka, to je upravo zbog toga što nasuprot njima, ona podstiče senzualnost i budi duboke odjeke u psihičkom biću“… „Tako ova tradicionalna umetnost, kao stalno toplo milovanje obuhvata čitavu zemlju pokrivajući je istim cvetovima koji ujedinjuju i mešaju rase, klime i mesta“. Ovakvih i sličnih zapažanja u knjizi ima dosta s obzirom da je Le Korbizje sa svojim prijateljem iz Berlina Augustom Klipštajnom na putovanju obišao Berlin, Drezden, Prag, Beč, Vak, Budimpeštu, Baju, Đurđu, Beograd, Knjaževac, Niš, Bukurešt, Trnovo, Gabrovo, Šipku, Kazanlik, Adrijanopolis, Rodosto, Konstantinopolj, Bursu, Dafni, Atos, Solun, Atinu, Iteju, Delfi, Patras, Brindizi, Napulj, Pompeju, Rim, Firencu, Lucern. Vrlo velika raznolikost utisaka ga je navela da završi putovanje pre nego je video sve željeno, ali što će uraditi na kasnijim putovanjima. Knjigu završava rečenicama: „Pa ipak pišem sa očima koje su videle Akropolj, i ja ću otići radostan. Oh! Svetlo! Mermer! Jednobojnost!“ I na kraju: „Radost me obuzima kada se prisećam i veoma me uzdiže to što nosim slike takvih stvari kao novi deo svog bića, ubuduće neodvojiv“. S obzirom da je tekst u ovom obliku priređena za štampu 1965. navedena konstatacija ga je pratila ceo život. Ova knjiga je dokaz da zanimljivi ljudi, kreativni stvaraoci, koliko god izazivali oprečne sudove o rezultatima svog rada uvek pobuđuju zanimanje za ono što su mislili, rekli i ostvarili i ostavljaju duboke pečate u kulturi. Igor Marić Arhitektura i urbanizam, br. 27, 2009 . ILI LE KORBIZJEOVA “KERAMITOLOŠKA” POSLANICA mr Biljana Đorđević, etnoarheolog Dolazim da ti pričam o vazama, seljačkim vazama, narodnoj grnčariji. […] Prošli smo kroz zemlje u kojima seoski umetnici majstorski povezuju boju i liniju, i liniju sa oblikom, i bili smo bolesni od zavisti! Kada je mladi Šarl-Eduar Žanre, crtač u birou Petera Berensa, krenuo iz Berlina u maju 1911. put Konstantinopolja željan avanture, otkrića novih prostora i doživljaja, niko nije slutio da će se vratiti kao budući svetski poznati arhitekta Le Korbizje. Jer upravo je ovaj put na Istok odlučio njegovu dalju profesionalnu i životnu sudbinu. Rodjen 1887. u umetničkoj porodici, Le Korbizje je bio predodređen da i sam krene tim putem. Iako je najpoznatiji po ostvarenjima u oblasti arhitekture i urbanizma, ne treba zaboraviti da je bio i slikar, vajar, dizajner i pisac. Jedan je od osnivača purizma, pokreta koji, osim kroz Korbizjeovo delo, sam po sebi nije ostavio većeg traga u istoriji umetnosti, ali je bitno uticao na pravce koji su se kasnije razvili. Od maja do oktobra 1911. Šarl-Eduar i njegov prijatelj Avgust Klipštajn, doktorant istorije umetnosti, prošli su kroz Nemačku, Češku, Mađarsku, Srbiju, Rumuniju, Bugarsku, Tursku, Grčku i Italiju, do Švajcarske, posvetivši svakoj od ovih zemalja, tačnije svakom od ovih prostora, naroda i kultura onoliko vremena koliko su smatrali da je potrebno da bi ih upoznali i doživeli. Ne bez predrasuda, ali iskreno i otvoreno, svoje utiske Korbizje je sabrao u dnevničkim beleškama, od kojih su neke štampane kao novinski članci, da bi više od pedeset godina kasnije prvi put bile objavljene celovito pod naslovom „Putovanje na Istok“ (Le Voyage d’Orient). Svako ko poznaje Korbizjeovu arhitekturu pretežno čistih formi i geometrijskih linija, mogao bi na prvi pogled biti iznenađen silinom impresija koje je narodno stvaralaštvo, u svoj svojoj raznolikosti i šarolikosti, ostavilo na njega. Međutim, pregled dela ovog svestranog umetnika pažljivom oku će otkriti odjeke iskustava stečenih tokom šestomesečnog putovanja u nepoznato. „Sa izvesne tačke gledišta narodna umetnost nadživljava najviše domete civilizacije. Ona ostaje kao norma, neko merilo čiji je standard čovekov predak…“, kaže mladi Šarl-Eduar obraćajući se prijatelju Peranu. Fasciniran grnčarijom, u svojim putopisnim beleškama posvetiće joj posebnu pažnju, više puta se na nju vraćati i o njoj govoriti s neskrivenim ushićenjem: „… ova grnčarija je takođe mlada, ljupka […] sa svojim izbočinama koje se šire do tačke pucanja, a kakav kontrast tek ona pravi, stvorena na točku seoskog grnčara […] čiji se prsti nesvesno pokoravaju pravilima vekovne tradicije…“. U Beogradu, kojim nije bio očaran, pronalazi Etnografski muzej „sa ćilimima, odećom i… ćupovima, divnim srpskim ćupovima koje ćemo tražiti po brdima Balkana oko Knjaževca“. U Knjaževcu ih pronalazi, ali je razočaran činjenicom da su najlepši primerci već dvadeset godina stari, odbačeni i više se ne proizvode. Grnčarija će biti predmet njegovog interesovanja kud god bude prolazio, što će rezultirati donošenjem zaključaka o kontinuitetu prenošenja umeća kroz vreme i prostor koji i u današnje vreme često izmiču posmatračima. „Duž Dunava i kasnije u Adrijanopolisu, mi smo i dalje otkrivali upravo ove forme koje su mikenski slikari pokrivali crnim arabeskama. Kakva istrajnost na jednom ustaljenom putu! Takođe ne znam ništa tužnije od ove današnje manije da se iskoreni tradicija samo da bi se stvorilo priželjkivano novo.“ „Bilo je kameno doba, bronzano doba, gvozdeno doba, a zatim doba Perikla. Ali danas, posle 2300 godina, nailazi vreme konzervi od ulja koje se šire preko cele istočne Evrope, obeležavajući novo stanje civilizacije i primenjene umetnosti. Na istoku su sve do sada koristili crvene zemljane krčage sa čisto klasičnim profilom. Malo žena se još uvek vraća sa bunara u položaju biblijske Jestire […] a u ovo doba limene kofe od 10 litara sa drvenim ručkama zadaju smrtonosni udarac keramičkoj umetnosti. […] Dakle, za dve hiljade godina ispod tri metra humusa i lomljenog kamena, doći će do bezbrojnih otkrića; i umesto drevne terakote pojaviće se cenjena marka Batum petroleja.“ Ovakva razmišljanja dvadesetčetvorogodišnjeg Šarla-Eduara čija karijera tek počinje i koji tek treba da postane Le Korbizje, arhitekta koji će svetu podariti upravo to „priželjkivano novo“, odražavaju zrelost mladog umetnika i svest o važnosti tradicije bez koje nema ni uspešne savremene produkcije. Savremena umetnost i savremena zaštita kulturnog nasleđa tek odskora uspevaju da idu ukorak s istinitim i mudrim razmišljanima mladog Šarl-Eduara i velikog Le Korbizjea. *Citati preuzeti iz Le Korbizje, Putovanje na Istok, Karpos, Loznica 2008. Naslov: Putovanje na Istok, 2. izdanje Izdavač: Karpos Strana: 205 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 19 cm Godina izdanja: 2016 ISBN: 978-86-6435-019-8

Catena mundi, 1-2 srpska hronika na svetskim verigama Grupa autora Treće izdanje Žanrovi: Enciklopedije, Istorija Izdavač: Catena Mundi Broj strana: 1827 Povez: Tvrd, zaštitni omot Format: 31 cm Ilustrovano, karte u prilogu. Opis Catena mundi je sinteza srpske istorije i duhovnosti u njenom dvomilenijumskom toku. To je „zbornik o srpstvu i Srbima, svemu onome što su činili i, naročito, onom čemu su težili, ujedno i bukvar i sveta knjiga“. Šta je Catena mundi? Prvo izdanje je objavljeno u vihoru rata 1992. godine. Čim je odštampana, veliko interesovanje publike za ovakvim štivom misteriozno je prekinuto nestajanjem enciklopedije Catena mundi sa polica knjižara. Po rečima prodavaca, neko je za nepunih desetak dana kupio skoro celokupan tiraž, tako da se enciklopedija nije mogla nabaviti. Enciklopedija Catena mundi – srpska hronika na svetskim verigama, čiji je priređivač Predrag Dragić Kijuk, predstavlja sintezu Srba i srpstva dugu dva milenijuma. Knjiga uobličava duhovnu i civilizacijsku tradiciju i najznačajnije domete srpske istorije na Balkanu, sa jasnom porukom da srpski narod treba ozbiljnije da se okrene samospoznaji. Catena mundi je zbirka istorijskih spisa i drugih publikacija koje su napisali različiti autori, a među mnogim poznatim imenima i vrsnim umova uvršteni su radovi: Miloša Crnjanskog, Vladete Jerotića, Radivoja Pešića, Aleksandra Solovjeva, Jovana Dučića, Rastka Petrovića, vladike Nikolaja Velimirovića i mnogih drugih…. Catena mundi je sinteza srpske istorije i duhovnosti u njenom dvomilenijumskom toku. To je „zbornik o srpstvu i Srbima, svemu onome što su činili i, naročito, onom čemu su težili, ujedno i bukvar i sveta knjiga“. U „Kateni“ piše ko smo, šta smo, odakle smo, i kuda idemo. Ko je tvorac Catene mundi? KijukPredrag Dragić Kijuk, tvorac Catene mundi, bio je i ostao remetnik: borio se protiv zaborava, a za trajne vrednosti, neodvojive od uspravnog stajanja pred Bogom i ljudima. U Kembridžovom enciklopedijskom izdanju (Cambridge, England) „2.000 intelektualaca u 21. veku”dobio je odrednicu na urednički poziv. Internacionalni biografski centar (St. Thomas Place, England) proglasio ga je 2010. godine za jednog od 100 slobodnih mislilaca u svetu. Bio je jedan od osnivača „Fonda istine“ (Beograd), Svetskog sabora Srba (Hajdelberg), Crkveno-narodnog sabora (Prizren), „Centra za hrišćanske studije“ (Beograd), udruženja intelektualaca „Srpska nacionalna svest“ (Niš) i izdavačke kuće „Euro Epistel“ (Ašafenbrug). Sva ova udruženja borila su se za istinu o Srbima u doba kada je ta istina, po nalozima Imperije, bila zabranjena, i kada je Vol strit zaratio protiv Kosovskog zaveta. Inicirao je i bio jedan od autora deklaracije na pet jezika („Slovo o srpskom jeziku“, 1998), koja je tražila hitnu obnovu srbistike umesto štetočinske serbokroatistike. Pokrenuo je i uređivao biblioteke – „Srpska dijaspora“ i „Srpska porodična biblioteka“. Enciklopedija Catena mundi nastajala je godinama u Kijukovoj radnoj sobi. Konačno, 1992. godine, ukazala se prilika da se ovako maestralno delo objavi. Iako je enciklopedija trebalo da predstavlja temelj nove srpske društvene, intelektualne i naučne svesti, ona nije u dovoljnoj meri pronikla u javno mnjenje, niti je doživela ozbiljniju promociju i put do čitalaca. Naime, čim je odštampana, veliko interesovanje publike za ovakvim štivom misteriozno je prekinuto nestajanjem enciklopedije Catena mundi sa polica knjižara. Po rečima prodavaca, neko je za nepunih desetak dana kupio preostali tiraž, koji nije unapred prodat u pretplati, tako da se enciklopedija nije mogla nabaviti. Enciklopedija u dva toma, na skoro 2000 strana, 260 autora, na desetine malo poznatih kolornih mapa, daje odgovore na sledeća pitanja: – Šta je istina o Srbima koji su pre deset vekova naselili Italiju? – Šta je istina o Slovenima na Mediteranu? – Ko je i kada podelio Srbe i Hrvate? – Ko je tvorac jugoslovenske ideje? – Da li su Hrvati konvertiti? – Da li Amerika ima kompleks stare Evrope? – Zašto Albanci kriju istinu o svojoj pravoj postojbini? – Zašto istorija prećutkuje srpsku državu u Tesaliji i Srbe na Peloponezu? – Gde su živeli Srbi, prema starim kartama? – Gde su sve u 17. veku naseljeni Srbi u Sloveniji? – Šta je vatikanska ideologija? – Kako se Vatikan odnosio prema srpskom pitanju? – Ko prećutkuje da je vinčansko pismo najstarije pismo na svetu? – Da li će se stvoriti nova Alpe-Adria-Nemačka? – Zašto karte nazivaju Bosnu i Hercegovinu vojvodstvom Svetog Save? – Gde je sakrivena arhiva o masakru nad Srbima? – Šta je istina o povijesnom pravu Hrvata? – Ko su i šta su u stvari bili oficiri NDH? – Da li je ostvariva ideja podunavske federacije? – Zašto je baron Sarkotić početak uspona NDH? – Gde su dečija stratišta u „Svetoj Hrvatskoj“? – Šta je istina o Srbima u Habzburškoj monarhiji? – Ko je odgovoran za podelu Srpske Crkve? – Da li su ustaše porušile 500 ili više srpskih crkava? – Zašto Rimokatolička crkva krije istinu o konkordatu sa Hitlerom? – Gde je arheološko blago Starčeva, Vinče, Banjice? – Je li Balkan kolevka svetske civilizacije? – Šta su Srbi dali mediteranskoj kulturi? – Otkud srpski knezovi na ostrvu Samos? – Kada je srpski istoričar napisao prvu hrvatsku istoriju? – Zašto NDH i HDZ imaju slične planove? – Čemu nas uče Kvaternik, Starčević i Pavelić? – Kako su nestali Srbi katolici? – Ko je federalizovao Drugu Jugoslaviju? – Da li se sudbina Srbije kroji za stolom velikih sila? Po Kijuku, ovo je „prva jedinstvena istorija o fenomenu i sudbini Srba, koja objašnjava istinu o narodu čija se država rasprostirala na istoj teritoriji gde i kolevka svetske civlizacije“, „prva martirijska istorija srpskog naroda i nema veće istine od one na njenim stranicama“; ona „prvi put kod nas progovara o razlozima lažne istoriografije Slovena i Srba i planovima katoličke ideologije“ i „jedina se do sada usuđuje da ponudi odgovore na sva, za Srbe, tragična pitanja – i pomaže vam da razlikujete nametnutu ulogu taoca od prave istine“… To je, istovremeno, i „prva knjiga o srpskim zabludama, istinama, vekovnim stradanjima i nametnutim politikama“, bez koje se, po Kijuku, ostaje u „paklenom rezervatu antislovenske ideologije“, a sa kojom se saznaje da naša „skrivene kulturna istorija nezaustavivo otvara vrata 21. veka“. Ona se bavila i sudbinom Srbije i Jugoslavije, svedočila o tobožnjem „hegemonističkom grehu Srba“ i, kako reče njen autor, o „satanizovanju naroda koji je „jugoslovensku ideju“ platio krvlju“. Po Kijuku, knjiga Catena mundi je kadra da zameni čitave biblioteke, jer pomaže našoj deci da se suoče sa „dostojanstvom istine“. Ona je po prvi put objavila geografske karte koje svedoče o rasprostranjenosti srpskog naroda, njegove Crkve i države, kao i o prapostojbini Albanaca. O tekstovima zbornika Knjiga je riznica izuzetnih, i u vreme ono, a i danas, često prikrivenih tekstova o istorijskoj sudbini Srba. Ona se bavila skrivenom istorijom drevnog srpstva i Slovenstva, u tekstovima poput onog M. Gimbutasa o vinčanskom, kao najstarijem, pismu, ili onom, V. Rudeljeva, o istoriji etničkog imena Srba i Hrvata. Radivoje Pešić bavio se autohtonošću Slovena na Balkanu, a Srboljub Živanović antropološkim dokazima slovenskih drevnosti na ovom prostoru. Tu su bili i prilozi Crnjanskog i Petrovića o našim toponimima u Engleskoj, koji potiču iz drevnosti srpsko-keltske. srpska-oaza-u-italijiKijuk je, kao i Vladika Nikolaj, znao da smo drevnog porekla; nedavno je ruski genetičar Kljosov, modelom praćenja jednog genetskog markera, pokazao da svi Indoevropljani potiču sa Balkana, sa teritorije današnje Srbije, uključujući i Staru Srbiju –Kosmet i Makedoniju (a teza o Srbima na Peloponezu, istaknuta u „Kateni“, dokazana je, ponovo, knjigom, izašlom i kod nas, Grka Dimitrija Petalasa, koji daje reči slovenskog porekla u svom peloponeskom zavičaju, i tvrdi da je tamošnje stanovništvo slovenskog porekla, što grčka država od 19. veka sistematski poriče, menjajući toponime, hidronime i grcizirajući imena.) „Katena“ se, takođe, bavila, i to više nego ozbiljno, stavovima naših neprijatelja prema srpskom nacionalnom pitanju: Kijuk je objavio i Kvaternikov tekst o Hrvatima, tekst Ante Pavelića o konvertitskom narodu, stvorenom od Vatikana i Beča, kome je pripadao, kao i najvažnije stavove Ante Starčevića. U knjizi je i nezaobilazan tekst Artura Evansa o Srbima, Hrvatima i evropskoj politici, kao i tekstovi episkopa Nikodima Milaša, Jovana Olbine, Sime Simića i drugih o prekrštavanju srpskog naroda… Nezaobilazne su analize porekla Albanaca iz pera Hrvata Šuflaja i članak Vladana Đorđevića o albanskom pitanju i odnosu evropskih sila prema njemu. Veliki deo knjige bavio se središtem „hrišćanstva bez Hrista“, Vatikanom, i njegovom srboubilačkom politikom, kao i najbolje čuvanom tajnom Vatikana, Nezavisnom Državom Hrvatskom i Jasenovcem i drugim logorima i jamama kojima se, po ko zna koji put, dokazivalo da je u pravu bio Dostojevski kada je pisao da je rimokatolicizam gori od ateizma jer nameće izopačeni Hristov lik. Srbi u Sloveniji, Srbi u Hrvatskoj, Srbi u Bosni i Hercegovini, Srbi u Vojvodini i na Kosovu i u Metohiji, Srbi u Makedoniji – sve je to bila tema „Katene“. Naravno, Kijuk je želeo da osvetli i zločinačku politiku Komunističke partije prema srpstvu – objavio je niz ogleda na tu temu, među kojima se isticao tekst Koste Čavoškog o KPJ i srpskom pitanju. preko 260 autora Stanje Veoma dobro, kao novo !! Budite u toku sa najnovijim objavama

Catena mundi, 1-2 srpska hronika na svetskim verigama Grupa autora Treće izdanje Žanrovi: Enciklopedije, Istorija Izdavač: Catena Mundi Broj strana: 1827 Povez: Tvrd, zaštitni omot Format: 31 cm Ilustrovano, karte u prilogu. Opis Catena mundi je sinteza srpske istorije i duhovnosti u njenom dvomilenijumskom toku. To je „zbornik o srpstvu i Srbima, svemu onome što su činili i, naročito, onom čemu su težili, ujedno i bukvar i sveta knjiga“. Šta je Catena mundi? Prvo izdanje je objavljeno u vihoru rata 1992. godine. Čim je odštampana, veliko interesovanje publike za ovakvim štivom misteriozno je prekinuto nestajanjem enciklopedije Catena mundi sa polica knjižara. Po rečima prodavaca, neko je za nepunih desetak dana kupio skoro celokupan tiraž, tako da se enciklopedija nije mogla nabaviti. Enciklopedija Catena mundi – srpska hronika na svetskim verigama, čiji je priređivač Predrag Dragić Kijuk, predstavlja sintezu Srba i srpstva dugu dva milenijuma. Knjiga uobličava duhovnu i civilizacijsku tradiciju i najznačajnije domete srpske istorije na Balkanu, sa jasnom porukom da srpski narod treba ozbiljnije da se okrene samospoznaji. Catena mundi je zbirka istorijskih spisa i drugih publikacija koje su napisali različiti autori, a među mnogim poznatim imenima i vrsnim umova uvršteni su radovi: Miloša Crnjanskog, Vladete Jerotića, Radivoja Pešića, Aleksandra Solovjeva, Jovana Dučića, Rastka Petrovića, vladike Nikolaja Velimirovića i mnogih drugih…. Catena mundi je sinteza srpske istorije i duhovnosti u njenom dvomilenijumskom toku. To je „zbornik o srpstvu i Srbima, svemu onome što su činili i, naročito, onom čemu su težili, ujedno i bukvar i sveta knjiga“. U „Kateni“ piše ko smo, šta smo, odakle smo, i kuda idemo. Ko je tvorac Catene mundi? KijukPredrag Dragić Kijuk, tvorac Catene mundi, bio je i ostao remetnik: borio se protiv zaborava, a za trajne vrednosti, neodvojive od uspravnog stajanja pred Bogom i ljudima. U Kembridžovom enciklopedijskom izdanju (Cambridge, England) „2.000 intelektualaca u 21. veku”dobio je odrednicu na urednički poziv. Internacionalni biografski centar (St. Thomas Place, England) proglasio ga je 2010. godine za jednog od 100 slobodnih mislilaca u svetu. Bio je jedan od osnivača „Fonda istine“ (Beograd), Svetskog sabora Srba (Hajdelberg), Crkveno-narodnog sabora (Prizren), „Centra za hrišćanske studije“ (Beograd), udruženja intelektualaca „Srpska nacionalna svest“ (Niš) i izdavačke kuće „Euro Epistel“ (Ašafenbrug). Sva ova udruženja borila su se za istinu o Srbima u doba kada je ta istina, po nalozima Imperije, bila zabranjena, i kada je Vol strit zaratio protiv Kosovskog zaveta. Inicirao je i bio jedan od autora deklaracije na pet jezika („Slovo o srpskom jeziku“, 1998), koja je tražila hitnu obnovu srbistike umesto štetočinske serbokroatistike. Pokrenuo je i uređivao biblioteke – „Srpska dijaspora“ i „Srpska porodična biblioteka“. Enciklopedija Catena mundi nastajala je godinama u Kijukovoj radnoj sobi. Konačno, 1992. godine, ukazala se prilika da se ovako maestralno delo objavi. Iako je enciklopedija trebalo da predstavlja temelj nove srpske društvene, intelektualne i naučne svesti, ona nije u dovoljnoj meri pronikla u javno mnjenje, niti je doživela ozbiljniju promociju i put do čitalaca. Naime, čim je odštampana, veliko interesovanje publike za ovakvim štivom misteriozno je prekinuto nestajanjem enciklopedije Catena mundi sa polica knjižara. Po rečima prodavaca, neko je za nepunih desetak dana kupio preostali tiraž, koji nije unapred prodat u pretplati, tako da se enciklopedija nije mogla nabaviti. Enciklopedija u dva toma, na skoro 2000 strana, 260 autora, na desetine malo poznatih kolornih mapa, daje odgovore na sledeća pitanja: – Šta je istina o Srbima koji su pre deset vekova naselili Italiju? – Šta je istina o Slovenima na Mediteranu? – Ko je i kada podelio Srbe i Hrvate? – Ko je tvorac jugoslovenske ideje? – Da li su Hrvati konvertiti? – Da li Amerika ima kompleks stare Evrope? – Zašto Albanci kriju istinu o svojoj pravoj postojbini? – Zašto istorija prećutkuje srpsku državu u Tesaliji i Srbe na Peloponezu? – Gde su živeli Srbi, prema starim kartama? – Gde su sve u 17. veku naseljeni Srbi u Sloveniji? – Šta je vatikanska ideologija? – Kako se Vatikan odnosio prema srpskom pitanju? – Ko prećutkuje da je vinčansko pismo najstarije pismo na svetu? – Da li će se stvoriti nova Alpe-Adria-Nemačka? – Zašto karte nazivaju Bosnu i Hercegovinu vojvodstvom Svetog Save? – Gde je sakrivena arhiva o masakru nad Srbima? – Šta je istina o povijesnom pravu Hrvata? – Ko su i šta su u stvari bili oficiri NDH? – Da li je ostvariva ideja podunavske federacije? – Zašto je baron Sarkotić početak uspona NDH? – Gde su dečija stratišta u „Svetoj Hrvatskoj“? – Šta je istina o Srbima u Habzburškoj monarhiji? – Ko je odgovoran za podelu Srpske Crkve? – Da li su ustaše porušile 500 ili više srpskih crkava? – Zašto Rimokatolička crkva krije istinu o konkordatu sa Hitlerom? – Gde je arheološko blago Starčeva, Vinče, Banjice? – Je li Balkan kolevka svetske civilizacije? – Šta su Srbi dali mediteranskoj kulturi? – Otkud srpski knezovi na ostrvu Samos? – Kada je srpski istoričar napisao prvu hrvatsku istoriju? – Zašto NDH i HDZ imaju slične planove? – Čemu nas uče Kvaternik, Starčević i Pavelić? – Kako su nestali Srbi katolici? – Ko je federalizovao Drugu Jugoslaviju? – Da li se sudbina Srbije kroji za stolom velikih sila? Po Kijuku, ovo je „prva jedinstvena istorija o fenomenu i sudbini Srba, koja objašnjava istinu o narodu čija se država rasprostirala na istoj teritoriji gde i kolevka svetske civlizacije“, „prva martirijska istorija srpskog naroda i nema veće istine od one na njenim stranicama“; ona „prvi put kod nas progovara o razlozima lažne istoriografije Slovena i Srba i planovima katoličke ideologije“ i „jedina se do sada usuđuje da ponudi odgovore na sva, za Srbe, tragična pitanja – i pomaže vam da razlikujete nametnutu ulogu taoca od prave istine“… To je, istovremeno, i „prva knjiga o srpskim zabludama, istinama, vekovnim stradanjima i nametnutim politikama“, bez koje se, po Kijuku, ostaje u „paklenom rezervatu antislovenske ideologije“, a sa kojom se saznaje da naša „skrivene kulturna istorija nezaustavivo otvara vrata 21. veka“. Ona se bavila i sudbinom Srbije i Jugoslavije, svedočila o tobožnjem „hegemonističkom grehu Srba“ i, kako reče njen autor, o „satanizovanju naroda koji je „jugoslovensku ideju“ platio krvlju“. Po Kijuku, knjiga Catena mundi je kadra da zameni čitave biblioteke, jer pomaže našoj deci da se suoče sa „dostojanstvom istine“. Ona je po prvi put objavila geografske karte koje svedoče o rasprostranjenosti srpskog naroda, njegove Crkve i države, kao i o prapostojbini Albanaca. O tekstovima zbornika Knjiga je riznica izuzetnih, i u vreme ono, a i danas, često prikrivenih tekstova o istorijskoj sudbini Srba. Ona se bavila skrivenom istorijom drevnog srpstva i Slovenstva, u tekstovima poput onog M. Gimbutasa o vinčanskom, kao najstarijem, pismu, ili onom, V. Rudeljeva, o istoriji etničkog imena Srba i Hrvata. Radivoje Pešić bavio se autohtonošću Slovena na Balkanu, a Srboljub Živanović antropološkim dokazima slovenskih drevnosti na ovom prostoru. Tu su bili i prilozi Crnjanskog i Petrovića o našim toponimima u Engleskoj, koji potiču iz drevnosti srpsko-keltske. srpska-oaza-u-italijiKijuk je, kao i Vladika Nikolaj, znao da smo drevnog porekla; nedavno je ruski genetičar Kljosov, modelom praćenja jednog genetskog markera, pokazao da svi Indoevropljani potiču sa Balkana, sa teritorije današnje Srbije, uključujući i Staru Srbiju –Kosmet i Makedoniju (a teza o Srbima na Peloponezu, istaknuta u „Kateni“, dokazana je, ponovo, knjigom, izašlom i kod nas, Grka Dimitrija Petalasa, koji daje reči slovenskog porekla u svom peloponeskom zavičaju, i tvrdi da je tamošnje stanovništvo slovenskog porekla, što grčka država od 19. veka sistematski poriče, menjajući toponime, hidronime i grcizirajući imena.) „Katena“ se, takođe, bavila, i to više nego ozbiljno, stavovima naših neprijatelja prema srpskom nacionalnom pitanju: Kijuk je objavio i Kvaternikov tekst o Hrvatima, tekst Ante Pavelića o konvertitskom narodu, stvorenom od Vatikana i Beča, kome je pripadao, kao i najvažnije stavove Ante Starčevića. U knjizi je i nezaobilazan tekst Artura Evansa o Srbima, Hrvatima i evropskoj politici, kao i tekstovi episkopa Nikodima Milaša, Jovana Olbine, Sime Simića i drugih o prekrštavanju srpskog naroda… Nezaobilazne su analize porekla Albanaca iz pera Hrvata Šuflaja i članak Vladana Đorđevića o albanskom pitanju i odnosu evropskih sila prema njemu. Veliki deo knjige bavio se središtem „hrišćanstva bez Hrista“, Vatikanom, i njegovom srboubilačkom politikom, kao i najbolje čuvanom tajnom Vatikana, Nezavisnom Državom Hrvatskom i Jasenovcem i drugim logorima i jamama kojima se, po ko zna koji put, dokazivalo da je u pravu bio Dostojevski kada je pisao da je rimokatolicizam gori od ateizma jer nameće izopačeni Hristov lik. Srbi u Sloveniji, Srbi u Hrvatskoj, Srbi u Bosni i Hercegovini, Srbi u Vojvodini i na Kosovu i u Metohiji, Srbi u Makedoniji – sve je to bila tema „Katene“. Naravno, Kijuk je želeo da osvetli i zločinačku politiku Komunističke partije prema srpstvu – objavio je niz ogleda na tu temu, među kojima se isticao tekst Koste Čavoškog o KPJ i srpskom pitanju. preko 260 autora Stanje Veoma dobro, kao novo !! osmancık escort

PREDGOVOR Ova knjiga sadrži 65 grupe po 20 zadataka sa prijemnih ispita 2001-2015., tj. ukupno 1471 zadatka. Zadaci sa prijemnih ispita su detaljno rešeni, pri čemu su sve grupe zadataka nezavisne, što znači da se ova knjiga može čitati po onom redosledu koji odgovara kandidatima. Knjiga se sastoji iz dva dela: Zadaci i Rešenja. Na kraju je data Legenda odgovora i po izboru autora 145 pitanja iz elementarne matematike. Preporučuje se kandidatima da se povremeno preslišavaju, odgovarajući na ova pitanja. Postoji posebna knjiga: D. Đ. Tosić, N. D. Stanković: Zadaci za pripremu prijemnih ispita, koja obuhvata razne oblasti elementarne matematike. Iz te knjige se često daju zadaci za prijemne ispite. Ova knjiga je namenjena kandidatima koji polažu prijemne ispite na Tehničkim fakultetima, Matematičkom, Fizičkom, Fizičko-Hemijskom fakultetu i Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. Knjigu treba shvatiti isključivo kao pomoćnu literaturu, koja prvenstveno služi za bolje prilagođavanje uslovima i test-proceduri prijemnog ispita. Napomenimo da je od 1993. godine klasifikacioni ispit iz matematike zajednički za kandidate koji konkurišu na gore pomenute fakultete, s tim što od 1995. godine Mašinski fakultet samostalno organizuje prijemni ispit. Godine 1999. prijemni ispiti nisu održani zbog ratnog stanja i bombardovanja naše zemlje. Jula meseca 2000. godine došlo je do velikih promena u organizaciji prijemnih ispita. Naime, svi tehnički fakulteti su držali te ispite odvojeno. Autorima nije poznat razlog. Uzimamo slobodu da pretpostavimo da je novi Zakon o univerzitetu, donet 1998. godine, uticao da saradnja između fakulteta znatno opadne, Tehnički fakulteti su počeli da odvojeno drže prijemne ispite. S druge strane, na Elektrotehničkom fakultetu, na primer, 2000. godine, za vreme velikih represalija, sastavljač zadataka je određen bez uticaja Katedre za matematiku. Jednostavno, sastavljač je predložio samoga sebe i dekan je takav predlog prihvatio. Sastavljač je bio bez iskustva za problematiku prijemnih ispita, što se može zaključiti po izuzetno teškim zadacima. Uspeh je bio katastrofalan (prosečno je urađello 10% zadataka), zbog čega su se kandidati uglavnom rangirali po uspehu u srednjoj školi. Godine 1990. prvi put je na Beogradskom univerzitetu održan zajednički prijernni ispit za sve Tehničke fakultete, i to pomoću testova. Kandidati pored zadataka dobijaju tabelu u kojoj okružuju ponuđene odgovore A, B, C, D, E i N (ne znam). Sve se to obavlja pod šifrom, tako da je ocenjivanje besprekorno korektno, s obzirom da je u stvari automatizovano. Za razliku od ranijih prijemnih ispita, kada je u toku pregleda varirao kriterijum, često i zbog zamora pregledača, i ponekad se primenjivalo tzv. "slobodno sudijsko uverenje", sada nije bilo mesta ni za kakve žalbe ili prigovore. Pregled se obavlja veoma brzo. Svodi se na učitavanje liste odgovora kandidata u računar, i proveravanje. Rezultati, a nešto kasnije i rang liste, se posle obrade odmah objavljuju. Žalbi ima veoma malo. Obično kandidati u brzini pogrešno zapišu koje su odgovore okružili, i dođe do zabune. Nekada, po starom sistemu, na Elektrotehničkom fakultetu, na primer, od 1000 kandidata njih oko 300 ulagalo je žalbe. Tu je dolazilo do velikih rasprava, u koje se po pravilu umešaju i roditelji. Za pregledače je to bilo izuzetno neprijatno, a naročito kada je neka žalba bila umesna! Navedene činjenice daju dobru stranu testova. Međutim, testovi imaju i neke slabosti. Pre svega, naši đaci nisu navikavani u srednjoj školi na proveru znanja pomoću testova, kao što je to slučaj sa mnogim zapadnim zemljama. Za takve ispite kod nas ne postoji odgovarajuća literatura. Izuzetak je Matematička gimnazija u Beogradu u kojoj se pismeni ispiti često drže u obliku testova, skoro istovetnog oblika kao na prijemnom ispitu (20 zadataka, ali težih). S druge strane, po mišljenju autora, testovi pomalo degradiraju matematiku. Izbor zadataka je znatno sužen, zatim ne postoji mogućnost preciznog matematičkog izražavanja, pa na kraju i provera pismenosti. Veoma je teško zadati teže zadatke, već uglavnom samo elementarne. Zadaci se često rešavaju metodom eliminacije, što može doneti izvesne deformacije u matematičkom obrazovanju kandidata. Skoro je menogućno zadati teorijska pitanja. Godine 1995. došlo je do ozbiljnih promena kriterijuma. Naime, prijemni ispit je definitivno postao kvalifikacioni ispit. Kandidati mogu osvojiti maksimalno 100 bodova, i to 40 na osnovu uspeha iz srednje škole (naravno, ko je imao sve odlične ocene u sva četiri razreda) i 60 bodova na prijemnom ispitu (ko uradi sve) Ako se saberu svi poeni iz Matematike, dobija se 100 i to se množi sa 0.6, tj. dobije se 60 bodova. Međutim, na Elektrotehničkom fakultetu, na primer, može se polagati i Fizika, pri čemu se broj poena Matematike množi sa 0.36, a Fizike sa 0.24. Pri svemu tome postoje dve granice. Kandidati koji zajedno sa uspebom iz srednje škole osvoje više od 51 bod, biće upisani kao studenti koji ne plaćaju školovanje, osim ako je prekoračen broj kandidata koji se prima. S druge strane, kandidati koji osvoje više od 30 bodova, ali sa manji ili jednako 51, takođe se primaju, ali plaćaju školovanje. Bez obzira što su postavljene ove kvalifikacione granice, čini nam se da je relativno lako doći do te granice. Na primer, bilo je i kandidata sa odličnim uspehom koji nisu osvojili nijedan poen na prijemnom, pa čak i negativan broj poena, ali su ipak na kraju dobili indeks, naravno uz plaćeno školovanje. Po našem mišljenju pripreme za prijemni ispit treba početi praktično od početka srednje škole u I razredu, dakle na vreme. Za mnoge koji to počnu u IV razredu, nedozvoljeno je kasno! Prijemni ispit je svakako najteži ispit u celokupnom školovanju, s obzirom na psihološko opterećenje koje nosi svaki kandidat. Sistematska priprema za prijemni ispit je osnovni uslov za uspešno studiranje. Zbog toga su mnogi u zabludi kada misle da je najvažnije dobiti indeks. Mnogo je važnije da se studije započnu sa solidnim znanjem Matematike, Nekada (pre 1980. godine) prijemni ispiti su odžavani krajem septembra. Kandidati su se tri meseca pripremali za prijemni. Danas, posle dobijanja indeksa, budući studenti čekaju tri meseca da počne nastava. U tom periodu većina "pusti mozak na otavu" , što je nenadoknadiv gubitak ne samo za njih, već i za celo društvo. Poznato je da ekipa Srbije postiže sjajan uspeh na Međunarodnim matematičkim takmičenjima. S druge strane, kada se pogledaju zadaci iz ove knjige primećuje se da su oni svake godine sve lakši i lakši. Veliki broj zadataka se može rešiti sa znanjem iz osnovne škole. Jednostavno rečeno, imamo izvanredne pojedince i sredinu koja je iz godine u godine sve slabija. Zbog toga će ove činjenice biti od izuzetne koristi ne samo budućim kandidatima i njihovim roditeljima, već i nastavnicima srednjih škola koji će uticati na svoje učenike da prvenstveno steknu osnovna znanja i potrebnu ozbiljnost i koncentraciju, a naročito da svedu brzopletost na minimum. Rukopis su pregledali mr MIRKO JOVANOVIĆ i dr NENAD CAKIĆ. Svojim primedbama i sugestijama doprineli su da se tekst poboljša, na čemu im autori zahvaljuju. Autori Naslov: Zbirka rešenih testova iz matematike za pripremu prijemnih ispita na fakultetima Izdavač: Завод за уџбенике Strana: 422 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 16,5 x 24 cm Godina izdanja: 2015 ISBN: 978-86-17-19262-2

ПРЕДГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ При састављању овог уџбеника за средње школе употребио сам следећа дела: 1. Ј. Поповић-Стојков: Опћа црквена историја, I—II, Срем. Карловци 1912. 2. П. И. Малицкій: Исторія христианской церкви, I—III, Тула 1911. 3. Dr Ј. Магх: Lehrbuch d. Kirchengeschichte, Trier 1908 (римокатол.). 4. Karl Heussi: Kompendium d. Kirchengeschichte, Tübingen 1922 (протест.). 5. Милутин Јакшић: Историја Срп. прав. цркве, рукопис. 6. С. М. Kaufmann: Handbuch d. christl. Archäologie, Paderborn 1922. 7. A. Hamack: Mission u. Ausbreitung d. Christentums, I—II, Leipzig 1906. 8. Die Religion in Geschichte u. Gegernwart, I—V, Tübingen, 1913. 9. O. Bardenhewer: Geschichte d. altkirchl. Literatur, Freiburg 1914. 10. Dr. Svetozar Ritig: Povijest i pravo slovenštine itd. Zagreb 1910. Желео сам да ce овај уџбеник може употребити и у вишим разредима средњих школа и у учитељској школи и зато се нисам у насловима држао дословно наставних програма. "Али сама садржина одговара њима. Обухваћено је све што програми траже, а излишног градива нема", како је то речено и у званичним рефератима о овој књизи. Књига је штампана са два типа слова, крупнијим и ситнијим словима. То не значи да сам сматрао много мање важнима оне делове књиге који су сложени ситнијим словима. Ако се сви ти делови и не буду свугде предавали и учили, свакако су потребна лектира и "корисна допуна онога, што he се морати да научи". Пазио сам, наиме, на то да у књигу уђе само оно, али и све оно, што ученици треба да науче о прошлости и раду хришћанске цркве и што спада у њихово опште образовање. Књизи сам додао малу збирку одломака из извора за историју хришћанске цркве. Превео сам их из књига: Reukauf und Неуn, Lesebuch für Kirchengeschichte; J. B. Arenz, Historischapologetisches Lesebuch и J. Paust, Kirchengeschichte. Одломке из живота св. словенских апостола узео сам из књиге Миливоја М. Башића, као што је то на своме месту назначено. - Обрада појединих делова историје цркве на основу прочитаног извора биће много живља и лакше ће се памтити. Осим тога оставиће таква обрада, без сумње, потребан утисак да наука о прошлости Христове цркве почива на поузданим чињеницама као и свака друга наука. Жалим што нисам могао дати још и више тих извора. Но онда би књига била исувише опсежна. Зато нисам унео у књигу ни оне делове из Дела апостолских који су извори за историју првих времена Цркве. Местимице сам упутио на та места и предавачи их могу ученицима читати из Новог завета. То су она места која говоре о архиђакону Стевану, о обраћању ап. Павла, о благодатним даровима у првој цркви итд. Врло сам далеко од мисли да ће ова књига у свему одговарати потребама средњошколске верске обуке. Уџбеник не ствара знање и искуство само једног учитеља; не ствара се ни једним замахом, а најмање првим. Но верујем да ћe ова књига, уз добро мишљене примедбе и искуство мојих другова наставника, моћи постати боља. Молим их да ми те примедбе кажу. Други део ове књиге, Историја српске цркве, биће поднесен на одобрење ове јесени. У Срем. Карловцима, пред Духове, 1930. Григорије Микић гимн. професор ПРЕДГОВОР ДРУГОМ ИЗДАЊУ У сремско-карловачкој Гимназији до 1941. године није било тешко уочити да је професор-катихета Григорије Микић несумњиво једна од најзначајнијих фигура ове старе школе. Његови часови веронауке одликовали су се изузетном занимљивошћу, ширином знања, а посебно и изузетном културом говора. Те своје велике вредности испољавао је професор Микић и на часовима духовне егзорте, недељом у девет часова, пред полазак на обавезну литургију. У цркви, професор Микић је проповедао ретко, при чему је показао и неку посебну врсту избирљивости, као да је желео да сачува скупоценост својих речи. Био је свестан својих говорничких способности, а за четири године колико сам га слушао као професора веронауке, нисам од њега чуо ни једну једину приземну, или обичну реч. Сећам се да сам га 1941. посетио у Аранђеловцу, где се сместио са породицом после усташког логора у Цапрагу. Питао сам га да ли служи и проповеда у малој цркви у Буковику. Одговорио ми је да ретко служи и проповеда, али да се после литургије у порти историјске цркве у Буковику, у коју је повремено долазио и митрополит Јосиф, састаје и разговара са многобројним избеглицама из Хрватске, међу којима је било доста његових бивших ђака и познаника. Такође ми је рекао да је веома лепо примљен у наставничком колегијуму Гимназије у Аранђеловцу. Још у Карловцима, за време ђаковања, често сам чуо многе похвале Карловчана за господина професора Микића. Истицао се увек његов интелект, широко, полиглотско образовање, бритка памет и неко непрекидно духовно бдење које је при сваком сусрету будило поштовање. Чуо сам и жаљење што Григорије Микић није више написао, и све његове духовне моћи испољене су у две његове књиге: Преглед историје хришћанске цркве (1930) и Историја српске цркве (1936), обе написане за школску употребу. Реч је о књигама успешних педагошких вредности, чији успех управо и лежи у брижно сабраним подацима, у знању и моћи да се са огромном литературом поступа селективно, а увек одмерено и веродостојно. Оно што чини посебну вредност ове књиге (коју су рецензирали прота др Стеван М. Димитријевић, професор Богословског факултета Универзитета у Београду и професор Стеван Жакула, просветни инспектор) свакако се односи на Микићево одлично познавање теолошке мисли код Византинаца и код Срба, што још једном потврђује ширину ауторових погледа чак и на најсуптилније хришћанске распре. У све те замршене проблеме Григорије Микић улази без предрасуда, тежећи да својим читаоцима приближи и све духовне процесе који су довели до коначног разједињавања некоћ јединствене хришћанске цркве. Све је то аутор исказао на један посебан, а увек разумљив начин и зато сматрам да његова књига није ни данас изгубила од своје савремености. Non multa, sed multum, то je девиза коју аутор непрестано прати. Али, није професор Григорије Микић био загледан искључиво у прошлост хришћанске, па и српске цркве. И данас памтим његово умно излагање о битним проблемима српске цркве која је 1918. године, како је он говорио, испунила своју историјску улогу. После те године, по Микићевом мишљењу, била је потребна њена хитна обнова, тражење нових, социјалних задатака, ангажованост која ће цркви дати нову младост и нове подстицаје. Постоје и драгоцени писани трагови оваквих његових покушаја, који, нажалост, нису наишли на одјек у своме времену. Такав је Микићев часопис Нови пут, који је сам уређивао и испуњавао својим запаженим уводним чланцима и прилозима, у времену 1920-1921. У сваком случају, Григорије Микић часно се придружује великанима сремско-карловачке Гимназије у којој је извршио и велики утицај на све своје ђаке, без обзира на њихова каснија животна опредељења. Нека ова његова књига трајно подсећа на његову целовиту и тако сликовиту личност. Академик Дејан Медаковић САДРЖАЈ А Историја српске православне Цркве и њена подела Б Дохришћанска вера наших предака ПРВИ ДЕО I. Крштавање Срба II. Ученици св. браће Ћирила и Методија III. Прве црквене организације на српском земљишту IV. Доба Немањино а) Верске прилике у доба доласка Немање на власт б) Богумилство в) Немања и православна вера V. Свети Сава а) Младост и монаштво б) Немањин силазак са власти в) Хиландар г) Савин повратак у отаџбину ДРУГИ ДЕО VI. Самосталност српске Цркве а) Оснивање и уређивање б) Охридска архиепископија и самосталност српске Цркве в) Савин силазак са архиепископске столице и његова смрт г) Наследници св. Саве на архиепископској катедри VII. Патријаршија а) Проглас српске патријаршије б) Устројство пећке патријаршије в) Вере и Цркве у Немањићкој држави г) Свештенство, просвета, хришћански живот д) Дужности српске Цркве према држави и друштву VIII. Сукоб српске Цркве са грчком IX. Важније Немањићке задужбине X. Прилике у српској Цркви после распада царевине и косовске битке а) Избор патријарха Јефрема б) Свети кнез Лазар в) Последице косовске битке за Цркву и народ г) Деспот Стеван Лазаревић XI. Наша стара црквена књижевност XII. Даљи живот Пећке патријаршије а) Укидање б) Обнављање в) Коначно укидање ТРЕЋИ ДЕО I. Црквени живот Срба у Угарској, Славонији и Хрватској пре велике сеобе а) Живот у Угарској б) Верске прилике у Славонији и Хрватској II. Српска Црква у Хабзбуршким земљама после велике сеобе 1690 г. а) Велика сеоба б) Борба патријарха Арсенија са унијом в) Патријарх у даљој борби организује Цркву г) Крушедолска (Карловачка) митрополија д) Београдско-карловачка митрополија ђ) Сеоба под Арсенијем IV Шакабентом III. Унутрашњи живот Карловачке архиепископије а) Црквена управа б) Књиге и школе IV. Подвлашћење српске Цркве држави а) Митрополит Павле Ненадовић б) Државне уредбе за српску Цркву V. Темишварски сабор 1790 г. и живот Карлов. митрополије после тог сабора ЧЕТВРТИ ДЕО I. Православна Црква у Црној Гори II. Православна Црква у Далмацији III. Православни црквени живот у Босни и Херцеговини ПЕТИ ДЕО Српска Црква у Краљевини Србији и Старој Србији и Македонији ШЕСТИ ДЕО Уједињење Српске Цркве и данашње стање Историјски удео Српске Цркве у културном, политичком и националном животу нашега народа Наслов: Преглед историје хришћанске цркве - Српска црква Издавач: Mono & Manjana Страна: 144 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2000 ИСБН: 86-83639-15-0

Šta može jednog autora preporučiti bolje od odrednice „dobitnik Nobelove nagrade za književnost“? „Čovek je veliki fazan na ovom svetu“ – Herta Miler Dobitnica Nobelove nagrade. „Vindiš svаkog jutrа, dok se sаsvim sаm vozi putem u vodenicu, ubraja i tаj dаn. Ispred spomenikа rаtnicimа broji godine. Kod prve topole izа njegа, gde se bicikl uvek spusti u isto udubljenje, on broji dаne. A uveče, kаd Vindiš zаključаvа vodenicu, on još jednom broji godine i dаne. Izdаlekа vidi sitne bele ruže, spomenik rаtnicimа i topolu. A kаd je mаglа, belinа ružа i belinа kаmenа su tokom vožnje tik ispred njegа. Vindiš vozi kroz nju. Vindišu se lice vlаži i on vozi dok ne stigne tаmo. Dvаput je na čestаru ružа ostalo samo trnje, а korov pod njim bio boje rđe. Dvаput je topolа bilа tаko ogoljenа dа joj se stablo skoro polomilo. Dvаput je sneg bio nа putevimа. Vindiš zbraja dve godine ispred spomenikа rаtnicimа i dvestа dvаdeset jedаn dаn u udubljenju ispred topole. Svаkog dаnа, kаd udubljenje prodrmа Vindišа, on pomisli: ’Tu je krаj.’ Otkаko želi dа emigrirа, posvudа u selu vidi krаj. I vreme koje stoji, zа one koji žele dа ostаnu.“ „Istinska balada o iseljavanju. Bliskost se mrvi, prijatelji postaju podozrivi neprijatelji. Ništa se ne radi pošteno, sve se završava ’ispod žita’. Priča koja se ovde pripoveda, prodire kroz trenutak u sadašnjosti do mitskih dubina, i u svojoj pesničkoj sažetosti predstavlja veliki doprinos problemu emigracije kao temi veka.“ Zidojče Cajtung „Onaj ko poseduje takvo umeće izražavanja, nije samo književnik već je, kako se nekada govorilo: pesnik.“ Frankfurter Algemajne Cajtung „Priče o crvenom sirku“ – Mo Jen Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2012. Roman Priče o crvenom sirku je izazvao ogromnu pažnju i kineske kritike i čitalaca, a zahvaljujući istoimenom filmu reditelja Džang Jimoua, koji je na filmskom festivalu u Berlinu 1988. godine dobio nagradu „Zlatni medved“, proslavio Mo Jena širom sveta. Okosnicu romana čini borba seljaka protiv Japanaca u drugom kinesko-japanskom ratu (1937–1945) u piščevom fiktivnom zavičaju Gaomi. Naratorov deda, nosač Ju, zaljubljuje se u lepu devojku koju nosi u svadbenoj nosiljci ka kući njenog budućeg muža, gubavog sina imućnog pecirakije. Uskoro odlučuje da ubije i mladinog muža i njenog svekra, pa počinje da živi s njom nastavljajući da proizvodi rakiju od sirka. Rat sve više besni, a Ju sve više napreduje u vojsci i miliciji... Napuštanjem tradicionalnog linearnog istorijskog narativa (roman se sastoji od pet novela mozaički uklopljenih u jedinstvenu celinu) i preplitanjem mitova i legendi sa surovim pričama iz savremenog doba, narator se kreće napred i nazad u vremenu i prostoru, popunjava praznine u priči i iznosi pretpostavke o osećanjima svojih predaka iz različitih uglova. U jednom intervjuu iz 2003. godine, Mo Jen objašnjava razloge velikog uspeha ovog svog romana: „U njemu je opisan zajednički duh kineskog naroda tog doba posle dugog perioda u kom je lična sloboda suzbijana. Roman predstavlja oslobađanje pojedinca koji se usuđuje da govori, da misli i da dela.“ „Stil i način na koji Mo Jen dočarava svet u svom impresivnom opusu može s punim pravom nazvati ’halucinantni realizam’: likovi u njegovim romanima upuštaju se u obračun sa ratovima, glađu, željama i prirodom; stvarnost koju opisuje prepuna je brutalne agresije, seksualnih opsesija i opšteg prožimanja fizičkog i simboličkog nasilja u živodu kineskog seljaka.“ Ana Sun The Kenyon Review Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Žena u belom“ – Toni Morison Od dobitnice Nobelove i Pulicerove nagrade. Žena u belom je prvi roman Toni Morison koji se odvija u sadašnjosti. U središtu ove potresne priče, koja govori o tome kako patnje iz detinjstva čoveku oblikuju i uništavaju život, jeste Nevesta – mlada žena prekrasne kože boje abonosa, koja je samo delić njene lepote, njene smelosti i samopouzdanja, njenog uspeha u životu, ali i njene nesreće. „Nije prošlo ni sat vremena otkako su mi je izvukli između nogu kad sam shvatila da nešto ne valja. Da nikako ne valja. Bila je tako crna da sam se prepala. Ponoćnocrna, sudanski crna“, kaže Mila, Nevestina majka koja joj je uskratila roditeljsku ljubav zbog srama što joj je dete tako tamne kože. A onda dolazi Buker, čovek koga Nevesta voli i gubi zbog svog besa. I Kiša, tajanstvena bela devojčica sa kojom joj se ukršta put. Nevestino telo počinje da se menja, smanjuje, poprima odlike deteta. Ali začudo, jedino ona primećuje te promene na sebi. Dok Mila bude razmišljala o tome da li je „važno kako postupaš s decom, jer deca to možda nikad neće zaboraviti“, pred nama će se smenjivati stranice ovog žestokog i provokativnog romana, savremene bajke koja nadmašuje jeziva pripovedanja braće Grim i daje novu dimenziju neprikosnovenom opusu Toni Morison. „Toni Morison ima dovoljno širine duha da uvidi titraje nade u slomu, neophodnu intelektualnu dubinu da pojmi kontekst i dobrotu da to podeli s nama.“ Philadelphia Inquirer „Toni Morison ima šekspirovski osećaj za tragično i taj dar prožima Ženu u belom.“ Newsday „Potresno… Stil Toni Morison i dalje krase jezgrovitost, slikovitost, pa čak i humor. Ovaj nezaboravni roman pokazuje duboko poznavanje američke kulture i nepogrešiv osećaj za pravdu i praštanje.“ Publishers Weekly Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Zapisi na salveti“ – Česlav Miloš Dobitnik Nobelove nagrade Već je ogled o staljinističkom sistemu i totalitarnoj svesti Zarobljeni um potvrdio Česlava Miloša kao mislioca koji je, po sopstvenim rečima, u esejima iznosio ono što nije mogao u poeziji. Njegovi pozni eseji objedinjeni u ovom izdanju pod naslovom Zapisi na salveti, nastali u poslednjoj deceniji XX veka, po prvi put se objavljuju na srpskom jeziku. U izboru i prevodu Ljubice Rosić, ove eseje povezuje kritički odnos prema civilizaciji s kraja veka, prema njenoj površnosti i lažnim vrednostima, pružajući čitaocu jasno komponovanu i celovitu knjigu. Pored promišljanja nemoralnosti umetnosti, značaja poljske poezije, statusa savremenih emigranata, čiju je sudbinu i sam podelio, ovde nalazimo i Miloševe uspomene, portrete prijatelja i poznanika (Kami, Brodski, Kolakovski), poznatih pesnika i prozaista (Dostojevski, Ruževič, Šimborska, Gombrovič, Vitkjevič), pa i pisaca sa čijim se pogledima nije slagao (Larkin), pronalazeći u njihovom delu ono što najviše intrigira današnjeg čitaoca. Jedan od poslednjih u ovom izboru, esej „Sreća“ predstavlja Miloševo zaveštanje o mirenju sa svetom. Pesnik mudrac, koji je nadživeo većinu svojih vršnjaka, za vreme posete rodnoj Litvaniji opet postaje dečak. „Gledao sam livadu. Naglo sam postao svestan da sam za vreme svojih dugogodišnjih lutanja uzalud tražio tu kompoziciju lišća i cveća, kakvu sam ovde našao, i da sam uvek sanjao o povratku. Ili, tačnije, razumeo sam to tek kad me je preplavio veliki talas osećanja, koji mogu da nazovem samo jednom rečju – sreća.“ Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Fo“ – Dž. M. Kuci Dobitnik Nobelove nagrade. „Malo čudo od knjige... zanosne složenosti i gotovo neverovatne snage.“ Washington Post Početkom osamnaestog veka, nakon što izbije pobuna na brodu, Suzan Barton pluta na splavu i nailazi na ostrvo usred beskrajnog mora. Ostrvo naseljavaju samo dva stanovnika: čovek po imenu Kruso i njegov nemi sluga Petko. S vremenom Kruso i Suzan postaju ljubavnici. A onda ih slučajno pronalaze, ali Kruso ne uspeva da preživi plovidbu do Londona. Odlučna da obnaroduje svoju avanturu, Suzan ubeđuje eminentnog učenjaka Danijela Foa da zapiše njene memoare. Kruso je mrtav. Petko nem. Fo menja priču ne bi li se proslavio kao pisac, a Suzan se toliko zanela svojim sećanjima da ni sama više ne može da se izbori sa prošlošću. Ovaj varljiv roman koji će vas neočekivano ganuti nastao je kao bljesak genijalne Kucijeve imaginacije. „Možda je, kaže nam Kuci u Fou, veliki iskonski mit o ljudskom biću samom na ostrvu jedina priča koju imamo.“ Sunday Times „Fo je remek-delo bez preteče i uzora. Ne možemo ga prepričati a da time ne narušimo njegovu misteriju.“ Karlos Fuentes „Briljantna prerada Robinzona Krusoa puna misterija – o moći društva i moći reči.“ Nadin Gordimer „Priča ispripovedana sa đavolskim humorom. Fo je fascinantan.“ Majkl Hejstings „Intelektualno i imaginativno ogroman roman. Epilog se, kao poezija, može čitati mnogo puta sa podjednakim uživanjem.“ New Statesman Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Mačka i miš“ – Ginter Gras Dobitnik Nobelove nagrade. „Jednako provokativno kao i Limeni doboš.“ New York Times Tinejdžera Joakima Malkea priroda je obdarila pozamašnom adamovom jabučicom. Kada se jednoga dana crna mačka prikrade i skoči na njegovu izbočinu na vratu veliku poput miša, ovaj incident će odrediti Malkeovu sudbinu. Izopšten, ne samo zbog svoje telesne mane nego i zbog svoje genijalnosti, natprirodne sposobnosti dugog ronjenja, istančanog osećaja za etiku i prerane zrelosti, Malke ulaže ogromne napore da izvede niz neverovatnih podviga koji će čak dovesti do toga da postane nacionalni heroj. Ali cena koju će ovaj izuzetni pojedinac platiti sistemu zbog svojih vrlina biće previsoka. Virtuozno napisana, novela Mačka i miš puna je duhovitih epizoda, u čijoj se pozadini krije potresna priča o pokušaju da se sačuva ljudsko dostojanstvo u strahotama totalnog rata i politike koja je do njega dovela. „Ginter Gras je najoriginalniji savremeni pisac.“ Džon Irving „Briljantno napisana priča.“ Saturday Review Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Sva imena“ – Žoze Saramago Glavno mesto radnje ovog kafkijanskog romana je Centralni registar matične službe, sa svojom strogom hijerarhijom i armijom bezimenih činovnika koji u lavirintu kartoteka, kad traže neki dokument, moraju da vuku za sobom „Arijadnin konac“ kako bi uspeli da se vrate. Među njima se izdvaja samo „Gospodin Žoze“, jedini lik koji ima ime. Ni on ni drugi ljudi u romanu nemaju psihološke karakteristike, ne znamo koliko su stari, ne znamo čak ni kako izgledaju. Kad ne obavlja svoj dosadan pisarski posao, Gospodin Žoze upražnjava neobičan hobi: kradom od nadređenih uzima iz Registra fascikle i iz njih vadi isečke iz novina o poznatim ličnostima. Jednom prilikom slučajno će uzeti fasciklu nepoznate žene, čija će sudbina početi da ga opseda. Iako zna kako može da je pronađe, on to ne želi jer mu veće uživanje predstavlja traganje za pojedinostima iz njenog života, što će ga odvesti u mnoge, čak i opasne avanture... „Snažna parabola o apsurdnosti čovekovih pregnuća.“ Robert Irvin, The New York Times „Sva imena su još jedan Saramagov književni podvig. Raskošan stil, gust tekst sa brojnim metaforama, uz osobenu sintaksu i pravopis – i u ovom romanu su prepoznatljive odlike portugalskog pisca, koji nas uvek iznova primorava da tragamo za objektom u rečenici ispunjenoj brojnim digresijama, ali uvek melodičnoj i ritmičnoj, začinjenoj mudrim i duhovitim Saramagovim komentarima koji deluju kao izreke.“ Marija Žoze Rodriges de Oliveira Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Zelena kuća“ – Mario Vargas Ljosa – I gde koji kurac hoće da ide? – upita Hosefino. – U Kraljicu, u Tri zvezde? – Kod Čunge Čungice – rekao je Lituma. – Zamisli – kazao je Majmun. – U Zelenu kuću, ni manje ni više. Zelena kuća je izuzetno važan roman u istoriji latinoameričkog buma, i nezaobilazno iskustvo za sve koji žele da dublje upoznaju prozno delo Marija Vargasa Ljose. U Pijuri, pustinji u peruanskom priobalju, jedan starac, don Anselmo, podiže zelenu kuću, kuću uživanja. Mnogi će je posećivati i širiti priču o razvratnim uslugama koje su tu pronašli sve dok Zelena kuća ne preraste u mit. Onda će je, zajedno sa ostalim „čuvarima morala“, u borbi protiv „izopačene jazbine“ spaliti jedan sveštenik. Godinama kasnije, Don Anselmova ćerka Čunga osniva novu javnu kuću, i daje joj isto ime Zelena kuća. Zajedno sa novim zidovima iz pepela je izašao stari duh bordela. Novi gosti pletu stare niti razvrata, posrnuća, života... Godinu dana po svom objavljivanju roman je osvojio Nagradu kritike, a zatim i Međunarodnu nagradu za književnost Romulo Galjegos, za najbolji roman napisan na španskom jeziku. Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. Naslov: Komplet - Nobelova nagrada Izdavač: Laguna Strana: 2238 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 13x20 cm Godina izdanja: 2021 ISBN:

Razgovor između Arnolda Tojnbija i Daisaku Ikede nije samo razgovor dva mudra čoveka, zabrinuta za sudbinu čovečanstva već i uzvišeni dijalog istočne i zapadne misli. Broj ocena: 94 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Esejistika Šifra Proizvoda: 8148 Poslednja cena bila je: 1375 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Izaberi Život, A.Tojnbi/D.Ikeda Naziv Knjige : Izaberi Život Autor: Arnold Tojnbi / Daisaku Ikeda Izdavač: Dereta Godina izdanja: 2005 Br. str.: 371 Povez: tvrdi+zaštitni omot Format: 16.5x24.5 Pismo: latinica ISBN: 86-7346-490-0 Opis proizvoda: Izaberi Život, A.Tojnbi/D.Ikeda *** O Knjizi *** Ova knjiga je nastala pre nešto više od 30 godina. Stvorena je iz serije razgovora koji su vodili Ikeda i Tojnbi od 1971. do 1974. godine. Nešto malo posle završetka ovih razgovora, Anold Tojnbi je umro, oktobra 1975. godine u 86. godini života. Sam Tojnbi je u predgovoru koju je napisao u trećem licu govori o nekim čniocima koji su uticali na njegove stavove. »Priznaje« da je pesimizam često ispoljen na ovim stranicama, možda vezan za njegovu starost, dok druge razloge svom pesimizmu vidi u tome što je istoričar koji je proučavao mnoge padove čovečanstva, što je razočarani zapadnjak i hrišćanin. Zaista, čitalac ove knjige biva iznenađen jednim paradoksom: Tojnbi kritikuje zapadnu civilizaciju, hrišćanstvo, demokratiju a Ikeda ih blagonaklono brani. Zašto taj mudri starac Tojnbi, tako malo veruje u svoju civilizaciju? Da bi odgovorili na ovo pitanje, mora da se prisetimo okolnosti u kojima je ova knjiga pisana i okolnosti čitavog Tojnbijevog života. Arnold Tojnbi (1889-1975), je bio jedan od najčuvenijih svetskih istoričara 20. veka. U svojoj knjizi Proučavanje istorije¸ koja je pisana više od četvrt veka, a koja je srećom, dva puta štampana na našem jeziku u velikim izvodima, pokušao je da napravi jednu od najsmelijih sinteza svetske istorije u istoriografiji svih vremena. On je svetsku istoriju podelio na istoriju velikih civilizacija, koje se rađaju, rastu i propadaju, baš kao i živi organizmi. Po svoj prilici je verovao, a to nagoveštava i u svom predgovoru za ovu knjigu koja je pred nama, da se zapadna civilizacija bliži svom kraju. Takav pesimizam je verovatno i plod osobenog životnog iskustva za Britanca njegovog socijalnog položaja i pokoljenja. Rodio se i mladost proveo u svetu koji je verovao da je progres nauke i društva nezaustavljiv i nesporno blagotvoran. Rodio se u najvećoj imperiji svih vremena. Video je kako se tehnologija i nauka u oba svetska rata pretvaraju u čudovišta koja prete uništenju ne samo civilizacije, nego i života. Video je kako demokratske vrednosti bivajui skoro uništene nacizmom i staljinizmom. Video je sumrak britanske imperije. Video je propadanje svih temeljnih kulturnih i etičkih vrednosti, izvitoperavanje svih usrećiteljskih projekata čovečanstva. U samom trenutku pisanja ove knjige, svetska naftna kriza 1973. godine i opšta tadašnja situacija nikako nisu mogli da uliju mnogo optimizma ni u manje skeptične posmatrače. Tada je izgledalo da je blagostanje Zapada posle Drugog svetskog rata, zauvek prošlo, te da je zapadni svet u još jednom velikom sunovratu. Otuda njegova razočaranost skoro svim zapadnim vrednostima, pa i hrišćanstvom. Ona je tolika, da Tojnbi u ovoj knjizi, koja zapravo najviše govori o traganju za Bogom, smatra da je »Bog« pojam koji je, u zapadnom smislu te reči, izgubio kredibilitet, pa ono što bi drugi nazvali Bogom, zove »konačnom duhovnom realnošću«. Neki njegovi stavovi današnjem čitaocu izgledaju zazorni. Na primer, oko uloge sindikata ili oko diktature. On podjednako sindikate optužuje za pohlepu kao i kapitaliste. U ptanju je uticaj trenutka, pod koji potpadaju i najveći umovi. Sedamdsete godine su godine labudove pesme starih masovnih britanskih sindikata i velikih štrajkova. Međutim, slom sindikata, i u krajnoj liniji nestanak britanske radničke klase nisu bili proizvod njihovih preternih zahteva, već promena u sveskoj privredi. Što se diktature tiče, Tojnbi pokazuje začundu blagonaklonost za umerenu diktaturu, kakva je naprimer, ona Oktavijana Avgusta u carskom Rimu, ako je alternativa haos. Ta »umerena i prosvećena« diktatura, bi po Tojnbiju mogla da dovede do stvaranja neophodne svetske države. Paradoksalno, demokratiju, poreklom evropsku instituciju, brani Japanac Ikeda, koji vrlo razumno ukazuje na opasnosti makar i »prosvećene« diktature. Sa druge strane, Ikeda pomalo šokira čitaoca iz 21. veka stavovima da je homoseksualizam među tinejdžerima manje zlo od neželjene trudnoće i zalaže se za odvajanje polova u nastavi. Kako danas prići ovakvim neobičnim stavovima? Prvo, treba centiti u njima jedan sve manje pristutan kvalitet: iskrenost. Danas, kada je teror »političke korektnosti« uškopio u velikoj meri otvorenu diskusiju, odvikli smo se od otvorenog izražavanja stavova. Drugo, stavovi naša dva autora zavise od njihovih životnih i intelektualnih iskustava. Tojnbi na primer, po osnovnom opredeljenju možda ponajviše klasičar, uvek je pred očima imao sudbinu tragičnu sudbinu antičke demokratije. Zanimljivo je razmisliti u kojoj su meri ova dva mudra čoveka uspela da predvide njihovu budućnost, a našu sadašnjost? Oni su u ovoj knjizi dotakli sva pitanja ljudskog postojanja:večita, dugoročna, aktuelna. Što se večitih pitanja tiče, o odnosu prema svemiru, o pottrebi duhovnog i moralnog usavršavanja, ona izgledaju jednako udaljena od rešenja, kao što su bila otkako ih čovečanstvo postavlja. Ali njihovi sudovi su deonekle mogu proceniti tamo gde nude konkretnu analizu stanja u svetu. Svetska država i prevazilaženje nacionalizma, kao opasne post-hrišćanske religije Zapada, nadrastanje lokalnih suverenih država kao premalih za probleme čovečanstva i nestabilnih entiteta, još se čine da su neostvareni ciljevi. Međutim, neke konkretne ideje, kao da su se donekle i ostvarile. Na primer, Ikeda je smatrao da je način integracije Evrope, preko federacije ravnopravnih članova, bolji put od ujedinjenja pod okriljem moćne centralizovane države kao što je bilo drevno Kinesko carstvo. Tojnbi, slično i svom stavu o umerenoj diktaturi, zagovara i primenu iskustva Kineskog carstva. Zanimljivo, on predviđa uspon Kine, ali ne zbog privredne snage, kao što se stvarno desilo, već zbog toga što je Kina uspevala da najveći broj ljudi ujedini pod istom vlašću na najduži vremenski rok u ljudskoj istoriji. Što se tehničkih detalja ujedinjenja čovečanstva tiče, oni su dosta precizni: pominju i stvaranje evropske valute i centralne banke i međunarodne mirovne snage koje ako treba intervenušu da zavedu mir, ili da, ako zatreba zbace lokalne diktatore. Ova potonja vizija je, uverni smo, ostvarena na način koji oni ne bi smatrali dobrodošlim. Međutim, ovu knjigu ne treba čitati niti kao proročanstvo, niti kao spisak preciznih i konkretnih pravila za život. Ona je apel dva mudra čoveka čovečanstvu, da nađe u sebi snage da sačuva celinu života, ne samo ljudskog, a pre svega, dostojanstvo života i postojanja. Ono što je čini posebno neobičnom, reklo bi se dragocenom, je što kondenzuje moralne i intelektualne pouke i upozorenja Istoka i Zapada, drevnih vremena i sadašnjice. Ova knjiga je jedan smeli prelet preko moralnih i naučnih ideja cele planete i čitave ljudske istorije. Predrag J.Marković Prevodilac i lokalni istoričar *** O Autoru *** Arnold Tojnbi (Toynbee, 1889-1975) je od ‚1919. do 1924. bio profesor modernog i vizantijskog grčkog jezika, književnosti i istorije na univerzitetu u Londonu. Od 1925. godine bio je direktor Kraljevskog instituta za međunarodne odnose, a zatim profesor svetske istorije na londonskom univerzitetu, do penzionisanja 1955. godine. Njegov najveći rad je proučavanje istorije, delo koje se pojavilo u nekoliko tomova od 1934. do 1961. godine. Daisaku Ikeda (1928) je studirao kod Džosej Tode (Josei Toda), koga je 1960. godine nasledio kao treći predsednik Soka Gakkai, najveće laičke organizacije budističkih vernika u Japanu. Od 1979. godine bio je počasni predsednik Soka Gakkai, a od osamdesetih godina 20 veka predsednik je Soka Gakkai International. Osnovao je dva univerziteta, nekoliko srednjih škola i umetnički muzej Fudži. Dobio je nekoliko počasnih diploma i nagrada širom sveta, a među njima i Nagradu za mir Ujedinjenih nacija. Nekoliko od njegovih brojnih knjiga prevedeno je na engleski i druge jezike. Svi proizvodi iz: Esejistika Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Uspomene predstavljaju sažetu, neposrednu i duboko individualizovanu istoriju ruske ali i evropske književnosti i kulture. Broj ocena: 167 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Autobiografije Šifra Proizvoda: 8385 Poslednja cena bila je: 626 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Uspomene, Ivan A. Bunjin Naziv Knjige : Uspomene Autor: Ivan Aleksejevič Bunjin Pismo: Srpski - Latinica Format: 15 x 21 cm Broja strana: 236 strana Povez: Tvrdi Povez Izdavač: Dereta Izdanje : 2005. god Opis proizvoda: Uspomene, Ivan A. Bunjin *** O Knjizi *** Poslednje za života objavljeno Bunjinovo delo „Uspomene“ (1950), sastoji se iz dva dela: „Autobiografske beleške“ i „Ličnosti“. Čovek izuzetno snažnog umetničkog talenta u nizu sažetih portreta ispoljio je i svetle i tamne strane svoje ličnosti, i izuzetan dar zapažanja i sažetog portretisanja. U portretima Rahmanjinova, Repina, Džeroma Džeroma, Lava Tolstoja, Čehova, Šaljapina, Petra Aleksandrova, Kuprina, Ertelja, Vološina i, delimično, Alekseja Nikolajeviča Tolstoja, Bunjin je pokazao izrazit smisao da zapazi u fizičkom izgledu, duhovnoj i moralnoj konstituciji ličnosti najkarakterističnije i da u maksimalno sažetom obliku to uobliči. Uopšte uzevši Bunjinove Uspomene predstavljaju sažetu, neposrednu i duboko individualizovanu istoriju ruske ali i evropske književnosti i kulture. *** O Autoru *** Ivan Aleksejevič Bunjin-Jedan od klasika ruske književnosti XX veka, Ivan Aleksejevič Bunjin, ličnost u kojoj su sjedinjeni strasna priroda s hladnom uzdržanošću, aristokratsko osećanje mere i otmena jednostavnost, odbijanje bilo kakve poze i izveštačenosti, rođen je 10 (22) oktobra 1870. godine u staroj osiromašenoj plemićkoj porodici. Rođen je nepunu deceniju posle ukidanja kmetstva u rano proleće 1861. godine, kada su se raspadala i siromašila stara plemićka gnezda. Od najranijeg detinjstva vaspitavan je u duhu klasične ruske književnosti i kulture, posebno u duhu poštovanja, čak divljenja, prema delu Vasilija Žukovskog, Aleksandra Puškina, Mihaila Ljermontova, Jakova Polonskog. Vaspitavan je u duhu starih staleških predrasuda, u neprekidnim uspomenama starijih, u veličini i ugledu starog plemstva. I jedno i drugo je postalo osnova njegovog stvaralačkog bića. Detinjstvo je proveo na porodičnom imanju u Orlovskoj guberniji, oblasti koja je ruskoj kulturi podarila niz izvanrednih stvaralaca. Rano detinjstvo i dečaštvo proveo je u krilu raskošne prirode, usred mora žita, trava, srebrnastih preliva osunčanih brezovih šuma. Stihijska lepota prirode pronikla je do same srži Bunjinovog stvaralačkog bića. Uz priče o starini, uz narodne bajke, po njegovom kazivanju, već u osmoj godini počeo je osećati stvaralačke impulse. U obližnju gimnaziju pošao je 1881. godine, nije završio ni četvrti razred, već je obrazovanje nastavio u porodičnom domu pod rukovodstvom svog starijeg brata Julija, koga su vlasti prognale u selo kao pripadnika tajne organizacije "Narodna volja", koja je u martu 1881.godine izvršila atentat na cara Aleksandra II. U porodici je dobio odlično obrazovanje. Selo je siromašilo, rušio se stari spahijsko-kmetski red stvari, nastajali su novi društveni odnosi. Bunjinova radoznalost i njegov talenat brzo se razvijaju. Prvu pesmu "Nad Nadsonovom humkom" objavio je 1887. godine. Težak materijalni položaj nagnao ga da 1889. godine napusti roditeljski dom i da se zaposli. Radio je kao korektor, statističar, bibliotekar. U isto vreme pisao je u listovima "Orlovski vesnik", "Kijevljanin" i "Poltavski Gubernijski list".Za to vreme piše poeziju. Već 1891. godine u Orlu objavljuje knjigu "Pesme", u kojoj se, pored jakog uticaja ruske klasične poezije, oseća snaga originalnog uobličavanja osećanja prirode. Ono što je u sebe upio u detinjstvu i dečaštvu postupno se kristalizovalo i izlivalo u stihove neponovljive snage. Dve knjige stihova "Pod otvorenim nebom" i "Listopad", koje su se pojavile 1898. godine predstavljaju punu pesničku zrelost i originalnost. Njegov talenat je bio zapažen i priznat. Knjiga "Listopad" je bila nagrađena Puškinovom nagradom, najvišom za poeziju. To su pesme o zavičaju, o njegovim siromašnim selima, o njegovim nepreglednim šumama srebrnastom sjaju breza. Sve je to doživljeno rafinovano i izraženo nijansirano i tanano. U istom tematskom ključu Bunjin počinje u devedesetim godinama da piše i pripovetke. Tema polunapuštenih i zapuštenih spahijskih imanja na kojima propadaju spahijski mužici prodire u njegovu prozu. Na njegov stvaralački rad imalo je uticaja i lično poznanstvo s Čehovom, zatim i s Gorkim, koji ga je privukao da radi za izdavačko preduzeće "Znanje". Krajem XIX i na samom početku XX veka, upravo u vreme bliskosti s Čehovom i Gorkim, on piše izvrsne pripovetke "Antonovske jabuke", "Borovi", "Novi put". Već 1904. godine on piše pripovetku "Černozjom" u najboljim tradicijama ruske socijalno angažovane literature s ličnim pečatom originalnog ritma kazivanja, plastičnosti izraza, neočekivane metaforičnosti, raskoši boja i mirisa, efektne sažetosti. U njegovom pesničkom i proznom izrazu progovorila je poezija propadanja stare spahijsko-mužičke Rusije. U povesti "Selo" (1910) umetnički je uobličena hronika propadanja plemićkih gnezda; u povesti "Suhodol" izražena je sudbina Rusije kao sudbina ruskog seljaštva. I jedna i druga tema obrađene su duboko doživljeno i umetnički reljefno. U prvoj deceniji XX veka Bunjin je mnogo putovao, putovao je i po zemljama Zapada i po zemljama Istoka. Utiske sa Istoka opisivao je od 1907. do 1911. godine pod naslovom "Hram Sunca". U predrevolucionarno vreme proza mu je sva u znaku otpora građanskoj civilizaciji. Taj otpor je dat u umetnički rafinovanim povestima "Braća" (1914) i "Gospodin iz San Franciska" (1915). Bunjin je u svom ukupnom stvaralaštvu do definitivnog odlaska iz Rusije 1920. godine veoma blizak prirodi i jednostavnom životu. U prirodi se nalazi izvorište čovekove čistote. Iako je bio savremenik ruskih dekadenata i pesimista, s nekima od njih bio i blizak, on je uvek odricao i jedno i drugo i verovao u životne vrednosti. Poput Čehova bio je veliki majstor "malih formi" - novele, pripovetke, povesti. Vladao je neobično bogatim i raznobojnim jezikom. Poput Turgenjeva bio je majstor pejzaža. Ako je Turgenjev bio pesnik plemićkih gnezda, Bunjin je bio pesnik propadanja plemićkih gnezda. Bunjin, takav kakav je bio, nije mogao prihvatiti revoluciju i razumeti njenu razornu i stvaralačku moć. Emigrirao je preko Turske, Bugarske i Jugoslavije u Francusku. On je na sve nagle zaokrete u istoriji i na revolucionarne promene gledao kao na "krvavu igru" koja gura narod "iz ognja u gore". Odvojen od otadžbine, lišen neposrednih sokova rodne grude, pod snažnim dejstvom stvaralačkih impulsa, on se obraća večnim temama prirode, ljubavi i smrti kao mogućnostima savladavanja vremena. Tada pamćenje i sećanje postaju u njegovim delima osnovno stvaralačko uporište. U njegovoj imaginaciji umetnički se preobražava čitavo ranije životno iskustvo, nestaju granice vremena i prostora. Lepota ruske prirode vaskrsava u njemu svom snagom osenčena daljinom i nemogućnošću da se s njom slije i nalazi izraz u pripovetkama "Kosci", "Opanci", "Božje drvo". Poneo je u sebi draži stare Moskve i u Parizu ih opisao u pripovetkama "Daleko" i "Blagonaklono učešće". Bunjin oseća ljubav kao neponovljivo osećanje celovitosti ličnosti, kao potpunu saglasnost fizičkog i duhovnog, tela i duše, lepote i plemenitosti. U njegovom osećanju ljubav i smrt imaju podjednaku snagu preobražavanja. Za njega je smrt rešenje svih protivrečnosti u životu. To je posebno izrazio u povestima "Mitina ljubav" (1925) i "Slučaj korneta Jelagina" (1927) i u ciklusu novela "Mračne aleje", objavljene u Njujorku 1943. godine. Najviše dostignuće u ovom periodu života Bunjin je ostvario romanom "Život Arsenjeva" (1930). Junak romana, koji u prvom licu kazuje svoj život, veoma je blizak Bunjinu. Svom junaku Bunjin je podario sebe, svoj život. Centralna tema romana je svemoćna stihija života koja se ravnodušno poigrava čovekom pojedincem. U delu su u punoj saglasnosti konkretne umetničke slike i odjek kosmičkog, večnog, uloga vremena i večnosti u čovekovom postojanju, savladavanje vremena pamćenjem i sećanjem, postojanje smrti i oslobađanje od nje, priroda i njena uloga u formiranju čovekove svesti. Roman je nastao kao tok slika unutrašnjeg doživljavanja minulog života, kao slikovno saznavanje onoga što je bilo, kao visoki napon rada duha u procesu sećanja kao neposrednog doživljavanja minulog sebe. Roman nije nastao na uzročno-posledičnom načelu, već na načelu asocijativnosti. Struktura romana je zasnovana na slikovnoj vezi sećanja, zamišljanja i zapažanja. Junak romana sa snebivanjem kaže: "Rođen sam u vaseljeni, u beskraju vremena i prostora". Zov beskraja prati ovog junaka u toku čitavog života. Prvi zbornik njegovih pripovedaka u emigraciji nosi naslov "Ruže Jerihona" koji na neki način simbolički nagoveštava čitav život i stvaralački rad Bunjinov u emigraciji. Ta ruža je slika divlje, suve pustinjske biljke, koja, tako suva, ako posle mnogo godina dospe u vodu, oživi i cveta. Ta ruža je simbol vaskrsenja. Na isti način Bunjin u sebi vaskrsava prošlost, Rusiju, njenu prirodu svu njenu lepotu. U pripoveci "Ruža Jerihona" on piše:"U živu vodu ovog srca, u čistu vlagu ljubavi, tuge i nežnosti potapam i korene i stabla moje prošlosti - i evo, opet, opet divno klija moje sveto zrno." * Poslednje za života objavljeno Bunjinovo delo "Uspomene" (1950), koje izlaze i pred našeg čitaoca, sastoje se iz dva dela: "Autobiografske beleške" i "Ličnosti". Čovek izuzetno snažnog umetničkog talenta u nizu sažetih portreta ispoljio je i svetle i tamne strane svoje ličnosti, i izuzetan dar zapažanja i sažetog portretisanja, i tipično ljudske slabosti - sujetu, taštinu, netrpeljivost, čak mržnju, što je teško spojivo sa snagom prodiranja u smisao čovekovog postojanja. U portretima Rahmanjinova, Repina, Džeroma Džeroma, Lava Tolstoja, Čehova, Šaljapina, Petra Aleksandrova, Kuprina, Ertelja, Vološina i, delimično, Alekseja Nikolajeviča Tolstoja Bunjin je pokazao izrazit smisao da zapazi u fizičkom izgledu, duhovnoj i moralnoj konstituciji ličnosti najkarakterističnije i da u maksimalno sažetom obliku to uobliči. O nekima od ovih poznatih i znamenitih ljudi pisao je u više navrata. Sem ovih portreta Tolstojevog i Čehovljevog, o Tolstoju je napisao knjigu mračnih raspoloženja, o Čehovu nije uspeo da završi knjigu. Kad piše o Tolstoju on iskazuje i ovu neobično podsticajnu misao: "Nemoguće je odgovoriti kako sam postao ovo što jesam." U Tolstojevim očima je video "senku tuge". Kad piše o Čehovu, neprekidno navodi njegove misli o književnosti: "I što kraće, što kraće, treba pisati"; "Novo je samo ono što je talentovano. Što je talentovano, to je novo." U dva portreta, onima o Gorkom i Majakovskom, Bunjin je ispoljio tamne strane svoje ličnosti. S Gorkim je bio blizak punih dvadeset godina. Dao je fizički izgled ovog velikog pisca vrlo živo i plastično, ali sa očiglednom antipatijom i odbojnošću. "Jagodice su mu bile sasvim isturene, kao kod Tatara. Malo čelo, nisko, zaraslo dosta dugom kosom zabačenom natrag, bilo je izborano kao kod majmuna - koža čela i obrve stalno su se u naborima pele gore prema kosi." Kaže, kako niko ne zna njegovu pravu biografiju - čas je bosjak, čas kozak. Ističe i to kako su Gorkog zbog velikih brkova zvali podoficirom. Bilo mu je važno da kaže i to kako je Gorki veoma voleo novac. O Alekseju Tolstoju kaže kako je bio "čovek po mnogo čemu izvanredan..., bio je čak neobičan zbog spoja u sebi retke nemoralnosti... s retkom talentovanošću cele njegove prirode, obdarenom uz to velikim umetničkim darom". Veli kako je Tolstoj napisao "uopšte ne malo onoga što je prosto užasno po niskosti i banalnosti"; "razmetao se svojom titulom, špekulisao njome u literaturi i u životu". Bar mu je priznavao talenat i radnu sposobnost. Majakovskom nije priznavao ništa. O njemu kaže kako je bio "prostački nedarovit", "čankoliz RKP". U karikiranoj formi govori o fizičkom izgledu ovog rasnog pesnika - "njuška mu je zla i mračna". Za Bunjina futuristi su "lupeži i huligani". Po Bunjinu, Majakovski će "ostati u istoriji literature boljševičkih godina kao najpodliji,najciničniji i najpogubniji sluga sovjetskog ljudojedstva"; "Majakovski je prevazilazio čak i najozloglašenije sovjetske zlikovce i nitkove". Aristokrata, potomak starog plemićkog roda, izuzetan umetnik, rafinovani esteta, nije uspeo da obuzda nalete mržnje i da nađe primerenije reči za one prema kojima iz bilo kojih razloga nije imao naklonosti. U prvom delu "Uspomena", u "Autobiografskim beleškama", veoma je loše govorio o svojoj braći po peru koji su ostali u Sovjetskom Savezu ili su se iz emigracije vratili u otadžbinu. Loše govori o Konstantinu Baljmontu i Nikolaju Gumiljovu, podsmeva se nazivu "Moskovski hudožestveni teatar", ne voli Čehovljeve drame. Jesenjin mu je "nekakav kudravi pijanac koji očarava svojom srceparajućom lirikom uz harmoniku". O Valeriju Brjusovu kaže da je sin sitnog moskovskog trgovca zapušačima, da je morfinista i sadistički erotoman, da je "lajao kroz nos užasnu besmislicu".; Leonid Andrejev "preteruje u laganju"; Mihail Kuzmin je "pederast s njegovom polugolom lobanjom i mrtvačkim licem, namolovanim kao leš prostitutke", takvom lobanjom "vladaju histerici, jurodivi, poremećeni". Marina Cvetajeva je uvek "sa svojom neprekidnom bujicom divljih reči i zvukova u stihovima". Andrej Beli je "majmunski bes". "Nesrećnom Bloku" "ded po ocu je umro u psihijatrijskoj bolnici", otac "sa nastranostima na granici duševne bolesti", mati se "više puta lečila u bolnici za duševne bolesti", i sam on bio je "kamenog lica lepotana i pesnika", imao je "napade svetogrđa", "patio je od alkohola". Prema Bloku je osećao najjaču ljubomoru. I nije čudo što nije hteo da razume Blokovu poemu "Dvanaestorica". Nina Berberova piše kako je u gostima kod Bunjina u Parizu izvukla iz police knjigu stihova o Divnoj dami, tom "je bio sav išaran nepristojnim psovkama i najpogrdnijim rečima". Ona kaže kako mu je "Blok čitavog života bio živa rana", Blok mu je bio "glavna gadost među simbolistima", bio je "rahitik i degenerik koji je umro od sifilisa". U jednom razgovoru o Bloku je rekao: "On uopšte nije lep. Ja sam lepši od njega." S Berberovom, s kojom je prijateljevao, prekinuo je svaki odnos kad je objavila knjigu o Boku, "Kako o Bloku? Zašto ne o njemu" Berberova s pravom ukazuje: "Nekakva životinja ga je nagrizala iznutra, a sve ošriji sudovi o savremenicima, sve pakosniji krici na kraju života - i usmeni i štampani -pokazali su da on nije mogao zaboraviti te "idiote" i "kretene", da su ga oni celog života uporno mučili i pod starost postali jači od njega, i on je slabio i tražio zaštitu u grubostima:" Divio se on u sebi Bloku i simbolistima, nabusitošću i grubošću pokušavao je da u sebi priguši to divljenje, a ono je bilo sve snažnije što ga je više potiskivao. Kada se uporedi Bunjinov umetnički opus sa onim što je napisao o simbolistima, Gorkom i Majakovskom, postaje očigledno koliko je umetničko ostvarenje šire, plemenitije od suda, koliko je talenat uzvišeniji od karaktera. Neosporno, "Uspomene" upotpunjavaju lik Bunjinov s druge strane. Svi proizvodi iz: Autobiografije Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Kroz večito iščekivanje Jelene, pripovedač teži ka stvaranju, kao onom metafizičkom koje životu onoga kojeg nazivamo stvaraocem zapravo daje pravi smisao. Broj ocena: 90 Cena sa PDV: 1815 dinara Na Stanju Šifra Proizvoda: 8100 Vreme slanja: 3 - 5 radnih dana Isporuka: Teritorija Cele Srbije Dostava: Kurirska služba Masa za dostavu: 0.30 kg (cena dostave) Plaćanje: Pouzećem, na Račun, onLine: Visa, Master, Dina Proizvođač: Sezam book Brend: Dereta Pomoć u vezi naručivanja Postavi pitanje u vezi sa proizvodom Opšti uslovi kupovine Dodaj u Korpu ili naruči telefonom radnim danima od 9-17h 069-609-149 069-609-150 011-3047-098 SMS naručivanje naruči preko FB messenger-a ili Viber-a Karakteristike proizvoda: Jelena, Žena Koje Nema, Ivo Andrić Naziv Knjige : Jelena, Žena Koje Nema Autor: Ivo Andrić Izdavač: Sezam book Godina izdanja: 2019 Br. str.: 205 Povez: tvrd Format: 21 cm Pismo: latinica ISBN: 978-86-6249-196-1 Opis proizvoda: Jelena, Žena Koje Nema, Ivo Andrić *** O Knjizi *** Još od davne 1962. godine ovaj prozno-poetski triptih je jedno od najomiljenijih štiva današnjih čitalaca. Pripovedačka magnovenja vode čitaoca putanjama svetlosti i treptaja i otkrivaju suštastvo same njegove imaginacije i stvaralaštva. Kroz večito iščekivanje Jelene, pripovedač teži ka stvaranju, kao onom metafizičkom koje životu onoga kojeg nazivamo stvaraocem zapravo daje pravi smisao. Njegova večita potraga za poetskom misli, za stvaralačkom ispunjenošću je otelotvorena u Jeleni koja ga čudesno pohodi u očekivanim, ali i u sasvim neočekivanim prilikama. Dok postoji Jelena, postoji i sam pripovedač. Samo da ne prestanem da je iščekujem, reći će pripovedač na kraju. Nestanak mašte i poriva za stvaranjem za pripovedača znači umiranje samo. Jače i očiglednije nego ikada, Ivo Andrić ovim delom ispoljava svoju poetsku i filizofsku misao, razotkriva svoje suštastvo. *** O Autoru *** Ivo Andrić je rođen u Travniku 9.oktobra 1892. Tamo su se, sticajem okolnosti našli njegovi roditelji u poseti kod rodbine. Porodica Andrić je stara sarajevska porodica, dugo su živeli u tom gradu baveći se tradicionalnim porodičnim zanatom – kujundžilukom. Međutim porodica Andrić je nosila sobom i jednu kobnu tradiciju – tuberkulozu. Mnogi piščevi preci uključujući i sve stričeve podlegli su joj još u mladosti. Andrić ostaje bez oca kao dvogodišnji dečak. Majka, Katarina Andrić daje svog jedinca sestri Ani i njenom mužu Ivanu Matovšik u Višegrad. Boravak u Višegradu, gde je završio osnovnu školu, ostavlja veliki utisak na Andrića koji dugo posmatra lukove višegrdaskog mosta – ćuprije na Drini, koji će kasnije izrasti u kapitalno književno delo Na drini ćuprija. Posle osnovne škole vraća se u Sarajevo gde 1903. upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. U Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu; U sumrak. Na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu, oktobra 1912, započinje studije. Zbog bolesti već sledeće godine napušta Zagreb i odlazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik i piše poeziju. Odmah posle atentata na austro-ugarskog nadvojvodu Franca Ferdinanda (28 juna 1914.) vraća se u zemlju, kao vatreni projugoslovenski revolucionar, gde odmah u Splitu biva uhapšen. Do matra 1915. ostaće u mariborskoj tamnici da bi odmah po izlasku sa robije bio upućen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu, gde ostaje do marta 1915 godine. Već 1918. dovršava knjigu stihova u prozi Ex ponto i, nezadovoljan atmosferom u Zagrebu odlazi u Beograd. Veoma brzo se uključuje u Beogradski književni život drugujući sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Milinčićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Početkom 1920. zapošinje dipolmatsku karijeru poslanstvom u Vatikanu, objavljuje zbirku pesama u prozi Nemiri i pripovetku Put Alije Đerzeleza. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču Ćorkan i švabica. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu: Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka. U Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskim poslovima, prikuplja građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Tokom 1939. Ivo Andrić biva postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. U jesen 1940. posle nemačke aneksije Poljske, Andrić protestvuje kod nemačkih vlasti i kancelara Adolfa Hitlera, zbog toga što Nemci mnoge naučnike i pisce odvode u logore. Vlasti u Beogradu često zanemaruju svog ambasadora i Andrić piše molbu za rezrešenje dužnosti. Njegov predlog nije prihvaćen i on 25 marta 1941. prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda 7 aprila 1941. napušta Berlin. Odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u Švajcarsku ali bez ostalih članova poslanstva i njihovih porodica. Vraća se u Beograd i živi povučeno kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Za vreme rata završava romane Na Drini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke; Zlostavljanje i Pismo iz 1920. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine. Tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče Bife Titanik (1950), Znakovi(1951), Na sunčanoj strani, Lica (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Posle smrti supruge Milice (1968.) Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. Svi proizvodi iz: Klasici svetske i domaće književnosti Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Neko gobline ilegalno snabdeva vrhunskim čovečijim izvorima energije. Holi Šort, kapetan LEPrekona, sigurna je da iza toga stoji njen stari neprijatelj, trinaestogodišnji Artemis Faul. Broj ocena: 95 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Dečji romani u nastavcima - tomovima Šifra Proizvoda: 6603 Poslednja cena bila je: 649 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Artemis Faul : Operacija Arktik, Oin Kolfer Operacija Arktik Knjiga br. 2 Iz Serijala Artemis Faul Autor : Oin Kolfer Izdavač : Laguna Format: 13 x 20 cm Broj Strana : 231 Opis proizvoda: Artemis Faul : Operacija Arktik, Oin Kolfer *** O Knjizi : Znala sam da će se vratiti. Znala sam. Neko gobline ilegalno snabdeva vrhunskim čovečijim izvorima energije. Holi Šort, kapetan LEPrekona, sigurna je da iza toga stoji njen stari neprijatelj, trinaestogodišnji Artemis Faul. Ali, da li je zaista tako? Artemis ima svojih problema: neko traži otkupninu za njegovog oca i samo ga čudo može spasiti. Možda će mu ovog puta biti potrebno nešto više od genijalnog plana. Možda će Artemisu ovog puta biti potrebna pomoć... Sve knjige iz serijala : Sve Knjige iz ovog serijala : Artemis Faul, Artemis Faul : Operacija Arktik, Artemis Faul : Šifra Večnosti, Artemis Faul : Opalna Prevara i Artemis Faul i Izgubljena Kolonija. *** Kritike : Brzog tempa, vrcavog jezika i urnebesno smešno. Sunday Times ...originalna mešavina mitskog i modernog, magije i kriminala. Time *** O Autoru : Rođen je 1965. godine u Veksfordu u Irskoj. Bio je učitelj u osnovnoj školi i radio je u Saudi Arabiji, Tunisu, Italiji i Irskoj. Njegov prvi roman, Beni i Omar, objavljen je 1998. godine i preko noći je postao bestseler. Kritika ga je oduševljeno prihvatila, a prava su rasprodata širom sveta. Njegov drugi roman, Beni i Bejb, bio je na prvom mestu top-lista u Irskoj, zbacivši s vrha čuvenog Harija Potera. Kada je napisao Artemisa Faula među izdavačima je nastao pravi rat za otkup prava. Miramaks je ponudio 700.000 funti za filmska prava, što je najveća suma ikad koju je jedan nepoznati autor dobio. Oin se bavi i pozorištem. Napisao je scenario za nekoliko predstava koje se izvode širom Irske. Živi u Veksfordu sa porodicom. www.eoincolfer.com *** Odlomak : Artemis Faul: Psihološki profil Odlomak iz knjige Mladost Do svoje trinaeste godine, predmet našeg proučavanja, Artemis Faul, već je pokazivao znake inteligencije veće od bilo kog čoveka još od Volfganga Amadeusa Mocarta. Artemis je potukao evropskog šahovskog šampiona Ivana Kašogija u onlajn turniru, patentirao više od dvadeset sedam pronalazaka i osvojio prvu nagradu na konkursu za arhitektonsko rešenje nove dablinske opere. Napisao je i kompjuterski program pomoću koga je prebacio milione dolara iz jedne švajcarske banke na svoj račun, falsifikovao više od deset slika impresionista i na prevaru izvukao poveću količinu zlata od Vilinskog naroda. Pitanje je: zašto? Šta je Artemisa navelo da se oda kriminalu? Odgovor počiva s njegovim ocem. Iako je Artemis Faul Stariji bio na čelu zločinačke imperije koja se protezala od dablinskih dokova do tokijskih uličica, on je želeo da bude prihvaćen i kao ozbiljan biznismen. Kupio je teretni brod s tovarom od 250.000 limenki kole i uputio se ka Murmansku, na severu Rusije, gde je imao ugovoren posao koji bi se u budućnosti pokazao kao veoma profitabilan. Na nesreću, ruski mafijaši su zaključili da ne žele da im nekakav irski bogataš ispred nosa ugrabi parče kolača, pa su u zalivu Kole potopili Faulovu zvezdu. Artemis Faul Prvi proglašen je nestalim, najverovatnije i mrtvim. Artemis Mlađi se našao na čelu imperije s veoma ograničenim kapitalom. Kako bi povratio porodično bogatstvo, otpočeo je zločinačku karijeru, i za samo dve godine ostvario prihod od preko petnaest miliona dolara. Veći deo tog iznosa potrošen je na spasilačke ekspedicije u Rusiji. Artemis je odbijao da poveruje da mu je otac mrtav, iako je verovatnoća takvog ishoda iz dana u dan postajala sve veća. Izbegavao je vršnjake a škole se gnušao, pošto mu je bilo draže da vreme provodi u planiranju novih nedela. Iako je učešće u goblinskom ustanku bilo traumatično, zastrašujuće i opasno iskustvo za jednog trinaestogodišnjaka, to je verovatno bilo nešto najbolje što je moglo da mu se dogodi. Ako ništa drugo, makar je malo bio na svežem vazduhu i stekao nove poznanike. Šteta je samo što je većina njih htela da ga ubije. Za potrebe arhive LEP-akademije, izveštaj sastavio: doktor Ž. Argon, psihijatar. UVOD MURMANSK, SEVERNA RUSIJA, DVE GODINE RANIJE Dva Rusa stajala su kraj vatre zapaljene u buretu i bezuspešno pokušavala da se izbore s arktičkom zimom. Zaliv Kole nije bio mesto gde bi čovek poželeo da boravi posle septembra, a o Murmansku da i ne govorimo. U Murmansku su čak i beli medvedi nosili šalove. Nije bilo hladnijeg mesta na kugli zemaljskoj, osim, možda, Noriljska. U pitanju su bili ruski mafijaši, više naviknuti da večeri provode u ukradenim BMW-ima. Krupniji od njih dvojice, Mihail Vasikin, pomerio je rub rukava bunde i pogledao lažni roleks. „Ova stvarčica bi mogla da se zaledi“, reče tapkajući časovnik. „Šta onda da radim s njim?“ „Prestani da kukumavčiš“, reče onaj drugi, poznat kao Kamar. „Pre svega, ti si kriv što smo završili ovde.“ Vasikin zastade: „Molim?“ „Dobili smo jednostavno naređenje: potopite Faulovu zvezdu. Bilo je dovoljno da pogodiš teretni deo. Bio je to, boga mi, poveliki brod. Pogodiš mu teretni deo i on lepo potone. Ali ne, veliki Vasikin je morao da pogodi krmu. Čak ni drugom raketom nisi uspeo da dovršiš posao. Zato sada moramo da tragamo za preživelima.“ „Ali ipak je potonuo.“ Kamar sleže ramenima. „Pa šta? Tonuo je polako i putnici su imali dovoljno vremena da se uhvate za nešto. Vasikin, oko sokolovo! Moja baba bi bolje nišanila.“ Ljubkin, mafijin čovek na dokovima, prišao im je pre nego što je svađa stigla da se rasplamsa. „Šta se dešava?“, upita medvedoliki Jakut. Vasikin pljunu na zid pristaništa. „A šta misliš da se dešava? Jesi li ti pronašao nešto?“ „Mrtve ribe i delove sanduka“, reče Jakut nudeći kolegama šolju iz koje se dizala para. „Ništa živo. Proteklo je već osam časova. Moji ljudi pretražuju oblast sve do Zelenog rta.“ Kamar je potegao dobar gutljaj, a zatim zgroženo pljunuo. „Šta je bre ovo? Smola?“ Ljubkin se nasmeja. „Vruća kola. S Faulove zvezde. Pronašli smo pun sanduk. Večeras je ovo zaista zaliv Kole.“ „Upozoravam te“, reče Vasikin i prosu tečnost u sneg. „Od ovog vremena mi je fitilj kraći. I zato, bez glupih šala. Dosta mi je što moram da slušam Kamara.“ „Nećeš još dugo“, promrmljao je njegov partner. „Još jedan krug i možemo da prekinemo. Ništa ne može da preživi osam časova u ovoj vodi.“ Vasikin pruži praznu šolju. „Zar nemaš ništa jače? Malo votke, koliko da se ugrejemo? Znam da uvek negde imaš skrivenu pljosku.“ Ljubkin krenu rukom ka džepu, ali zastade kad mu na boku zakrča toki-voki. Tri kratka zvuka. „Tri kliktaja. To je znak.“ „Znak za šta?“ Ljubkin potrča dokom i doviknu preko ramena: „Znak da je grupa K9 pronašla nekog.“ Svi proizvodi iz: Dečji romani u nastavcima - tomovima Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Uz HS sistem za odlične snimke pri slabom osvetljenju, inteligentni automatski režim i mogućnost snimanja Full HD video zapisa, elegantni IXUS 115 HS sa metalnim kućištem omogućava vam da jednostavno uživate u zabavi. Broj ocena: 96 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Digitalni fotoaparati Šifra Proizvoda: 18716 Poslednja cena bila je: 16250 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Canon digitalni fotoaparat IXUS 115 HS Silver Canon digitalni fotoaparat IXUS 115 HS Silver SENZOR SLIKE Tip: CMOS senzor tipa 1/2,3 sa pozadinskim osvetljenjem Efektivni pikseli: Približno 12,1 megapiksela Tip filtera boje: Filter primarnih boja PROCESOR SLIKE Tip: Procesor DIGIC 4 sa tehnologijom iSAPS OBJEKTIV Žižna daljina: 5 – 20 mm (35 mm ekvivalentno: 28 – 112 mm) Zum Optički: Optički zum od 4x. Digitalni približno 4x (sa digitalnim telefoto konvertorom približno 1,5x ili 2x i sigurnosni zum). Kombinovano pribl. 16x Maksimalni f/broj: f/2,8 – f/5,9 Konstrukcija: 6 elemenata u 5 grupa (1 dvostrani asferični UA element i 1 jednostrani asferični UA element) Stabilizacija slike: Da (tip pomeranja objektiva), približno 3 koraka. Dinamička stabilizacija slike (za video zapise) FOKUSIRANJE Tip: TTL AF sistem/tačke: AiAF (prepoznavanje lica/9 tačaka), 1 AF tačka (fiksno u centru) AF režimi: Jednostruki, uzastopni (samo u automatskom režimu), servo AF/AE, AF praćenje Izbor AF tačke: Veličina (normalna, mala) Zadržavanje automatskog fokusa: Opcija uključeno/isključeno Pomoćni zrak za AF: Da Najmanja razdaljina za fokusiranje: 3 cm (Š) od objektiva u makro režimu KONTROLA EKSPOZICIJE Režimi merenja svetla: Sa procenom (povezano sa AF okvirom za prepoznavanje lica), prosečno sa merenjem u centru, u tački (centar) Zadržavanje automatske ekspozicije: Opcija uključeno/isključeno Kompenzacija ekspozicije: +/- 2 EV u koracima od 1/3 ; Unapređena funkcija i-Contrast za automatsko ispravljanje dinamičkog opsega ISO osetljivost: AUTO, 100, 200, 400, 800, 1.600, 3.200 ZATVARAČ Brzina: 1 – 1/1.500 s (podrazumevane fabričke vrednosti) ; 15 – 1/1.500 s (ukupan opseg – zavisi od režima fotografisanja) BALANS BELE Tip: TTL Postavke: Auto (Automatski – podrazumeva balans bele za otkrivanje lica), Daylight (Dnevna svetlost), Cloudy (Oblačno), Tungsten (Volfram), Fluorescent (Fluorescentno), Fluorescent H (Fluorescentno H), Custom (Sopstveno podešavanje) LCD EKRAN Monitor: PureColor II G LCD (TFT) ekran veličine 7,6 cm (3”), približno 230.000 tačaka Pokrivenost: Približno 100% Osvetljenost: Dostupno je pet nivoa. Funkcija brzog povećavanja osvetljenosti LCD ekrana (Quick-Bright) BLIC Režimi: Automatski, Ručna kontrola blica (uključeno/isključeno), Spora sinhronizacija Spora sinhronizacija: Da. Najveća brzina 1/1.500 s Uklanjanje efekta crvenih očiju: Da Kompenzacija ekspozicije blica: Prepoznavanje lica FE, inteligentna ekspozicija blica Blokada osvetljavanja blicem: Da Opseg ugrađenog blica: 30 cm – 4 m (Š)/50 cm – 2 m (T) SNIMANJE Režimi: Inteligentni automatski (detekcija 32 scene), P, Movie Digest, Portrait, Kids & Pets, Smart Shutter (Smile, Wink Self-Timer, FaceSelf-Timer), High-speed Burst (3 megapiksela) , Best Image Selection (3 megapiksela), Handheld Night Scene, Low Light (3 megapiksela), Fish-eye Effect, Miniature Effect, Toy Camera Effect, Monochrome, Super Vivid, Poster Effect, Color Accent, Color Swap, Beach, Underwater, Foliage, Snow, Fireworks, Long Shutter, Stitch Assist Režimi za video zapise: P, Portrait, Miniature Effect, Monochrome, Super Vivid, Poster Effect, Color Accent, Color Swap, Beach, Foliage, Snow, Fireworks, Super Slow Motion Movie Foto efekti: My Colors (My Colors isključeno, Vivid, Neutral, Sepia, Black & White, Positive Film, Lighter Skin Tone, Darker Skin Tone, Vivid Blue, Vivid Green, Vivid Red, Custom Color) Režimi okidanja: Jednostruki, uzastopni, tajmer Uzastopno snimanje: Približno 3,4 snimaka u sekundi, rafalno snimanje velikom brzinom (3 megapiksela): približno 8,2 snimaka u sekundi (dok se ne napuni memorijska kartica) REZOLUCIJA PRILIKOM SNIMANJA/KOMPRIMOVANJE Veličina slike: 4:3 – (L) 4000 x 3000, (M1) 2816 x 2112, (M2) 1600 x 1200, (S) 640 x 480 16:9 – (L) 4000 x 2248, (M1) 2816 x 1584, (M2) 1920 x 1080, (S) 640 x 360 3:2 – (L) 4000 x 2664, (M1) 2816 x 1880, (M2) 1600 x 1064, (S) 640 x 424 1:1 – (L) 2992 x 2992, (M1) 2112 x 2112, (M2) 1200 x 1200, (S) 480 x 480 Menjanje veličine prilikom pregledanja (M2, S, XS) Komprimovanje: Fino, Normalno Video zapisi: (Full HD) 1920 x 1080, 24 kadra u sekundi, (HD) 1280 x 720, 30 kadrova u sekundi, (L) 640 x 480, 30 kadrova u sekundi, (M) 320 x 240, 30 kadrova u sekundi Izuzetno usporeno snimanje video zapisa (L) 120 kadrova u sekundi, (M) 240 kadrova u sekundi Efekat minijature (HD, L) 6 kadrova u sekundi, 3 kadra u sekundi, 1,5 kadrova u sekundi Dužina video zapisa: (Full HD i HD) Do 4 GB ili 10 min. 00 s ; (L i M) Do 4 GB ili 1 čas ; (Izuzetno usporeno snimanje video zapisa) 30 s TIPOVI DATOTEKA Tipovi datoteka fotografija: JPEG komprimovanje, (odgovara standardu Exif 2.3 [Exif Print])/Design rule for Camera File system, Digital Print Order Format [DPOF], kompatibilno sa verzijom 1.1 Video zapisi: MOV [H.264 + Linear PCM (mono)] MEMORIJSKA KARTICA Tip: SD, SDHC, SDXC, MMC, MMCplus, HCMMCplus INTERFEJS Računar: Hi-Speed USB (MTP, PTP) namenski priključak (Mini-B kompatabilno) Ostalo: HDMI mini priključak (kompatibilan sa HDMI-CEC) A/V izlaz (PAL/NTSC) IZVOR NAPAJANJA Baterije: Punjiva litijum-jonska baterija) – NB-4L (baterija i punjač isporučuju se sa uređajem) Dimenzije (ŠxVxD) 93,1 x 55,8 x 19,9 mm Opis proizvoda: Canon digitalni fotoaparat IXUS 115 HS Silver Usredsredite se na zabavu HS sistem (12,1 megapiksela) HS sistem daje izvanredne rezultate pri slabom osvetljenju i omogućava vam da uhvatite pravu atmosferu trenutka, bez upotrebe blica ili stativa. Procesor DIGIC 4 visokih performansi i senzor slike velike osetljivosti daju odličan kvalitet slike u svim situacijama. 28 mm, 4x zum. Optička stabilizacija slike Kvalitetni širokougaoni objektiv od 28 mm kompanije Canon pruža više mogućnosti za snimanje, od velikih grupa do snimaka na zabavama u zatvorenom. 4x zum sa optičkim stabilizatorom slike olakšava uvećavanje detalja bez efekata podrhtavanja fotoaparata. Tanko metalno kućište Metalno kućište fotoaparata daje čvrst osećaj na dodir i elegantnu završnu obradu, a tanak dizajn vam omogućava da ga ponesete gde god da krenete PureColor II G LCD ekran veličine 7,6 cm (3") Veliki ekran sa spoljnim slojem od ojačanog stakla doprinosi čvrstini i pruža odličnu vidljivost u raznim uslovima, uz zapanjujući kontrast i reprodukciju boja. Širok ugao gledanja omogućava vam da jednostavno delite fotografije i video zapise sa prijateljima. Full HD video zapisi, dinamička stabilizacija slike i HDMI Snimanje video zapisa visokog kvaliteta sada je moguće u 1080p formatu brzinom od 24 kadra u sekundi. Dinamička stabilizacija slike daje miran snimljeni materijal, a HDMI veza omogućava reprodukciju na HD televizoru bez gubitka kvaliteta. Inteligentni automatski režim (Smart Auto) Inteligentni automatski režim je zaista automatski – omogućava detekciju 32 različita tipa scene, kako biste mogli da snimate odlične fotografije sa potpunim pouzdanjem, zato što znate da će se fotoaparat pobrinuti za sve. Rafalno snimanje velikom brzinom i izuzetno usporeno snimanje video zapisa Snimajte brzu akciju pomoću režima za rafalno snimanje velikom brzinom ili usporite pokrete pomoću režima za izuzetno usporeno snimanje video zapisa. Oba režima pružaju uzbudljive i spektakularne načine snimanja subjekata koji se brzo kreću. Movie Digest Movie Digest omogućava snimanje do 4 sekunde akcije pre okidanja i spajanje svih isečaka iz istog dana u jedan VGA video zapis koji možete da pridružite svojoj kolekciji fotografija. Kreativni režimi za snimanje Kreativni režimi za snimanje omogućavaju vam da eksperimentišete. Efekat ribljeg oka kreira izobličavanje kao kod objektiva „riblje oko“, a efekat minijature pretvara normalne pejzaže u minijaturne modele. Isprobajte efekat fotoaparata igračke ako želite da postignete izgled fotografije kao da je snimljena pomoću starog fotoaparata. Svi proizvodi iz: Digitalni fotoaparati Sve iz: Elektronika * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Rak je izlečiv Kancerologija kao deo medicinske nauke saopštava da su za početak stvaranja tumora odgovorni virusi, opšta mutacija ćelija i raznovrsni karcinogeni činioci; uzima se u obzir i nasledna predispozicija, ali ono što je bitno u nastupanju, a zatim u napredovanju ili povlačenju malignog procesa, jeste odbrambena sposobnost organizma, njegov imunološki sistem. Shodno mojim psihijatrijskim i psihoterapeutskim razmišljanjima i istraživanjima, uspešan razvoj psihosomatske medicine u toku proteklih četrdeset - pedeset godina i možda pre svega odlučujuća otkrića u psihoneuroendokrinoimunologiji, bitno su unapredili naša znanja o raku, najavljujući nam i obećavajući ne toliko pronalazak nekog čudotvornog leka koji će, u jedan mah, otkloniti i uništiti rak, koliko stavljanje odlučnog akcenta u lečenju raka na čovekovu volju, želju, slobodnu odluku da se leči. Još je slavni Hipokrat rekao da on radije želi da sazna kakva je ličnost čoveka koji se razboleo od neke ozbiljne bolesti nego kakvu bolest ima taj čovek. I danas, međutim, mnogo je više lekara koji misle i postupaju tako kao da bolest napada ljude, umesto da shvate da su ljudi ti koji ,,ulove" bo lest, i to onda kada postanu prijemčivi za uzročnike bolesti kojima smo svakodnevno svi izloženi. Naš savremenik, američki hirurg, pedijatar i onkolog Berni Zigel iz Nju Hejvena, profesor na Jejlskom univerzitetu, napisao je neobičnu i uzbudljivu knjigu, naučnu i filosofsku, psihološku i psihoterapeutsku. Posle višegodišnjih priprema, koje su se sastojale u prikupljanju empirijskog znanja i korišćenju probrane literature (naročito iz dubinske analitičke psihologije Karla Gustava Junga), kao i religijske i religijsko-ezoterne literature azijskih religija i hrišćanstva (naročito literature o meditaciji i molitvi), Berni Zigel je 1978. godine započeo originalan i pionirski rad na lečenju teških i takozvanih neizlečivih bolesti u medicini, u prvom redu na lečenju raznih oblika raka. Nakon što je deset godina radio sa takvim bolesnicima koristeći snove bolesnika i njihove crteže, podstičući ih na stvaralaštvo manifestovano na različite načine, služeći se individualnom i grupnom psihoterapijom, Berni Zigel je postigao izvanredne uspehe u lečenju, često i izlečenje teških oblika raka kod pacijenata različitog uzrasta. Knjiga koju prikazujemo plod je, dakle, spomenutog dugogodišnjeg rada Bernija Zigela. Ona se odlikuje ozbiljnom naučnom opremom, preciznim navođenjem bolesti i njenog toka, procesa lečenja i upotrebljenih metoda. Onkološki radovi u svetu i kod nas poslednjih godina, a za mene naročito plodna knjiga Bernija Zigela Ljubav, medicina i čuda, nedvosmisleno su mi pokazali da je rak izlečiva bolest. Odmah se, naravno, postavlja glavno pitanje, važnije čak i od vrste raka, doba bolesnika, njegovog socijalnog stanja; naime - kakvo je psihičko ustrojstvo bolesnika, koliki su potencijali njegove vere, nade i ljubavi, koliko je u njemu želje da živi, a ne da umre, da se bori, a ne da se preda. Iz dosadašnjih istraživanja poznato je da se od raka najčešće razboljevaju ljudi sa dugotrajnim psihičkim konfliktima seksualne, agresivne ili neke druge prirode, depresivni ljudi, previše racionalni ljudi sa nerazvijenim emocijama ili strahom od emocija, siromašnog života fantazije, kao i ljudi sputanih i pasivnih emocija. Spremnost čoveka da ispolji svoje emocije straha i besa, kao i svoja tužna osećanja i doživljaj krivice (otud veliki značaj ispovedništva u hrišćanskoj crkvi u toku dve hiljade godina), smanjuju (prema verodostojnim istraživanjima naučnika) verovatnoću razboljevanja od raka. Ne treba zaboraviti da je ljutnja normalna emocija, ako se ispolji onda kada se oseća i ako odgovara stvarnom izazovu. Ako se ona, međutim, ne ispolji pravovremeno, razvija se skrivena, dugotrajna, često nesvesno u sebi gajena kivnost, pa i mržnja koja deluje destruktivno i samodestruktivno. Elida Evans, Jungova učenica, u mnogome je utrla put današnjim psihoonkolozima 1926. godine, kada je objavila knjigu Psihološke studije raka. Evansova zaključuje svoj rad rečima: "Rak je simbol, najveći od svih bolesti, on pokazuje daje nešto proticalo pogrešno u pacijentovom životu i opomena je da treba da ide drugim putem. "Evo, kako smo dobili, prema mom mišljenju, ključ za razrešavanje zagonetke raka. Ako se čovek već razboleo od raka, ne može i ne treba da izbegne egzistencijalno sučeljavanje sa samim sobom, sa u nečem bitnom - pogrešnim sobom. Šta je to bitno pogrešno bilo u prošlosti pacijenta - možda neka krivica koju je hteo od sebe i drugih da sakrije, dugotrajan strah ili žalost čije uzroke nije želeo da upozna? A potom stižu dva nova značajna pitanja koja treba uputiti sebi sebi; prvo pitanje: želiš li svim bićem svojim da se promeniš, da ono pogrešno, staro, okaješ, a novo i drukčije izabereš i, drugo pitanje, ko mi može u ovom preobražaju istinski pomoći? Kako je žalosno mali broj ljudi koji su stvarno spremni za preobražaj, hrišćani bi rekli, za metanoju, preumljenje! Kada je Berni Zigel nudio svojim pacijentima obolelim od raka izbor između operacije i promene njihovog životnog stila kao realnu šansu za izlečenje, osmoro od deset paci- jenata odgovorilo je: "Operacija. Manje boli". Četiri su pitanja koja Berni Zigel postavlja svakom svom onkološkom pacijentu: 1. šta vam se dogodilo poslednjih godinu-dve pre izbijanja bolesti? 2. šta bolest za vas znači? 3. zašto vam je bolest bila potrebna? i 4. želite li da živite? Ono što se od kanceroznih bolesnika u psihoterapiji traži jeste preuzimanje odgovornosti i aktivno sudelovanje u sopstvenom lečenju. Ništa nije nemoguće u lečenju čak i najtežih oblika raka. Berni Zigel traži da se iz rečnika izbriše reč ,,nemoguće", podsećajući na čuveni poklič nekadašnjeg izraelskog predsednika Davida Ben Guriona: "Niko ko ne veruje u čuda nije realist“. Ovakav ili sličan usklik traje već četiri hiljade godina u judeo-hrišćanskoj religiji. Ipak, čvrsto i duboko religiozno ubeđenje, prosto rečeno, vera u Boga nije jedini, pa čak ni nužan uslov da se neko izleči od raka. Iako takva vera jeste jedna od najvažnijih poluga za izbacivanje sebe iz lažnog na pravi kolosek življenja, iskustva Elizabete Kibler-Ros i Bernija Zigela ukazuju i na mogućnost izlečenja agnostika i ateista. Ono, međutim, što svaki kancerozan bolesnik mora iskreno i duboko da preživi, kao prvi uslov za početak uspešnog lečenja, jeste pošten uvid u sopstvene pogreške, uz jaku želju da iz njih izađe i pođe drugim, ispravnijim, moralnijim, manje sujetnim životnim putem. Problem sa kojim se suočava bolesnik od raka koji veruje u Boga nije nimalo lakši od onog sa kojim se suočava ateist. Ukoliko i sačuva veru koju je imao pre bolesti, bolesnik od raka može ovako da razmišlja: ako mi je Bog poslao ovu bolest, ko sam ja da tražim izlečenje? Takav način razmišljanja je isto tako pogrešan kao i onaj drugi: neka me samo još ovoga puta Bog spasi i promeni moje bolesno stanje! U prvom slučaju, bolesnik je opterećen neplodnim osećanjem grešništva i rado se predaje sudbini, što ne predstavlja dobre uslove za lečenje. U drugom slučaju, čovek se ponaša detinjasto, jer traži da mu Bog izmeni spoljašnje manifestacije njegove unutarnje bolesti, izbegavajući da sam preuzme odgovornost kako za nastanak bolesti tako i za lečenje. Zato je Berni Zigel s pravom upozoravao svvoje religiozne bolesnike da o bolesti ne misle kao o Božijoj volji, ili, još gore, Božijoj kazni (samo je čovek taj koji kažnjava sebe, nikad Bog!), već upravo kao o posledici zastranjivanja ili skretanja od Božije volje. Zaključićemo naše razmišljanje o raku i psihi ovako: onaj koji je bio voljen, i naročito obaj ko voli, ređe oboljevaju od raka. I kao hrišćanin i kao lekar-psihoterapeut, potpuno se slažem sa Bernijem Zigelom, koji pri kraju svoje knjige Ljubav, medicina i čuda piše kako oseća da sve bolesti mogu da se dovedu u vezu sa nedostatkom ljubavi ili sa uslovljenom, zapravo sebičnom ljubavi; mržnja, sebična „ljubav“ ili nedostatak ljubavi iscrpljuju tokom godina imunološki sistem organizma, dovodeći ga u jednom trenutku u stanje depresivne ispražnjenosti, nemoći za dalju odbranu. To je trenutak, kada se čovek razboljeva – od raka ili neke druge bolesti. Samo bezuslovna ljubav je moćan – najmoćniji – podsticaj za naš imunološki sistem. Ljubav sve leči! Ali ona ljubav koja se ravna prema Božijoj zapovesti:Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe! Dr Vladeta Jerotić SADRŽAJ Predgovor (Dr Vladeta Jerotić), 7 Povodom izlaska novog izdanja, 13 Uvod, 19 ODUHOVLJAVANJE TELA Privilegovan slušalac, 31 Isceljujuća saradnja, 65 Bolest i duh, 111 Volja za životom 161 OTELOVLJAVANJE UMA Početak putovanja, 197 Usmeravanje uma na isceljenje, 227 Slike kod bolesti i isceljenja, 241 Postati izuzetan, 247 Ljubav i smrt, 309 Dodatak, 339 O autoru, 353 Pogovor (Dr Vuk Stambolović), 355 Naslov: Ljubav medicina i čuda Izdavač: Plavi jahač Strana: 380 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: A5 Godina izdanja: 2012 ISBN: 978-86-481-0072-6

PRODATO Proizvod je rasprodat. Aktuelne proizvode iz ove kategorije možete pogledati klikom na dugme ispod: Vidi proizvode Opis i namena proizvoda IXUS 310 HS može da se pohvali velikim, intuitivnim ekranom osetljivim na dodir, veoma brzim funkcijama i mogućnošću snimanja Full HD video zapisa. Svetao, ultraširokougaoni f/2 objektiv od 24 mm i HS sistem daju neverovatne snimke, danju ili noću. HS sistem (12,1 megapiksela) HS sistem daje izvanredne rezultate pri slabom osvetljenju i omogućava vam da uhvatite pravu atmosferu trenutka, bez upotrebe blica ili stativa. Procesor DIGIC4 visokih performansi i senzor velike osetljivosti daju odličan kvalitet slike u svim situacijama. f/2, 24 mm, 4,4x zum. Optička stabilizacija slike Svetao f/2 objektiv omogućava izvanredno snimanje slabo osvetljenih scena i subjekata koji se brzo kreću sa većim brzinama zatvarača. Ultraširokougaoni opseg od 24 mm omogućava vam da smestite više stvari u kadar, a napredni optički stabilizator slike kompanije Canon smanjuje zamućenost usled podrhtavanja fotoaparata. Kućište od nerđajućeg čelika Tanko metalno kućište daje kvalitetan osećaj prilikom korišćenja fotoaparata i čini ga ugodnim, uz zadržavanje elegantnog izgleda, po kojem je serija IXUS poznata. PureColor II LCD ekran osetljiv na dodir veličine 8 cm (3,2”) PureColor II LCD ekran osetljiv na dodir pruža izvanredan kontrast, rezoluciju i reprodukciju boja. Napredni interfejs na ekranu osetljivom na dodir omogućava vam da ekran prilagodite svom stilu snimanja, a korišćenje fotoaparata čini brzim i zabavnim. Full HD sa optičkim zumom. Dinamička stabilizacija slike Snimanje video zapisa visokog kvaliteta sada je moguće u Full HD (1080p) formatu. Dva dodatka koji doprinose boljem kvalitetu video zapisa su kristalno jasan zvuk i dinamička stabilizacija slike (uklanja efekte podrhtavanja iz video zapisa). Inteligentni automatski režim (Smart Auto) Inteligentni automatski režim je zaista automatski i fotoaparatu omogućava da prepozna 32 različite scene. Saznanje da će se fotoaparat pobrinuti za sve omogućava vam da snimate odlične slike sa pouzdanjem. Rafalno snimanje velikom brzinom i izuzetno usporeno snimanje video zapisa Snimajte fotografije brze akcije zahvaljujući brzini snimanja do 8,2 snimaka u sekundi u režimu za rafalno snimanje velikom brzinom ili usporite pokrete do 1/8 stvarne brzine pomoću režima za izuzetno usporeno snimanje video zapisa. Movie Digest Movie Digest omogućava snimanje do 4 sekunde akcije pre okidanja i spajanje svih isečaka iz istog dana u jedan VGA video zapis koji možete da pridružite svojoj kolekciji fotografija. iFrame video zapisi Video format iFrame predstavlja jednostavan način za brzi uvoz, uređivanje i deljenje video zapisa. Kreativni režimi za snimanje i ručne komande Kreativni režimi za snimanje omogućavaju vam da eksperimentišete. Efekat ribljeg oka kreira izobličavanje kao kod objektiva „riblje oko“, a efekat minijature pretvara normalne pejzaže u minijaturne modele. Isprobajte efekat fotoaparata igračke ako želite da postignete izgled fotografije kao da je snimljena pomoću starog fotoaparata. Karakteristike proizvoda HS sistem (12,1 megapiksela) f/2, 24 mm, 4,4x zum. Optička stabilizacija slike Kućište od nerđajućeg čelika PureColor II LCD ekran osetljiv na dodir veličine 8 cm (3,2”) Full HD sa optičkim zumom. Dinamička stabilizacija slike Inteligentni automatski režim (32 scene) Rafalno snimanje velikom brzinom i izuzetno usporeno snimanje video zapisa Movie Digest iFrame video zapisi Kreativni režimi za snimanje i ručne komande SENZOR SLIKE Tip CMOS senzor tipa 1/2,3 sa pozadinskim osvetljenjem Efektivni pikseli Približno 12,1 megapiksela Tip filtera boje Filter primarnih boja PROCESOR SLIKE Tip Procesor DIGIC 4 sa tehnologijom iSAPS OBJEKTIV Žižna daljina 4,3 – 18,8 mm (35 mm ekvivalentno: 24 – 105 mm) Zum Optički 4,4x. Digitalni približno 4x (sa digitalnim telefoto konvertorom pribl. 1,5x ili 2x i sigurnosni zum¹). Kombinovano pribl. 18x Maksimalni f/broj f/2 – f/5,8 Konstrukcija 7 elemenata u 6 grupa (2 dvostrana asferična sočiva (sa jednim UA sočivom) i 1 jednostrano asferično sočivo) Stabilizacija slike Da (tip pomeranja objektiva), 4 koraka. Dinamička stabilizacija slike (za video zapise) FOKUSIRANJE Tip TTL AF sistem/tačke AiAF (prepoznavanje lica/9 tačaka), 1 AF tačka (fiksni kadar) ili dodirni AF (Touch AF) sa funkcijom izbora lica i objekata i praćenja (Object and Face Select and Track) AF režimi Jednostruki, uzastopni (dostupno samo u automatskom režimu), Servo AF/AE¹, Dodirni AF Izbor AF tačke Veličina (normalna, mala) Zadržavanje automatskog fokusa Opcija uključeno/isključeno Pomoćni zrak za AF Da Najmanja razdaljina za fokusiranje 3 cm (Š) od objektiva u makro režimu KONTROLA EKSPOZICIJE Režimi merenja svetla Sa procenom (povezano sa AF okvirom za prepoznavanje lica), prosečno sa merenjem u centru, u tački (centar ili okvir za dodirni AF) Zadržavanje automatske ekspozicije Opcija uključeno/isključeno Kompenzacija ekspozicije +/- 2 EV u koracima od 1/3 Unapređena funkcija i-Contrast za automatsko ispravljanje dinamičkog opsega ISO osetljivost* AUTO, 100, 200, 400, 800, 1.600, 3.200 ZATVARAČ Brzina 1 – 1/1.600 s (podrazumevane fabričke vrednosti) 15 – 1/1.600 s (ukupan opseg – zavisi od režima fotografisanja) BALANS BELE Tip TTL Postavke Auto (Automatski – podrazumeva balans bele za otkrivanje lica), Daylight (Dnevna svetlost), Cloudy (Oblačno), Tungsten (Volfram), Fluorescent (Fluorescentno), Fluorescent H (Fluorescentno H), Custom (Sopstveno podešavanje) LCD EKRAN Monitor PureColor II (TFT) ekran osetljiv na dodir veličine 8 cm (3,2”), odnos širine i visine 16:9, približno 461.000 tačaka Pokrivenost Približno 100% Osvetljenost Dostupno je pet nivoa. BLIC Režimi Automatski, Ručna kontrola blica (uključeno/isključeno), Spora sinhronizacija Spora sinhronizacija Da. Najveća brzina 1/1.600 s Uklanjanje efekta crvenih očiju Da Kompenzacija ekspozicije blica Prepoznavanje lica FE, inteligentna ekspozicija blica Zaključavanje ekspozicije blica Da Opseg ugrađenog blica 50 cm – 5 m (Š)/50 cm – 2 m (T) SNIMANJE Režimi Inteligentni automatski (detekcija 32 scene), P, Shutter priority AE, Aperture priority AE, Movie Digest, Portrait, Kids & Pets, Smart Shutter (Smile, Wink Self-Timer, FaceSelf-Timer), High-speed Burst (3 megapiksela), Best Image Selection (3 megapiksela), Handheld Night Scene, Low Light (3 megapiksela), Fish-eye Effect, Miniature Effect, Toy Camera Effect, Creative Light Effect, Monochrome, Super Vivid, Poster Effect, Color Accent, Color Swap, Beach, Foliage, Snow, Fireworks Režimi za video zapise Inteligentni automatski (detekcija 21 scene), P, Portrait, Miniature Effect, Monochrome, Super Vivid, Poster Effect, Color Accent, Color Swap, Beach, Foliage, Snow, Fireworks, iFrame Movie, Super Slow Motion Movie Foto efekti My Colors (My Colors isključeno, Vivid, Neutral, Sepia, Black & White, Positive Film, Lighter Skin Tone, Darker Skin Tone, Vivid Blue, Vivid Green, Vivid Red, Custom Color) Režimi okidanja Jednostruki, uzastopni, tajmer Uzastopno snimanje Približno 3,4 snimaka u sekundi¹, rafalno snimanje velikom brzinom (3 megapiksela): približno 8,2 snimaka u sekundi¹, (dok se ne napuni memorijska kartica)² REZOLUCIJA PRILIKOM SNIMANJA/KOMPRIMOVANJE Veličina slike 4:3 – (L) 4000 x 3000, (M1) 2816 x 2112, (M2) 1600 x 1200, (S) 640 x 480 16:9 – (L) 4000 x 2248, (M1) 2816 x 1584, (M2) 1920 x 1080, (S) 640 x 360 3:2 – (L) 4000 x 2664, (M1) 2816 x 1880, (M2) 1600 x 1064, (S) 640 x 424 1:1 – (L) 2992 x 2992, (M1) 2112 x 2112, (M2) 1200 x 1200, (S) 480 x 480 Menjanje veličine prilikom pregledanja (M2, S, XS)* *Režim XS podrazumeva upola manju dužinu i širinu u odnosu na režim S Komprimovanje Fino, Normalno Video zapisi (Full HD) 1920 x 1080, 24 kadra u sekundi, (HD) 1280 x 720, 30 kadrova u sekundi, (L) 640 x 480, 30 kadrova u sekundi, (M) 320 x 240, 30 kadrova u sekundi Izuzetno usporeno snimanje video zapisa (L) 120 kadrova u sekundi, (M) 240 kadrova u sekundi Efekat minijature (HD, L) 6 kadrova u sekundi, 3 kadra u sekundi, 1,5 kadrova u sekundi iFrame video zapis (HD) Dužina video zapisa (Full HD i HD) Do 4 GB ili 10 min. 00 s¹ (L i M) Do 4 GB ili 1 čas² (Izuzetno usporeno snimanje video zapisa) 30 s TIPOVI DATOTEKA Tipovi datoteka fotografija JPEG komprimovanje, (odgovara standardu Exif 2.3 [Exif Print])/Design rule for Camera File system, Digital Print Order Format [DPOF], kompatibilno sa verzijom 1.1 Video zapisi MOV [H.264 + Linear PCM (stereo)] iFrame DIRECT PRINT Canon štampači Kompaktni foto-štampači Canon SELPHY i Canon inkdžet štampači koji podržavaju tehnologiju PictBridge (štampanje fotografija za dokumenta, štampanje sa fiksnom veličinom i štampanje slika iz video zapisa podržano je samo na štampačima SELPHY CP i ES) PictBridge Da OSTALE FUNKCIJE Uklanjanje efekta crvenih očiju Da, tokom snimanja i reprodukcije My Camera/My Menu Prilagođavanje prikaza slike prilikom pokretanja i zvukova fotoaparata My Category Funkcija označavanja slika Senzor inteligentnog orijentisanja Da Histogram Da Zum prilikom reprodukcije Približno 2x – 10x Automatski tajmer Približno 2 s ili 10 s, prilagođeno Jezici menija engleski, nemački, francuski, holandski, danski, finski, italijanski, norveški, švedski, španski, pojednostavljeni kineski, kineski (tradicionalni), japanski, ruski, portugalski, korejski, grčki, poljski, češki, mađarski, turski, tajlandski, arapski, ukrajinski, rumunski, persijski INTERFEJS Računar Hi-Speed USB (MTP, PTP) namenski priključak (Mini-B kompatabilno) Ostalo HDMI mini priključak (kompatibilan sa HDMI-CEC) A/V izlaz (PAL/NTSC) MEMORIJSKA KARTICA Tip SD, SDHC, SDXC, MMC, MMCplus, HCMMCplus PODRŽANI OPERATIVNI SISTEM PC i Macintosh Windows 7/Vista SP1-2/XP SP3 Mac OS X v10.5 – 10.6 SOFTVER Pregledanje i štampa ZoomBrowser EX/ImageBrowser Ostalo PhotoStitch IZVOR NAPAJANJA Baterije Rechargeable Li-ion Battery (Punjiva litijum-jonska baterija) – NB-6L (baterija i punjač isporučuju se sa uređajem) Trajanje baterija Približno 180 snimaka¹ Približno 240 min. reprodukcije A/C napajanje Opciono, AC Adapter Kit (AC adapter) – ACK-DC40 DODATNA OPREMA Futrole/trake Soft Leather Case (Mekana kožna futrola) – DCC-1700, metalni ili kožni kaiš za IXUS Napajanje i punjači za baterije AC Adapter Kit (AC adapter) – ACK-DC40 Ostalo Canon HDMI Cable (Canon HDMI kabl) – HTC-100 FIZIČKE SPECIFIKACIJE Radno okruženje 0–40°C, vlažnost 10–90% Dimenzije (Š x V x D) 100,6 x 55,4 x 25 mm Težina Približno 185 g (sa baterijom/baterijama i memorijskom karticom)

Jedan od najvećih romana srpske književnosti; Prokleta avlija - Ive Andrića u ovom izdanju, u odličnom prevodu na engleski jezik, okružen je najboljim pričama koje daju potpuniju sliku o ovom piscu. Broj ocena: 101 Cena sa PDV: 1320 dinara Na Stanju Šifra Proizvoda: 8106 Vreme slanja: 3 - 5 radnih dana Isporuka: Teritorija Cele Srbije Dostava: Kurirska služba Masa za dostavu: 0.30 kg (cena dostave) Plaćanje: Pouzećem, na Račun, onLine: Visa, Master, Dina Proizvođač: Dereta Brend: Dereta Pomoć u vezi naručivanja Postavi pitanje u vezi sa proizvodom Opšti uslovi kupovine Dodaj u Korpu ili naruči telefonom radnim danima od 9-17h 069-609-149 069-609-150 011-3047-098 SMS naručivanje naruči preko FB messenger-a ili Viber-a Karakteristike proizvoda: The Damned Yard And Other Stories - Ivo Andric Naziv Knjige : The Damned Yard And Other Stories Autor: Ivo Andrić Izdavač: Dereta Godina izdanja: 2020 Br. str.: 342 Povez: tvrd Format: 21 cm ISBN: 978-86-6457-291-0 Jezik: engleski Opis proizvoda: The Damned Yard And Other Stories - Ivo Andric *** O Knjizi *** Jedan od najvećih romana srpske književnosti; Prokleta avlija - Ive Andrića u ovom izdanju, u odličnom prevodu na engleski jezik, okružen je najboljim pričama koje, čak i onim površnijim poznavaocima njegovog dela i srpske književnosti uopšte, daju potpuniju sliku o ovom piscu. Antologijske priče: Most na Žepi, Pismo iz 1920, Priča o Vezirovom slonu, Alipaša, Smrt u Sinanovoj Tekiji... i druge opisuju čitav opsesivni krug piščevih intresovanja, kako na književnom tako i na istorijskom planu. Možda je ovo najbolji izbor koji će čitaocima engleskog govornog područja, i drugih pogleda na južnoslovensku stvarnost, istorijske dubioze i traume, na najbolji način dati odgovore na pitanja; da li je Bosna zemlja mržnje (Pismo iz 1920.) i da li je čitav svet neka vrsta Proklete avlije. *** O Autoru *** Ivo Andrić je rođen u Travniku 9.oktobra 1892. Tamo su se, sticajem okolnosti našli njegovi roditelji u poseti kod rodbine. Porodica Andrić je stara sarajevska porodica, dugo su živeli u tom gradu baveći se tradicionalnim porodičnim zanatom – kujundžilukom. Međutim, porodica Andrić je nosila sobom i jednu kobnu tradiciju – tuberkulozu. Mnogi piščevi preci uključujući i sve stričeve podlegli su joj još u mladosti. Andrić ostaje bez oca kao dvogodišnji dečak. Majka, Katarina Andrić daje svog jedinca sestri Ani i njenom mužu Ivanu Matovšik u Višegrad. Boravak u Višegradu, gde je završio osnovnu školu, ostavlja veliki utisak na Andrića koji dugo posmatra lukove višegrdaskog mosta – ćuprije na Drini, koji će kasnije izrasti u kapitalno književno delo Na drini ćuprija. Posle osnovne škole vraća se u Sarajevo gde 1903. upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. U Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu: U sumrak. Na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu, oktobra 1912, započinje studije. Zbog bolesti već sledeće godine napušta Zagreb i odlazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik i piše poeziju. Odmah posle atentata na austro-ugarskog nadvojvodu Franca Ferdinanda (28 juna 1914.) vraća se u zemlju, kao vatreni projugoslovenski revolucionar, gde odmah u Splitu biva uhapšen. Do matra 1915. ostaće u mariborskoj tamnici da bi odmah po izlasku sa robije bio upućen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu, gde ostaje do marta 1915 godine. Već 1918. dovršava knjigu stihova u prozi Ex ponto i, nezadovoljan atmosferom u Zagrebu odlazi u Beograd. Veoma brzo se uključuje u Beogradski književni život drugujući sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Milinčićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Početkom 1920. zapošinje dipolmatsku karijeru poslanstvom u Vatikanu, objavljuje zbirku pesama u prozi Nemiri i pripovetku Put Alije Đerzeleza. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču Ćorkan i švabica. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu: Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka. U Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskim poslovima, prikuplja građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Tokom 1939. Ivo Andrić biva postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. U jesen 1940. posle nemačke aneksije Poljske, Andrić protestvuje kod nemačkih vlasti i kancelara Adolfa Hitlera, zbog toga što Nemci mnoge naučnike i pisce odvode u logore. Vlasti u Beogradu često zanemaruju svog ambasadora i Andrić piše molbu za rezrešenje dužnosti. Njegov predlog nije prihvaćen i on 25 marta 1941. prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda 7 aprila 1941. napušta Berlin. Odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u Švajcarsku ali bez ostalih članova poslanstva i njihovih porodica. Vraća se u Beograd i živi povučeno kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Za vreme rata završava romane Na Drini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke; Zlostavljanje i Pismo iz 1920. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine. Tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče Bife Titanik (1950), Znakovi(1951), Na sunčanoj strani, Lica (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Posle smrti supruge Milice (1968.) Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. Svi proizvodi iz: Domaći Autori Na Stranim Jezicima Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

БЕСЕДА ТРЕЋА О покајању, милостињи и о десет девојака Знате ли одакле смо отпочели наш прошли разговор и где смо га прекинули? Или, о чему смо и докле говорили у прошлој беседи? Ја мислим да сте ви већ све заборавили па не знате где смо завршили беседу. Ја, пак, памтим све то, па ипак за то нити кривим нити корим пошто врло добро знам да ви сви имате своје жене, да се трудите око своје деце и да се старате о домаћим пословима, јер сте једни војници, а други занатлије, а сви заједно се борите са различитим тешкоћама док се ми искључиво у овоме налазимо, о томе размишљамо и у томе проводимо своје време. Па вас не смем за то ни кривити него напротив, морам похвалити вашу равност којом, запостављајући све породичне бриге, ни једног нас недељног дана не остављате саме у цркву него долазите овамо. А то је и за сам наш град велика похвала а не оно због чега бисмо имали само неспокој: предграђа, позлаћене домове и одаје са постављеним столовима. Похвала нашг греда је то што су становници преиспуњени усрђем и што су надахнути за слушање Слова Божијег. Јер не познаје се доброта дравета по листу но по плоду. А у томе се и огледа наша узвишеност над неразумним животињама, што смо разумни, што учествујемо у беседама и разговоре волимо, управо као што су и од самих животиња неразумнији они који ту своју узвишеност не поимају и беседе не љубе, као што је пророк рекао када је засведочио: “Човек у части, ако није разуман, изједначиће се са стоком коју кољу” (Пс. 49, 20). Словесан си човек а слова нећеш да љубиш. Какав онда опроштај заслужујеш? Али сте сви ви мени онакви какви и треба да будете. Сви се за словесну врлину отимате и поштујете слово Божије више него све друго. Да се прихватимо, дакле, нашег савета и да објаснимо оно што следи за оним о чему смо пре говорили. Ја сам то према вама дужан и желео бих да што пре одужим мој дуг према вама, тим пре што то неће причинити никакву штету моме иметку, него ми се чини да ћу, враћањем овг дуга сам постати богатији. При овосветским пословима, дужници се обично крију од зајмодаваца како им неби исплатили дуг. А зар добро тиме чине? Јер свако исплаћивање умањује иметак, док ова словесна исплата умножава богатство. А ја то овако разумем. Да сам коме дужан новац па да му исплатим, новац би само код њега остао. И од мене би отишао да би прешао у његову својину. Али када одужујем речи, оне и код мене остају и ви их сви имате. А чини ми се да би био много сиромашнији када би речи своје прикривао и када их не би вама сапоштавао, јер кад их откривам - све сам богатији. Или другачије да се изразим, када вам речи не бих откривао само бих их ја имао, а кад их откривам њиховим се плодом са свима вама користим. Да одужимо дакле дуг. А какав он беше? Ми смо поучавали о покајању и говорили да је много различитих путева покајања којима се лако може доћи до спасења. А то смо рекли зато, јер да је Бог одредио само један пут [покајања], ми бисмо се лењили и говорили: “Овим путем нам је немогуће ићи па се не можемо ни спасти”. А овако немамо изговора. Јер не један, ни два, ни само три, него само вам многе путеве показали да би вам због њиховог мноштва био олакшан улазак на небо. Осим тога, говорили смо да покајање није неко тешко дело и да у њему никаква терета нема. Јеси ли грешан; дођи у цркву и реци: “Сагрешио сам” и разреших се од греха. Иповодом тога смо и Давида у среду поменули који је, истина, сагрешио, но и од греха разрешен био. После смо као други пут описали: плач над грехом, те смо доказивали да и то тешко није и да није потребно да имање наше трошимо и надалеко путујемо, нити шта друго овоме слично чинимо, но само да плачемо над грехом. За ово смо доказ навели из светог писма да се Бог над Ахавом, који је после свога греха плакао, раскајао и да је поводом тога Илији рекао: “Јеси ли видио како се Ахав понизио преда мном? Зато што се тако понизио преда мном, нећу пустити онога зла за његова живота” (1. Цар. 21, 29). На крају смо објаснили и трећи пут покајања и као доказ из Светог Писма навели фарисеја и цариника. Првога како је због своје гордости остао неоправдан, а другога како је по свом смирењу, без икаква труда, био и помилован и оправдан. Речи је изнео, а дарове примио! Да пођемо, дакле, и даље и да покажемо и четврти пут покајања. А какав је тај? Говорим о “давању милостиње” као царици свих добродетељи, која најбрже уздиже човека на небо и која му је свемоћна заступница. Заиста је велико дело милостиње, и зато је и Соломон говорио “Велика је ствар човјек, а драга: човјек који чини милостињу”. Крила су милостиње велика, јер она просецају ваздух, поред Месеца пролећу, престижу сунчане зраке и на саму небеску површину узлећу, па и тамо не застају. Прелазе небо [крила милостиње], анђелске саборе и ликове анћелске па и све вишње силе обилазе и настањују се пред царским престолом. А да је то тако, чуј шта и Свето писмо о томе говори: “Корнилије, молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом” (Дел.ап. 10, 4). А ова реченица: “узиђоше на спомен пред Богом” значи: ма како ти био грешан, ако имаш милостињу за заступницу, немој се бојати, јер се милостињи не противе никакве горње силе и њој је могуће силом коју има оно што је једном дано натраг да потраж јер Сâм Бог рече: “кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.” (Мат. 25, 40). А по овоме, ма колико ти грехова имао, милостиња ће их твоја све превагнути. Или ти је непознат пример Јебанђеља о оних десет девојака, како су оне, иако су сачувале подвиг девствености, само зато што нису хтеле да чине милостињу, остале ван ложнице свога женика? Беше, како је записано, десет девојака. Њих пет су биле луде, а пет других мудре. И мудре сачуваше своје уље а луде га потрошише те им се и погасише светиљке. И кад луде ка мудрима дођоше, рекоше: “Дајте нам од уља вашега, јер се наше свјетиљке гасе.” (Мат. 25, 1-8). А ја се управо стидим и црвеним а и плачем кад чујем о лудој девојци. И сâмо име луда девојка застиђује а како и не би, кад се девојке и после толике очигледне храбрости, и после претрпљеног девственичког труда, и кад већ и телеса своја на небо узнеше и када су се са небесним силама упоређивале, дакле и после све своје истрајности угушивши пожуде телесне, опет се појављују као луде. А ипак их је праведно тако називају. Јер су учиниле оно што је веће, а подлегле су оном што је много мање. “Дођоше − вели − луде и мудре ословише: ‘Дајте нам од уља вашега’. А ове одвратише: ‘Не можемо да вам дамо јер онда може недостајати и вама и нама’.” Овако су оне одговориле. Не по немилосрђу нити по злоби, негоо због краткоће времена пошто већ време беше да женик дође. И мудре су имале жишке, пошто су оне своје уље сачувале за разлику од лудих. А то означава девојаштво без милостиње, јер пламен жишка значи девојаштво, а уље милостињу. И као што се ватра гаси ако јој се не досипа уље, тако и девојаштво пропада без милостиње. “Дајте нам уља из ваших светиљки”. “Не можемо − одговараху − дати” и одговор овај није био због злобе, него из опрезности “да не би недостајало и нама и вама”. Јер лако се може догодити да, као што смо вољне да уђемо у брачну одају, да све останемо напољу без уља; него: “Боље идите продавцима и купите себи”. А ко су ти трговци што продају уље ово? Сироти што пред црквом седе зарад милостиње. А по којој цени продају они то? По којој год ти хоћеш. Цену овде не постављам ја да се не би ти оправдавао твојом сиротињом. Сваки нека купује сходно својим могућностима. Имаш ли новчић? Купи њиме небо! Не зато што небо није на великој цени, него зато што је Господ милостив. Немаш ли ни новчића? Дај чашу хладне воде: “И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти.” (Мат. 10, 42). Небо се продаје и купује, а ми се не померамо. Подај хлеб и прими рај. Дај мало и узми много, подај смртна, прими бесмртна, подај трулежна, а прими нетрулежна блага. А да је негде вашар на коме би било јефтиног жита у обиљу и прилика да се за малу цену може много купити, зар не бисте све имање ваше распродали, па све презревши, упустили се у такву куповину? Да! Тако је то. Где су пропадљиве ствари, тако се старате, а где је куповина бесмртности, тамо баш ништа не радите и лењите се. Подај сиротињи и предстојатељством и заступништвом милостиње, ако ти и ућутиш, хиљаду ће уста ће те бранити[1]. Милостиња је избављење душе! А поред тога, као што се пред вратима црквеним налазе водом напуњене умиваонице да умијеш своје руке, тако се тамо исто налазе сиромашни који седе да опереш руке своје душе. Јеси ли дакле телесне руке опрао водом, опери милостињом и руке душе. Немој говорити: сиромах сам и ја. Јер сиромаштво није сметало удовици да Илију из већ испражњене посуде угости и да га с радошћу прими, па је зато задобила и достојне плодове и пожњела класје милостиње. Но могуће је да ће ко од слушалаца зажелети да овде и о Илији говоримо, али шта ће вам Илија кад ја истичем сâмог Господа? А ви опет нећете да га нахраните, а кад Њега нећете како би тек Илију угостили? Јер Христос, Господ свих, ово је рекао: “Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.” (Мат. 25, 40). А кад би какав цар некога послао међу своје поданике, па и поданицима рекао: ево, овоме у моје име много благодарите, јер ме је овај у сиротом мом стању нахранио и као странца у свој дом увео, овај ми у тешким данима много добра учинио, не би ли му сваки од вас понудио своје имање зато што му цар тако благодари? Не би ли му сваки честитао и трудио се да се с њим спријатељи? А овде је реч само о цару, који је опет човек. Па кад такво дело заслужује такву част, помисли како ће Христос у онај дан пред анђелима и свим небеским силама призвати нас и рећи: “Гле! овај је човек мене на земљи угостио, он ми је премнога добра учинио и као туђинца примио ме у дом свој ”. А уз то замисли да ће сва ова прослава и похвала бити пред анђелима и небеским саборима. А о коме Христос буде овако сведочио неће ли тај имати већу храброст ( = дерзновеније) од самих анђела? Заиста, браћо, велико је дело милостиња. Заволи је дакле, јер ништа слично њој под небом нема. Она је кадра изглади да и највеће грехове, и да ослободи од самог пакла. Па кад и ти сâм будеш ћутао, она ће предстојавати и заступати те. А речи твоје неће бити ни потребне тамо где су присутна уста толиких сиромаха. Толика блага од милостиње зависе, а ми се још не покрећемо и нећемо да је упражњавамо. Подај хлеба према могућству. Немаш ли хлеба, подај новчић. Немаш ли ни тога, напој сиромашног чашом хладне воде. А ако ниси у стању ни то да учиниш, покажи ономе ко страда твоје сажаљење и примићеш награду. Јер награда се не даје за изнуђену, него за добровољну врлину. Говорећи о овоме запоставили смо разговор о девојкама. Да се вратимо, дакле, на наш пример. “Дајте нам − говораху оне − уља из ваших светиљки”. “Не можемо вам дати − одговараху ове − да нам како и једнима и другима не мањка; но идите и купите код продаваца”. Али док оне одоше да купе, дође женик, и оне које имаху упаљене светиљке “спремне уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата” (Мат. 25, 10). Дођоше затим и пет лудих и куцаху на врата брачне одаје из свег гласа вичући: “Отвори нам”. Али глас жеников изнутра одговори: “Идите од мене, ја вас не познајем”. Какав одговор после толиких њихових напора. Не познајем вас! И то је био крај свему и тиме се завршила велика награда за њихово девојаштво ( = девствеништво). Запамти да су оне отеране после толиких и многих својих напора. Дакле, пошто су обуздале своју похоту, пошто су се учииле једнаким са небеским силама, пошто су презреле светске ствари и савладае велики огањ, пошто су се подвизима преузвисиле и од земље к небу уздигле, пошто су телесну чистоту сачувале и задобиле велико благо девствености, пошто су попут анђела постале и погасиле телесне пожуде, пошто су заборавиле на природу, пошто су извршиле у телу дела бестелесна и велико и непоколебиво богатство девствовања постигле - после свега тог, кажем, зачуше: “Идите од мене, ја вас не познајем”. А немојте мислити да је слава девствености мала. Оно је такво га да нико међу нашим старима није могао сачувати. И тако, оно што је пророцима и старим мужевима изгледало страшно код нас се чини као нешто обично и малено, али за то можемо захвалити само благодатној помоћи. Јер шта је онда било тешко и скоро немогуће ако не девственост и презрење смрти? А код нас данас и мале девојчице тако нешто не сматрају тешким и немогућим. Очување девствености, кажем, била је онда тако тешка ствар да се ни један од праотаца није одважио да то очува. Ноје је био признат за праведног од самога Бога али се ипак женио. Исто тако и Аврам и Исак и Јаков, као наследници Божијег завета имали су жене. Целомудрени Јосиф није, истина, пао у прељубу, али је и он имао жену јер истрајавање у очувању девствености тешко. А девственост је постала велика и славна још од оног времена, од кад је израстао цвет девојаштва. Због тога што је велико дело “тело своје укротити” нико од праотаца није смео да се упусти у подвиг девствености. Али да би познао величину ове добродетељи, замисли у уму слику девствености и увери се да је изложена нападима сваке врсте који се не могу никада сасвим спречити. Напади су ти жешћи и од самих варварских напада јер и варварски ратови понекад имају примирје и понекад нападаш, а понекад се одмараш и начин и време за напад је одређено. А у овом рату усмереном против девствености нема одмора, јер овде сâм сотона војује и не бира време за напад и не тражи припреме за бој. Него свагда када год нађе разоружану девојку, гледа да је нападне и смртно рани и тако никада девојка није никада поштеђена од овог рата него свагда са собом носи и вођу и ратника. И осуђеници се узнемире тек кад виде судију, а девојка куд год пошла и судију и борца са собом носи и борац овај не да јој да предахне, него непрестано се с њим како од вечери тако и ноћу, како од јутра тако и у подне судара, предлажући јој насладе и брачне помисли како би добродетељ из ње изагнао и грех зачео, и како би целомудреност удаљио и блуд посејао, огањ насладе свакога час распирујући и подстиче уживањима. Расуди на основу овога како је очување девствености повезано са великим напором, па и поред свега тога луде девојке су морале чути: “Идите од мене, ја вас не познајем”. Заиста је девственост велика али ће и она одолети сваком искушењу тек са сестром милостињом. А луде девојке су остале ван брачне одаје само зато што поред девствености своје нису хтеле да чине и милостињу. Ово дело је достојно великог стида. Ногама си погазила сласти а ниси презрела имање, од уживања си се као девојка одрекла и себе мучила, а ниси престала да желиш новац. Да си пожелела мужа не би била толико прекорена јер тиме ништа друго не би пожелела него биће теби равно, а сада си заслужила већу осуду што си љубила неприродну ствар. И удате жене нека неправедно не правдају своје немилосрђе тиме што се изговарају децом, а ономе који тражи милостињу одговарају “децу имам, не могу ти уделити”. Јер Бог ти је децу дао да видиш плод утробе своје да би тиме била благороднија а не немилостива. Немој оно што води човекољубљу да преобраћаш у средство нечовечности. А ако баш желиш да својој деци оставиш добро наслеђе, чини милостињу да те сви похвале па ћеш тиме себе оставити бесмртни спомен. Оставимо то за сада по страни. Зашто ти који немаш децу и противиш се обичном се животу - зашто кажем- прибираш имање, и коме прибираш?... Ми смо до сада, са потребним жаром, говорили о путу покајања и о милостињи. Доказали смо каква је велика добит милостиња, а море девствености нам се открило. Сада имамо поред великог покајања и милостињу која, као и само покајање, може ослободити од окова греха. Али поред милостиње има још један лак пут покајања на коме се такође може ослободити од грехова. А тај пут је: “Молите се непрестано”, и када се молиш немој малаксавати или с лењошћу то чинити, па се Бог неће од тебе, ако у молитви устрајеш, одвратити него ће ти опростити грехе и молитве ће твоје бити услишене. Али ако у молитви и будеш услишен, остани благодаран и даље се моли као и онда када ниси био услишен, не би ли ипак биле услишене твоје молитве. Немој никада рећи: ето, толико се већ молим и нисам саслушан, јер и то неуслишење често бива само због твоје користи. Бог зна да си ти склон лењости и немаран па да ћеш, ако оно што молиш и добијеш, одустати од даљих молитви. Да би се твоја сопствена корист увећавала, касни [Бог] са испуњењем твојих жеља како би се чешће сусретао с Њим и у молитви разговарао. А то је и правилно. Јер кад ти, док се још налазиш у таквој неопходности и имаш такву потребу, слабиш и од молитве одустајеш, шта би тек онда радио кад не би имао никакве потребе? Тако дакле, Бог поступа ради твоје користи, јер жели да не одступаш од молитве. Зато се моли непрестано и немој клонути јер молитва пружа много помоћи и немој јој приступати као каквој неважној ствари. А из јеванђеља можемо научити да се молитвом греси заиста отпуштају,. Како оно говори? “Који од вас има пријатеља и отиде му у поноћ и рече му: Пријатељу, дај ми три хљеба у зајам. А он изнутра одговарајући да рече: Немој ме узнемиравати; већ су врата затворена, и дјеца су моја са мном у постељи; не могу устати да ти дам.” (Лук. 11, 5-7). Али овај није престајао да лупа на врата иако је по други пут чуо: “Не могу ти дати јер смо легли спавати и ми и деца наша”, и није престао да удара док господар дома напослетку не рече: “Дигните се и подајте му, па га отпустите”. Видиш како те Јеванђеље учи да се молиш и не очајаваш, па ако одмах не добијеш [то што тражиш] проведи у молитви колико је потребно све док ти не буде услишено. А осим овога у Светом Писму можеш наћи и друге путеве покајања. О покајању је још пре доласка Христовог проповедао пророк Јеремија, [јер] шта би друго значиле ове речи: “Ко падне, не устаје ли? ко зађе, не враћа ли се?” (Јер. 8, 4) и опет: “И пошто учини све то, рекох: врати се к мени” (Јер. 3, 7), шта значе, велим, те речи ако не покајање. А ове и многе друге путеве покајања даде нам Бог зато да би се сваки изговор, из лењости, предупредио. Јер кад би имали само један пут, не би смо њиме сви могли ући у царство небеско, а баш од тог мача [цасртва небеског] сотона свагда бежи. Јеси ли, дакле, сагрешио, дођи у цркву и ту изглади грех твој. На улици, ма колико пута да паднеш, ти се опет придижеш. Тако, и ма колико пута да сагрешиш, кај се. И немој због лењости да се лишиш наде на блага која су ти припремљена. Ако и у најдубљој старости паднеш у грех, дођи у цркву и покај се, јер је црква лечилиште, а не судница. Не кажњава она за грех, него даје опроштај гресима. Богу једином исповеди грех и реци му: “Теби јединоме сагријеших, и зло пред тобом учиних” (Пс. 50, 4), и твоји ће се греси отпустити. Али још једно средство покајања имаш, и то не тешко него врло лако. Какво је то средство? Плачи над грехом. А сведочанство о томе имамо у Јеванђељу. Петар, онај врховни апостол, први у цркви, и друг Христов, који је откривење не од људи него од Бога примио као што му је и сâм Христос посведочио када је рекао: “Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима.” (Мат. 16, 17). Тај Петар (а о Петру када говорим мислим на онај тврди камен, темељ непомични, апостола великог, првог ученика, првог позваног и првог који је слушао), Петар дакле, тај и такав, не мали него велики је грех учинио, јер се самог Господа одрекао. Када ово говорим не желим да осудим праведника него ти показујем пример покајања. Самог, дакле, Господа свих, Старатеља и Спаситеља целе васељене он се одрекао. Али да причу започнемо од почетка. У време своје предаје, кад је видео Спаситељ да га неки већ напуштају, рекао је Петру: “Да нећете и ви да одете?” (Јов. 6, 67), а Петар одговори: “Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом” (Мат. 26, 35). Шта говориш ти, Петре? Бог тврди, а ти противречиш? Он је тиме показао добро настројење своје воље, а овде [Христос] укорева само природну слабост. И кад се то догодило? Оне ноћи кад Христа беху већ ухватили. “Онда − написано је − стојаше и Петар крај ватре грејући се, а нека служавка кад ту дође, ослови га: ‘И ти си са овим човеком вечерас био?’. А он одговори: Тог човека не познајем ја ”. А то је и по други и трећи пут следило чиме се испунило Христово предсказивање (Мат. 26, 69; Мар. 16, 17; Лук. 22, 61). Када се ово већ догодило, Христос је само поглед Петру упутио и ништа му није рекао, јер није хтео да га пред Јудејима изибличи и посрами. Али погледом му је својим до знања дао, као да је рекао: “Петре, шта сам ја предсказао, то се, ево, испунило”. Петра је ово јако дирнуло и зато је одмах почео да плаче. Не просто да плаче, него је “плакао горко” и тако задобио друго крштење сузама. Горко плачући изгладио је и свој грех па су му после поверени и небески кључеви. А кад је Петров плач изгладио и такав преступ, како да твој плач неће изгладити грехе твоје. Јер Христа одрећи се није мали пад, него велики и жесток, али сузе су спрале и такав грех. Заплачи дакле, и ти над својим грехом али не просто и само телесно, него заплачи “горко” тј. изведи изворе суза из саме дубине срца, као што је и Петар то чинио, па ће се Господ смиловати и опростити грехе. Јер Он је човекољубив као што је сâм казао: “Еда ли је мени мило да погине безбожник? а не да се одврати од путова својих и буде жив” (Језек. 18, 23). Мало дакле, труда Он тражи од тебе да би те великом наградом наградио. Од тебе очекује повод, да те обогати богатством спасења. Стога, дај сузе, и Бог ће ти опростити, принеси му покајање, а Он ће ти отпустити грехе. Мали повод дај да примиш сјајни опроштај. Јер једно произилази од Бога, а дгуго морамо ми да придодајемо - и Он своју милост јавља. И премда је Бог оно што је до њега - као сунце и месец - одавно дао - и као што је утврдио разна сазвежђа звезда, ваздух пролио, земљу простро, мора опасао копном, горе, долине, брежуљке, изворе, језера, реке, и дрвеће и траве безбројних врста и све остало изнео - потребно је да се и ти постараш, да ти се небеска блага не учине недоступним. Немојмо се, дакле, лењити, нити измицати од спасења свога кад море толиког човекољубља и таквог Владику имамо, који се не гневи на грехе наше него нам прашта и обећава нам небеско царство, рај и друга блага: “Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе” (1. Кор. 2, 9). Јер је наша дужност да се потрудимо и употребимо све могућности да нам се та и друга припремљена блага не ускрате, осим ако не знаш да је и Павле, који се много трудио и безбројне победе однео над демонима, који иако у телу беше као крилат сав свет пређе и облети, а уз то је још камењем бијен и рањен био и за име Божије, небесним гласом позван, све претрпео рекао и ово: “Но благодаћу Божијом јесам што јесам, и благодат његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих, али не ја, него благодат Божија која је са мном” (1. Кор. 15, 10); А то значи: ми знамо, и то врло добро, да је благодат коју примисмо велика, али и мене она није нашла неспремног, јер сам уверен да сам се и ја трудио с њом, а нешто и допринео. Зато навикнимо наше руке на давање милостиње, да бисмо и ми у тој благодати суделовали. Плачимо над гресима, ридајмо над својим преступима да се из тога види да се и ми старамо, да припремњена нам будућа блага, која иако јесу велика и превазилазе нашу силу, придобијемо. А то су: Рај и Царство Небеско. Сви да их задобијемо по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, којем заједно са Оцем и са Светим Духом слава, сила, и част сад и свагда и у векове векова, амин. [1] Хоће да каже да ако на Суду Божјем и немаш одговор заступаћете уста оних којима си чинио милосрђе. Наслов: Свети Јован Златоусти - Беседе о покајању Издавач: Задужбина Светог манастира Хиландара Страна: 149 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 24 cm Година издања: 2004 ИСБН: 86-7768-003-9

Крајем претпрошлог века у Краљевини Србији поздрављена је појава књиге “Истинска служба". Књигу је написао Игнатије Николајевич Потапенко. Своју приповетку И. Потапенко назвао је НА ДЕИСТВИТЕЛБНОИ СЛУЖБЕ, а њен преводилац М. Ђ. Милићевић, наденуо јој је српско име, како сам каже, Истинска служба. Игнатије Николајевич Потапенко, белетрист и драматург, син сеоског парохијског свештеника, завршио је духовно училиште у Херсону, семинариј у Одеси, а конзерваторијум на Новоросијском и Петербуршком универзитету. Потапенко је од детињства почео писати песме. “Сверуску славу” Потапенку су, почетком 90. година прошлога века донели његови многобројни чланци а нарочито књига Истинска служба која описује рад свештеника Кирила Обновљенског, који се и одрекао блиставе каријере и постао парохијски свештеник сиромашне и забите парохије. Више од сто година о. Кирил је одушевљавао и наше ученике богословија, као свештеник Бога вишњега, Коме је служио, пре свега, искрено и одушевљено, и горећи љубављу према Богу и друге је одушевљавао. Увек су у нашој Цркви били потребни, а данас нарочито, одушевљени свештеници, јер само онај који гори за Христа може и друге запаљивати. Зато је Свети архијерејски синод наше Цркве и одлучио да ову књигу објави, након једног века, јер она од своје важности ништа није изгубила, а у нади да ће се наши млади богослови и свештеници угледати на ревносног оца Кирила из Истинске службе. Сава, епископ шумадијски Познавши, колико толико, пишчеву личност, чујмо што говори Г. А. М. Скабичевски, књижевни историк, о списима његовим. „Главна особина Потапенкова дара, вели он: - која га оштро издваја од свих других младих белетриста, јесте необично ведар и јакован поглед на живот и на људе, пун неког добродушног оптимизма; и потпуно одсуство онога суморномлитавог и отровног скептицизма, којега је и сувише у данашњој руској лепој књижевности. Исто тако, у Потапенка нема ни трагичких тонова, нити ичега што би, омрачавајући читатељу душу, изазвапо у њему осећање туге и незадовољства животом. Макар шта да се слика у спису Потапенкову, макар то биле најстрашније ствари, читатељ увек износи бодро осећање неке утехе; души му је лако, и он је чак готов викнути: „Море људи! ма како да је опет је добро на овом белом свету!“ „Не црта Потапенко живот само ружичастим бојама, па тим да изазива ово добродушно расположење. У њега ви можете наћи оне исте друштвене ране и нереде, оне исте трагичке и драматичке мотиве, оне исте зле и неваљале људе, оне исте несите пауке који једу невеште слабе мухе, као год и у свој данашњој руској белетристици. Само што онамо писац, сувише нагињући ка трагизму и с мрачним погледом на људе и на живот, навлаш згушњава мастило да јаче обележи оно што највише буни читатеља у оцртаној појави, што му душу потреса. Потапенко се ни мало не напреже да ова или она драматична појава потресе читатеља; напротив он још умеша по нешто такво да са свим неутралише оно што је драматично: или у злочинца драме усељава тако поштована својства да се читатељ и нехотице мири с њим, тим пре што у исто време и добри људи, који страдају, излазе веома смешни, и тим као да заслужују своја страдања; час врлина толико побеђује на крају, а зло се немилостивно каштигује да читатељ, видећи такав свршетак, великодушно је готов опростити људима све свађе, кад се само ствар овако срећно свршила. „Имајући на уму све то, могли бисмо очекивати да би читатељ остављао Потапенкову причу некако незадовољан, јер сам зна да се у животу куд и камо далеко не свршује све тако срећно као у њега, да су рђави људи још гнуснији, него што их он црта. А овамо читатељ с особитим задовољством чита списе Потапенкове, и ако му једно и не буде по вољи друго му је са свим као из срца извађено. То долази отуда што у списима Потапенковим има нешто, веома значајно за његову творачку моћ, има смеха, хумора! „Одиста она места у списима Потапенковим читатељи читају с највећим задовољством, и она се најдуже памте, у којима се писац смеје својим јунацима. Најглавнија особина са свим добродушнога, али зато опет веома оштрога и нештедљивога хумора Потапенкова јесте то што он, уловивши смешне и глупе стране изображаваних у спису лица, открива пред вама и сву ругобу унутарњих противуречности које се у њих налазе. „Ето у самој „Истинској служби,“ саставу који није писан за смех, најлепша су она места где се игра пишчев хумор. Читајући причу како млади академац оставља сјајну карјеру, и иде у село да буде попа те да оствари највећи идејал своје службе, ви се толико не сладите тим поступком оца Ћирила, колико оном смешном узбуном коју је произвела та Ћирилова намера да у престрављеном причту црквеном. Ту се ви на свакој страни сретате с масом типова и сцена којима се кикоћете од свега срца, и у којима хумор пишчев избија из сваке врсте.“ Неће бити с горега ако се овде објасне и неколике руске речи које у књизи нису превођене. Тако: Врста је мера простору, и има 500 хвата. Десетина је мера зиратној земљи, и има 2400 хвата. Пуд је мера за тежину, и има 40 руских литара. Причат је реч стара, и људима од књиге позната; другојаче се вели клир. На Св. Николу 1892. у Београду М. Ђ. Милићевић Одломак из књиге I Међу онима што очекују воз, а пуна их је железничка чекаоница, падаху особито у очи две слике. Обе су припадале свештеничком реду, и беху у дугачком оделу. Али то само бејаше међу њима слично, јер, чим се боље у њих загледате, одмах опажате да су то два човека различитога чина. Онај што стајаше код округлога стуба за објаве, и марљиво прочитаваше ред возова на југозападним железницама, по свим знацима, бејаше из свештеничке аристократије губернискога града. На њему бејаше угасито зелена атласна мантија; на његовим прсима сијаше се велики крст о масивном ланцу, и још нешто на трачици у боји. Његови пуначки образи млечне боје, окружени беху проседом косицом која се наниже згушћавала и тонула у широку марљиво рашчешљану браду. На рукама је имао црне рукавице, на глави угасито пепељави меки рутав шешир. С часа на час, он би вадио испод мантије масивни златан сахат и, рекло би се, био је незадовољан, што време не иде онако брзо како би он желео. Други је седео на клупи у самом углу. Њега је био приклештио велики свежањ некога дебелог паланчанина, који сеђаше напоредо с њим. Пре свега је падала у очи његова са свим седа, врло дугачка брада, која се чинила још дужа од тога, што је он приклонио главу, тако да му је брада допирала до колена. На коленима су му биле руке с дугим, ружним прстима, и са набреклим плавим жилама. Скутови пепељаве већ пожутеле од времена његове мантије беху се раширили, те се иза њих виђаху велике чизме од грубога јухта. Старац беше танак, сув, и јако погурен. Бледо његово лице бејаше као лице у мртваца, нарочито зато што држаше очи затворене и што дремаше. Али га је по некад она врева која је долазила од перона разбуђивала. Он би и нехотице разгледао силни свет који није био пред њим, на који је био, видело се, навикао, па, као да би познао шта је и како је, опет би се вратио у свој дрем! Оном свештеном лицу у атлаској мантији најпосле се досади проучавати ред возова; оно уграби тренутак кад овај у пепељавој мантији отвори очи, и приђе к њему. Овај последњи одмах се трже, устаде, и, колико год могаше, исправи се. - Гледам, гледам, лице ми је познато... а не могу да се сетим где сам вас видео, рече онај у атлаској мантији с пријатним баритоном и развлачећи речи. - А ја сам вас одмах познао, оче ректоре!... Ја сам, ако је по вољи сетити се, ђакон из села Устимевке, по имену Игњат Обновљенски. Ректору би мило и зачуди се. - Обновљенски... Обновљенски... Ваш је син... да, да, да! Тако ви сте отац Ћирила Обновљенског? врло ми је мило, врло ми је мило! Красан ђак, за углед сваком!... Знате ли да смо ми за њега добили захвалност од академије. Да како! врло, врло ми је мило! А шта је сад с њим? Он је свршио? Ђакон Игњат Обновљенски очевидно се обрадова чувши да тако важно лице, као што је ректор семинарије, хвали његовога сина. У крупним очима његовим засијаше се искрице, и саме му се очи овлажише. *** Слике на корицама: 1. Побожни руски народ на молитви у Загорску 2. Пресвета Богородица Казанска 3. Даниловски манастир и манастир Пустиња Оптина Наслов: Истинска служба Издавач: Свети архијерјески синод СПЦ Страна: 95 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2000 ИСБН:

Roman Gospođica prati lik, život i sudbinske puteve Rajke Radaković ali i misao da je život neprekidno trošenje svega oko nas i u nama. Broj ocena: 272 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Klasici svetske i domaće književnosti Šifra Proizvoda: 8099 Poslednja cena bila je: 480 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Gospođica, Ivo Andrić Naziv Knjige : Gospođica Autor: Ivo Andrić Pismo: Srpski - Latinica Format: 14x21 cm Broja strana: 225 Povez: Tvrd Izdavač: Dereta Opis proizvoda: Gospođica, Ivo Andrić *** O Knjizi *** Objavljen (1945) kad i Na Drini ćuprija i Travnička hronika, roman Gospođica prati lik, život i sudbinske puteve Rajke Radaković ali i misao da je život neprekidno trošenje svega oko nas i u nama. Suprotstavljajući se toj neumitnoj sili koja "nagriza, buši, kida i rastvara" sve što postoji, Gospođica se, u stvari, suprotstavlja samome životu. Život Rajke Radaković protekao je u znaku jedne strasti - ljubavi prema novcu. Ali, Rajka nije građena kao tip tvrdice, između ostalog i zbog toga što Andrić kao pisac nije bio sklon stvaranju tipova. On, u stvari, uvek naglašava posebnost svake ljudske sudbine, a za Rajku će posebno podvući da je mimo drugih ljudi, „kruška divljakuša“, kako za nju kaže njena tetka. Rajka, međutim, nije uvek bila takva, tvrdičluk nije rezultat njene prirodne predodređenosti, već proizvod okolnosti i životnih prilika. Do svoje petnaeste godine, ona je bila poput ostalih svojih vršnjakinja. Tada se dogodila tragedija u njenoj porodici: otac joj je bankrotirao i ubrzo potom umro, ostavivši svojoj kćeri strašan samrtnički amanet da podredi svoj život štednji i da nemilosrdno brani svoje interese. Od toga časa, Rajka počinje polako da se menja, postaje kruta, gruba, neosetljiva i prema sebi i prema drugima. Sa očevim slomom, srušio se čitav Rajkin svet i sve će u njenom budućem životu biti fiksirano u tom tragičnom trenutku. Samo se ponekad u Rajki, čija je egzistencija potpuno ogoljena i svedena, javi emocija, ali je ona, u skladu sa zavetom datim ocu, guši i odbacuje. Jedino će Rajkin ujak, dajdža-Vlado, uspeti da prodre kroz njen oklop. On je opseda kao oličenje potpuno drugačijeg principa i odnosa prema svetu nego što je njen. Rajkin odnos prema ujaku dvostruk je: ona ga voli i boji ga se, jer joj on čitavim svojim životom pokazuje da se može živeti i drugačije. On predstavlja njeno trajno „najnežnije i nastrašnije osećanje“. Dajdža-Vlado, međutim, tragično umire mlad i kao da time učvršćuje Rajkino stajalište. *** O Autoru *** Ivo Andrić je rođen u Travniku 9.oktobra 1892. Tamo su se, sticajem okolnosti našli njegovi roditelji u poseti kod rodbine. Porodica Andrić je stara sarajevska porodica, dugo su živeli u tom gradu baveći se tradicionalnim porodičnim zanatom – kujundžilukom. Međutim porodica Andrić je nosila sobom i jednu kobnu tradiciju – tuberkulozu. Mnogi piščevi preci uključujući i sve stričeve podlegli su joj još u mladosti. Andrić ostaje bez oca kao dvogodišnji dečak. Majka, Katarina Andrić daje svog jedinca sestri Ani i njenom mužu Ivanu Matovšik u Višegrad. Boravak u Višegradu, gde je završio osnovnu školu, ostavlja veliki utisak na Andrića koji dugo posmatra lukove višegrdaskog mosta – ćuprije na Drini, koji će kasnije izrasti u kapitalno književno delo Na drini ćuprija. Posle osnovne škole vraća se u Sarajevo gde 1903. upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. U Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu; U sumrak. Na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu, oktobra 1912, započinje studije. Zbog bolesti već sledeće godine napušta Zagreb i odlazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik i piše poeziju. Odmah posle atentata na austro-ugarskog nadvojvodu Franca Ferdinanda (28 juna 1914.) vraća se u zemlju, kao vatreni projugoslovenski revolucionar, gde odmah u Splitu biva uhapšen. Do matra 1915. ostaće u mariborskoj tamnici da bi odmah po izlasku sa robije bio upućen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu, gde ostaje do marta 1915 godine. Već 1918. dovršava knjigu stihova u prozi Ex ponto i, nezadovoljan atmosferom u Zagrebu odlazi u Beograd. Veoma brzo se uključuje u Beogradski književni život drugujući sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Milinčićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Početkom 1920. zapošinje dipolmatsku karijeru poslanstvom u Vatikanu, objavljuje zbirku pesama u prozi Nemiri i pripovetku Put Alije Đerzeleza. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču Ćorkan i švabica. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu: Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka. U Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskim poslovima, prikuplja građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Tokom 1939. Ivo Andrić biva postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. U jesen 1940. posle nemačke aneksije Poljske, Andrić protestvuje kod nemačkih vlasti i kancelara Adolfa Hitlera, zbog toga što Nemci mnoge naučnike i pisce odvode u logore. Vlasti u Beogradu često zanemaruju svog ambasadora i Andrić piše molbu za rezrešenje dužnosti. Njegov predlog nije prihvaćen i on 25 marta 1941. prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda 7 aprila 1941. napušta Berlin. Odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u Švajcarsku ali bez ostalih članova poslanstva i njihovih porodica. Vraća se u Beograd i živi povučeno kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Za vreme rata završava romane Na Drini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke; Zlostavljanje i Pismo iz 1920. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine. Tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče Bife Titanik (1950), Znakovi(1951), Na sunčanoj strani, Lica (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Posle smrti supruge Milice (1968.) Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. Svi proizvodi iz: Klasici svetske i domaće književnosti Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Jezivi nastavak kultnog horora Leto noći . Broj ocena: 95 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Horor roman Šifra Proizvoda: 6882 Poslednja cena bila je: 690 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Ukleta Zima, Den Simons Ukleta Zima Autor : Den Simons Izdavač : Laguna Format : 13 x 20 cm Broj Strana : 312 Opis proizvoda: Ukleta Zima, Den Simons *** O Knjizi : Jezivi nastavak kultnog horora Leto noći Život Dejla Stjuarta postao je samo bleda senka onoga što je nekada bio. Doskora uvaženi univerzitetski profesor i romanopisac sada je upropastio karijeru i brak zahvaljujući strastvenoj ljubavnoj vezi koja se neslavno okončala. Kada oseti da više nema kuda, odlučuje da se vrati u gradić u kojem je odrastao. Košmar koji ga redovno opseda još od mladosti i osećaj da ga tamo nešto čeka učvršćuju ga u uverenju da će se samo tako osloboditi svojih unutrašnjih demona. U poslednjim satima Noći veštica on stiže do predgrađa zamirućeg grada Elm Hejvena. Useljava se u napuštenu kuću koja je nekada pripadala njegovom najboljem drugu iz detinjstva, neobičnom i genijalnom Dvejnu Mekbrajdu, koji je izgubio život u jezivoj nesreći koja se dogodila onog užasnog leta 1960. godine. U nadi da će pronaći mir u usamljenosti on se sprema za dugačku i oštru zimu. Ali, Dejl nije sam. Ubrzo počinje da mu se pojavljuje šifrovana poruka na ekranu računara. Vidi crne pse kako kruže okolinom. I davnašnji neprijatelj se ponovo javlja, odlučan da ga se dočepa, kao što je to bio i u Dejlovom detinjstvu... Zavejanom u senovitoj kući, Dejlu se čini da njegovi sopstveni demoni prelaze preko granice stvarnosti. Ali, da li je ludilo ono što iskrivljuje njegovu stvarnost u zastrašujuće oblike... ili je to možda nešto mnogo strašnije? *** O Autoru : Den Simons je rođen 1948. u gradiću Piorija. Odrastao je u više malih gradova američkog Srednjeg zapada. Jedan od njih, Brimfild, poslužio je kao inspiracija za imaginarni Elm Hejven, mesto u kom se odvija radnja dva Simonsova romana – Leta noći i Uklete zime. Kao student, Simons je dobio najviša univerzitetska priznanja za literarni i novinarski rad. Po diplomiranju se zaposlio kao nastavnik i na tom poslu ostao sledećih osamnaest godina u različitim mestima ruralnih delova Amerike. Dobitnik je nekoliko nagrada za prosvetni rad, uključujući i Nastavnik godine države Kolorado. Prvu priču Simons je objavio 1982, dana kada se rodila njegova kći. Godine 1987. se u potpunosti posvetio pisanju i od tada veći deo vremena provodi u planinskoj kolibi na 3000 metara visine, u Stenovitim planinama. Jedan je od malobrojnih pisaca današnjice čiji rad obuhvata toliko žanrova – od fantastike, horora i trilera, preko istorijskih romana do mejnstrim fikcije. Preveden je na više od dvadeset jezika i objavljen u preko trideset zemalja. Mnoge Simonsove priče i romani pretočeni su u filmske scenarije ili su planu za adaptaciju, uključujući serijal Hiperion, Darvinovu oštricu, Reka Stiks teče uzvodno i Kraj gravitacije. *** Odlomak Iz Knjige : Jer nem, jeziv i bled on je bio Kao onaj što je priču govorio I avet psa u čoveku otkrio. Ser Volter Skot, Sahrana poslednjeg pesnika, VI stih, v. 26 Zimski psi, Oni me uznemiruju. Sting, Zimski psi JEDAN ČETRDESET JEDNU GODINU posle moje smrti, moj prijatelj Dejl vratio se na farmu na kojoj sam ubijen. Bila je to gadna zima. Znam šta ste pomislili. Ima jedna stara novinarska anegdota o Vilijemu Rendolfu Herstu koji je poslao mladog novinara pripravnika da izveštava o poplavi u Džonstaunu. To je za dečka bila velika šansa. Sledećeg dana početnik je Herstovim novinama poslao prvi redak koji je glasio: „Bog je danas sedeo na usamljenom brdu iznad Džonstauna i s tugom posmatrao surovo uništavanje prirode.“ Stariji ljudi tvrde da Herst nije oklevao ni trena da pošalje odgovor: „Zaboravi na poplavu. Intervjuiši Boga.“ Rekoh da sam umro pre četrdeset jedne godine, a vi na to kažete: Mani se priče o Dejlu. Koga to zanima? Pričaj nam kako izgleda biti mrtav, kakav je zagrobni život. Kako je to biti duh? Da li Bog postoji? Svakako bih to pitao. Nažalost, nisam duh. Niti znam išta o zagrobnom životu. Dok sam bio živ nisam verovao ni u duhove ni u Boga, ni u duše koje nadžive telo, ni u uskrsnuće ni u reinkarnaciju. Ne verujem ni sada. Ako bih morao da opišem svoje trenutno postojanje, rekao bih da sam cista u pamćenju. Dejl me oseća, a taj osećaj je zbog povrede toliko odsečen od ostatka njegove svesti da ja postojim kao nešto više od pamćenja, a manje od života, skoro kao crna rupa celovitog sećanja stvorena jakom gravitacijom žalosti. Znam da ovo i nije neko objašnjenje, ali ni ja to zapravo ne razumem. Znam samo da postojim i da se desilo nešto, nazvaću to oživljavanjem, kada je Dejl odlučio da se vrati i provede zimu na farmi na kojoj sam nekada živeo i umro. Ne, ne sećam se svoje smrti. O tome ne znam ništa više od Dejla. Očigledno je da su smrt i rođenje toliko važni da su izvan sećanja. Dok sam bio živ, bio sam tek dečak, ali prilično pametan i potpuno posvećen zamisli da jednog dana postanem pisac. Godinama sam se pripremao za to učeći zanat pisanja, ali sam znao da će proći još mnogo godina pre nego što budem mogao da napišem pravu kratku priču, a kamoli roman, te sam vežbao na uvodima za priče i romane. Da treba da pozajmim uvod za ovu priču, ukrao bih ga iz Tekerijevog dosadnog romana Udovac Lovel iz 1861: Ko će biti junak ove priče? Ne ja koji ovo pišem. Ja sam samo Hor u Drami. Ja samo dajem komentare na ponašanje likova – ja pripovedam njihovu jednostavnu priču. Tekerijevo sveznalačko ja, naravno, laže. Svaki je Stvaralac koji kaže da je samo Hor i posmatrač dela sopstvenih stvorenja – lažov i licemer. Ja sam, naravno, verovao da isto važi i za Boga u onih nekoliko prilika kad sam pomislio da On možda ipak postoji. Kad smo bili mali, Dejl, Majk i ja smo jednom u pilićarniku raspravljali o Bogu, a ja sam samo parafrazirao citat Marka Tvena: „Ako pogledamo bol i nepravdu u svetu, neizbežno ćemo zaključiti da je Bog siledžija.“ Nisam siguran da li sam tada verovao u to, ali su Majk i Dejl svakako zanemeli. Pogotovu Majk, koji je tada bio sveštenikov pomoćnik i krajnje pobožan. Udaljio sam se od teme pre nego što sam počeo priču. To sam oduvek mrzeo kod pisaca. Još nemam dovoljno moćan uvod, te ću jednostavno krenuti iz početka. Četrdeset jednu godinu posle moje smrti, moj prijatelj Dejl vratio se na farmu na kojoj sam ubijen. Bila je to gadna zima. Svi proizvodi iz: Horor roman Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Ову сам књигу написао за време једног путовања. Одједном, све што су људи говорили око мене конкретизирало се и ставило испред предела и грађевина које сам гледао. Најпре се обзнанило у мени оно што је данас наслов књиге: Људи говоре. Говоре ствари просте, безначајне, али зато баш претоварене оним што је живот људи и универзума уопште. Прве речи које су ми долазиле записао сам истога часа у једној кафаници, на хартији купљеној у дуванџиници преко пута. Затим, не могући одолети потреби да сачувам све што се јављало у мени a изгледало као да ће нестати одмах, писао сам на дрвеним клупицама капела. Мислим да је она значајна, по својој новости облика, по ономе што садржи. Ja сам и сувише задовољан што је написана да бих желео рећи друго шта о њој. Куд и камо комплекснија, куд и камо простија од свега тога, она не носи у себи ниједну тезу, не говори ни о једној земљи, не брани ниједну естетику. Београд, 28. I 1931. I – Острво Веће или Мање – упита огарављени човек, насмешен само за тренутак. – Има ли рибарских насеобина на оба? – О, Мање је само ловиште господина маркиза. На Већем има једно двадесет кућа. – Могу ли вечерас прећи тамо? – Свакако. Поштанска лађица биће овде кроз један сат. При повратку она се дотиче Већег острва; можете њом поћи. Само не знам како ћете се вратити. Бићете приморани да ноћите. – То сам и мислио. Можда ћу тамо наћи за вечеру и спавање. – Ја вам саветујем да останете до сутра овде. Село је мало и сиромашно али ћете гостионицом бити задовољни. Разуме се, на острву такође једна од кућа се зове haza de huespedes и тамо ће вам удесити и за спавање. Међутим, та је de huespedes за двадесет кућа и, као и цело село, нема чак ни осветљења. – За једну ноћ ће ми то чак чинити задовољство. И, најзад, сутра морам прећи на другу страну језера. Острво, према томе, не бих ни видео. – Онда ће вас поштанска лађица узети. Она остаје овде минут или два, колико да измени пошту. Колико је сад? – Пет. – Биће тачно кроз један сат овде. – Мислим да имам исувише времена да се испнем до врха села. Имаћу непрестано језеро под собом, тако да ћу приметити кад се приближује лађица. – О, видећете је сигурно. – Онда ћу се пети овим уличицама? – Боље је да узмете овај пут са стране. Ићи ћете благим нагибом између маслињака и винограда, све до куле. Затим можете сићи било којим степеницама низ улице. Пео сам се ипак улицама. Камени излази кућа, прастари, излазе на саме степенице. Жене седе у вратницама; младе над ручним радом. – Добро вече. – Добро вече. Престају да раде један тренутак. Дижу главе са веза. Један старац, између неколико сасвим старих жена, посматра свој повређени палац на нози. – Добро вече. – Добро вече, господине. – Лепо ваше село. – Да, лепо. Сирото. Прошле зиме цело је језеро било замрзнуто. – Значи, није се могла ловити риба? - Не, није се могла ловити риба. Старица поред њега, не гледајући ме, каже: – Младеж из Белмонтеха отишла је пешице на Веће. – О, ја нисам видео, али кажу да је ишао и један аутомобил. – Мора да је био дебео лед? – Седамдесет педаља. – До виђења, дакле. – Довиђења, млади господине. Једна девојка која ради филе на ђерђеву врло је лепа. Цела породица је у вратима куће код које се секу двоје степенице. Мора да је чудно живети над тако косим перспективама. Не изгледа сигурно ни да је зелена површина језера хоризонтална. – Добро вече. – Добро вече. – Изгледа ми лепо то што радите. – Радим по једном угледу који ми је дала маркиза. – Ви радите за маркизу чији муж има ловиште на Мањем? – A не, то је њен син који има тамо ловиште. Стари маркиз је умро још пре но што сам се родила. – Они живе стално овде? – Има само неколико година да се враћају свакога лета на језеро. Само сврате у наше село. Имају мотор и тада долазе са гостима. – Како се зовете? – Ивона. – То није домаће име. – Није. Мој отац је служио у марини и путовао много. Али многи ме зову Роланда. – Ивона је лепше. До виђења, дакле. – До виђења, млади господине. У идућој улици, која иде право између два реда камених кућа, испод античких утврђења и над језером, две или три главе ме гледају кроз прозоре. У једним вратима неколико људи и деце. – Добро вече. – Добро вече, господине. – Јесте ли рибари? – О, има врло мало рибара овде. Они живе доле. – Колико има рибара? – Једва осам барки. Друга села на језеру лове више. – Ваше село је врло лепо. Видите стално језеро са овога прага. – Видимо увек језеро. Понекад побесни. – Ноћас ће бити мирно? – Можда и не. Изгледа да ће трамонтана. – До виђења, дакле. – До виђења, до виђења. Иако нисам још ништа приметио на језеру – једва две-три барке, које се скоро и не мичу на његовој површини, – враћам се обали. Поштанска лађица мора да је у задоцњењу. Кажем човеку с којим сам још малочас говорио на обали: – Поштанска лађица мора да је у задоцњењу? – Ах, па она је отишла има већ десет минута. Чекала вас је пет минута, али смо после мислили да сте се предомислили. – Непријатно. Гледао сам пажљиво на језеро и никако је нисам видео. – Од Белмонтеха она долази скоро уз обалу. Можда су вам је куће заклониле. – Разуме се. Могу ли наћи коју барку да ме превезе на острво? – Не верујем. У случају да се језеро узбурка, не бисте се вечерас могли вратити. Свакако, коштало би вас много. – Колико би ме коштало? – Можда тридесет пезета. – Мислим да то није сувише. – Можете говорити са оним старцем на клупи. Он је једини који би вас могао повести; остали се тек враћајући са риболова. Прилазимо заједно старцу који љубазно устаје да нас поздрави. Он је врло црвен, преплануо, изборан и угојен, што одговара вину, ветровима, годинама и јелу с којима је у пријатељству. – Хтео бих да пређем на Веће. Да ли бисте ме превезли? – Не треба ићи пошто је почела трамонтана. – Али таласи на језеру не изгледају ништа озбиљно. – О, па они су већ доста велики, a ускоро ће бити много већи. – Ви се не бисте могли вратити вечерас? – Не, не бих се могао вратити. – Било би опасно да се враћате? – Опасно и тешко; мом сину и мени требало би више но дупло времена за веслање. – Има ли опасности при одласку? – Били бисмо сасвим исквашени од таласа. – То би се већ осушило. Ја мислим да, пошто је опасно за повратак, ви можете пити вина вечерас и на острву, a ујутру се вратити. Има ли доброг вина тамо? – Да, али бисмо га морали пити у мраку. Идем да питам сина. Ако он пристаје, довешћемо чамац до вас и поћи. Нисам веровао да ће син пристати; личило ми је више на уљудно одбијање. Чекао сам, ипак, у друштву механичара, кога сам прво срео на обали. Гледао сам оно неколико расушених барки насуканих на шевар; оне су пљоснате, примитивне, налик на велика корита. Неки човек одевен у сегелтух и прскан кречом сиђе у шевар са џаком на леђима. Млада жена, коштуњава и јака, донесе други џак. Да би истоварили то у једну од барки, загазише слободно у мокру траву и муљ. Жена је имала сукње мокре скоро до колена. Механичар им приђе: – Враћате се у село? Овде је један млади господин који би тамо такође. Можете ли га узети? – Зашто не? Нек дође! Жена ми додаје руку да ускочим са мола. Брише клупу где ћу сести. - Чувајте ноге од џакова, – каже човек – из њих испада цемент и ако падне на влажну обућу, тешко ћете га скинути. Киша почиње крупним, ретким капљама. Муж и жена одлазе по нове џакове. Тада се кроз језерску траву појављује друга барка, црвена. Старац и један млади човек отвореног погледа веслају стојећи. Његов син! – Можда је неуљудно што сам издао ове пријатеље, које сам прво натерао да ме возе. Можда ће сад зажалити што губе зараду. – Они не воле да иду пошто је трамонтана. Дајте им пезету за вино. – Нашли сте нешто за острво, – каже старац кад се приближио. Његов син скида капу и гледа ме смешећи се. Он гледа нарочито у језеро иза мене, тј. не гледа ни у шта, пошто тешко да тамо има шта да га занима. - Ова се барка враћа на острво; тако ћу вам уштедети труд. Хтео бих да вас замолим да узмете за пиће. За то време муж и жена су већ у чамцу и ми полазимо. – Хвала, господине, и до виђења. – До виђења, и хвала вама. – Добар провод. Небо је сасвим покривено. Киша наставља истим капљама. Таласи који се одбијају о чамац шаљу нам воду нештедице. Жена весла на средини; своју горњу сукњу пребацила је преко главе, остале сукње, влажне, лепе јој се за колена. Обоје су врло задовољни да ме имају у чамцу. – Купили сте цемент овде у Хуенти? – A не, то ми је само послан на Хуенту. Човек Карлос, који је имао да ми га донесе, није могао јер му се жена разболела. Жена му је од скора затруднела па не сме да је остави. То је прво дете што чекају. – Зидате нешто? – Ја сам по занату зидар. – Имате посла? – Колико да се живи. Затим, тражим посла у свим селима на језеру. Иначе, када маркиз дође на летовање, има увек понешто да се поправи у замку. – Где је његов замак? – На већем острву. То је некада био манастир и напуштен. Стари маркиз, сенатор, купио га је будзашто. Потрошио је више милиона да га претвори у замак. Млади маркиз... – Долази кроз два-три дана, – додаје жена. – Стара маркиза је већ тамо. – Воли женске радове; ваше девојке мора да су добре везиље? – О, она им поручује нарочито да би нас помогла. Како увек имају много гостију, употреби за поклоне. Да није маркизе и њеног сина, ми бисмо често помрли од глади. – Ове зиме је језеро било смрзнуто? – Четрдесет и два дана. Младићи су одржавали пролаз кроз језеро, таман колико да се провуче једна барка. Требало је дан и ноћ одржавати га. Не би иначе било хлеба. Риба је већ била под ледом. – Морали сте грдно пропатити? – И колико! После десет дана нико више ниje имао ни пет паpa у џепу. Несрећа је била што зими нема никога у замку. – Жена вам изврсно весла. – Врло је јака. Она је и мати двоје деце. Старија има пет година; рећи ћете ми да ли је лепа. Koca joj је сасвим светла. – Волите много децу? – Деца су сатисфакција живота. – Нисам вас добро чуо. – Кажем да су деца сатисфакција. Живот не би вредео без њих. – Сигурно. Је ли на овом острву ловиште? – Да, било је и доста фазана у шуми, али је сеоска мангупарија уништавала младунце и гнезда. Иначе, има много шљука. – Имали су права кад су рекли да ћу бити сасвим мокар од таласа. Ипак ми ово врло прија. – Код кога идете на острво? – Никога не познајем. Мислим да преноћим у гостионици, ако је има, и да потражим некога ко би ме превезао ујутру рано у Ескалону. – Ја почињем рад у седам. Ако пођете у пет, могао бих вас и ја превести; тако бих за посао задоцнио само око пола сата. - Мислим да би то било изврсно, јер бих онда још стигао и да се вратим поштанском лађицом у Хуенту. Више бих волео да из Хуенте напустим језеро. – Онда ћу ja у пет доћи по вас. – Дођите у пет по мене. Оно је замак? Изгледа огроман. Не видим рибарске куће. – Село је с друге стране острва. Видите само торањ црквице која је наврх острва. – Коме припада ова шума? – Скоро цело острво припада маркизу. Врло мало маслињака изнад села припада рибарима. – Је ли вода дубока овде? – Доста. Тешко је газити по њој близу обале пошто је камењар. – Ево села, – рече жена. Сусрећемо прво једну, затим другу барку са рибарима који бацају мреже. – Добро вече. – Добро вече. – Како је? – Иде, иде! Пристајемо уз сасвим кратак мол на кољима. Човек ће остати у чамцу да истоварује, жена ме води. Слободно загазим за њом једном ногом до чланка. - Овуда је крчма. Село је дуж језера, али су му његове куће само леђима окренуте. Између кућа и обале кратке разграђене авлијице обрасле у коров, са баченим кошевима за рибе, разбијеним боцама, кокошима и мачкама. Куће су једноспратне, зидане у средњем веку, иза њих је уличица, с чије друге стране су такође куће; и то је све. Оно неколико корачаја идемо том уличицом. Пред сваком кућом седе старице, старци, млађе жене и рибари. Деца претрчавају између њих. На једној кући пише: ћaza de ћuespedes. Ова је двоспратна и пред њом једна клупа и више столица. Неколико младих људи стоје и разговарају. – Ово је моја мала, – каже жена за девојчицу која јој се баца у сукње. – Како се зовеш? – Хуана. – Да ли си ваљана, Хуана? – Како се каже? – Да, господине. – Чекај, Хуана. – Како се каже? – Хвала, господине. – Госпођа Марија, тражи вас један господин. Један господин жели да говори са вама. – Колико је велики! – чујем да говоре жене са друге стране улице. – Одакле долази? – питају полугласно зидареву жену. – Само ће да преноћи овде. Занима се за рибе. Можда је дошао због бацања нових младица у језеро. – Како сте га довели? – Мислим да га мој муж већ давно познаје; ваљда из Толеда. – Хоћете ли да видите собу, господине? Ми тек треба да вам је спремимо. – Онда није ни потребно да је гледам. Главно је да имам где да преноћим. Кад се вечера код вас? – Кад год хоћете. Обично једемо у осам. Шта да вам спремимо за вечеру? – Оно што обично спремате за себе. Ако је могућно, рибу. Волео бих да је зготовљена како је рибари обично справљају на острву. За друго ми је свеједно. – Изврсно, господине. Хоћете ли да вам изнесемо сад један сто, да седнете. – Волео бих да видим острво пре вечере. – Наш дечко вам може показати острво. Мало шта има да се види. Замак има велику збирку оружја. – Хвала, ићи ћу сам. Још нешто: могу ли бити пробуђен пред пет? Човек који ме је довезао превешће ме у пет у Ескалону. Било би добро да рачун платим још вечерас. – Не брините се ништа. Идем једноме крају улице. Улица прелази у пут између маслињака и врло брзо доводи до капије замка. Замак се више не види, заклоњен полудивљим парком. Капија је отворена и ја продужавам кроз парк немајући намере да дођем до замка. Лево, на кратком пропланку, човек чува две огромне краве. – Лепе животиње. – Јединствене. Тридесет литара дневно. Господин маркиз их доводи на острво лети са другог имања. – Ви сте острвљанин. – Да. Али ја чувам сад краве да бих заменио једног младића који је прешао послом у Белмонтеху. Ја сам ловац. – Колико вас има послуге? – Сада смо четрдесет. Али ће са господином маркизом кроз два дана доћи још двадесет. Шофери, механичари, собарице и лакеји. Хоћете ли да видите замак? – Не верујем. Нисам понео никакво писмо са собом, a сутра рано одлазим. – Они су необично гостољубиви и радо покажу све странцима. Писмо вам не треба. Штета је ако не видите оружје. Кажу да у свету ретко ко има такву збирку. – Чуо сам да је врло велика. – Заиста је све тако лепо удешено. Његова екселенција, покојни сенатор, утрошила је неколико милиона. – Срећа је за село да је један напуштени манастир претворен у замак. Сада могу понешто зарадити и ван риболова. – Како не! Стара госпођа маркиза зна свакоме име и брине се за свакога. Колико је девојака удомила! A још треба мислити на госте. Долазе сваке године. Дођу само на неколико дана, лове по језеру, прелазе моторним чамцима на обалу a оданде праве излете аутомобилима. Затим, скоро истога дана сви оду; али за то време имамо посла од ујутру до увече. – Ретко је одакле овако диван изглед на језеро. – Видите тамо ону кулу на обали, са вртешком? То је госпођа маркиза спровела воду чак горе до замка помоћу електричних мотора; цео замак има своје осветљење. A сад је обећала да ће дати да се спроведе електрика и у селу. – Треба да се вратим да бих видео острво пре но што падне ноћ. – Штета је да не видите замак. Могли бисте ипак да говорите са мајордомом. – Мислим да ћу га видети којом другом приликом. – До виђења, онда, господине. – До виђења. Кажете тридесет литара. – О, врло често и више. – До, виђења. Наслов: Људи говоре Издавач: Завод за уџбенике Страна: 113 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 20 cm Година издања: 2011 ИСБН: 978-86-17-17273-0

Narnija... zemlja iza vrata ormana, sada i na filmu! Broj ocena: 92 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Dečji romani u nastavcima - tomovima Šifra Proizvoda: 6764 Poslednja cena bila je: 1150 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Lav, Veštica I Orman - Knjiga + DVD, K. S. Luis Lav, Veštica I Orman - Knjiga + DVD Autor : K. S. Luis Format: 21 x 14 cm Izdavač : Laguna Broj Strana : 139 strana Opis proizvoda: Lav, Veštica I Orman - Knjiga + DVD, K. S. Luis *** O Knjizi : Pripremite se za ulazak u drugi svet koji vam predstavljaju Volt Dizni Pikčers i Volden Media - bezvremenu i omiljenu epsku avanturu K. S. Luisa. Sa zapanjujuće realističnim specijalnim efektima, doživećete podvige Lusi, Edmunda, Suzan i Pitera, četvoro braće i sestara koji pronalaze svet Narnije prolazeći kroz čarobni orman, igrajući se žmurke na imanju tajanstvenog profesora. Kada stignu tamo, deca otkrivaju predivnu, nekada mirnu zemlju, nastanjenu zverima koje govore, patuljcima, šumskim bogovima, kentaurimai divovima, koju je zla Bela Veštica Jadis pretvorila u svet večne zime. *** O Autoru : Klajv Stepls Luis rođen je u Belfastu 1898. od oca Alberta Džejmsa Luisa i Flore Avguste Hamilton Luis. Njegov brat Voren Hamilton Luis rođen je 16. juna 1895. godine. Njegova majka je umrla od raka 23. avgusta na sam rođendan njegovog oca. Iste godine otac je njega i brata poslao u školu za dečake Vinjard u Engleskoj. Zbog problema sa disanjem Klaj je morao 1910 .godine da napusti Kembel koledž u Belfastu. Zbog lošeg zdravstvenog stanja dobio je tutora koji ga je u kućnim uslovima podučavao latinski, grčki, italijanski i nemački jezik. Godine 1916. je dobio stipendiju za Oksford. Godinu dana kasnije se priključio savezničkim trupama u borbi protiv nemačke za vreme I svetskog rata. Devetnaesti rođendan je sačekao na frontu u Francuskoj. Ranjen je 1918. i posle nekoliko meseci otpušten iz vojske. Iako je 1929. godine izjavio da je ateista posle razgovora sa Tolkinom 1931. zaključio je da je, ipak, vernik. Godine 1957. se oženio na tajnom opštinskom venčanju sa Džoj Dejvidmen Grešam kako bi ona dobila, kao strana državljanka dozvolu za ostanak u Velikoj Britaniji. Budući da je ubrzo nakon toga Džoj dijagnosticiran rak kostiju obavili su i crkveno venčanje u bolnici u kojoj je ležala na samrtnoj postelji. Međutim, dolazi do iznenadnog zdravstvenog poboljšanja i Džoj izlazi iz bolnice. Pod uticajem Luisa i njegovih knjiga Džoj je 1948. godine iz judeizma prešla u hrišćanstvo izatražila zvaničan razvod od prvog muža koji su je napustio. Luis je preminuo u 5.30 popodne, u petak, 22. novembra nedelju dana pre svog 65. rođendana od komplikacija na srcu i otkazivanja rada bubrega. Istog dana je preminuo i američki predsednik Džon F. Kenedi. Sahranjen je u dvorištu crkve Holy Trinity u Hedingtonu, Oksford. K.S. Luisa su još kao dete opčinjavale bajke, mitovi i drevne legende koje mu je pripovedala dadilja Irkinja. Slika fauna koji nosi pakete i kišobran po šumi pod snegom došla mu je kada je imao šesnaest godina. Međutim, tek mnogo godina kasnije, kada je već bio profesor na univerzitetu u Kembridžu, faunu su se pridružili zla kraljica i veličanstveni lav. Njihova priča postala je Lav, veštica i orman, jedna od najomiljenijih knjiga svih vremena. Sledilo je šest sledećih letopisa Narnije, a završni naslov, Poslednja bitka, štampan 1956, dobio je najveće priznanje za dostignuće u dečijoj književnosti – prestižnu Karnegijevu nagradu. https://www.cslewisclassics.com *** Odlomak Iz Knjige : GLAVA 1 Lusi gleda u orman Bila jednom četiri deteta – Piter, Suzan, Edmund i Lusi. Ovo je priča o nečemu što im se dogodilo kada su ih tokom rata poslali iz Londona u unutrašnjost zbog vazdušnih napada. Poslali su ih u kuću jednog starog profesora koji je živeo u srcu seoskih imanja, petnaest kilometara od najbliže železničke stanice i tri kilometra od najbliže pošte. Nije imao ženu i živeo je u jednoj veoma velikoj kući sa kućepaziteljkom po imenu gospođa Makredi i tri služavke. (Imena su im bila Ajvi, Margaret i Beti, ali one se ne pojavljuju mnogo u ovoj priči.) On sam bio je veoma star, imao je kuštravu belu kosu koja mu je rasla i po najvećem delu lica, a ne samo po glavi, i gotovo smesta im se dopao; ali prve večeri, kada je izašao da ih dočeka na ulaznim vratima, učinio im se tako čudan da ga se Lusi (koja je bila najmlađa) pomalo uplašila, a Edmundu (koji je bio sledeći po starosti) došlo je da se smeje, pa je morao da se pretvara kako išmrkuje nos ne bi li to prikrio. Čim su profesoru poželeli laku noć i prvi put se popeli na spavanje, dečaci su otišli u sobu devojčica, pa su o svemu razgovarali. „Upade nam sekira u med, nema zbora“, reče Piter. „Ovo ima da bude savršeno sjajno. Starina će nas puštati da radimo šta hoćemo.“ „Mislim da je on jedan dragi čiča", reče Suzan. „Ama, okanite se toga!", reče Edmund, koji je bio umoran, a pretvarao se da nije umoran, od čega je uvek bio zle volje. „Prekinite tako da pričate.“ „Kako da pričamo?“, reče Suzan. „Uostalom, vreme ti je da ideš u krevet.“ „Ti bi da pričaš kao mama“, reče Edmund. „A ko si ti da mi govoriš kad ću u krevet? Idi sama u krevet.“ „Zar ne bi bilo bolje da svi odemo u krevet?“, kaza Lusi. „Sigurno ima da bude galame ako nas čuju da ovde pričamo.“ „Ne, neće“, reče Piter. „Kažem vam da je ovo takva jedna kuća da niko neće mariti šta radimo. Uostalom, i ne mogu gde nas čuju. Ima jedno deset minuta pešačenja odavde do one trpezarije dole i bog te pita koliko stepeništa i hodnika između.“ „Kakav je to zvuk?“, upita Lusi odjednom. Bila je to daleko veća kuća od ijedne u kojoj je ikada ranije bila, a od pomisli na sve te prolaze i nizove vrata koja vode u prazne sobe malo ju je hvatala jeza. „To je samo ptica, šašavice“, reče Edmund. „To je sova“, reče Piter. „Ovo mora da je sjajno mesto za ptice. Ja ću sad u krevet. Znate šta, hajdemo sutra u istraživanje. Na ovakvom mestu svašta možeš da nađeš. Jeste li videli one planine dok smo dolazili ovamo? A šumu? Možda ima orlova. Možda ima jelena. A biće i sokolova.“ „Jazavaca!“, reče Lusi. „Lisica!“, reče Edmund. „Zečeva!“, reče Suzan. Ali kada je osvanulo sledeće jutro, ravnomerno je padala kiša, tako gusta da kroz prozor nisi mogao da vidiš ni planine ni šumu, pa čak ni potok u bašti. „Pa razume se da je morala da bude kiša!“, reče Edmund. Upravo su završili doručak sa profesorom, pa su bili na spratu u sobi odvojenoj za njih – dugoj, niskoj prostoriji sa dva prozora na jednoj i dva na drugoj strani. „Prekini da gunđaš, Ede“, reče Suzan. „Deset naprema jedan da će se razvedriti za jedno sat vremena. A u međuvremenu dobro smo snabdeveni. Imamo radio i gomilu knjiga.“ „Mene to ne zanima“, reče Piter. „Ja ću da istražujem kuću.“ Sa ovim su se svi složili i tako su pustolovine počele. Bila je to jedna od onih kuća gde izgleda kao da nikako ne možeš da stigneš do kraja, puna neočekivanih mesta. Prvih nekoliko vrata koja su probali vodila su samo u pomoćne spavaće sobe, kao što su svi i očekivali, ali ubrzo su dospeli u veoma dugu sobu punu slika i tamo su našli viteški oklop; a posle nje došla je soba sva u zelenim draperijama, sa harfom u jednom uglu; onda se išlo tri stepenice dole i pet stepenica gore, a zatim je dolazila neka vrsta malog hodnika na spratu i vrata prema balkonu, pa čitav niz soba koje su vodile jedna u drugu i bile nanizane knjigama – većinom veoma starim knjigama, a neke od njih bile su veće od Biblije u crkvi. A ubrzo posle toga gledali su u sobu koja je bila potpuno prazna izuzev jednog velikog ormana; od one vrste koja na vratima ima ogledalo. Nije bilo baš ničeg drugog u sobi izuzev crknute zunzare na prozorskoj dasci. „Ničeg ovde!“, reče Piter, pa svi redom izađoše – osim Lusi. Zaostala je iza njih jer je mislila da bi vredelo isprobati vrata ormana, iako je bila gotovo sigurna da će biti zaključana. Na njeno iznenađenje, otvorila su se sasvim lako, a otud su ispale dve kuglice sredstva protiv moljaca. Kada je pogledala unutra, videla je da je tamo obešeno nešto odeće – uglavnom dugih bundi. Lusi ništa nije toliko volela kao miris i dodir krzna. Odmah je ušla u orman, zašla između bundi i trljala lice o njih, ostavivši vrata otvorena, razume se, jer znala je da bi bilo vrlo glupavo zatvoriti sebe u bilo kakav orman. Ubrzo je zašla dublje i otkrila da iza prvog reda bundi visi drugi. Tamo unutra bio je gotovo potpuni mrak, pa je držala ruke pružene ispred sebe da ne bi licem udarila u zadnju stranu ormana. Napravila je još jedan korak dublje unutra – zatim dva ili tri koraka – sve vreme očekujući da oseti drvo pod vrhovima prstiju. Ali nikako da ga oseti. „Ovo mora da je naprosto ogroman orman!“, pomisli Lusi, zalazeći još dublje i razmičući meke pregibe bundi da napravi mesta za sebe. Onda primeti da joj nešto krcka pod nogama. „Pitam se da li je to još kuglica za moljce?“, pomisli ona i naže se da opipa. Ali umesto da oseti tvrdo, glatko drvo poda ormana, ona oseti nešto meko, praškasto i izuzetno hladno. „Baš je ovo vrlo čudno“, reče ona i zađe korak ili dva dalje. Sledećeg trenutka otkri da joj lice i ruke više ne trlja meko krzno, već nešto tvrdo, hrapavo i čak bockavo. „Ama, baš liči na granje drveća!“, uskliknu Lusi. A onda vide da ispred nje ima svetla – ne koji palac dalje, tamo gde je trebalo da bude kraj ormana, već daleko odatle. Nešto hladno i meko padalo je na nju. Trenutak kasnije ona otkri da stoji nasred šume u noćno doba, sa snegom pod nogama i pahuljicama koje proleću kroz vazduh. Lusi se oseti malo prestrašeno, ali je isto tako osetila ljubopitljivost i uzbuđenje. Ona se osvrnu preko ramena, a tamo, među tamnim deblima, I dalje je videla otvorena vrata ormana i čak nazrela praznu sobu iz koje se zaputila. (Naravno, ostavila je vrata otvorena, jer znala je da je vrlo šašavo zatvoriti se u orman.) Izgledalo je da je tamo i dalje dan. „Uvek mogu da se vratim ako nešto krene kako ne treba“, pomisli Lusi. Krenula je napred, krc-krc preko snega pa kroz šumu prema onoj drugoj svetlosti. Stigla je do nje za nekih deset minuta i otkrila da je njen izvor jedna ulična svetiljka. Dok je stajala i gledala je, pitajući se šta će ulična svetiljka usred šume i pitajući se šta će sad, začula je tap-tup nogu prema sebi. Ubrzo potom, između stabala na svetlo ulične svetiljke kroči veoma neobična osoba. Tek nešto viši od Lusi, nad glavom je nosio kišobran beo od snega. Od struka naviše bio je kao čovek, ali noge je imao kao kod jarca (dlake po njima bile su ugljeno crne), a umesto stopala imao je kozje papke. Imao je i rep, ali Lusi to najpre nije primetila jer mu je bio uredno obešen preko ruke kojom je držao kišobran, da mu se ne bi vukao po snegu. Oko vrata je umotao crveni vuneni šal, a i koža mu je bila prilično crvenkasta. Imao je neobično, ali prijatno malo lice, sa kratkom, zašiljenom bradom i kovrdžavom kosom, a iz uvojaka virila su dva roga, po jedan s obe strane čela. U jednoj ruci je, kao što sam rekao, držao kišobran; drugom rukom nosio je nekoliko paketa umotanih u pakpapir. Zbog tih paketa i snega izgledalo je kao da upravo stiže iz božićne kupovine. Bio je to faun. A kada je video Lusi, tako se trgao od iznenađenja da je ispustio sve pakete. „Iju, blažen da sam!“, uskliknu faun. Svi proizvodi iz: Dečji romani u nastavcima - tomovima Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Izuzetna priča o jednom neobičnom vremenu, jednoj neobičnoj ljubavi i najdublje zakopanoj tajni. Broj ocena: 97 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Ljubavni romani Šifra Proizvoda: 7324 Poslednja cena bila je: 530 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Vrtovi Kjota, Kejt Volbert Naziv Knjige : Vrtovi Kjota Autor: Kejt Volbert Format: 13x20 cm Broja strana: 259 Izdavač: Laguna Opis proizvoda: Vrtovi Kjota, Kejt Volbert *** O Knjizi *** Imala sam rođaka, Rendala, koji je poginuo na Ivo Džimi. Jesam li ti pričala? Tako počinje predivan i dirljiv roman Kejt Volbert o Elen, devojci koja sazreva u dubokoj senci Drugog svetskog rata. Četrdeset godina kasnije ona se priseća događaja koji su se odigrali u ovom periodu, počevši od smrti svog omiljenog rođaka Rendala s kojim je delila uskršnje subote, dečje tajne i možda, prvi ukus ljubavi. Kada on pogine na Ivo Džimi, ona se okreće onome što joj je ostalo od njega: njegovom dnevniku i knjizi pod nazivom Vrtovi Kjota. Svaki od ovih predmeta na svoj način utiče na njeno poimanje svog mesta u svetu koji je okružuje i prirodu pamćenja koje nam je podareno. Krećući se tamo-amo kroz vreme i prostor, Kejt Volbert oživljava svet dodirnut senkama rata i društvo u kojem su žene svoje želje ostvarivale kroz unapred zadate uloge. Lirskim i zavodljivim pripovedanjem roman Vrtovi Kjota pretvara se u istraživanje međuigre ljubavi i smrti koje ostaje u sećanju čitavog života. *** Kritike *** "Preciznom i istančanom prozom pisac jednakom snagom opisuje tiho očajavanje devojke koja odrasta u Americi pedesetih godina kao i ono što je vanvremensko!" The New Yorker "… izuzetno ostvarenje." The Washington Post "Čitaoci zaljubljeni u jezik obožavaće ovu knjigu." USA Today "Ima u prozi Volbertove nečeg tako istančanog i elegantnog što ovaj roman čini neiscrpnim izvorom tema za razmišljanje." Los Angeles Times "Delikatna proza Kejt Volbert odzvanja glasovima koje više ne možemo da čujemo… Vrtovi Kjota je priča o duhu, misterija i ljubavna priča." Ejmi Blum "Ovaj predivni, jedinstveni roman istražuje tananu mrežu priča koje tkamo da bismo zaštili naše voljene od neugodnih istina iz prošlosti." Elle *** O Autoru *** Kejt Volbert je rođena u Njujorku, a detinjstvo je provela u Delaveru, Džordžiji, Teksasu i Japanu. Diplomirala je na univerzitetima Njujork i Nortvestern. U svetu književnosti debitovala je 1998. godine romanom Where she went. 2001. Objavila je roman Vrtovi Kjota, gorkoslatku priču o prijateljstvu dvoje rođaka u osvit Drugog svetskog rata. Ova knjiga napisana je prema istoimenoj priči za koju je dobila nagrade Pushcart i O. Henry. Dobitnica je i više nacionalnih stipendija za umetnička dostignuća. Kejt Volbert piše priče i članke za Paris Review, Double Take i The New York Times, kao i za razne druge časopise, a piše i pozorišne komade. Predaje kreativno pisanje na univerzitetu Jejl. Živi u Njujorku. *** Odlomak Iz Knjige *** Imala sam rođaka, Rendala, koji je poginuo na Ivo Džimi. Jesam li ti pričala? Poslednji koji je poginuo na tom ostrvu, rekoše. Poginuo je kad su borbe već prestale, a preostali vojnici preneti u bolnice ili u vreće za leševe. Čišćenje poginulih. Tako su je nazvali – „Operacija čišćenja“. Sećam se da je mama sela za sto u kuhinji kad je primila vest. Stiglo je pismo od Rendalovog oca, mog deda-ujaka Sterlinga, napisano tamnim mastilom, slovima iskošenim i ljutitim kao da su bila svesna značenja reči koje tvore. Bila sam u kuhinji kad ga je majka otvorila i uzeh i ja da ga pročitam. Pisalo je da se pretpostavlja da je Rendal mrtav iako nisu imali tačne podatke o tome gde se nalazi njegovo telo, da se posle predaje Japanaca prijavio kome je već trebalo da se prijavi, da je, u svakom slučaju, nestao. Nisam ga naročito dobro poznavala, ali sam ga posećivala kad sam bila mala. Živeli su s druge strane zaliva, preko puta Baltimora, kraj Sadlersvila. Sadlersvil i nije bio pravi grad. Samo raskrsnica, pošta i farme okružene kukuruznim poljima. Njihova velika, ciglom zidana kuća, bila je udaljena od puta i nikako se nije uklapala u okolinu, kao da je preneta iz Savane ili Luisvila da bi se izdvojila od ostalih. Stajala je u večitoj senci drvoreda hrastova koji je vodio do nje. Sećam se naše prve posete, kako smo se polako vozili kroz taj tunel od hrastova, po prohladnom, tmurnom danu. Sterling nije bio veseo čovek, žovijalan, kako smo mi tada govorili. Žena mu je odavno umrla, ostavivši ga da se sam stara o detetu kome je mogao da bude deda. Dugo već nije uzvraćao majčine pozive, ali nas je te godine – bilo je to pred rat, ’39. ili ’40. – pozvao da sa njim proslavimo Uskrs. Dopisao je poruku na božićnoj čestitki. Majka je nosila uvek isti uskršnji šešir i mantil koji je čuvala u najlonu, u ormanu na kraju hodnika, ali je zato svakoj od nas sašila novu uskršnju haljinu i zahtevala da tata obuče čistu košulju i veže kravatu, što je s njegove stane zaista bila žrtva. Rita reče kako se tata ponaša kao da će mu odeća popucati ako bude udahnuo. Tata je zaustavio auto i svi smo sedeli slušajući zvuk motora. Da se mama pokolebala i predložila da se odmah vratimo, svi bismo se složili. „Pa“, reče ona ispravljajući haljinu. To je bio njen način da malo dobije u vremenu. Mi devojčice ionako se nismo pomerale. Bile smo suviše umorne, duga je vožnja od Pensilvanije. „Probudite me kad stignemo“, reče Rita. Uvek bi izgovorila neku takvu rečenicu. Sklupčala se i prebacila svoje duge noge preko Beti i mene, izazivajući svađu. Beti ju je uhvatila za stopalo i počela da ga uvrće sve dok Rita nije zavrištala: „Za ime Boga!“ Mama je mazala usne novim slojem karmina koji je uvek nosila pod rukavom mantila i nije obraćala pažnju na njih dve. Ja sam gledala kroz prozor. Ne znam šta je tata radio. Niko nije hteo prvi da se pokrene. Beti je sve više uvrtala Ritino stopalo. Rita je vrištala: „Za ime Boga, sklanjaj svoje proklete ruke s mene!“ Mama se okrenula govoreći Riti da prestane da koristi takav rečnik i da se ponaša u skladu sa svojim godinama. Ovaj poslednji prekor uvredio je Ritu do srži. Brzo se uspravila i naglo otvorila vrata. Jesam li rekla hrastovi? Možda su bili i orasi. Čini mi se da smo tada, stojeći pored kola, čuli umirujuće lupkanje orahovog granja po limenom krovu. Pucanje balona koji je Rita naduvala oslobodilo nas je da se porodično uputimo ka ulazu gde nas je Rendal već čekao. Utrljao je u kosu nekakvu sladunjavu mirišljavu vodicu. Toga se sećam. Bilo je to prvo što biste primetili. I on je, kao i ja, bio riđokos i imao je pegice po celom licu. Stajao je tamo, kao progutan vratima, podižući ruku u znak pozdrava. Imao je najnežnije prste koje sam ikada videla kod dečaka, mada je tada bio skoro tinejdžer. Od tada se pitam da li su mu nokti bili nalakirani, jer su bili sjajni, skoro kao mokri. Seti se da je to bilo dete bez majke, što je zaista strašno, i da je ujka Sterling bio čvrst kao i ime koje je nosio. U svakom slučaju, Rita i Beti nisu mnogo obraćale pažnju na njega. Ušle su za mamom i tatom u kuću da pronađu Sterlinga, a nas dvoje smo iznenada ostali sami. Rendal je slegnuo ramenima kao da sam mu predložila partiju karata i pitao me da li želim da vidim njegovu sobu. Niko, izgleda, nije mario mnogo za nas, pa rekoh – što da ne. Išli smo niz hodnik po čijim je zidovima izbijala vlaga, a koji je on zvao „Galerija karti“. Nazvao ga je po nekom hodniku u Vatikanu o kome je čitao, oslikanom mapama iz doba kad zemlja još nije bila okrugla. Uglavnom, stajao je tu pokazujući mi razne zemlje, ukazujući posebno na krizna žarišta, kako ih je zvao. Još mogu da zamislim te nekako šiljate prste sa vrhovima toliko bledim kao da je predugo bio u kadi. Nastavili smo, prolazeći pored jedne od onih starinskih naprava koje su služile za dozivanje posluge, nekakvog interfona. Rendal je nešto radio oko tajanstvenih, podmazanih ručica, a zatim ozbiljno izgovorio u mikrofon: „Nemam ništa da vam ponudim osim krvi, suza, znoja i napornog rada.“ Čerčil, naravno, mada to tad nisam znala. Jednostavno sam stajala i čekala, gledajući kako Rendal vraća mikrofon na mesto. Ponovo je slegnuo ramenima i otvorio vrata koja su vodila na zadnje stepenište, toliko usko da smo na zavojima morali da idemo postrance. „Nekada su bili manji“, reče Rendal, a onda, možda zato što mu ništa nisam odgovorila, stade i okrenu se ka meni. „Ko?“, upitah. „Ljudi“, reče on. „Oh!“, izgovorih čekajući. Nikada pre nisam bila sama u mraku sa dečakom njegovih godina. „Produži“, reče on. Stigli smo do uskih vrata i izašli na drugo odmorište, a zatim nastavili drugim, dužim hodnikom. Kuća kao da se sastojala od stotine malenih odeljaka, sa majušnim vratima i prolazima, niskim nadstrešnicama i redom stepenica. I sve to sumorno, mada Rendal to, izgleda, nije primećivao. Sve vreme je pričao o robovima iz Luizijane koji su prolazili ovuda podzemnom železnicom, o porodici koja je živela u ovoj kući iza lažnog zida koji još nije uspeo da pronađe. A on o svemu tome ništa nije čitao niti mu je ko pričao, već je jednostavno nekako znao. Rekao mi je da viđa ponekad njihove duhove. Bilo ih je petoro – otac, majka i troje dece. Muške ili ženske, nije znao. Ali pronaći će on njihovo skrovište, reče. Osećao je to. Ne znam šta me je više zainteresovalo. Da li priča o robovima i tajnim sobama ili priča o duhovima. Ne zaboravi da smo u Merilendu, na istoku. U to doba, ako bi se vozio trajektom do Anapolisa, obojeni su sedeli na desnoj, a belci na levoj strani broda. A ukrcavanje je ličilo na dve reke koje teku naporedo i nikad se ne ulivaju jedna u drugu. U Pensilvaniji crnci su bili crnci. Jedan od najboljih prijatelja tvog dede bio je crnac, doktor Tejt Vilijams, koga su svi zvali Tejt Bili. Meni je to uvek bilo smešno, jer nikad nisam čula da neko koristi nadimak umesto prezimena. Uglavnom, Rendal je najzad otvorio vrata koja su ličila na još jedna od onih što vode na stepenište, kad, nađosmo se u njegovoj sobi. Bila je to velika, četvrtasta prostorija prepuna knjiga naslaganih po policama i podu. Malo dalje nalazio se niz krovnih prozora sa kojih se pružao pogled na hrastove, ili orahe. Pod prozorima se čula prigušena cika mojih sestara. Prišla sam da vidim, ali smo bili suviše visoko, a i prozori su bili prljavi. Po prljavim staklima bile su ispisane reči. Još ih se sećam: fenomenalan, epistemološki, protivrečiti. „Kakve su ovo reči?“, upitah. „Reči koje treba da naučim“, reče Rendal. Stajao je iza mene. „Oh!“, uzdahnuh. Ovo uopšte nije bilo ono što sam očekivala. Kao da sam sa popela na planinu, a zatekla samo vrh obavijen maglom. Rendal toga uopšte nije bio svestan. Počeo je da kopa po gomili knjiga. Posmatrala sam ga neko vreme, a zatim po staklu ispisala U POMOĆ! Upitah Rendala šta to radi, a on mi reče da budem strpljiva. Tražio je jedan određeni odlomak. Hteo je da me nauči umetnosti „dramskog izražavanja“. Zar nije smešno? Uopšte se ne sećam šta je na kraju pronašao, a još kao da ga čujem kako mi govori da su ljudi nekad bili manji. A da me pitaš šta smo recitovali pre nego što su nas pozvali na večeru, sedeći na prozoru podignutih nogu, sa prašnjavim pogledom na staro drveće i tek pozelenelo lišće koje najavljuje dolazak novog proleća i Uskrsa, rekla bih ti da nemam pojma. Znam da sam sigurno svoje rečenice izgovarala sa onom profesorskom strogošću u glasu koje nikad nisam mogla da se oslobodim, a on sa prirodnom toplinom, kao da svaku reč daruje time što će je izgovoriti naglas. Znam samo da su nam se kolena ponekad dodirivala i da smo ih povlačili, a možda i nismo. Volela bih da imam sliku. Sigurno smo izgledali prelepo pri slaboj svetlosti koja se probijala kroz prozor. Povijenih kolena, oslonjeni o prozorski ram i sa knjigama u ruci, izgledali smo kao neko nezgrapno slovo W. Svi proizvodi iz: Ljubavni romani Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

PRODATO Proizvod je rasprodat. Aktuelne proizvode iz ove kategorije možete pogledati klikom na dugme ispod: Vidi proizvode Opis i namena proizvoda HS sistem (12,1 megapiksela) HS sistem daje izvanredne rezultate pri slabom osvetljenju i omogućava vam da uhvatite pravu atmosferu trenutka, bez upotrebe blica ili stativa. Procesor DIGIC 4 visokih performansi i senzor slike velike osetljivosti daju odličan kvalitet slike u svim situacijama. 28 mm, 4x zum. Optička stabilizacija slike Kvalitetni širokougaoni objektiv od 28 mm kompanije Canon pruža više mogućnosti za snimanje, od velikih grupa do snimaka na zabavama u zatvorenom. 4x zum sa optičkim stabilizatorom slike olakšava uvećavanje detalja bez efekata podrhtavanja fotoaparata. Tanko metalno kućište Metalno kućište fotoaparata daje čvrst osećaj na dodir i elegantnu završnu obradu, a tanak dizajn vam omogućava da ga ponesete gde god da krenete PureColor II G LCD ekran veličine 7,6 cm (3\") Veliki ekran sa spoljnim slojem od ojačanog stakla doprinosi čvrstini i pruža odličnu vidljivost u raznim uslovima, uz zapanjujući kontrast i reprodukciju boja. Širok ugao gledanja omogućava vam da jednostavno delite fotografije i video zapise sa prijateljima. Full HD video zapisi, dinamička stabilizacija slike i HDMI Snimanje video zapisa visokog kvaliteta sada je moguće u 1080p formatu brzinom od 24 kadra u sekundi. Dinamička stabilizacija slike daje miran snimljeni materijal, a HDMI veza omogućava reprodukciju na HD televizoru bez gubitka kvaliteta. Inteligentni automatski režim (Smart Auto) Inteligentni automatski režim je zaista automatski – omogućava detekciju 32 različita tipa scene, kako biste mogli da snimate odlične fotografije sa potpunim pouzdanjem, zato što znate da će se fotoaparat pobrinuti za sve. Rafalno snimanje velikom brzinom i izuzetno usporeno snimanje video zapisa Snimajte brzu akciju pomoću režima za rafalno snimanje velikom brzinom ili usporite pokrete pomoću režima za izuzetno usporeno snimanje video zapisa. Oba režima pružaju uzbudljive i spektakularne načine snimanja subjekata koji se brzo kreću. Movie Digest Movie Digest omogućava snimanje do 4 sekunde akcije pre okidanja i spajanje svih isečaka iz istog dana u jedan VGA video zapis koji možete da pridružite svojoj kolekciji fotografija. Kreativni režimi za snimanje Kreativni režimi za snimanje omogućavaju vam da eksperimentišete. Efekat ribljeg oka kreira izobličavanje kao kod objektiva „riblje oko“, a efekat minijature pretvara normalne pejzaže u minijaturne modele. Isprobajte efekat fotoaparata igračke ako želite da postignete izgled fotografije kao da je snimljena pomoću starog fotoaparata. Opciona vodootporna kućišta Istražite svet podvodne fotografije pomoću kompaktnijeg, laganijeg i pristupačnijeg modela WP-DC310L koji omogućava snimanje na dubinama do 3 m ili pomoću modela WP-DC39 koji omogućava snimanje na dubinama do 40 m. Karakteristike proizvoda SENZOR SLIKE Tip CMOS senzor tipa 1/2,3 sa pozadinskim osvetljenjem Efektivni pikseli Približno 12,1 megapiksela Tip filtera boje Filter primarnih boja PROCESOR SLIKE Tip Procesor DIGIC 4 sa tehnologijom iSAPS OBJEKTIV Žižna daljina 5 – 20 mm (35 mm ekvivalentno: 28 – 112 mm) Zum Optički zum od 4x. Digitalni približno 4x¹ (sa digitalnim telefoto konvertorom približno 1,5x ili 2x i sigurnosni zum¹)². Kombinovano pribl. 16x Maksimalni f/broj f/2,8 – f/5,9 Konstrukcija 6 elemenata u 5 grupa (1 dvostrani asferični UA element i 1 jednostrani asferični UA element) Stabilizacija slike Da (tip pomeranja objektiva), približno 3 koraka. Dinamička stabilizacija slike (za video zapise) FOKUSIRANJE Tip TTL AF sistem/tačke AiAF (prepoznavanje lica/9 tačaka), 1 AF tačka (fiksno u centru) AF režimi Jednostruki, uzastopni (samo u automatskom režimu), servo AF/AE¹, AF praćenje Izbor AF tačke Veličina (normalna, mala) Zadržavanje automatskog fokusa Opcija uključeno/isključeno Pomoćni zrak za AF Da Najmanja razdaljina za fokusiranje 3 cm (Š) od objektiva u makro režimu KONTROLA EKSPOZICIJE Režimi merenja svetla Sa procenom (povezano sa AF okvirom za prepoznavanje lica), prosečno sa merenjem u centru, u tački (centar) Zadržavanje automatske ekspozicije Opcija uključeno/isključeno Kompenzacija ekspozicije +/- 2 EV u koracima od 1/3 Unapređena funkcija i-Contrast za automatsko ispravljanje dinamičkog opsega ISO osetljivost* AUTO, 100, 200, 400, 800, 1.600, 3.200 ZATVARAČ Brzina 1 – 1/1.500 s (podrazumevane fabričke vrednosti) 15 – 1/1.500 s (ukupan opseg – zavisi od režima fotografisanja) BALANS BELE Tip TTL Postavke Auto (Automatski – podrazumeva balans bele za otkrivanje lica), Daylight (Dnevna svetlost), Cloudy (Oblačno), Tungsten (Volfram), Fluorescent (Fluorescentno), Fluorescent H (Fluorescentno H), Custom (Sopstveno podešavanje) LCD EKRAN Monitor PureColor II G LCD (TFT) ekran veličine 7,6 cm (3”), približno 230.000 tačaka Pokrivenost Približno 100% Osvetljenost Dostupno je pet nivoa. Funkcija brzog povećavanja osvetljenosti LCD ekrana (Quick-Bright) BLIC Režimi Automatski, Ručna kontrola blica (uključeno/isključeno), Spora sinhronizacija Spora sinhronizacija Da. Najveća brzina 1/1.500 s Uklanjanje efekta crvenih očiju Da Kompenzacija ekspozicije blica Prepoznavanje lica FE, inteligentna ekspozicija blica Zaključavanje ekspozicije blica Da Opseg ugrađenog blica 30 cm – 4 m (Š)/50 cm – 2 m (T) Spoljni blic Canon High Power Flash (Snažan blic) – HF-DC1 SNIMANJE Režimi Inteligentni automatski (detekcija 32 scene), P, Movie Digest, Portrait, Kids & Pets, Smart Shutter (Smile, Wink Self-Timer, FaceSelf-Timer), High-speed Burst (3 megapiksela) , Best Image Selection (3 megapiksela), Handheld Night Scene, Low Light (3 megapiksela), Fish-eye Effect, Miniature Effect, Toy Camera Effect, Monochrome, Super Vivid, Poster Effect, Color Accent, Color Swap, Beach, Underwater, Foliage, Snow, Fireworks, Long Shutter, Stitch Assist Režimi za video zapise P, Portrait, Miniature Effect, Monochrome, Super Vivid, Poster Effect, Color Accent, Color Swap, Beach, Foliage, Snow, Fireworks, Super Slow Motion Movie Foto efekti My Colors (My Colors isključeno, Vivid, Neutral, Sepia, Black & White, Positive Film, Lighter Skin Tone, Darker Skin Tone, Vivid Blue, Vivid Green, Vivid Red, Custom Color) Režimi okidanja Jednostruki, uzastopni, tajmer Uzastopno snimanje Približno 3,4 snimaka u sekundi¹, rafalno snimanje velikom brzinom (3 megapiksela): približno 8,2 snimaka u sekundi¹, (dok se ne napuni memorijska kartica)² REZOLUCIJA PRILIKOM SNIMANJA/KOMPRIMOVANJE Veličina slike 4:3 – (L) 4000 x 3000, (M1) 2816 x 2112, (M2) 1600 x 1200, (S) 640 x 480 16:9 – (L) 4000 x 2248, (M1) 2816 x 1584, (M2) 1920 x 1080, (S) 640 x 360 3:2 – (L) 4000 x 2664, (M1) 2816 x 1880, (M2) 1600 x 1064, (S) 640 x 424 1:1 – (L) 2992 x 2992, (M1) 2112 x 2112, (M2) 1200 x 1200, (S) 480 x 480 Menjanje veličine prilikom pregledanja (M2, S, XS) *Režim XS podrazumeva upola manju dužinu i širinu u odnosu na režim S Komprimovanje Fino, Normalno Video zapisi (Full HD) 1920 x 1080, 24 kadra u sekundi, (HD) 1280 x 720, 30 kadrova u sekundi, (L) 640 x 480, 30 kadrova u sekundi, (M) 320 x 240, 30 kadrova u sekundi Izuzetno usporeno snimanje video zapisa (L) 120 kadrova u sekundi, (M) 240 kadrova u sekundi Efekat minijature (HD, L) 6 kadrova u sekundi, 3 kadra u sekundi, 1,5 kadrova u sekundi Dužina video zapisa (Full HD i HD) Do 4 GB ili 10 min. 00 s¹ (L i M) Do 4 GB ili 1 čas² (Izuzetno usporeno snimanje video zapisa) 30 s TIPOVI DATOTEKA Tipovi datoteka fotografija JPEG komprimovanje, (odgovara standardu Exif 2.3 [Exif Print])/Design rule for Camera File system, Digital Print Order Format [DPOF], kompatibilno sa verzijom 1.1 Video zapisi MOV [H.264 + Linear PCM (mono)] DIRECT PRINT Canon štampači Kompaktni foto-štampači Canon SELPHY i Canon inkdžet štampači koji podržavaju tehnologiju PictBridge (štampanje fotografija za dokumenta, štampanje sa fiksnom veličinom i štampanje slika iz video zapisa podržano je samo na štampačima SELPHY CP i ES) PictBridge Da OSTALE FUNKCIJE Uklanjanje efekta crvenih očiju Da, tokom snimanja i reprodukcije My Camera/My Menu Prilagođavanje prikaza slike prilikom pokretanja i zvukova fotoaparata My Category Funkcija označavanja slika Senzor inteligentnog orijentisanja Da Histogram Da Zum prilikom reprodukcije Približno 2x – 10x Automatski tajmer Približno 2 s ili 10 s, prilagođeno Jezici menija engleski, nemački, francuski, holandski, danski, finski, italijanski, norveški, švedski, španski, pojednostavljeni kineski, kineski (tradicionalni), japanski, ruski, portugalski, korejski, grčki, poljski, češki, mađarski, turski, tajlandski, arapski, ukrajinski, rumunski, persijski INTERFEJS Računar Hi-Speed USB (MTP, PTP) namenski priključak (Mini-B kompatabilno) Ostalo HDMI mini priključak (kompatibilan sa HDMI-CEC) A/V izlaz (PAL/NTSC) MEMORIJSKA KARTICA Tip SD, SDHC, SDXC, MMC, MMCplus, HCMMCplus PODRŽANI OPERATIVNI SISTEM PC i Macintosh Windows 7/Vista SP1-2/XP SP3 Mac OS X v10.5 – 10.6 SOFTVER Pregledanje i štampa ZoomBrowser EX/ImageBrowser Ostalo PhotoStitch IZVOR NAPAJANJA Baterije Rechargeable Li-ion Battery (Punjiva litijum-jonska baterija) – NB-4L (baterija i punjač isporučuju se sa uređajem) Trajanje baterija Približno 230 snimaka¹ Približno 300 min. reprodukcije A/C napajanje Opciono, AC Adapter Kit (AC adapter) – ACK-DC10, AC Adapter Kit (AC adapter) – ACK-DC60

PRODATO Proizvod je rasprodat. Aktuelne proizvode iz ove kategorije možete pogledati klikom na dugme ispod: Vidi proizvode Opis i namena proizvoda HS sistem (12,1 megapiksela) HS sistem daje izvanredne rezultate pri slabom osvetljenju i omogućava vam da uhvatite pravu atmosferu trenutka, bez upotrebe blica ili stativa. Procesor DIGIC 4 visokih performansi i senzor slike velike osetljivosti daju odličan kvalitet slike u svim situacijama. 28 mm, 4x zum. Optička stabilizacija slike Kvalitetni širokougaoni objektiv od 28 mm kompanije Canon pruža više mogućnosti za snimanje, od velikih grupa do snimaka na zabavama u zatvorenom. 4x zum sa optičkim stabilizatorom slike olakšava uvećavanje detalja bez efekata podrhtavanja fotoaparata. Tanko metalno kućište Metalno kućište fotoaparata daje čvrst osećaj na dodir i elegantnu završnu obradu, a tanak dizajn vam omogućava da ga ponesete gde god da krenete PureColor II G LCD ekran veličine 7,6 cm (3\") Veliki ekran sa spoljnim slojem od ojačanog stakla doprinosi čvrstini i pruža odličnu vidljivost u raznim uslovima, uz zapanjujući kontrast i reprodukciju boja. Širok ugao gledanja omogućava vam da jednostavno delite fotografije i video zapise sa prijateljima. Full HD video zapisi, dinamička stabilizacija slike i HDMI Snimanje video zapisa visokog kvaliteta sada je moguće u 1080p formatu brzinom od 24 kadra u sekundi. Dinamička stabilizacija slike daje miran snimljeni materijal, a HDMI veza omogućava reprodukciju na HD televizoru bez gubitka kvaliteta. Inteligentni automatski režim (Smart Auto) Inteligentni automatski režim je zaista automatski – omogućava detekciju 32 različita tipa scene, kako biste mogli da snimate odlične fotografije sa potpunim pouzdanjem, zato što znate da će se fotoaparat pobrinuti za sve. Rafalno snimanje velikom brzinom i izuzetno usporeno snimanje video zapisa Snimajte brzu akciju pomoću režima za rafalno snimanje velikom brzinom ili usporite pokrete pomoću režima za izuzetno usporeno snimanje video zapisa. Oba režima pružaju uzbudljive i spektakularne načine snimanja subjekata koji se brzo kreću. Movie Digest Movie Digest omogućava snimanje do 4 sekunde akcije pre okidanja i spajanje svih isečaka iz istog dana u jedan VGA video zapis koji možete da pridružite svojoj kolekciji fotografija. Kreativni režimi za snimanje Kreativni režimi za snimanje omogućavaju vam da eksperimentišete. Efekat ribljeg oka kreira izobličavanje kao kod objektiva „riblje oko“, a efekat minijature pretvara normalne pejzaže u minijaturne modele. Isprobajte efekat fotoaparata igračke ako želite da postignete izgled fotografije kao da je snimljena pomoću starog fotoaparata. Opciona vodootporna kućišta Istražite svet podvodne fotografije pomoću kompaktnijeg, laganijeg i pristupačnijeg modela WP-DC310L koji omogućava snimanje na dubinama do 3 m ili pomoću modela WP-DC39 koji Karakteristike proizvoda SENZOR SLIKE Tip CMOS senzor tipa 1/2,3 sa pozadinskim osvetljenjem Efektivni pikseli Približno 12,1 megapiksela Tip filtera boje Filter primarnih boja PROCESOR SLIKE Tip Procesor DIGIC 4 sa tehnologijom iSAPS OBJEKTIV Žižna daljina 5 – 20 mm (35 mm ekvivalentno: 28 – 112 mm) Zum Optički zum od 4x. Digitalni približno 4x¹ (sa digitalnim telefoto konvertorom približno 1,5x ili 2x i sigurnosni zum¹)². Kombinovano pribl. 16x Maksimalni f/broj f/2,8 – f/5,9 Konstrukcija 6 elemenata u 5 grupa (1 dvostrani asferični UA element i 1 jednostrani asferični UA element) Stabilizacija slike Da (tip pomeranja objektiva), približno 3 koraka. Dinamička stabilizacija slike (za video zapise) FOKUSIRANJE Tip TTL AF sistem/tačke AiAF (prepoznavanje lica/9 tačaka), 1 AF tačka (fiksno u centru) AF režimi Jednostruki, uzastopni (samo u automatskom režimu), servo AF/AE¹, AF praćenje Izbor AF tačke Veličina (normalna, mala) Zadržavanje automatskog fokusa Opcija uključeno/isključeno Pomoćni zrak za AF Da Najmanja razdaljina za fokusiranje 3 cm (Š) od objektiva u makro režimu KONTROLA EKSPOZICIJE Režimi merenja svetla Sa procenom (povezano sa AF okvirom za prepoznavanje lica), prosečno sa merenjem u centru, u tački (centar) Zadržavanje automatske ekspozicije Opcija uključeno/isključeno Kompenzacija ekspozicije +/- 2 EV u koracima od 1/3 Unapređena funkcija i-Contrast za automatsko ispravljanje dinamičkog opsega ISO osetljivost* AUTO, 100, 200, 400, 800, 1.600, 3.200 ZATVARAČ Brzina 1 – 1/1.500 s (podrazumevane fabričke vrednosti) 15 – 1/1.500 s (ukupan opseg – zavisi od režima fotografisanja) BALANS BELE Tip TTL Postavke Auto (Automatski – podrazumeva balans bele za otkrivanje lica), Daylight (Dnevna svetlost), Cloudy (Oblačno), Tungsten (Volfram), Fluorescent (Fluorescentno), Fluorescent H (Fluorescentno H), Custom (Sopstveno podešavanje) LCD EKRAN Monitor PureColor II G LCD (TFT) ekran veličine 7,6 cm (3”), približno 230.000 tačaka Pokrivenost Približno 100% Osvetljenost Dostupno je pet nivoa. Funkcija brzog povećavanja osvetljenosti LCD ekrana (Quick-Bright) BLIC Režimi Automatski, Ručna kontrola blica (uključeno/isključeno), Spora sinhronizacija Spora sinhronizacija Da. Najveća brzina 1/1.500 s Uklanjanje efekta crvenih očiju Da Kompenzacija ekspozicije blica Prepoznavanje lica FE, inteligentna ekspozicija blica Zaključavanje ekspozicije blica Da Opseg ugrađenog blica 30 cm – 4 m (Š)/50 cm – 2 m (T) Spoljni blic Canon High Power Flash (Snažan blic) – HF-DC1 SNIMANJE Režimi Inteligentni automatski (detekcija 32 scene), P, Movie Digest, Portrait, Kids & Pets, Smart Shutter (Smile, Wink Self-Timer, FaceSelf-Timer), High-speed Burst (3 megapiksela) , Best Image Selection (3 megapiksela), Handheld Night Scene, Low Light (3 megapiksela), Fish-eye Effect, Miniature Effect, Toy Camera Effect, Monochrome, Super Vivid, Poster Effect, Color Accent, Color Swap, Beach, Underwater, Foliage, Snow, Fireworks, Long Shutter, Stitch Assist Režimi za video zapise P, Portrait, Miniature Effect, Monochrome, Super Vivid, Poster Effect, Color Accent, Color Swap, Beach, Foliage, Snow, Fireworks, Super Slow Motion Movie Foto efekti My Colors (My Colors isključeno, Vivid, Neutral, Sepia, Black & White, Positive Film, Lighter Skin Tone, Darker Skin Tone, Vivid Blue, Vivid Green, Vivid Red, Custom Color) Režimi okidanja Jednostruki, uzastopni, tajmer Uzastopno snimanje Približno 3,4 snimaka u sekundi¹, rafalno snimanje velikom brzinom (3 megapiksela): približno 8,2 snimaka u sekundi¹, (dok se ne napuni memorijska kartica)² REZOLUCIJA PRILIKOM SNIMANJA/KOMPRIMOVANJE Veličina slike 4:3 – (L) 4000 x 3000, (M1) 2816 x 2112, (M2) 1600 x 1200, (S) 640 x 480 16:9 – (L) 4000 x 2248, (M1) 2816 x 1584, (M2) 1920 x 1080, (S) 640 x 360 3:2 – (L) 4000 x 2664, (M1) 2816 x 1880, (M2) 1600 x 1064, (S) 640 x 424 1:1 – (L) 2992 x 2992, (M1) 2112 x 2112, (M2) 1200 x 1200, (S) 480 x 480 Menjanje veličine prilikom pregledanja (M2, S, XS) *Režim XS podrazumeva upola manju dužinu i širinu u odnosu na režim S Komprimovanje Fino, Normalno Video zapisi (Full HD) 1920 x 1080, 24 kadra u sekundi, (HD) 1280 x 720, 30 kadrova u sekundi, (L) 640 x 480, 30 kadrova u sekundi, (M) 320 x 240, 30 kadrova u sekundi Izuzetno usporeno snimanje video zapisa (L) 120 kadrova u sekundi, (M) 240 kadrova u sekundi Efekat minijature (HD, L) 6 kadrova u sekundi, 3 kadra u sekundi, 1,5 kadrova u sekundi Dužina video zapisa (Full HD i HD) Do 4 GB ili 10 min. 00 s¹ (L i M) Do 4 GB ili 1 čas² (Izuzetno usporeno snimanje video zapisa) 30 s TIPOVI DATOTEKA Tipovi datoteka fotografija JPEG komprimovanje, (odgovara standardu Exif 2.3 [Exif Print])/Design rule for Camera File system, Digital Print Order Format [DPOF], kompatibilno sa verzijom 1.1 Video zapisi MOV [H.264 + Linear PCM (mono)] DIRECT PRINT Canon štampači Kompaktni foto-štampači Canon SELPHY i Canon inkdžet štampači koji podržavaju tehnologiju PictBridge (štampanje fotografija za dokumenta, štampanje sa fiksnom veličinom i štampanje slika iz video zapisa podržano je samo na štampačima SELPHY CP i ES) PictBridge Da OSTALE FUNKCIJE Uklanjanje efekta crvenih očiju Da, tokom snimanja i reprodukcije My Camera/My Menu Prilagođavanje prikaza slike prilikom pokretanja i zvukova fotoaparata My Category Funkcija označavanja slika Senzor inteligentnog orijentisanja Da Histogram Da Zum prilikom reprodukcije Približno 2x – 10x Automatski tajmer Približno 2 s ili 10 s, prilagođeno Jezici menija engleski, nemački, francuski, holandski, danski, finski, italijanski, norveški, švedski, španski, pojednostavljeni kineski, kineski (tradicionalni), japanski, ruski, portugalski, korejski, grčki, poljski, češki, mađarski, turski, tajlandski, arapski, ukrajinski, rumunski, persijski INTERFEJS Računar Hi-Speed USB (MTP, PTP) namenski priključak (Mini-B kompatabilno) Ostalo HDMI mini priključak (kompatibilan sa HDMI-CEC) A/V izlaz (PAL/NTSC) MEMORIJSKA KARTICA Tip SD, SDHC, SDXC, MMC, MMCplus, HCMMCplus PODRŽANI OPERATIVNI SISTEM PC i Macintosh Windows 7/Vista SP1-2/XP SP3 Mac OS X v10.5 – 10.6 SOFTVER Pregledanje i štampa ZoomBrowser EX/ImageBrowser Ostalo PhotoStitch IZVOR NAPAJANJA Baterije Rechargeable Li-ion Battery (Punjiva litijum-jonska baterija) – NB-4L (baterija i punjač isporučuju se sa uređajem) Trajanje baterija Približno 230 snimaka¹ Približno 300 min. reprodukcije A/C napajanje Opciono, AC Adapter Kit (AC adapter) – ACK-DC10, AC Adapter Kit (AC adapter) – ACK-DC60

Зборник Чудо у словенским културама обухвата 27 студија лингвиста, историчара, етнолога, фолклориста, књижевних историчара из Бугарске, Грчке, Италије, Македоније, Немачке, Пољске, Русије, САД, Србије и Украјине. На грађи различитих словенских култура приказано је поимање чуда - од порекла и првобитног значења речи чудо, преко народне културе, хришћанског погледа на свет поглед, до савремених књижевних и уметничких дела, веровања и појава. Уредник зборника је Др Дејан Ајдачић, а издавачи су Апис (Нови Сад) и Научно друштво за словенске уметности и културе (Београд) Садржај Aлександар Лома Порекло и изворно значење словенске речи чудо Татјана А. Агапкина Шта се догађа чудесне ноћи? Виталиј и Татјана Зајковски Чудо хијерофаније Рачко Попов Природна чуда у народним веровањима Бугара Ленка Татаровска Чудо и сан о бесмртности у македонском усменом стваралаштву Вихра Баева Чудо као лични мит Албена Георгијева Чудесно као обележје жанра у прози Јанко Магловски Чудо девичанског порода Ана Стојкова Чудо Светог Георгија и змаја у туманском апокрифном зборнику Корнелија Золдат Одсуство чуда. Проблеми канонизације Св. Владимира Даница Поповић Чудотворења светог Саве Српског Мирјана Глигоријевић-Максимовић Чуда светитеља у српском сликарству 13. века Лилија Скоморохова Вентурини Чудо у композицији руских житија (11-17. века) Татјана Суботин-Голубовић Свети апостол Лука - последњи заштитник српске Деспотовине Изолд Тире Чудо наде Дмитро Степовик Украјинске чудотворне иконе Мирослав Тимотијевић Сузе и звезде: О плачу Богородичиних чудотворних икона у бароку Мирослава Костић Поштовање култа светитеља, њихових моштију и чуда на подручју карловачке митрополије у периоду барока Мирјана Ђекић О чудотворним водицама на подручју Војводине Вацлав Валецки Хетманка барских песника - Марија Томислав Јовановић Чуда пресвете Богородице Агапија Ландоса Крићанина у српској рукописној традицији Тања Поповић Поимање "чуда" у представама оностраног света у српској поезији 19. века Људмила Стојанова Фолклорни фантазми у бугарској књижевности Олга Тарасенко Магични театар Павла Филонова Драгана Бесара Највећи Творчев дар: Чудо у Шаргану Љубомира Симовића Лидија Радуловић Чудна нам чуда: Савремени фолклор паранормалног Дејан Ајдачић Чудесно исцељење опседнутих Одломак Александар ЛОМА Порекло и изворно значење словенске речи чудо Осим паралелизма у увођењу песама формулама које садрже реч чудо и њиховог чудесног садржаја, запажа се велика сличност мотива означених речју чудо и слика у чудним сновима које симболично предсказују будуће догађаје: и овде и тамо јављају се небеска знамења, крилате змије, разне птице (соколови, гавранови, лабудови). На мотиву птице или животиње која говори ваљало би се посебно задржати. И у руској балади и у нашој бугарштици имамо мотив сокола који саопштава да је видео чудно чудо. Ту, дакле, поред предиката и објекта *видети чудно чудо можемо на прасловенској равни реконструисати и субјекат *сокола. У аналогним контекстима означава се као чудо час сама појава пророчке животиње, час садржај њеног саопштења; то је случај са гавраном у двема варијантама руске песме, или са визијом сестре будимског краља која чудним чудом назива три виле на јеленима, док у руској билини златороги турови сами говоре о чудном чуду. Можда није пресмело претпоставити да се ова алтернација своди на стару праксу прорицања по птицама или другим животињама: саопштења о чудима која се стављају гаврану или соколу у уста су заправо тумачења њихове појаве или гласа која је сама по себи чудо у смислу знамења, протумачивог на сличан начин као други небески и земаљски предзнаци. Видели смо да су још у праиндоевропско доба постојали људи обдарени способношћу перцепције и интерпретације таквих божанских порука, и истовремено песничким даром, и да су у појединим старим језицима називи за њих изведени од истог глаголског корена од којег и словенска реч чудо. Мали фрагмент прасловенске поетике који смо управо реконструисали има, као и свака културна појава на тој равни духовног развитка, дубоко религијско значење. За људе који свет богова и духова замишљају у даљини недостижној обичном смртнику, на небесима или на самом крају света, птице су бића која у највећој мери оличавају могућност општења са тим другим светом, било да се схватају као као преносници божанских порука људима, било као спољашњи ликови које на себе узимају душе покојника или живих екстатика (шамана), способне да у оба смера прелазе границу оностраног. Како је архајски песник истовремено био врач који своја надахнућа, како видовњачка тако и песничка, црпе из те врсте контаката, тумачећи птичји лет или сам летећи попут птице између светова, улога птичјег рода у усменом песништву не само прасловенског, него и праиндоевропског доба морала је, као и код других народа на одговарајућем културном ступњу, бити много значајнија од ризнице живописних стилских фигура ... *** Дејан Ајдачић Чудесно исцељење опседнутих Представе о опседнутости људи нечистим силама подразумевају веровања о присуству нељудских бића у човековом телу. Појаве психичког живота засноване су у таквом поимању света на тесном прожимању телесног и духовног, те и поремећаји у емоционалном односу према себи и другима имају свој телесни узрок. Исцељења опседнутог везана су за истеривање нечисте силе из опседнутог тела. Како су се мењала сазнања о човеку и силама које њиме управљају, тако су се и питања опседнутости и душевног поремећаја од претпостављене нормалности мењала кроз историју. Свако истраживање ненормалног понашања - од испитивања поштованог светог лудила до најгрубљих казни за непожељан бес, захтева строго одређивање културно-историјског контекста представа о опседнутим људима. Норму духовне и душевне нормалности одређују идеолошки и религиозни ставови још од најстаријих времена. Духовна лица која су овлашћена да "штите" норму, баве се њеним учвршћивањем и модификовањем, контролом одступања од норми, и одбацивањем или преобраћањем - кажњавањем или лечењем ненормалних. Однос према душевно оболелим није једнозначан и често је амбивалентан. Рационална и осећајна колебљивост у односу на људе друкчијег поимања себе и других, зависи од културно-историјских прилика и могућности да се унутар одређеног система вредности и међуљудских односа прихвати другачије понашање. Осуда и прогон друкчијег понашања је тим веће што је норма више учвршћена, и што се њиме више подрива лествица вредности те културе. У избору између лечења и насиља, границе нису чврсте, и често се под окриљем добрих намера или доиста добрих жеља да се појединац врати у заједницу изводе врло окрутне ствари, као што се и насиље каткада прикрива исцелитељским разлозима. Наслов: Чудо у словенским културама Издавач: SlovoSlavia Страна: 364 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 25 cm Година издања: 2000 ИСБН: 86-83215-02-4

Садржај Ко не носи Крст свој, не може бити са Богом, 3 Први људи, Адам и Ева, ништа од зла нису имали, 3 Срце човеково је затровано греховима, 4 Какво је срце онаква су и дела, 5 Душа се често лечи уз помоћ болести, 6 Како би Хришћанин требало да изгледа, 7 Нико не може да позна какав је дух у ћовеку осим Бога, 8 Људски је пасти, али је зверски не устати, 9 Ко изгуби веру у Бога, тај у замену добија глупост, 10 Христос се својом послушношћу уздигао до савршенства. Идимо тим путем сви ми, 11 Смрт је добитак, 11 Филозофија људска је ништавило и велика обмана. То је, просто речено, ђавоља обмана, 12 Светска мудрост је безумна мудрост, 13 Незнање је противник Богу, а поштовалац жаволу. Јер, последица сваког греха је незнање, 14 Христос позива на све већу и већу дубину, 14 Сматрајте себе док сте на земљи као госта, 15 Христос је дошао да нам да да будемо синови Божији, 16 Врло је важно чувати се почетних грехова, 17 Сећање на Бога, 17 Постоје многи издајници у Цркви и ван Цркве, 19 Онај који убија праведника, убија Христа. И онај који хули на Хришћанина, хули на Бога, 20 Телесни људи погледаше у Исуса и видеше га као телесног, 21 Не бацајте бисере пред свиње, 22 Претрпите све до краја, 22 Будите кротки, 23 Будите уз Бога све до крви, 23 Сви ћемо се ми сакупити пред Христом на страшном суду, 24 Има људи који су поред очију слепи. Има таквих људи много. Њихов број је као морски песак, 25 Бог говори, предсказује страшну казну, 26 Терајте себе да заповести Божије мислено испуните, 27 Христов долазак ће битзи многима као мач са две оштрице, 29 Бог не кажњава грешнике, већ ми сами себе кажњавамо слободном вољом, кад чинимо грехове своје по слободној вољи, 30 Два зла учинише сви народи, 31 Ко је продао Јосифа ?, 32 Посрамиће се многи када угледају истину, 32 Ко су деца Божија ?, 33 Извор сваког добра је Бог, 34 Јавите се, покајте се и опростићу вам, 34 Врло је важно покајање када се сагреши, 35 Шта говоре искусни духовни људи ?, 35 Онај ко нема добро, он има зло, 36 О монаху који се жалио светом Арсенију, 37 Један од светих говори, 38 Где сазрева зло ?, 39 Које су мисли зле ?, 39 И у мирним условима човек може постати мученик, 40 Не бежите од Бога, јер ћете изгинути, 40 Шта ће Христос рећи људима ?, 41 Стара две хиљаде година, 42 Шта ће рећи они који су чинили зло у онај дан Христу ?, 42 У несрећи заповести Божије су слатке, 43 Заволите путеве Божије, 44 Има ли нећег горег него од човека који не иде на пут правде ?, 45 Тражи свуда Онога који је свуда, 46 Не стидите се грешника, 46 Веран у маломе задобија поверење у многоме, 47 Пост значи када ми пре свега духовно постимо, 48 Не обраћајте пажњу ни на какве зле мисли, 49 Гледајте да се на вама не испуни велика брука када будете једном стали пред живог Бога, 51 О греховима, 54 Не бојте се, јер сам Ја победио свет, 56 Не суди се оном који верује у Христа, али не само оном ко верује, јер вере без дела је мртва, 58 Успротивите се лажним пророцима који и сами не улазе у Царство Небеско, а и они који њих следе, неће ући у Царство Небеско, 59 Бежите од пролазности, јер је пролазност само пролазност, 60 Будите будни без престанка, 60 Немојте се стидети шта ће свет рећи, већ се стидите шта ће Бог рећи, 61 Који су послови Христови тако велики ? Који су то послови његови били тако значајни ?, 62 Покајте се, јер без покајања нема промене живота, а ко не промени свој грешни живот ничему добром нека се не нада, 63 Ништа није тајно што се неће објавити, нити скривено што се неће дознати, 65 Христа ми издајемо на сваком кораку, мислима и делима, 66 Најчистија деца Божија, 67 Нека вас не збуњује чудо када се догоди, 68 Неверник је увек неверник и он ће увек наћи оправдање за своју неверу, 68 Бох је цар и краљ и ми смо позвани да будемо цареви и краљеви, 71 Склањајте се од учитеља овога света, јер је то пород ђавољи, 72 Сви који чине зло учесници су у убиству самог Христа, 73 Бројеви испод нуле, 74 Нећемо имати изговор за неверовање у живот после смрти, 77 Најстрашнија за ћовека је смрт, 78 Љубав према ближњем води према Богу, 80 Капетан говори: заиста је ово Син Божији, 80 Христос на крсту у мукама теши оне који нису на крсту и који нису у мукама, 82 Виђење пророка Исаије, 83 Узвик светог Јована Крститеља, 84 Чији смо ми људи ?, 84 Демонска радост беше кратка, 85 Лажни добротвори, 86 Бог се познаје по свом деловању у души, 87 Држите све за трице, 88 Живите мудро, 90 "Будите савршени и свети", 92 Свети апостоли добише мудрост изнад сваке учености и мудрости, 93 Свет непобожне људе стално обмањује, а Христос своје људе стално награђује, 93 Склоните се од света док још имате времена, 95 Лењ човек је онај који је примио ђавола у себе, 95 Христос није живот и смрт, него је он само живот, 97 Апостоли су све својим примером потврдили, 98 Шта каже цар Давид?, 100 О цару Ивану Грозном, 101 Ко жели да упозна Бога може врло лако, 102 Праведник се не боји смрти, 103 Бог је потребан на почетку, као и на крају нашег живота, 105 Реч Божија је као огањ, 106 Ко има Бога он има све, 107 Христос пролива крв своју невину, 108 Српски народ и народи у свету имају страшне злочине, 108 Само нам је потребно покајање и промена живота, 112 Патње ће се завршити, 112 Патње као велики савезници, 113 Научите се од мене, каже Христос, 114 Послушност до краја живота, 115 Бог нас васпитава кроз муке, 116 Све што је Божије носи печат бесмртности, 118 Снови су лаж, 119 Кроз искушења се добија смирење, 119 Увек имајте наду и не очајавајте, 120 Молите се за вас душевни мир и телесни мир, 122 У свему будите стрпљиви, 123 Радујте се када пролазите кроз пећ која прочишћује, 124 Бог никог не оставља, ми остављамо Њега, 125 Праведни Јов, дете Божије, 126 Дођите Мени и ја ћу вас утешити, 128 Све јесте дозвољено, али није нам све на корист, 129 Само велики пролазе кроз патње и само велики заволеше патње, јер се путем патњи рај добија, 130 "Будите свети, јер сам ја свет" - позива нас Христос на то дело свето и савршено, 131 Бог нам стално помаже на разне начине, 132 Болести и патње доносе хришћанима очишћење душе, 133 Најбољи лек за душевно здравље, 134 Без жаљења претрпимо свако искушење, 136 Он нас храни, Он нас облачи, Он нам даје Сунце, 136 Шта Христос говори?, 137 Незахвалност је ђавоља ствар, 140 Уместо да се животиње уче од нас, ми се требамо учити од животиња, 141 Незахвалност народа јеврејског, 141 Будите истрајни док не достигнете меру светитеља, 143 Немојте бити богомрсци и човекомрсци, 144 Немојте да чувате свој положај, а да душу изгубите, 145 Неправедан суд неправедног света, 145 Сама наша дела нама суде, 146 Ко жели да остане у греху нека се не нада никаквом добру, 147 Немојте да се сједините са оним који заробљује, 148 Права природа човекова је у бесмртности, 148 Христос је дошао да поправи људе, 149 Сродна душа сродној души верује, 150 Немојте да имате сумњу за комшију, 151 Приђимо као безазлена деца, 152 Чистима је све чисто, 153 Завист долази од злих духова, 154 Одбацујте зле предлоге, 154 Живот сваког створења је у Богу, 156 Понос је ђаво, 157 Дух Божији је свуда, 158 Ко шта тражи то и добија, 158 Диши љубављу према Богу, 160 Не брините се ни за шта, 161 Не сија Сунце, него то сија Бог, 162 "Ко вама даје, Мени даје", 162 Због чега је Син Божији крв своју пролио?, 162 Хришћанска борба је славна, 164 Кроз очајање ђаво хоће човека да одвоји од Бога, 164 До бога се најбоље долази кроз молитву, 165 Храброст је од Бога, а не страх!, 166 Обуцимо се сви у Духа Светога, 166 Треба одгајити добро семе, 168 Ми смо привремено на овом свету, 168 "Горка је зима, али је рај сладак", 170 Бог ће деци својој дати дарове, 172 Без Бога ни себе не можемо волети, 172 У срцу нека увек влада мир, 173 Вечна радост, 173 Патње су за хришћане радост, 174 Не живи човек само од хране, 175 Многи имају страдања по питању тела, 177 Наша тела су црква Духа Светога, 178 Сиромашан човек који прима више се радује од богаташа који даје, 179 Шта препоручује један од светих Апостола?, 181 Дате су нам деценије и деценије за живот на земљи, 182 Смрт може да наиђе сваког часа, 183 Не желимо смрт грешницима, 184 Чувајте мир Божији, 186 Доста ти је Моја сила, 187 Било какво да је телесно здравље, оно је пролазно, 188 На простим људима љубав Божија се показује, 189 Оставити родитеље не значи напустити родитеље, 190 Брак је велика тајна, 192 Читајте поуке светих, 193 Испитујте сами себе, 194 Себичност заудара страшним смрадом, 195 Бићемо веома богати када задобијемо смирење, 196 Понос као најопаснији отров, 197 Каквом мером мериш, онаквом ће ти се мерити, 198 Понос је код неких видљив а код неких скривен, 200 Прави духовници се ретко могу наћи, 201 Угледајмо се на светитеље, 202 Спуштајте себе на земљу, 203 Православни хришћанин, 205 Мрзак је Господу који је год поноситог срца, 206 Прича о Светом Марку траческом, 207 Само Христова сила побеђује, 210 Пита анђео Божији жене мироноснице, 211 Очекујте и унутра и споља Божије руковођење, 212 Живо надање има онај ко се нада у Бога, 213 На земљи је непрестани духовни рат, 214 Христос умире за нас, 215 Градите град који се гради у Духу светом, 215 Апостолска реч, 216 Били смо робови, а сада смо деца Божија, 217 Ко победи, даћу му да седи са мном на престолу моме, 218 Нека нас не преваре празне приче, 219 Највећи јадник јесте ђаво, 221 Жалост велика, 222 Природа рже на човека и показује нокте, 223 За телесног човека све је тешко, а за доброга је све лако, 224 Најбољи лек је молитва, а молитва је разговор са Богом, 226 Човек најбоље налази Бога путем молитве, 227 Ништа нас не може натерати да чинимо зло, 228 Васпитачица свих нас је молитва, 229 Господе Исусе Христе, помилуј ме!, 229 Сви смо ми обично врло неверни, 230 Без Духа Светога човек лута, 231 Ако неко разара храм Божији, а храм Божији је сам човек, тело његово, разориће и њега Бог, 232 Патње су наши савезници, 233 Трновит је пут који води ка светлости, 233 Дела православних верника, 234 Устани народе српски!, 235 Кроз патње човек задобија Бога, 236 Они који траже они добијају, 237 Радујте се док трпите невоље, 238 Човечији живот је мучеништво, 239 Био је стално болестан, 240 Очајање је ништа, 240 Зло семе, 241 Велика обмана, 242 Немојте да сте нестрпљиви, 243 Унутрашњи боли жалости су корисни, 244 Мудро разнишљање је изнад свега, 245 Не седам, него седамдесет пута седам, 246 Бог нас кажњава из љубави, 247 Молитва значи разговор са Оцем нашим Богом, 248 Сви страдају, 248 Нека вас не савлада умор, 250 Сила Крста, 250 Када верни одступе од Бога, Бог плете бич путем неверних људи, 251 Благоразумни људи размишљају о сваком свом покрету, 253 Свако добија оно што тражи, 253 Суд на овој земљи је често погрешАН, 254 Нема већег чина него бити хришћанин, 256 Говори пророк Јеремија, 258 Тражите од Бога Духа Светога, 260 Онај ко тражи тај и налази, 261 Опасна ствар и за душу смртоносна је самооправдање, 261 Скривајте своја велика дела, 262 Дух Свети упућује у истину, 263 Дух Свети у свему вас теши, 264 Како говоре свети људи, 265 Хришћанска савест, 266 Дух лажи, 267 Човек који је са овим светом, он сматра горчину за сласт, 268 Дух овог света је дух ропства, 269 Нисмо ми ничије слуге и нисмо ми ничији робови, 271 Нека се срца ваша прилепљују за љубав, 271 Заволи смирење, 273 Праведници ће засијати као Сунце, 274 Грех је понекада сладак, али после учињеног греха ми можемо увидети јасно да је он горак, да је он отров, 275 Једите непропадљиву храну, 275 Оно што узнемирава човека то долази од мучитеља човечијег, 276 Не хвалите сами себе, 276 Имајте само добре мисли, 277 Живите још овде на Земљи као на небу, 278 Понос је ђаво као што и свако зло долази од ђавола, 278 Душа не може да буде здрава ако нема Духа Светог у њој, 280 За веома мали број људи доћи ће вечни живот, 280 Чисто срце из ризнице своје износи чисто. Тако и добар увек мисли, 281 Променљив је овај свет, 282 Срце треба да буде стално у искрености, у чистоти, 282 Плод уврнуте природе људске, 283 Духовност је веома пала, 284 Не верујте им јер они заваравају и себе и друге, 285 Не бојте се ваших мучитеља, 287 Праведници ће засијати у Царству Оса свога, 288 Својим страдањем Бог је олакшао наша страдања, 289 Само они који су са Богом јесу живи, 290 Многи светитељи су били прљави телесно, али зато су сијали у духовној чистоти, 291 Наслов: Овим храните душе своје Издавач: Linc Страна: 304 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15 x 21 cm Година издања: 2007 ИСБН: